ИЗ РУБРИКЕ ГЛАСА ДИЈАСПОРЕ; НАПИШИ КОЈИ СТИХ ПОВОДОМ НАТО БОМБАРДОВАЊА-Пише, Миодраг Лукић

Ране старе двије деценије

            Недавно сам донио одлуку да не објавим више ни једно слово јер двије деценије књижевеног рада донијеле су ми углавном невоље. Свеједно је за мене једино писање оно што ме испуњава задовољством, а од тренутка када рукопис пошаљем издавачу више не могу да уживам јер књига није више у мојим рукама, не стварам је него само могу да пратим њен пут који се обично завршава тиме да брже падне у заборав него било који трач са српске естраде.

            Такође сам био одлучио да не дајем моје текстове на објављивање електронским новинама, јер ни од тога нема никакве користи осим што сам стекао још непријатеља  који се не слажу са мојим мишљењем и начином на који пишем. Мислио сам да само код нас Срба могуће да вас неко замрзи јер мислите другачије, али увјерићу се да нисмо једини, па сам ријешио да прекинем мој бојкот објављивања и објавим овај текст.

            Но свакако главни разлог да поново објављујем оно што стварам је разговор са једном књижевницом која ми се подсмјехнула због моје глупости да пишем оно што се мени допада, а не оно што читаоци траже, односно на шта су навикнути.

            – Ја сам објавила само двије књиге и зарадила вјероватно сто хиљада пута више него ти са свим твојим романима и драмама, али само зато што сам знала ша може и мора да прође и нисам се бавила истјеривањем правде као што ти чиниш. Препознала сам дух времен против којег се ти упорно бориш умјесто да му се прилгодиш и лијепо живиш од свог талента.- рекла је, а ја сам отишао без ријечи.

Могао сам да се браним да је лакше писцу којем је њемачки матерњи језик јер има сто милиона потенционалних читалаца, али сам се сјетио Милорада Павића који се вајкао да је штета што није рођен као Нијемац или Турчин па би имао већу читалачу публику, па сам одустао одједном срећан што сам припадник малог народа и што пишем на мом матерњем језику без изгледа да нешто зарадим, а камоли да постанем богат као поменута књижевница чија дјела равна петпарачим романима које сам читао у младости.

            Како онда да очекујем да она разумије да моје писање долази из груди и да ми није важно шта о мојим дјелима мисли читаоци који су програмирани да гутају ђубре које им се сервира?

– Читаш ли понекад своје књиге?- упитао ме један млад писац. Млад по књижевном искуству, док животног као и година има напретек.

– Не читам, али сам синоћ читао мој роман Рањен вук да се подсјетим на вријеме од прије двадесет година када смо на овом истом мјесту мирно демонстрирали и палили свијеће за погинуле. Замисли нисам плакао док сам га писао, али сам синоћ сам пустио сузу сјетивши се свега, а највише због тога што агресија још увијек траје премда многи тврде да је завшрена након седамдесет и осам  дана.- одговорио сам и покретом руке показао на празан Биркли плац гдје смо се састали да обиљежимо двадесетогодишњицу некажњеног злочина почињеног над нашим народом.

Замукли смо на тренутка гледајући у осмоугаони подијум на којем су два наша човјека постављала озвучење. Ја кријем сузу, у њега не гледам, али знам да му није свеједно премда није Србин него Хрват који се одлучио да остане вјеран својим принципима па је због своје истинољубивости у проказан у сопственом народу и сопственој продици као прочетнички оријентисан, што он свакако није.

Позван је да говори поводом двадесетогодишњице НАТО напада и учиниће то најбоље што може увјерен сам, а ја немам ни воље ни снаге да говорим јер чини ми се да сам све толико пута написао, да сам одвано потрошио оно што бих могао да кажем.

Те 1999-те године свакако нисам знао оно што данас знам, а најмање сам се надао да ће један Герхард Шредер изјавити да је Њемчка окупирана земља и да је морао да ради оно што је радио, нити да је те исте 1999 године Јошка Фишер поручио у повјерењу влади у Београду да је Америку немогуће побједити јер ето они су два пута покушали и изгубили…Стојао сам јуче у Вадсхуту градићу у Њемачкој недалеко од швајцарске границе, пред спомеником „њемачком орлу“ и чудио се да је споменик подигнут у помен на храбре јунаке из 1870-1871, 1914-1918 и 1939 и 1945. Хајде де за оне који су пали у француско-њемачком рату још могу и да разумијем, али да славе „јунаке“ из два свјеткска рата, а нарочито другог није било јасно, док данас нисам чуо за ову изјаву Јошек Фишера. Љигавац који читаву своју политичку каријеру базирао на причи о миру и људским правима, заложио се за рат и да нама Србима одузме најосновије право, право на живот. Сад знам, Нијемци се никад нису искрено одрекли Хитлера и нацизма, па њихово учешће у нападу на СР Југославију можемо сматрати наставком Другог свјетског рата – барем на то наводи изјава Јошке Фишера.

Герхард Шредер наравно није изјавио за јавност да је Њемачка окупирана, држава него у приватном разговору прије двије седмице у Цириху, а Јошка Фишер је рекао то што је рекао дипломати за којег је знао да неће тиме махати као завјесом, него ће пренијети надређенима и ћутати.

Сазнао сам то данас од човјека у чију искреност не сумњам, али ако неко мисли да се моје мишљење о поменутим злочиницима мало поправило градно се вара.

Знао сам и те 1999-те да су они марионете, али су премда марионете веома страсно заговарила напад на мој народ, служећи се најружнијим лажима које се могу замислити, па сам зато двадесети вијек у роману Рањени вук назвао вијеком лажи и скоро документовано овјековјечио како наше демонстрације у Цириху тако и понашање тројице апостола нове религије, како сам назвао Шредера, Фишера и Рудолфа Шарпинга тадашњег министра одбране „окупиране државе Њемачке“ како то тврди бивише канцелар Шредер.

Апостоли сатанизма су одрадили посао за свог господара и нестале из политике.  Шарпинг се продао Русима или је кукавичије јаје у Русији, Фишер тај мали сатаниста се мирно повукао, док су психопати Шарпингу морали да монтирају аферу и макну га јер је већ било постало очигледно да је лудак.

Злочинци су опрали своје крваве руке и ником ништа. Хиљаде убијених и рањених у злочиначком нападу који неко саракстично назвао „Милосрдним анђелом“ вапе за правдом. Хиљаде оних који су изгубили најдраже ћуте јер агресија још траје, а Србијом владају марионете које само што не вуку за рукав злочинце и не кажу им:

 „Па људи ми вас молимо да вам опростимо што сте нас напали, а ви нећете!“

СЕДАМДЕСЕТ И ДЕВЕТ малих анђела, дјеце коју су убиле НАТО бомбе, мртви плачу јер њихове убице настављају свој крвави посао на уништавању нашег народа. Сто тона осиромашеног уранијума убија како оне који су му били изложени тако и њихове потомке који су рађају унакажени или са већ формираним карцином који ће их убити још прије него што прохадају.

Тихи рат НАТО сатрапа се наставља, а марионете били оне наше или њемачке раде посао који им је намијењен.

Данас, двадесет година од како је почео напад НАТО пакта окупили смо се на истом оном мјесту на којем смо прије двадесет година палили свијеће за погинуле сународнике неријетко их гасећи сузама.

Препознајем иста лица која сам гледао и те 1999-ете и плаче ми се. Од стотињак хиљада Срба у Швајцарској сакупила се једва омања група као и у оним ноћима када смо нијемо протестовали док нас је тај „цивилизовани“ западни свијет засипао пројеткилима пуњеним осиромашеним уранијом, а њихови „слободни“ медији нама приписивали злочине који су они починили, као и њихови штићеници Шиптари.

Те 1999-те могао сам да разумијем да се људи плаше да дођу на демонстрације, али данас ми се чини да смо игноранти које више занимају сопоствена мала задовољства него судбина народа, али ипак има нешто што улијева наду. Нисам очекивао да ће се појавити млади људи јер обично их забава интересује више него било шта друго, али данас поред групе младића и дјевојака видјех и младе мајке и очеве са малим бебама који су дошли да заједно са нама подијеле тугу.

Поред суза које су ме гушиле нада да ипак није свије изгубљено измамила је осмијех на лице јер ипак има Срба, према мало, који неће дозволити да злочини НАТО сатрапа падну у заборав.

Миодраг Лукић

Werbeanzeigen

Гаврило Принцип није изазвао први светски рат-атентат је био акт протеста а рат је изазвала Аустријска империја-Докле ће мо дозвољавати да се изврђу истоијске чињенице да би нас утеравали у мишије рупе- Усправи се већ једном српски народе! Понизност није никад водила у добробит и слободу!

ДИРЕКТОР СКИНУО УЧЕНИКУ МАЈИЦУ СА ЛИКОМ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА! Незапамћен скандал у ОШ “Никола Тесла” у Раковици!

7. марта 2019.И. Л. 8 коментар/аdirektor, majca, Osnovna skola Nikola Tesla, rakovica, Гаврило Принцип

Станислав Стевуљевић, директор ОШ “Никола Тесла”, прошлог петка натерао ученика осмог разреда да скине мајицу са ликом Гаврила Принципа, а петорици његових другова скинуо мајице са поруком “Догодине у Призрену”. Питао сам га што му смета Принцип, рекао је да је то мајмун који је започео Први светски рат, испричао ученик.(

Незапамћен скандал догодио се прошлог петка у ОШ “Никола Тесла” у београдској општини Раковица! Директор школе Станислав Стевуљевић натерао је ученика осмог разреда да скине мајицу са ликом Гаврила Принципа, док је петорици његових другова наредио да свуку мајице са поруком “Догодине у Призрену”!

Када је ученик питао директора зашто му смета Принцип, овај је српског хероја и великана назвао “мајмуном који је изазвао Први светски рат”?! Рекао је да та мајица представља “непримерену политичку провокацију”, иако име Гаврила Принципа носи више од десет улица и школа широм Србије, а подигнут му је и споменик у центру Београда.

Министарство просвете мора да смени директора

На питање Информера да ли директор који Гаврила Принципа, признатог националног хероја и важну историјску личност, сматра “провокацијом” треба и даље да остане на челу једне основне школе, министар просвете Младен Шарчевић одговара:
– Ношење гардеробе са разним натписима и обележјима, било навијачким, историјским, провокативним, јесте у школама забрањено и то правило важи за све. Али исто тако је забрањено и да се запослени у школама понашају непедагошки и да према ученицима, чак и када се јави проблем, не поступају најбоље што могу. Ако су заиста деца скинута, то је за сваку осуду и то се тако не може радити. Директор је требало да задржи децу и да о томе обавести родитеље. У сваком случају, ми ћемо испитати овај случај.С

Бахатост и увреде

Марко Ивановић (42), отац дечака који је носио мајицу са ликом Гаврила Принципа, огорчен је на понашање директора који је малтретирао његово дете и другаре и јавно их понизио.

– До овог инцидента је дошло у петак, када се мој син са још петоро другара сликао за време великог одмора, између другог и трећег часа. Он је имао мајицу са ликом Гаврила Принципа, док су његови другари носили мајице са натписом “Догодине у Призрену”, што је назив песме “Београдског синдиката”. Неко од наставника их је вероватно пријавио, и за време трећег часа, док су имали немачки језик, ушао је директор и позвао их на разговор – каже Ивановић, који је замолио да не објављујемо име његовог сина.Н

Према његовим речима, у канцеларији су дечаке, поред директора Станислава Стевуљевића, дочекали педагог, психолог и разредни старешина.

– Дечацима је замерено што носе мајице са обележјима и што се сликају, јер је то у школи строго забрањено, па на тај начин наводно позивају на насиље и националну провокацију. Међутим, када му је мој син рекао да је Гаврило Принцип српски херој и да то није никаква провокација, јер не види ништа лоше што је обукао ту мајицу, он му је одбрусио: “Он је један мајмун који је започео Први светски рат!” – описује Ивановић детаље догађаја које му је пренео син.

Како тврди овај родитељ, директор Стевуљевић је наставио да малтретира дечаке и пошто су скинули мајице.

– Деца су покушавала да му објасне да нису имала лоше намере, а директор их је, веровали или не, послао у тоалет да скину мајице и да му их предају. Рекао је да ће им бити враћене након завршених часова! Морали су то да ураде јер нису имали другог избора, а само пуком срећом тог дана су имали физичко, па су имали шта да обуку!

Принцип у Србији има споменике, улице, школе….

Колико је Гаврило Принцип значајан за српску историју, показује податак да се по њему зову многе улице у Србији. На две београдске општине, Савском венцу и Земуну, али и у Нишу, Новом Саду, Крушевцу, Сремској Каменици, Лесковцу, Шапцу, Чачку и Краљеву постоје улице Гаврила Принципа. У Земуну једна основна школа носи његово име, а 2015. године у центру престонице, у Финансијском парку, подигнут му је споменик.
У априлу 2018. године навршено је 100 година од смрти Гаврила Принципа. Том приликом министар рада Зоран Ђорђевић истакао је следеће:
– На данашњи дан 1918. године у аустроугарском затвору умро је Гаврило Принцип, српски патриота и југословенски идеалиста који је извршио атентат на Франца Фердинанда. Гаврила Принципа грађани Србије с поносом се сећају као првог трагичног јунака чији је живот уграђен у принципе на којима почива данашња, демократска и цивилизована Европа.С

Побрисао им слике?!

Ивановић тврди да се директор ни тада није зауставио, већ је тражио од ученика да обришу из телефона све фотографије са “спорним” мајицама.

– Одузео им је мобилне телефоне и тражио да се слике обришу како не би освануле на друштвеним мрежама. Када су колеге питале да ли треба обавестити родитеље о овом инциденту, рекао је: “Нема потребе да се родитељи зову, иако су ови ученици заслужили нулу из владања!” Пошто ми је син испричао шта се догодило, тражио сам разговор са директором, али ми је он рекао да са мном нема шта да разговара – каже Марко Ивановић.

Директор Стевуљевић: Ниси патриота ако носиш мајице

Директор Основне школе “Никола Тесла” у Раковици Станислав Стевуљевић потврдио је за Информер да је у петак за време наставе дошло до овог инцидента и да је ученицима запленио мајице са порукама. Међутим, демантује да је за Гаврила Принципа рекао да је мајмун.

– Тачно је да сам након великог одмора позвао шесторицу ученика осмог разреда на разговор и овог седмог што их је сликао, јер је ношење мајица са било каквим обележјима, као и фотографисање у школском дворишту, строго забрањено. То је позивање на насиље, на националну провокацију, и после када дође до насиља међу ученицима, буде касно. Ово чак није ни патриотизам, на шта су се ђаци вадили, јер ниси патриота само ако носиш мајицу са неком поруком – наглашава Стевуљевић.М

На наше питање зашто је ученике додатно малтретирао и зашто је Гаврила Принципа, српског хероја, назвао мајмуном, он одговара:

– Ово је ван сваке памети! Као прво деца нису била гола, имали су своју гардеробу, а мајице су понели само за сликање. А као друго, такве увреде нису део мог речника, поготово не за историјске личности – објаснио је директор школе.

Извор Реформер

У Руском дому 13. марта трибина поводом књиге «Србија и Русија» Владимира Кршљанина

Imate problem sa prikazom? Погледајте овај Email у вашем browser-u.
У Руском дому 13. марта трибина поводом књиге «Србија и Русија» Владимира Кршљанина У Руском дому у Београду ће се у среду, 13. марта са почетком у 18 часова одржати
Трибина
ПЕРСПЕКТИВЕ СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА
поводом изласка књиге „СРБИЈА И РУСИЈА“
Владимира Кршљанина Учествују:
др Слободан Антонић, редовни професор на Филозофском факултету
др Душан Пророковић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду
др Александар Раковић, виши научни сарадник Инстутута за новију историју Србије
др Зоран Милошевић, научни саветник Института за политичке студије, директор «Центра академске речи»
Славољуб Качаревић, генерални директор компаније «Информатика»
и аутор Музичка тачка: руски вокални ансамбл „Роса“ Улаз је слободан – добродошли! Велика сала Руског дома * Краљице Наталије 33 * Београд О КЊИЗИ ВЛАДИМИРА КРШЉАНИНА «СРБИЈА И РУСИЈА: Аргументи за нову политику»
(Издавачи: Центар академске речи, Шабац; Информатика, Београд; Међународна словенска академија, Москва) Може ли српска политика да буде слободнија, успешнија и поноснија? Како се ослободити смртоносног НАТО загрљаја? Да ли је могућно и шта значи војно-политичко савезништво са Русијом? Како је српски отпор западној агресији утро пут Владимиру Путину? Које су то цивилизацијске одреднице на основу којих Русија и Србија граде позитивну алтернативу за читав свет? Шта стварно повезује Србију, Путина и Трампа? Шта нам је чинити у свету који се променио јер смо и ми томе допринели? То су нека од темељних питања на која одговара ова књига. «Владимир Кршљанин није само истакнути друштвени и политички делатник савремене Србије. Он је и политички мислилац, који аргументује зашто Србија треба да буде међу лидерима Словена, не претварајући се у периферију Европске Уније.
Србија је, заједно са Русијом, духовни стуб словенског света, што значи да су управо оне позване да спасу, како јединство Европе, тако и сам мир на континенту.
Кршљанин брани тај закључак свом снагом своје душе и логиком размишљања. У потпуности сам са њим сагласан.»
СЕРГЕЈ БАБУРИН «Русију Кршљанин с правом препознаје као одлучујућу шансу да се Србија извуче испод атлантистичког ига. Русија нам свих ових деценија, као и у ранија два века, јасно показује наклоњеност, и то делима, а не речима.
Кршљанин прижељкује активнију улогу Русије, али он зна да је таква улога могућа само ако Москва у званичном Београду добије искреног партнера коме је стало до суверености и демократије.
Зато је ова Кршљанинова књига важна. Разнородна и необична по својој структури, она има документарну, али и еманципаторску вредност.»
СЛОБОДАН АНТОНИЋ Nastavak
Одјављујем се са E-mail листе.

http://pokretzasrbiju.org

Траг у времену из црног шешира

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

Свакдневно врве текстови о догађајима из времена пре Нове ере до днашњих дана. Наравно, не треба препустити забораву велике догађаје и велика дела, од најстаријег „Епа о Гилгамешу“ до нових великих дела као што је „Јерусалим“.

Имам осећај да је чувена француска левица заборављена, да вероватно младе генерације нису упознате са више од 30 великана те левице. Углавном су били учесници Француског покрета отпора који је oкупљао све слојеве и идеологије, леве и десне, а након завршетка Другог светског рата одлучено је на изборима какав ће ситем владати и ко ће владати у Француској (на несрећу и поделе које и данс трају, на просторима бивше Југославије, КПЈ са Брозом на челу, осим борбе против нацизма, одмах је уводилa и комунистички систем, уместо да је био јединствен покрет четника и партизана, до слома фашизма).

Свакако треба споменути контроверзну, али неоспорно велику политичку личност Де Гола, као и оснивача ФПО Стефана Хесела. Управо је Де Гол окупио око себе те великане, иако их је већина била у КПФ (касније су напуштали КПФ, разочарани у СССР и Стаљинове чистке, затим након Информбироа, а посебно после Прашког прољећа). Де Гол их је слао за амбасадоре, постављани су за руководиоце научних и културних институција, бирани за чланове Академије наука, професори на најпознатијим универзитетима, експерти и мисонари за решавање разних међународних проблема. Многи су неке Деголове политичке потезе подржавали, а неке критиковали, али то није била критика Француске, или издаја (која је увријежена на овим просторима, ниједн није био страни плаћеник, прим. ККС), зато им је омогућено да стварају и делују. Француска и француски народ су им били на првом мсту.

За ово подсећање искључиво је заслужн познати патриота, новинар, публициста, велика српска личност, Илија Бојовић, син Бошка Бојовића, који је 1912. године дошао из Монтане (САД) и постао један од вођа комитског покрета против Аустроугарске у Северном делу Црне Горе, односно Херцеговини. Након Великог рата, обављао је многе одговорне дужности у краљевини Југославији. Дапчевић, Ђилас (кога у овим временима салве и дижу у звезде у црној Црној Гори и у серјалима у Србији, а био је највећи секташ, Србе је сматрао хегемонистима, о чему је писао, а отерао је у смрт многе угледне људе), Пијада, осудили су га 23. априла 1943. године на смрт само због тога што је одбио да се политички реактивира и прикључи партизанима.

С обзиром на то да је Илија студирао медицину, био је у току рата шеф санитета, али након рата у духу васпитно-политичке мере нових влатотодржаца, није му дозвољено да заврши студије медицине. Уписује Теологију, коју није завршио, јер је морао дуго да се лечи од турбекулозе. Почиње да се бави новинарством, ликовним и уопште културним рецензијама. Средином шесдесетих година одлази у Париз, где обавља низ (31) интервјуа са најпознатијим француским интелектуалцима. Успоставља везе са деловима емиграције, пријатељује и сарађује са Властом Стојановићем, дугогодишњим уредником у Француској радио телевизији (ОРТФ)

Интервјуи Илије Бојовића објављивани су од Сежане до Ђевђелије, затим у Францускуј и др. земљама. Интервјуи су настали од 1966. до 1969. године (умро је у 41. години живота 1971. године од турбекулозе).

У овом дугом животу, потрудио сам се да прочитам макар по једно дело тридесетиједног великана француске левице. А, сада препуштам Илији разговоре са њимам (наводим само по једно питање и један одговор).

КЛОД АВЛИН: Романописац, песник и сликар руског порекла, рођен 1901. у Паризу. Студирао је у Версају и Паризу. Његова значајна дела су: „Праскозорје“, „Заробљеница“, „Египатске шетње“, „Монолог за несталим“, „Речи завршетка“, „Тежина ватре“, „Двострука смрт Фредерика Белоа“ (преведен на српски), „Госпођа Мајар“, многа друга дела, есејиста, приче за децу, а у току Покрета отпора, или како га је Алвин назвао, „Слободни Французи у Француској“, издаје илегалну едицију „Поноћна издања“ у којој је објављивао дела писаца из Покрета отпора, односно објавио је и прво издање хронике „Мртво време“ (преведена на српски). Добитник је престижних нагарада, одликовања, руководио је разним институцијама.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Авлин, ви сте учетвовали у Отпору као писац. Објавили сте у илегали Мртво време, истиниту поему у прози која је постал класична за ту епоху. Ако степен и карактер ангажованости у разним периодима живота једног уметника зависи од веће или мање затегнутости социјалних супротности, сматарате ли да то ангажовање у њему не престаје никад?

КЛОД АВЛИН: Ја одбацујем реч ангажованост која је често у употреби. Ангажовати се у једној борби, било да је она војничка, политичка, религиозна, значи лишити се интелектуалне слободе у корист групе за коју се човек бори. Ништа ми не изгледа тако страно оном што бих назвао „дужност духа“, дужност која се ослања не на лишавање слободе, већ напротив на индивидуално осећање одговорности. Чак и усред борбе писац мора да остане луцидан и да сачува свој критички став. Неопходна унутрашња усамљеност, потребна једном таквом ставу, није никаква повластица која се тражи: она је основна потреба, његова судбина. Често и његово проклетство.

ЖАН АВЛИН: Није желела да јој И. Бојовић исписује биографију, само је рекла: „Знам изузетне жене у многим областима. Међу романописцима, да поменем само оне које нису међу живима, Вирџинија Вулф, Колета, дале су књижевности ствари које мушкарци не би могли да пруже“

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Реците неколико речи о положају жене, посебно о положају жене која ради, о удатаој жени, о мајкама које раде.

ЖАН АЛВИН: Нисам стручњак за та питања, стога се мишљење које могу да ван дам ограничава на моја лична запажања. Ја сам, разуме се, за еманципсацију жене. Девојка треба да студира или да научи неки занат и да нађе себе према својим склоностима и тежњама. Има ли чега занимљивијег до радити посао који вам се допада и обезбеђује егзистенцију. На почетку брака рад жене побољшава живот брачног пара и дозвољава му да достигне бољи стандард да би припремио будуће огњиште. Мислим да би требало да жена која има деце престане да ради, макар док су мала. Толико пута сам гледала праву трку са сатом. Трчи, носи дете у обданиште ујутру, трчи увече пре затварања, а то је 18 сати, по њега, купује пре повратка кући, а код куће се посао наставља и млада жена не може да легне пре поноћи и поред тога што јој муж често помаже. После извесног времена замор је толики да је жена у нервно напетон стању и брачна хармонија може да се пољуља. Посебно би требало увести скраћено радно време за мајке. Сви би тиме добили и послодавци и службеници, радници (

РОЛАН БАРТ: Познати француски књижевник и лингвиста, утемељивач семиотике (општа теорија знакова и симбола у логици и лингвистици, прим. ККС). Рођен је у Шербуру, од детињства живео је у Паризу. Након што је предавао у школама, затим у Александрији, постаје професор на Сорбони. Године 1976. изабран је за професора књижевне семиологије на престижном College de France у Паризу. Скоро све књиге преведене су му на многе стрне језике: „Нулти степен писања“,. „Митологије“, „О Расину“, „Критички есеји“, „Критика и истина“, „Систем моде“, „Ролан Барт по Ролану Барту“ и др. Барт је прибегавао изражавањима психоаналитичког карактера која уплићу књижевну морфологију, социјални и философки контекст. Посебну пажњу посвећује језику, као главном елементу књижевног дела.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Барт, молим кажите нам како ви гледате на књижевну критику. Видите ли је као целину или пак под појмом критике подразумевате више разних врста суочавања са делом? Није ли се критика у толикој мери издиференцирала и какав понор дели једног импресионалистичког критичара од једног структуралисте – да значи готово за сваког оног ко се њоме бави нешто сасвим специфично?

РЛАН БАРТ: Има две врсте критике. Постоји, најпре, критика која се изражава у чланцима часописа и новина, а која је, могло би се рећи критика лансирања, јер она се састоји у томе да покуша да лансира или да спречи лансирање неких других; то је, дакле, социолошка критика, зато што у таквим случајевима критичар представља одређену публику чије укусе он сматра да назире и изражава ; постоји, затим, критика у књигама, која је по својој дефиницији суштинска критика, структурална критика; у том случају критичар пише књигу која је коментар неке друге књиге. Ја се лично суштински интересујем за критику-књигу, структуралну критику. Са своје стране мислим, да критика не треба да буде ни она која суди , ни она која тумачи, нити естетска. По мом схватању, критика не може да се разликује и у томе је можда нов захтев који снажно треба истаћи – критика не може да се разликује од теорије књижевности, теорије књижевности за коју Французи никада нису имали посебно изражену склоност. Француски писци су написали веома значајне странице о томе шта је књижевност, али теоријски дух, дух теоријског говора о књижевности, често је недостајао, а то је потребно.

ЖАК БЕРК: Рођен 1910. у Алжиру. Био је професор и шеф катедре за Социјалну историју савременог ислама на Француском колеџу и студијски руководилац у одсеку Муслиманске социологије у Практичној школи за високе студије у Паризу. Берк се посветиои истраживачкој делатности на подручју Северне Африке, Саудијске Арабије и Ирака. Провео је више година на Истоку као професор и међународни стручњак за основно образовање и консултант на националним универзитетима. Један је од првих стручњака кога је Влада независног Алжира, ангажовала као саветодавца за аграну реформу. На молбу УНЕСКО-а, ради у Египту на проучавању социологије једног села у делти Нила. Написао је десетине дела: „Друштвене структуре Високог Атласа“, „Арапи између јучерашњице и сутрашњице“, „Магреб између два рата“, „Осиромашење света“, „Од Еуфрата до Атласа“, и др.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Берк, послератна епоха је, пре свега, карактеристична и по антиколонијалној револуцији из које су настале многе независне државе у Африци и Азији. Провели сте више година на Истоку као међународни стручњак и консултант за декаолонизацију. Сматрате ли да су искуства земаља које су се ослободиле колонијализма дала нове поуке и за друге земље, нарочито индустријски развијене.

ЖАК БЕРК: Да би се схватила деколконизација, потребно је да се схвати шта је био империјализам (и у овим временима требало би схватити шта је империјализам Империје зла и колонизација многих земаља Африке и Азије, прим, ККС). Тада је империјализам изгледао у техничком, финансијском и психолошко развојном процесу, својствен индустријским земљама. Империјализам треба посматрати са друкчијег становишта, полазећи од самих колонијалних земаља. Погледајте проблем Палестине, проблем који ће се ко зна за колико година осветлити. Покушало се кампањом у јавном мњењу, Француски народ покренути у корист Израела. Међутим, ту је била реч о питању које сваки истраживач Истока познаје већ одавно. Знао сам, на пример, да се јеврејско становништво Палестине, незнатна мањина пре рата 1914. године, увелико повећава, мало по мало, приливом досељеника, куповином земље и ускоро војном експанзијом. Позивајући се на ционистичку идеологију, један покрет, од кога су Арапи могли да виде само офанзивни аспект, ширио се све више на земљи коју су у почетку настањивали палестински Арапи. Знам добро да је Палестина веома стара земља, некадашња постојбина Јевреја али можемо ли да избришемо стварну историју толиких векова да бисмо се вратили ономе што је скоро митилогија. Било како било, за Арапе је експанзија Израела могла да представља само један европски извозни национализам. Полазећи баш од евроцентричних концепција, Вајман и други ционистички теоретичари сматрали су да је могуће у Палестини населити велики број јеврејског народа. Они су сматрали да неће бити великих тешкоћа од старне Арапа. Слично је било мишљење свих колонизатора. Један цијели народ је конолизован у својој сопственој отаџбини, или је растурен или је сакупљен у логоре за прегруписавање који личе на концентрационе логоре (невероватна видовитост, након више од 50 година од интервјуа, стање се између Јевреја и Палестинаца само погоршало, прим. ККС).

МОРИС БЛАНШО: Један од највећих француских философа, познати есејиста и романсијер. Сам је говорио да се учио на делима Ничеа, Хегела, Хајдегера, Кафаке, Лотремона, Сартра, Леириса, Дерида, романтичара, Џојса и Малармеа, којима је посветио свој најлепши есеј: „Погрешни кораци“. Његово најпознатије дело је „Мрачни Тома“, затим „Од Кафке до Кафке“; „Свевишњи“, „Последњи човек“, „Разговор без краја“, „Писање пропасти“ и др. Од екстремног десничара постао је екстремни левичар са сетнцијом: „Мисли и делај на такав начин да се Аушвиц више никд не би могао поновити“. Био је велики противник Де Гола. Није бирао речи када га је критиковао.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Посало сам питања Морису Бланшоу. Међутим, није ме примио на разговор, већ ми је у писмима изнео неке ставове.

МОРИС БЛАНШО: Драги Илија Бојовићу, опростите што вам одговарам писмом, јер учетвујем, колико год ми је то могућно, у садашњем побуњеничком покрету (студентски покрети у Европи и свету, дакако и у тадашњој Југославији, прим. ККС). Не осећам се душевно довољно способним да бих расправљао о питањим која ми постављате, о књижевности и у вези са којима бих, уосталом, могао само да покушам да вам покажем зашто су ми она туђа. Али збо пријатељских осећања која гајим према југословенском народу, не бих хтео да оставим без икаквог одговора вашу молбу са извесним разјашњењем. Желим, пре свега, да кажем: ма какве биле његове (Стуенског покрета) непосредне политичке последице, оно што се догодило има значај прекретнице, тако да ни са теоријског ни са практичног становишта гледано живот неће бити као раније ни овде ни на другим местима.

Господине Бојовићу, допустите да вам кажем какву су жалаосну и идеолошку грешку починили нашаи пријатељи са Истока, посебно совјетски руководиоци, када су у питању Де Гол и деголистички режим. За нас интелектуалце, овај режим представља нешто најгоре (ех да је жив Морис Бланшо, шта би данас рекао за неке режиме, прим. ККС): већ десет година он нам намеће стање политичке смрти, тиме што је угушио сваки ставрни политички живот, што му је једини циљ неразумни национализам, који се буди, не само у Француској, већ и у Немачкој, што тежи анахроничној и са моралног становишта презрења достојној величини, што одржава економски систем експолоатације и талачења, и, најзад, тиме што сваку могућност изражавања и доношења истинске одлуке одузима у корист једне једине необично ауторативне и надамене личности. Десет година подносили смо то стање политичке смртии и сам Де Гол није био ништа друго до представник те смрти у исти мах отмена и вулгарна образина иза које се крије ништавило. Да би се боље виде мој став, слободан сам да прикључим овом писму два текста које сам на самом почетку ових догађаја формулисао са неколико пријатеља и које је потписао велики бгрој писаца, од Сартра до Лакана.

Драги Илија Бојовићу, да не заборавим, молим вас да ми опростите што не одговарам директно на ваша питања. Увек сам се опирао предавању игри питања. Зашто? Одговорити није никада могуће сем оном који испитује, а јасно је, да је онај који је успео да постави право питање, одиста упитно питање, испунио свој задатак и може да се повуче, а одговр, уколико до њега и дође, може да подстакне питање или, пак, да врати још које почетом испитивању. Писање је повезано са захтевом једног увек индиректног и увек неформулисаног питања, о писању, захтев тако наметљив и тако оптужујући да смо за њега одговорни чак и пре писања.

НАПОМЕНА: Уколико се прихвати подсећање на великане француске левице, у следећем наставцима биће приказани, Пјер де Боадефр, Жан Бретон, Жан Касу, Филип Девилер, Жан Даркан, Жорж Делиос, Жан-Мари Доменак, Роже Гароди, Лиссјен Голдман, Андре Горц, Ежен Јонеско, Жан Лакутир, Анри Лефевре, Мишел Леирис, Серж Мале, Ален Мерсије, Пол Нуаро, Хелен Пармелен, Гаетан Пикон, Едуар Пињон, Ален Роб-Грије, Клод Симон, Филип Солерс, Жан Сир-Канал, Ани Таиб-Голдман и Жан Вилар.

РАЗВОЈ ЈЕЗИКА И ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

РУСиЈА = Рађање у сунцу и ја = РУСИЈА –

СРБ и ЈА = Сунце рађање Бог и ја = СРБИЈА

Од 14 европских земаља реч сунце почиње са словом “С” али нити једна га има у имену своје државе до Русије, Србије, Словачке и Словеније. На Грчком, Мађарском и Финском језику реч сунце чак не почиње са словом “С” што наводи на закључак да се не ради о староседеоцима односно о аутотоној култури једног народа што не значи да тај народ у својој већини није аутотони народ.

Међутим на француском језику сунце почиње са “С” као и италијанском, шпанском, португалском, норвешком, шведском, данском, па чак и енглеско као и бугарском, румунском, пољском руском и српском језику почиње назив сунца са гласом “С”. Одкуда од толиких гласова и слова да сунце у толиким земљама почиње са истим Гласом односно словом ако не зато што је првобитни појам за сунце био исти глас “С” који се касније обележавао “С” словом. То би значило да је првобитни човек цивилизације обележавао сунце истим појмом што опет наводи на закључак да су то била племена истог народа. Првобитно споразумевање људи се одигравало немуштим споразумевањем знацима, разноразним сигналима. Али ако су били окренути леђима нису могли видети сигнал па стим ни претећу опасност те је однео “лав” понеког члана фамилије. Из те ситуације је настао глас у облику крика ради животне опасности. Пошто је живот динамичан настајале су и различите ситуације које су се различитим гласовима описивале, од грубих узвика до нежних тонова. Једним криком се рекло више него хиљадама немуштих реченица својих мисли. Низањем појединачних гласова који су описивали одређену ситуацију стварале су се прве речи а од речи прве реченице. На почетку споразумевања је стајао неки немушти сигнал па потом глас, затим реч па потом и речаница. Тако је постао језик део живог бића који се прилагођавао различитим условима живота. На почетку су сви наши претци обележавали сунце са гласом “С”. Због велике удаљености породица и племена једних од других, односни ретке насељености развијао се тај првобитни језик у различите аутотоне речи. Али то не значи да нам предци у Европи нису били исти. Глас “С” је био за све исти појам који се до данашњих дана задржао у свим европским језицима да сведочи до данашњих дана да потичемо сви од истог предка. Да ли италијанско Соло или немачко Сонне или данско и норвешко Сол или српско Сунце или румунско Сааре или руско Солнце у свим тим језицима се прије развоја речи називало једним “С” гласом. Превише је ту језика и држава да бу то била случајност да би се најупечатљивији део света који је човека окружавао називао истим гласом.

На крају да скратим одломак из моје књиге припремљене за штампу која чека на издавача још само толико- Цивилизација је почела са размишљањем о Богу.

Међутим све те државе немају у свом имену ни “С” ни “Р” односно симбол сунца ни симбол рађања до Русије и Србије. За почетак развоја и настанк цивилизације дао би малу предност Србији у односу на Русију јер у свом имену има симбол сунца, рађања и Бога СРБиЈА = Сунце, Рађање, Бог и Ја = СРБиЈА док код Руса постоји симбол сунса и рађања = рађање у сунцу и ја = РУСиЈА

Душан Нонковић Теодороцвић

ПОКАЗАТЕЉИ КОЈИ УКАЗУЈУ ДА СУ СРБИ БИЛИ ПРВОБИТНИ ЉУДИ ПРВОГ ГЛАСА, РЕЧИ И РЕЧЕНИЦА, ПЛЕМЕ ИЗ КОЈЕГ ЈЕ ПОНИКЛА ЦИВИЛИЗАЦИЈА СВЕТА

РАЗОТКРИВАЊЕ МИСТЕРИЈА

Први човек није био Академик! Приступите анализи језика са становишта првог човека па ће мо убрзо пронаћи заједничку основу српског језика који је без сумње изворни језик свим другим значајнијим језисима цивилизација!

Ostajem pri svojem stanovištu gledanja, analize, shvatanja i pri osnovi reči; СРБ,

(С-Сунце,-Р-Рађање, Б-Бог=СРБ). Први глас, по човека најбитније речи, сунца је С, друге најбитније речи, рађање или род, је Р и треће најбитније речи је Бог, Б и четврта најбитнија реч је била и остала “ЈА”( где је он односно “ја” у томе свему део тога).

Прво што је првобитни човек запазио, осетио и угледао било је сунце које га је будило и са својим заласком успављивало.

Оно га је пратило по дану и лепом времану на сваком кораку тако да је сунце било нешто што га је покретало да размишља о сунцу и понеким али пресудним дешавањима од пресудног значаја по живот на земљи.

Оно га је грејало, путе осветљавало а и било немилосрдно страховитим сушама а кад се не би појављивало, било скривено иза облака водило би често до поплава. Тако да га је човек од најранијег свога доба сматрао за нешто изузетно важно, нешто што је у њему изазивало дубоко страхопоштовање.

Тако је сунце постало нешто чему се радовао али и од чега је стрепио и страховао. Из тих разлога се сунце урезало дубоко у људску подсвест и постало свето, нешто што је из респекта поштовао и нешто чему се молио. Људи који су се одликовали изузетним способностима сматрани су особама којима је сунце подарило део своје моћи и способности да утичу на своју околину. То страхопоштовање се толико дубоко утиснуло у подсвест да су каснији свеци, како се то и данас види на иконама, добијали круг или кружну плочу златне боје над главом као знак сунчеве снаге и посебности. Данас се то вероватно и не зна одакле потиче та идеја да свеци имају на иконама изнад главе круг обично златне боје или плочу која подсећа својим изгледом на сунце. Одакле ако не из дубоке подсвести, прадушевног односа људи према сунцу.

Из тога произилази да је подсвест клица вечите душе, коју непрекидно носимо у себи од постанка човека. Или другим речима речено; подсвест је подсвесно памћење утисака од самог настанка човека који не умиру већ се подсвесно преносе сколена на колено и подсвесно назива савест или душа.

Потом је наш пра, пра, пра… предак уочио да и месец утиче на жене и рађање па га је обожавао као мало ноћно сунце са својим полумесецима.

Још му је фалило само обележје за пространство земље што је учинио крстом који је служио и као топографски знак да би се знало где се налази, на левој или десној, горњој или доњој страни крста односно пространства ; истока запада севера или југа. Та способност комбиновања та три знака; круга односно сунца месеца и крста били су први кораци цивилизације. Из комбинације тих знакова развила се интелигенција, душевна осетљивост што га је све више чинило човеком од разума. Касније се из тих способности развио прво једноставан календар па математичка способност а затим и писмо. Стиме му је пут у цивилизацију био широм отворен. Комбинаторичке способности су га чиниле све интелигентнијим и напреднијим.

Тако долази и до првог обележавања нечег чиме је толико био преокупиран наиме сунцом, рађањем и свемогућом силом званом Бог.

Први гласови тих речи; (сунце, рађање, Бог) дају реч : С – Р – Б = СРБ = од које додавајући себе „Ја“ настаје СРБИЈА

Сунце Рађање Бог и Ја

(С Р Б) и (ЈА)= СРБИЈА

А може се и овако схватити:

Сунце Род Бог = одкос рода, свети дар Сунца (род) дат од Бога= СРБ што је касније можда прешло у Срп, што ми је мање вероватно.

Без сунца не би било ни жетве ни српа а ни живота-стога сматрам да срп има посебну улогу у узимању светих дарова, плодова и жетви те да стим припада исто нечему што је од Бога подарено душевним путем. Уметници и проналазачи тако звани иноватори и њихова дела су најближе Богу!-мислим! Нетреба ни занемарити чињеницу да је срп у облику младог месеца који се исто сматра светим, како сам то већ раније описао.

Велика је вероватноћа да су прва два почетна слова/гласа најбитнијих речи СР (Сунце и Рађање) била основа за срп додавањем словима СР слово „П“по плоду(СРП) а можда се „Б“ претворило у „П“, што ми је мање вероватно, да би постојала мисаона разлика између Бога „Б” и поклона “П” Српа, што би представљало СРП . Додавањем основи СРБ себе („ЈА“ настаје Србија) што је означавало (свој) простор на којем је живео и подразумевао својим животним простором. Додавањем основи СР „П“ означавао је алатку за убирање рода односно плодова. „С“УНЦЕ „Р”ОД И „П“ОКЛОН (или Плод) су речи којих почетна слова/гасова дају реч СРП. Тако тешко изговорљиву реч није човек створио без да је имао неке веома јаке разлоге као што су то; сунце, рађање, Бог . Да је сам себи дао то име указује чињеница да други народи нису чак ни у стању да изговоре ту реч односно Србија већ је изговарају другачије од аутотоног народа. Уместо срб-и, по Сунцу Рађању и Богу, називају их серби, сораби, сорби, сармати итд.

Ту је сад питање шта је старије, реч Србија или Срп по оној; Кока или Јаје!?

Не треба изгубити из вида да је први глас речи старији, настао прије од речи којој предходи те да је споразумевање било првим гласовима касније насталих речи. Нити се може запоставити чињеница да је „С“ први глас којим се означавало сунце како на српском тако и на италијанском Соле, енглеском или немачком Соне и многим другима… што указује на то да се сунце у предјезичној епохи човека једнако обележавало код свих народа са истим гласом „С“међутим, не може се превидети чињеница да у именима тих држава нема тог гласа „С“ за разлику од срба и српске државе. Такође нема ни Рађања ни Бога, почетних гласова речи које су на самом почетку развоја цивилизација оставиле неизбрисиви отисак у српском језику до данашњих дана. Зашто друге државе па и највеће међу њима немају првог гласа најинпресивнијих речи које су му биле преокупација, сунце, рађање, Бог, зашто ако не зато што им је језик млађи, изграђиван много касније од српског. Па зато ни цивилизација није могла започети свој животни пут односно развој тим језицима. Мислим да ће многи страни специјалисти уз помоћ домаћих академика које су стране службе инфилтрирале или испирањем мозгова придобиле за неодрживе теорије свом силом и свим могужим и немогућим методама негирати ове чињенице. Међутим прошло је време да се из удварања из учтивоти погуреним ходом не би ли били што мањи да би нас што лакше јахали. Чињенице нас охрабрују да се усправимо и достојно чињеницама укажемо на своју величину не из неких нацистичких или фашистичких побуда већ да нас се коначно престане јашити, гази и затирати на сваком кораку.

Зашто се нашао међу нама човек наших корена који је свету поклонио струју, радио, поут Николе Тесле. Или човек без којег данас не би било телефона без Пупинове шпуле односно калема. Или човек попут Миланковића који је одкрио најтајанственије тане наше планете а којег називају Папом савремене екологије и да не набрајам даље. Или како је могуће да тако мала земља има најтрофејнију математичку гимназију на свету или да тако мала а да има тако пуно врхунских спортиста света; Новак Ђоковић, ватерполисте прваке света или кошаркаше који су постали светске легенде. Зашто ако не зато што је најстарији народ света са најстаријим зачетцима цивилизације, који је стим имао дужи временски период развоја од свих других. Пошто смо се уверили да од погуреног хода, умањивања себе из учтивости само да нас не би прогласили расистима, шовињистима и фашистима и да не доноси ништа добро до газења и уништавања из чисте похлепе за профитом није нам остало друге до да се усправимо и покажемо сву своју величину од Бога нам дату. Прије 100 година смо имали исти број становника као и Енглеска а сад нас има свега 8 милиона са тенденцијом да нас буде све мање све док не будемо подпуно уништени. Да нестанемо ко да никад није било, мислим да то није нити може бити у интересу човечанства. Крајње је време да позовемо свет и целокупно човечанство да се освести и увери шта смо ми као мали народ дали свету а шта смо од истог тог света добили.
Онима који мисле да је то све само игра речи препоручујем да то исто докажу игром речи својих матерњих језика, истине ради, да би схватили да је размишљањем о Сунцу Рађању и Богу (СРБ) цивилизација започела свој бескрајни пут.

Душан Нонковић Теодоровић

„LA GRANDE ENCYKLOPEDIE“ O POREKLU SRBA

https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/la-grande-encyclopedie-o