САЗНАЈТЕ ВИШЕ О СВОМ ПОРЕКЛУ, Купите књигу ТРАГОМ СРБА:

ARHEOLOŠKI I NEOBORIVI DOKAZI DA SE SRBI NISU DOSELILI NA BALKAN VEĆ TU UVEK BILI! Molim delite!

Изводи из књиге; ТРАГОМ СРБА

КРАЋИ ИЗВОД ОДНОСНО УВОД У КЊИГУ – ТРАГОМ СРБА – КАКО БИ СЕ ЗНАЛО О ЧЕМУ СЕ БАВИ И У КОЈЕМ ПРАВЦУ ИДЕ ОВА КЊИГА

Kein automatischer Alternativtext verfügbar.

Срп нађен у Месопотамији, стар неколико хиљада година, проглашен је најстаријим српом цивилизације, само зато што је старији српски срп проглашен кривим ножем! (Није виц већ археолошки „доказана“ истина, два аршина за именовање исте врсте алатке)

Зар српски срп није срп, већ мора бити криви нож само зато што је српски !?

Хиљаду пута поновљена лаж постаје истина, зато морамо хиљадама пута понављати праву истину да би је повратили и себе спасили!

Најопаснија лаж од које треба поћи, која угрожава не само Србе, већ и све народе Балкана, је тврдња да су се Срби однекуд доселили – што у преводу значи да их се сме и протеривати, све по потреби страног фактора, владара из сенке, методом завади, па владај!

Најстарија Богиња Сербона од печене глине стара три до четири хиљада година, украшена ђириличним словом нађена је на подручју Подунавља недалеко од Винче. Уместо да се обележи то културно благо као благо народа који је тада живео на тим просторима (за који незнају који је то народ био али наводно знају да није био српски), који живи и данас ту како то потврђују и археолошки налази, поготово античка ћирилица коју српски народ миленијумима користи у континуитету, од тадашњих 27 ђириличних слова још увек 22. Уместо те истине „научна“ интернационална необјективна “елита” назива то благо, благо винчанске па подунавске културе и ако је култура производ народа а не места. Зашто ако не зато да би те квази елите избегле рећи истину да су те претече светске цивилизације у ствари, по археолошким налазима, претече српске културе и српског народа на тим просторима који и данас од 27 тадашњих античких слова ћирилице користи у свакодневној употреби 22 а писма држава такозване светске цивилизације четири до пет. (ако лаже коза не лаже рог)

Најстарија Богиња Сербона од печене глине стара три до четири хиљада година, украшена ћириличним словом нађена је на подручју Подунавља

То што нам раде са Маркалама, Сребреницом и Рачком то нам раде и са нашом изворном културом.

Чак су се дрзнули и на нашу Богињу Сербону, старију и од самог хрисћанства, чија је хаљина украшена необоривим доказом, српским грбом, крстом са четири слова С, односно младим месецима, са грбом којег ми срби као и слово С (створено по узору на млади месец) у континуитету користимо миленијумима до данашњег дана, који се сматра за најстаријим грбом Европе а вероватно и светске цивилизације. Називајући нашу Богињу подунавским а не српским археолошким благом, одвајају је на тај начин од срба и српске културе а србе од од извора светске цивилизације.

Kein automatischer Alternativtext verfügbar.

Археологија је изнела на површину доказе да се народ Балкана миленијумима прије нове ере служио ћирилицом а да се срби, од тих тадашњих 27 слова, још увек служе са 22 док други народи имају највише 4 до 5 таквих слова што убедљиво доказује да су срби наследници те античке културе.

Ова књига се бави доказима систематског затирања српске културе и то у континиутету од више миленијума. Зашто је то тако може се само претпостављати да су то последице распада велике, огромне, империје на коју се окомило окружење из геостратешких разлога. А да је то тако доказује ова књига конкретним, поред већ наведених материјалних доказа и другим археолошким доказима и многим другим конкретним примерима умањивања и утајивања, преиначавања па и крађе српске културе доказане археолошким налазима на просторима данашње Србије.

Поред наведених примера веома је битно и знати да су наши преци са наших простора први топили металну руду и то 800 год. прије икога на свету. Треба имати на уму да су превазишли камено доба 2000 год. прије народа средње Европе. Док су наши преци правили оруђе од метала становници средње Европе су их правили од камена. Као најстарији металурзи света који су први знали за технику топљења метала, обрађивали бакар и бронзу, би било логично да су и први топили гвоздену руду а с тим и обележили настанак гвозденог доба што никог не интересује. Као што се прећуткује најстарији српски мач нађен на подручју Србије бележећи у стручној литератури место налаза, југоисточним делом Балкана тако се и прећуткује комплетно гвоздено доба. У стручној литератури се избегава рећи; на подручју Србије или барем; на подручју данашње Србије и ако је тај доказано српски мач из времена Маричке и Косовске битке пронађен на територији Србије односно на простору где су се одржале те две битке. Напротив, постоје докази да се њиме касније китила Венецијанска гарда називајући га славенским мачем (само не српским) који је доспео до њих  наводно путем албанских и хрватских трговаца.

***

О АУТОРУ

Душан Нонковић Теодоровић је почасни члан Удружења писаца РС и дијаспоре Приједор. Указом број ½-01-0004/2005-22 од 22. јуна 2005. године одликован је високим државним одликовањем, великом медаљом човекољубља државе Србије и Црне Горе за несебичну помоћ и доброчинство, организовања и допреме помоћи болницама, домовима и гереонтолошким центрима прије свега у лековима, болесничким креветима, обући и др. у време блокаде, како је то образложено повељом.

Аутор је познат широј јавности као главни и одговорни уредник и власник интернет портала ГЛАС ДИЈАСПОРЕ. То је место које на интернету постоји већ десет година, за двосмерне информације из земље матице у дијаспору и обратно, са наглашеним родољубивим ставом.
Нонковић је до сада објавио две збирке песама „Сан и љубав вечна“ и „Звезде хоризонта“, и једну књигу есеја „Рај нам је на дохвату руке а градимо пакао – Зашто“. „Трагом Срба“ је његова четврта књига.

„Ова књига је настала веома брзо, јер сам нешто од садржаја већ објављивао на Гласу Дијаспоре. Интересантно је то да ми је приликом објављивања чланака на ту тему, уочљиво, запало за око колико ту има наводних случајности, па сам почео све те податке да упоређујем и дошао сам до закључка да то нису случајности, нити може бити у толикој мери случајност против нас, наше културе и историје. Када сам сложио све те чланке није ми преостало ништа друго осим да прегледам енциклопедије и проверим те наводне случајности. На моју радост, дошао сам до невероватних открића, односно сазнања која су просто вриштала да објавим књигу и ево, сада то реализујем…“ – рекао је о раду на својој новој књизи Душан Нонковић Теодоровић за СРБски ФБРепортер.

Више о таквим и сличним аргументима можете наћи у књизи; ТРАГОМ СРБА

КЊИГУ МОЖЕТЕ НАБАВИТИ у Србији ПО ЦЕНИ у висини ОД 5€ а у западним земљама 10€

Заинтересовани ми се могу јавити на фб инбокс или на е-адресу: dusan.nonkovic@gmx.de

РОМАН СПАС- Младен Несторовић

РОМАН СПАС- Младен Несторовић

Данас је из издавачке куће „Свен“, из Ниша, изашао роман „Спас“, писца Младена Несторовића. Књига која ће дефинитивно променити начин размишљања и виђења прошлости и садашњости.

Српска књижевница Гордана Павловић у рецензији књиге прве“Буђење звери“ истиче:

ЗЛО СЕ ДОБРИМ ПОБЕЂУЈЕ

Сами почетак романа „Спас“, писца Младена Несторовића, недвосмислено даје до знања да је реч о веома необичној књизи, која намеће питање да ли је реч о научној фантастици, реалности, митологији, легендама или нешто сасвим друго.

Врло спретно и темељно Младен нас бираним речима води у један свет, где се упреденим нитима преплиће од свега помало.

Прва књига „Буђење звери“ сликовито, готово филмски, описује како главне ликове, тако и друштвене прилике, дешавања и разлоге који су довели до заплета. Међутим, током читања изнад сваке странице виси питање:

Да ли је ово машта ствараоца или реалност упакована у сасвим нови оквир?“

Питала сам се да ли смо нечињењем, ћутањем, пробудили звер, која ће, ако се не освестимо на време, сатрти све оно што нам је најсветије? Ону звер, која тихује у похлепним и саможивим људима, који су окренули леђа Богу, вери, отаџбини и чекају само прави моменат наше уснулости, да завладају и наживо ишчупају срце из груди, затру нам корење, порекло и историју. Оно зверско које јача своју моћ материјалним богатствима, новцем, развратношћу, у жељи да влада над свима, својом окрутношћу и суровошћу.

Свако време изроди своје величине, које се памте по добру или по злу. Чињеница је да су највећи наши јунаци били јако скромни, побожни људи, који су своју оданост платили животима, остављајући поколењима на наук какав треба да је истински човек.

Кроз књигу се преклапа визија будућности, која искрено могу да кажем може лако да се оствари, пресликава садашњост и као опомена продире прошлост, свом својом силином, да нас што пре тргне из летаргије, јер звер је већ увелико пустила своје канџе и зарива се све дубље, хињски. Њено присуство могу да осете само они који у души носе Господа, своју веру, који поштују славу предака и својим ставовима и широм отворених очију, сагледавају целокупну слику, са циљем заштите потомства, опирући се и не дозвољавајући да им приђе.

Зло се добрим побеђује, снагом вере, храброшћу и истрајношћу сачуваће се вредности Богом дане, без обзира на искушења.

У нади да ће наставак романа „Спас“ бити ускоро, прву књигу „Буђење звери“ препоручујем од срца…“

Роман који је објављен у правом тренутку, са циљем и намером да се сваки читалац замисли и добро размисли, како о прочитаном, тако и о свему што га окружује, да би се нашла снага и воља да у садашњем свету превлада добро над злим.

Они који су заинтересовани за књигу могу контактирати аутора лично на фб профил:

https://www.facebook.com/mladen.nestorovic

Српска књижевница Гордана Павловић

Ipak je bilo zanimljivo roditi se i videti šta je to. A žao mi je svih onih koji nisu rođeni i koji nisu videli sve to [Tema: Duško Radović]

Ipak je bilo zanimljivo roditi se i videti šta je to. A žao mi je svih onih koji nisu rođeni i koji nisu videli sve to [Tema: Duško Radović]

| June 25, 2015 | 0 Comments

 

1Dusko-Radovic

MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 17

U MLADOSTI je Dušan Radović opevao ljubičicu belu. I to je ispravljao celog svog života.

Imao je potrebu da se celom narodu izvinjava. Kad sam jednog jutra 1984. godine, po njegovom pozivu, svratio u Studio B, pokazao mi je gomilu knjiga koju mu je baš poštar doneo. Pero Zubac mu je slao svoj opus namenjen deci, u želji da promeni Radovićevu izjavu da je neće uneti u Antologiju srpske poezije za decu. Duško je izdvojio Zupčevu knjigu pesama “Tito je naš drug” i sa uzdahom mi rekao:

– Kad ja ispaštam četiri stiha, kako će on celu knjigu?

Pravili smo mu poslednjih godina dosetke, i previše surove, da je on, još četrdeset i neke, dao ideju za Kuću cveća. To ga je grizlo kao i opaka bolest. Tešilo ga je i lečilo to da mu je emisiju “Beograde, dobro jutro”, definitivno zaustavio moćnik sa ljubičastim prezimenom.

Bilo je to onda, kada je u svojoj emisiji tražio nacionalizaciju koja bi obuhvatila samo imovinu članova Saveza komunista.

– Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo – kad je ovo čuo, moćnik sa ljubičastim prezimenom je zaključio da je bolje zaustaviti emisiju i odložiti propast Dedinja.

Zaustavljanje emisije nije izvršeno istog dana, pa se još sutradan čulo:
– Kad već možemo i moramo bez Tita, mogli bismo i bez mnogih drugih.

Posle se moglo bez emisije!

Radović nije mogao da stane, pa je ustavljen.

Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije je 8. novembra 1982. godine razmatralo aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti i 16. novembra objavilo zaključke, u kojima stoji:

“Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji `Beograde, dobro jutro` u poslednje vreme sve češće imaju obeležja političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja.”

Usledila je analiza i cenzura.

Posle nesporazuma sa “nekim političarima” (znao im je imena, ali ih je kažnjavao nepominjanjem), Radoviću je bilo rečeno da više ne radi. On nije hteo da ne radi, sramota čoveka. Kako je već mogao – odlučio se za penziju.

Kad nije mogao da radi, rekao je: “Ja više neću govoriti!”

Posle su mu neki političari, narod je to tražio, rekli da radi, a on nije hteo. Nije želeo da se prilagođava ukusu onih koji su protiv njega. Rekao je da hoće u penziju, lakše mu je bilo da sebe iz javnosti povuče, nego da povuče reč. On jeste i vodeći pesnik za decu, ali nije čovek koji se igra sa: uzimala-davala, sa mačkama spavala. Nije on ni aparat da se uključuje i isključuje na dugme. Ne zna se šta je tačno rekao baš tada, možda ovo: “Lako je vama, vi živite, po vašem mišljenju, dobro. Mi bismo, po vašem mišljenju, morali živeti još bolje, ali nam smeta naše mišljenje.”

Čudan je bio odnos između Dušana Radovića i Slobodana Glumca.

Onaj koji mu je prvo, kao partijski funkcioner zadužen za pisce, zagorčavao život, koji ga je kao direktor “Borbe” šezdesetih sputavao, dao je Dušanu Radoviću sve slobode, kao direktor i glavni urednik Studija B.

Glumac je, Radovića u odlasku, preklinjao da se ne kune da više nikad neće voditi emisiju “Beograde, dobro jutro”.

DETINJSTVO

A Radović je mislio da se, sa penzijom, vrati u detinjstvo.

“Bili smo dobri ljudi još onda, ili smo ostali deca, kako hoćete, tek, u meni danas nije teško prepoznati ono negdašnje dete, od toga kako se obuvam, do toga kako se radujem i šta volim. Teško je poverovati da se za deset ili petnaest godina može postati čovek, ili drugi čovek. I to kad na kraju opet podetinjimo, dokaz da od detinjstva nikad nismo daleko…”

Tada ga je neko pitao šta je život. Novinar veli da je to jedno od pitanja koje ne vredi postavljati. Radović se nije složio sasvim, pa je odgovorio: “Ipak je bilo zanimljivo roditi se i videti šta je to. A žao mi je svih onih koji nisu rođeni i koji nisu videli sve to.”

 

Milovan Vitezović

ЗА ДОМ СПРЕМНИ, БЕЗ ДУШЕ И БОГА! Како је само могло доћи до тога!?

ЗА ДОМ СПРЕМНИ, БЕЗ ДУШЕ И БОГА!

СУНЦЕ И СЕЋАЊЕ

Црвено сунце ко у крви окупано

уморно клизи, трагом хоризонта

ко клупче суза крвљу натопљено

залази суморно, ко рањена душа

да тихо мре тминама перманента

тугујући тако за милионима срба

Nељудско бреме и сунцу је тешко

Постиђено, усташким злочинима

подсећа на крв са усташких кама

дубинама, дубљим од зенице ока

оставља на небу траг крви срама

да се памти док је народа и сунца

Сећа на милионе поморених срба

крик покланих беба, мајки, очева

баки, дека унука, недужног света

у јаме баченog, маљем поубијанog

од, усташа и српских, конвертита

О Боже Боже дал има већег греха

дал има државе на тим темељима

дал може бити бездушног народа

где влада безумље и туга људима

Зар су безумни овладали умнима

хиљаду питања а нигде одговора

а сузе су скрвљу, текле потоцима

под окриљем, усташа и Ватикана

Кад видиш на небу црвено сунце

да понире у тој пурпурној лепоти

дубинама дубљим, од зенице ока

мораш знати да тако црвено тоне

да подсети на крв недужног света

злочин усташа и срба конвертита

И увек ће то наше прелепо сунце

при крају дана, тонути дубинама

подсећајући на прећутане, жртве

на крик милиона побијених срба

на каме усташа“за дом спремних”

и нас убоге што из страха ћутимо

што ћутањем злочин одхранисмо

О Боже Боже дал има већег греха

дал има државе на тим темељима

дал има влада ко хрватских сада

да умањује бројке покланих срба

да се подсмева невиним жртвама

газећи без срама образe предака

И сваки пут очаран чарима сунца

усред радости моје обузме ме туга

сунце постане, јатом црних птица

а смех беба, мукла ледена тишина

безазлена радост камом окончана

у ропцу крви без трунке саосећања

хладном руком монструма без ума

за дом спремних, без душе и Бога!

Душан Нонковић-Теодоровић

Дејан Комненовић Добра вест је потребна као одбрана од злог. Препознавање снага и наде, оптимизма, слободе, доброте, лепоте – каква јесте по души … је важна, јесте живот. Држава данас нема везе са правим вредностима нити везе са Богом. И хрватска и свака друга држава … када ради против Бога … нема темеља. Слично је – убијати ножем или убијати ТВ програмима. Данашња Србија има исувише сличан резултат као и НДХ пре 70 година. У Јасеновцу је убијено пола милиона Срба а од доласка НАТО у Србију 05. октобра 2000-те до данас, Србија је смањена са 7,5 милиона становника на испод 7 милиона становника. Ово данас је опасније и горе у Србији … него стање у НДХ пре седам деценија. Мартин Селигман је описао процес „научене беспомоћности“ којим се народи деградирају и постају народи ниже врсте … парије. Срби се претварају у оно у шта су већ претворили Роме или Индијанце или Црнце … То се постиже, данас и овде у Србији, тако што се држава која треба да штити народ, УЗУРПИРА и користи за уништавање – геноцид, над народом – путем медија. Човек је земља чим изгуби душу. Држава као оруђе – као јама у коју се баца народ … је проблем, данас и овде. Држава као засена Бога – поставка је из времена француске буржоаске револуције, када је вертикала између човека и Бога ПРЕСЕЧЕНА постављањем државе – егалитаристичне и „просветитељске“, која прописује шта је лепота, шта је доброта или шта је истина или правда или срећа или мир итд. УМЕСТО оног што сви знамо по души да јесте лепота, доброта, правда или слобода, разна министарства су задужена да ПРОПИШУ шта јесте лепо или праведно или добро. РЕЗУЛТАТ уметања државе између Бога и човека имало је за последицу огромну ПРОМЕНУ … која настаје од пре 200 година. РЕЗУЛТАТ је културно сукобљавање световног и религиозног које до тада није постојало. До пре 200 година, и „просветитељства“ гордост је била смртни грех а кротост (трпељивост) врлина – КАКО У СВЕТОВНОМ ТАКО И У ЦРКВЕНОМ … Друштво је дакле било ЦЕЛИНА и није било поделе на црквене и световне вредности и појмове врлине и греха. Од пре 200 и неколико година, гордост је изокренута у позитивну ПОБУНУ а трпељивост је постала од врлине – негативна особина – потчињавања. Држава је притом урушила и здрав развој личности СЕКУЋИ вертикалу између човека и Бога. Како би рекао владика Николај „Бог није Бог једнакости но Бог љубави“ … Уместо да учимо децу да воле, ми их учимо некаквој једнакости. Владика Николај је лепо описао да љубав не зна за правду и за једнакост и да се тек из гроба љубави рађа правда а из гроба правде се рађа једнакост. Међутим, тамо где једнакост искључује правду и љубав, нема Бога јер Бог је Бог љубави а не једнакости и Бог није Бог неморала већ морала. Једнакост је ДОЗВОЛА неморала у савременој држави као концепту заснованом пре 200 година. Држава је злоупотребљена и да затрује или савременим речником речено да спинује, појмове и врлине. Постоји данас потреба за ставом да нема државе без религиозности, нема здравог друштва без вере, нити здравог човека без религиозности. Што би рекао мој покојни стриц цитирајући народну изреку „човек је земља, чим изгуби душу“. Или што би рекао један од највећих руских писаца „ко не нађе Бога у себи, неће га наћи нигде“ а што се надовезује на оно „да вера не тражи вођу нити следбенике“ … Јеванђеље је у преводу на српски – ДОБРА ВЕСТ ! Да ми причамо о нашој слободи и нашој љубави и нашој доброти и нашој лепоти … на страни Бога. Разведрите мало Душане. Бог је Бог љубави. Морал се по души зна шта је. Треба причати и мислити у оквирима Божје географије, где нема малог и великог, далеког и блиског, богатог и сиромашног материјалним :) ! Радости наспрам туге и наде наспрам растројства света око нас, нам треба. Живели.

Душан Нонковић

У много чему се слажем са вашим ставом поготово по питањима љибави, скромности и разумевања других. Али то друштво прије 200 и више година је било исто болесно-сетимо се само робова па неограниченог људског рада где се радило по 16 и више сати за залогај хлеба где су и деца била упрегнута за децу и претешке послове а и привилегија у којима су само богати уживали. И сам сам прије шездесет и нешто година осетио шта значи тај живот кад сам као дванајестогодишнњак ишао код ујака на село да за време школског рааспуста зарадим нешто пара и помогнем самохраној мајци. Месецима сам делио чардак са једним из Босне слугом којег је отац номад за време зимског периода силазио из планине у село те сваком приликом по дете оставио као и ово, оставио после зиме и поново кренуо у брда са овцама. Спавали смо на клиповима кукуруза на које би простирли обично танко ћебе. Тај слуга је био ту негде седамнајест година и радио је све послове од копања кукуруза до обрезивања лозе и крпљења мрежа за риболов. Плате није имао већ како кад неку сићу за сладолед. Мој ујак је био богат, имао је неколико кућа. Али од деце имао је само једну ћерку. И ето како је то судбина хтела оженио се том ујаковом ћерком која му је родила два сина. Волио их је деда, мој ујак ко анђеле а и оно њега-Једног дана се није пробудио . Умро је у кревету док су му унуци спавали поред њега. Ћерка му се касније разболила од Мултипле склерозе те је и она после неколико година проведених у колицима у којима ју је гурао муж, некадашњи слуга. Кад су рекли француској краљици да народ нема хлеба она је одговорила; нека онда једе колача! Завршила је под гиљотином и та вертикала веза између Бога и човека је била прекинута прије свега зато што су они који су говорили у име цркве и Бога подбацили поклекли пред луксузом као што то и данас чине многи свештеници надмећући се ко ће да има биља и скупља кола. Они који су били задужени за ту вертикалу су ти који су је и урушили својм понашањем и неделима поготово Ветикана, сетимо се само спаљивање вештица и насилног наметанје католицизма поготово у латинској америци где мачем и крстом ширише њихову Божију реч. Не треба то време идализовати. На крају свако заврши онако како ради. Да је та вертикала била прекинута није народ крив већ они који њим владају. Зато сам скренио пажњу на одговорност влада. Вере и црквени поглававаре који тада су били државотворна сила. Владари су владали под оштрим погледом цркве али и црква је као и својим привилегијама и небригом о народу запостављајући науку као Божји језик истине изгубила свој ауторитет. Народ се за недаће окомио на цркву па потом и на круну и државу. Човек је у стању све и свашта да изманипулише па на крају крајева издрибла и самога себе. За прошла времена не можемо ништа нити смо за њјих одговорни али за време у којем живимо јесмо. Покољ над србима се не може ничим упоредити а наша је дужност већ ако не можемо више урадити подсећати на тај злочин како се не би поновио. То је уједно и била намера и смисао овој песми! Док је сунца не сме се заборавити како се не би поновило зло.

Душан Нонковић Теодоровић

FB-report: Nova knjiga

НОВА КЊИГА: Душан Нонковић Теодоровић – ТРАГОМ СРБА

Piše: Slobodan Antonić – Kada sam saslušao Vučićev govor, bio sam šokiran

Kada sam saslušao Vučićev govor, bio sam šokiran

4

antonic

Piše: Slobodan Antonić

Nisam unapred bio protiv Vučićeve inauguracije 2.0.

Istina, smetalo mi je preterivanje sa 6 000 zvanica, šest tona mesa i 17 rimskih careva (ovde i ovde). Izgledalo mi je to neprilično za jednu siromašnu zemlju, a pogotovo za političara koji je prethodno ispovedao protestantsku štedljivost i smanjivao plate i penzije (o tome na FSK ovde).

Bili su mi odbojni i svi ti znaci paganštine u jednoj, nominalno, hrišćanskoj zemlji – i to usred Petrovskog posta. „Šta nama, uopšte, dođu tih 17 rimskih careva“, mislio sam, „deda-stričevi“? „I čemu kilo mesa po zvanici, ko uopšte toliko može da pojede? A sve sam mrs – sudžuk i peglana kobasica (ovde). Zar to jede srpska elita, zar time da posluže Patrijarha? A ono što ostane, kome će da daju? Ili će da bace u kontejner?“.

No, ono što mi se činilo dobrim bila je želja da se ojača autoritet naše države preko simboličkog snaženja autoriteta najviše političke funkcije. „Ostali smo bez samopouzdanja posle svih izgubljenih ratova“, mislio sam. „Ne cenimo više ni sebe kao narod, ni svoju državu. Dobro je ako bar i simbolički osnažimo samopoštovanje i veru u sopstvene mogućnosti“.

Međutim,  kada sam saslušao Predsednikov govor (integralni tekst ovde), bio sam šokiran. U njemu su se našli gotovo svi negativni stereotipi o Srbima. Dobile su tu svoje mesto i najgore neistine o nama, na kojima  insistira propaganda kolonijalnih metropola. A ponovio ih je, niko drugi do Predsednik Srbije, najmoćniji čovek naše zemlje – naš lider.

Vučić je o nama govorio prvenstveno kao o Balkancima, a njih je predstavio bukvalno kao divljake koji su jedini krivci za svo zlo koje ih je u istoriji snašlo.

Evo rečenica u kojima smo prikazani kao ludaci i nasilnici koji su, zapravo, sami sebe uništili:

– „volimo i mrzimo istim intenzitetom, često ne praveći nikakvu razliku i ne znajući šta, u tom trenutku, tačno radimo“ (ako ovo nije opis umobolnika, onda ne znam šta je);
– „mi smo najstariji, najviši, najlepši, najbolji, izabrani, posebni, jedinstveni, a da bukvalno ništa od toga nemamo“ (mada konfuzno i stilski rđavo, sadrži jasnu ocenu da smo umišljene budale).
– „(tvrdimo da) možemo da pomerimo planine, ali se u svakoj ravnici uplašimo i ne mrdamo“ (povrh toga smo hvalisavci i kukavice).
– „svoju nesreću volimo toliko duboko da sreću često ne želimo ni da tražimo“ (uz to smo i mazohisti i depresivci).
„istoriju u mnogo čemu i nemamo, ali nam je te istorije i previše“ (zapravo lažemo o svojoj istoriji – koju uistinu i „nemamo“, a ono što imamo i nije prava istorija već puko nasilje).
– „mitovi su nam stvarnost u tolikoj meri da nam budućnost izgleda kao nešto sasvim nepotrebno“, zbog čega nam je „`sutra` najstrašnija reč, jer bismo zauvek živeli u onom juče“ (živimo u prošlosti jer smo zapravo kukavice i lenjivci).
– „ovde se nove generacije stvaraju iz krvi i iz kostiju (prethodnih generacija)“ (a za to smo sami krivi jer, naravno, niko nikada nije dolazio da nas osvaja, porobljava i satire).
„ima nas, sve zajedno, malo, zato što smo toliko često hteli da budemo veliki“ (a ne zato što su nas upravo ti veliki vekovima tamanili – recimo, Turska, Austrougarska ili Nemačka).
„uvek smo spremni da uzmemo od drugih, ne shvatajući da otkidamo od sebe“ (mi smo žrtve sopstvene grabežljivosti i agresivnosti, a nikako i nikada imperijalizma velikih i „civilizovanih“).
„Balkan je pun provalija koje smo zatrpavali sopstvenim kostima i punili sopstvenom krvlju, utapajući u njoj svaku nadu“ (jer smo ludaci i divljaci).
– „mi smo generacija kojoj nije preostalo ništa drugo nego da prestane da ratuje i kada ne mora, i da počne da uči da radi“ (a ranije generacije baš su volele da ratuju i kada nisu morale – recimo, 1389, 1804, 1914. ili 1999, pošto nikada ništa nismo radili, samo smo maštali s kim bismo mogli da ratujemo).
„mi hoćemo, smemo i umemo da napravimo taj važan korak kojim se iz mitologije prelazi u budućnost, iz nesreće u sreću“ (treba i hoćemo da postanemo drugačiji od predaka, tih agresivnih ludaka).
„Srbija u koju ste danas došli prestala je da se nada smrti i počela je da želi život“ (dok su naši preci bili spremni da poginu za Srbiju – budale!, mi ćemo sad lepo da se smirimo, da slušamo pametnije od sebe i da uživamo – hojla, hojla).
„Srbija ne sanja više o neprijateljima, nego stvara prijateljstva“ (zapravo nismo ni imali neprijatelje već smo ih izmišljali – Turci su nam prijateljski došli 1389, Austrijanci 1914, a Nemci 1941; zato sad dočekujemo zvaničnike NATO-a hlebom i solju (ovde) – bravo za nas!).

Uopšte nije utešno što se navedeni Vučićevi (auto)kolonijalni stereotipi ne odnose samo na Srbe, već i na druge Balkance. Ono što je problem jeste slika o nama kao divljacima i neradnicima, ali i predstava o našim atlantističkim kolonizatorima kao o vrhuncu civilizovanosti. Kada Vučić kaže: „Nalazimo se, našom odlukom, na evropskom putu, jer želimo da pripadamo društvu uređenih zemalja“, on time zapravo osnažuje tipičnu kolonijalnu dihotomiju: „uređeno/divlje“, „civilizovano/urođeničko“, „metropola/kolonija“.

Nije utešno ni to što ovim manihejskim stereotipima Vučić poziva na bratstvo i jedinstvo „nas i svih naših komšija na Zapadnom Balkanu“, tvrdeći da ujedinjeni možemo sve („mi Srbi i vi, Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci, Albanci i Makedonci, zajedno možemo planine da pomeramo“). Iako je pompeznost i ambicioznost od petka mnoge podsetila na Tita, Brozova SFRJ, uz sve mane, bar je bila suverena zemlja. Ova pak Zapadna Balkanija pravi se kao tipičan kolonijalni projekat Berlina i Vašingtona (opširnije ovde i ovde).

Tito nikada nije govorio o nama („Jugoslovenima“) kao o divljacima i ludacima zato što, naravno, takav narod ne može biti suveren. Ali, ukoliko ste deo projekta pacifikacije i kolonizacije neke teritorije, promovisaćete poruku: „Ne budimo više divljaci, uzmimo se u pamet i slušajmo šta nam se kaže“. Otuda svi ti negativni stereotipi o „Balkancima“. I otuda sva ta šangri-la obećanja „evropske budućnosti“ – samo ako se Srbi konačno „uzmu u pamet“.

Ne sumnjam da su mnoge prisutne zvanice bile oduševljene Vučićevim govorom: Sonja Biserko, Sonja Liht, Jelena Milić, Čedomir Jovanović, Nenad Čanak, Vuk Drašković… (ovde i ovde).  No, svako ko stvarno želi dobro Srbiji, samo može biti zabrinut.

Ovakav govor ne sluti na dobro. On je, očigledno, više bio namenjen strancima nego Srbima, više Berlinu i Vašingtonu nego Nišu i Srbobranu. A jedina politika, koja iz ovog govora može da sledi, bojim se, jeste – autokolonijalna.

„U Srbiji je na delu borba za kolonizaciju uma“, nedavno je uočeno na FSK (ovde). Plašim se da je jedan um, nažalost, već kolonizovan.

Njegov.

(fsksrb.ru)

VEDRANA RUDAN BRILJIRA BRANEĆI SRBE: „Klinton je genocidirao Srbe na rate. Neki su preživeli Holokaust, ali osiromašeni uranijum neće niko“

VEDRANA RUDAN BRILJIRA BRANEĆI SRBE: „Klinton je genocidirao Srbe na rate. Neki su preživeli Holokaust, ali osiromašeni uranijum neće niko“

Advertisement

Spisateljica Vedrana Rudan već neko veoma glasno govori o posledicama NATO bombardovanja na Srbiju i kako kaže veoma je ponosna na to, jer je jedina, ili jedna od veoma retkih koja je javno progovorila na ovu temu.

„Klinton je genocidirao Srbe na rate. Ni Hrvati nisu bolje prošli. Nikada nećemo saznati koliko je bombi bačeno u Jadran. Ipak, Srbi i Albanci na Kosovu najveće su žrtve. Gospodin Nasmešeni učinio je to a da nije ni trepnuo“, poručila je Rudan u intervjuu za Blic dodajući da su „neki preživeli Holokaust, ali osiromašeni uranijum neće niko“.

Čuvena hrvatska književnica ističe da niko ni u Hrvatskoj ni u Srbiji ne govori istinu i da se ne vodi računa o zdravlju običnih ljudi.

Advertisement

„Kad se razboli neko od političara ili ovih kojisu se obogatili na otimačini, oni se leče u najboljim svetskim klinikama. Mali ljudi čekaju smrt u nekoj rupčagi koja se zove ‘bolnica’“, rekla je Rudan.

Ona se osvrnula i na nedavno održanu inauguraciju Aleksandra Vučića čiji je gost bila hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović.

„Ako neko misli da je u Beograd došla ‘Hrvatska’ taj se grdno vara. Kolinda je Američka Đevojka, Vučiću je na noge došla ‘Amerika’, a ne ‘Hrvatska’, što je za vas mnogo bitnije jer Hrvatske ionako nema. Ipak drago mi je da je bila na inauguraciji. Nema apolutno nikakvog smisla da dalje ratujemo. Ni verbalno“.

(Nedeljnik)