ОСЛОБОДИМО СЕ ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ-ПОДЕЛИМО ЛИНК ИЛИ КУПИМО КЊИГУ: ТРАГОМ СРБА II ИСТИНОМ ПРОТИВ ЛАЖИ И ЗАБЛУДА

ОВУ КЊИГУ НЕ ПИШЕМ ДА БИ УВЕЛИЧАО СРПСКИ НАРОД, ЈЕР СВАКИ НАРОД ЈЕ У СВОЈОЈ ВЕЋИНИ ПОСЕБАН И ВЕЛИЧАНСТВЕН, ВЕЋ ЈЕ ПИШЕМ ДА БИХ СВОЈИМ СКРОМНИМ ПРИЛОГОМ ДОПРИНЕО ЊЕГОВОМ СПАСЕЊУ ИЗ ПОНОРА САТАНИЗАЦИЈЕ, У КОЈЕГ СУ ГА ГУРНУЛИ ГЛОБАЛИСТИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА, НИ КРИВОГ НИ ДУЖНОГ. foto (Heiko)КАД КАЖЕМ ВЕЛИЧАНСТВЕН НАРОД, РЕЧ ЈЕ О НАРОДУ, А НЕ О ОНОЈ ЗАТРОВАНОЈ ШАЧИЦИ ЈАДА КОЈА СЕБЕ ПРОГЛАШАВА ЗА НАРОД, ДА БИ УДОВОЉИЛА СВОЈОЈ ПРИВАТНОЈ ПОХЛЕПИ ЗА ВЛАШЋУ, ПРОФИТОМ И СУЈЕТОМ. ЛАЖ ЈЕ ИНСТРУМЕНТ И СТУБ ТЕМЕЉАЦ СВИХ РАТОВА КОЈЕГ СЕ ЧОВЕЧАНСТВО МОРА ШТО ПРЕ ОТАРАСИТИ, ДА БИ СЕ ГЛАВНИ МЕХАНИЗМИ РАТОВАЊА УРУШИЛИ! МОЈЕ ГОДИНЕ И ЖИВОТНО ИСКУСТВО МЕ ОБАВЕЗУЈУ, МИСЛИМ, ЧИНЕ КОМПЕТЕНТНИМ ДА ГОВОРИМ И ПИШЕМ НА ОВУ ТЕМУ.
Свакој клевети одговор је књига истине
Свакој увреди одговор је у лепој беседи
Сваком насиљу одговор је у својој слоги
Само тако ћеш моћ‘ угледат сјај предака
Слога, истина и правда, Србина спасава
Dušan Nonković https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10214218933242692&set=a.10201559336200678.1073741826.1095638036&type=3&theater&notif_t=feedback_reaction_generic&notif_id=1514629471204330Verwalten
Dušan Nonković Teodorović
Knjiga će vam biti poštom dostavljena po ceni 5€ ili 600 dinata plus poštarina na području Srbije PO TARIFI SRPSKE POŠTE. Možete je naručiti ovde preko poruka odnosno inboksa ili preko moje e-mail adrese : dusan.nonkovic@gmx.de
U zemljama EU košta 10 € plus poštarina

Dušan Nonković

Advertisements

PRAVO DA SE NAZOVEM JUGOSLOVENOM PLATIO SAM NAJSKUPLJE

PRAVO DA SE NAZOVEM JUGOSLOVENOM

PLATIO SAM NAJSKUPLJE

Odran sam na živo do 10 puta zato što se nisam odrekao jugoslovenstva, u jedno vreme kad su se i njeni presednici odrekli, pa joj zabili i nož u leđa –

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Preko mojih usmenih izjava, intervjua na stranicama štampe i preko radio-televizija, pa i preko mojih pismenih izjava, memoara, više puta sam govorio i pisao da su Albanci (Mislim na Enverovce !), u zatvoru Tirane, tražili od mene da poreknem moje jugoslovensko (crnogorsko državljanstvo), moju jugoslovensku (srpsko-crnogorsku) nacionalnost, moja društveno-politička ubeđenja, moje ime i prezime, pa i očinstvo mojoj deci. Zato su me i na živo odrali, ne jednom, već 10 puta uzastopno, u doslovnom smislu ove reči, na najdivliji i najprljaviji način, najkriminalniji, kako se to do danas niko na svetu nije drao, pa ni u najdivljijem srednjem veku.

Nisam imao vremena da to potanko objasnim. A i šta pre da objasnim iz tog monstruoznog tretmana koji su mi učinili preko 30 godina uzastopno?! I sada nemam vremena da se sa svim tim problemima bavim. Posvetiću nekoliko časova samo problemu državljanstva i nacionalnosti.

Da sam državljanin Jugoslavije, odnosno Crne Gore, ne molbom, već od rođenja, kao što su mi od rođenja državljani Jugoslavije (Crne Gore) i roditelji, i otac i majka, ded, praded, čukunded, to znaju svi, i posebno moji mestani Ulcinjani, koji me lično i porodično poznaju. Znale su to i jugoslovenske, pa i albanske vlasti, i to jako-jako dobro !

Mom bratu Ljatifu, koji je za vreme rata radio u Skadar, pa je taj posao nastavio i posle rata, tražili su mu da uzme albansko državljanstvo, pa – pošto nije pristao na to – otpustili su ga sa posla i naredili mu da napusti teritoriju Albanije.

Moj najstariji brat, pukovnik JNA Dževdet, bio je u Jugoslovenskom vojnom atašeu u Albaniji, u Tirani, sve do dana prekida diplomatskih odnosa. Kad su mu na jednoj svečanosti optužili Tita za izdajnika stvari radničke klase, on je digao kriglu piva, nazdravio za Tita i napustio Albaniju, vratio se u svoju milu domaju Jugoslaviju, u službi svog naroda i svoje domovine, za koju su, samo u toku Drugog svetskog rata položili svoje živote ništa manje već 10 članova porodice, od kojih i dve žene. Dan danas, polovina ulice koja veže Valdanos sa Solanom, a koja prolazi preko centra grada Ulcinja, od Valdanosa do tog centra se naziva Ulica Ćazim Resulbegović (komesar partizanske jedinice, streljan od albanskih fašista !), dok se njen produzetak naziva ulica „Josip Broz Tito“.

Iako su ovo znali sasvim dobro jugoslovenski Titoisti, godine 1959, zato što sam čvrsto postojao na pozicije onih koji su prolili svoju krv i položili i svoje živote za stvar naroda i domovine Jugoslavije, zato što sam kao disidentni književik nastavio njihovu borbu pa, kao takav, prethodio i Milovanu Ðilasu, uhapsiše me u Jugoslaviji i ne samo što me optužiše da sam neprijatelj komunizma, već me optužiše da sam i neprijatelj bratstva i jedinstva, neprijatelj Jugoslavije i jugoslovenstva, neprijatelj moje domovine i mog naroda, mojih roditelja, braće i sestara. Preko svega porekoše mi i vekovnu srpsku nacionalnost i arbitrarno nametnuše mi šćipetarsku, jer po njihovom marksizmu-lenjinizmu (uzdignut na stepen titoizma !), kao što su nekada sve muslimane nazivali Turcima, sada nam ih nazivaju Albancima. Nazvaše i nas, koje su Albanci streljali kao komuniste i Škie (pežorativno ime koje upotrebljavaju albanski ekstremni nacionalisti protiv Slovena uopšte i protiv Srba posebno !), nazvaše nas arbitrarno Albancima i, kao takve, osudiše nas, žigosaše nas da kao takvi budemo robovi i večno ispaštamo pod njihovom gvozdenom petom.

Mene konkretno: samo i samo da bi prikazali moju internacionalnu borbu Jugoslovena protiv njih kao manifestaciju albanskog ekstremnog nacionalizma i da tako opravdaju moje hapšenje i osudu.

Prirodno da se sa time nisam složio. Zato uradih ono što do danas nije uradio nijedan Jugosloven: Mojom samopregornom borbom u odbrani časti i dostojanstva Jugoslovena, ne samo što sam pristao i da umrem od gladi i tortura, pa i da me na živo oderu, već – nehotice – eto gde sam se afirmirao na prostranstvu eks-Jugoslavije i na sve strane sveta kao jugoslovenski poslednji Mohikanac. Pošto su i presednici eks-Jugoslavije porekli jugoslovenstvo, pošto su jugoslovenstvu zabili nož u leđa, eto mene, od njih osuđenog „antijugoslovena“(!), gde nastavljam da postojim na pozicije Jugoslovena.

Pošto sam u Jugoslaviji izdržao do poslednjeg dana kaznu STROGOG ZATVORA kao disidentni književnik, autor disidentne poeme BOJANA (Dubrovnik 1952.), videći da mi više nema života pod Titovom čizmom, emigrirao sam u Albaniju, sa namerom da otuda odem za SSSR, kao što su to činili i mnogi drugi, pa i moj drug iz zatvora general Vladimir Dapčević. Upravo tih dana, SS je prekinuo i diplomatske odnose Albaniji. Tada sam od albanskih vlasti tražio dozvolu da odem za Kinu, Kubu, pa i kod Ho Ši Mina, na frontu Vijetnama, naglašavajući im pismeno da sam rad i poginuti na tom frontu, ali ne i da me u Albaniji pojedu gamad, stenice, buve, vaši i komarci. Ponajmanje i da trunem u koncentracionom logoru jugoslovenske emigracije, gde su me tresnuli arbitrarno, bez ikakvog rešenja, bez ikakve osude. Kao i svima drugima, ni usmeno mi nisu rekli zašto i koliko će me tu držati, s kakvim pravom i po kojem zakonu ?!

Od prvog dana mog prispeća u Albaniju, vlasti te zemlje su radile na tome da me vrate jugoslovenskim vlastima u zamenu za njihovog književnika Marrin Camaj, izbegao iz Albanije. Pošto im je za to trebala moja molba za povratak (Jugoslavija je potpisala Helsinsku Konvenciju o emigraciji !), ne samo što mi nisu dozvolili da odem u bilo koju drugu zemlju, već su mi inscenirali i takav tretman, kriminalan, da mi dovedu život na vrh nosa i tako da me ubede da nemam drugog izlaza do samo da im predam tu molbu. Što sam više rezistirao, to su oni više insistirali na tome, ređajući svinjarije jednu za drugom, pa i zločine, monstrozne. Inscenirali su i provocirali me da ubijem suprugu, pa i oboje dece, sina od 6 godina i kćerku od 4 godina, da bi tako opravdali moje hapšenje i fizičko likvidiranje. Pošto im je i to propalo, bili su prinuđeni da me uhapse i kazne tobože za neprijateljsku propagandu, pošto je jugoslovenski ambasador Jovan Pečenović čekao u Beograd moje hapšenje, da bi se popeo na avijon za Tiranu, gde je sutradan od mog hapšenja proklamovao uspostavljanje diplomatskih odnosa Jugoslavije sa Albanijom na rang ambasada.

Do tada ja sam bio objavio u Tirani tri disidentna dela: roman IZDAJA (1965, 1967), zbirku pripovedaka ODJEK KORABA (1968) i novelu ZMIJA (1969), sve iz jugoslovenskog života, kojima sam se afirmirao kao jugoslovenski politički emigrant Br. 1, ali i kao najveći savremeni albanski književnik. Sami su Albanci izjavljivali da sam im eklipsirao njihovog Ismaila Kadare. Roman IZDAJA, ne samo od naroda, već i od zvanične književne kritike proglašen je za chef d’oeuvre albanske proze svih vremena.

Čim su mi rekli da je osnovna optužba protiv mene za neprijateljsku agitaciju i propagandu, izjavio sam im:

-Ja nisam vršio nikakvu neprijateljsku agitaciju i propagandu protiv Ustava i zakona Albanije, ali – i da sam vršio – pošto sam jugoslovenski građanin, zadržan arbitrarno ovde od albanskih vlasti i tretiran protivzakonski, vi nemate pravo da me hapsite i da mi tražite bilo kakvu odgovornost, ponajmanje krivičnu, jer vaš zakon za neprijateljsku agitaciju i propagandu važi samo za vaše građane, a ne i za nas strance. Ako vam se ono što mi mislimo, govorimo i pišemo ne sviđa, vi imate pravo da nas proglasite za persona non grata i da tražite od nas da napustimo vašu zemlju, a ne i da nas hapsite, da nam krivično tražite računa za to.

Skoro svi jugoslovenski (I ne samo jugoslovenski, već i grčki !) emigranti kažnjeni su za agitaciju i neprijateljsku propagandu. Znajući da nemaju pravo na to, albanske su vlasti prethodno davale državljanstvo ovima, pa su ih zatim hapsile i kažnjavale kao svoje građane.

Istovremeno su ukinule i instituciju advokata, tako da ovi nesrećnici nisu znali da po međunarodnom zakonu (A i prema albanskom !) osoba sa dva državljanstva, u svako doba i u svakoj situaciji, ne samo pismeno, već i samo usmeno, može poreći jedno državljanstvo i izjaviti drugo, koje mu drago.

Jugoslovenske vlasti su znale za ovu smicalicu albanskih vlasti, ali nikada nisu intervenirale u odbranu ovih nesrećnika, jer su ih smatrali za svoje neprijatelje, pa su u tom tretmanu i podržale albanske vlasti. Sa albanskim vlastima one su sklopile i tajni sporazum da se oni, Titoisti bore protiv albanske političke emigracije u Jugoslaviji, a Enverovci protiv jugoslovenske političke emigracije u Albaniji. Za čudjenje je kako nije intervenirala nijedna druga zemlja, pa ni zapadne, pa ni OUN. Ili nisu znali kakvi se sve zločini čine u Albaniji protiv nas jugoslovenskih političkih emigranata?!

Tako i meni, iako su me od prvog dana prispeća u Albaniji stavili u policijsku obradu za hapšenje (Od 1952.godine imaju me na crnoj listi kao autora disidentne poeme BOJANA, kojom sam njihovu Albaniju nazvao GOLGOTOM !), čim sam im izjavio da sam strani državljanin i da oni nemaju pravo da mi traže računa za moje misli, reči i napise, rekoše mi da su mi dali albansko državljanstvo. Tada im rekoh:

-Od kad sam stigao u Albaniju pa do dana hapšenja ja se nisam tretirao kao albanski državljanin, već tobože kao emigrant, ali ni kao emigrant, već arbitrarno, kako vam se svidelo i kako ste to hteli, protivzakonski. A pošto me optužujete da sam od prvog dana mog prispeća u Albaniji vršio neprijateljsku propagandu, onda vas pitam zašto ste mi dali državljanstvo ?! Da biste me uhapsili ?! Ja ne znam da ste mi dali vaše državljanstvo, a ako ste mi i dali, kao osoba sa dva državljanstva ja poričem albansko državljanstvo i izjavljujem isključivo jugoslovensko. Kao jugoslovenski državljanin tražim da prekinete svako isleđivanje za agitaciju i neprijateljsku propagandu i da mi dozvolite da se udaljim iz vaše zemlje, jer posle ovog zločinačkog tretmana, koji ste mi učinili, ja više ne želim da živim ovde.

Posle ovoga ja sam prešao sa pozicija optuženom na pozicije tužioca, posebno pred sudom, gde sam ustrajno tražio da me registriraju kao jugoslovenskog državljanina. Videći moj stav, presednik suda naredi zapisničaru:

-Piši ga kako se izjavljuje !

I zapisničar me zapisa kako su ga to instruirali od vremena oni iz Sigurimia (pandan jugo-UDB-e !) – Šćipetar, što ja nisam video na licu mesta, ali sam to video kad su mi predali pismenu presudu. U toj istoj presudi, gde pišu za mene sa sam Albanac, pišu mi i prezime RESULBEGOVIĆ, kako sam se to izjavljivao od prvog dana mog hapšenja i pod istragom, što se može jasno videti i iz faksimila te presude, koji sam već objavio. Vidite moje delo ENVERISTIČKI SUDSKI PROCESI, Ulcinj 2016. Nit je bilo i niti ima Resulbegovića Albanaca. A u Albaniji nema Albanca koji drži prezime sa srspskim sufiksom – VIĆ. I onima koji su ga nekada imali, albanske vlasti su im ga skinule.

Tako su mi arbitrarno negirali jugoslovensko državljanstvo da bi mogli da me kazne tobože za neprijateljsku agitaciju i propagandu, čime su maskirali njihovo potčinjavanje zahtevima Josipa Broza Tita, da bi im ovaj skinuo sa vrata kinsku svilenu vrpcu.

Tako sam, bežeći iz Jugoslavije u Albaniju – iz kiše upao u grâd. Ne samo što mi ne dozvoliše da odem za SSSR, već me i uhapsiše. I tu kao antikomunistu, jer su komunizuam bili pozobali Enver Hodža sa njegovom klikom, pa za mene ne behu ostavili ni mrvicu.

Po izlasku iz Albanskog zatvora ja sam napisao i objavio čitavu knjigu pod naslovom BUROVIĆI – PORODIČNA ISTORIJA, gde sam dokumentima dokazao da smo državljani Jugoslavije (Srbije, Raške, Crne Gore, Zete, Duklje) od pamtiveka, s pokoljenja na pokoljenje. I to ne samo obični građani, već i gradonačelnici, guvernatori pokrajina, vojvode, generali, admirali, pa i grofovi.

Tom sam knjigom istovremeno dokazao da smo i slovenskog drevnoga čest, pa sam i naglasio da:

Ko drukčije kaže,

Kleveće i laže –

Osetit našu će pest !“

Ne samo kao hrišćani, kao Burovići, već i kao muslimani, kao Resulbegovići, ne samo posle oslobođenja od turskog ropstva, već i za vreme robovanja pod Turcima, naši su se preci izjavljivali za Srbe. Hasan-beg Resulbegović, kad je u Trebinje pročitao Njegošev GORSKI VIJENAC, pisao mu je: „Vladiko, ostav gusle i pjevanje, pa razvij krstaš bajrak, okupi nas pod njim i vodi nas na Kosovo da ginemo ili da se oslobodimo !“

Ali-paša Rizvanbegović (Burović), hercegovački vezir, i pobratimio se sa Vladikom upravo pošto je pročitao njegov GORSKI VIJENAC. Da je ko rekao ovom veziru da je Albanac, Arnaut, posekao bi mu ne samo jezik, već i glavu.

Ja sam u zatvor Albanije neprekidno protestirao protiv arbitrarnog menjanja mojih generalija, a oni su neprekidno nastavljali da me tretiraju tobože kao albanskog državljanina, a ustvari opet arbitrarno, ne priznajući mi ni elimentarna ljudska prava, ni ona koja su albanskim državljanima priznali, ni pravo da vidim moju decu, ni pravo da im pošaljem jedno pismo ili da primim od njih jedno pismo, posebno ne da komuniciram sa mojim roditeljima i braćom u Jugoslaviji, pa ni sestrom, udata tu, u Skadar, za albanskog državljanina, istaknuti komunista, koga su prethodno ubili, da bi posle toga mogli da čine sa mnom što su hteli.

U znak protesta što me beleže kao da sam Albanac, od tog dana sam u sva pisma, adresirana za vlasti Albanije, naglašavao da sam „po državljanstvu i nacionalnosti Jugosloven, stigao u Albaniju kao politički emigrant“. I na dnu tih pisama potpisivao sam se ćirilicom – Kaплaн PECYЛБEГOBИЋ, pa i БYPOBИЋ, što se može jasno videti i iz dokumenata koja sam već objavio. Vidite citirano delo.

Znači, moje albansko državljanstvo trebalo im je da formalno opravdaju moje kažnjavanje za agitaciju i neprijateljsku propagandu, a zatim i za tretman koji su mi uredili u zatvor, na bazi kojeg je trebalo da što pre umrem umoren glađu.

Hrana osuđenika zatvora u Burelju je bila takva, da se za vrlo kratko vreme od gladi umiralo. Stranci su bili izdvojeni od meštana i imali nešto bolju hranu, dok su meštanima pritekli u pomoć ukućani, koji su skidali zalogaje hlebi od svojih usta i nosili svojima u zatvor.

Mene nisu tretirali kao stranca, a nisu me tretirali ni kao meštanina, pošto moje roditelje nisu dozvoljavali ni da me vide, ni da prime jedno pismo od mene, kamo li i da mi nose zalogaj hleba. Ni sestru iz Skadra ! Ni ženu sa decom ! Preko 20 godina !

Zašto ?

Ja sam svima (i osuđenicima !) rekao istinu da sam potpuno nevin u zatvor i da to albanske vlasti znaju sasvim dobro. Ja sam svima rekao i da su me pre hapšenja stavili u policijsku obradu, da su mi prostituirali suprugu i preko nje provocirali me da ubijem i nju i decu, za koju su nastojali da me ubede da nisu moja. A kad sam to njima rekao, sigurno bih rekao i sestri i roditeljima, kad bi mi dozvolili da ih vidim. To bi kompliciralo stvar, jer roditelji ne bi ćutali. Posebno moj brat pukovnik, koji me branio i od jugoslovenskih vlasti. Tako bi oni to razglasili na sve strane. Ja sam bio poznat ne samo među Albancima Albanije, već i dijaspore, posebno na Kosmetu, gde su me od vremena smatrali svojim književnikom. Upravo su oni ti koji su, čim su saznali za moju nevinost, demostrirali po svetu pred albanskim ambasadama za moje puštanje iz zatvora, pa su poslali u Tiranu i svoju delegaciju akademika da traže moje puštanje iz zatvora.

Mojim delima, objavljenim u Jugoslaviji i, posebno, onima koja sam objavio u Albaniji, naročito mojim romanom IZDAJA, koji su sami Albanci proglasili za remek delo albanske proze svih vremena, hteli-ne hteli oni, ja sam ušao u istoriju albanske književnosti kao jedan od izuzetno važnih književnika i disidenata. Ekstremno nacionalistički, šovinistički i rasistički nastrojeni kako su i dan-danas, oni nisu mogli prihvatiti da im jedan Jugosloven (Srbin) igra tako značajnu ulogu ni u istoriji književnosti, kamo li i naroda, gde sam od prvog dana hapšenja počeo da se afirmiram kao izuzetna ličnost albanskog naroda u borbi za slobodu i demokratiju, protiv socijal-fašističke bande Envera Hodže, koja je uzurpirala narodnu vlast i proletersku diktaturu pretvorila u svoju ličnu socijal-fašističku diktaturu Envera Hodže i njegove klike. Vidite što rade i sa Skenderbegom, koga ni mrtvog ne ostavljaju na miru, jer bi hteli i njega da nam osunete i prikažu ne samo kao Albanca, već i kao muslimana.

Sem ovoga, monstruozni zločini i, preko svega, monstruozne kazne od preko 43 godina zatvora, monstruozni tretman i permanentni pokušaji da me i fizički likvidiraju, pošto sam ne samo strani državljanin, već i stranac po nacionalnosti, ne-Albanac, preko svega i Srbin (!), demaskiralo ih je, skidalo im maske i pokazivalo čitavom svetu ko su oni, da nisu komunisti – kako su nam se busali u prsa – već krvavi zločinci, koji ne poštuju nikakve zakone, pravila i principe savremenog civilizovanog čovečanstva. Eto, to je razlog sto su se upregli da me ubede da nisam ni po nacionalnosti Jugosloven (Srbin), jer po njima, Turci su na Balkanu muslimanizirali samo njih, Albance. Sledstveno, svi su muslimani Balkana Albanci. Trebalo im je ovo da bar za učinjene zločine kažu da su ih, na kraju krajeva, učinili svom sunarodniku, saplemeniku, a ne jednom tuđincu. Pošto nisu uspeli u tome, izvrgli su me i dranju na živo u doslovnom smislu ove reči, tražeći mi albansku čapru. Učinili su sve da me primoraju da kažem da nisam Jugosloven, da nisam Srbin, već da sam Albanac.

Sa druge strane ovo im je trebalo i da opravdaju njihovu optužbu da sam ja tobože u Albaniji bio u službi albanske buržuazije, kako su to napisali u optužnici. Sigurno, da bih bio to, trebalo je da budem i Albanac. Kao Srbin mogao sam da budem u službi srpske buržuazije, a ne albanske !

Tako sam bio osuđen na smrt još pre hapšenja. A posle hapšenja to mi je priređeno glađu. Od gladi sam više puta pao u nesvest. Imao sam i krvoliptanje. Jednom prilikom sam pretrpeo i kliničku smrt. Tada me komandant zatvora uvede u listi onih koji će raditi na dograđivanje zatvora, za što će im se svaki dan dati po zalogaj hleba više. Dok su svi uvedeni u toj listi zahvalivali komandantu, ja – kad mi je pročitao ime – rekao sam mu:

-Skinite me sa te liste, jer nisam došao iz Jugoslavije da gradin zatvore po Albaniji. Dajte mi kramp, pa ću vam ih srušiti sve redom i bez te vaše naplate !

Na jednom suđenju iz godine 1976, državni tužilac, koji nam se busao u prsa za komunistu, za marksist-lenjinistu, zvani Fitim Hoxhati, pokazujući prstom moj potpis na pismu koje sam poslao presedniku Republike Albanije Haxhi Lleshi, uskliknuo je:

-Vidite, vidite ! On i potpisuje ruski !

-Tako se potpisivao i Lenjin !- odgovorih mu na licu mesta, bez dozvole, ja – od njega osuđen kao neprijatelj marksizma-lenjinizma..

Na tom suđenju, zato što sam u pismu za Hadži Li-a pisao da sam po nacionalnosti Jugosloven, osudili su me na novih 10 godina strogog zatvora, primer ovaj bez presedana u istoriji sveta. Srbi, satanizirani kao najgori narod na svetu, kao divljaci, do dana današnjeg nisu osudili ni jednim danom zatvora ni one Srbe koji poriču srpsku nacionalnost, kamo li i Albanca koji se izjavljuje za Albanca, a ne za Srbina.

Iz dana u dan, kad god su se sudarali sa mnom, posebno sa jednog suđenja u drugo (A inscenirali su mi ništa manje već pet !) oni su se sve više i više, sve gadnije i bezobraznije demaskirali kao jedna crna banda kriminalaca, koja ne poštuje nikakve zakone, pravila i principe, da je najzad i ipsissimus Enver Hodža bio prinuđen da prizna, usmeno i pismeno, da oni, koji upravlaju „komunističkom“ Partijom rada i albanskom državom nisu ništa drugo do jedna crna banda, kriminalna i omražena od čitavog naroda, albanskog naroda.

Tako, ja – koji sam od Titoista kažnjen kao neprijatelj Jugoslavije i jugoslovenskih naroda, pod krvavom petom Enverovaca, najskuplje sam platio pravo da se nazovem Jugoslovenom po nacionalnosti i državljanstvu, sa 10 dranja na živo i novih 10 godina zatvora preko onih 33, koje su mi dali prethodno. I to u jedno vreme kad su i presednici eks-jugoslovenskih republika, na čelo sa pretsednikom Jugoslavije, isti oni koji su mene osudili kao Antijugoslovena, porekli su za sebe jugoslovensktvo bez ijednog dranja, bez ijednog dana zatvora, pa i bez ijednog ispaljenog metka.

Preko svega, dan danas, i preko medija oni me optužuju da sam „lajavo šiptarsko štene“. To su bili Titoisti, ti naši „komunisti“. Pa to su oni i dan-danas.

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ Траг у времену без црног шешира ТАКО ЈЕ ПОЧЕЛО

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену без црног шешира

ТАКО ЈЕ ПОЧЕЛО

Месец децембар 2017. године остаће у сећању Црногораца, посебно Дукљана. Славље је било велико, кажу да је и нека суза потекла. Империја зла признала је црногорски језик. Уједињени саветодавни комитет за кодификацију језика, са седиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону, одобрио је захтев библиотеке за дефинисањем кода за црногорски језик. „Ознака за црногорски језик биће ЦНР, назив на енглеском „монтенегриан“, на француском „монтенегрин“, а у оригиналу „црногорски језик“.

Комитет у Вашингтону, не само да је признао постојање црногорског језика, већ је потврдио да „црногорски језик није варијанта српског језика како је то донедавно спочитавано“, изјавио је директор Националне библиотеке Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“, Богић Ракочевић. Додао је „да црногорски језик има лингвистичку препознатљивост“. Неко изјави: „Све за новог члана НАТО“.

У многим школама у Црној Гори, у сведочнствима за језик, пише: црногорско-хрватско-бошњачки. Овим признањем искључени су сви други језици. Српски је укинут за сва времена.

Пре годину дана срео сам у Београду пријатеља који је 1981. године напустио ове простотре и отиснуо се у иностранство. Рече: „Још чувам копију твог текста поводом књиге Шпира Кулишића“ о етногенези Црногораца. Замолио сам да га копира, јер текст нисам сачувао, односно оригинал су узели, један високи црногорски руководилац на савезном нивоу (ВЖ) и на републичком (ВМ), добро су ме искритиковали и забранли објављивање (уздржаћу се од било каквог поређења са овим временима, када су у питању масмедији).

Текст, који сам те 1981. године написао, преносим, поводом овог „НАТО догађаја“ и славља, скоро у целости (био је у латиници и у ијекавици):

Из штампе је изашла књига извјесног Шпира Кулишића о етногенези Црногораца (такође, извесни Живковић у Прказу изјави „да је књига писана озбиљним и умјереним тоном“). Кажу да је Шпиро живио и радио у Србији. Након што је написао ту књигу, преселио се у Црну Гору.

Књига има стотинак страница. Основна јој је теза „да Црногорци не само да нису Срби, него да то никада нису ни били“. Да би се та теза што боље поткрепила, Шпиро доказује „да су Црногорци сродни са Илирима, Трачанима, Келтима, а нарочито са Албанцима“ да су обичаји у Црној Гори слични и с неким кавкаским народима“. У једну реч (подвукао сам тада), Црногорци су блиски свакоме, сродни са саваким, само не са Србима. Кад год је споменуо Србин, српски, српско, свуда стоји знак навода, чак и иза тзв., где ообично и није потребно дуплирати „наводност“.

Поводом књиге појавили су се чланци у неколико црногорских нам часописа. Например у часопису „Стварање“ бр10 (аутор Ђуровић), часопису „Овдје“, аутор је славни Војислав Никчевић. Кажем славни, јер је још 1971. године (доба Маспока) у хрватском „ВУСУ“ написао следеће: „И Вукова концепција и закључци Бечког књижевног договор, нијесу се могли реализирати, јер су били антиисторијски и антилингвистички. Из тих разлога Срби су крајем XIX вијека напустили ЦРНОГОРСКИ језик, који је Вук увео у српску књижевност“. Подвукао је и ово: „У околностима историјског објективног постојања Срба, Хрвата и Црногораца и народа Босне и Херцеговине, тзв. српскохрватски, односно хрватскосрпски књижевни језик уствари и не постоји“ (ово да не постоји српскохрватски и хрватскосрпски је тачно, постоји српски језик, прим. ККС).

Иако се лудило (и тада сам, као што у увим временима често употребљавам, употребио реч – лудило) на културном плану наставља, односно већ дуже траје, за мене је ново и посебно забрињавајуће што се придружио и Милија Коматина (за оне који никда нису чули за њега, важио је за једног од познатих комунистичких идеолога) својим тезама изложеним под насловом: „Изучавање и марксистичка валоризација црногорског културног наслеђа“. Биле су то тезе за расправу која је вођена у Секцији за науку, културу и образовање Марксистичког центра ЦК СКЦГ.

Тезе су објављене у часопису „Пракса“ бр 3, 1980. године. Пажњу ми је привукао део о језику. Цитирам две-три ствари: „“Развијање и обогаћивање језика у том смислу, бар за догледно вријеме,, никако не значи да се иде ка стварању неког новог, посебног језика, дакле другог и другачијек од оног којег имамо и који се стицајем историјских околности у нашем животу и у нашем Уставу назива српскохрватски“ (подвлачења су моја, написах тада).

Коментар би био овај: Када прође догледно време, онда ћемо ићи на стварање посебног језикја. Историјеске околности су тако интониране да им само недостаје епитет „несрећне“. Додао је : „Договори о језичким нормама, па чак и алузије у том смислу, не могу бити прихватљиви“. Дакле, нема ни договора ни алузија о договорима, иако у Црној Гори, по попису из 1971. године, живи око 40. 000 Срба, 10.000 Хрвта, и 70.000 муслимана. Тамо где нема норми нема ни стандардног језика.

Затим Милија каже: „Што се тиче назива, то је можда ствар практичне природе. Стога сваки помен о евентуиалној потреби да наш народ, као и други народи који се овим језиком служе, свој језик називају, евентално називају, другачије, не мора се априорно сматрати националистичком ујдурмом. Ствар је мотива и контекста у којем се такво питање поставља“.

Је ли Милија Коматина анкетирао народ у Црној Гори да би видео шта је за њега оправдано? Зна ли Милија Коматина да изван Црне Горе живи 30,11 посто Црногораца или укупно 153.211 по попису из 1971. године. Ако нема договора о нормама, већ се свако у својој републици влада по логици већине, значи ли то да ће и Црногорци имати четири нормативна система, зависно од тога у којиј републици живе? Значи ли тo да је унитаризам, додуше забрањен на савезном нивоу, нормална појава у републици?

Коначно: У својој тринаестој (али не у Марксовој једанестој о Фоербаху) тези, Милија Комадина (подвукох да није словна грешка) каже следеће: „Црногорско културно наслеђе не може се ни проучавати ни на одговарајући начин валоризовати у колико се не изучава и валоризује и наслеђе припадника других народа и народности који живе у Црној Гори, при чему ваља имати на уму прије свега Албанце и Муслимане (тада Милија написа велико „М“).

Ако поретпоставимо да је придјев „црногорско“ од државно-географског назива „Црна Гора“, а не од етничко-националног назива Црногорац, поставља се питање, с каквим правом и с којом тенденциом Милија Комадина изоставља Србе по попису из 1971. године, који с Црногорцима дијеле заједнички језик, макар само с оним који живе у Црној Гори. Ако и прихватимо Комадинино комадање, који не изоставља Албанце којих има мање од Срба, а који немају заједнички јези, с којим правом изоставља Хрвате у Црној Гори.

Шта уопште значи још једна оваква Коматинина „нејезичка реченица“: „Црногорци су у појединим периодима своје историје повезивали своју судбину са Србима, Хрватима и Албанцима и другим народима …“ Шта значи у контексту чињеница за коју и врапци знају: У српску се нацију и то само онај њен део који живи у Србији потпуно добровољнно „утопило“ најмање онолико Црногораца колико их је у Црној Гори остало и од којих се обликовала црногорска нација Није ли та бедна и банална чињеница – која уопште не спори постојање црногорске нације, довољан разлог да одбацимо тако чисту бесмислицу, сваку идеју о посебним етногенезама тих двију братских нација.

Не желим да се градим стручњаком, чак ни у оној мери у којиј се граде Живковић, Кулишић, Никчевић и немали број других, а однедавно и Милија Коматина. Овде се ради о гледиштима која силују обичну људску логику, независну, наравно, од свих историја, лингвистика, идеологија и етнологија. По тој обичној људској памети се гази у име несхватљивог „помрачења ума“. Нису ово периферне ствари у култури којима тон дају тамо неки интекетуалци, који су обично и иначе по неким догмама „сумњиви“. Наравно, ова земља суочена је с много озбиљнијим проблемима. Ипак не верујем да проблеми, које сам изнео, не заоштравају оне „важније“ изван културе. Желим рећи како нисам убеђен да ова тзв. језичка „наклапања“ не откривају политичку и идеолошку страну аутора и оних ко иза њих стоји. Хонораре које добијају аутори ових чланака и књига, зна се ко плаћа. Мени на вратима не пише др Симо Симић и сигуран сам да овај текст, ако дође у неки црногорски лист или часопис, одмах ће се упитати: ко је овај, има ли он докторат, из какве је куће, ко стоји иза њега, и тсл. Ја не умијем снијети јаје, али знам шта је мућак. Сигуран сам да неко нешто мућка (то је био крај текста, написаног пре 36 година).

Шта рећи данас: Поделе, свађе, мрачни облици сепартизма, патолошка мржња, процветали су још у доба Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, расцветали су се у доба социјализма, а у крвавом вјерском и етничком рату су се потукли ко ће више да узме латица. У свим порама друштвеног живота Србије и других бивших република, бије се љута партитократијска борба, која се одражава и на спољно-политичком плану. Од Сежане до Ђевђелије влада таква патолошка мржња која ће трајати најмање још 300 година. Да ли ће Срби, на које су се сручиле све але и вране, преживети, питање је свих питања.

Славица Јовановић, новинар књижевник, Недељно поподне Ас

ПРАВДА: ПРОЦУРИО ЗАБРАЊЕНИ ПРАЉКОВ ИНТЕРВЈУ: После самоубиства у Хагу уклоњен с Јутјуба, послушајте зашто! (ВИДЕО)

ПРОЦУРИО ЗАБРАЊЕНИ ПРАЉКОВ ИНТЕРВЈУ: После самоубиства у Хагу уклоњен с Јутјуба, послушајте зашто! (ВИДЕО)

Слободан Праљак је 29. новембра ове године осуђен у Хагу у сучају „Прлић и остали“, да би одмах после изрицања пресуде у судници попио отров и убио се.

Слободан Праљак (Фото: Јутјуб)

Праљак је Хагу изручен почетком априла 2004. године. Три године раније дао је интервју новинару Роману Болковићу, у ком је изнео своје виђење ситуације у БиХ, а разговор је трајао више од 2 сата.

Занимљиво је да је део овог интервјуа пре неколико дана уклоњен са Јутјуба.

„Пробајмо да се понашамо као у судници“

„Данас нам је циљ само једно. Оставићемо сву политику по страни, бавићемо се искључиво реконструкцијом сукоба у БиХ“, рекао је у уводу уредник и водитељ Романо Болковић. Интервју је сниман у време кад је било очигледно да ће Праљак бити изручен Хагу.

„Ја сам се, отворено говорећи, припремао за ову емисију јер је број политичких интерпретација о том рату тако велики да је нужно због великог броја мртвих, због грозног рата понашати се управо овако. Пробајмо, дакле, да се понашамо као у судници. Ја ћу изнети аргументе, хладно колико је то могуће.“

О амбицијама Хрватске да припоји део БиХ

На питање водитеља је ли било амбиција да се Херцег Босна припоји Хрватској, Праљак је рекао да је то могло да се уради до јесени 1992. године.

„Ми смо то могли да направимо до касне јесени 1992. године. После тога то више нисмо могли. А није се могло направити из још неколико разлога“, објаснио је Праљак.

Муслимани су кренули на Хрвате зато што су стално губили од Срба

„Када против Срба нису изборили ниједну иоле важнију победу, они се окрећу према Хрватима да надокнаде целу ту ситуацију“, рекао је Праљак о почетку сукоба ХВО и Армије БиХ.

„Мотиви су били да се негде мора постићи војна победа. Ви кад имате војску која трпи поразе, она једног тренутка мора имати победу. Али треба констатовати да је то произвело такво стање“, рекао је Праљак. Дакле, по њему, како је говорио, један од главних сукоба између Хрвата и Бошњака лежи у чињеници да је Армија БиХ губила рат против Срба.

Путинова десна рука каже да ако рат почне милиони ће нестати, Русија се припрема, неће нас изненадити! Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Index.hr

Бонус видео

Самоубиство Праљка у Хагу и реакције

https://www.facebook.com/plugins/like.php?app_id=&channel=http%3A%2F%2Fstaticxx.facebook.com%2Fconnect%2Fxd_arbiter%2Fr%2FlY4eZXm_YWu.js%3Fversion%3D42%23cb%3Df190af1e9a1b334%26domain%3Dwww.pravda.rs%26origin%3Dhttp%253A%252F%252Fwww.pravda.rs%252Ff5b849e9398394%26relation%3Dparent.parent&container_width=0&href=http%3A%2F%2Fpravda.rs%2F2017%2F12%2F06%2Fprocurio-zabranjeni-praljkov-intervju-posle-samoubistva-u-hagu-uklonjen-s-jutjuba-poslusajte-zasto-video%2F&locale=sr_RS&sdk=joey

ОД ДАНАС МОЖЕТЕ НАБАВИТИ И ОВУ КЊИГУ Душана Нонковић Теодоровић У БЕОГРАДУ :

plakat dusan nonkovic 11kleinerКО ЈЕ ЗАИНТЕРЕСОВАН ЗА НАБАВКУ КЊИГЕ МОЖЕ УСПОСТАВИТИ КОНТАКТ ПУТЕМ ФБ ПОРУКА (ИНБИОКС) ИЛИ;  dusan.nonkovic@gmx.de

ЦЕНА КЊИГЕ ЈЕ 1200 динара

OBAVEZNO POSETITE! Skadarlija – Kuća Đure Jakšića, Književno veče „Ljubav je velika tajna“ 5. децемра у 19 часова!

04. 12. 2017.  – Autor: PressOnline

OBAVEZNO POSETITE! Skadarlija – Kuća Đure Jakšića, Književno veče „Ljubav je velika tajna“

Preporuka za književno veče koje se organizuje u čast poezije ljubavi, a reč je o književnoj večeri Violete Božović.

SUTRA OBAVEZNO POSETITE! Skadarlija - Kuća Đure Jakšića, Književno veče "Ljubav je velika tajna"

Kuća Djure Jakšića sutra od 19 časova organizuje književno veče pod nazivom „Ljubav je velika tajna“, a predstavlja se portret književnice Violete Božović. Inače, ovu svečanost će uveličati Milija Tanasković Pesnik sa gitarom, a specijalni gost je kantautor iz Jagodine Duško Dimitrijević.

U programu učestvuju:

prof. Veselinka Životić,
Miroljub Sekulić,
Nikola Rajaković, Čedo Kovačević Čehov
mr Luka Joksimović Barbat
i autorka.

Uredništvo Horizonta poziva Vas, poštovani prijatelji, da svojim prisustvom uveličate ovo veče i uživate u vrhunskoj poeziji Violete Božović a njeno majstorstvo pisanja pročitajte u narednim pesmama koje smo priredili za Vas.

Violeta je članica Udruženja književnika Srbije, Udruženja književnika Crne Gore i Novosadske Matice Srpske.

Objavila je sledeće knjige:

„Kandilo sećanja‘‚ 2ooo

„Remenje monaških sandala‘‚ 2oo2

„Kako se pravi nebo“ 2oo4

Romani „Dnevnik Slađane Kobas“ 2006

,,U vihoru ljubavi i smrti“ 2009

,,Sveštenik“ 2011

Antologijski izbor najznačajnijih autora Potkozarja, Prijedor 2010

Knjigu poezije „Da sam te srela prije proleća“ 2010

i „Ljubav je velika tajna“ 2013

,,San u kamenitom vrtu“ 2016

Njena dela su prevođena na više jezika.

Pobednica je brojnih književnih festivala i maratona poezije.

Dobitnik ZLATNOG PESNIČKOG PRSTENA U SUBOTICI 2001. godine i MILjKOVIĆEVIH VEČERI POEZIJE. Dobitnik statue Branka Miljkovića, na Miljkovićevim danima u Nišu 2009. godine.

2015. godine nastupa kao pobednik ,,ZLATNOG PERA“ najvećeg međunarodnog priznanja Udruženja srpskih književnika Slovenije. Violetina pesma ,,Nije lako voleti ljude“, po kriterijumima akademskog žirija Udruženja srpskih književnika Slovenije, proglašena je za pesmu godine.

Bavi se esejistikom i književnom kritikom.

Vrši funkciju predsednika Udruženja pisaca Republike Srpske i dijaspore – Prijedor.