Траг у времену из црног шешира

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

Свакдневно врве текстови о догађајима из времена пре Нове ере до днашњих дана. Наравно, не треба препустити забораву велике догађаје и велика дела, од најстаријег „Епа о Гилгамешу“ до нових великих дела као што је „Јерусалим“.

Имам осећај да је чувена француска левица заборављена, да вероватно младе генерације нису упознате са више од 30 великана те левице. Углавном су били учесници Француског покрета отпора који је oкупљао све слојеве и идеологије, леве и десне, а након завршетка Другог светског рата одлучено је на изборима какав ће ситем владати и ко ће владати у Француској (на несрећу и поделе које и данс трају, на просторима бивше Југославије, КПЈ са Брозом на челу, осим борбе против нацизма, одмах је уводилa и комунистички систем, уместо да је био јединствен покрет четника и партизана, до слома фашизма).

Свакако треба споменути контроверзну, али неоспорно велику политичку личност Де Гола, као и оснивача ФПО Стефана Хесела. Управо је Де Гол окупио око себе те великане, иако их је већина била у КПФ (касније су напуштали КПФ, разочарани у СССР и Стаљинове чистке, затим након Информбироа, а посебно после Прашког прољећа). Де Гол их је слао за амбасадоре, постављани су за руководиоце научних и културних институција, бирани за чланове Академије наука, професори на најпознатијим универзитетима, експерти и мисонари за решавање разних међународних проблема. Многи су неке Деголове политичке потезе подржавали, а неке критиковали, али то није била критика Француске, или издаја (која је увријежена на овим просторима, ниједн није био страни плаћеник, прим. ККС), зато им је омогућено да стварају и делују. Француска и француски народ су им били на првом мсту.

За ово подсећање искључиво је заслужн познати патриота, новинар, публициста, велика српска личност, Илија Бојовић, син Бошка Бојовића, који је 1912. године дошао из Монтане (САД) и постао један од вођа комитског покрета против Аустроугарске у Северном делу Црне Горе, односно Херцеговини. Након Великог рата, обављао је многе одговорне дужности у краљевини Југославији. Дапчевић, Ђилас (кога у овим временима салве и дижу у звезде у црној Црној Гори и у серјалима у Србији, а био је највећи секташ, Србе је сматрао хегемонистима, о чему је писао, а отерао је у смрт многе угледне људе), Пијада, осудили су га 23. априла 1943. године на смрт само због тога што је одбио да се политички реактивира и прикључи партизанима.

С обзиром на то да је Илија студирао медицину, био је у току рата шеф санитета, али након рата у духу васпитно-политичке мере нових влатотодржаца, није му дозвољено да заврши студије медицине. Уписује Теологију, коју није завршио, јер је морао дуго да се лечи од турбекулозе. Почиње да се бави новинарством, ликовним и уопште културним рецензијама. Средином шесдесетих година одлази у Париз, где обавља низ (31) интервјуа са најпознатијим француским интелектуалцима. Успоставља везе са деловима емиграције, пријатељује и сарађује са Властом Стојановићем, дугогодишњим уредником у Француској радио телевизији (ОРТФ)

Интервјуи Илије Бојовића објављивани су од Сежане до Ђевђелије, затим у Францускуј и др. земљама. Интервјуи су настали од 1966. до 1969. године (умро је у 41. години живота 1971. године од турбекулозе).

У овом дугом животу, потрудио сам се да прочитам макар по једно дело тридесетиједног великана француске левице. А, сада препуштам Илији разговоре са њимам (наводим само по једно питање и један одговор).

КЛОД АВЛИН: Романописац, песник и сликар руског порекла, рођен 1901. у Паризу. Студирао је у Версају и Паризу. Његова значајна дела су: „Праскозорје“, „Заробљеница“, „Египатске шетње“, „Монолог за несталим“, „Речи завршетка“, „Тежина ватре“, „Двострука смрт Фредерика Белоа“ (преведен на српски), „Госпођа Мајар“, многа друга дела, есејиста, приче за децу, а у току Покрета отпора, или како га је Алвин назвао, „Слободни Французи у Француској“, издаје илегалну едицију „Поноћна издања“ у којој је објављивао дела писаца из Покрета отпора, односно објавио је и прво издање хронике „Мртво време“ (преведена на српски). Добитник је престижних нагарада, одликовања, руководио је разним институцијама.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Авлин, ви сте учетвовали у Отпору као писац. Објавили сте у илегали Мртво време, истиниту поему у прози која је постал класична за ту епоху. Ако степен и карактер ангажованости у разним периодима живота једног уметника зависи од веће или мање затегнутости социјалних супротности, сматарате ли да то ангажовање у њему не престаје никад?

КЛОД АВЛИН: Ја одбацујем реч ангажованост која је често у употреби. Ангажовати се у једној борби, било да је она војничка, политичка, религиозна, значи лишити се интелектуалне слободе у корист групе за коју се човек бори. Ништа ми не изгледа тако страно оном што бих назвао „дужност духа“, дужност која се ослања не на лишавање слободе, већ напротив на индивидуално осећање одговорности. Чак и усред борбе писац мора да остане луцидан и да сачува свој критички став. Неопходна унутрашња усамљеност, потребна једном таквом ставу, није никаква повластица која се тражи: она је основна потреба, његова судбина. Често и његово проклетство.

ЖАН АВЛИН: Није желела да јој И. Бојовић исписује биографију, само је рекла: „Знам изузетне жене у многим областима. Међу романописцима, да поменем само оне које нису међу живима, Вирџинија Вулф, Колета, дале су књижевности ствари које мушкарци не би могли да пруже“

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Реците неколико речи о положају жене, посебно о положају жене која ради, о удатаој жени, о мајкама које раде.

ЖАН АЛВИН: Нисам стручњак за та питања, стога се мишљење које могу да ван дам ограничава на моја лична запажања. Ја сам, разуме се, за еманципсацију жене. Девојка треба да студира или да научи неки занат и да нађе себе према својим склоностима и тежњама. Има ли чега занимљивијег до радити посао који вам се допада и обезбеђује егзистенцију. На почетку брака рад жене побољшава живот брачног пара и дозвољава му да достигне бољи стандард да би припремио будуће огњиште. Мислим да би требало да жена која има деце престане да ради, макар док су мала. Толико пута сам гледала праву трку са сатом. Трчи, носи дете у обданиште ујутру, трчи увече пре затварања, а то је 18 сати, по њега, купује пре повратка кући, а код куће се посао наставља и млада жена не може да легне пре поноћи и поред тога што јој муж често помаже. После извесног времена замор је толики да је жена у нервно напетон стању и брачна хармонија може да се пољуља. Посебно би требало увести скраћено радно време за мајке. Сви би тиме добили и послодавци и службеници, радници (

РОЛАН БАРТ: Познати француски књижевник и лингвиста, утемељивач семиотике (општа теорија знакова и симбола у логици и лингвистици, прим. ККС). Рођен је у Шербуру, од детињства живео је у Паризу. Након што је предавао у школама, затим у Александрији, постаје професор на Сорбони. Године 1976. изабран је за професора књижевне семиологије на престижном College de France у Паризу. Скоро све књиге преведене су му на многе стрне језике: „Нулти степен писања“,. „Митологије“, „О Расину“, „Критички есеји“, „Критика и истина“, „Систем моде“, „Ролан Барт по Ролану Барту“ и др. Барт је прибегавао изражавањима психоаналитичког карактера која уплићу књижевну морфологију, социјални и философки контекст. Посебну пажњу посвећује језику, као главном елементу књижевног дела.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Барт, молим кажите нам како ви гледате на књижевну критику. Видите ли је као целину или пак под појмом критике подразумевате више разних врста суочавања са делом? Није ли се критика у толикој мери издиференцирала и какав понор дели једног импресионалистичког критичара од једног структуралисте – да значи готово за сваког оног ко се њоме бави нешто сасвим специфично?

РЛАН БАРТ: Има две врсте критике. Постоји, најпре, критика која се изражава у чланцима часописа и новина, а која је, могло би се рећи критика лансирања, јер она се састоји у томе да покуша да лансира или да спречи лансирање неких других; то је, дакле, социолошка критика, зато што у таквим случајевима критичар представља одређену публику чије укусе он сматра да назире и изражава ; постоји, затим, критика у књигама, која је по својој дефиницији суштинска критика, структурална критика; у том случају критичар пише књигу која је коментар неке друге књиге. Ја се лично суштински интересујем за критику-књигу, структуралну критику. Са своје стране мислим, да критика не треба да буде ни она која суди , ни она која тумачи, нити естетска. По мом схватању, критика не може да се разликује и у томе је можда нов захтев који снажно треба истаћи – критика не може да се разликује од теорије књижевности, теорије књижевности за коју Французи никада нису имали посебно изражену склоност. Француски писци су написали веома значајне странице о томе шта је књижевност, али теоријски дух, дух теоријског говора о књижевности, често је недостајао, а то је потребно.

ЖАК БЕРК: Рођен 1910. у Алжиру. Био је професор и шеф катедре за Социјалну историју савременог ислама на Француском колеџу и студијски руководилац у одсеку Муслиманске социологије у Практичној школи за високе студије у Паризу. Берк се посветиои истраживачкој делатности на подручју Северне Африке, Саудијске Арабије и Ирака. Провео је више година на Истоку као професор и међународни стручњак за основно образовање и консултант на националним универзитетима. Један је од првих стручњака кога је Влада независног Алжира, ангажовала као саветодавца за аграну реформу. На молбу УНЕСКО-а, ради у Египту на проучавању социологије једног села у делти Нила. Написао је десетине дела: „Друштвене структуре Високог Атласа“, „Арапи између јучерашњице и сутрашњице“, „Магреб између два рата“, „Осиромашење света“, „Од Еуфрата до Атласа“, и др.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Берк, послератна епоха је, пре свега, карактеристична и по антиколонијалној револуцији из које су настале многе независне државе у Африци и Азији. Провели сте више година на Истоку као међународни стручњак и консултант за декаолонизацију. Сматрате ли да су искуства земаља које су се ослободиле колонијализма дала нове поуке и за друге земље, нарочито индустријски развијене.

ЖАК БЕРК: Да би се схватила деколконизација, потребно је да се схвати шта је био империјализам (и у овим временима требало би схватити шта је империјализам Империје зла и колонизација многих земаља Африке и Азије, прим, ККС). Тада је империјализам изгледао у техничком, финансијском и психолошко развојном процесу, својствен индустријским земљама. Империјализам треба посматрати са друкчијег становишта, полазећи од самих колонијалних земаља. Погледајте проблем Палестине, проблем који ће се ко зна за колико година осветлити. Покушало се кампањом у јавном мњењу, Француски народ покренути у корист Израела. Међутим, ту је била реч о питању које сваки истраживач Истока познаје већ одавно. Знао сам, на пример, да се јеврејско становништво Палестине, незнатна мањина пре рата 1914. године, увелико повећава, мало по мало, приливом досељеника, куповином земље и ускоро војном експанзијом. Позивајући се на ционистичку идеологију, један покрет, од кога су Арапи могли да виде само офанзивни аспект, ширио се све више на земљи коју су у почетку настањивали палестински Арапи. Знам добро да је Палестина веома стара земља, некадашња постојбина Јевреја али можемо ли да избришемо стварну историју толиких векова да бисмо се вратили ономе што је скоро митилогија. Било како било, за Арапе је експанзија Израела могла да представља само један европски извозни национализам. Полазећи баш од евроцентричних концепција, Вајман и други ционистички теоретичари сматрали су да је могуће у Палестини населити велики број јеврејског народа. Они су сматрали да неће бити великих тешкоћа од старне Арапа. Слично је било мишљење свих колонизатора. Један цијели народ је конолизован у својој сопственој отаџбини, или је растурен или је сакупљен у логоре за прегруписавање који личе на концентрационе логоре (невероватна видовитост, након више од 50 година од интервјуа, стање се између Јевреја и Палестинаца само погоршало, прим. ККС).

МОРИС БЛАНШО: Један од највећих француских философа, познати есејиста и романсијер. Сам је говорио да се учио на делима Ничеа, Хегела, Хајдегера, Кафаке, Лотремона, Сартра, Леириса, Дерида, романтичара, Џојса и Малармеа, којима је посветио свој најлепши есеј: „Погрешни кораци“. Његово најпознатије дело је „Мрачни Тома“, затим „Од Кафке до Кафке“; „Свевишњи“, „Последњи човек“, „Разговор без краја“, „Писање пропасти“ и др. Од екстремног десничара постао је екстремни левичар са сетнцијом: „Мисли и делај на такав начин да се Аушвиц више никд не би могао поновити“. Био је велики противник Де Гола. Није бирао речи када га је критиковао.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Посало сам питања Морису Бланшоу. Међутим, није ме примио на разговор, већ ми је у писмима изнео неке ставове.

МОРИС БЛАНШО: Драги Илија Бојовићу, опростите што вам одговарам писмом, јер учетвујем, колико год ми је то могућно, у садашњем побуњеничком покрету (студентски покрети у Европи и свету, дакако и у тадашњој Југославији, прим. ККС). Не осећам се душевно довољно способним да бих расправљао о питањим која ми постављате, о књижевности и у вези са којима бих, уосталом, могао само да покушам да вам покажем зашто су ми она туђа. Али збо пријатељских осећања која гајим према југословенском народу, не бих хтео да оставим без икаквог одговора вашу молбу са извесним разјашњењем. Желим, пре свега, да кажем: ма какве биле његове (Стуенског покрета) непосредне политичке последице, оно што се догодило има значај прекретнице, тако да ни са теоријског ни са практичног становишта гледано живот неће бити као раније ни овде ни на другим местима.

Господине Бојовићу, допустите да вам кажем какву су жалаосну и идеолошку грешку починили нашаи пријатељи са Истока, посебно совјетски руководиоци, када су у питању Де Гол и деголистички режим. За нас интелектуалце, овај режим представља нешто најгоре (ех да је жив Морис Бланшо, шта би данас рекао за неке режиме, прим. ККС): већ десет година он нам намеће стање политичке смрти, тиме што је угушио сваки ставрни политички живот, што му је једини циљ неразумни национализам, који се буди, не само у Француској, већ и у Немачкој, што тежи анахроничној и са моралног становишта презрења достојној величини, што одржава економски систем експолоатације и талачења, и, најзад, тиме што сваку могућност изражавања и доношења истинске одлуке одузима у корист једне једине необично ауторативне и надамене личности. Десет година подносили смо то стање политичке смртии и сам Де Гол није био ништа друго до представник те смрти у исти мах отмена и вулгарна образина иза које се крије ништавило. Да би се боље виде мој став, слободан сам да прикључим овом писму два текста које сам на самом почетку ових догађаја формулисао са неколико пријатеља и које је потписао велики бгрој писаца, од Сартра до Лакана.

Драги Илија Бојовићу, да не заборавим, молим вас да ми опростите што не одговарам директно на ваша питања. Увек сам се опирао предавању игри питања. Зашто? Одговорити није никада могуће сем оном који испитује, а јасно је, да је онај који је успео да постави право питање, одиста упитно питање, испунио свој задатак и може да се повуче, а одговр, уколико до њега и дође, може да подстакне питање или, пак, да врати још које почетом испитивању. Писање је повезано са захтевом једног увек индиректног и увек неформулисаног питања, о писању, захтев тако наметљив и тако оптужујући да смо за њега одговорни чак и пре писања.

НАПОМЕНА: Уколико се прихвати подсећање на великане француске левице, у следећем наставцима биће приказани, Пјер де Боадефр, Жан Бретон, Жан Касу, Филип Девилер, Жан Даркан, Жорж Делиос, Жан-Мари Доменак, Роже Гароди, Лиссјен Голдман, Андре Горц, Ежен Јонеско, Жан Лакутир, Анри Лефевре, Мишел Леирис, Серж Мале, Ален Мерсије, Пол Нуаро, Хелен Пармелен, Гаетан Пикон, Едуар Пињон, Ален Роб-Грије, Клод Симон, Филип Солерс, Жан Сир-Канал, Ани Таиб-Голдман и Жан Вилар.

Advertisements

РАЗВОЈ ЈЕЗИКА И ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

РУСиЈА = Рађање у сунцу и ја = РУСИЈА –

СРБ и ЈА = Сунце рађање Бог и ја = СРБИЈА

Од 14 европских земаља реч сунце почиње са словом “С” али нити једна га има у имену своје државе до Русије, Србије, Словачке и Словеније. На Грчком, Мађарском и Финском језику реч сунце чак не почиње са словом “С” што наводи на закључак да се не ради о староседеоцима односно о аутотоној култури једног народа што не значи да тај народ у својој већини није аутотони народ.

Међутим на француском језику сунце почиње са “С” као и италијанском, шпанском, португалском, норвешком, шведском, данском, па чак и енглеско као и бугарском, румунском, пољском руском и српском језику почиње назив сунца са гласом “С”. Одкуда од толиких гласова и слова да сунце у толиким земљама почиње са истим Гласом односно словом ако не зато што је првобитни појам за сунце био исти глас “С” који се касније обележавао “С” словом. То би значило да је првобитни човек цивилизације обележавао сунце истим појмом што опет наводи на закључак да су то била племена истог народа. Првобитно споразумевање људи се одигравало немуштим споразумевањем знацима, разноразним сигналима. Али ако су били окренути леђима нису могли видети сигнал па стим ни претећу опасност те је однео “лав” понеког члана фамилије. Из те ситуације је настао глас у облику крика ради животне опасности. Пошто је живот динамичан настајале су и различите ситуације које су се различитим гласовима описивале, од грубих узвика до нежних тонова. Једним криком се рекло више него хиљадама немуштих реченица својих мисли. Низањем појединачних гласова који су описивали одређену ситуацију стварале су се прве речи а од речи прве реченице. На почетку споразумевања је стајао неки немушти сигнал па потом глас, затим реч па потом и речаница. Тако је постао језик део живог бића који се прилагођавао различитим условима живота. На почетку су сви наши претци обележавали сунце са гласом “С”. Због велике удаљености породица и племена једних од других, односни ретке насељености развијао се тај првобитни језик у различите аутотоне речи. Али то не значи да нам предци у Европи нису били исти. Глас “С” је био за све исти појам који се до данашњих дана задржао у свим европским језицима да сведочи до данашњих дана да потичемо сви од истог предка. Да ли италијанско Соло или немачко Сонне или данско и норвешко Сол или српско Сунце или румунско Сааре или руско Солнце у свим тим језицима се прије развоја речи називало једним “С” гласом. Превише је ту језика и држава да бу то била случајност да би се најупечатљивији део света који је човека окружавао називао истим гласом.

На крају да скратим одломак из моје књиге припремљене за штампу која чека на издавача још само толико- Цивилизација је почела са размишљањем о Богу.

Међутим све те државе немају у свом имену ни “С” ни “Р” односно симбол сунца ни симбол рађања до Русије и Србије. За почетак развоја и настанк цивилизације дао би малу предност Србији у односу на Русију јер у свом имену има симбол сунца, рађања и Бога СРБиЈА = Сунце, Рађање, Бог и Ја = СРБиЈА док код Руса постоји симбол сунса и рађања = рађање у сунцу и ја = РУСиЈА

Душан Нонковић Теодороцвић

ПОКАЗАТЕЉИ КОЈИ УКАЗУЈУ ДА СУ СРБИ БИЛИ ПРВОБИТНИ ЉУДИ ПРВОГ ГЛАСА, РЕЧИ И РЕЧЕНИЦА, ПЛЕМЕ ИЗ КОЈЕГ ЈЕ ПОНИКЛА ЦИВИЛИЗАЦИЈА СВЕТА

РАЗОТКРИВАЊЕ МИСТЕРИЈА

Први човек није био Академик! Приступите анализи језика са становишта првог човека па ће мо убрзо пронаћи заједничку основу српског језика који је без сумње изворни језик свим другим значајнијим језисима цивилизација!

Ostajem pri svojem stanovištu gledanja, analize, shvatanja i pri osnovi reči; СРБ,

(С-Сунце,-Р-Рађање, Б-Бог=СРБ). Први глас, по човека најбитније речи, сунца је С, друге најбитније речи, рађање или род, је Р и треће најбитније речи је Бог, Б и четврта најбитнија реч је била и остала “ЈА”( где је он односно “ја” у томе свему део тога).

Прво што је првобитни човек запазио, осетио и угледао било је сунце које га је будило и са својим заласком успављивало.

Оно га је пратило по дану и лепом времану на сваком кораку тако да је сунце било нешто што га је покретало да размишља о сунцу и понеким али пресудним дешавањима од пресудног значаја по живот на земљи.

Оно га је грејало, путе осветљавало а и било немилосрдно страховитим сушама а кад се не би појављивало, било скривено иза облака водило би често до поплава. Тако да га је човек од најранијег свога доба сматрао за нешто изузетно важно, нешто што је у њему изазивало дубоко страхопоштовање.

Тако је сунце постало нешто чему се радовао али и од чега је стрепио и страховао. Из тих разлога се сунце урезало дубоко у људску подсвест и постало свето, нешто што је из респекта поштовао и нешто чему се молио. Људи који су се одликовали изузетним способностима сматрани су особама којима је сунце подарило део своје моћи и способности да утичу на своју околину. То страхопоштовање се толико дубоко утиснуло у подсвест да су каснији свеци, како се то и данас види на иконама, добијали круг или кружну плочу златне боје над главом као знак сунчеве снаге и посебности. Данас се то вероватно и не зна одакле потиче та идеја да свеци имају на иконама изнад главе круг обично златне боје или плочу која подсећа својим изгледом на сунце. Одакле ако не из дубоке подсвести, прадушевног односа људи према сунцу.

Из тога произилази да је подсвест клица вечите душе, коју непрекидно носимо у себи од постанка човека. Или другим речима речено; подсвест је подсвесно памћење утисака од самог настанка човека који не умиру већ се подсвесно преносе сколена на колено и подсвесно назива савест или душа.

Потом је наш пра, пра, пра… предак уочио да и месец утиче на жене и рађање па га је обожавао као мало ноћно сунце са својим полумесецима.

Још му је фалило само обележје за пространство земље што је учинио крстом који је служио и као топографски знак да би се знало где се налази, на левој или десној, горњој или доњој страни крста односно пространства ; истока запада севера или југа. Та способност комбиновања та три знака; круга односно сунца месеца и крста били су први кораци цивилизације. Из комбинације тих знакова развила се интелигенција, душевна осетљивост што га је све више чинило човеком од разума. Касније се из тих способности развио прво једноставан календар па математичка способност а затим и писмо. Стиме му је пут у цивилизацију био широм отворен. Комбинаторичке способности су га чиниле све интелигентнијим и напреднијим.

Тако долази и до првог обележавања нечег чиме је толико био преокупиран наиме сунцом, рађањем и свемогућом силом званом Бог.

Први гласови тих речи; (сунце, рађање, Бог) дају реч : С – Р – Б = СРБ = од које додавајући себе „Ја“ настаје СРБИЈА

Сунце Рађање Бог и Ја

(С Р Б) и (ЈА)= СРБИЈА

А може се и овако схватити:

Сунце Род Бог = одкос рода, свети дар Сунца (род) дат од Бога= СРБ што је касније можда прешло у Срп, што ми је мање вероватно.

Без сунца не би било ни жетве ни српа а ни живота-стога сматрам да срп има посебну улогу у узимању светих дарова, плодова и жетви те да стим припада исто нечему што је од Бога подарено душевним путем. Уметници и проналазачи тако звани иноватори и њихова дела су најближе Богу!-мислим! Нетреба ни занемарити чињеницу да је срп у облику младог месеца који се исто сматра светим, како сам то већ раније описао.

Велика је вероватноћа да су прва два почетна слова/гласа најбитнијих речи СР (Сунце и Рађање) била основа за срп додавањем словима СР слово „П“по плоду(СРП) а можда се „Б“ претворило у „П“, што ми је мање вероватно, да би постојала мисаона разлика између Бога „Б” и поклона “П” Српа, што би представљало СРП . Додавањем основи СРБ себе („ЈА“ настаје Србија) што је означавало (свој) простор на којем је живео и подразумевао својим животним простором. Додавањем основи СР „П“ означавао је алатку за убирање рода односно плодова. „С“УНЦЕ „Р”ОД И „П“ОКЛОН (или Плод) су речи којих почетна слова/гасова дају реч СРП. Тако тешко изговорљиву реч није човек створио без да је имао неке веома јаке разлоге као што су то; сунце, рађање, Бог . Да је сам себи дао то име указује чињеница да други народи нису чак ни у стању да изговоре ту реч односно Србија већ је изговарају другачије од аутотоног народа. Уместо срб-и, по Сунцу Рађању и Богу, називају их серби, сораби, сорби, сармати итд.

Ту је сад питање шта је старије, реч Србија или Срп по оној; Кока или Јаје!?

Не треба изгубити из вида да је први глас речи старији, настао прије од речи којој предходи те да је споразумевање било првим гласовима касније насталих речи. Нити се може запоставити чињеница да је „С“ први глас којим се означавало сунце како на српском тако и на италијанском Соле, енглеском или немачком Соне и многим другима… што указује на то да се сунце у предјезичној епохи човека једнако обележавало код свих народа са истим гласом „С“међутим, не може се превидети чињеница да у именима тих држава нема тог гласа „С“ за разлику од срба и српске државе. Такође нема ни Рађања ни Бога, почетних гласова речи које су на самом почетку развоја цивилизација оставиле неизбрисиви отисак у српском језику до данашњих дана. Зашто друге државе па и највеће међу њима немају првог гласа најинпресивнијих речи које су му биле преокупација, сунце, рађање, Бог, зашто ако не зато што им је језик млађи, изграђиван много касније од српског. Па зато ни цивилизација није могла започети свој животни пут односно развој тим језицима. Мислим да ће многи страни специјалисти уз помоћ домаћих академика које су стране службе инфилтрирале или испирањем мозгова придобиле за неодрживе теорије свом силом и свим могужим и немогућим методама негирати ове чињенице. Међутим прошло је време да се из удварања из учтивоти погуреним ходом не би ли били што мањи да би нас што лакше јахали. Чињенице нас охрабрују да се усправимо и достојно чињеницама укажемо на своју величину не из неких нацистичких или фашистичких побуда већ да нас се коначно престане јашити, гази и затирати на сваком кораку.

Зашто се нашао међу нама човек наших корена који је свету поклонио струју, радио, поут Николе Тесле. Или човек без којег данас не би било телефона без Пупинове шпуле односно калема. Или човек попут Миланковића који је одкрио најтајанственије тане наше планете а којег називају Папом савремене екологије и да не набрајам даље. Или како је могуће да тако мала земља има најтрофејнију математичку гимназију на свету или да тако мала а да има тако пуно врхунских спортиста света; Новак Ђоковић, ватерполисте прваке света или кошаркаше који су постали светске легенде. Зашто ако не зато што је најстарији народ света са најстаријим зачетцима цивилизације, који је стим имао дужи временски период развоја од свих других. Пошто смо се уверили да од погуреног хода, умањивања себе из учтивости само да нас не би прогласили расистима, шовињистима и фашистима и да не доноси ништа добро до газења и уништавања из чисте похлепе за профитом није нам остало друге до да се усправимо и покажемо сву своју величину од Бога нам дату. Прије 100 година смо имали исти број становника као и Енглеска а сад нас има свега 8 милиона са тенденцијом да нас буде све мање све док не будемо подпуно уништени. Да нестанемо ко да никад није било, мислим да то није нити може бити у интересу човечанства. Крајње је време да позовемо свет и целокупно човечанство да се освести и увери шта смо ми као мали народ дали свету а шта смо од истог тог света добили.
Онима који мисле да је то све само игра речи препоручујем да то исто докажу игром речи својих матерњих језика, истине ради, да би схватили да је размишљањем о Сунцу Рађању и Богу (СРБ) цивилизација започела свој бескрајни пут.

Душан Нонковић Теодоровић

„LA GRANDE ENCYKLOPEDIE“ O POREKLU SRBA

https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/la-grande-encyclopedie-o

KONKURSU U ČAST GAVRILA PRINCIPA SE PRODUŽAVA I TRAJAĆE DO 28. aprila 1918. godine

Postovani Autori,

Veliko nam je zadovoljstvo da Vas obavestimo o znacajnom interesovanju srpskih pesnika i proznih pisaca da nam, na Poziv Kulturno-prosvjetnog i izdavackog udruzenja PROSVJETA –Pariz, posalju svoje pesnicke, ili prozne priloge .

 Do kraja meseca aprila 2018, Vase ste pesme, ili kratke price, poslali iz Ruske federacije, Kanade, Republike Srpske, Australije, Francuske, SAD, Svedske, Srbije, Austrije, Svajcarske, Japana, Crne Gore itd.

Ohrabreni ovim uspehom, u prilogu Vam saljemo Poziv, po drugi put, sa zeljom da se sto veci broj nasih knjizevnih stvaraoca upozna sa njegovim sadrzajem i odazove ovom jedinstvenom svesrpskom rodoljubivom cinu. S toga produzavamo datom dostavljanja vesih priloga do 15. juna.

Imajuci u vidu politicko, socijalno, kulturolosko, pa i  duhovno stanje u kojoj se danas  nalazi nas narod u svim srpskim zemljama na prostoru bivse Jugoslavije, ohrabrojemo srpske stvaraoce da njihova poruka kroz pesmu, ili kratku pricu, bude usmerena na:

Ljubav prema zavicaju, pravoslavlju i nasem slavnom poreklu. Neka to bude poruka revolta, otpora, osude nasilja, zlocina i izdaje. Neka Vasa pesma, ili prica, osvetli srpsku cast i dostojanstvo. Neka bude dostojna nasih predaka.

Smatramo da nije vreme za poruke tugovanja, nemoci, ljubavi i pomirenja, ni oprostaja zlocincima, niti izdajnicima  naseg naroda.

Potsecamo Vas da se, 28. aprila 1918. godine, navrsilo 100 godina od tragicne smrti srpskog  heroja  GAVRILA PRINCIPA. Spski narod je odao postu i priznanje Gavrilu Principu na bezbroj nacina. Medjutim, svetskoj javnosti (koja ga i dalje smatra teroristom) jos uvek nedostaje  jedno muzicko delo, kao jedinstveno sredstvo komunikacije, u kome ce Gavrilo Princip biti predstavljen kao univerzalni heroj slobode i borbe protiv okupatora. To je danas duznost nasih muzicara i kompozitora, bez obzira sta bivsi i sadasnji okupatori misle. A, i poneki podanik okupatoru.

Ocekujuci vase pesnicke, prozne i muzicke priloge,

srdacno Vas pozdravljam,

Za PROSVJETU – Pariz,

Sima S. Mraovic

Kulturno-prosvetno i izdavačko udruženje PROSVJETA-PARIZ upućuje:
POZIV
Srbima u rasejawu i u otaxbinskim zemqama da jednim književnim prilogom u
formi kratke priče ili pesme o svom životu, ili životu svoji bližnjih,
doprinosu kulturnom i duhovnom zbližavanju Srba ma gde oni boravili u svetu.
Pored književnih priloga pozivomo i naše muzičke stvaraoce da svojim
rodoljubivim nadahnućem upoznaju svet sa srpskim herojom Gavrilom
Principom.
U celini, ovaj Poziv se odnosi na sledeće književne i muzižke oblasti: 1)
Kratka rodoljubiva priča, 2) Rodoljubiva poezija, 3) Tematska muzižka
kompozicija sa tekstom.
Prispeli i odabrani radovo biće objavqeni u okviru dve posebne knjige
Zbornika (kratke priče i pesme) u izdawu PROSVJETE-PARIZ i biće
predstavljene na redovnom Beogradskom sajmu knjiga 2018. godine u Beogradu. Sve
troškove oko štampawa snosi}e Udruženje. Autor će dobiti besplatno jedan
prime knjige. Za muzičku kompoziciju obezbedićemo snimanje jednog CD i youtub-a.
Autorsko pravo imaće autor kompozicije.
1. KRATKA RODOLJUBIVA PRIČA
Vaša priča, napisana ćiriličnim pismom, imaće rodoljubiv sadržaj. Dužina
teksta biće izme|u 2000 do 5000 reči (otprilike 4 do 10 kucanih stranica
veličine A4 formata). Priče koje svojim sadržajem pozivaju na nasilje, mržnju,
ili rasizam prema drugim narodima neće biti uvrštene u Zbornik.
Rok predaje vaše priče elektronskim putem je do 1. juna 2018.
2. RODOLJUBIVA PESMA
Autor-pesnik će se predstaviti sa jednom dužom, ili sa dve do tri kraće
rodoljubive pesme pisane ćiriličnim pismom. Zbornik pesama biti će
predstavljen na Beogradskom sajmu knjiga 2018. godine u Beogradu.
Rok predaje vaših pesama elektronskim putem je do 1. juna 2018.
3. TEMATSKA MUZIČKA KOMPOZICIJA
Povodom rodjenja Gavrila Principa, 25. jula 1894. godine, pozivamo srpske i ne
srpske pesnike-kompozitore da se herojski čin mladog Gavrila, protiv
okupatora dostojno obeleži na medjunarodnom planu. Potsećamo, da tadašnji i sadašnji Zapadni okupatori srpskih zemalja smatraju Gavrila Principa
teroristom. Za srpski narod i za narode koji trpe stranu okupaciju, stremeti ka
slobodi, Gavrilo Princim je heroj. Njegov herojski čin bio je uperen protiv
okupatora, a ne protiv nevinih civila. Zato je Gavrilo Proncip u srpskom
narodu ostao jedan od najsvetlijih symbola slobode i žrtvovanja za slobodu svog
naroda.
Gavrilo Princip je 28 oktobra 1914 osu|en u Sarajevskom procesu “na kaznu
teške tamnice u trajawu od 20 (dvadeset) godina, pooštrene jednim postom
mjesečno, te dana 28 juna tvrdim ležajem i samotnim zatvorom u mračnoj sobi”.
Gavrilo Princip je umro u tamnici Terezin u českoj, 8 April 1918. godine,
u 23. godini života.
Muzička kompozicija, svečana Oda, kao i propratni tekst o Gavrilu Principu,
namewen svetskoj i srpskoj javnosti. Tekst će biti pisan na engleskom i
srpskom jeziku i trajanje 3 do 4 min.
Ključne reči: Gavrilo Princip, Sarajevo, Okupator, Sloboda,
Mladost
Tekst kompozicije, uključujući partituru (ili CD), poslati do 1. jula
2018.
Po želji, i na zahtev autora, biće vam dostavljena besplatno knjiga: Sima S.
Mraović: Gavrilo Princip, dokumentarna drama sa sunjenje u Sarajevu 1914.
NAPOMENA : Mole se svi autori da uz priložene radove dostave i svoju kratku
(dve do tri rečenice) biografiju. Na primer: Ime i Prezime, mesto rodjenja u
bivšoj Jugoslaviji i mesto boravka u rasejanju.
Vaše radove u digitalnoj formi poslati na e-mail adresu:
zsfmraovic@yahoo.fr
Po{tanska adresa:
SPKD PROSVJETA
13, Rue ERNEST THIERRY
93300 AUBERVILLIERS
FRANCE

Траг у времену из црног шешира СТАРЕ УБИЈАЈУ ЗАР НЕ

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

СТАРЕ УБИЈАЈУ ЗАР НЕ

Није посебна мудрост тврдити да су у Србији убиства постала „нормална“. Убиства су ударне вести и текстови у свим штампаним масмедијима и ТВ каналимка, под крупним и затрашујућим насловима и најавама. Нека убиства (у пролазу зграде, затим „загонетно” убистви једне певачице, убиство на мосту, убиство у једном хотелу и др), годинма су на првим страницама тих бедних, гљивичних, таблоидних листова.

Апсурдно је али је истинито, да су главни и одговорни тих листова и ТВ канала угледни хероји нашега доба. Ко није чуо за Дражу (уредник Данса, антисрпског листа, кажу: „ако нас називате фашистима, ми смо поносни што смо фашисти“), Веса (ламентира да су Хашки мученици мало осуђени и да су зликовци) Љиљу, која је у Политици („Ми смо Шарли”) објављивала Ширилијеве карикатуре о исламском свецу Мухамеду (као типични мизантроп, Политику је тих дана претворила у мржњу), Ћириличара, одабира лапрдаче, „велике“, обавештајце, који себе глорификују, јер су прави актери и сведоци умрли), Ољу (утискачица антисрпског утиска, сада европског ранга колумнисицу), новионаре Лазу (који је измишљао сусрете на разнин бојиштима, ратним бродовима, писао баналне текстове), Бошка, који је написао стотине антисрпских текстова (тако у једном тексту каже и лаже „да по Србији на свињокољима певају: „Нож жица Сребреница, величају Ратка, Радована, Чичу…“, Сабахудуна и Надима (који јавно говоре и пишу да су „Срби генетски злочинци, ксенофоби, шовинисти, Срби су генетски шкарт“, дописници су разних страних агенција, Ројтерса, Франс Преса, листова као што је Дојче веле у којима вулгарно пљују Србе, а тај муслимански шкарт побегао је из Сарајева (или их је неко смишљено уградио) прије 20 година у Н. Сад и свих тих година владају масмедијским небом Војводине и још гомила живих и неких које је Бог прије времена позвао, да им имена не спомињем.

Они су недодирљиви, заштићени су као бели медведи. Ако нема застрашујућих текстова, разних скандала, њихови листови одавно не би постојали (ремитенда је деведесе пет посто).

Када спавају, сањају убиства и скандале, боље речено, заспивају са жељом да неко некога убије, да неки џип одлети у ваздух, да аутомобил улети у пешаке на тротоару и побије их, да неко шиканира старе и немоћне, посебно оне који живе сами. Без имало осећања и милости пишу о провалама у њихове станове, куће, како их муче све због најпрљавијег папира на свету (у Београду и не само у Београду, пописане су све некретине у којима живе самци – инвалиди и стари људи. Те непокретности лове општине, црква, моћници, а у сарадњи са представницима неких „одговорних“ виши јавних тужилаца и др. представника разних институција, проглашавају да умрли нема никога, наследнике, родбину. Примери су драстични, (кућа певачице Л.Н., станова и заоставаштине високих интекетуалца Ј.Ћ., Ж. В. и многих друих).

Они не знају шта је истраживачко новинарство. Дакако, постоје, опстају и због полтронисања и додворавања моћницима, што им је у генима, односно историјски наследна карактеристика.

На овим просторима зло је константа у прошлости и у садашњоати, уверен сам да ће бити и у будућности. Зато се злу морамо супростављати свим средствима. Они који страдају од зла, који пате, који су немоћни, имају право да се служе свим средствима одбране. Болесни и немоћни непогрешиво осете зле људе, „то не могу ни философи, ни социолози, ни психијатри ни …

Зашто овакав и оволики увод, зато што су се овом злу, нажалост, придружили и неки који су положили Хипократову заклетву (4. век пре Нове ере) и модернију, донесену на основама те заклетве, у Женеви 1946. годдине.

Наводим само један став из Хипократове заклетве: „Преписиваћу лечење на добробит свих пацијената у складу са мојим способностимаи мојим расуђивањем и никада никоме нећу нанети зло“

Скоро сва лекарска удружеа на земљином шару, прихватила су модернизовану верзију Заклетве „која има већи степен релевантности са даанашњим моралним дилемама са којима се лекари могу суочити.

Заклетва усвојена у Женеви:“U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje. Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno. Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika. Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri. Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.

Moje kolege će biti braća. U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost. Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka. I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti. Ovo obećavam svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast“.

 

Праведно је нагласити да постоје и они медицински посленици, који даноноћно раде у амбулантама и болницама, гдје је бројчани састав неадекватан, где не постоје нормални услови за рад, док је на другој страни велики број младих лекара, медицинских сестара, и др. особља, без посла. Да би преживели, траже спас у другим земљама.

Наводим примр који је криминал нмајвишег степена. Таксиста изјављује на увиђају умрлог комшије да нема никога. Виши јани тужолац (једна неодговорна жена), одобрава му (на папиру од три реченице, даје му личну каррту умрлог) да га спали и да се пепео разаспе по неком врту сећања на Новом гробљу као и дозволу да подигне стредства из ПИО-а . Родбина и најблжи су након тог криминалног чина били у шоку, никада се неће сазнати под којим околностим је умро, стан је био опљачкан, проваљиван више пута (слике су затрашујуће). Други јавни тужилац, такође женског рода, на реч тог таксисте одобрава да се не изврши обдукција, јер је таксиста „школован“ да процени „да је умро природном смрћу“. Родбина не сме да објави ту документацију, да тужи суду из страха од одмазде.

Поставља се питање свих питања, да ли је у свим порама живота Србије настало лудило.

Овај текјст је посвећен причи, истинитом догађајуу, боље речено, покушају убиства болесника са предумишљајем. Она би требало да послужи као опомена свима који су се заклели и који нам „држе живот у рукама“. Министар Златибор (слабо шири своје гране), ако прочита овај текст (неће га прочитаати) сазнаће о проблему када буде позван на суд, пре тога би требало да поднесе оставку, иако у овој унесрећеној земљи таква институција не постоји. Сви министри су послушници, додворице, о њима одлучује оној који их је поставио, коме одговара да му полтронишу, пузе, величају га.

У јануару, фебруару и марту (а изгледа да ће април такав бити) ове 2018. годуне, завладала је епидемија вируса (један специјалиста, пореклом из Чачка, ради у иностранству у интревјуу на ТВ, стручно и научно је објашњавао да се не ради о вирусу, већ да постоје 4 бактерије – убице. Када се неко нагло разболи (или како се то у народу каже „из чиста мира“), без темпоературе или било каквих сомптома грипа, прехладе, сматра тај специјалиста, мора се одмх открити која је бактерија и хитно применити адекватну терапију. Ко то ради у Србији. Нико. Главни лек су антибиотици, који буквално убише многе болеснике, дају их „шаком и капом“, јер се антибиотицима (тако сам читао и слушао од лекара) не могу лечити ниједан от типова вируса.

Дакле, старе убијају зар не: седамдесетогодишњи човек, доброг здравља, изашао је из кафане која се налази насупрот суда у Н. Саду (зову је стакленац), где је попио чај са адвокатом и једним пријатељем. Кренуо је према оближњем паркингу, само након неколико корака пао је као да га је погодио снајпериста, повраћао је, падла је киша. Пришла су два младића и једна девојка, подигли га. Успео је да им каже да није пијан да не конзумира алкохол и да је изгубио центар за равнотежу. Захвалио се и кренуо према таксистаници, поново је пао. Ирелевантно је како је стигао у сремско место где живи удаљено 10 километара од Н. Сада. Одећа је била прљава од повраћања, блата и мокра. То се догодило 21. фебруара 2018. године око 13 сати. Буквално, пузећи по дворишту, ушао је у кућу. Његова жена (60 година) боловала је већ 15 дана, била је непокретна.

Није могао да контролише физиолошке потребе, непрестано је повраћао, на крају је повраћао жуч, није могао сам да направи два корака, када је покушао да устане из кревета пао је и повредио леву страну главе. Дуго је био на поду, није га имао ко подићи. Сутрадан је одговарајућа докторица из Дома здравља тог градића под Фрушком гором (за сада ћу избегавати називе и имена, то ће Суд открит), након што јој је саопштено да болесник не може да иде, да се креће, поднела хитан захтев, односно упут одговарајућој медицинској служби у дом здравља (како га иначе називају „на Лиману“) у Н. Саду .

Следећег јутра позваола је женска сподоба (испоставиће се да је сподоба и карова) и питла да ли сте ви тај и тај, докторица из вашег дома здравља је поднела захтев за кућну посету. Обрадовао се као мало дете, тешко је изговорио – једва чекам да дођете. Та кириминалка је дословно рекла (ти разговори се снимају и биће саслушани на Суду): „не можемо доћи (био је уторак), доћи ћемо у СЛЕДЕЋИ уторак. Болесник је питао да ли се шали, до тада ћу умрети.. „Не, ево вам шефа“. Одмах се прекинула веза. Мора да јој је шеф одржао буквицу и изгрдио је. Поново је та иста сподоба позвала следећег дана – среда – и поновила: „Доћићемо у следећи уторак. Болесник јој је рекао све што се могло рећи, назвао је многим погрдним именима и њу и њеног шефа, јер како сам навео, болесник и немоћан човек има право да не бира речи. Када је рекао, ако дођете следећег уторка, а будем жив, узећу металну лопату и испред капије разбити и вас и ваша аутомобил, прекинула је везу. Позвао је докторицу која је поднела упут, захтев за кућну посету. Испричао јој шта је доживео. Докторица је само ћутала, једну реч није пороговорила, јер би је одмах отпустили. Њена сагласност са болсеником или критика институције за хитне кућне посете, у Србији се драстично кажњава, поставили би неког свог јарана или јаранку из владајуће двије партије, односно најопсаније коалиције од увођења вишетраначја – СНС и СПС.

Након два дана, болесникова жена пада у кому. Зачуо је кукање њене мајке у приземљу. Вукао се низ степенице, није могао ићи већ се задњим делом тела клизао са степеника на степеник. На последњој мајка болеснице, која је болесна и тешко се креће, уз дрхтаје и плач, дала му је телефон. Позвао је хитну помоћ. С друге стране жице докторица је захтевала да разговара са болесницом, рекали су јој да не може да говори, болесник је заридао и рекао: „молим вас дођите спасите је“. Дошли су за 20 минута из Петроварадина. Дали су јој, како сам чуо, коктел инекцију и из купатила, гдје је пала, пренели на кревет њене мајке

Болесник је седео на степенику близу излазних врата. Не сећа се ко је потписао хитну посету. Завапио је, молио је докторицу да га прегледа, да је тешко болестан, да му напише рецепт против повраћања, за антибиотик, јер тешко говори и дише, изгубио је центар за равнотежу, односно замолио је је да нешто предузме. НИЈЕ се окренула, већ је са медицинским братом ( или је био возач), отворила излазна врата и отишла. Болесник је успео да каже: „где вам је Хипократова заклетва).

Болесник је позвао комшију који познаје апотекаре јер је рођен у том малом месту под Фрушком гором и замолио га да набави палитрекс, (раније га је узимао, јер на њега није алергичан). Испоставиће се да га је тај палитрек спасио.

Након 16 дана почео се кретати уз придрживање жене, која је позвала такси да га одвезе у Дом здравља удаљен око километар и по. Докторица којој припад и медицинска сетра, када су виделе како изгледа, хитно су га (у посебној просторији), ставиле на инфузију, ураделе су ЕКГ, комплетан преглед и др. што је било потребно. Између осталог, открила је шум на левом плућном крилу. Дала је адекватне лекове (Клометол, још један антибиотик, гастро-таблете (Нолпаза).

Уместо закључка: То што су урадили запослени у Служби за кућне посете, не може се и није се десило у било којој земљи на свету. Лекари су газили дубоки снег километрима, ишли у забачена села, спшавали болесне. У многим деловима света, посебно у Африци и Азији, оболевали су и жртвовали своје животе.

Болесник који је за двадесет дана спао на 65 кила (висок је 186 сантиметра). Консултовао је одговорајуће људе (био је и у Академији наука), узео је адвоката и поднео тужбу поротив Министарства здравља и инокосног органа, министра Златибора Лончара.

Патња коју је болесник доживео не може се мерити са суровим понашањем оних који су му нанли патњу. Њихове душе не могу наћи мира. „Они који су платили, поднели патњу су на страни Христа, а они који су били свирепи – нису“. Такође, Жан Даниелу у делу „Свети Пагани“ је, између осталог написао: „… да је у питање веза праведних и грешника, праведног човека који трпи патњу и грешника који је наноси (…) праведни не би имао никакве моћи над грешником , јер се човек не може опходити са оним кога не сретне“. Њихова имена су за сада још тајна. Болесник би радо опростио грешницима, на шта га Бог упућује. Али не ради се о Божјим људима, не ради се чак ни о животињама, већ о Сатани (који је убица), ђаволима. Њима се не сме праштати.

На крају: Да ли се, између осталог, крше наведене заклетве на основу одлуке Билдерберг групе (састављена је од стотину ђавола) на једном годишњем заседању, „да би требало извршити еутаназију три и по милијарде старих и немоћних на кугли земаљској да би други живели боље“.

Ово што се догодило болесном човеку, требало би да буде опомена свима у Србији, да се Гандијевски побуне. То, вероватно тај болесник и многи други неће доживети.

Страни и домаћи моћници су уништили српски нард, историјски народ, који је био поносан и који им салвну прошлост (ех, кави су били лекари, српски, француски, шведски, руски, медицинске сестре (међу њима умрла је од тифуса у Ваљеву чувена Надежда Петровић) у Великом рату. Само болница у Ваљеву (осим других) остаће упамћена као српска трагедија (хиљаде умрлих ратника, без руку, ногу, тифус, вашке су царевале, глад, колоне гладних и избеглих исперд немачких, аустроугарски, бугарских, хрватских кољача и убица.

Шта се догађа са српскик народом, откуда толики мазохизам, одкуда и зашто толики комлекси од бивше западне браће („западна браћа“, комунистичка синтагма), одкуда толика послушност и страх од оних који му двадесетчетири сата причају бајке како је Србија и на „унутрашњем и на спољнополитичком плану своја на своме, да је у сваком погледу лидер на Балкану, да у Србији влада благостање…“ Примери и у овом тексту показују да влада хаос. Само прича о болеснику, требала би изазвати „скандал неба“

Лудорија је наших владара када говоре да је Србија наследила Броза: “Ни Исток ни Запад“. Међутим, Србија мора изабрати једну страну, морамо погодити ко је јачи, „ко има мекшу чизму“ и то је једини спас Србије.

Велика се несрећа наднела над Српским народом.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Нова књига прича ‘’Досањано небо‘’ аутора Љутомира Рундића из Лознице,

Славица Јовановић

Нова књига прича ‘’Досањано небо‘’ аутора Љутомира Рундића из Лознице, уместо рецензије коју реч више, Златомир Грујић, пуковник авијације

Нова књига  прича  ‘’Досањано небо‘’ аутора  Љутомира Рундића из Лознице,  уместо рецензије коју реч више,  Златомир Грујић, пуковник авијације
09.03.2018. год.
Истините приче из летачког и војничког живота летача – навигатора

Читајући тридесетпет кратких прича спакованих у књигу са романтичним насловом „Досањано небо“ и реалистичким поднасловом „Истините приче из летачког и војничког живота летача навигатора“, осетио сам необично задовољство и радост. Коначно, прочитао сам нешто једноставно, али тако лепо и тако уверљиво. Добио сам дојам да сам и сам судионик многих од секвенци које је аутор описао.

Аутор је у књизи, кроз приче, записао фрагменте из свог живота, који предстваљају остварење његових дечачких снова – да „дохвати небо“ – да постане летач. Постао је летач, окусио дражи и искушења летења као професије. У захвалност томе оствареном сну, као животну круну, дарује нам ову збирку прича о себи, о својим крилатим колегам летачима, храбрим „синовима неба“, њиховим догодовштинама, искушењима, радостима и тугама, са радњама лоцираним у миру и рату.

Приче су написане врло читко, питко и лако, свака реч се „гута“ и нестрпљиво тражи следећи ред, следећу страницу. Речју, књига се чита у једном даху. Аутор је чак и сложену, а понекад и рогобатну, терминологију која се користи и свакодневном језику авијатичара, написао тако да се прима разумљиво и лако, и чита без заплитања.

Аутор пише о времену које је проживео као летач навигатор на авиону „Антонов Ан-26“, и то на један специфичан начин. Тако, кроз те једноставне приче, сазнајемо сложеност времена које је протекло у огромним тешкоћама и искушењима, али и о животу и раду једног човека, војног летача, и његових колега. Рундић пише о својим друговима, стављајући и себе, сасвим пристојно, у адекватну позицију, они су у првом плану, они као колектив, а ту је и он, и као појединац, и члан колектива. Познато је, а то се учи, и у општој и у ваздухопловној психологији, да је посада авиона као колектив изузетан пример повезаности, јединства мисли и деловања, међусобног разумевања и праћења у радњама, у покретима и поступцима (тимски рад), међусобног разумевања („читања мисли“), изузетне колегијалности и другарства. То нам Љутомир дочарава на изузетан начин.

Аутор пише о летачкој професији и свим њеним димензијама, али ненаметљиво, не престручно, већ једноставно, дескриптивно, да свако може разумети и схватити, како је управљати том сложеном машином – транспортним војним авионом, како савлађивати искушења и тешкоће на које људи наилазе у томе послу. То чини веома коректно, дајући свакоме члану посаде авиона место и значај који има – пилотима који управљају летелицом, вођи посаде, који је и сам пилот, главни, неприкосновени и за посаду и путнике, други пилот (копилот), навигатор (штурман) који се стара о вођењу летелице по линији пута, радисти одоговорном за радио-везу, авио-механичару надлежном за исправност авиона, мотора и опреме.

Аутор врло јасно, изузетно приамчиво, али и дискретно, на особен начин, пише и о свему ономе, што прати рад посаде једног војног транспортно авиона, и у миру и у рату – врсте и обим задатака, однос путника према њима, однос команде и надређених, ургенције одозго, улазак путника преко реда, грубо нарушавање процедура, ситне преваре оних кији желе да се превезу авионом ( а још џабе). Упркос свему посади је увак у првом плану путник и брига да никог не оставе, да се људи, или терет, превезу од до места одредишта безбедно.

Посебна вредност прича је у описима појединих личности које аутор ословљава њиховим крштеним именима, показујући и доказујући аутентичност, истинитост и веродостојност својих казивања и о људима и о догађајима. Поред својих колега из јединице и чланова посаде, у причама Љутомира Рундића нашле су место и многе друге личности. Тако он оставља трајан запис о авијатичарима који су оставили неизбрисив траг у нашем ваздухопловству – Милоје – Мика Павловић, Љубиша Величковић, Миленко Павловић, Омер Мехић, Љубиша Ђ. Величковић –Тајсон, и други.

Књижевна дела оваковог карактера недостају у стваралачком опусу ваздухопловне тематике. Преовлађују дела у којима се, о ваздухопловству претежно пише фактографски, без улажења у животне теме, личне доживљаје необичне догађаје, природне феномене, и њихово преламање у свести људи, било да се ради о летачима или путницима. Пишући о животу свагдашњем, о људима обичним, непосредним актерима живота, аутор својом књигом обогаћује ваздухопловну библиотеку. Он пружа могућност колегама, који су у ваздухопловству провели век, да се подсете на те узбудљиве, непоновљиве и лепе дане, а оним који нису били у ваздухопловству, да добију представу о животу авијатичара, и да веома уверљиво осете њихов стварни живот кроз питке приче Љутомира Рундића.

Књига завређује највишу оцену. Описане радње су одлично одабране и правилно дозиране. Структура и садржај одговарају у потпуноти захтевима писаног рада спремног за штампу. Књига заслужује да се што пре нађе пред читаоцима.

Аутору препоручујем да настави да сабира своја сећања и на овакав начин да их оставља у трајно културно наслеђе, обогаћујући опус ваздухопловног књижевног стваралаштава.

Златомир Грујић, пуковник авијације

Библиографија:

  1. Љутомир М. Рундић „ НЕ ЗНАМ ШТА МИ БЕШЕ“ 1984. издавач Дом ЈНА – Ниш.
  2. Љутомир М. Рундић „ЛАКУ НОЋ  МОЈА ДАМО“ 1984. Издавач Дом ЈНА – Ниш
  3. Љутомир М.Рундић „ЛАКУ НОЋ МОЈА ДАМО“ 2012. измењено и допуњено издање, издавач Жиравац – Пожега.
  4. Љутомир Рундић “НА ОГЊИШТУ ДУШЕ“ 2014. издавач Удружење књижевника Србије – KД КиМ.
  5. Љутомир Рундић “У ПЛАМЕНУ СРЦА“ 2015. издавач Галаксија – Ниш.
  6. Љутомир Рундић „ДОСАЊАНО НЕБО“ 2018. издавач Клуб писаца „Вуково перо“, Лозница.

Биографија

Љутомир Рундић рођен је 01. јануара 1959. године у селу Врапци /Соколац/, БиХ.

По професији је инструктор навигатор – летач. Живи у Лозници.

Добитник је више награда за свој књижевни рад:

  • Златне медаље“ за најбољу књигу поезије – Удружења србских књижевника Словеније-2017.
  • Специјалне награде манастира Бешенова – 2017.
  • „Златне повеље“ победника 27. међународног фестивала поезије „Панонски галеб“, Суботица – 2016.
  • Прве награде „Клуба уметничких душа“Мркоњић град- 2016.
  • Победник „Песме године“на „Поетској позорници“ Ћуприја – 2015.
  • „Златне повеље“ на конкурсу „Прљача“ Србског књижевног
  • клуба “Вихор“ Дервента – 2015.
  • Победник 7. међународног фестивала поезије „Трагови на песку“-
  • Бечеј 2014.
  • Носилац ванредног признања „Поета примус“ културолошког пројекта
  • „Јухорско око“ из Параћина – 2014.
  • Прве награде на „Поетској позорници“ 2014. књижевног клуба „Душан Матић“- Ћуприја.
  • Посебне награде „Милутин Мијајиловић“ књижевног клуба
  • „Запис“ Г.Милановац – 2013.
  • Прве награда радио “Леђент“ Земун -2013.
  • Специјалне награде „Донко Благоев“ на међународном конкурсу
  • „Лирични кругови“ Софија – 2012.
  • Прве награде Клуба уметничких душа Мркоњић град- 2012.
  • Прве награде листа „Панчевац“ -2005. на конкурсу „Буди песник“.
  • Члан је Удружења књижевника Косова и Метохије и Удружења књижевника Србије и има статус књижевника.

Оснивач и председник Клуба писаца „Вуково перо“ из Лознице.

Аутор Љубомир Рундић  искористио је прилику и да се  захвали и пријатељима књиге

ХВАЛА СВИМА КОЈИ ПОМОГОШЕ ДА ОВА КЊИГА УГЛЕДА СВЕТЛОСТ ДАНА И КОЈИ СУ СВОЈОМ НЕСЕБИЧНОШЋУ ПОСТАЛИ ДЕО ОВЕ КЊИГЕ:

  • Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије
  • Кафана „МАЛИША“ Лозница
  • Миланко и Гина Рундић
  • Љупко Рундић
  • Славица Лукић Колб
  • Лела Милетић
  • Вида Раднић Гилардони
  • Радован Дражић
  • Љубо Пено
  • Драган Дињашки
  • Слободан Опачић
  • Мирослав Марковић
  • Милан Читаковић
  • Ђокица Миловановић
  • Весна Симић
  • Петар Петровић
  • Милутин Ђуричић
  • Зоран Симић
  • Забележила :  Славица Јовановић