„LA GRANDE ENCYKLOPEDIE“ O POREKLU SRBA

https://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/la-grande-encyclopedie-o

Advertisements

KONKURSU U ČAST GAVRILA PRINCIPA SE PRODUŽAVA I TRAJAĆE DO 28. aprila 1918. godine

Postovani Autori,

Veliko nam je zadovoljstvo da Vas obavestimo o znacajnom interesovanju srpskih pesnika i proznih pisaca da nam, na Poziv Kulturno-prosvjetnog i izdavackog udruzenja PROSVJETA –Pariz, posalju svoje pesnicke, ili prozne priloge .

 Do kraja meseca aprila 2018, Vase ste pesme, ili kratke price, poslali iz Ruske federacije, Kanade, Republike Srpske, Australije, Francuske, SAD, Svedske, Srbije, Austrije, Svajcarske, Japana, Crne Gore itd.

Ohrabreni ovim uspehom, u prilogu Vam saljemo Poziv, po drugi put, sa zeljom da se sto veci broj nasih knjizevnih stvaraoca upozna sa njegovim sadrzajem i odazove ovom jedinstvenom svesrpskom rodoljubivom cinu. S toga produzavamo datom dostavljanja vesih priloga do 15. juna.

Imajuci u vidu politicko, socijalno, kulturolosko, pa i  duhovno stanje u kojoj se danas  nalazi nas narod u svim srpskim zemljama na prostoru bivse Jugoslavije, ohrabrojemo srpske stvaraoce da njihova poruka kroz pesmu, ili kratku pricu, bude usmerena na:

Ljubav prema zavicaju, pravoslavlju i nasem slavnom poreklu. Neka to bude poruka revolta, otpora, osude nasilja, zlocina i izdaje. Neka Vasa pesma, ili prica, osvetli srpsku cast i dostojanstvo. Neka bude dostojna nasih predaka.

Smatramo da nije vreme za poruke tugovanja, nemoci, ljubavi i pomirenja, ni oprostaja zlocincima, niti izdajnicima  naseg naroda.

Potsecamo Vas da se, 28. aprila 1918. godine, navrsilo 100 godina od tragicne smrti srpskog  heroja  GAVRILA PRINCIPA. Spski narod je odao postu i priznanje Gavrilu Principu na bezbroj nacina. Medjutim, svetskoj javnosti (koja ga i dalje smatra teroristom) jos uvek nedostaje  jedno muzicko delo, kao jedinstveno sredstvo komunikacije, u kome ce Gavrilo Princip biti predstavljen kao univerzalni heroj slobode i borbe protiv okupatora. To je danas duznost nasih muzicara i kompozitora, bez obzira sta bivsi i sadasnji okupatori misle. A, i poneki podanik okupatoru.

Ocekujuci vase pesnicke, prozne i muzicke priloge,

srdacno Vas pozdravljam,

Za PROSVJETU – Pariz,

Sima S. Mraovic

Kulturno-prosvetno i izdavačko udruženje PROSVJETA-PARIZ upućuje:
POZIV
Srbima u rasejawu i u otaxbinskim zemqama da jednim književnim prilogom u
formi kratke priče ili pesme o svom životu, ili životu svoji bližnjih,
doprinosu kulturnom i duhovnom zbližavanju Srba ma gde oni boravili u svetu.
Pored književnih priloga pozivomo i naše muzičke stvaraoce da svojim
rodoljubivim nadahnućem upoznaju svet sa srpskim herojom Gavrilom
Principom.
U celini, ovaj Poziv se odnosi na sledeće književne i muzižke oblasti: 1)
Kratka rodoljubiva priča, 2) Rodoljubiva poezija, 3) Tematska muzižka
kompozicija sa tekstom.
Prispeli i odabrani radovo biće objavqeni u okviru dve posebne knjige
Zbornika (kratke priče i pesme) u izdawu PROSVJETE-PARIZ i biće
predstavljene na redovnom Beogradskom sajmu knjiga 2018. godine u Beogradu. Sve
troškove oko štampawa snosi}e Udruženje. Autor će dobiti besplatno jedan
prime knjige. Za muzičku kompoziciju obezbedićemo snimanje jednog CD i youtub-a.
Autorsko pravo imaće autor kompozicije.
1. KRATKA RODOLJUBIVA PRIČA
Vaša priča, napisana ćiriličnim pismom, imaće rodoljubiv sadržaj. Dužina
teksta biće izme|u 2000 do 5000 reči (otprilike 4 do 10 kucanih stranica
veličine A4 formata). Priče koje svojim sadržajem pozivaju na nasilje, mržnju,
ili rasizam prema drugim narodima neće biti uvrštene u Zbornik.
Rok predaje vaše priče elektronskim putem je do 1. juna 2018.
2. RODOLJUBIVA PESMA
Autor-pesnik će se predstaviti sa jednom dužom, ili sa dve do tri kraće
rodoljubive pesme pisane ćiriličnim pismom. Zbornik pesama biti će
predstavljen na Beogradskom sajmu knjiga 2018. godine u Beogradu.
Rok predaje vaših pesama elektronskim putem je do 1. juna 2018.
3. TEMATSKA MUZIČKA KOMPOZICIJA
Povodom rodjenja Gavrila Principa, 25. jula 1894. godine, pozivamo srpske i ne
srpske pesnike-kompozitore da se herojski čin mladog Gavrila, protiv
okupatora dostojno obeleži na medjunarodnom planu. Potsećamo, da tadašnji i sadašnji Zapadni okupatori srpskih zemalja smatraju Gavrila Principa
teroristom. Za srpski narod i za narode koji trpe stranu okupaciju, stremeti ka
slobodi, Gavrilo Princim je heroj. Njegov herojski čin bio je uperen protiv
okupatora, a ne protiv nevinih civila. Zato je Gavrilo Proncip u srpskom
narodu ostao jedan od najsvetlijih symbola slobode i žrtvovanja za slobodu svog
naroda.
Gavrilo Princip je 28 oktobra 1914 osu|en u Sarajevskom procesu “na kaznu
teške tamnice u trajawu od 20 (dvadeset) godina, pooštrene jednim postom
mjesečno, te dana 28 juna tvrdim ležajem i samotnim zatvorom u mračnoj sobi”.
Gavrilo Princip je umro u tamnici Terezin u českoj, 8 April 1918. godine,
u 23. godini života.
Muzička kompozicija, svečana Oda, kao i propratni tekst o Gavrilu Principu,
namewen svetskoj i srpskoj javnosti. Tekst će biti pisan na engleskom i
srpskom jeziku i trajanje 3 do 4 min.
Ključne reči: Gavrilo Princip, Sarajevo, Okupator, Sloboda,
Mladost
Tekst kompozicije, uključujući partituru (ili CD), poslati do 1. jula
2018.
Po želji, i na zahtev autora, biće vam dostavljena besplatno knjiga: Sima S.
Mraović: Gavrilo Princip, dokumentarna drama sa sunjenje u Sarajevu 1914.
NAPOMENA : Mole se svi autori da uz priložene radove dostave i svoju kratku
(dve do tri rečenice) biografiju. Na primer: Ime i Prezime, mesto rodjenja u
bivšoj Jugoslaviji i mesto boravka u rasejanju.
Vaše radove u digitalnoj formi poslati na e-mail adresu:
zsfmraovic@yahoo.fr
Po{tanska adresa:
SPKD PROSVJETA
13, Rue ERNEST THIERRY
93300 AUBERVILLIERS
FRANCE

Траг у времену из црног шешира СТАРЕ УБИЈАЈУ ЗАР НЕ

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

СТАРЕ УБИЈАЈУ ЗАР НЕ

Није посебна мудрост тврдити да су у Србији убиства постала „нормална“. Убиства су ударне вести и текстови у свим штампаним масмедијима и ТВ каналимка, под крупним и затрашујућим насловима и најавама. Нека убиства (у пролазу зграде, затим „загонетно” убистви једне певачице, убиство на мосту, убиство у једном хотелу и др), годинма су на првим страницама тих бедних, гљивичних, таблоидних листова.

Апсурдно је али је истинито, да су главни и одговорни тих листова и ТВ канала угледни хероји нашега доба. Ко није чуо за Дражу (уредник Данса, антисрпског листа, кажу: „ако нас називате фашистима, ми смо поносни што смо фашисти“), Веса (ламентира да су Хашки мученици мало осуђени и да су зликовци) Љиљу, која је у Политици („Ми смо Шарли”) објављивала Ширилијеве карикатуре о исламском свецу Мухамеду (као типични мизантроп, Политику је тих дана претворила у мржњу), Ћириличара, одабира лапрдаче, „велике“, обавештајце, који себе глорификују, јер су прави актери и сведоци умрли), Ољу (утискачица антисрпског утиска, сада европског ранга колумнисицу), новионаре Лазу (који је измишљао сусрете на разнин бојиштима, ратним бродовима, писао баналне текстове), Бошка, који је написао стотине антисрпских текстова (тако у једном тексту каже и лаже „да по Србији на свињокољима певају: „Нож жица Сребреница, величају Ратка, Радована, Чичу…“, Сабахудуна и Надима (који јавно говоре и пишу да су „Срби генетски злочинци, ксенофоби, шовинисти, Срби су генетски шкарт“, дописници су разних страних агенција, Ројтерса, Франс Преса, листова као што је Дојче веле у којима вулгарно пљују Србе, а тај муслимански шкарт побегао је из Сарајева (или их је неко смишљено уградио) прије 20 година у Н. Сад и свих тих година владају масмедијским небом Војводине и још гомила живих и неких које је Бог прије времена позвао, да им имена не спомињем.

Они су недодирљиви, заштићени су као бели медведи. Ако нема застрашујућих текстова, разних скандала, њихови листови одавно не би постојали (ремитенда је деведесе пет посто).

Када спавају, сањају убиства и скандале, боље речено, заспивају са жељом да неко некога убије, да неки џип одлети у ваздух, да аутомобил улети у пешаке на тротоару и побије их, да неко шиканира старе и немоћне, посебно оне који живе сами. Без имало осећања и милости пишу о провалама у њихове станове, куће, како их муче све због најпрљавијег папира на свету (у Београду и не само у Београду, пописане су све некретине у којима живе самци – инвалиди и стари људи. Те непокретности лове општине, црква, моћници, а у сарадњи са представницима неких „одговорних“ виши јавних тужилаца и др. представника разних институција, проглашавају да умрли нема никога, наследнике, родбину. Примери су драстични, (кућа певачице Л.Н., станова и заоставаштине високих интекетуалца Ј.Ћ., Ж. В. и многих друих).

Они не знају шта је истраживачко новинарство. Дакако, постоје, опстају и због полтронисања и додворавања моћницима, што им је у генима, односно историјски наследна карактеристика.

На овим просторима зло је константа у прошлости и у садашњоати, уверен сам да ће бити и у будућности. Зато се злу морамо супростављати свим средствима. Они који страдају од зла, који пате, који су немоћни, имају право да се служе свим средствима одбране. Болесни и немоћни непогрешиво осете зле људе, „то не могу ни философи, ни социолози, ни психијатри ни …

Зашто овакав и оволики увод, зато што су се овом злу, нажалост, придружили и неки који су положили Хипократову заклетву (4. век пре Нове ере) и модернију, донесену на основама те заклетве, у Женеви 1946. годдине.

Наводим само један став из Хипократове заклетве: „Преписиваћу лечење на добробит свих пацијената у складу са мојим способностимаи мојим расуђивањем и никада никоме нећу нанети зло“

Скоро сва лекарска удружеа на земљином шару, прихватила су модернизовану верзију Заклетве „која има већи степен релевантности са даанашњим моралним дилемама са којима се лекари могу суочити.

Заклетва усвојена у Женеви:“U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje. Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno. Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika. Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri. Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.

Moje kolege će biti braća. U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost. Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka. I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti. Ovo obećavam svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast“.

 

Праведно је нагласити да постоје и они медицински посленици, који даноноћно раде у амбулантама и болницама, гдје је бројчани састав неадекватан, где не постоје нормални услови за рад, док је на другој страни велики број младих лекара, медицинских сестара, и др. особља, без посла. Да би преживели, траже спас у другим земљама.

Наводим примр који је криминал нмајвишег степена. Таксиста изјављује на увиђају умрлог комшије да нема никога. Виши јани тужолац (једна неодговорна жена), одобрава му (на папиру од три реченице, даје му личну каррту умрлог) да га спали и да се пепео разаспе по неком врту сећања на Новом гробљу као и дозволу да подигне стредства из ПИО-а . Родбина и најблжи су након тог криминалног чина били у шоку, никада се неће сазнати под којим околностим је умро, стан је био опљачкан, проваљиван више пута (слике су затрашујуће). Други јавни тужилац, такође женског рода, на реч тог таксисте одобрава да се не изврши обдукција, јер је таксиста „школован“ да процени „да је умро природном смрћу“. Родбина не сме да објави ту документацију, да тужи суду из страха од одмазде.

Поставља се питање свих питања, да ли је у свим порама живота Србије настало лудило.

Овај текјст је посвећен причи, истинитом догађајуу, боље речено, покушају убиства болесника са предумишљајем. Она би требало да послужи као опомена свима који су се заклели и који нам „држе живот у рукама“. Министар Златибор (слабо шири своје гране), ако прочита овај текст (неће га прочитаати) сазнаће о проблему када буде позван на суд, пре тога би требало да поднесе оставку, иако у овој унесрећеној земљи таква институција не постоји. Сви министри су послушници, додворице, о њима одлучује оној који их је поставио, коме одговара да му полтронишу, пузе, величају га.

У јануару, фебруару и марту (а изгледа да ће април такав бити) ове 2018. годуне, завладала је епидемија вируса (један специјалиста, пореклом из Чачка, ради у иностранству у интревјуу на ТВ, стручно и научно је објашњавао да се не ради о вирусу, већ да постоје 4 бактерије – убице. Када се неко нагло разболи (или како се то у народу каже „из чиста мира“), без темпоературе или било каквих сомптома грипа, прехладе, сматра тај специјалиста, мора се одмх открити која је бактерија и хитно применити адекватну терапију. Ко то ради у Србији. Нико. Главни лек су антибиотици, који буквално убише многе болеснике, дају их „шаком и капом“, јер се антибиотицима (тако сам читао и слушао од лекара) не могу лечити ниједан от типова вируса.

Дакле, старе убијају зар не: седамдесетогодишњи човек, доброг здравља, изашао је из кафане која се налази насупрот суда у Н. Саду (зову је стакленац), где је попио чај са адвокатом и једним пријатељем. Кренуо је према оближњем паркингу, само након неколико корака пао је као да га је погодио снајпериста, повраћао је, падла је киша. Пришла су два младића и једна девојка, подигли га. Успео је да им каже да није пијан да не конзумира алкохол и да је изгубио центар за равнотежу. Захвалио се и кренуо према таксистаници, поново је пао. Ирелевантно је како је стигао у сремско место где живи удаљено 10 километара од Н. Сада. Одећа је била прљава од повраћања, блата и мокра. То се догодило 21. фебруара 2018. године око 13 сати. Буквално, пузећи по дворишту, ушао је у кућу. Његова жена (60 година) боловала је већ 15 дана, била је непокретна.

Није могао да контролише физиолошке потребе, непрестано је повраћао, на крају је повраћао жуч, није могао сам да направи два корака, када је покушао да устане из кревета пао је и повредио леву страну главе. Дуго је био на поду, није га имао ко подићи. Сутрадан је одговарајућа докторица из Дома здравља тог градића под Фрушком гором (за сада ћу избегавати називе и имена, то ће Суд открит), након што јој је саопштено да болесник не може да иде, да се креће, поднела хитан захтев, односно упут одговарајућој медицинској служби у дом здравља (како га иначе називају „на Лиману“) у Н. Саду .

Следећег јутра позваола је женска сподоба (испоставиће се да је сподоба и карова) и питла да ли сте ви тај и тај, докторица из вашег дома здравља је поднела захтев за кућну посету. Обрадовао се као мало дете, тешко је изговорио – једва чекам да дођете. Та кириминалка је дословно рекла (ти разговори се снимају и биће саслушани на Суду): „не можемо доћи (био је уторак), доћи ћемо у СЛЕДЕЋИ уторак. Болесник је питао да ли се шали, до тада ћу умрети.. „Не, ево вам шефа“. Одмах се прекинула веза. Мора да јој је шеф одржао буквицу и изгрдио је. Поново је та иста сподоба позвала следећег дана – среда – и поновила: „Доћићемо у следећи уторак. Болесник јој је рекао све што се могло рећи, назвао је многим погрдним именима и њу и њеног шефа, јер како сам навео, болесник и немоћан човек има право да не бира речи. Када је рекао, ако дођете следећег уторка, а будем жив, узећу металну лопату и испред капије разбити и вас и ваша аутомобил, прекинула је везу. Позвао је докторицу која је поднела упут, захтев за кућну посету. Испричао јој шта је доживео. Докторица је само ћутала, једну реч није пороговорила, јер би је одмах отпустили. Њена сагласност са болсеником или критика институције за хитне кућне посете, у Србији се драстично кажњава, поставили би неког свог јарана или јаранку из владајуће двије партије, односно најопсаније коалиције од увођења вишетраначја – СНС и СПС.

Након два дана, болесникова жена пада у кому. Зачуо је кукање њене мајке у приземљу. Вукао се низ степенице, није могао ићи већ се задњим делом тела клизао са степеника на степеник. На последњој мајка болеснице, која је болесна и тешко се креће, уз дрхтаје и плач, дала му је телефон. Позвао је хитну помоћ. С друге стране жице докторица је захтевала да разговара са болесницом, рекали су јој да не може да говори, болесник је заридао и рекао: „молим вас дођите спасите је“. Дошли су за 20 минута из Петроварадина. Дали су јој, како сам чуо, коктел инекцију и из купатила, гдје је пала, пренели на кревет њене мајке

Болесник је седео на степенику близу излазних врата. Не сећа се ко је потписао хитну посету. Завапио је, молио је докторицу да га прегледа, да је тешко болестан, да му напише рецепт против повраћања, за антибиотик, јер тешко говори и дише, изгубио је центар за равнотежу, односно замолио је је да нешто предузме. НИЈЕ се окренула, већ је са медицинским братом ( или је био возач), отворила излазна врата и отишла. Болесник је успео да каже: „где вам је Хипократова заклетва).

Болесник је позвао комшију који познаје апотекаре јер је рођен у том малом месту под Фрушком гором и замолио га да набави палитрекс, (раније га је узимао, јер на њега није алергичан). Испоставиће се да га је тај палитрек спасио.

Након 16 дана почео се кретати уз придрживање жене, која је позвала такси да га одвезе у Дом здравља удаљен око километар и по. Докторица којој припад и медицинска сетра, када су виделе како изгледа, хитно су га (у посебној просторији), ставиле на инфузију, ураделе су ЕКГ, комплетан преглед и др. што је било потребно. Између осталог, открила је шум на левом плућном крилу. Дала је адекватне лекове (Клометол, још један антибиотик, гастро-таблете (Нолпаза).

Уместо закључка: То што су урадили запослени у Служби за кућне посете, не може се и није се десило у било којој земљи на свету. Лекари су газили дубоки снег километрима, ишли у забачена села, спшавали болесне. У многим деловима света, посебно у Африци и Азији, оболевали су и жртвовали своје животе.

Болесник који је за двадесет дана спао на 65 кила (висок је 186 сантиметра). Консултовао је одговорајуће људе (био је и у Академији наука), узео је адвоката и поднео тужбу поротив Министарства здравља и инокосног органа, министра Златибора Лончара.

Патња коју је болесник доживео не може се мерити са суровим понашањем оних који су му нанли патњу. Њихове душе не могу наћи мира. „Они који су платили, поднели патњу су на страни Христа, а они који су били свирепи – нису“. Такође, Жан Даниелу у делу „Свети Пагани“ је, између осталог написао: „… да је у питање веза праведних и грешника, праведног човека који трпи патњу и грешника који је наноси (…) праведни не би имао никакве моћи над грешником , јер се човек не може опходити са оним кога не сретне“. Њихова имена су за сада још тајна. Болесник би радо опростио грешницима, на шта га Бог упућује. Али не ради се о Божјим људима, не ради се чак ни о животињама, већ о Сатани (који је убица), ђаволима. Њима се не сме праштати.

На крају: Да ли се, између осталог, крше наведене заклетве на основу одлуке Билдерберг групе (састављена је од стотину ђавола) на једном годишњем заседању, „да би требало извршити еутаназију три и по милијарде старих и немоћних на кугли земаљској да би други живели боље“.

Ово што се догодило болесном човеку, требало би да буде опомена свима у Србији, да се Гандијевски побуне. То, вероватно тај болесник и многи други неће доживети.

Страни и домаћи моћници су уништили српски нард, историјски народ, који је био поносан и који им салвну прошлост (ех, кави су били лекари, српски, француски, шведски, руски, медицинске сестре (међу њима умрла је од тифуса у Ваљеву чувена Надежда Петровић) у Великом рату. Само болница у Ваљеву (осим других) остаће упамћена као српска трагедија (хиљаде умрлих ратника, без руку, ногу, тифус, вашке су царевале, глад, колоне гладних и избеглих исперд немачких, аустроугарски, бугарских, хрватских кољача и убица.

Шта се догађа са српскик народом, откуда толики мазохизам, одкуда и зашто толики комлекси од бивше западне браће („западна браћа“, комунистичка синтагма), одкуда толика послушност и страх од оних који му двадесетчетири сата причају бајке како је Србија и на „унутрашњем и на спољнополитичком плану своја на своме, да је у сваком погледу лидер на Балкану, да у Србији влада благостање…“ Примери и у овом тексту показују да влада хаос. Само прича о болеснику, требала би изазвати „скандал неба“

Лудорија је наших владара када говоре да је Србија наследила Броза: “Ни Исток ни Запад“. Међутим, Србија мора изабрати једну страну, морамо погодити ко је јачи, „ко има мекшу чизму“ и то је једини спас Србије.

Велика се несрећа наднела над Српским народом.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Нова књига прича ‘’Досањано небо‘’ аутора Љутомира Рундића из Лознице,

Славица Јовановић

Нова књига прича ‘’Досањано небо‘’ аутора Љутомира Рундића из Лознице, уместо рецензије коју реч више, Златомир Грујић, пуковник авијације

Нова књига  прича  ‘’Досањано небо‘’ аутора  Љутомира Рундића из Лознице,  уместо рецензије коју реч више,  Златомир Грујић, пуковник авијације
09.03.2018. год.
Истините приче из летачког и војничког живота летача – навигатора

Читајући тридесетпет кратких прича спакованих у књигу са романтичним насловом „Досањано небо“ и реалистичким поднасловом „Истините приче из летачког и војничког живота летача навигатора“, осетио сам необично задовољство и радост. Коначно, прочитао сам нешто једноставно, али тако лепо и тако уверљиво. Добио сам дојам да сам и сам судионик многих од секвенци које је аутор описао.

Аутор је у књизи, кроз приче, записао фрагменте из свог живота, који предстваљају остварење његових дечачких снова – да „дохвати небо“ – да постане летач. Постао је летач, окусио дражи и искушења летења као професије. У захвалност томе оствареном сну, као животну круну, дарује нам ову збирку прича о себи, о својим крилатим колегам летачима, храбрим „синовима неба“, њиховим догодовштинама, искушењима, радостима и тугама, са радњама лоцираним у миру и рату.

Приче су написане врло читко, питко и лако, свака реч се „гута“ и нестрпљиво тражи следећи ред, следећу страницу. Речју, књига се чита у једном даху. Аутор је чак и сложену, а понекад и рогобатну, терминологију која се користи и свакодневном језику авијатичара, написао тако да се прима разумљиво и лако, и чита без заплитања.

Аутор пише о времену које је проживео као летач навигатор на авиону „Антонов Ан-26“, и то на један специфичан начин. Тако, кроз те једноставне приче, сазнајемо сложеност времена које је протекло у огромним тешкоћама и искушењима, али и о животу и раду једног човека, војног летача, и његових колега. Рундић пише о својим друговима, стављајући и себе, сасвим пристојно, у адекватну позицију, они су у првом плану, они као колектив, а ту је и он, и као појединац, и члан колектива. Познато је, а то се учи, и у општој и у ваздухопловној психологији, да је посада авиона као колектив изузетан пример повезаности, јединства мисли и деловања, међусобног разумевања и праћења у радњама, у покретима и поступцима (тимски рад), међусобног разумевања („читања мисли“), изузетне колегијалности и другарства. То нам Љутомир дочарава на изузетан начин.

Аутор пише о летачкој професији и свим њеним димензијама, али ненаметљиво, не престручно, већ једноставно, дескриптивно, да свако може разумети и схватити, како је управљати том сложеном машином – транспортним војним авионом, како савлађивати искушења и тешкоће на које људи наилазе у томе послу. То чини веома коректно, дајући свакоме члану посаде авиона место и значај који има – пилотима који управљају летелицом, вођи посаде, који је и сам пилот, главни, неприкосновени и за посаду и путнике, други пилот (копилот), навигатор (штурман) који се стара о вођењу летелице по линији пута, радисти одоговорном за радио-везу, авио-механичару надлежном за исправност авиона, мотора и опреме.

Аутор врло јасно, изузетно приамчиво, али и дискретно, на особен начин, пише и о свему ономе, што прати рад посаде једног војног транспортно авиона, и у миру и у рату – врсте и обим задатака, однос путника према њима, однос команде и надређених, ургенције одозго, улазак путника преко реда, грубо нарушавање процедура, ситне преваре оних кији желе да се превезу авионом ( а још џабе). Упркос свему посади је увак у првом плану путник и брига да никог не оставе, да се људи, или терет, превезу од до места одредишта безбедно.

Посебна вредност прича је у описима појединих личности које аутор ословљава њиховим крштеним именима, показујући и доказујући аутентичност, истинитост и веродостојност својих казивања и о људима и о догађајима. Поред својих колега из јединице и чланова посаде, у причама Љутомира Рундића нашле су место и многе друге личности. Тако он оставља трајан запис о авијатичарима који су оставили неизбрисив траг у нашем ваздухопловству – Милоје – Мика Павловић, Љубиша Величковић, Миленко Павловић, Омер Мехић, Љубиша Ђ. Величковић –Тајсон, и други.

Књижевна дела оваковог карактера недостају у стваралачком опусу ваздухопловне тематике. Преовлађују дела у којима се, о ваздухопловству претежно пише фактографски, без улажења у животне теме, личне доживљаје необичне догађаје, природне феномене, и њихово преламање у свести људи, било да се ради о летачима или путницима. Пишући о животу свагдашњем, о људима обичним, непосредним актерима живота, аутор својом књигом обогаћује ваздухопловну библиотеку. Он пружа могућност колегама, који су у ваздухопловству провели век, да се подсете на те узбудљиве, непоновљиве и лепе дане, а оним који нису били у ваздухопловству, да добију представу о животу авијатичара, и да веома уверљиво осете њихов стварни живот кроз питке приче Љутомира Рундића.

Књига завређује највишу оцену. Описане радње су одлично одабране и правилно дозиране. Структура и садржај одговарају у потпуноти захтевима писаног рада спремног за штампу. Књига заслужује да се што пре нађе пред читаоцима.

Аутору препоручујем да настави да сабира своја сећања и на овакав начин да их оставља у трајно културно наслеђе, обогаћујући опус ваздухопловног књижевног стваралаштава.

Златомир Грујић, пуковник авијације

Библиографија:

  1. Љутомир М. Рундић „ НЕ ЗНАМ ШТА МИ БЕШЕ“ 1984. издавач Дом ЈНА – Ниш.
  2. Љутомир М. Рундић „ЛАКУ НОЋ  МОЈА ДАМО“ 1984. Издавач Дом ЈНА – Ниш
  3. Љутомир М.Рундић „ЛАКУ НОЋ МОЈА ДАМО“ 2012. измењено и допуњено издање, издавач Жиравац – Пожега.
  4. Љутомир Рундић “НА ОГЊИШТУ ДУШЕ“ 2014. издавач Удружење књижевника Србије – KД КиМ.
  5. Љутомир Рундић “У ПЛАМЕНУ СРЦА“ 2015. издавач Галаксија – Ниш.
  6. Љутомир Рундић „ДОСАЊАНО НЕБО“ 2018. издавач Клуб писаца „Вуково перо“, Лозница.

Биографија

Љутомир Рундић рођен је 01. јануара 1959. године у селу Врапци /Соколац/, БиХ.

По професији је инструктор навигатор – летач. Живи у Лозници.

Добитник је више награда за свој књижевни рад:

  • Златне медаље“ за најбољу књигу поезије – Удружења србских књижевника Словеније-2017.
  • Специјалне награде манастира Бешенова – 2017.
  • „Златне повеље“ победника 27. међународног фестивала поезије „Панонски галеб“, Суботица – 2016.
  • Прве награде „Клуба уметничких душа“Мркоњић град- 2016.
  • Победник „Песме године“на „Поетској позорници“ Ћуприја – 2015.
  • „Златне повеље“ на конкурсу „Прљача“ Србског књижевног
  • клуба “Вихор“ Дервента – 2015.
  • Победник 7. међународног фестивала поезије „Трагови на песку“-
  • Бечеј 2014.
  • Носилац ванредног признања „Поета примус“ културолошког пројекта
  • „Јухорско око“ из Параћина – 2014.
  • Прве награде на „Поетској позорници“ 2014. књижевног клуба „Душан Матић“- Ћуприја.
  • Посебне награде „Милутин Мијајиловић“ књижевног клуба
  • „Запис“ Г.Милановац – 2013.
  • Прве награда радио “Леђент“ Земун -2013.
  • Специјалне награде „Донко Благоев“ на међународном конкурсу
  • „Лирични кругови“ Софија – 2012.
  • Прве награде Клуба уметничких душа Мркоњић град- 2012.
  • Прве награде листа „Панчевац“ -2005. на конкурсу „Буди песник“.
  • Члан је Удружења књижевника Косова и Метохије и Удружења књижевника Србије и има статус књижевника.

Оснивач и председник Клуба писаца „Вуково перо“ из Лознице.

Аутор Љубомир Рундић  искористио је прилику и да се  захвали и пријатељима књиге

ХВАЛА СВИМА КОЈИ ПОМОГОШЕ ДА ОВА КЊИГА УГЛЕДА СВЕТЛОСТ ДАНА И КОЈИ СУ СВОЈОМ НЕСЕБИЧНОШЋУ ПОСТАЛИ ДЕО ОВЕ КЊИГЕ:

  • Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије
  • Кафана „МАЛИША“ Лозница
  • Миланко и Гина Рундић
  • Љупко Рундић
  • Славица Лукић Колб
  • Лела Милетић
  • Вида Раднић Гилардони
  • Радован Дражић
  • Љубо Пено
  • Драган Дињашки
  • Слободан Опачић
  • Мирослав Марковић
  • Милан Читаковић
  • Ђокица Миловановић
  • Весна Симић
  • Петар Петровић
  • Милутин Ђуричић
  • Зоран Симић
  • Забележила :  Славица Јовановић

ОСЛОБОДИМО СЕ ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ-ПОДЕЛИМО ЛИНК ИЛИ КУПИМО КЊИГУ: ТРАГОМ СРБА II ИСТИНОМ ПРОТИВ ЛАЖИ И ЗАБЛУДА

ОВУ КЊИГУ НЕ ПИШЕМ ДА БИ УВЕЛИЧАО СРПСКИ НАРОД, ЈЕР СВАКИ НАРОД ЈЕ У СВОЈОЈ ВЕЋИНИ ПОСЕБАН И ВЕЛИЧАНСТВЕН, ВЕЋ ЈЕ ПИШЕМ ДА БИХ СВОЈИМ СКРОМНИМ ПРИЛОГОМ ДОПРИНЕО ЊЕГОВОМ СПАСЕЊУ ИЗ ПОНОРА САТАНИЗАЦИЈЕ, У КОЈЕГ СУ ГА ГУРНУЛИ ГЛОБАЛИСТИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА, НИ КРИВОГ НИ ДУЖНОГ. foto (Heiko)КАД КАЖЕМ ВЕЛИЧАНСТВЕН НАРОД, РЕЧ ЈЕ О НАРОДУ, А НЕ О ОНОЈ ЗАТРОВАНОЈ ШАЧИЦИ ЈАДА КОЈА СЕБЕ ПРОГЛАШАВА ЗА НАРОД, ДА БИ УДОВОЉИЛА СВОЈОЈ ПРИВАТНОЈ ПОХЛЕПИ ЗА ВЛАШЋУ, ПРОФИТОМ И СУЈЕТОМ. ЛАЖ ЈЕ ИНСТРУМЕНТ И СТУБ ТЕМЕЉАЦ СВИХ РАТОВА КОЈЕГ СЕ ЧОВЕЧАНСТВО МОРА ШТО ПРЕ ОТАРАСИТИ, ДА БИ СЕ ГЛАВНИ МЕХАНИЗМИ РАТОВАЊА УРУШИЛИ! МОЈЕ ГОДИНЕ И ЖИВОТНО ИСКУСТВО МЕ ОБАВЕЗУЈУ, МИСЛИМ, ЧИНЕ КОМПЕТЕНТНИМ ДА ГОВОРИМ И ПИШЕМ НА ОВУ ТЕМУ.
Свакој клевети одговор је књига истине
Свакој увреди одговор је у лепој беседи
Сваком насиљу одговор је у својој слоги
Само тако ћеш моћ‘ угледат сјај предака
Слога, истина и правда, Србина спасава
Dušan Nonković https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10214218933242692&set=a.10201559336200678.1073741826.1095638036&type=3&theater&notif_t=feedback_reaction_generic&notif_id=1514629471204330Verwalten
Dušan Nonković Teodorović
Knjiga će vam biti poštom dostavljena po ceni 5€ ili 600 dinata plus poštarina na području Srbije PO TARIFI SRPSKE POŠTE. Možete je naručiti ovde preko poruka odnosno inboksa ili preko moje e-mail adrese : dusan.nonkovic@gmx.de
U zemljama EU košta 10 € plus poštarina

Dušan Nonković

PRAVO DA SE NAZOVEM JUGOSLOVENOM PLATIO SAM NAJSKUPLJE

PRAVO DA SE NAZOVEM JUGOSLOVENOM

PLATIO SAM NAJSKUPLJE

Odran sam na živo do 10 puta zato što se nisam odrekao jugoslovenstva, u jedno vreme kad su se i njeni presednici odrekli, pa joj zabili i nož u leđa –

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Preko mojih usmenih izjava, intervjua na stranicama štampe i preko radio-televizija, pa i preko mojih pismenih izjava, memoara, više puta sam govorio i pisao da su Albanci (Mislim na Enverovce !), u zatvoru Tirane, tražili od mene da poreknem moje jugoslovensko (crnogorsko državljanstvo), moju jugoslovensku (srpsko-crnogorsku) nacionalnost, moja društveno-politička ubeđenja, moje ime i prezime, pa i očinstvo mojoj deci. Zato su me i na živo odrali, ne jednom, već 10 puta uzastopno, u doslovnom smislu ove reči, na najdivliji i najprljaviji način, najkriminalniji, kako se to do danas niko na svetu nije drao, pa ni u najdivljijem srednjem veku.

Nisam imao vremena da to potanko objasnim. A i šta pre da objasnim iz tog monstruoznog tretmana koji su mi učinili preko 30 godina uzastopno?! I sada nemam vremena da se sa svim tim problemima bavim. Posvetiću nekoliko časova samo problemu državljanstva i nacionalnosti.

Da sam državljanin Jugoslavije, odnosno Crne Gore, ne molbom, već od rođenja, kao što su mi od rođenja državljani Jugoslavije (Crne Gore) i roditelji, i otac i majka, ded, praded, čukunded, to znaju svi, i posebno moji mestani Ulcinjani, koji me lično i porodično poznaju. Znale su to i jugoslovenske, pa i albanske vlasti, i to jako-jako dobro !

Mom bratu Ljatifu, koji je za vreme rata radio u Skadar, pa je taj posao nastavio i posle rata, tražili su mu da uzme albansko državljanstvo, pa – pošto nije pristao na to – otpustili su ga sa posla i naredili mu da napusti teritoriju Albanije.

Moj najstariji brat, pukovnik JNA Dževdet, bio je u Jugoslovenskom vojnom atašeu u Albaniji, u Tirani, sve do dana prekida diplomatskih odnosa. Kad su mu na jednoj svečanosti optužili Tita za izdajnika stvari radničke klase, on je digao kriglu piva, nazdravio za Tita i napustio Albaniju, vratio se u svoju milu domaju Jugoslaviju, u službi svog naroda i svoje domovine, za koju su, samo u toku Drugog svetskog rata položili svoje živote ništa manje već 10 članova porodice, od kojih i dve žene. Dan danas, polovina ulice koja veže Valdanos sa Solanom, a koja prolazi preko centra grada Ulcinja, od Valdanosa do tog centra se naziva Ulica Ćazim Resulbegović (komesar partizanske jedinice, streljan od albanskih fašista !), dok se njen produzetak naziva ulica „Josip Broz Tito“.

Iako su ovo znali sasvim dobro jugoslovenski Titoisti, godine 1959, zato što sam čvrsto postojao na pozicije onih koji su prolili svoju krv i položili i svoje živote za stvar naroda i domovine Jugoslavije, zato što sam kao disidentni književik nastavio njihovu borbu pa, kao takav, prethodio i Milovanu Ðilasu, uhapsiše me u Jugoslaviji i ne samo što me optužiše da sam neprijatelj komunizma, već me optužiše da sam i neprijatelj bratstva i jedinstva, neprijatelj Jugoslavije i jugoslovenstva, neprijatelj moje domovine i mog naroda, mojih roditelja, braće i sestara. Preko svega porekoše mi i vekovnu srpsku nacionalnost i arbitrarno nametnuše mi šćipetarsku, jer po njihovom marksizmu-lenjinizmu (uzdignut na stepen titoizma !), kao što su nekada sve muslimane nazivali Turcima, sada nam ih nazivaju Albancima. Nazvaše i nas, koje su Albanci streljali kao komuniste i Škie (pežorativno ime koje upotrebljavaju albanski ekstremni nacionalisti protiv Slovena uopšte i protiv Srba posebno !), nazvaše nas arbitrarno Albancima i, kao takve, osudiše nas, žigosaše nas da kao takvi budemo robovi i večno ispaštamo pod njihovom gvozdenom petom.

Mene konkretno: samo i samo da bi prikazali moju internacionalnu borbu Jugoslovena protiv njih kao manifestaciju albanskog ekstremnog nacionalizma i da tako opravdaju moje hapšenje i osudu.

Prirodno da se sa time nisam složio. Zato uradih ono što do danas nije uradio nijedan Jugosloven: Mojom samopregornom borbom u odbrani časti i dostojanstva Jugoslovena, ne samo što sam pristao i da umrem od gladi i tortura, pa i da me na živo oderu, već – nehotice – eto gde sam se afirmirao na prostranstvu eks-Jugoslavije i na sve strane sveta kao jugoslovenski poslednji Mohikanac. Pošto su i presednici eks-Jugoslavije porekli jugoslovenstvo, pošto su jugoslovenstvu zabili nož u leđa, eto mene, od njih osuđenog „antijugoslovena“(!), gde nastavljam da postojim na pozicije Jugoslovena.

Pošto sam u Jugoslaviji izdržao do poslednjeg dana kaznu STROGOG ZATVORA kao disidentni književnik, autor disidentne poeme BOJANA (Dubrovnik 1952.), videći da mi više nema života pod Titovom čizmom, emigrirao sam u Albaniju, sa namerom da otuda odem za SSSR, kao što su to činili i mnogi drugi, pa i moj drug iz zatvora general Vladimir Dapčević. Upravo tih dana, SS je prekinuo i diplomatske odnose Albaniji. Tada sam od albanskih vlasti tražio dozvolu da odem za Kinu, Kubu, pa i kod Ho Ši Mina, na frontu Vijetnama, naglašavajući im pismeno da sam rad i poginuti na tom frontu, ali ne i da me u Albaniji pojedu gamad, stenice, buve, vaši i komarci. Ponajmanje i da trunem u koncentracionom logoru jugoslovenske emigracije, gde su me tresnuli arbitrarno, bez ikakvog rešenja, bez ikakve osude. Kao i svima drugima, ni usmeno mi nisu rekli zašto i koliko će me tu držati, s kakvim pravom i po kojem zakonu ?!

Od prvog dana mog prispeća u Albaniju, vlasti te zemlje su radile na tome da me vrate jugoslovenskim vlastima u zamenu za njihovog književnika Marrin Camaj, izbegao iz Albanije. Pošto im je za to trebala moja molba za povratak (Jugoslavija je potpisala Helsinsku Konvenciju o emigraciji !), ne samo što mi nisu dozvolili da odem u bilo koju drugu zemlju, već su mi inscenirali i takav tretman, kriminalan, da mi dovedu život na vrh nosa i tako da me ubede da nemam drugog izlaza do samo da im predam tu molbu. Što sam više rezistirao, to su oni više insistirali na tome, ređajući svinjarije jednu za drugom, pa i zločine, monstrozne. Inscenirali su i provocirali me da ubijem suprugu, pa i oboje dece, sina od 6 godina i kćerku od 4 godina, da bi tako opravdali moje hapšenje i fizičko likvidiranje. Pošto im je i to propalo, bili su prinuđeni da me uhapse i kazne tobože za neprijateljsku propagandu, pošto je jugoslovenski ambasador Jovan Pečenović čekao u Beograd moje hapšenje, da bi se popeo na avijon za Tiranu, gde je sutradan od mog hapšenja proklamovao uspostavljanje diplomatskih odnosa Jugoslavije sa Albanijom na rang ambasada.

Do tada ja sam bio objavio u Tirani tri disidentna dela: roman IZDAJA (1965, 1967), zbirku pripovedaka ODJEK KORABA (1968) i novelu ZMIJA (1969), sve iz jugoslovenskog života, kojima sam se afirmirao kao jugoslovenski politički emigrant Br. 1, ali i kao najveći savremeni albanski književnik. Sami su Albanci izjavljivali da sam im eklipsirao njihovog Ismaila Kadare. Roman IZDAJA, ne samo od naroda, već i od zvanične književne kritike proglašen je za chef d’oeuvre albanske proze svih vremena.

Čim su mi rekli da je osnovna optužba protiv mene za neprijateljsku agitaciju i propagandu, izjavio sam im:

-Ja nisam vršio nikakvu neprijateljsku agitaciju i propagandu protiv Ustava i zakona Albanije, ali – i da sam vršio – pošto sam jugoslovenski građanin, zadržan arbitrarno ovde od albanskih vlasti i tretiran protivzakonski, vi nemate pravo da me hapsite i da mi tražite bilo kakvu odgovornost, ponajmanje krivičnu, jer vaš zakon za neprijateljsku agitaciju i propagandu važi samo za vaše građane, a ne i za nas strance. Ako vam se ono što mi mislimo, govorimo i pišemo ne sviđa, vi imate pravo da nas proglasite za persona non grata i da tražite od nas da napustimo vašu zemlju, a ne i da nas hapsite, da nam krivično tražite računa za to.

Skoro svi jugoslovenski (I ne samo jugoslovenski, već i grčki !) emigranti kažnjeni su za agitaciju i neprijateljsku propagandu. Znajući da nemaju pravo na to, albanske su vlasti prethodno davale državljanstvo ovima, pa su ih zatim hapsile i kažnjavale kao svoje građane.

Istovremeno su ukinule i instituciju advokata, tako da ovi nesrećnici nisu znali da po međunarodnom zakonu (A i prema albanskom !) osoba sa dva državljanstva, u svako doba i u svakoj situaciji, ne samo pismeno, već i samo usmeno, može poreći jedno državljanstvo i izjaviti drugo, koje mu drago.

Jugoslovenske vlasti su znale za ovu smicalicu albanskih vlasti, ali nikada nisu intervenirale u odbranu ovih nesrećnika, jer su ih smatrali za svoje neprijatelje, pa su u tom tretmanu i podržale albanske vlasti. Sa albanskim vlastima one su sklopile i tajni sporazum da se oni, Titoisti bore protiv albanske političke emigracije u Jugoslaviji, a Enverovci protiv jugoslovenske političke emigracije u Albaniji. Za čudjenje je kako nije intervenirala nijedna druga zemlja, pa ni zapadne, pa ni OUN. Ili nisu znali kakvi se sve zločini čine u Albaniji protiv nas jugoslovenskih političkih emigranata?!

Tako i meni, iako su me od prvog dana prispeća u Albaniji stavili u policijsku obradu za hapšenje (Od 1952.godine imaju me na crnoj listi kao autora disidentne poeme BOJANA, kojom sam njihovu Albaniju nazvao GOLGOTOM !), čim sam im izjavio da sam strani državljanin i da oni nemaju pravo da mi traže računa za moje misli, reči i napise, rekoše mi da su mi dali albansko državljanstvo. Tada im rekoh:

-Od kad sam stigao u Albaniju pa do dana hapšenja ja se nisam tretirao kao albanski državljanin, već tobože kao emigrant, ali ni kao emigrant, već arbitrarno, kako vam se svidelo i kako ste to hteli, protivzakonski. A pošto me optužujete da sam od prvog dana mog prispeća u Albaniji vršio neprijateljsku propagandu, onda vas pitam zašto ste mi dali državljanstvo ?! Da biste me uhapsili ?! Ja ne znam da ste mi dali vaše državljanstvo, a ako ste mi i dali, kao osoba sa dva državljanstva ja poričem albansko državljanstvo i izjavljujem isključivo jugoslovensko. Kao jugoslovenski državljanin tražim da prekinete svako isleđivanje za agitaciju i neprijateljsku propagandu i da mi dozvolite da se udaljim iz vaše zemlje, jer posle ovog zločinačkog tretmana, koji ste mi učinili, ja više ne želim da živim ovde.

Posle ovoga ja sam prešao sa pozicija optuženom na pozicije tužioca, posebno pred sudom, gde sam ustrajno tražio da me registriraju kao jugoslovenskog državljanina. Videći moj stav, presednik suda naredi zapisničaru:

-Piši ga kako se izjavljuje !

I zapisničar me zapisa kako su ga to instruirali od vremena oni iz Sigurimia (pandan jugo-UDB-e !) – Šćipetar, što ja nisam video na licu mesta, ali sam to video kad su mi predali pismenu presudu. U toj istoj presudi, gde pišu za mene sa sam Albanac, pišu mi i prezime RESULBEGOVIĆ, kako sam se to izjavljivao od prvog dana mog hapšenja i pod istragom, što se može jasno videti i iz faksimila te presude, koji sam već objavio. Vidite moje delo ENVERISTIČKI SUDSKI PROCESI, Ulcinj 2016. Nit je bilo i niti ima Resulbegovića Albanaca. A u Albaniji nema Albanca koji drži prezime sa srspskim sufiksom – VIĆ. I onima koji su ga nekada imali, albanske vlasti su im ga skinule.

Tako su mi arbitrarno negirali jugoslovensko državljanstvo da bi mogli da me kazne tobože za neprijateljsku agitaciju i propagandu, čime su maskirali njihovo potčinjavanje zahtevima Josipa Broza Tita, da bi im ovaj skinuo sa vrata kinsku svilenu vrpcu.

Tako sam, bežeći iz Jugoslavije u Albaniju – iz kiše upao u grâd. Ne samo što mi ne dozvoliše da odem za SSSR, već me i uhapsiše. I tu kao antikomunistu, jer su komunizuam bili pozobali Enver Hodža sa njegovom klikom, pa za mene ne behu ostavili ni mrvicu.

Po izlasku iz Albanskog zatvora ja sam napisao i objavio čitavu knjigu pod naslovom BUROVIĆI – PORODIČNA ISTORIJA, gde sam dokumentima dokazao da smo državljani Jugoslavije (Srbije, Raške, Crne Gore, Zete, Duklje) od pamtiveka, s pokoljenja na pokoljenje. I to ne samo obični građani, već i gradonačelnici, guvernatori pokrajina, vojvode, generali, admirali, pa i grofovi.

Tom sam knjigom istovremeno dokazao da smo i slovenskog drevnoga čest, pa sam i naglasio da:

Ko drukčije kaže,

Kleveće i laže –

Osetit našu će pest !“

Ne samo kao hrišćani, kao Burovići, već i kao muslimani, kao Resulbegovići, ne samo posle oslobođenja od turskog ropstva, već i za vreme robovanja pod Turcima, naši su se preci izjavljivali za Srbe. Hasan-beg Resulbegović, kad je u Trebinje pročitao Njegošev GORSKI VIJENAC, pisao mu je: „Vladiko, ostav gusle i pjevanje, pa razvij krstaš bajrak, okupi nas pod njim i vodi nas na Kosovo da ginemo ili da se oslobodimo !“

Ali-paša Rizvanbegović (Burović), hercegovački vezir, i pobratimio se sa Vladikom upravo pošto je pročitao njegov GORSKI VIJENAC. Da je ko rekao ovom veziru da je Albanac, Arnaut, posekao bi mu ne samo jezik, već i glavu.

Ja sam u zatvor Albanije neprekidno protestirao protiv arbitrarnog menjanja mojih generalija, a oni su neprekidno nastavljali da me tretiraju tobože kao albanskog državljanina, a ustvari opet arbitrarno, ne priznajući mi ni elimentarna ljudska prava, ni ona koja su albanskim državljanima priznali, ni pravo da vidim moju decu, ni pravo da im pošaljem jedno pismo ili da primim od njih jedno pismo, posebno ne da komuniciram sa mojim roditeljima i braćom u Jugoslaviji, pa ni sestrom, udata tu, u Skadar, za albanskog državljanina, istaknuti komunista, koga su prethodno ubili, da bi posle toga mogli da čine sa mnom što su hteli.

U znak protesta što me beleže kao da sam Albanac, od tog dana sam u sva pisma, adresirana za vlasti Albanije, naglašavao da sam „po državljanstvu i nacionalnosti Jugosloven, stigao u Albaniju kao politički emigrant“. I na dnu tih pisama potpisivao sam se ćirilicom – Kaплaн PECYЛБEГOBИЋ, pa i БYPOBИЋ, što se može jasno videti i iz dokumenata koja sam već objavio. Vidite citirano delo.

Znači, moje albansko državljanstvo trebalo im je da formalno opravdaju moje kažnjavanje za agitaciju i neprijateljsku propagandu, a zatim i za tretman koji su mi uredili u zatvor, na bazi kojeg je trebalo da što pre umrem umoren glađu.

Hrana osuđenika zatvora u Burelju je bila takva, da se za vrlo kratko vreme od gladi umiralo. Stranci su bili izdvojeni od meštana i imali nešto bolju hranu, dok su meštanima pritekli u pomoć ukućani, koji su skidali zalogaje hlebi od svojih usta i nosili svojima u zatvor.

Mene nisu tretirali kao stranca, a nisu me tretirali ni kao meštanina, pošto moje roditelje nisu dozvoljavali ni da me vide, ni da prime jedno pismo od mene, kamo li i da mi nose zalogaj hleba. Ni sestru iz Skadra ! Ni ženu sa decom ! Preko 20 godina !

Zašto ?

Ja sam svima (i osuđenicima !) rekao istinu da sam potpuno nevin u zatvor i da to albanske vlasti znaju sasvim dobro. Ja sam svima rekao i da su me pre hapšenja stavili u policijsku obradu, da su mi prostituirali suprugu i preko nje provocirali me da ubijem i nju i decu, za koju su nastojali da me ubede da nisu moja. A kad sam to njima rekao, sigurno bih rekao i sestri i roditeljima, kad bi mi dozvolili da ih vidim. To bi kompliciralo stvar, jer roditelji ne bi ćutali. Posebno moj brat pukovnik, koji me branio i od jugoslovenskih vlasti. Tako bi oni to razglasili na sve strane. Ja sam bio poznat ne samo među Albancima Albanije, već i dijaspore, posebno na Kosmetu, gde su me od vremena smatrali svojim književnikom. Upravo su oni ti koji su, čim su saznali za moju nevinost, demostrirali po svetu pred albanskim ambasadama za moje puštanje iz zatvora, pa su poslali u Tiranu i svoju delegaciju akademika da traže moje puštanje iz zatvora.

Mojim delima, objavljenim u Jugoslaviji i, posebno, onima koja sam objavio u Albaniji, naročito mojim romanom IZDAJA, koji su sami Albanci proglasili za remek delo albanske proze svih vremena, hteli-ne hteli oni, ja sam ušao u istoriju albanske književnosti kao jedan od izuzetno važnih književnika i disidenata. Ekstremno nacionalistički, šovinistički i rasistički nastrojeni kako su i dan-danas, oni nisu mogli prihvatiti da im jedan Jugosloven (Srbin) igra tako značajnu ulogu ni u istoriji književnosti, kamo li i naroda, gde sam od prvog dana hapšenja počeo da se afirmiram kao izuzetna ličnost albanskog naroda u borbi za slobodu i demokratiju, protiv socijal-fašističke bande Envera Hodže, koja je uzurpirala narodnu vlast i proletersku diktaturu pretvorila u svoju ličnu socijal-fašističku diktaturu Envera Hodže i njegove klike. Vidite što rade i sa Skenderbegom, koga ni mrtvog ne ostavljaju na miru, jer bi hteli i njega da nam osunete i prikažu ne samo kao Albanca, već i kao muslimana.

Sem ovoga, monstruozni zločini i, preko svega, monstruozne kazne od preko 43 godina zatvora, monstruozni tretman i permanentni pokušaji da me i fizički likvidiraju, pošto sam ne samo strani državljanin, već i stranac po nacionalnosti, ne-Albanac, preko svega i Srbin (!), demaskiralo ih je, skidalo im maske i pokazivalo čitavom svetu ko su oni, da nisu komunisti – kako su nam se busali u prsa – već krvavi zločinci, koji ne poštuju nikakve zakone, pravila i principe savremenog civilizovanog čovečanstva. Eto, to je razlog sto su se upregli da me ubede da nisam ni po nacionalnosti Jugosloven (Srbin), jer po njima, Turci su na Balkanu muslimanizirali samo njih, Albance. Sledstveno, svi su muslimani Balkana Albanci. Trebalo im je ovo da bar za učinjene zločine kažu da su ih, na kraju krajeva, učinili svom sunarodniku, saplemeniku, a ne jednom tuđincu. Pošto nisu uspeli u tome, izvrgli su me i dranju na živo u doslovnom smislu ove reči, tražeći mi albansku čapru. Učinili su sve da me primoraju da kažem da nisam Jugosloven, da nisam Srbin, već da sam Albanac.

Sa druge strane ovo im je trebalo i da opravdaju njihovu optužbu da sam ja tobože u Albaniji bio u službi albanske buržuazije, kako su to napisali u optužnici. Sigurno, da bih bio to, trebalo je da budem i Albanac. Kao Srbin mogao sam da budem u službi srpske buržuazije, a ne albanske !

Tako sam bio osuđen na smrt još pre hapšenja. A posle hapšenja to mi je priređeno glađu. Od gladi sam više puta pao u nesvest. Imao sam i krvoliptanje. Jednom prilikom sam pretrpeo i kliničku smrt. Tada me komandant zatvora uvede u listi onih koji će raditi na dograđivanje zatvora, za što će im se svaki dan dati po zalogaj hleba više. Dok su svi uvedeni u toj listi zahvalivali komandantu, ja – kad mi je pročitao ime – rekao sam mu:

-Skinite me sa te liste, jer nisam došao iz Jugoslavije da gradin zatvore po Albaniji. Dajte mi kramp, pa ću vam ih srušiti sve redom i bez te vaše naplate !

Na jednom suđenju iz godine 1976, državni tužilac, koji nam se busao u prsa za komunistu, za marksist-lenjinistu, zvani Fitim Hoxhati, pokazujući prstom moj potpis na pismu koje sam poslao presedniku Republike Albanije Haxhi Lleshi, uskliknuo je:

-Vidite, vidite ! On i potpisuje ruski !

-Tako se potpisivao i Lenjin !- odgovorih mu na licu mesta, bez dozvole, ja – od njega osuđen kao neprijatelj marksizma-lenjinizma..

Na tom suđenju, zato što sam u pismu za Hadži Li-a pisao da sam po nacionalnosti Jugosloven, osudili su me na novih 10 godina strogog zatvora, primer ovaj bez presedana u istoriji sveta. Srbi, satanizirani kao najgori narod na svetu, kao divljaci, do dana današnjeg nisu osudili ni jednim danom zatvora ni one Srbe koji poriču srpsku nacionalnost, kamo li i Albanca koji se izjavljuje za Albanca, a ne za Srbina.

Iz dana u dan, kad god su se sudarali sa mnom, posebno sa jednog suđenja u drugo (A inscenirali su mi ništa manje već pet !) oni su se sve više i više, sve gadnije i bezobraznije demaskirali kao jedna crna banda kriminalaca, koja ne poštuje nikakve zakone, pravila i principe, da je najzad i ipsissimus Enver Hodža bio prinuđen da prizna, usmeno i pismeno, da oni, koji upravlaju „komunističkom“ Partijom rada i albanskom državom nisu ništa drugo do jedna crna banda, kriminalna i omražena od čitavog naroda, albanskog naroda.

Tako, ja – koji sam od Titoista kažnjen kao neprijatelj Jugoslavije i jugoslovenskih naroda, pod krvavom petom Enverovaca, najskuplje sam platio pravo da se nazovem Jugoslovenom po nacionalnosti i državljanstvu, sa 10 dranja na živo i novih 10 godina zatvora preko onih 33, koje su mi dali prethodno. I to u jedno vreme kad su i presednici eks-jugoslovenskih republika, na čelo sa pretsednikom Jugoslavije, isti oni koji su mene osudili kao Antijugoslovena, porekli su za sebe jugoslovensktvo bez ijednog dranja, bez ijednog dana zatvora, pa i bez ijednog ispaljenog metka.

Preko svega, dan danas, i preko medija oni me optužuju da sam „lajavo šiptarsko štene“. To su bili Titoisti, ti naši „komunisti“. Pa to su oni i dan-danas.

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ Траг у времену без црног шешира ТАКО ЈЕ ПОЧЕЛО

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену без црног шешира

ТАКО ЈЕ ПОЧЕЛО

Месец децембар 2017. године остаће у сећању Црногораца, посебно Дукљана. Славље је било велико, кажу да је и нека суза потекла. Империја зла признала је црногорски језик. Уједињени саветодавни комитет за кодификацију језика, са седиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону, одобрио је захтев библиотеке за дефинисањем кода за црногорски језик. „Ознака за црногорски језик биће ЦНР, назив на енглеском „монтенегриан“, на француском „монтенегрин“, а у оригиналу „црногорски језик“.

Комитет у Вашингтону, не само да је признао постојање црногорског језика, већ је потврдио да „црногорски језик није варијанта српског језика како је то донедавно спочитавано“, изјавио је директор Националне библиотеке Црне Горе „Ђурђе Црнојевић“, Богић Ракочевић. Додао је „да црногорски језик има лингвистичку препознатљивост“. Неко изјави: „Све за новог члана НАТО“.

У многим школама у Црној Гори, у сведочнствима за језик, пише: црногорско-хрватско-бошњачки. Овим признањем искључени су сви други језици. Српски је укинут за сва времена.

Пре годину дана срео сам у Београду пријатеља који је 1981. године напустио ове простотре и отиснуо се у иностранство. Рече: „Још чувам копију твог текста поводом књиге Шпира Кулишића“ о етногенези Црногораца. Замолио сам да га копира, јер текст нисам сачувао, односно оригинал су узели, један високи црногорски руководилац на савезном нивоу (ВЖ) и на републичком (ВМ), добро су ме искритиковали и забранли објављивање (уздржаћу се од било каквог поређења са овим временима, када су у питању масмедији).

Текст, који сам те 1981. године написао, преносим, поводом овог „НАТО догађаја“ и славља, скоро у целости (био је у латиници и у ијекавици):

Из штампе је изашла књига извјесног Шпира Кулишића о етногенези Црногораца (такође, извесни Живковић у Прказу изјави „да је књига писана озбиљним и умјереним тоном“). Кажу да је Шпиро живио и радио у Србији. Након што је написао ту књигу, преселио се у Црну Гору.

Књига има стотинак страница. Основна јој је теза „да Црногорци не само да нису Срби, него да то никада нису ни били“. Да би се та теза што боље поткрепила, Шпиро доказује „да су Црногорци сродни са Илирима, Трачанима, Келтима, а нарочито са Албанцима“ да су обичаји у Црној Гори слични и с неким кавкаским народима“. У једну реч (подвукао сам тада), Црногорци су блиски свакоме, сродни са саваким, само не са Србима. Кад год је споменуо Србин, српски, српско, свуда стоји знак навода, чак и иза тзв., где ообично и није потребно дуплирати „наводност“.

Поводом књиге појавили су се чланци у неколико црногорских нам часописа. Например у часопису „Стварање“ бр10 (аутор Ђуровић), часопису „Овдје“, аутор је славни Војислав Никчевић. Кажем славни, јер је још 1971. године (доба Маспока) у хрватском „ВУСУ“ написао следеће: „И Вукова концепција и закључци Бечког књижевног договор, нијесу се могли реализирати, јер су били антиисторијски и антилингвистички. Из тих разлога Срби су крајем XIX вијека напустили ЦРНОГОРСКИ језик, који је Вук увео у српску књижевност“. Подвукао је и ово: „У околностима историјског објективног постојања Срба, Хрвата и Црногораца и народа Босне и Херцеговине, тзв. српскохрватски, односно хрватскосрпски књижевни језик уствари и не постоји“ (ово да не постоји српскохрватски и хрватскосрпски је тачно, постоји српски језик, прим. ККС).

Иако се лудило (и тада сам, као што у увим временима често употребљавам, употребио реч – лудило) на културном плану наставља, односно већ дуже траје, за мене је ново и посебно забрињавајуће што се придружио и Милија Коматина (за оне који никда нису чули за њега, важио је за једног од познатих комунистичких идеолога) својим тезама изложеним под насловом: „Изучавање и марксистичка валоризација црногорског културног наслеђа“. Биле су то тезе за расправу која је вођена у Секцији за науку, културу и образовање Марксистичког центра ЦК СКЦГ.

Тезе су објављене у часопису „Пракса“ бр 3, 1980. године. Пажњу ми је привукао део о језику. Цитирам две-три ствари: „“Развијање и обогаћивање језика у том смислу, бар за догледно вријеме,, никако не значи да се иде ка стварању неког новог, посебног језика, дакле другог и другачијек од оног којег имамо и који се стицајем историјских околности у нашем животу и у нашем Уставу назива српскохрватски“ (подвлачења су моја, написах тада).

Коментар би био овај: Када прође догледно време, онда ћемо ићи на стварање посебног језикја. Историјеске околности су тако интониране да им само недостаје епитет „несрећне“. Додао је : „Договори о језичким нормама, па чак и алузије у том смислу, не могу бити прихватљиви“. Дакле, нема ни договора ни алузија о договорима, иако у Црној Гори, по попису из 1971. године, живи око 40. 000 Срба, 10.000 Хрвта, и 70.000 муслимана. Тамо где нема норми нема ни стандардног језика.

Затим Милија каже: „Што се тиче назива, то је можда ствар практичне природе. Стога сваки помен о евентуиалној потреби да наш народ, као и други народи који се овим језиком служе, свој језик називају, евентално називају, другачије, не мора се априорно сматрати националистичком ујдурмом. Ствар је мотива и контекста у којем се такво питање поставља“.

Је ли Милија Коматина анкетирао народ у Црној Гори да би видео шта је за њега оправдано? Зна ли Милија Коматина да изван Црне Горе живи 30,11 посто Црногораца или укупно 153.211 по попису из 1971. године. Ако нема договора о нормама, већ се свако у својој републици влада по логици већине, значи ли то да ће и Црногорци имати четири нормативна система, зависно од тога у којиј републици живе? Значи ли тo да је унитаризам, додуше забрањен на савезном нивоу, нормална појава у републици?

Коначно: У својој тринаестој (али не у Марксовој једанестој о Фоербаху) тези, Милија Комадина (подвукох да није словна грешка) каже следеће: „Црногорско културно наслеђе не може се ни проучавати ни на одговарајући начин валоризовати у колико се не изучава и валоризује и наслеђе припадника других народа и народности који живе у Црној Гори, при чему ваља имати на уму прије свега Албанце и Муслимане (тада Милија написа велико „М“).

Ако поретпоставимо да је придјев „црногорско“ од државно-географског назива „Црна Гора“, а не од етничко-националног назива Црногорац, поставља се питање, с каквим правом и с којом тенденциом Милија Комадина изоставља Србе по попису из 1971. године, који с Црногорцима дијеле заједнички језик, макар само с оним који живе у Црној Гори. Ако и прихватимо Комадинино комадање, који не изоставља Албанце којих има мање од Срба, а који немају заједнички јези, с којим правом изоставља Хрвате у Црној Гори.

Шта уопште значи још једна оваква Коматинина „нејезичка реченица“: „Црногорци су у појединим периодима своје историје повезивали своју судбину са Србима, Хрватима и Албанцима и другим народима …“ Шта значи у контексту чињеница за коју и врапци знају: У српску се нацију и то само онај њен део који живи у Србији потпуно добровољнно „утопило“ најмање онолико Црногораца колико их је у Црној Гори остало и од којих се обликовала црногорска нација Није ли та бедна и банална чињеница – која уопште не спори постојање црногорске нације, довољан разлог да одбацимо тако чисту бесмислицу, сваку идеју о посебним етногенезама тих двију братских нација.

Не желим да се градим стручњаком, чак ни у оној мери у којиј се граде Живковић, Кулишић, Никчевић и немали број других, а однедавно и Милија Коматина. Овде се ради о гледиштима која силују обичну људску логику, независну, наравно, од свих историја, лингвистика, идеологија и етнологија. По тој обичној људској памети се гази у име несхватљивог „помрачења ума“. Нису ово периферне ствари у култури којима тон дају тамо неки интекетуалци, који су обично и иначе по неким догмама „сумњиви“. Наравно, ова земља суочена је с много озбиљнијим проблемима. Ипак не верујем да проблеми, које сам изнео, не заоштравају оне „важније“ изван културе. Желим рећи како нисам убеђен да ова тзв. језичка „наклапања“ не откривају политичку и идеолошку страну аутора и оних ко иза њих стоји. Хонораре које добијају аутори ових чланака и књига, зна се ко плаћа. Мени на вратима не пише др Симо Симић и сигуран сам да овај текст, ако дође у неки црногорски лист или часопис, одмах ће се упитати: ко је овај, има ли он докторат, из какве је куће, ко стоји иза њега, и тсл. Ја не умијем снијети јаје, али знам шта је мућак. Сигуран сам да неко нешто мућка (то је био крај текста, написаног пре 36 година).

Шта рећи данас: Поделе, свађе, мрачни облици сепартизма, патолошка мржња, процветали су још у доба Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, расцветали су се у доба социјализма, а у крвавом вјерском и етничком рату су се потукли ко ће више да узме латица. У свим порама друштвеног живота Србије и других бивших република, бије се љута партитократијска борба, која се одражава и на спољно-политичком плану. Од Сежане до Ђевђелије влада таква патолошка мржња која ће трајати најмање још 300 година. Да ли ће Срби, на које су се сручиле све але и вране, преживети, питање је свих питања.