„СЛАВОМ ПРЕДАКА И СНАГОМ ПОТОМАКА СРБИЈА ВАСКРСАВА“

Заједничка књига „СЛАВОМ ПРЕДАКА И СНАГОМ ПОТОМАКА СРБИЈА ВАСКРСАВА

Приређивачи Гордана Павловић и Љубиша Павловић

Почетком фебруара 2017-те, из издавачке куће СВЕН–Ниш, изашла је заједничка књига „Славом предака и снагом потомака Србија васкрсава“, коју су приредили Гордана и Љубиша Павловић. На позив фб странице „Књига на дар“ одазвао се велики број писаца са својим поетским и прозним радовима, али је њих 50 украсило ову прелепу књигу.

Колики је значај и вредност овог дела види се из речи приређивача:

Оно што Србију чини најлепшом на Балкану није њен географски положај, прелепе планине, плодне равнице- већ народ. Народ који има најбогатију историју у Европи, ако не и шире. Народ који може да се у причама враћа вековима уназад и сваком од њих има славне личности, подвиге, којима би требало да се поноси.

Ми, Срби, смо један посебан народ са специфичним менталитетом. Оно што је била главна одлика Срба је поштење, родољубље и понос. Сваки Србин се дичио својим породичним вредностима. Све што је имао стекао је својим рукама и тешким радом. Волео је своје оранице, воћке, реке; своја стада; поносно гледао како из семена ниче и расте пшеница. Хлеб са седам кора је најлепше мирисао и обасјавао огњишта, око којег би се скупљала цела породица. Знало се ко је ко и где је коме место. Знало се и шта су чија задужења. Старији су се поштовали и ценили. И баш тако јака породица је била најјача карика Срба. Чували су своју традицију, веровали у Бога, градили цркве са љубављу, крстили се, венчавали и били поносни на то што јесу. Никада нису дозвољавали да им понос пређе у гордост, држећи се оне пословице:

„Нити се у добру понеси, ни у злу покуди!“.

Све што их је сналазило подносили су храбро. Често је Србија била на удару разних тлачитеља, непријатеља. Поробљена, али непоражена. Дизала се увек из пепела, из безнађа, јачином љубави својих родољуба. Та љубав према својој Отаџбини је била толико јака у њима да им је и сопствени живот, дат за њу, ништаван.

Томе у прилог говори део говора Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. год. у Лондону:

…Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.

Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.

Где су? Изгинули бранећи Европу.

Сада је време да Европа Србији врати тај дуг…“

Путниче намерниче, када ходаш мојом Отаџбином хоћу да знаш да је сваки педаљ ове земље натопљен крвљу мојих предака, хероја, који живот свој дадоше за слободу и Србију! А ти, потомче славних предака, упамти добро да нико, али нико, нема права да се одрекне једног педља земље твојих прадедова! Не дај да је деле, распродају и распарчавају! не дај да отимају твоје наслеђе! Чувај и сачувај своју Србију, крваву

дедовину! Потомче, дугујеш својим прецима, да чашћу и знањем Србију учиниш бољом и поноснијом, за себе, за своје потомке, да васкрсне истина и правда, да васкрсне Отаџбина снагом твојом и заблиста славом својом!

Српска књижевница Гордана Павловић и Љубиша Павловић

*****

У наставку једна песма и прича из књиге…

СТАЗАМА ПРЕДАКА

Падају, устају, поносно јуре,
побеђују горке недаће све,
не стају чак и кад их изнуре,
од њих свако има за шта да мре!

А мрети увек било је лако,
ако је циљ у срцу јасан,
често је отац крај сина плак’о,
често је јецао уз вапај гласан.

Вапаја беше на пољу све више,
губише Србија цвет по цвет,
зборише она све тише и тише,
о њеној смрти причаше свет.

И када је душман мислио пакосни
да све је готово – Србије нема,
из Солуна груну усклик радосни,
за Отаџбину Србин храбри се спрема!

Коњица Француска не може прићи
јуришу срчаних српских пешака,
правда ће противника свакога стићи,
за сваку мајку што сина оплака.

И мужа, оца, сву своју стоку,
не хтеде нико од њих да се преда,
слику претка гледам са сузом у оку,
док поносно он у мене гледа.

Падају, устају, поносно јуре,
побеђују горке недаће све,
не стају чак и кад их изнуре,
од њих свако има за шта да мре.

Ђорђе Спасић

*****

ВАПАЈ СРЂАНОВЕ ДУШЕ

Косово и Метохија обилује својеврсном лепотом, које нема нигде на свету. Прелепе цркве, манастири, који потичу још из тринаестог, четрнаестог века сведоче о њеној пребогатој историји. Сваки шака косовске земље заливена је српском крвљу, као да се Косовски бој још није завршио, само су се лица противника смењивала. Још од осамдесетих година двадесетог века могло се наслутити да демонстрације Албанаца неће изаћи на добро, да је то само увертира за спровођење њиховог плана отцепљења, на којем се стрпљиво и подмукло радили деценијама, подржани од стране, како тадашњих домаћих политичара, тако и вањских владара из сенке…Само што су престали ратови на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији је ситуација доведена до усијања. Такозвана ОВК (ослободилачка војска Косова) добро је наоружана и омасовљена, не престаје са својим провокацијама, нападима и убиствима, са циљем да протерају, униште и убију што више Срба и етнички очисте територију, која никада није била њихова.

Село Лођа, у близини Пећи, било је једно од њихових јаких упоришта. Дана 6. јула 1998. године, у дежурни интервентни вод стиже дојава да је породица Вујошевић, која има велики број деце, заробљена у једној кући у селу. Око тридесетак припадника полиције креће према селу, како би извукли породицу на сигурно. Два дана раније убијена су два припадника полиције, српске националности, који су пронађени без униформи. По информацијама којима су располагали, знали су да ОВК делује у овом подручју, али нису знали о ком се броју тачно ради. Већ на самом прилазу селу настаје општи метеж. Јединица “Муња” упада у класичну “потковицу”. Опкољени са свих страна. Двојица припадника полиције успевају да уђу у кућу Вујошевића и пруже отпор, штитећи укућане. Међутим, полицајаца је тридесетак, а припадника ОВК, које предводи Тахир Земај – Змија, са главним командиром Рамушем Харадинајом, преко 1000! Терористи су осули ватру из свих расположивих средстава, и од зоље гину Мирко Радуновић и Дејан Прелевић, а неколико припадника је рањено. Схвативши надмоћност и немогућност било каквог отпора, а без подршке која им је преко била потребна, припадници полиције се повлаче према Пећи. У кући Вујошевића два припадника “Муња” су после два дана грчевитог брањења огњишта и куће, успели да извуку и одведу неповређене укућане на сигурно…

У једној од кућа, током напада, био је капетан Срђан Перовић-Срђо, који је завршио Војну академију, и био припадник ПЈП у Пећи. Због свог поштења, патриотизма и доброте, био је јако цењен и вољен од стране својих колега. Колико је био скроман, говори и то да је бициклом долазио на посао…

Срђо је после екплозије у близини куће, где се налазио, изашао напоље. Пошто је све било пуно дима, који се мешао са измаглицом, по несрећи, наочаре су му замаглиле. Дезорјентисан повео се за гласом који је чуо:

Срђо, Срђо овамо!

Препознао је у том гласу свог колегу са Војне академије Шабана Шаљу. Назирао је униформе полицајаца, не знајући да су скинуте са убијених полицајаца. Кренуо је у том правцу и не слутећи шта га чека. Припадници јединице, после збрињавања рањених, схватили су да нема Срђе и Рајковића, за којег нису знали да је убијен. После подношења извештаја, Милорад Улемек, пуковник ЈСО(јединица за специјалне операције) тражи дозволу за извлачење Перовића и Рајковића. Међутим, није му омогућено!

Муње”, а све млади људи од својих 22 до 27 година, не могу да се помире са тим, али морају да слушају надређене.

За то време Мифтар и Бинак Шаља доводе заробљеника у центар Лође. Срђана Перовића чекало је незамисливо мучење и тортура. Сместили су га у бараку, импровизовани затвор, а затим у просторије штаба, где се налазио и Гани Кастрати. Испитивање је трајало целу ноћ, при чему је Срђан страшно пребијан. Поломили су му и руке и ноге. На све његове вапаје да га размене за заробљене припаднике такозване ОВК, Мифтар Шаља је остајао нем, са злурадим осмехом на лицу и мржњом која је избијала из сваке његове поре. Није хтео да га убије одмах… Сутрадан ујутру, Шаља је окупио мештане, Шиптаре и своје саборце, и извео Перовића напоље везавши га за једно дрво, а поред је Кастрати закуцао даску. Шаља се обратио окупљенима и рекао да ће исту судбину доживети сваки полицајац који угрожава албанске жене, децу и старце. Извадио је нож и мученом Срђи одсекао уши, које је Кастрати закуцао на унапред припремљену даску. Остављен је тако неко време, а онда однешен у бараку. Сутрадан ујутру Шаља поново изводи Перовића напоље и пред окупљеном масом одсеца му уши и закива на даску. Срђа Первић је био у полусвесном стању, измучен, масакриран, када су га трећи дан извели поново напоље и везали за дрво. Шаља, тај злочинац и монструм, гласно прети полицајцима, док откопчава панталоне Перовићу и одсеца му полни орган, који Кастрати закуцава на даску, уз образложење да више неће силовати Албанке!!! Неџмија Морина, медицинска сестра из Лође, Хира Морина, Гиљета Шаља, Махуша Шаља, припаднице такозване ОВК , гласно одобравајо и усхећено кличу на овај поступак Шаље. Знајући да Перовић код себе има радио станицу, током мучења Мифтар Шаља је држао укључену. У Пећи, Срђине колеге, младићи, слушали су његове крике, вапаје, запомагања. Страшно! Злочинац Шаља је намерно провоцирао, јер је знао колико је тешко слушати нечије позиве у помоћ, а бити немоћан да помогнеш. Припадници “Муња”, Срђини пријатељи и колеге, одмах су хтели да иду да му помогну, али Милорад Улемек им није дозволио, јер је знао да је то класична клопка, да их има преко хиљаду и да би сви изгинули. Акција је морала да се испланира, да се сакупи и организује људство, а у том моменту је то било неизводљиво…Вапаји, који су допирали преко радио станице, парали су ваздух помешан са сузама, љутњом и никада нико од њих то није заборавио…Тај исти дан, Срђан Перовић је предвече поново изведен из бараке и везан за џип. Неко време, припадници тзв. ОВК су га вукли по селу и вратили на полазну тачку, где се један од њих, на још живог, помокрио. Убацили су га у ауто и сутрадан ујутру је његово тело, са прострелном раном на глави, бачено на сред села. Ту су га оставили још два дана, а потом закопали, заједно са Рајковићем, на крај села, поред једне импровизоване дрвене рампе. Сваки становник Лође је имао обавезу да се помокри на том месту када улази или излази из села. Који примитивизам! Које скрнављење! Као да им је било мало што су живом човеку урадили незамисливе и непојмљиве ствари, зато што је Србин и зато што је полицајац, који је радио свој посао, већ су своје зло искаљивали и по њему мртвом…

У августу 1998. године, добро испланираном акцијом припадници ПЈП-“Муње”, заједно са ЈСО, ослобађају село Лођу. Налазе место на ком су закопани Срђан Перовић и Мило Рајковић, на дубини од само четрдесетак центиметара, везани у црне најлонске кесе. Другови из јединице откопавају их и после сахрањују у Пећи. Злочинци никада нису кажњени за овај масакр. Данас, после толико година, мало је њих још међу живима који су били припадници некадашњих “Муња”. Ти малобројни нису заборавили Срђана Перовића, нити су могли да потисну из себе вапаје његове напаћене, невине, српске душе… Они су их чули, а ми, знајући за ову истину, не смемо никада да заборавимо хероје, који су без питања и без поговора, упадали у осиња гнезда, не жалећи своје младе животе, да би спасили и помогли свом брату Србину и сестри Српкињи, спашавали српску децу, не жалећи да никада више неће видети своју децу, своје породице, које су их узалудно чекале…Срђане, слава ти!

(Прича је настала по сведочењу Златибора Ј., припадника ПЈП- Пећ и учесника у споменутим догађајима…)

Српска књижевница Гордана Павловић

Заинтересовани за књигу могу да се јаве преко фб:

https://www.facebook.com/knjiganadar/?ref=bookmarks

или на емаил:

knjiganadar@gmail.com

Миодраг Лукић о Роману „Плима“ Мирана Лукића

Роман „Плима“ Мирана Лукића

 

Дешава се, истина веома ријетко, да писцу пође за руком да већ прво његово дјело буде врхунско. Да ли је то срећа или несрећа не знам, али свакако није лако таквим ауторима јер морају да се труде да свако ново дјело буде боље или једнако добро као прво, што им не полази увијек за руком. Не би било лијепо да набрајам писце којима није пошло за руком да им друго или треће дјело буде као прво, али има их доста, а искрено се надам да се то неће десити младом Бањалучанину Мирану Лукићу који се појавио ниодакле, а засијаће као звијезда на небу српске књижевности, кад год да роман буде објављен. Надам се да ће, ако настави да пише, наређати романе као бисере у ниску да сваки нови буде крупнији и сјајнији од претходног.

Ја који не цијеним много постмодернизам у књижевности, нити спадам у обожаваоце Милорада Павића који је Мирану Лукићу очигледно био узор, одушевљен сам романом Плима без обзира што, као што рекох не цијеним постмодернизам нити сам посебно одушевљен Милорадом Павићем.

Роман „Плима“ је незахвално препричавати па то не треба ни чинити јер није сигурно да ће бити испричано оно што је аутор намјервао да нам каже, зато ће сваки читалац индивидуално имати свој доживљај овог прилично обимног штива, које ако буде имало одговорајућег издавача не може да не постане бестселер на српском говорном подручју.

Истина Миран је неук када је у питању издаваштво и чекају га још Сциле и Харибде између којих мора да прође, јер писање је у ствари најљепши и најлакши посао у животу књиге. Писац, ма колико писање може да буде напорно, ужива у стварању и живи у свијету који сам ствара, што се не може дочарати онима који нису стварали. Тек када је рукопис завршен настају муке које се слободно могу поредити са Сизифовим јер пронаћи издавача често је равно чуду. Ако се зна да само десет посто аутора за живота пронађу издавача да им објави дјело, а да их при том не опљачка, наплаћујући им штампање књиге и све остало, а не дајући им дословно ништа осим гомиле књига које аутор неће успјети никад да прода, онда се сви они који успију да објаве књигу могу сматрати срећницима.

Мирану Лукићу је узор Милорад Павић који је био несумњиви мајстор играња ријечима што му се мора признати и онда када га се критикује. Миран Лукић је такође мајстор који је по мом мишљењу достигао свог узора и дао једну нову нијансу том начину писања, нијансу која дјело чини топлијим и ближим човјеку него што су то дјела наших постмодерниста. Истина, ми имамо једног оргиналног постмодернисту Милорада Павића и неколико мање или више успијешних копија. Оно што Мирана издваја из групе оних који су писали и пишу имајући Павића за узор је његова оргиналност, пошто није покушао да надмаши свој узор него да буде другачији од свог узора и успио је у томе.

Када ће читаоци имати прилику да прочитају роман „Плима“ не знам, а надам се да ће то бити ускоро. Једино што могу да савјетујем аутору је да књигу не објављује код малих и мало познатих издавача него да се усредсреди на најпознатије и најуспијешније, ако жели да успије.

Морам да нагласим да ми Миран није рођак, нити га познајем премда се презива као и ја Лукић. Пронашао ме је на интернету и као старијем колеги повјерио рукопис на читање.

 

У Ветингену,  07. 02. 2017

 

Миодраг Лукић

http://www.il-verlag.com/autoren/luki%C4%87-miodrag/

http://www.ljudigovore.com/2017/01/m-m-d-ko-je-miodrag-lukic/

http://www.tragovi-sledi.com/dijaspora/2435-ko-je-miodrag-luki%C4%87

Knjižara STANI iz Badena srdačno vas poziva na književno veče, na kome će biti predstavljen novi roman Miodraga Lukića „Naličje raja“, kao i ostala dela iz njegovog bogatog književnog opusa

Dragi ljubitelji pisane reči

Knjižara STANI iz Badena srdačno vas poziva na književno veče, na kome će biti predstavljen novi roman Miodraga Lukića „Naličje raja“, kao i ostala dela iz njegovog bogatog književnog opusa. Uz muziku, učešće glumaca iz pozorišta „Duga“, i apero posle promocije, provedimo zajedno sa piscem ugodno popodne i veče

Nedelja, 05.03.2017. g. od 16.00 do 19.00 časova
Hotel Winkelried (mala sala) Landstrasse 36
5430 Wettingen

MRZ5

So 16:00 · Wettingen, Kanton Aargau

IVO ANDRIĆ ČITA IZ ROMANA“NA DRINI ĆUPRIJA“


СВЕТ У ПОДЕЛАМА И СУКОБИМА

Пише: Милан Миле Марковић, писц из Београда

СВЕТ У ПОДЕЛАМА И СУКОБИМА

Не само људско друштво, од настанка је у сталним поделама, а оне се испољавају у односаима, од мржње до сурове борбе. То се не догађа само људској врсти, то сретамо и код других. Те појаве (поделе) су међусовно условљене и повезане, да савременик, па ни сваки други, то не може решити и стим се морамо мирити.

У људском друштву, углавном се јављају две врсте људи и тако их делимо на – добар и зао човек. Затим, умни (добар), а онај други малоумни (зао) човек. Ако то анализирамо (умног (добро) и малоумног (злог) човека), долазимо до закључка:Умни је, са мање личног и истину тражи у хуманом односу према другом човеку и заједници, с мање мржње, истиче научне доказе. Онај други, увек полази од личног интереса, са призвуком мржње, сујетан је и увек истиче, да је угрожено његово право. Те две врсте људи доминирају и они су ти који испољавају поделе, а тиме и сукоби који воде све до ратова. Врста је то уградила својим институцијама и озаконила као нормалну појаву, увек истиче одбрану и онда када она то није.

Справом можемо рећи, за државу и људе, који покрећу сукобе и ратове, да тамо доминирају зли људи, који над главама других витлају мачем и топузом. Килтура те цивилизације је насилна. Истичу, да је „слободни свет“ запада једино демократско друштво, а сва друга су диктатуре. Таква империјална сила узима за право и гради систем у чијем је средишту борба и доминација над другима, као и свака појава има свој почетак, кулминацију и крај. Позната нам је историја Египта, Грчке, Персије, Римљана, Отоманског царства, Француске царевине, енглеског колонијалног царства и других држава Европе, које су дуго били господари колонија, затим, Аусто-угарско царства, па и Немачка царевина преко Хитлера до савременог положаја у Европској унији. Нико није могао избећи те велике промене и губљења моћи за краће и дуже време.

Друге државе и друштва, су имале сличну судбину. Да би се супроставиле сили која их угрожава граде своје друштво. У сукобу и рату постоје две стране: изазивач је држава која напада, друга је угрожена и брани се. Због постојања таквог односа (нападач и бранилац), издвајају средства, ангажују привреду и друштвене структуре у припреми земље за рат. Ти се односи, у садашњем времену и под садашњим условима не би мењали, али се мељају.

. Познато је од кога се више узима, а ко профитира. Онај од кога се узима (експлоатисан) гласаће противу рата. Онај ко профитира ће увек бити за рат. Тако се и друштво дели по свим његовим структурама.

Међународне организације, које би требале да одрже равнотежу међу државама биле су заобиђене у време сукоба у 20 и на ппочетку 21. века. Очит је случај ОУН-а.(Организација уједињених нација), коју империјална сила (САД), на чијој је територији размештена та међународна организација, са којом се видно манипулише. Све док је тако, свет се налази у сталном сукобу – рату. Те због таквог стања стабилног мира нема. Сваки покушај, да се ту нешто мења не даје ефект. Без учешћа ОУН-а, регионална окупљања довела су до нових несигурних односа у свету, а с тим и, може се рећи, новом врстом светског сукоба, који се у време ове дуготрајне кризе и серије ратова, које су силе запада водиле, да би учврстиле властити колонијални положај, поремећени су односи у свету, јер је главној сили и покретачу (САД) у тим сукобима, поверен, или је она сама то себи дала улогу силе, која треба да то спречава и тако је постала светски жандарм, који је у дужем периоду довео свет у општу кризу, са прљавом врстом мегусобне борбе. Ако се у некој држави, у садашњем времену, догађају сукоби у виду тероризма, па страдају невини, та држава мора код себе тражити разлог те појаве. Мора да је она, у прошлости, негде погрешила, па јој се то сада догађа. Ово се догађа и оним државама које се залажу да се заустави тај безумни сукоб, па су постале мета светског тероризма, који се претволри у епидемију савременог односа, којег је тешко контролисати, поготово, ако је подржаван од неке велике силе, која је и најодговорнија за овакво стање у свету. Мора, да тој сили не одговара мир, јер је досада водила неуспешне ратове, да би створила светски поредак по своме.

Ужаси подела доводе до беса па један на другог насрћу и међособно се убијају на подмукао начин у коме страдају недужни. Нико није имун од тога. Најчешће су то оне скупине људи, чије се жеље и амбиције нису оствриле, па не бира начин да то поврати обичним насртајем на противника. Погледајте ко све профитира у томе. Од новинара, њихових редакција, судова, адвоката и невидљивих коловођа, који забављају масу.

Ако се случајно у то уплете виша политика, дипломатија и они, који витлају с оружјем, онда се открива, да иза тога су крупни играчи подељеног света, коме све ово служи за уцене, притисак, подстицај на сукобе, владају људском врстом и у томе се ништа не може променити. Коловође су увек у сенци и недодирљиви.

Пратимо јавно мњење у Србији, које забавља докону масу, која не зна ништа паметно да уради, па се улицама ваљају противречне приче сличне трачу. Они, који су увек незадовољни влашћу, ма ко се налази на челу, због пропуштених шанси и не испуњених жеља су увек на улици. Томе се присталице власти, на исти начин супростављају и тако у недоглед. Сцене из Скупштине није тешко пренети у кафану, на улицу, испред судница и јавних установа, где се решавају сукоби. У задње време и судови су запосленји, а посебно адвокати (дрвени, како се то у народу говори) профитирају. Уз то су врли новинари, сниматељи који лове актуелне догађаје и њихове редакције, чији уредници често не бирају речи, и армија читалаца, која се забавља, по неко и добро пофитира.

Намерно не помену радијо и телевизију, који се у овоме не издвајају, зависи чију страну протежирају. Свако протежира страну која га плаћа, независних нема, та реч постоји – али је лажна..

Кризни периоди на светској позорници, преливају се на све, негде више, а негде мање, али су увек присутни свуда. У свему томе, на једној страни су промотери сукоба, а на другој они чији је животни интерес угрожен. Тако је било у прошлости и не верујем да се може мењати сада, а и у будућности. Људска се врста не може лако ослободити тога. Од обичне и на око мале поделе, до највиших светских подела, присутан је сукоб, којег сукобљене стране често нису свесне, јер је у њима је урођено јаче од свести.

Да ли је неко увек задовољан, а други није? Ту не постоји правило. Нема апсолутно задовљних, да се у њиховој средини не догађају сукоби. То се може применити само на роботе, али људско биће, и његова свест је производ његове друштвене средине. Па оно што често истичемо: „Не одређује свест људи њихово биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“, али, оно што је напред изнето, важи за све средине: од обичних људи, породице, мале и веће заједнице до племићких и владајућих структура – присутно је, јер је то условљено природним положајем људи и других на планети.

ЗАШТО СИРИЈА ДУГО КРВАРИ?

ЗАШТО СИРИЈА ДУГО КРВАРИ?

Оно што се тренутно догађа у Сирији, и агонија тог народа тамо, лежи у одлукама једне државе која је себи ставила у задатак, да на силу дође у посед извора стратешких сировина, жртвујући једну од успешних чланица ОУН, на подмукао начин.

Друга декада 21. века, а више година светска криза траје. Средсва јавне комуникације дневно обавештавају стање у свету. Добија се утисак да много шта не иде у прилог да се кризи назире крај.. Главна сила која је учествовала у свим крвавим нередима из којих је црпела своју снагу, одједном се нашла пред великом дилемом. Сиријски нереди, које су Западне капиталичке земље, не јединствено, подржавале побуњенике, неочекивано, а амерички војни врх изјављује да не би интервенисао у Сирији. Ако се буде применила теорија развоја капитализма по препоруци Бжежинког и америчких ратних јастребова (Бушови, Клинтонових, Обаминих), времена и њихове ере, свет неће бити далеко од катаклизме, која настаје као безумни потез злих људи.

Амерички Сенат и Представнички дом Конгреса, на бази извештаја ЦИЕ, дали су „зелено светло“ за план „Беле Куће“ да се почне испорука оружја сиријским побуњеницима (није искључено, и до сада, њихово илегално наоружавање), али, како је за крупни капитал, рат обична економска категорија и све се полази од интереса, а посебно се гледа профит. Америчка војна сила посебно има своју економску рачуницу, па износи да би америчка интервенција у Сирији (како су то до сада радили на многим местима), „била веома скупа, компликована и по исходу непредвидљива“. Председник Барак Обама, на основу (не доказане), тврдње да режим у Ситији употребио бојне отрове противу побуњеника, за Америку подвучена „црвена црта“, јер је он, пре месец дана одобрио план за војно помагање сиријских побуњеника. Иза овога „врхушка“ САД је, са више страна, упозорена да за промену режима у Сирији, „била веома велики подухват који би у крајњен исходу могао да нанесе штету САД“. Оно што је у претхоном ставу изнето као могућност да се догоди – управо се потврђује као вероватна могућност. Њима је веома важна светска подршка, зато, као и у свим ранијим прилика, ствара се илузија о „великој опасности по свет ако на власти у Сирији Асад остане“, сличо свим предходним случајевима, када су једноставно убијани људи који нису хтели да их слушају, а што народи страдају, па то је већ виђено у плановима западних институција о којима је било говора.

Амерички генерал Мартин Демпси упозорава: „да је лако ући у сукоб, али да треба бити спреман на ‚оно што долази после’“. Он износи да само обука и саветовање сиријских побуњеника кошта Америку 500 милијона долара годишње, док би трошкови удара по сиријским војним циљевима брзо могла достићи две милијарде долара – месечно.

Трошкови у „гвожђушини“ захтева ангажовање на хиљаде америчких војника, а искуства са Авганистаном и Ираком: „у последњих 10 година смо научили да је једноставна промена односа снага, без обезбеђења услова за опстанак функционалне државе, није довољна, па зато морамо да предвидимо и спремимо се за нежељене последице наше акције“- изговори генерал.

Генерал не предлаже одустајање, већ диже економску цену таквог подухвата. Њега интересује његов профит, и људи око њега, а мање га интересује цена гвожђурије и плаћеника који би страдали у походу, где он види себе и своју славу. Њему је усађено, што је усађено, научио оно што је и друге учио, служи „великом“ циљу, па и не мисли ушта се претвара. Он је високи службеник снага које делују из сенке и верно им служи, али је задовољан својим статусом у таквом друштву, чија се историја бележи по снагама ратника. Докле ће то трајати?

Ако се више гвођурије и убојних средства троши, и то немилице, за покретање посрнуле привреде, повећање запослености тамо где је извор, за капитализам је то опоравак. Њих не интересује бојиште и невине жртве, њих само интересује зарада и профит, а сиротог радника интересује новац да би одржао голи живот, а што ће убојно средство, произведено његовом руком, убити тамо неког невиног, он и не мисли да о томе размишља. Зато, свака невина жртва и нанета штета, неком другом, подједнака је кривица свих у ланцу: па и сиротог радника.

Зато је одлазећи председник – ратни јастреб, одлучио да се настави са санцијама Русији, јер не жели да се драма у Сирији реши како су то „договорили“. Из претходног се види ко не жели мир. То је онај коме би престало богаћење ако рат престана. То је злочин којег још нико није осудио.

Пише: Милан Миле Марковић, Београд

ПРОМОЦИЈА НОВОГ ИЗДАЊА ИСТОРИЈСКОГ ПРОЈЕКТА СРЕБРЕНИЦА: „ДОКАЗИВАЊЕ СРЕБРЕНИЦЕ ПРЕД ХАШКИМ ТРИБУНАЛОМ“

SREBRENICA HISTORICAL 

PROJECT

 

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site:  http://srebrenica-project.blogspot.rs/

____________________________________________

 

ПРОМОЦИЈА НОВОГ ИЗДАЊА ИСТОРИЈСКОГ ПРОЈЕКТА СРЕБРЕНИЦА: „ДОКАЗИВАЊЕ СРЕБРЕНИЦЕ ПРЕД ХАШКИМ ТРИБУНАЛОМ“

          Поводом објављивања нове студије „Доказивање Сребренице пред хашким Трибуналом“ од аутора Стефана Каргановића, рецензент проф. др. Срђа Трифковић, издавач Историјски Пројекат Сребреница, у сарадњи са Радиом Снага Народа, у понедељак 23. јануара у 18. часова, у Дому ратних војних инвалида, Савски трг 9, у Београду, приређује промоцију на којој ће, поред аутора, узети учешће:

  • проф. др. Ненад Кецмановић, пензионисани декан факултета политичких наука у Бањалуци
  • адвокат Бранко Лукић, први бранилац генерала Ратка Младића, и
  • Александар Павић, политолог из Београда

У промовисаној књизи обрађује се, између осталог, начин како се пред МКТБЈ у  сребреничким предметима доказује масовно убиство, да ли су предочени валидни докази да се у Сребреници догодио геноцид,  статус аутопсијских извештаја, ДНК налаза и „пресретнутих разговора“ који су коришћени као докази за службену верзију догађаја, и анализа главних доказа изведених у предмету генерала Здравка Толимира. Рашчлањава се производња лажне историје и лажног међународног права у режији хашког Трибунала. У књизи је по први пут објављен превод на српски језик издвојеног и супротног мишљења судинице Приске Нијамбе, из пресуде генералу Толимиру, где се на аргументован и убедљив начин оспоравају сами основи доказног поступка како је вођен пред хашким Трибуналом.

Место: Дом ратних војних инвалида

Адреса: Савски трг, 9 – Београд

Време: Понедељак, 23. јануар у 18 часова

Контакт: Снага Народа, телефон 011-409 2287

Улаз је бесплатан. Сви су добродошли.