Дјелом Лазе М. Костића против крађе српског језика

Дјелом Лазе М. Костића против крађе српског језика

 

У Цркви Свете Тројице у Цириху, у недељу 23. априла 2017. године, после недељне литургије, књижевник позоришни писац и режисер Миаодраг Лукић, одржао је своје друго по реду предавање о лику и делу великог српског писца др Лазе Костића.

Прошло педавање, које је такође изазвало велику пажњу, одржано је 10. фебруара 2017. у Светоуспењском храму у Цириху, о ком интернет-портал „Видовдан“, али и многе друге српске интернет платформе опширно пишу. За разлику од прошлог предавања, у коме је Лукић од преко 100 Костићевих књига издвојио грандиозно дело под називом „Српска Босна“.

На предавању у Светотројичном храму Лукић акценат ставља на поновно актуелизовану тему о којој још давне 1961. године др Лазо Костић писао. Наиме у својој културно-историјској студији (у прилогу) под називом „Крађа српског језика“ овај великан српске мисли и српског историјског наслеђа, аргументовано поткрепљуje сваку своју трврдњу наводима из књига познатих страних и домаћих историчара и језичких стручњака.

Др Лазо Костић у овом свом делу доказује, не само да је већина Хрвата настала покатоличавањем Срба, него да су они украли српски језик и прогласили га својим – хрватским. Ова тема је данас актуелнија него икада. Наиме недавно је у Сарајеву потписана је и проглашена тзв. „Декларација о заједничком језику“ од стране једне групе људи, која са том дакларацијом жели да поново ствара неку заједничку „језичку Југославију“ на том простору, и да се са њом афирмише тзв. „Заједнички полицентрични стандардни језик“.

Иде се на лажно представљање постојећих матерњих језика на овим просторима (и његовог предавања у школама), као главном извору национализма и шовинизма, и на неравноправном положају ученика који припадају мањинама, а којима се намећу туђи језички стандарди. Тражи се поновна правна стандардизација неког заједничког „нашег језика“, као „надјезика“, док ће се остали (српски, хрватски, босански и црногорски) морати повиновати новим језичким стандардима. Ту декларацију је потписало већ преко 8,5 хиљада људи, не само из свих држава насталих од бивше Југославије, него и од стране људи пореклом са те територије, а сада расејаних широм света.

Када српске институције које би о овој декларацији требало да проговоре за сада ћуте, Лукић је међу првима стао у одбрану српског језика и у једном веома оштром тексту под називом „Аутошовинистичка багра, потписници декларације о заједничком језику“ разоткрио нечасне намере које се крију између редова у „Сарајевској декларацији“. Открио је наиме његове главне спонзоре (две немачке невладине организације: Allianz Kulturstiftung – Berlin и Forum ZFD – Beograd), као и појединце и јавне личности који су у све ово од самог почетка укључени.

http://vidovdan.org/2017/04/02/autosovinisticka-bagra-potpisnici-deklaracije-o-zajednickom-jeziku/

 

На питања присутних, како се борити против овог новог напада на српски језик и културу, Лукић је препоручио да треба све своје пријатеље упознати са позадином овог покушаја унижавања српског језика и ћирилице (декларација је написана само на латиници), а „заблуделим овчицама“ који су у Швајцарској потписале из „добре намере“, из незнања или недовољне обавештености ово „кукавичије јаје“ од „језичке декларације“ саветовати да повуку своје потписе.

Само из Швајцарске ову декларацију је потписало већ око 50 људи, и то већином интелектуалци, међу којима има и просветних радника који примају плату од Србије. Ставити свој потпис на декларацију коју је под редним бројем 3322 потписао извесни Анте Павелић, по професији Поглавник НДХ, из институције НДХ , из државе Независне државе Хрватске, не само неозбиљно него и смешно. „Предлажем да им уместо те декларације на читање пошаљемо електронско издање књиге др Лазе Костића „Крађа српског језика“, па ће им то бити довољно да отворе очи и убудуће припазе шта потписују“, рекао је на крају свог предавања Миодраг Лукић.

А овде је објаснио зашто је потписнике назвао аутошовинистичком багром:

http://www.vidovdan.org/2017/04/24/miodrag-lukic-zasto-sam-potpisnike-deklaracije-o-zajednickom-jeziku-nazvao-autosovinistickom-bagrom/

 

Зденко Нинковић

http://www.il-verlag.com/autoren/luki%C4%87-miodrag/

http://www.ljudigovore.com/2017/01/m-m-d-ko-je-miodrag-lukic/

http://www.tragovi-sledi.com/dijaspora/2435-ko-je-miodrag-luki%C4%87

ЉУБЉЕЊЕМ ИКОНА И УЗИМАЊЕМ КОЉИВА ИСТОМ КАШИКОМ НЕЋЕ МО ЗАРАДИТИ БОЖЈУ МИЛОСТ ВЕЋ ПРИЈЕ СВЕГА НЕКУ БОЛЕСТ; СЕПСУ, ЖВАЛЕ ПА И ТУБЕРКОЛОЗУ

ИКОНЕ СУ ДАР СВЕТОГА ДУХА ЗА ПОЉУБАЦ ДУШЕ А НЕ ГРЕШНИХ УСАНА! – ДН-Т

ЉУБЉЕЊЕМ ИКОНА И УЗИМАЊЕМ КОЉИВА ИСТОМ КАШИКОМ НЕЋЕ МО ЗАРАДИТИ БОЖЈУ МИЛОСТ ВЕЋ ПРИЈЕ СВЕГА НЕКУ БОЛЕСТ; СЕПСУ, ЖВАЛЕ ПА И ТУБЕРКОЛОЗУ – ТИ РИТУАЛИ МОРАЈУ СЕ КАО САТАНСКИ ДЕФИНИСАТИ ИЛИ ПОСТАВИТИ НА НАУЧНЕ ОСНОВЕ. НАУКА СЕ МОРА ДЕФИНИТИВНО ВРАТИТИ ЦРКВИ КАО ИСТИНСКИ, ОД БОГА НАМ ПОДАРЕНИ ЈЕЗИК, КАКО БИ МОГЛИ БОЉЕ РАЗУМЕТИ И СЕБЕ И БОГА, СОБОМ ПОДРЖАТИ, НА ПРАВИ НАЧИН, СВЕ БОЖЈЕ БЛАГОДЕТИ, БОЖЈА ДЕЛА И СПАСИТИ ЦРКВУ ОД ОДУМИРАЊА!

НЕОБИЧАН РАЗГОВОР СА СОБОМ И БОГОМ

Понекипур спонтано поразговарам са собом и Богом па ево и вама тај разговор, можда ће и вама да помогне.

Ако желиш да ти живот буде леп ко бајка а лепа бајка буде твој живот онда мораш следити зов својих чула под окриљем свог разума, од Бога ти дарованим благодетима удахнутим са самим васкрснућем живота. Да би били у стању Божјим благодетима следити, своје потребе задовољити морамо се науком служити јер је она истински Божији језик од Бога дарован да нам помаже разумети себе и самога Бога. Тај свети Божији јези је већ одавно занемарен па се не треба чудити да се налазимо у кризама како као индивидуе тако и друштво у којем живимо. Ако желимо обстато онда се морамо изнова преорјентисати и започети тамо где смо науку као божји језик запоставили, злоупотребили, изманипулисали да би је у светим центрима занемарили остављајући је на милост и немилост држави, јачему, насилницима сваке врсте а да и не знају шта себи и свету у суштини чине. Наука се ставља у службу ауторитета у сврху манипулација углавном за остваривање материјалних потреба уместо да приоритетно служи душевним потребама. Све благодети по Божијој вољи нам нису познате али то не значи и да реално не постоје, напротив, између земље и неба постоји више тога него што скромни наш ум може да појми, разуме и схвати. Зато треба познате, добро проучавати у својим односима да би нам биле докучиве и оне непознате па и најтајанственије.

Оно што је за нас битно је да схватимо и прихватимо као чињенице све Божје благодети; чула вида, слуха, укуса, мириса, додира, разума без којег нам нема душевног живота; радости патње и бола па ни животног смисла.

Зато је неоспорно битно да разумом сва чула надзиремо и координирамо како би успоставили равнотежу чула од којих нам овиси душевни мир, срећа, туга и бол па и смисао живота. Све што радимо враћа нам се назад као бумаранг у различитим формама које утичу на наше душевно па и здравствено стање. У Божјем врту безконачних разноликости је све у служби творца, тајанственог налога којег често не схваћамо као што не схваћљамо зашто се рађамо и умиремо. Ништа није бесмислено од свемоћног створено нити је свевишња сила ишта препустила случају а да није у служби тајанственог налога свемоћног Бога. Та сила која је створила бескрајни универзум сигурно није ништа случајности препустила, некој еволуцији већ је еволуцију подредила себи. Све има својег заменика да продужи где он стане на путу бесконачног живота. И ако је тај заменик у служби непојмљивог циља не мора бити у истоликој форми, физичког или душевног стања. Свако од нас ће испунити свој део намењеног задатка подређеног бесконачном Божијем циљу на путу бесконачног живота. Да ли ће мо тај наш задатак, део свог живота, испунити и на своје задовољство, благостање и срећу зависиће од нашег сналажења у светом врту божијих благодети и дела која се заснивају на међусобној доброти. Не заборави да је све створено, на овом свету, дело Божје па се одговарајући тој чињеници треба и понашати у току свог живота како би се живело у хармонији са собом и својим окружењем. Из тог разлога нам је подарен ум да се управљамо по својој вољи и својим потребама у времену које нам је дато на располагање да у њему испуњавамо нама непознати Божји налог лепотом живота а за узврат смо награђени животом да га живимо онако како га и заслужујемо својим поступцима или поступцима свог окружења. Правда и неправда се на крају задовољава умирањем, судом Божјим односно преласком у другу форму живота односно враћамо тамо где смо били и прије свог животног зачећа са срећним или мање срећним погледом у своју прошлост при увиру свог живота. Уколико смо своја чула и потребе успешно успевали подређивати свом разуму утолико ће мо бити сретнији или мање сретнији за време живота, пред погледом на врт свога проживљеног живота, животног времена. Није толико битно умети нешто урадити колико је битно разумети то што радимо. Од разума а не од умећа нешто урадити ће овисити да ли ће мо неког повредити собом о неко друго Божје дело огрешити. А од тога ће зависити да ли ће мо више или мање бити сретни јер се све засновѕано на међусобном доброчинству те враћа као бумаранг назад. Из божјег врта ништа не нестаје већ се само изцељује, преобразује, умире да би васкрсло и остало део бесконачног живота.

Да би оптимално живели у хармонији својих чула а стим и у срећи морамо умом бдити над својим чулима, уравнотежавати их како не би пореметили себе ил неко друго Божје дело, биће!

Чињеница је да нас нико није питао, прије рођења, да ли би хтели да се родимо, у нашој животној форми, из дела, “крвотока” вечитог живота као што нас се неће питати да ли и кад ће мо да се упокојимо, указује на постојање више силе односно Бога по чијем налогу се рађамо у нашој форми живота из вечитог животног “крвотока” и умиремо, враћамо у стање вечитог “крвотока” што наводи и на закључак да нам је живот у служби Божије воље, налога да би нашим животом испунили, на своје задовољство крајњи, нама непознат, смисао као део тог вечитог пута превирања, што је исто тако одређено вољом свевишњега а што нама остаје недокучивом тајном. На том путу звани живот ка испуњењу коначног Божијег циља снабдевени смо Божјим благодетима по којима треба да се равнамо како би нам живот био Божји благослов, задовољство и срећа а у супротном казна коју изричемо сами себи за своје грешке прије свега у безобзирности. Те благодети су нам сва чула и ум који нам омогућује да сва чула сводимо у међусобну хармонију без које нам нема душевног благостања а без душевног благостања нам нема ни правилних одлука и дела, која би нас чинила испуњенијим, задовољнијим, благодетнијим и благотворнијим. Није довољно нешто умети урадити већ је потребно праву ствар по себе и своју околину учинити, урадити јер је све створено Божијом вољом па и ми и наш живот којег Божјом вољом по својој вољи живимо чинећи већ на земљи себи рај или пакао без да нам се у то и сам Бог меша. Како чинили тако ће нам и за живота бити!

Дузшан Нонковић-Теодоровић

НЕОБИЧАН РАЗГОВОР СА СОБОМ И БОГОМ

Понекипур спонтано поразговарам са собом и Богом па ево и вама тај разговор, можда ће и вама да помогне.

Ако желиш да ти живот буде леп ко бајка а лепа бајка буде твој живот онда мораш следити зов својих чула под окриљем свог разума, од Бога ти дарованим благодетима удахнутим са самим васкрснућем живота. Да би били у стању Божјим благодетима следити, своје потребе задовољити морамо се науком служити јер је она истински Божији језик од Бога дарован да нам помаже разумети себе и самога Бога. Тај свети Божији јези је већ одавно занемарен па се не треба чудити да се налазимо у кризама како као индивидуе тако и друштво у којем живимо. Ако желимо обстато онда се морамо изнова преорјентисати и започети тамо где смо науку као божји језик запоставили, злоупотребили, изманипулисали да би је у светим центрима занемарили остављајући је на милост и немилост држави, јачему, насилницима сваке врсте а да и не знају шта себи и свету у суштини чине. Наука се ставља у службу ауторитета у сврху манипулација углавном за остваривање материјалних потреба уместо да приоритетно служи душевним потребама. Све благодети по Божијој вољи нам нису познате али то не значи и да реално не постоје, напротив, између земље и неба постоји више тога него што скромни наш ум може да појми, разуме и схвати. Зато треба познате, добро проучавати у својим односима да би нам биле докучиве и оне непознате па и најтајанственије.

Оно што је за нас битно је да схватимо и прихватимо као чињенице све Божје благодети; чула вида, слуха, укуса, мириса, додира, разума без којег нам нема душевног живота; радости патње и бола па ни животног смисла.

Зато је неоспорно битно да разумом сва чула надзиремо и координирамо како би успоставили равнотежу чула од којих нам овиси душевни мир, срећа, туга и бол па и смисао живота. Све што радимо враћа нам се назад као бумаранг у различитим формама које утичу на наше душевно па и здравствено стање. У Божјем врту безконачних разноликости је све у служби творца, тајанственог налога којег често не схваћамо као што не схваћљамо зашто се рађамо и умиремо. Ништа није бесмислено од свемоћног створено нити је свевишња сила ишта препустила случају а да није у служби тајанственог налога свемоћног Бога. Та сила која је створила бескрајни универзум сигурно није ништа случајности препустила, некој еволуцији већ је еволуцију подредила себи. Све има својег заменика да продужи где он стане на путу бесконачног живота. И ако је тај заменик у служби непојмљивог циља не мора бити у истоликој форми, физичког или душевног стања. Свако од нас ће испунити свој део намењеног задатка подређеног бесконачном Божијем циљу на путу бесконачног живота. Да ли ће мо тај наш задатак, део свог живота, испунити и на своје задовољство, благостање и срећу зависиће од нашег сналажења у светом врту божијих благодети и дела која се заснивају на међусобној доброти. Не заборави да је све створено, на овом свету, дело Божје па се одговарајући тој чињеници треба и понашати у току свог живота како би се живело у хармонији са собом и својим окружењем. Из тог разлога нам је подарен ум да се управљамо по својој вољи и својим потребама у времену које нам је дато на располагање да у њему испуњавамо нама непознати Божји налог лепотом живота а за узврат смо награђени животом да га живимо онако како га и заслужујемо својим поступцима или поступцима свог окружења. Правда и неправда се на крају задовољава умирањем, судом Божјим односно преласком у другу форму живота односно враћамо тамо где смо били и прије свог животног зачећа са срећним или мање срећним погледом у своју прошлост при увиру свог живота. Уколико смо своја чула и потребе успешно успевали подређивати свом разуму утолико ће мо бити сретнији или мање сретнији за време живота, пред погледом на врт свога проживљеног живота, животног времена. Није толико битно умети нешто урадити колико је битно разумети то што радимо. Од разума а не од умећа нешто урадити ће овисити да ли ће мо неког повредити собом о неко друго Божје дело огрешити. А од тога ће зависити да ли ће мо више или мање бити сретни јер се све засновѕано на међусобном доброчинству те враћа као бумаранг назад. Из божјег врта ништа не нестаје већ се само изцељује, преобразује, умире да би васкрсло и остало део бесконачног живота.

Да би оптимално живели у хармонији својих чула а стим и у срећи морамо умом бдити над својим чулима, уравнотежавати их како не би пореметили себе ил неко друго Божје дело, биће!

Чињеница је да нас нико није питао, прије рођења, да ли би хтели да се родимо, у нашој животној форми, из дела, “крвотока” вечитог живота као што нас се неће питати да ли и кад ће мо да се упокојимо, указује на постојање више силе односно Бога по чијем налогу се рађамо у нашој форми живота из вечитог животног “крвотока” и умиремо, враћамо у стање вечитог “крвотока” што наводи и на закључак да нам је живот у служби Божије воље, налога да би нашим животом испунили, на своје задовољство крајњи, нама непознат, смисао као део тог вечитог пута превирања, што је исто тако одређено вољом свевишњега а што нама остаје недокучивом тајном. На том путу звани живот ка испуњењу коначног Божијег циља снабдевени смо Божјим благодетима по којима треба да се равнамо како би нам живот био Божји благослов, задовољство и срећа а у супротном казна коју изричемо сами себи за своје грешке прије свега у безобзирности. Те благодети су нам сва чула и ум који нам омогућује да сва чула сводимо у међусобну хармонију без које нам нема душевног благостања а без душевног благостања нам нема ни правилних одлука и дела, која би нас чинила испуњенијим, задовољнијим, благодетнијим и благотворнијим. Није довољно нешто умети урадити већ је потребно праву ствар по себе и своју околину учинити, урадити јер је све створено Божијом вољом па и ми и наш живот којег Божјом вољом по својој вољи живимо чинећи већ на земљи себи рај или пакао без да нам се у то и сам Бог меша. Како чинили тако ће нам и за живота бити!

Дузшан Нонковић-Теодоровић

УБИЦА ДУШЕ – За годишњицу НАТО бомбардовања

УБИЦА ДУШЕ

О Вучићу туго чемеру и бедо

што се китиш убицама редом

злочинцима над невиним светом

Клинтоном, Шредером и Блером

обрука нас, пред Богом и светом

Решио си жртве да нам вређаш

отворене ране мајкама да цепаш

ал куда ћеш од Милице на ноши

кад ти у сан дође и упита, чико…

зашто ми маму убицама вређаш

Куда ћеш тада кад ти клоне душа

из тмине зацвиле поубијана деца,

са дететом у утроби убијена мајка

закука безброј ожалошћених душа

куд ћеш собом и тим злочинцима

Шапутаћеш у страхопоштовању

урадио сам све то само за народ

ал истина ће ти душу раздирати

што си је убијао, својом сујетом

само да би се председником звао

О Вучићу, зашто прода своју душу

образ и народ на таблету Клинтону

зашто љубиш скуте и Тонију Блеру

и том злочинцу Герхарду Шредеру

зашто унесрећи све што душу има

Душан Нонковић-Теодоровић

Premijera komedije „Savršeni muškarac“

Premijera komedije „Savršen muškarac“, molim Vas potvrdite ili otkažite Vaš dolazak
Premijera komedije „Savršen muškarac“

U petak, 28.04.2017
Od 20:30 časova
Hotel Winkelried
Landstrasse 36
Wettingen

https://map.search.ch/Winkelried,Wettingen,Landstr.36

Savršeni muškarci ne postoje kao što ne postoje idealne žene, ali svaka žena barem jednom u životu poveruje da je srela savršenog muškaraca. Danka, majka Nade i Nađe, je već dva puta poverovala da je srela savršenog muškarca, ali kada se to desi i treći put njene kćerke su prisiljene da je spašavaju iz kandži lovca na naivne, a imućne žene.

Igraju:
Gordana Ranđelović
Neda Jelenić
Boris Jelenić
Dragica Filipović

Autor i režiser:
Miodrag Lukić

Ton i rasveta:
Laza Paču

Realizacija:
Srpsko-švajcarsko pozorište Duga

Rezervacije:
079 309 56 28 Dejan Ilić
pozoristed@gmail.com

POZINICA

POZINICA

Cenjeni poštovaoci knjige i lepe reči,

Srdačno vas pozivamo na
AUTORSKO KNJIŽEVNO VEČE

Danice Dane Dodić, pesnikinje iz Pariza

koje će se održati u petak 03. marta 2017. sa početkom u 19.00 časova
u salonu kafea Liebfrauenberg
Liebfrauenberg 24, 60313 Frankfurt am Main
Dana Dodić, neumorni putnik na talasima poezije, poetesa koja je poezijom prokrstarila Srbiju, Rusiju, Kanadu i celu Evropu, noseći dah životnosti iz Pariza – grada svetlosti. Ona je pesnikinja koja ostvaruje i održava kontakte sa velikim brojem pesnika iz raznih krajeva sveta. Jedan je od organizatora Sabora pisaca  dijaspore i koordinator „Sedmice“ u Parizu. Član je Udruženja književnika Srbije, dobitnik je Zlatne značke Kulturno prosvetne zajednice Srbije i mnogih drugih prestižnih književnih nagrada i priznanja.
Dobro došli!

„СЛАВОМ ПРЕДАКА И СНАГОМ ПОТОМАКА СРБИЈА ВАСКРСАВА“

Заједничка књига „СЛАВОМ ПРЕДАКА И СНАГОМ ПОТОМАКА СРБИЈА ВАСКРСАВА

Приређивачи Гордана Павловић и Љубиша Павловић

Почетком фебруара 2017-те, из издавачке куће СВЕН–Ниш, изашла је заједничка књига „Славом предака и снагом потомака Србија васкрсава“, коју су приредили Гордана и Љубиша Павловић. На позив фб странице „Књига на дар“ одазвао се велики број писаца са својим поетским и прозним радовима, али је њих 50 украсило ову прелепу књигу.

Колики је значај и вредност овог дела види се из речи приређивача:

Оно што Србију чини најлепшом на Балкану није њен географски положај, прелепе планине, плодне равнице- већ народ. Народ који има најбогатију историју у Европи, ако не и шире. Народ који може да се у причама враћа вековима уназад и сваком од њих има славне личности, подвиге, којима би требало да се поноси.

Ми, Срби, смо један посебан народ са специфичним менталитетом. Оно што је била главна одлика Срба је поштење, родољубље и понос. Сваки Србин се дичио својим породичним вредностима. Све што је имао стекао је својим рукама и тешким радом. Волео је своје оранице, воћке, реке; своја стада; поносно гледао како из семена ниче и расте пшеница. Хлеб са седам кора је најлепше мирисао и обасјавао огњишта, око којег би се скупљала цела породица. Знало се ко је ко и где је коме место. Знало се и шта су чија задужења. Старији су се поштовали и ценили. И баш тако јака породица је била најјача карика Срба. Чували су своју традицију, веровали у Бога, градили цркве са љубављу, крстили се, венчавали и били поносни на то што јесу. Никада нису дозвољавали да им понос пређе у гордост, држећи се оне пословице:

„Нити се у добру понеси, ни у злу покуди!“.

Све што их је сналазило подносили су храбро. Често је Србија била на удару разних тлачитеља, непријатеља. Поробљена, али непоражена. Дизала се увек из пепела, из безнађа, јачином љубави својих родољуба. Та љубав према својој Отаџбини је била толико јака у њима да им је и сопствени живот, дат за њу, ништаван.

Томе у прилог говори део говора Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. год. у Лондону:

…Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно.

Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање.

Где су? Изгинули бранећи Европу.

Сада је време да Европа Србији врати тај дуг…“

Путниче намерниче, када ходаш мојом Отаџбином хоћу да знаш да је сваки педаљ ове земље натопљен крвљу мојих предака, хероја, који живот свој дадоше за слободу и Србију! А ти, потомче славних предака, упамти добро да нико, али нико, нема права да се одрекне једног педља земље твојих прадедова! Не дај да је деле, распродају и распарчавају! не дај да отимају твоје наслеђе! Чувај и сачувај своју Србију, крваву

дедовину! Потомче, дугујеш својим прецима, да чашћу и знањем Србију учиниш бољом и поноснијом, за себе, за своје потомке, да васкрсне истина и правда, да васкрсне Отаџбина снагом твојом и заблиста славом својом!

Српска књижевница Гордана Павловић и Љубиша Павловић

*****

У наставку једна песма и прича из књиге…

СТАЗАМА ПРЕДАКА

Падају, устају, поносно јуре,
побеђују горке недаће све,
не стају чак и кад их изнуре,
од њих свако има за шта да мре!

А мрети увек било је лако,
ако је циљ у срцу јасан,
често је отац крај сина плак’о,
често је јецао уз вапај гласан.

Вапаја беше на пољу све више,
губише Србија цвет по цвет,
зборише она све тише и тише,
о њеној смрти причаше свет.

И када је душман мислио пакосни
да све је готово – Србије нема,
из Солуна груну усклик радосни,
за Отаџбину Србин храбри се спрема!

Коњица Француска не може прићи
јуришу срчаних српских пешака,
правда ће противника свакога стићи,
за сваку мајку што сина оплака.

И мужа, оца, сву своју стоку,
не хтеде нико од њих да се преда,
слику претка гледам са сузом у оку,
док поносно он у мене гледа.

Падају, устају, поносно јуре,
побеђују горке недаће све,
не стају чак и кад их изнуре,
од њих свако има за шта да мре.

Ђорђе Спасић

*****

ВАПАЈ СРЂАНОВЕ ДУШЕ

Косово и Метохија обилује својеврсном лепотом, које нема нигде на свету. Прелепе цркве, манастири, који потичу још из тринаестог, четрнаестог века сведоче о њеној пребогатој историји. Сваки шака косовске земље заливена је српском крвљу, као да се Косовски бој још није завршио, само су се лица противника смењивала. Још од осамдесетих година двадесетог века могло се наслутити да демонстрације Албанаца неће изаћи на добро, да је то само увертира за спровођење њиховог плана отцепљења, на којем се стрпљиво и подмукло радили деценијама, подржани од стране, како тадашњих домаћих политичара, тако и вањских владара из сенке…Само што су престали ратови на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине, на Косову и Метохији је ситуација доведена до усијања. Такозвана ОВК (ослободилачка војска Косова) добро је наоружана и омасовљена, не престаје са својим провокацијама, нападима и убиствима, са циљем да протерају, униште и убију што више Срба и етнички очисте територију, која никада није била њихова.

Село Лођа, у близини Пећи, било је једно од њихових јаких упоришта. Дана 6. јула 1998. године, у дежурни интервентни вод стиже дојава да је породица Вујошевић, која има велики број деце, заробљена у једној кући у селу. Око тридесетак припадника полиције креће према селу, како би извукли породицу на сигурно. Два дана раније убијена су два припадника полиције, српске националности, који су пронађени без униформи. По информацијама којима су располагали, знали су да ОВК делује у овом подручју, али нису знали о ком се броју тачно ради. Већ на самом прилазу селу настаје општи метеж. Јединица “Муња” упада у класичну “потковицу”. Опкољени са свих страна. Двојица припадника полиције успевају да уђу у кућу Вујошевића и пруже отпор, штитећи укућане. Међутим, полицајаца је тридесетак, а припадника ОВК, које предводи Тахир Земај – Змија, са главним командиром Рамушем Харадинајом, преко 1000! Терористи су осули ватру из свих расположивих средстава, и од зоље гину Мирко Радуновић и Дејан Прелевић, а неколико припадника је рањено. Схвативши надмоћност и немогућност било каквог отпора, а без подршке која им је преко била потребна, припадници полиције се повлаче према Пећи. У кући Вујошевића два припадника “Муња” су после два дана грчевитог брањења огњишта и куће, успели да извуку и одведу неповређене укућане на сигурно…

У једној од кућа, током напада, био је капетан Срђан Перовић-Срђо, који је завршио Војну академију, и био припадник ПЈП у Пећи. Због свог поштења, патриотизма и доброте, био је јако цењен и вољен од стране својих колега. Колико је био скроман, говори и то да је бициклом долазио на посао…

Срђо је после екплозије у близини куће, где се налазио, изашао напоље. Пошто је све било пуно дима, који се мешао са измаглицом, по несрећи, наочаре су му замаглиле. Дезорјентисан повео се за гласом који је чуо:

Срђо, Срђо овамо!

Препознао је у том гласу свог колегу са Војне академије Шабана Шаљу. Назирао је униформе полицајаца, не знајући да су скинуте са убијених полицајаца. Кренуо је у том правцу и не слутећи шта га чека. Припадници јединице, после збрињавања рањених, схватили су да нема Срђе и Рајковића, за којег нису знали да је убијен. После подношења извештаја, Милорад Улемек, пуковник ЈСО(јединица за специјалне операције) тражи дозволу за извлачење Перовића и Рајковића. Међутим, није му омогућено!

Муње”, а све млади људи од својих 22 до 27 година, не могу да се помире са тим, али морају да слушају надређене.

За то време Мифтар и Бинак Шаља доводе заробљеника у центар Лође. Срђана Перовића чекало је незамисливо мучење и тортура. Сместили су га у бараку, импровизовани затвор, а затим у просторије штаба, где се налазио и Гани Кастрати. Испитивање је трајало целу ноћ, при чему је Срђан страшно пребијан. Поломили су му и руке и ноге. На све његове вапаје да га размене за заробљене припаднике такозване ОВК, Мифтар Шаља је остајао нем, са злурадим осмехом на лицу и мржњом која је избијала из сваке његове поре. Није хтео да га убије одмах… Сутрадан ујутру, Шаља је окупио мештане, Шиптаре и своје саборце, и извео Перовића напоље везавши га за једно дрво, а поред је Кастрати закуцао даску. Шаља се обратио окупљенима и рекао да ће исту судбину доживети сваки полицајац који угрожава албанске жене, децу и старце. Извадио је нож и мученом Срђи одсекао уши, које је Кастрати закуцао на унапред припремљену даску. Остављен је тако неко време, а онда однешен у бараку. Сутрадан ујутру Шаља поново изводи Перовића напоље и пред окупљеном масом одсеца му уши и закива на даску. Срђа Первић је био у полусвесном стању, измучен, масакриран, када су га трећи дан извели поново напоље и везали за дрво. Шаља, тај злочинац и монструм, гласно прети полицајцима, док откопчава панталоне Перовићу и одсеца му полни орган, који Кастрати закуцава на даску, уз образложење да више неће силовати Албанке!!! Неџмија Морина, медицинска сестра из Лође, Хира Морина, Гиљета Шаља, Махуша Шаља, припаднице такозване ОВК , гласно одобравајо и усхећено кличу на овај поступак Шаље. Знајући да Перовић код себе има радио станицу, током мучења Мифтар Шаља је држао укључену. У Пећи, Срђине колеге, младићи, слушали су његове крике, вапаје, запомагања. Страшно! Злочинац Шаља је намерно провоцирао, јер је знао колико је тешко слушати нечије позиве у помоћ, а бити немоћан да помогнеш. Припадници “Муња”, Срђини пријатељи и колеге, одмах су хтели да иду да му помогну, али Милорад Улемек им није дозволио, јер је знао да је то класична клопка, да их има преко хиљаду и да би сви изгинули. Акција је морала да се испланира, да се сакупи и организује људство, а у том моменту је то било неизводљиво…Вапаји, који су допирали преко радио станице, парали су ваздух помешан са сузама, љутњом и никада нико од њих то није заборавио…Тај исти дан, Срђан Перовић је предвече поново изведен из бараке и везан за џип. Неко време, припадници тзв. ОВК су га вукли по селу и вратили на полазну тачку, где се један од њих, на још живог, помокрио. Убацили су га у ауто и сутрадан ујутру је његово тело, са прострелном раном на глави, бачено на сред села. Ту су га оставили још два дана, а потом закопали, заједно са Рајковићем, на крај села, поред једне импровизоване дрвене рампе. Сваки становник Лође је имао обавезу да се помокри на том месту када улази или излази из села. Који примитивизам! Које скрнављење! Као да им је било мало што су живом човеку урадили незамисливе и непојмљиве ствари, зато што је Србин и зато што је полицајац, који је радио свој посао, већ су своје зло искаљивали и по њему мртвом…

У августу 1998. године, добро испланираном акцијом припадници ПЈП-“Муње”, заједно са ЈСО, ослобађају село Лођу. Налазе место на ком су закопани Срђан Перовић и Мило Рајковић, на дубини од само четрдесетак центиметара, везани у црне најлонске кесе. Другови из јединице откопавају их и после сахрањују у Пећи. Злочинци никада нису кажњени за овај масакр. Данас, после толико година, мало је њих још међу живима који су били припадници некадашњих “Муња”. Ти малобројни нису заборавили Срђана Перовића, нити су могли да потисну из себе вапаје његове напаћене, невине, српске душе… Они су их чули, а ми, знајући за ову истину, не смемо никада да заборавимо хероје, који су без питања и без поговора, упадали у осиња гнезда, не жалећи своје младе животе, да би спасили и помогли свом брату Србину и сестри Српкињи, спашавали српску децу, не жалећи да никада више неће видети своју децу, своје породице, које су их узалудно чекале…Срђане, слава ти!

(Прича је настала по сведочењу Златибора Ј., припадника ПЈП- Пећ и учесника у споменутим догађајима…)

Српска књижевница Гордана Павловић

Заинтересовани за књигу могу да се јаве преко фб:

https://www.facebook.com/knjiganadar/?ref=bookmarks

или на емаил:

knjiganadar@gmail.com