НАДА

НАДА
ОД НАДЕ У БОЉИ ЖИВОТ ДО УСПОНА И ПАДА КОМУНИЗМА НИШТА НИСМО НАУЧИЛИ, ЖИВИМО ЈОШ ГОРЕ!
СВАКА НАДА ЧУДА ПОКРЕЋЕ И СВАКА УМИРЕ КАД СЕ РЕАЛИЗУЈЕ ИЛ КАД СЕ ПРЕСТАНЕ У ЊУ ДА ВЕРУЈЕ.
НИКАД СЕ НЕ ЗНА ДАЛ ЈЕ НАДА ПРАВА ИЛ ЛАЖНА, СВЕ ДО ЊЕНОГ КРАЈА ПА НИ ТАДА!
НАДА, СВОЈИМ ОСТВАРЕЊЕМ УМИРЕ, ЧИМ ПОСТАНЕ СТВАРНОСТ НЕСТАНЕ А НА ЊЕНОМ МЕСТУ РОДИ СЕ НОВА, ДАЛ БОЉА ИЛ ГОРА, САЗНАЋЕМО КАД НЕСТАНЕ А ДРУГА НАСТАНЕ!
НИШТА НИЈЕ ОД ВЕЧНОСТИ У ОВОМЕ СВЕТА ПА НИ ИСТА НАДА!
МИЛИОНИ КУПУЈУ ЛУТРИЈЕ, МИЛИОНИ СЕ НАДАЈУ АЛ САМО ЈЕДАН ГЛАВНИ ЗГОДИТАК СЕ ДОБИЈА И ОПЕТ СЕ СВЕ ИЗНОВА ПОЧИЊЕ!
НАДА ЈЕ МОТОР ЖИВОТА КОЈИ СТОЈИ У ЛЕРУ!
ДА ЛИ ЈЕ КОМУНИЗАМ УТОПИЈА ИЛ НЕОСТВАРЕНА НАДА СПАСА? ДА ЛИ ЈЕ МРТАВ, ДА ЛИ ЈОШ ТИЊА, ПОКАЗАТ ЋЕ БУДУЋНОСТ КАД СЕ УГАСИ И ОВА НАДА СПАСА ЗАСНОВАНА НА НЕОБУЗДАНИМ ПРОХТЕВИМА БЕЗ МЕРЕ И МОРАЛА!?
ДУГОТРАЈНА НАДА ЈЕ ЧУВАР НЕСРЕЋЕ КОЈА КОЧИ ПРОМЕНЕ НА БОЉЕ!
Душан Нонковић Теодоровић
Advertisements

НОВО ИЗУЗЕТНО ДЕЛО СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ“ Не клечи пред злотвором

slavicafinis0 (3).jpg

НОВО ИЗУЗЕТНО ДЕЛО СЛАВИЦЕ ЈОВАНОВИЋ“ Не клечи пред злотвором “ Радомир Смиљанић књижевник

 

Славица Јовановић књижевница и новинарка и овим својим делом  не клечи пред злотвором ,  већ исказује снажни бунт пред неправдом и насилништвом оних који не престају да насрћу на српски народ . И  у својим предходним књигама : ’’ Алилуја’’, ‘’Косовски црни косови’’ ,’’ Златовез муња’’ ,’’ И уби  дрво човека’’ итд .( Ова књига је вреднована високо и  оцењена да заслужено припада високо признање Академије

‘’ Иво Андрић’’ , као што је уосталом то високо књижевно признање добила и за три своје књиге ).

То погубно насртање на свој  слободољубиви и правдољубиви народ , књижевница и врсни песник узима такорећи за своју сталну тему. Она се залаже и за српске хероје , као што су Генерал полиције др Братислав Дикић , који је приказан у њеној књизи на корицама,  испред манастира Острог . У својим текстовима истиче да је Генерал Дикић кренуо у манастир , када су га шиптарски зликовци сачекали и покушали да га убију . Песникиња у овој књизи ’’ НЕ КЛЕЧИ ПРЕД ЗЛОТВОРОМ ‘’ упозорава читаоце , ако се којим случајем зову  :- Србислав, Христољуб, Светигор , Крстан , Крстослав , Босиљка , Богослава и слично да не иду у Црну Гору , јер ће бити похапшени због крштених имена .

 

Тако је пише она Генерал Дикић само кренуо у манастир , као што је то учинио и 1999. године , када су Шиптари покушали да изврше атентат  на њега и тешко га ранили . По  незваничним информацијама  та заседа је била у договору са Црногорцима . И  по овоме се види да је ова књига песникиње и новинарке Славице Јовановић , изузетно драгоцена и заслужује ново  признање  Академије ‘’Иво Андрић ‘’ , признање Ex Ponto – стазе , лица , предели …

 

Ко прочита и чита дела ове изузетне књижевнице , песникиње и новинарке , биће му јасно зашто је велики француски геније Виктор Иго , написао апел целом свету са насловом :’’ Убијају један народ – Србе ‘’ .

 

Радомир Смиљанић  књижевник

председник Академије ‘’ Иво Андрић ‘’ – Београд

 

5. 11. 2017. године

 

Др Милан Младеновић књижевник  ( Пра Милан од Лужице )

 

ПЕСМЕ УЗВИСИЛИЦЕ ДУШЕ И СНИЗИЛИЦЕ ПАТЊЕ

Неко се роди да кроз њега (поново) певају Земља и Небо. Неко пева да се кроз песму (поново) роде Памћење и Род. Неко постоји да се у Сада улије Вечност и да се кроз Потомке непосустало враћају Преци. На некога се преослони дар за такво певање, и онда он тај терет треба да издржи.

Када се тај проводник србске прошлости у србску долазност и дошлост зове Славица Јов, радосножални стихови бриде од усхита због несмрти свега што је светло, свештено и свет, упркос погубним учинцима привидне надмоћи Злоума над Доброхоти. Језик буја раскошније од биља у пролеће, речи се траже и налазе у одјецима, утркују се, надмећу, али и грле, Звук и Смисао. Родољубље душе песникиње дели са њом читава Природа, вајкадашњи, тешко пребољени злочини над њеним народом догађају се опет, узалудност жртвовања не спречава, међутим, нове подвижнике да се придружују старима и одржавају вечити завет Небескоме Царству:

Источниче и Изворниче, Сунчев усвојениче,

Песме Божурке и Видовданке…

Какав савез Природе, богоприсутности и Повести, каква спрега сећања на Богове и на јуначке подвиге који велики народ издвајају из малих!

Клетву над злочином надгорњава тужбалица, а њу испеванка – побеђена победница Судбине: Узвисилица душе, снизилица патње!

Косово је ту заједнички именитељ Страдања, Жртве и Васкрсења. Њему чак и “лептири исписују име игром вековном”! И опет сви су поново ту – Природа, Небо, Земља, а њиме, Косовом, увек ће и бити:

Еј Косово, ћирилице слово, не ридај пред злотвором

О теби пева шума борова, шума топола и јасенова

И црни гавран и сури орао и бела сова

О теби ће певати поколења нова.

А тако се и Обилићи и Орловићи, Топлице и Косанчићи, сврставају у исту поворку Вечности са Вељком и Синђелићем, Дражом и Калабићем, Тепићем и Дикићем…

Славица Јов додала је гуслама још по коју струну, па се њеним певањем оне са лиром сливају у једно.

Тиме се свако уха које слуша њену песму уверава да ће не само преживети, него и победити, србски род.

И да ће са њиме преживети и Човечанство.

Београд, о св. Мокоши 2017

СЛАВИЦА  ЈОВАНОВИЋ

ЧУВАРКУЋА КОЈА СЕ РАЗБОКОРИЛА

 

Ово је време када се, по Песникињи, “вране ките орловим перјем, а орлова крила им не приличе‘. И када “одроди рода-нероди“, шире руке и у лице љубе оне “који су те, земљо, нахранили костима и скелетима“. Иако, због тога од многих куђена, Песникиња разуме и неистомишљенике, јер и по Богу свако има право на свој избор, а њен избор је да се не одриче њој својственог чојства и јунаштва, које је најчешће у корист њене штете, па себе, такву, од многих невољену, попут Исидоре Секулић и Владислава Петковића Диса од стране Јована Скерлића, али своју и постојану попут ово двоје, поистовећује са чуваркућом, која се, као у песникињиним стиховима “разбокорила“, која не да себе нашем свеколиком духовном потонућу, и позива и нас да не тонемо, него да сложни, чувамо “годове родословног дрвета“, “да поштујете оне што су живот дали за слободу и овај трен мира“. И оне који ће живот дати, кад устреба. Кроз њих, знане нам и незнане, вољене и невољене, схваћене и несхваћене, Славица Јовановић пева и о себи, о својој љубави према родној груди, јер: “љубав је најважнија од свих религија“ и “немам куд и немам нигде до ли завичају“. Самим тим, њене песме постају свеопште, космополитске, с поруком: Не дирај ме, не дирам те. Ти имаш свој завичај и ‚цветове честославице“, имам и ја“. Са теретом свога крста на плећима, и свог песничког Усуда, пева Песникиња, свидело нам се или не, и о томе да се не клањамо зурлама и таламбасима, него – фрули! “Свирале су наша изворишта, светиње и прагови огњишта“. Распевала се фрула Славице Јовановић, не само о рату и ратницима, о нашим вековним сахранама и нарикачама, распевала се и о свадбама, о рађању и крштењу, о славама, лилама, прелима и поселима, о светим местима са иконостасима и звоницима, одакле се шири звон са мирисима тамјана и босиока. Распевала се фрула Песникиње, распевало се њено “песмодарје“ језиком “саморастим“, речима које је, попут Момчила Настасијевића, отргла из својих сновохватица. И кроз, некима “милоуху‘, некима “немилоуху“, песму фруле, Славица Јовановић нас опет опомиње да будемо вазда опрезни, у овом “трену мира“, јер “зна те крвник у лице пољубити, стављајући маску анђела“, и ови “бестидници без лица приносе гиљотини и житног свица“…

 

Иван Глишић, књижевник

 

КРШТЕНОГ ТИ  ИМЕНА СРБИНЕ , СРБИСЛАВЕ

 

( Посвећено недужно заточеним Србима у црногорским тамницама,

којима се суди на националној и верској основи , чиме се крше основна људска права и слободе и вређа људско достојанство ) .

 

Крштеног ти имена Србиславе , не иди у Милогорицу ,

тамо у именослову нема имена твог,

а ни ти Христољубе, а ни ти Светигоре ,

Крстане , Христољубе, Христославе,

Богосава и Богославе ,

Братомире и Боговиде , Крстољубе ,

тамо су наша браћа Србислави у тамници ,

због крштеног имена свог …

Чујеш ли  вапај жртвеног  јагњета ,

рода рођеног .

Од Тамничара , НАТО послушника ,

одавно је руке дигао и Бог .

Тамничари су Православља крвожедни ,

мастилом погане крви би да  покатоличе ,

српске корене , насилно прекрштавају ,

оно што су Крстом преци Закрстили ,

у друго рухо да преобуку и преобличе

и не виде на страшила за птице да личе ,

да попримају Сотоне одличје

и том срамотом на свом (не)образу

још се и диче …

 

Ударили на несавитљиве , часне , непокорене .

жртвену јагњад растргле би зубима , звери од тамничара ,

само да их виде поробљене и главе оборене ….

И пред зидом смрти , пред нишаном авети постројене .

А први признаше Независно Косово

и да ти казујем у ‘’перо’’ ил диктафон свеједно ,

казивања иду с колена на колено ,

а ови би најрадије Србима држали опело .

Забранили да одјекује Звоно Светосавске цркве ,

протерали ћирилицу , Његоша и Светог Саву из уџбеника ,

Православне свештенике стрпали би у букагије ,

Принцип је за њих терориста . а Срби звери геноцидне …

Санџак би за аутономију , Немањићи су њима окупатори ,

али зато славе Велику Албанију ,

искупили око себе сродну братију ,

пљују Цркву Српску и Бога и мантију .

Не остављају на миру ни вековну хартију ,

прекрајају мапе Западњачке слуге ,

марионете и дворске луде ….

У тамницу бацају Православне  Србе

и суде им без оптужнице ,

на доживотну робију хоће да осуде ,

у Србима виде терористе и нељуде ,

а у Тачију и Рами доброћуде .

Улице им носе шиптарска имена ,

Србијанска одавно су забрањена ,

И све оне који се усуде да чувају Србију

од те НАТО  куге , ожигошу , затру ,

на смрт га осуде …

Из њихових очију  Ватикан  сукља

и њихова папинско- кардиналска Дукља …

Зар мислиш да ће смети иког да погледају у лице ,

очи у очи ил крадомице ,

злотвори који заточеницима невиним ,

неонско светло упере у лице ,

те змије подмуклице ,

гује у недрима Србије .

Ујела те џукела коју си мајко Србијо , нахранила.

Климоглавци Западу, рукољуби Ватикану ,

скутољуби Анатеми .

Усуди се Србине, Србиславе на раскршћу векова ,

подигни глас ,

против Главног Анестезиолога , успављавача Срба ,

који еутаназијом прекраћују родословља век ,

нисмо ми лак плен , ми смо крупан залогај

и бићемо кост у грлу поваздан ,

не дај да зид ћутања , невино оклеветане ,

у ланце и катанце зароби, отргни се, ослободи .

Ослободи браћу из канџи ‘’небраће ‘’

чуј вапај српских великомученика ,

јецај и плач ,

њихово тамновање , жртвовање је рогатом ,

неуништива вековна огњишта ,

хоће да отргне поробљивач .

Проговори Србине , не дозволи да победи Тамничар ,

окупаторска чизма и отимач завичаја …

Осуди Судије Поткупљиве на најстрожу казну

и не дај на веру Православну , непролазну ,

онима због којих у утробама мајки прворотки ,

осиромашеним уранијумом плод злослутише

и у стомаку мајчинском радијацијом убише .

Не дај Србе Србиславе заробљене , заточене ,

због своје религије, због своје вере ,

ко снопље жита покошене ,

уз лажне сведоке и светогрдих сведочења ,

графолог вековни из заветних краснописа- рукописа ,

пронаћи ће траг ,

не потписујте ништа са Трулим Западом ,

рече и Свети Српки Патријарх…

 

Крштеног ти имена, Србине, Србиславе оптужени ,

пре пресуде , они би да си безимени ,

да ти се затру и стопа и праг ,

да буду’’ црногорки кумови ‘’.  што дају имена латина

и крсте децу обредима распопа у цркви Богохулника …

Братољубе, не веруј братоубицама ,

тамо се чују јецаји и крици

и да се нађеш у слепој улици ,

а она носи имена шиптарских терориста ,

који ти спалише манастир , огњиште вековно ,

силоваше ћерку , заклаше мајку ,

растргнуше оца , зар се може опростити убици

и онима којима су почасни грађани – Албанци ,

а једино  Србину место  у тамници ….

Уместо Његоша  славе се Степинци . Први почасни грађанин Милогорице ,

Стипе Месић , познат по’’ савету ‘’,

немојте Србе на врбе  , него Србе на Србе !

 

И онај ко има два разреда школе , зна ко су они што Србе не воле …

И кад сви ћуте ја се усуђујем у име правде ,

ни једног Србина се не одричем , ни Србислава Хиландарца ,

не поричем винове лозе Светогорја , у стиховима увек их дотичем …

И да шапућем и да сричем и да певам и да наричем ,

крстим се крстом Православља , кад видим чим се Тамничари диче …

 

Србиславе , наша узданице , ти се не бој злотвора тамнице ,

кбог крштеног имена ти суде , сами себи има да пресуде .

Седе грану на којој седе, све мислећи Србе да победе .

Што ти више поткресују грање , родословље све ти више буја ,

Дрво живота дубоко досеже  и не бој се поткупљивих  милогорских гуја .

Купују нељуде и купују земље , у Милогорици вазда ‘’ појефтињење ‘’

за шаку долара продаје се образ , за две шаке и камен где му лежи отац ,

за лулу дувана икону и свеца и камењар где се играше ко деца …

 

Тужиоци тамниче  Србе на самрти . ко је одан Православљу , ако се наслути .

Сведоци сарадници , трули криминалци ,

а терористи сви што одани су Србији мајци .

И  не слуте да су обични пајаци , да су погрешни  њихови кораци

и да су на рубу провалије.

И можда кошуљице мењају змије , ал не могу образ заменити ,

преци им се превцу у гробу , што  зло мисле српскоме народу ,

све српско њима поста мрско , у њима газдује демон , ништа људско ,

Србина гледају с висине и дрско ….

Нису све тајне у гроб однете ,чекић у судници кад се огласи ,

овде се суди Православљу , А суде Судије што земљу отимају ,

Али у отисак свих освита , раскринкаће се и сведочења и признања ,

под батинама и уценама изнуђивана , од ових милогорских батинаша .

Двовераца , двосмерних улица , немају маске, немају ни лица ,

додворица и пијавица , што седе на две столице ,

одлучише се за ону Свету у Ватикану ….

 

Ово је суђење невиним Србима , унапред осуда Православљу …

Крштеног ти имена Србине, Србиславе , не буди жртвено јагње , проговори …

Суде ми зато што сам Србин … Заборављају им њихове Столице Свете ,

могли би и електричне да се сете  и сами себе на њу осуде ,

кад величају НАТО немилосрднике , који убијају недужне људе .

Издржи, брате Србине …., не бој се страшила за птице ,

што разбијају кандила и луче , иконостасу нож у леђа зарише …

Ничија није до зоре горела  и ова њихова већ догорева ….

Развиће се негатив филма , већ се у глави развијају слике ,

уз фиксир и црвено светло , звоно за узбуну , зазвонило ,

отргли су се контроли ума кад : тамниче вернике и ходочаснике .

Славица Јовановић новинар и књижевник

 

Из књиге Славице Јовановић , Не клечи пред злотвором 2017 . године

Рецензенти : Радомир Смиљанић  књижевник ,

др Милан Младеновић књижевник ,

Иван Глишић књижевник

Књига се може наручити  број : 065 -634-8508

http://www.mojenovosti.com/lat/index.php?option=btg_novosti&idnovost=142678&NOVO-IZUZETNO-DELO-SLAVICE-JOVANOVIC%27%27–Ne-kleci-pred-zlotvorom-%27%27-Radomir-Smiljanic-knjizevnik-#.WgFzAh6ohAg.gmail

 

O POEMI “BOJANA”- Povodom 65-godišnjice disidencije Akademika Burovića –

O POEMI “BOJANA”

Povodom 65-godišnjice disidencije Akademika Burovića

Piše: Radovan MILIĆ, književnik

Kako bih vam sva stradanja ovog čoveka uspeo koliko toliko približiti i opisati, moram se poslužiti njegovim stihovima iz poeme BOJANA, u kojoj se kaže:

Obale joj s obe strane/ Pritisnule ljute rane.

Čini mi se da nije neosnovano pomisliti da su sve teškoće profesora Burovića počele upravo od ove poeme i ovih stihova. Tom poemom, on je još u Jugoslaviji, a potom i u Albaniji, i Josipa Broza Tita i Envera Hodžu – njihove guberne – nazvao Golgotom. Otvoreno im je poslao poruku da se sa njima ni u čemu ne slaže…Čitajući stihove poeme BOJANA, ne mogu a da se ne zapitam: kako to da autor ovih stihova bude upravo profesor Burović? Otkuda to da baš on progovori o nečemu za što možda ni sam u tom momentu nije bio siguran o čemu govori, a još manje šta će ga zbog toga snaći? Da li je stihove poeme BOJANA mogao ispisati bilo ko drugi? Otkuda da baš njemu izađu iz mislišta ovako veliki i vizionarski prikazi, a kroz, rekao bi čovek, obične reči: Ne plač’ čedo,/ Teci dalje, teci, teci,/ K moru hiraj, jade reci,/ Kaži što si vid’la tamo. Da li je i pomišljao da će ljutim ranama, zbog te “Bojane”, ili terora, biti pritisnut ne samo sa obe strane, već i od celog sveta, ili je kroz stihove nesvesno naslućivao svoju Golgotu?

Ponovo se pitam: da li su te reči zaista tako obične? Ako jesu, zašto onda Vasiona dozvoljava, ako smo svi mi njena deca, da neko zbog tih reči doživi tu Golgotu koju je doživeo, prošao i preživeo akademik Burović? Da ne bi ostalo da ni ja, koji postavljam ova pitanja, na njih nemam odgovora, reći ću glasno, pa neka se čuje:

Niti su reči obične, niti je slučajnost da ih je Vasiona upravo njemu dodelila, niti bi ih bilo ko drugi mogao ikada na taj način iznedriti! Ko je taj, pitam se, koji bi mogao vijugati blatištima, mutnim žutim vodama Balkana, stenjući, dok bi ga teror socijal-fašističke klike šibao svojim vetrovima, a on tešio svoja čeda da ne plaču, dok sopstvenom dušom nečujno grca? Ko bi to još imao snagu da trči ka morskom prostranstvu, da saopšti moru ono što je vid’o, i da pri tom uzvikne:

Oj Bojano, obale ti s obe strane pritisnule ljute rane!

Naravno, samo onaj ko je jak i nepokolebljiv. A ko je taj?

Opet dajem odgovor: Niko, osim Kaplana Burovića! I zato je upravo njemu sudbina dodelila moć i prosvetljenje da pesmom ispriča svetu tragičnu istinu obeju strana reke Bojane. O istini Jugoslavije, istini Albanije i stradanju tih naroda! Burović je svojom poemom BOJANA progovorio javno o onome što mnogi nisu smeli ni da pomisle, strahujući da im i misli neko može prozreti. O monstruoznom teroru Josipa Broza Tita sa jedne strane, i super monstruoznom teroru Envera Hodže sa druge strane, do danas još niko nije progovorio ovako. Svesno, zbog pravde i istinoljubivosti, preuzeo je na sebe ulogu pačenika, koji svetu, preko sopstvenog stradanja, otvara oči, a pri tom ne izdavši i ne obrukavši ni svoje ime, ni ideje i borbu svojih istomišljenika, koji su, kao i on, stradali po socijal-fašističkim kazamatima…

Autor poeme Kaplan Burović, kao politički zatvorenik, na sopstvenoj koži i koži svojih sapatnika je osetio nečovečanska, životinjska i ničim izazvana postupanja prema herojima jugoslovenske istine Drugog svetskog rata, i istoriji koju su ispisali njeni najbolji sinovi, a kojima je i sam pripadao. Kroz iste te kazamate prošao je i njegov otac, prošao je i njegov kum (katolički Albanac Nikollë Vata), pa rođak Idriz – legendarni heroj koji je dvanaest puta bio ranjavan od strane fašističkih nemačkih i italijanskih okupatora, isto kao i od strane domaćih izdajnika, koji su bili u njihovoj službi. Pa i njegov sin, Dušan.

Iz ovoga proizilazi da je autor poeme BOJANA, književnik Burović, inspiraciju za pisanje bolom prožete istine dobio na osnovu proživljenog, kao i pretrpljenih nepravdi prema njegovoj porodici od strane tadašnje Brozovsko-jugoslovenske vlasti, dok je pod njom besneo teror. A ta vlast je zabranjivala da u javnost procuri bilo kakva istina o teroru, koji su sprovodili nad neistomišljenicima, pa čak i partijskim drugovima, prikrivajući svoju krvavu socijal-fašističku stvarnost, pod maskom takozvane humanosti. Nakon upoznavanja jugoslovenske javnosti sa svojim ostvarenjem – poemom BOJANA, javno je prezentujući u Dubrovniku i Cavtatu, a potom i u samostalnoj knjizi, Burović doživljava, reklo bi se, potpun uspeh. I da ne bi bilo sve tako jednostavno, društvo književnika Crne Gore ga upozorava da “skine antititovsku oštricu” poeme, kako bi mu je objavili u časopisu STVARANJE. Ali, tu je upravo ono o čemu sam već pisao i zbog čega je na kugli zemaljskoj jedino Buroviću data mogućnost da izgovori reči:

Obale joj s obe strane pritisnule ljute rane.

Ne skidajući ni zapetu, a kamoli da bi šta u poemi izmenio, autor je šalje časopisu POLET u Zagreb, koji je i objavljuje, za razliku od lista ISKRA u Beogradu, koji mu objavljuje samo fragment poeme.

Tih dana, upravo preko poeme BOJANA, on se upoznao sa generalom Vladom Dapčevićem, koji mu čestita i snažno, bratski, steže ruku. Tako se upoznaje i sa književnikom Brankom Ćopićem, koji ga poziva i dočekuje u svojoj kući, a i s jugoslovenskim Nobelovcem Ivom Andićem.

Oduševljenje zbog postignutog uspeha i dobijenog priznanja od strane renomiranih književnika Buroviću uliva neku novu snagu za stvaranje. Ali radost ne traje dugo. Član Politbiroa CK Saveza komunista Jugoslavije, Milovan Ðilas, prvi čovek posle Tita, oštro mu je pripretio u telefonskom razgovoru: “Čujte, Buroviću, ako i dale budete ovako pjevali, tako ćemo vam pritisnuti glavu, da ćete umjesto pjevanja započeti lelek!”

Suad Sulejmanagić napisa u vezi sudbine Kaplana Burovića, a zbog poeme BOJANA: “Tek kad mu je Ðilas preko telefona recitovao iz poeme stihove: Obale joj s obe strane,/ Pritisnule ljute rane! i posebno one: Kaži što si vid’la tamo,/ Na Golgoti, oj Bojano! – izgleda da je njihov autor, tek tada, shvatio svu suštinu i značenje tih stihova, njihovu tako snažnu i jasnu metaforu”. Mladom pesniku odmah splasne sva radost, prođe, obseni se i pomuti. Srce kao da mu se sledi.

Iz dana u dan očekivao je da ga uhapse. Nekoliko puta je pomislio da potraži Vlada Dapčevića i da ga pita šta mu je činiti.

Mladi pesnik Burović, pravi sledbenik svojih predaka, brzo dolazi k sebi. Oslobađa se straha, odbacuje ga potpuno, uz – rekao bi – onu Njegoševu: “svak je rođen za po jednom mrijeti”.

1954. godine, poemu šalje na konkurs poezije u Beogradu, gde dobija prvu nagradu. Tek tada je potpuno zaboravio na Ðilasa, koji je u među-vremenu doživeo svoj politički sunovrat, ne znajući da se isto to sprema i njemu. Burović biva uhapšen, porodica mu je razorena, a više puta pokušavaju i da ga fizički likvidiraju. I pored toga, svog dela i – rekao bih – čeda, mladi književnik se ne odriče. U zatvoru Idrizovo, preveo je BOJANU na makedonski jezik i nastavio borbu protiv režima. Nastojao je na sve moguće načine da zatvorenike mobiliše protiv izdaje Josipa Broza Tita.

Tadašnji najveći makedonski pesnik Venko Markovski, godine 1954., pročitavši poemu BOJANA, inspirisan sadržajem, godine 1955. je napisao svoju poemu SAVREMENI PARADOKS, zbog koje je odmah uhapšen. Pošto je izašao iz zatvora, pretenduje za svoju poemu:

Toa e poema što go razobličuva jugoslovenskoto predavstvo, jugoslovenskata realnost pod krvavoto tiranstvo na Tito i edinstveniot protest vo svetot vo toa vreme koj e napisan, pečaten i rasprostranet”.

Da nije pročitao poemu BOJANA, bilo bi mu oprošteno za ovu neistinu. Akademik Burović kaže da se njegova poema nije svidela makedonskomm pesniku i stalinisti zato što se u njoj istom merom stigmatizira kako titoizam, tako i stalinizam. Zato se pravi kao da za nju ni 1980. godine ne zna.

I titoizan i stalinizam! Ovo je ono što akademika Burovića razlikuje od svih drugih disidenata, što ga čini posebnim disidentom, neuporedivim. On nije tražio i niti traži da se jedno društveno zlo smeni drugim. On je tražio i traži da se tiranstvu stane nogom za vrat, kako bi rekao Njegoš.

Izdržavši kaznu do poslednjeg dana i izašavši iz zatvora, akademik Burović beži u Albaniju, stupajući i koračajući stopama generala Dapčevića. U Albaniji prevodi poemu na albanski jezik i lično rukopis deli na sve strane zemlje, zatim i zbirku pesama BUNA. Ne znajući da je i albanska vlast protiv njega, a misleći da je uz njega, jer je i albanska vlast, isto tako kao on, svakodnevno osuđivala Tita i njegov režim, psujući ga na sva usta.

Posle nekoliko godina, a pošto je i u Albaniji objavio svima dobro poznati disidentni roman IZDAJA (Tirana 1965), albanska vlast hapsi Burovića i osuđuje ga na 43 godine monstruoznog zatvora, a pod optužbom da u Albaniji pretstavlja političku i ideološku diverziju, što znači disdenciju.”

Iz dela SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG COVEKA

Akademik Burović disident Br. 1, 2011.

Одужио се Србији са 5.960 стипендија

Одужио се Србији са 5.960 стипендија

Датум објаве: субота, октобар 28, 2017
Родитељи ми рекли: „Куд год одеш, гради себи кућу доброте“. Родољуб Нићифоровић из Париза готово две деценије дарује најталентованије ученике и студенте из наше земље
Фото Анђела Стевановић Живковић
Фото Анђела Стевановић Живковић

Судбина им није подарила децу, али он и његова супруга Шантал не жале: имају их на хиљаде који у њихов дом, у Паризу, уносе радост, као да су им рођена. Замислите какво је то богатство!

Ово је прича о Родољубу Нићифоровићу из Париза, а родом из Постења код Новог Пазара. Ово је лекција како се враћа дуг детињству и завичају. Путоказ како да будемо бољи, пружајући руку у невољи нечијој деци, туђој, сасвим непознатој. И, како да изнедримо људе за понос не само средине у којој се остварују у својој професији, већ и целе нације.

– Срећан сам човек – говори Нићифоровић. – Помислим понекад да нема срећнијег од мене кад чујем да су успели, да им је наша помоћ помогла на путу који су зацртали. Срећан сам кад стигне писмо, као недавно од Иване и Невене Јоловић, најбољих студената економије на новопазарском државном универзитету, да уписују мастер… Кад се јави проф. др Милица Петровић, најмлађи доктор наука на катедри индустријског машинства Београдског универзитета… Кад ми поруче Селма и Ахмо Реџовић: сестра лекар, брат добио специјализацију… кад ми испричају да Никола Терзић, виртуоз на хармоници, осваја европске награде… Кад сестра, која је изгубила брата под бомбама, успешно заврши медицину… Како да не будем срећан. Они су за „наше мало“, вратили велико поверење. Куд ћете веће радости.

Родољуб Нићифоровић казује ово са осмехом, оним који имају само људи који дарују, а ником ништа не дугују. А за даривање не траже никакво признање. И у томе је величина давања. И у томе је наша срећа да, пуким случајем, упознамо овог Човека.

Фото Приватна архива
Фото Приватна архива

Како се уписао у досад мало познату књигу племенитих?

Прича нам, најпре, да се после бомбардовања са својом Францускињом, супругом Шантал, упутио у Србију са дубоко у памћење урезаним осудама народа ком припада, а којима се достојанствено супротстављао у земљи некадашњег француско-српског пријатељства. Био је запањен разореном Србијом, Београдом у ком је стасавао као студент економије. Завичајем уз чије се лепе слике будио.

– Тада смо решили супруга и ја да на свој начин помогнемо – присећа се Нићифоровић. – По повратку у Француску основали смо удружење „Сена и Сава“, симбол спајања Париза и Београда. Определили смо се за то да помогнемо талентованој деци, средњошколцима и студентима из породица са слабијим материјалним стањем, нећу да кажем сиромашним. И, међу прве у удружење укључили најближе: родитеље моје супруге, породицу њене сестре, наше најближе пријатеље – да свако издвоји колико може… Успут смо им говорили како изгледа Србија после бомбардовања, показивали фотографије… Наша мисија, што се каже, на прву је уродила плодом. Круг добротвора се ширио. Порука тој нашој деци је била: ми помажемо данас, ти памти, па сутра узврати слабијем од себе.

Нићифоровић је од људи из завичаја тражио да му доставе списак деце којој је потребна материјална подршка, а захтева је сваког дана стизало све више. Удружење „Сена и Сава“ их је и кумовским везама спојило са одређеним људима из Париза.

– Кумство је за мене и данас, упркос времену у коме се све мање поштује, нешто узвишено, готово као родитељство – казује нам Нићифоровић. – Тако су Парижани имали све више кумчади у Србији. На деци је било само да се понекад јаве кумовима. Писмом, разгледницом, поруком… Да изразе поштовање. А пре свега, да за себе учине нешто добро, заврше школовање, постану своји људи.

Прелиставамо томове документације Удружења „Сена и Сава“… Лица деце. Готово две деценије су прошле. Многи су већ стасали људи, имају и своје породице. Ко да преброји све. Заустављамо се на 5.960 имена, односно стипендија које је ово удружење даровало деци у Србији, понајвише њих је из Нићифоровићевог завичаја, из Новог Пазара.

Ивана и Невена Јоловић Фото Бојан Миловић
Ивана и Невена Јоловић Фото Бојан Миловић

Издвајамо податак: за првих 40 стипендиста, на самом почетку, удружење је даровало по ондашњих 50 марака, држава је издвајала – 10. Данас удружење, у школовању талентованих студената који испуњавају критеријуме учествује са 30 евра – месечно.

– Захвална сам господину Нићифоровићу, његовој супрузи, њиховим пријатељима и свима у удружењу – каже нам проф. др Милица Петровић. – То није само материјална помоћ, то је и прича о међусобном поштовању, бризи и о много чему чега смо у овом времену лишени. Ми смо, заиста, више од пријатеља и кумова. Ми смо породица.

Ивана и Невена Јоловић, у поруци уз фотографије које су нам упутиле, шаљу и писмо које су недавно упутиле Удружењу „Сена и Сава“ на адресу Родољуба и Шантал Нићифоровић.

– Нисмо вас заборавили и нећемо. Хвала што сте нам и ви донекле помогли да успемо и желимо да са вама поделимо радост нашег успеха.

Милица Петровић Фото Анђела Стевановић Живковић
Милица Петровић Фото Анђела Стевановић Живковић

Али Родољуб Нићифоровић није ставио тачку на Удружење „Сена и Сава“. Желео је да племениту причу допуни тако да она траје… И када се упише у небеску књигу доброте. Да се ланац ни тада не прекине. Тако је сву своју имовину у Паризу, стан у центру, све непокретне и покретне ствари, у сагласност своје супруге Шантал, заложио у задужбину. Ова задужбина сваке године, као и овог октобра, награђује људе и институције које су помогле да се глас правде Србијом пронесе. Који су даровали део себе за другога.

НАГРАДЕ ГУЈОНУ И „НОВОСТИМА“

Задужбина „Родољуб Нићифоровић“ на свечаности у Новом Пазару (сутра у Културном центру у 14 сати) поделиће признања појединцима и институцијама који су се у протеклој години уписали међу племените: 34 дипломе и похвалнице у вредности од 10.000 динара, 12 „великих диплома“ – награда од 60.000 динара – и четири значајне донације за школу у родном Постењу и одељењу музичке школе „Мокрањац“ у Рашки. Међу награђенима „великим дипломама“ су хуманитарац Арно Гујон и књижевник и дипломата Ђоко Стојичић. Фонд хуманости „Вечерњих новости“ награђен је са 30.000 динара.

САМО ЈЕДНА ЖЕЉА НА УМУ

– Задужбина ми је одавно била жеља – каже Нићифоровић. – Жеља, како би се учило на лекцијама и других. Да се учи онако како сам ја поуку понео од родитеља: куд год да одеш, сине, гради себи кућу доброте. Били смо сиромашни, бројна породица. Мене је стипендирала држава док сам студирао економију и ја сам само једно имао на уму – да се одужим.

Аутор: Милена Марковић

Извор: НОВОСТИ

Награда „Живојин Павловић“ књижевнику Радомиру Смиљанићу

Награда „Живојин Павловић“ књижевнику Радомиру Смиљанићу

Књижевну награду „Живојин Павловић“ за најбољу књигу прозе писаца из Јагодине и Поморавља, или оних који су рођењем везани за овај град, за 2016. годину добио је познати писац, публициста и преводилац Радомир Смиљанић.

Жири за доделу награде у саставу проф. Снежана Бихлер, историчар мр. Дејан Танић и хроничар старе Јагодине Нинослав Станојловић, био је једногласан, изјавио је  секретар Књижевног клуба „Ђура Јакшић“ у Јагодини Тони С. Стојановић.

Радомир Смиљанић је рођен 20. априла 1934 године у Јагодини (отац Угљеша Смиљанић, професор музике и композитор, мајка Даница). У Београду Р. Смиљанић завршава Филозофски факултет, Одсек за немачки језик и књижевност. Студирао је и музику. После студија Р. Смиљанић је постављен за стручног сарадника у Институту друштвених наука где је изазвао пажњу својим истраживањем о читаности књиге у Југославији. Затим постаје уредник за питања културе, преводилац и спикер у емисијама на немачком језику ( Радио Београд 1965-69 г). Затим прелази у статус слободног уметника, уз интезивно бављење књижевним радом и културним ангажманом, ради као симултани и консекутивни преводилац за немачки језик на важним скуповима у земљи и иностранству, све до 1981. године када обољева и добија инвалидску пензију.

ВРЕМЕ КАДА РЕЧ „СРБИН“ НИЈЕ СМЕЛА ДА СЕ КАЖЕ!

Гордана Гоца Павловић
17. Oktober um 09:38
Српска књижевница Гордана Павловић
Из књиге „Завештање мом српском роду“ ( све информације око продаје преко порука)
ВРЕМЕ КАДА РЕЧ „СРБИН“ НИЈЕ СМЕЛА ДА СЕ КАЖЕ!

Први светски рат је од самог свог почетка разоткрио своје лице зла и таме, која се спремала Србима и свему ономе што се звало српским. Мало је говорено и јако мало се зна о злочинима Бугара на тлу Србије у том периоду. Терор и геноцид над Србима започет је спровођењем бугарске политике, под начелом да треба истребити што више Срба, а оно што преостане бугаризовати.
Изјава председника бугарске владе, у то време, то јасно доказује:
„Може се Србија обновити, може и да се Србија повећа после рата, али у Србији више неће бити Срба!“
Која количина мржње је избијала из ове реченице, а оно што се припремало становништву имало је језив карактер!
Српски језик, српска црква, књиге-поготово историјске, споменици културе су први били на удару. Све што је носило обележје српства је уништавано и спаљено. Отворене су бугарске школе. Састављани су спискови свештеника, интелектуалаца, угледних и учених Срба. Ти људи су били први за одстрел. Они који су одведени у логоре у Бугарској: Сливен, Стара Загора, Ђумурџана, тешко да су се икада вратили.
Моја деца носе у себи топлу, јужњачку крв по оцу и мој је дуг према њима да оставим записане историјске чињенице, које неће наћи ни у једном уџбенику током школовања. Зашто и због чега нека се питају они који су надлежни за то!
Сурдулица- Кланица
Јужна Србија има своју посебну лепоту, а највише због људи који ту живе, меке душе и дивног, здравог смисла за хумор. Али те 1915.- 1916. сваки осмех је замро…
У Сурдулицу, која је увелико била окупирана од стране Бугара, 14. октобра 1915. године, доведена је група коју су чинили младићи, обучени у сељачка одела. Срби, махом из Владичиног Хана. Нису их увели у саму Сурдулицу, већ у место Калифер. Не зна се који је био лепши и паметнији. Те исте ноћи, са првим мраком, њихова младалачка срца су престала да куцају. Бугари им одузеше право на живот, на љубав, на потомство. Народ им је дао име „40 мученика“…
Група свештеника стиже у Сурдулицу 18. новембра 1915. године. Међу њима прота Стева Комненовић, који је у Лесковцу поздравио Бугаре, упутио им добродошлицу, сматрајући их словенском браћом. Злотвори су му узвратили тако што су га сатима мучили, а онда живом ишчупали језик. Тек после су га убили. Заједно са њим доведени Трандафило Т. Коцић-ђакон и учитељ, Јосиф Поповић-образовани свештеник, Михајло Игњатовић-цењени свештеник који је завршио богословију у Београду, Марко Јоковић-учитељ и други, мучени су до изнемоглости. Јахали су их, понижавали и тукли кундацима као стоку.
Сурдулица се претварала у кланицу, а Дубока долина, Занкова ливада, Влашка дол, Калифер, Радичева њива, Романовачки поток, Дубрава, Јелашица, Корбевачка река и околина постала је гробље невиних Срба.
Убијање је настављено. Само поглед је могао да кошта некога живота. Убијано је старо, младо, жене, деца. Бугари су највише волели да користе бајонете. Формирали су тајне одреде, који су свако вече слали у смрт недужне. Многи Срби, које су доводили из околине или из других удаљенијих крајева, нестајали су ноћу. Говорено им је да иду у логоре. Већина никада није стигла даље од кланице у Сурдулици. Свака киша је откривала лешеве, недостојно закопане. Испливавали су на површину, из плитких гробова, а са њима излазила је на видело истина о страдању.
Бугарска имена која ће остати заувек упамћена због злодела који су починили су: Нестор Симеунов- резервни поручник, Стојан Јуруков-резервни потпоручник, Др.Пејев-лекар, Тодор Витанов-резервни поручник, Минчев и Кирчов-поручници. Јурков и Кирчов су властитим рукама заклали велики број Срба, а Минчев је био познат по својим речима „да може он би једним потезом сабље све Србе поморио“.
Бугарски војници који су сваке вечери спроводили Србе до ливада смрти, често су се такмичили међу собом у начину и по броју убијених. Роми, чији је задатак био закопавање мртвих, причали су о сликам које су затицали на тим местима и неописивим страхотама. Пре убистава скидали су људе и узимали од њих све што се могло, личну гардеробу, кошуље, које су после продавали. Дешавало се да јадне жене препознају одећу својих мужева или синова. На њима трагови крви, подеротине од бајонета или рупе од метака. Знале су супруге и мајке да их више нема, па су очајнички желеле бар те кошуље да имају… Туго непреболна!
Поједини бугарски војници су тврдили да је за кратко време у Сурдулици и њеној околини убијено преко 2000 Срба…
Сам живот, ако се то може назвати животом, је био строго одређен правилима, чије је и најмање кршење значило смрт. Забрањено је било светло, свако кретање са падањем првог мрака, никакав глас из кућа се није смео чути. Међутим, људи су се и поред забрана пели на таване, одакле су могли јасно видети како Бугари сваке ноћи одводе људе са повезом на очима путем, везани по двоје или десеторо, не дозвољавају им да говоре и пожурују их. После тога би се чули или меци, јечање, јаукање. И онда би све утихнуло. Крвници су се враћали, прали ножеве и бајонете од невине српске крви. Учињени грех нису могли опрати, ни сакрити.
Имена многих жртава се знају, али много њих је уписано као број. Те језиве бројке мртвих, недужних Срба и сада роморе у Романовском потоку.
Време када реч Србин није смела да се каже остало је у сећању становника Сурдулице, Врања, Владичиног Хана и околине и пренето је причама са колена на колено.
Језива истина о страдањима људи тог краја не сме бити заборављена, али не сме бити ни поновљена. Највећа опасност за људски род јесте када се дозволи да се развије клица мржње и зла према другом народу или нацији. Сваки народ мора да зна своју историју, да памти хероје, а још више невине жртве, како никада више не би дошло до тога. Сваки народ мора да призна истину, иако је она често болна и тешка.
Једино тако се можемо ослободити стега прошлости и градити лепшу будућност. Време је неумитно, пролази и за собом оставља трагове. Код нас Срба, оставило је много крвавих стопа, превише невиних жртава којима дугујемо одавање почасти и чување од заборава. С вером у Бога и уз молитву за смирај њихових душа, запалити свеће и научити младе нараштаје да извуку поуке, како им се не би историја поновила, како не би доживели да не смеју да кажу да су Срби!
https://www.facebook.com/knjiganadar/photos/a.388601017959561.1073741827.388593544626975/910053135814344/?type=3&theater

Српска књижевница Гордана Павловић
Из књиге „Завештање мом српском роду“ ( све информације око прода…

РОМАН „КРАЉ МИЛУТИН“- ВОЈСКОВОЂА, ДРЖАВНИК, НЕИМАР, ЉУБАВНИК

3D-Book-Template

Почетком октобра 2017. године из штампе, под окриљем ИК СВЕН Ниш, изашао је историјски роман Милоша Елека Вукотића „КРАЉ МИЛУТИН“- војсковођа, државник, неимар, љубавник. Књига које ће сигурно оставити траг у српској књижевности.

Најбољи приказ књиге дала је др. проф. Даринка Вучинић, у предговору:

Романом Краљ Милутин-војсковођа, државник, неимар, љубавник, Милош Елек Вукотић урања у свет средњевековне Србије, разгрћући уметничким поступком мотиве и теме које осветљавају проблеме војевања, државничке мудрости, неимарства и љубави краља Милутина.

Краљ Милутин, млађи син краља Уроша и Јелене Анжујске и поред сукоба с братом Драгутином, сином Стефаном, братанцем Владиславом, Византијом и многобројним непријатељима, знао је умео и смео да крчи путеве моћи и престижа своје земље коју су његови преци „од неба купили“ (Матија Бећковић).

Опрезан и промишљен, као правоверни потомак Стефана Немање печати своју владавину многобројним храмовним задужбинама уз које је градио и болнице, попут Светог Саве.

У свом духу сажима проницљивост, достојанство, мудрост и елеганцију Анжуја, своје мајке Јелене очаране деликатношћу мириса и предела Долине јоргована чиме је освојио његов отац краљ Урош са својим народом. Од проласка Долином до краја живота остала је уважена и вољена српска краљица и мајка својим синовима. Чак је при свом двору у Брњацима основала, о свом трошку, школу интернатског типа за девојке, образовала, а касније с миразом удомљавала. То је била прва школа за девојке таквог типа, у Европи.

Књижевник, Милош Елек Вукотић уз обиље историчности, мноштво ликова и ратовања, вештим драмским заплетима приближава нам давно прохујали свет да схватимо „да је увијек исто, само се костими мијењају“ . Страх, злоба, мржња, љубав, слобода, неправда силника, борба, правда, све су то закономерности живота и света. Без обзира на доба.

Стваралачким наумом, Милош Елек Вукотић наглашава очај и бол краљице Јелене да јој се синови Милутин и Драгутин међусобно не поубијају због престола, сугеришући трагичност мајки кроз сва и у свим временима.

Импресиван је драмски набој психолошког пасажа када моћни цар Андроник Други, Палеолог, уплашен победама српског краља Милутина и саветом краљице Ирине „ако непријатеља не можеш да победиш, прогласи га за пријатељa”, размишља како да сачува своју Византију. Баш тада утрчава његова мезимица, мала Симонида, загледавши се несташно у посетиоца Михаила Главаса каже: „Татице, много ти је леп овај Михаило, кад порастем удаћу се за њега“ . Потом истрча као што је утрчала. Писац варира тему медитирајући да „судбина…уме да се поигра…не бирајући породицу, макар била и царска. Ником у овом тренутку, није падало на ум шта се све може изродити…орођавањем са српским краљем“ .

На таквој уметничкој равни писац развија тему сусрета сада краљице Симониде и свекрве Јелене на њеном двору у Брњацима на Ибру. Краљица Јелена дубоко поима драму бистре, лепе плавооке девојчице, драгуља, заточене златним кавезом, да би био сачуван трон царски њеног оца. Болно промишља њену судбину жртве као што су жртвоване и многе принцезе света тог доба.

Такве лирске премисе плене у овом роману као што је и кратко дружење с јетрвом Кателином, Драгутиновом краљицом у Београду као и разговори Симонидини с девером.

Приповедајући о животу и свету краља Милутина са нагласком очувања земље и народа, Милош Елек Вукотић као да има на уму завештање непоновљивог Његоша „ал тирјанству стати ногом за врат, то је људска дужност најсветија“ . Кроз сва времена, па и данас зар не проживљавамо свакојако тирјанство?

Краљ Милутин није само у свом времену створио и бранио моћну српску државу него и у нашем времену, данас својим задужбинама брани свој народ и његове вредности. Богородица Љевишка у Призрену, својом лепотом измамила је стихове песника из народа освајача „зеница ока мога извор је твоје лепоте“ који су записани на десном зиду порте, на арапском језику. Опстала је до данас иако су је „Мунарили“, а данашњи терористи палили.

Краљ Милутин брани свој народ и својим манастиром Грачаницом с Христом Пантократором и својом краљицом Симонидом којој „Арбанас ископа очи“, а она и даље види душом својих поданика. Краљ Милутин брани свој народ својим сенима и гробном црквом манастира Бањске. Нису случајно под заштитом УНЕСК-а ове задужбине.

За 40 година владавине краљ Милутин саградио је 40 задужбина, а своју државу начинио значајном у Европи. Не знам у ком још народу је живео и градио такав краљ као српски краљ Милутин Бог зна.

Ово све схватимо кад промишљамо, роман Милоша Елека Вукотића који озари душу и покрене посустале и равнодушне у роду српском.

У добри час!“

Биографија:Милош Елек Вукотић

Рођен је у Пећкој Бањи, у само предвечерје Другог светског рата, 11.фебруара.1941. године. Са мајком ратне године проводи у Пећи код ђеда, у Капешници, најозлоглашенијем шиптарском делу овог града, а како су преживели балистичке погроме ни сам не зна.

По ослобођењу, са родитељима, сели се у Бачку, а потом у Шумадију. У Конареву код Краљева завршава Осмогодишњу, а средњу школу у Ваљеву. Пола радног века проводи у Санџаку радећи у аутомобилском гиганту. Пошто је прокрстарио Србију уздуж и попреко, скрасио се најзад у Београду и ту окончао радни век, и отпочео ново поглавље у свом животу. Након пензионисања, посветио се свом латентном таленту. Почиње да пише поезију.

Рођен уочи рата, као дете прегрмео ратне дане и тешке послератне године. Задојен српским епом и богатом српском средњевековном историјом, почиње да пише и прозу. Фасцинација му је српски средњи век, па из њега црпи материју за своје историјске романе.

До сада објавио две збирке песама:

Моја поезија“ и „Живот песме пише, али није песма“ и три историјска романа: „Јевдокију и Јелену волео је Душан Силни“ и „Пастир који је задивио свет МИЛОШ ОБИЛИЋ “, трећи историјски роман „ Три српска витеза и деспот“, са којим постаје добитник високог признања Академије „Иво Андрић“ за животно дело.

Почетком 2017-те објавио је књигу „Смиљанићев “атентат” на Тита“- романескна биографија.

Када је почео да пише, како каже аутор, награде су свакако добро дошле, али му оне превасходно нису биле потицај, већ његова намера да испровоцира и стимулише писце родољубе, да што више и што надахнутије пишу о нашим историјским величинама. Да заједнички развијамо дух родољубља у српском народу, које је успавано захваљујући полувековном утеривању страха, како Срби у својој величанствености не би много одударали од других народа и народности, некада нам заједничке домовине. Тим апелом желео је да заједно с писцима историјског штива поврати свом народу дух величанствене нам прошлости, како би градили још сјајнију будућност.

Сигурна сам да ће ова значајна књига пронаћи свој пут до читалаца и да ће се дуго причати о њој…

Припремила:

Српска књижевница Гордана Павловић