Glas Dijaspore ima čast da predstavi pesnikinju od internacionalnog renomea; MARIJA NAJTHEFER POPOV

Ti imaš ludilo koje se krije

U tvojoj mašti

Duboko u tvojoj pesmi

Gore vatre

Od kojih treba da se rasplamsaju

Reči

Reči koje treba da gore vatrom strasti

Ti imaš ljubav koju nosiš na ledjima

A guši te u dubinama

Jer ne umeš da je zadovoljiš

Ne umeš da je izgovoriš

Tvoje telo zadovoljava nagone

I obavlja seanse parenja

Nemo

(Zamisli pesmu bez reči?!

Gluva i prazna?!

Šuplja i glupa?!)

…..

Ljubav se govori glasno

Kao što se pesma piše strasno

Požuda izgovara reči

Reči su okidač za plamen

Za vatru i ludu igru strasti

Gde dva tela

Bez dodira

Osete sve

Sve do ludila

Slatkog zadovoljenja….

Nema strasti bez reči

Ni pesme bez reči

Nema vatra

Sagoreva pesmu

marijanajtheferpopov@

2)

Sabiram ti suze
U šake
Pa se njima jutrom mijem
Skupljam ti uzdahe
U svoje udahe duboke
Pa dišem duboko
Da bih nastavila
Da ne govorim
Pratim ti korake
I odmičem se u senku
Da ne naslutiš me
U blizini
Preživljam ti vapaje napuštenosti
Spremna da konačno shvatiš
Ko sam ti bila
I kako je čaša prelila
Žuč je gorčina
Od koje se stvara
Hronična mučnina
Umesto u grlo
Stavim prst na čelo
I shvatanjem se izlečim
Od tebe

marijanajtheferpopov@

3)

Nemoj me pitati

Da li sam tužna

Ništa me ne pitaj

Odavno nisi,nemoj ni sada

Sve si znao

Sve sam znala

Znaš i kako mi je sada

I zato me ne pitaj

Da li sam napuštena,jadna

Suze se bore na klackalici oka

Sve smo bitke izgubili

Al ne priznajem rastanak

Zbog toga ta borba suza

Šta je teže?

Bili smo pripremljeni posmatrači

sopstvenih promašaja

A, rado okretali godine na kalendaru života

Strpljivo čekajući da sve maskarade prodju

Verujući da u drugom životu

nećemo živeti kako nam drugi kroje

i kao voleti one koji nas ne vole

Gutajući bujice čemerne tuge

Odlučni da ne pokažemo stisnute zube

Oglodali smo sebe

ne izgovarajući vapaje:

Pogledajte nam oči

Oči nam žive ali su umrle

Mi smo se bodrili ćutanjem

Radovali kratkim ostatkom trajanja

Sada je pola od nas dvoje tamo

do naše konačne pobede

ostalo je vrlo malo

Otišao si pre mene,džentlmenski

Gradi nam kuću

Vetrenjači ću ja ovde završiti krila

uzidavao si me u nju godinama

Niko to nije shvatio

ja sam znala i za te zidine ti pesme pisala

A, ćutali smo oboje tako dugoooo,godinama

Nismo se smeli očima sresti

Pale bi sve kule od karata

Koje su nam drugi put nebesa slagali

Klonula bi sva uludo protraćena snaga

I život žrtvovan svesno!

Nemoj me više pitati

Da li sam tužna?

Čula sam te,dobro znaš da sam čula

Zvao si me pre odlaska,nepromišljeno

A da mi ni ime pomenuo nisi niti glasa pustio

ponestala ti snaga na tren i strah

da li sam za tvoj odlazak spremna

i da li znam da je to baš tad

Sve sam te čula,sve te osetila,sve znala

I bila spremna kao uvek kada za nas treba

Teška je bila i moja borba tada

Da se ne odazovem,da ne krenem,

Da ti poslednja u oko stanem

Izdah tvoj poslednji u svoja pluća udahnem

Čemu?Kome?

Kad svakako je tako,znamo nas dvoje

Kako drugima i u tom trenu

objasniti sve naše maske i uloge

Izgovarali bi samo optužbe na nas nevine

Kratak je put pod mojim godinama

Za tobom kratko čekanje…

Zidaj nam topli dom

Koji nam oduvek nedostaje

I okupljaj svatove

Kumove,najbolje drugove

Kume,moje drugarice

Dočekaj me sa njima,najdražim nam gostima

Našim dragim roditeljima…komšijama

Davno otišlim prijateljima…

Klacka se ova suza

Izdajica

Neću da ti budem kukavica

Nikada nisam bila…

vrištim do neba,nema

bez treptaja u očima

Skamenjena i pritajena

Ne objašnjavaj nikome

Zašto me u mimohodu nema

(Tako smo hteli i tako treba)

KAD UVENU RUŽE

СЕЋАЊЕ

ГОДИНЕ ТЕКУ НЕЗАУСТИВО СЕ СТАРИ

ВЕЋ САМ ПРЕД ПРАГОМ ОСАМДЕСЕТЕ

СВЕ У МЕНИ, ОДУМИРЕ И БИВА МАЊЕ

САМО СЕЋАЊА БУЈАЈУ У ОДУМИРАЊУ


НАГОВЕШТАВА СВОЈУ ВЕЧНУ СЛАВУ

КАО ДА СЕ СВЕ ПРЕТВАРА У СЕЋАЊЕ

ДА ТЕЛО НЕСТАЈЕ ДА СЕЋАЊА ЖИВЕ

НА ПУТ ДА ПОНЕСУ СЕЋАЊЕ ВЕЧНО

КО ДА ГОВОРЕ ДА ЋЕ ВЕЧНОСТ БИТИ

БАШ ТА СЕЂАЊА, ТОГА НАМ КОФЕРА

КОЈЕГ ПАКОВАСМО ЦЕЛОГА ЖИВОТА

ДА БУДЕ, НАШЕ ВЕЧНОСТИ СУДБИНА

ДОК ПОЛАКО ТЕЛО И ЧУЛА ОДУМИРУ

ЖИВОТА ПОЗНА ЈЕСЕН МИ СЕ БЛИЖИ

И СВЕ МИ ПОСТАЈЕ СИТНИЈЕ И МАЊЕ

ДОК МИ ПУПОЉЦИ СЕЋАЊА НАВИРУ

ПРЕТВАРАЈУ МИ СЕ У ЦВЕТНЕ БЕХАРЕ

НАГОВЕШТАВАЈУЋ, У СМРТИ РАЂАЊЕ

НОВУ МИ ЕПОХУ, БЕСМРТНА ЖИВОТА

ИЗ ПУПОЉКА ЖИВОТА НАМ ВЕЧНОГА

ИЗ ЦВЕТНИХ СЕЋАЊА СЕ РАЂА ДУША

ТАКВА КАКВИ СМО ЗА ЖИВОТА БИЛИ

ДА У ВЕЧНОСТИ БИВА ОДРАЗ ЖИВОТА

СВОЈИХ ДЕЛА ИЛИ ЦРНИХ ПОСРНУЋА

КАКО СЕ СЕЋАМО ТАКО СЕ И ОСЕЋАМО

КАКО СМО ЖИВЕЛИ ТАКО ЋЕ НАМ БИТИ

ПОЗНЕ ЈЕСЕНИ ЖИВОТА СЕЋАЊА НАША,

СЕЋАЊА СУ ПЛОДОВИ, НАШЕГ ЖИВОТА

Душан Нонковић Теодоровић

ČESTITOM HRVATSKOM SVETU; PROČITAJTE STIHOVE OVE PESME PA SE UPITAJTE DA LI BI JOŠ UVEK HTELI BITI HRVATI!?

SUNCE I SEĆANJE

CRVENO SUNCE KO U KRVI OKUPANO

UMORNO KLIZI TRAGOM HORIZONTA

KO KLUPČE SUZA SKRVLJU NATOPLJENO

ZALAZI SUMORNO KAO RANJENA DUŠA

DA TIHO MRE TMINAMA PERMANENTA

TUGUJUĆI TAKO ZA MILIONIMA SRBA

NELJUDSKO BREME I SUNCU JE TEŠKO

POSTIĐENO, USTAŠKIM ZLOČINIMA

PODSEĆA NA KRV SA USTAŠKIH KAMA

DUBINAMA DUBLJIM OD ZENICE OKA

OSTAVLJA NA NEBU TRAG KRVI SRAMA

DA SE PAMTI DOK JE NARODA I SUNCA

SEĆA NA MILIONE POMORENIH SRBA

KRIK POKLANIH BEBA, MAJKI, OČEVA

BAKI, DEKA, UNUKA NEDUŽNOG SVETA

U JAME BAČENOG, MALJEM POUBIJANOG

OD, USTAŠA I SRPSKIH KOНVERTITA

O BOŽE, BOŽE, DAL IMA VEĆEGA GREHA

DAL IMA DRŽAVE NA TIM TEMELJIMA

DAL MOŽE BITI BEZDUŠNOG NARODA

GDE VLADA BEZUMLJE I TUGA LJUDIMA

ZAR SU BEZUMNI OVLADALI UMNIMA

HILJADU PITANJA A NIGDE ODGOVORA

A SUZE SU SKRVLJU TEKLE POTOCIMA

POD OKRILJEM, USTAŠA I VATIKANA

KAD VIDIŠ NA NEBU CRVENO SUNCE

DA PONIRE U TOJ PURPURNOJ LEPOTI

DUBINAMA DUBLJIM, OD ZENICE OKA

MORAŠ ZNATI DA TAKO CRVENO TONE

DA PODSETI NA KRV NEDUŽNOG SVETA

ZLOČIN USTAŠA I SRBA KONVERTITA

I UVEK ĆE TO NAŠE PRELEPO SUNCE

PRI KRAJU DANA, TONUTI DUBINAMA

PODSEĆAJUĆI NA PREĆUTANE ŽRTVE

NA KRIK MILIONA POBIJENIH SRBA

KAME USTAŠA „ZA DOM SPREMNIH“

I NA NAS UBOGE ŠTO NEMO ĆUTIMO

ŠTO ĆUTANJEM ZLOČIN ODHRANISMO


O BOŽE BOŽE DAL IMA VEĆEGA GREHA

DAL IMA DRŽAVE NA TIM TEMELJIMA

DAL IMA VLADA KO HRVATSKIH SADA

DA UMANJUJE BROJKE UMORENIH SRBA

DA SE PODSMEVA NEVINIM ŽRTVAMA

GAZEĆI BEZ SRAMA OBRAZ PREDAKA


I SVAKI PUT OČARAN ČARIMA SUNCA

SRED RADOSTI MOJE OBUZME ME TUGA

SUNCE POSTANE, JATOM CRNIH PTICA

A SMEH BEBA, MUKLA LEDENA TIŠINA

BEZAZLENA RADOST KAMOM OKONČANA

U ROPCU KRVI BEZ TRUNKE SAOSEĆANJA

HLADNOM RUKOM MONSTRUMA BEZ UMA

ZA DOM SPREMNIH, BEZ DUŠE I BOGA!

Dušan Nonković Teodorović

Majka heroja sa Košara otkriva kako je braneći otadžbinu stradao Tibor Cerna-Snajperista iz Nemačke-U čast heroja sa Košare;

https://www.dnevne.rs/svet/nemacki-ratni-veteran-ubijao-sam-srpsku-decu-na-kosarama-snajperom-iz-velike-daljine-video-foto?fbclid=IwAR3s15FVPrAz1Ob5sCRezmlMLcszCFv7_jPl2JFzGludoMNv6JobeBegyag

ХЕРОЈИМА СА КОШАРЕ-СВЕЦИМА ОВОГ ВРЕМЕНА


ЕВО МЕ ДРАГИ, СОКОЛОВИ ПТИЋИ

ДА ЗАПЕВАМ И ЗА ВАС ДА ЖИВИМ

И ПОДСЕТИМ СА КОШАРА СЛАВНЕ

ДА СУ ЗА ЖИВОТА НЕБО ОСВОЈИЛИ

ДА ЋЕ ИХ СЛАВА ЛАЗАРЕВА СТИЋИ

И У ВЕЧНОСТИ РАМЕ УЗ РАМЕ БИТИ


ЗА ЕПОПЕЈУ ВАШУ ВЕКОВИ ЋЕ ЗНАТИ

НАРОД ВАС НЕЋЕ НИКАД ПРЕЖАЛИТИ

ПЛЕМЕНИТИЈЕ ОД БОРБЕ ЗА СЛОБОДУ

НЕМА ИЧЕГ НИТ ЋЕ ИКАД МОЋИ БИТИ

ДА ОБЛАЦИ СУЗАМА КО КИШОМ ЛИЈУ

НЕ БИ ОПЛАКАЛИ СА КОШАРА ХЕРОЈЕ

НИТ ОПРАЛИ ПОТОКЕ КРВИ ЈУНАЧКЕ


ДЕЦА ПРЕКО НОЋИ, ПОСТАШЕ ХЕРОЈИ

ПОСТРОЈИШЕ СЕ У ЦАРА ЛАЗАРА ГАРДУ

ЗА ДОСТОЈАНСТВО И СЛОБОДУ ЧАСНУ

ЖРТВОВАЛИ СУ СЕБЕ И СВОЈЕ ЖИВОТЕ

ГИНУЛИ СУ МЛАДИ ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ, А

НЕКИ СУ О ПРВОМ ПОЉУБЦУ САЊАЛИ

И КАКО БИ ГЊЕЗДО ФАМИЛИЈИ СВИЛИ

О ГУГУТАЊУ БЕБА И СВОЈИХ АНЂЕЛА

КАД НАПАДЕ МАЛУ ЗЕМЉУ 19 ЗЕМАЉА

СИЛА БЕЗ ОБРАЗА И БЕЗ ТРУНКЕ СРАМА

НАЈМОЋНИЈА ВОЈНА АЛИЈАНСА СВЕТА

ДА ЈОЈ ОТМЕ КОСОВО ИЗ ДУШЕ И СРЦА

И АКО ЈЕ ГОРЕЛО НЕБО, ВОДА И ЗЕМЉА

ОСТАВИШЕ СУЗЕ И СНОВЕ ЗА КАСНИЈЕ

НЕ УСТУКНУШЕ НАМ ДЕЦА, НИ ПЕДЉА

ПОСТАШЕ НАМ СВЕЦИ ОВОГ ВРЕМЕНА

Душан Нонковић Теодоровић


ХЕРОЈИМА СА КОШАРЕ

ХЕРОЈИМА СА КОШАРЕ-СВЕЦИМА ОВОГ ВРЕМЕНА


ЕВО МЕ ДРАГИ, СОКОЛОВИ ПТИЋИ

ДА ЗАПЕВАМ И ЗА ВАС ДА ЖИВИМ

И ПОДСЕТИМ СА КОШАРА СЛАВНЕ

ДА СУ ЗА ЖИВОТА НЕБО ОСВОЈИЛИ

ДА ЋЕ ИХ СЛАВА ЛАЗАРЕВА СТИЋИ

И У ВЕЧНОСТИ РАМЕ УЗ РАМЕ БИТИ


ЗА ЕПОПЕЈУ ВАШУ ВЕКОВИ ЋЕ ЗНАТИ

НАРОД ВАС НЕЋЕ НИКАД ПРЕЖАЛИТИ

ПЛЕМЕНИТИЈЕ ОД БОРБЕ ЗА СЛОБОДУ

НЕМА ИЧЕГ НИТ ЋЕ ИКАД МОЋИ БИТИ

ДА ОБЛАЦИ СУЗАМА КО КИШОМ ЛИЈУ

НЕ БИ ОПЛАКАЛИ СА КОШАРА ХЕРОЈЕ

НИТ ОПРАЛИ ПОТОКЕ КРВИ ЈУНАЧКЕ


ДЕЦА ПРЕКО НОЋИ, ПОСТАШЕ ХЕРОЈИ

ПОСТРОЈИШЕ СЕ У ЦАРА ЛАЗАРА ГАРДУ

ЗА ДОСТОЈАНСТВО И СЛОБОДУ ЧАСНУ

ЖРТВОВАЛИ СУ СЕБЕ И СВОЈЕ ЖИВОТЕ

ГИНУЛИ СУ МЛАДИ ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ, А

НЕКИ СУ О ПРВОМ ПОЉУБЦУ САЊАЛИ

И КАКО БИ ГЊЕЗДО ФАМИЛИЈИ СВИЛИ

О ГУГУТАЊУ БЕБА И СВОЈИХ АНЂЕЛА

КАД НАПАДЕ МАЛУ ЗЕМЉУ 19 ЗЕМАЉА

СИЛА БЕЗ ОБРАЗА И БЕЗ ТРУНКЕ СРАМА

НАЈМОЋНИЈА ВОЈНА АЛИЈАНСА СВЕТА

ДА ЈОЈ ОТМЕ КОСОВО ИЗ ДУШЕ И СРЦА

И АКО ЈЕ ГОРЕЛО НЕБО, ВОДА И ЗЕМЉА

ОСТАВИШЕ СУЗЕ И СНОВЕ ЗА КАСНИЈЕ

НЕ УСТУКНУШЕ НАМ ДЕЦА, НИ ПЕДЉА

ПОСТАШЕ НАМ СВЕЦИ ОВОГ ВРЕМЕНА

Душан Нонковић Теодоровић

ОСАМДЕСЕТ ТРИ ЧОБАНСКЕ ФРУЛЕ ПЕСНИКА (ПЕСНИКУ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ)

Почетна страница > Новости

Славица Јовановић

ОСАМДЕСЕТ ТРИ ЧОБАНСКЕ ФРУЛЕ ПЕСНИКА (ПЕСНИКУ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ)

ОСАМДЕСЕТ ТРИ ЧОБАНСКЕ ФРУЛЕ ПЕСНИКА (ПЕСНИКУ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ) Осамдесет три чобанске груле засвираше небеским стадима од облака, однесе их песник ливада и пашњака, рађања и пропланака… Оде и ти добри човече и однесе осамдесет три земаљске фруле, да њима небеским стадима од облака записујеш мелодије. Знао си добри човече казивати у перо, сад стихујеш твоја је оловка фрула и свих десет прстију по једна свирала чобансја, док свитања исписујеш цвркутањем птица. Јеси ли имао огледалце добри човече, да завучеш руку у оџак и видиш тај круг неба, те кружне годове светлости и да се нека метална птица није надвила над нашим огњиштем, видиш ли небо у том комаду огледала, којим ти измерише последњи дах, самртни ропац, тај издисај тајну временског записа словариш, тај флеш који ће се винути у небо, та душа човекова и просути се светлуцавим грумењима злата, да постане светлост песнику који се тек рађа. Видиш ли тамо чобанске плетенице виле суђениве, ту рибљу кост украшену невеном и пупољком, због којих гост у грлу застаје… Јеси ли у шакама понео зрневље пшенице исклијале, да засејеш њиве Светог Саве и пупољке и руже и божуре и босиља, метвице, да развучес осмех ко усне хармонике, понесе ли са собом праг вековни и запис храста, јеси ли или ниси добри Добрице , или макар само малу лепињу и мало кајмака, чокот тамјанике или кап шљивовице, да тамо негде беле вране из облака обојиш вином руменим и потоцима брзацима, изворима надахнућа, однесе ли осамдесет три вилина коњица и свица, остави ли свој прамен косе уместо бабина свом новом рифјењу, у хербаријуму ливадског биља.. Јесу ли понео Милошу и Радмили песнице фрулашу тестаменте оџаклија, житница и винарија, тапију живота између првих млечних зуба до зуба времена, вратио мајчино млеко до млечног пута. Песнику ћурлика, славуја и ласта, Ти који си песник и запис вековног храста, импулс надничарских руку. Однесе ли босиљу босиљка и жиле куцавице песничког првенца и негде у унутрашњем џепу капута сиротињског, калем српске лозе непрскане, однесе ли у устима песму да је шапатом бисера просипаш усним шкољкама, песницима амбасадорима љубави, који те дочекаше да се поново родиш на небу, овенчан славом песника, шљивика и вишњика. Однесе ли осамдесет три светиње и сто књига, шуму церову, сечу бадњака и компас да се вратиш уназад кад дође време а ти отелотворен и оваплоћ ен кроз нежне пролећне капи кише, да песмом умијеш девојацка лица и залијеш тек посејане нииве, вишњике и житнице, помилујеш погледим од суза њихове руке и рамена пре Врбице, младих снаша што тек поскидаше џемпере од вунице. Дал ти у усима одзвања мелодија осамдесет три фруле и стихови песмарице? Понесе ли огледалце добри човече, да кроз оџак огориш димњаке да сукне пламен огњишта у висине, ако се нека метална птица надвила изнад крова, па се не виде годови круга ко светлости из тунела, да грцамо загрцнути и закашљани од превеликог облака чаџавог дима, којим инквизитори песму чобанску и бистру реку и небо над земљом србице и ћирилице, вруће погаче и соли са мајчиним млеком посисаним, на овој земљи задужбини Млечног пута, а тамо где нема птичијег млека и меда из саћа, где живе светилишта и фењери од стихова, који ће надгледати наше животе. Понесе ли добри човече осамдесет три народне ношње и опанке шиљкане да се преобуку и преодену сви „горе“ под скутем Божјим усускане, да се обуку они у дроњицима којима је дотрајала, негде у небеском јату, негде у небеском јату где живе пастири и песме самониклице и загрљаји крај реке, сред пашњака и пропланака, вечитим уздахом неудахнуте девојке из града, однесе ли жубора и шумора и птица, шумадијски дечаче и старче, песниче – сељаче, да шшшшуморе и пссс не говоре тишини шутњу. Однесе ли осамдесет три дуката да платиш небеске музичаре, кад крену с тобом у небеску свирку и кад над неким лугом будеш дрозд или ластавица., однесе ли песмотворне словарице и боровину и миропомазање да зауставиш црвоточине на дрвеним крстовима засипајучих смоластим тамјаном, да окрпиш опанке шиљкане, кад ти кумови на крштењу новорођења буду песници минулих векова, испевали све ил шта оста неиспевано, видару и травару, биљоберу, песниче оца и сина, свирало од зове, наскупљана јабуко дивљако у прегачи мајке и стари орају у џепу праоца… Песниче љубави и пролећа јави виде ли где да голуб са врапцем гнездо свија или кос са соколом или ко код нас грлица са грлицом пре Лазареве Суботе и Врбице, песниче чобанине у чијим је рукама фрула оловка, да тамо горе свираш и певаш небеским стадима и да бдијеш изнад српских оџаклија, ризничару и чувару ћирилице – добри човече, Добрице… Нек вечна слава песнику шума и птица, игранки и прела, сеница и голубица, песнику села, олтара и опела, крстења и рађања, песнику ливада изникли из шумора шума и жубора , са извора песме изворне и девојачких стргнутих ђердана, песниче ливада, чобанских стада, радничке класе и надничара, песниче љубави и бехара, пророка лакоскока, песми мајке оца и сина , деде и унука, веснику чобанских пролећа. Несаломиви, чудесни , жило куцавице, свирачу и орачу, копачу, самоникла ливадска биљко лековита , песмотворе , Ти који си грмаљ а долећес као врабац под прозоре пред свитање , где на чела уморних стављаш облоге од месечине, свих својих песничких слобода. Данас је Гружа и слављеница тужна, остала без песника руже ветрова. Слава ти. Славица Јовановић новинар , књижевник 29.3. 2019. године

ОСАМДЕСЕТ ТРИ ЧОБАНСКЕ ФРУЛЕ ПЕСНИКА  (ПЕСНИКУ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ)

12.04.2019. год.

Славица Јовановић

НЕ ЗАБОРАВИМО; СВАКА ТЕРИТОРИЈА СЕ МОЖЕ НА КРАЋЕ ИЛИ ДУЖЕ СТАЗЕ ИЗГУБИТИ, НАСИЉЕМ ОТЕТИ АЛИ САМА ТЕРИТОРИЈА НЕ СТВАРА ЈЕДАН НАРОД ВЕЋ КУЛТУТА ЈЕДНОГ НАРОДА КАО И ПЛЕМЕНИТА ДЕЛА СВАКОГ ПОЈЕДИНЦА-УЗАЛУД НАМ АЛБАНСКИ ЕКСТРЕМИСТИ ОТИМАЈУ ТЕРИТОРИЈУ, НЕ ЋЕ СТИМ МОЋИ ИМАТИ И НИКОЛУ ТЕСЛУ НИТИ ИКОГА ОД ПОСЕБНОГ ЗНАЧАЈА НА ДУГИМ СТАЗАМА. НЕ ЗАБОРАВИМО, НАРОД ЧИНЕ И ПЛЕМЕНИТА ДЕЛА СВАКОГ ПОЈЕДИНЦА КОЈА ОСТАЈУ ЗА ВЕЧНА ВРЕМЕНА УГРАЂЕНА У ТЕМЕЉЕ СВОЈЕ ДРЖАВЕ-НАРОД БЕЗ СВОЈЕ КУЛТУРЕ ЈЕ НАРОД БЕЗ ТЕМЕЉА СВОЈЕ ДРЖАВЕ.

Не заборавимо; територија се може на краће ил дуже стазе изгубити, насиљем отети али сама територија не ствара нацију већ култура једног народа у шта спада како наука тако и литература и поезија-Узалуд нам албански екстремисти отимају територију, не ће стим моћи имати Николу Теслу нити неког од посебног значаја на дугим стазама! Јевреји су били хиљадама година без своје територије па су опстали. Из тих разлога не треба поезију подцењивати-не заборавимо да је и поезија део културе као и лирика или књижевност и још много тога што чини један наро, као што су то и племенита дела сваког појединца која остају за вечна времана уграђена у темеље своје државе. Народ без културе је народ без темеља своје државности! ГЕНИЈИ СЕ НЕ ОТИМАЈУ, ОНИ СЕ РАЂАЈУ!

Душан Нонковић Теодоровић

ИЗ РУБРИКЕ ГЛАСА ДИЈАСПОРЕ ПОВОДОМ 24. марта БОМБАРДОВАЊА ОД СТРАНЕ НАТО-АУТОР, Катарина Бранковић Гајић

БИЛО ЈЕ ТО У ЗЕМЉИ НА БРДОВИТОМ БАЛКАНУ (Катарина Бранковић Гајић)

Било је то у малој земљи…

“Небески народ” учен од давнина

Да воли и ко га је мрзео

Док „Милосрдни анђео“

Земљу на брдовитом Балкану

Прљавим оружјем, не згази охоло…

Даљинским управљачем

Уђоше где им није место

Згазише мраве, ни криве ни дужне

Дадоше себи небеско право

Да све убијају, као своје сужње…

Сузе, туга, бес…

Разлише се код недужних људи

„Великани“ с оружјем уклетим

Узеше нам ближње, нека им Бог суди…

Погазише невине, неспремне…

Дете паде, убише га руке туђе

Зашто тако, зар срца немате

Да л‘ сте тада помислили

Може ли „мечка“ да заигра

Испред ваше куће…

Немилосрдно, охоло згазише

Са висине клете, све што хода

Земљом својом не могасмо ићи

Склоништа су била бункери живота…

Да ли се икада питате

Када прошлост све је

Гризе ли вас савест или сте уклети

Заборавит‘ никада нећемо

Ни плач деце, ни јауке мајки…

Време никад не може да збрише

Покопане невине окице

Да л‘ вас куну са онога света

Чисте руке, невине душице…

ИЗ РУБРИКЕ ГЛАСА ДИЈАСПОРЕ; НАПИШИ КОЈИ СТИХ ПОВОДОМ 20. год. НАТО АГРЕСИЈЕ – Аутор, Марко Марија Марковић

Витезовима са Кошара

Прошлост спава у сећању,
а ноћ давна тајну крије,
како су за српско име,
крвариле Проклетије.

Крвљу српских мученика,
још од туге небо јеца..
Постадоше витезови,
а били су само деца.

Жељни песме и живота,
слатких чежњи и љубави,
ал‘ ни један није хтео,
свога друга да остави.

Још се чује кроз планину,
како прете, како зову:
„Куд‘ си пош’о Арнауте,
зар на земљу Србинову?

Поврати се, о дрзниче,
ако ти је глава мила,
знаш да нас је чак и мајка,
већ одавно прежалила.

Не суди нам по младости,
не дирај у горског вука,
сви смо данас Обилићи,
још је жива крв хајдука.

Ти не видиш наша крила,
на плећима што се беле,
тебе води реч ђавоља,
немаш очи за анђеле…“

Још се сећа крш Кошара,
да им беше иста жеља,
као Лазар изабраше,
царство нашег Створитеља.

У јуришу последњему,
херојски су славно пали,
али хорди арнаутској,
у Србију нису дали.

Још шапуће Ђеравица,
још крваре Проклетије,
нећемо вам опростити,
док је Срба и Србије.

Марко С.Марковић

село Љуљаци у Гружи