Sabiram ti suze U šake Pa se njima jutrom mijem Skupljam ti uzdahe U svoje udahe duboke Pa dišem duboko Da bih nastavila Da ne govorim Pratim ti korake I odmičem se u senku Da ne naslutiš me U blizini Preživljam ti vapaje napuštenosti Spremna da konačno shvatiš Ko sam ti bila I kako je čaša prelila Žuč je gorčina Od koje se stvara Hronična mučnina Umesto u grlo Stavim prst na čelo I shvatanjem se izlečim Od tebe
ОСАМДЕСЕТ ТРИ ЧОБАНСКЕ ФРУЛЕ ПЕСНИКА (ПЕСНИКУ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ)
ОСАМДЕСЕТ
ТРИ ЧОБАНСКЕ ФРУЛЕ ПЕСНИКА
(ПЕСНИКУ ДОБРИЦИ ЕРИЋУ)
Осамдесет три чобанске груле засвираше небеским стадима од облака,
однесе их песник ливада и пашњака,
рађања и пропланака…
Оде и ти добри човече и однесе осамдесет три земаљске фруле,
да њима небеским стадима од облака записујеш мелодије.
Знао си добри човече казивати у перо,
сад стихујеш твоја је оловка фрула
и свих десет прстију по једна свирала чобансја,
док свитања исписујеш цвркутањем птица.
Јеси ли имао огледалце добри човече,
да завучеш руку у оџак
и видиш тај круг неба, те кружне годове светлости и да се нека метална
птица
није надвила над нашим огњиштем,
видиш ли небо у том комаду огледала,
којим ти измерише последњи дах, самртни ропац, тај издисај тајну
временског записа словариш, тај флеш који ће се винути у небо, та душа
човекова и просути се светлуцавим грумењима злата, да постане светлост
песнику који се тек рађа.
Видиш ли тамо чобанске плетенице виле суђениве, ту рибљу кост украшену
невеном и пупољком, због којих гост у грлу застаје…
Јеси ли у шакама понео зрневље пшенице исклијале, да засејеш њиве Светог
Саве и пупољке и руже и божуре и босиља, метвице, да развучес осмех ко
усне хармонике,
понесе ли са собом праг вековни и запис храста, јеси ли или ниси добри
Добрице , или макар само малу лепињу и мало кајмака,
чокот тамјанике или кап шљивовице,
да тамо негде беле вране из облака обојиш
вином руменим и потоцима брзацима,
изворима надахнућа,
однесе ли осамдесет три вилина коњица и свица,
остави ли свој прамен косе уместо бабина свом новом рифјењу,
у хербаријуму ливадског биља..
Јесу ли понео Милошу и Радмили песнице фрулашу тестаменте оџаклија,
житница и винарија,
тапију живота између првих млечних зуба до зуба времена,
вратио мајчино млеко до млечног пута.
Песнику ћурлика, славуја и ласта,
Ти који си песник и запис вековног храста,
импулс надничарских руку.
Однесе ли босиљу босиљка и жиле куцавице
песничког првенца и негде у унутрашњем џепу капута сиротињског,
калем српске лозе непрскане, однесе ли у устима песму да је шапатом
бисера просипаш усним шкољкама,
песницима амбасадорима љубави,
који те дочекаше да се поново родиш на небу,
овенчан славом песника, шљивика и вишњика.
Однесе ли осамдесет три светиње и сто књига, шуму церову, сечу бадњака и
компас да се вратиш уназад кад дође време а ти отелотворен и оваплоћ ен
кроз нежне пролећне капи кише, да песмом умијеш девојацка лица и
залијеш тек посејане нииве, вишњике и житнице,
помилујеш погледим од суза њихове руке и рамена пре Врбице,
младих снаша што тек поскидаше џемпере од вунице.
Дал ти у усима одзвања мелодија осамдесет три фруле и стихови песмарице?
Понесе ли огледалце добри човече, да кроз оџак огориш димњаке да сукне
пламен огњишта у висине, ако се нека метална птица надвила изнад крова,
па се не виде годови круга ко светлости из тунела, да грцамо загрцнути и
закашљани од превеликог облака чаџавог дима, којим инквизитори песму
чобанску и бистру реку и небо над земљом србице и ћирилице, вруће
погаче и соли са мајчиним млеком посисаним, на овој земљи задужбини
Млечног пута, а тамо где нема птичијег млека и меда из саћа, где живе
светилишта и фењери од стихова,
који ће надгледати наше животе.
Понесе ли добри човече осамдесет три народне ношње и опанке шиљкане да
се преобуку и преодену сви „горе“ под скутем Божјим усускане, да се
обуку они у дроњицима којима је дотрајала, негде у небеском јату, негде
у небеском јату где живе пастири и песме самониклице и загрљаји крај
реке, сред пашњака и пропланака, вечитим уздахом неудахнуте девојке из
града, однесе ли жубора и шумора и птица, шумадијски дечаче и старче,
песниче – сељаче, да шшшшуморе и пссс не говоре тишини шутњу.
Однесе ли осамдесет три дуката да платиш небеске музичаре, кад крену с
тобом у небеску свирку и кад над неким лугом будеш дрозд или ластавица.,
однесе ли песмотворне словарице и боровину и миропомазање да зауставиш
црвоточине на дрвеним крстовима засипајучих смоластим тамјаном, да
окрпиш опанке шиљкане, кад ти кумови на крштењу новорођења буду песници
минулих векова, испевали све ил шта оста неиспевано, видару и травару,
биљоберу,
песниче оца и сина, свирало од зове, наскупљана јабуко дивљако у прегачи
мајке
и стари орају у џепу праоца…
Песниче љубави и пролећа јави виде ли где да голуб са врапцем гнездо
свија или кос са соколом или ко код нас грлица са грлицом пре Лазареве
Суботе и Врбице, песниче чобанине у чијим је рукама фрула оловка,
да тамо горе свираш и певаш небеским стадима и да бдијеш изнад српских
оџаклија, ризничару и чувару ћирилице – добри човече, Добрице…
Нек вечна слава песнику шума и птица, игранки и прела, сеница и
голубица, песнику села, олтара и опела, крстења и рађања,
песнику ливада изникли из шумора шума и жубора ,
са извора песме изворне
и девојачких стргнутих ђердана,
песниче ливада, чобанских стада, радничке класе и надничара,
песниче љубави и бехара, пророка лакоскока,
песми мајке оца и сина , деде и унука,
веснику чобанских пролећа.
Несаломиви, чудесни , жило куцавице,
свирачу и орачу, копачу, самоникла ливадска биљко лековита , песмотворе
, Ти који си грмаљ а долећес као врабац под прозоре пред свитање , где
на чела уморних стављаш облоге од месечине,
свих својих песничких слобода.
Данас је Гружа и слављеница тужна,
остала без песника руже ветрова.
Слава ти.
Славица Јовановић новинар , књижевник
29.3. 2019. године
Не заборавимо; територија се може на краће ил дуже стазе изгубити, насиљем отети али сама територија не ствара нацију већ култура једног народа у шта спада како наука тако и литература и поезија-Узалуд нам албански екстремисти отимају територију, не ће стим моћи имати Николу Теслу нити неког од посебног значаја на дугим стазама! Јевреји су били хиљадама година без своје територије па су опстали. Из тих разлога не треба поезију подцењивати-не заборавимо да је и поезија део културе као и лирика или књижевност и још много тога што чини један наро, као што су то и племенита дела сваког појединца која остају за вечна времана уграђена у темеље своје државе. Народ без културе је народ без темеља своје државности! ГЕНИЈИ СЕ НЕ ОТИМАЈУ, ОНИ СЕ РАЂАЈУ!
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 