„СА ОЛТАРА РОДНЕ ГРУДЕ“

„СА ОЛТАРА РОДНЕ ГРУДЕ“

Da ljubav prema rodnoj grudi ne poznaje granice i ne pada u zaborav pokazuje zbornik „Sa oltara rodne grude“, koji je izašao 2015.godine u izdanju izdavačke kuće SVEN iz Niša. Priređivač Milan R. Kosanović, je okupio svoje prijatelje, pisce i pokrenuo ovu divnu knjigu, čijom prodajom se pomaže obnova crkve Vavedenja presvete Bogorodice u Plaškom. Auori su iz Srbije i dijaspore, a to su: Božidar Boško Korzalko-Amerika,

Daliborka Pešut Mandić-Kanada, Ђорђе Латас-Srbija, Dimitrije M. Kosanović-posthumno objavljene priče, Milan M.Kosanović-Srbija, Milan R. Kosanović-Srbija

Nebojša Vukas-Srbija, Vladimir Vukelić-Italija.

RJEČ PRIREĐIVAČA

Ovaj Zbornik „SA OLTARA RODNE GRUDE“ je nastao kao izraz ljubavi, čežnje, želje i nastojanja da našima potomcima prikažemo i pokažemo, kako se nekada živjelo, kako se danas živi na prostoru Plaškog i plaščanske doline. Što je najvažnije tko je i koji je narod tu živio i živi. Da čuvamo i sačuvamo našu tradiciju i ono što u sebi nosimo–neko pjesmu, neko osmjeh, neko suzu za rodnom grudom… Sve ono što nas vezuje za rodni kraj. Jer to što nosimo, to je specifično i po tome se razlikujemo od drugih naroda srpskih i tu različitost treba da njegujemo i u sreći i u tuzi. Da se ne zaboravi naš jezik, da se ne zaborave naša kola, da se ne zaborave lička prela, lička odjela, posjela i riječi kao što su: kruu, graa, njesam, esam, oje, ralo i sve druge rječi specifične za naš kraj, kako se nekada govorilo u Plaščanskoj dolini. Da se ne zaboravi ni naša patnja, a ni naša ljubav. A naša je ljubav najveća… Zarad te ljubavi i iz te ljubavi, mi smo i napisali ovaj ZBORNIK.

… Saborni hram Vavedenja Presvete Bogorodice podignut je u periodu od 1755-1763 kao zadužbina tadašnjeg Episkopa Danila Jakšića i drevno je sjedište gornjokarlovačkih episkopa.

… Dok ima pravoslavnih crkava i hramova u našem zavičaju, ima i nas… U našem zavičaju, ma gde da se nalazimo na kugli zemaljskoj i lakše se podnose i suza i patnja zbog daljine, dok znamo da naši korjeni, srca naših predaka biju i dalje, ali sada kroz zvona plaščanske crkve i kroz prostor i vreme kao da nose reči: „Nismo, i nećemo zaboraviti.“

… Zahvaljujem se i svim autorima koji su uzeli učešća u stvaranju vrijedne knjige i odazvali se humanitarnoj akcji da zavidan broj knjiga poklonimo, kao naš prilog, za obnovu naše Svetinje… Naročito bih se zahvalio Ljubiši Pavlović na nesebičnom i pregalačkom radu, davanju podrške, savjeta u usmjeravanju izrade Zbornika u željenom pravcu i ostvarenju da se ova knjiga uradi. Potrebno je reći i riječ hvale gospođi Gordani Goci Pavlović na toploj, iz srca i duše biranoj riječi, o našem milom Zavičaju u njezinoj recenziji knjige…

Milan R. Kosanović

Deo recenzije

„SA OLTARA RODNE GRUDE“

Ono što je od posebnog značaja je očuvanje prvenstveno govora i izražavanja u tom kraju, a zatim i običaja, navika, tradicije. Ovaj zbornik „Sa oltara rodne grude“, iako humanitarnog karaktera i posvećen crkvi u Plaškom, je veliki dar za svakoga ko je bude imao u svojim rukama. Dar za sadašnje, ali i generacije koje dolaze. Pravi način da se sačuva sećanje na sve ono što je posebnost tog kraja, na ljude, velikane koji su rođeni u Plaškom i na sve one koji su i koji će biti upamćeni, način da se prenese mladim naraštajima, čiji su koreni u toj zelenoj dolini, na obalama Dretulje, kako se nekada živelo, stvaralo i kako se voli zavičaj. Baš, ta ista ljubav i odanost, koju su pisci iskazali, bez obzira na sve nedaće i golgote kroz koje su prošli, je najupečativljija i ona je simbol ovog zbornika- da se upamti, da se ne zaboravi, da živi kroz mladost koja stasava i što je najvažnije prenosi dalje.

Ljubav prema rodnoj grudi ne poznaje granice i prepreke, a miris hleba koji je majka umesila, očevi saveti, prate nas ceo život i ostavljaju trag u nama, kao i knjiga „Sa oltara rodne grude“.

Preporučujem od srca…

Gordana Pavlović, srpska književnica

(član UKS-a i redovan član Matice srpske)

BIOGRAFIJA

MILAN R. KOSANOVIĆ

Milan Kosanović, rođen 12. jula 1947.godine, od majke Milke, rođene Vukas, i oca Rade, kao osmo djete, četvrto muško u jednom seocetu Kosanović brdo. Osnovnu školu završio sam u rodnom selu Janja Gori, a osmogodišnju od petog do osmog razreda u Plaškom. Nastavio sam školovanje u Željezničkoj industrijskoj školi u Srpskim Moravicama, gdje sam završio zanat strojobravara.

1967. godine i iste godine otišao na odsluženje vojnog roka u JNA, u Lovran, Pulu i Bitolj. Po odsluženju vojske zaposlio sam se na elektrifikaciji pruge Zagreb-Beograd i ubrzo nastaradao na poslu. Ostao sam bez lijeve šake i lijeve noge gotovo do kuka.Nisam se predao. Završio Višu školu za Organizaciju rada. 1975. kada sam se i oženio sa Dragicom Krnić, sada Kosanović. Iste godine upisao sam Ekonomski fakultet. 1977.g. rađa nam se prva kćerka Sonja, zatim 1978.druga kćerka Milka. Studiram Ekonomiju i pohađam paralelno Republičku političku školu. Uključujem se u rad raznih invalidskih, sportskih i političkih organizacija. Vozim auto-reli. Postižem ekipno prvo mjesto na Sutjesci 1984. god. sa SDI „HRABRI“ Zagreb. Počinje rat. Prve mogućnosti odlazim u Invalidsku mirovinu. U želji za boljim životom i slobodom dolazim u Beograd, gdje i danas živim. Ovdje smo napravili kuću, kćeri su završile Master studije. Stvorile svoje porodice. Operisao sam Aneurizmu Abdomenalne Aorte 2011. Uz pomoć i podršku porodice, a naročito unučice Sare brzo se oporavljam.

Do sada sam objavio tri samostalne knjige „Zavičaj u duši“, „Zavjet krajiških rana“ i nedavno „Na megdanu“-epika o Novaku Đokoviću. Priredio sam zbornik „Sa oltara rodne grude“, čiji je prihod od prodaje namenjen obnovi crkve Vavedenja presvete Bogorodice u Plaškom. Moje pesme i priče su objavljene u nekoliko zbornika i antologija.

*DALIBORKA PEŠUT MANDIĆ

TRAGOVI DJETINJSTVA

Tražim izgubljene snove u vihoru rata
pretvorene u pepeo i prah
i staru majku što mi otvara vrata
da opet svoj kućni pređem prag.

Idem putevima starim
koji su trnjem posuti,
priroda mi govori da ih ostavim
a srce će opet čežnju prosuti.

Nema više ni ptica,
kažu da su na jug otišle,
čuje se samo zvuk tamburica
sa neke slike prošle.

Više nema ni cvijeća
koje se nekad rosom umivalo,
sad tu raste šaš i kopriva
i sve je već odavno izumrlo.

Bio je tu i potok
što je nekad žuborio,
imao je neki čudan tok
to mi je moj djed govorio.

Tužan je krajolik mog djetinjstva,
samo je nebo plavo kao nekad,
tu su mi ostala sjećanja sva,
jedino mi to uzeti neće nikad.

*MILAN. R. KOSANOVIĆ

CRKVA VAVEDENJE PRESVETE BOGORODICE U PLAŠKOM

Ovako nešto u svjetu nema,

lijepa je ljeti, lijepa kad je zima.

Napraviše je naši stari, prije dva i po vjeka,

strpljivo ona vremenu prkosi i čeka

potomke naših pradjedova,

da što prije počne joj obnova.

Ustanimo zato, hitro i svestrano,

koliko tko može, za obnovu da skupljamo.

Tu su naša prva napisana slova,

učinimo sve da postane ponovo

kao nekad, kad je bila nova…

Ako su je naši stari bili kadri napraviti,

možemo je i mi valjda obnoviti.

Opravdajmo obraz pradjedova,

pokažimo ponos i naših djedova,

podržimo htjenja i naših otaca,

prilažimo već od danas što više novaca.

Da naš narod ima negdje da se druži,

da se služba u crkvi dugo, dugo služi.

U njenom cimiteru da se kolo vije,

neka bude slično k’o što bješe prije.

Plaščani, koliko nas ima sad po svjetu,

smanjimo samo dnevno jednu cigaretu

nedjeljno ne kupujmo pivo

i po jednu kavu dnevno manje,

umanjimo time svoj „užitak“ i manu,

a te pare skupljajmo na stranu,

obnovit ćemo sve crkveno imanje!

Koliko naših ljudi vozi: Opele, BMV-e, Audije,

a dolazit ćemo u naš Plaški prije il‘ kasnije,

kad vidimo obnovljen naš sveti hram,

ponosit ćemo se i neće nas biti stid i sram,

kako sija kao nekad prije,

bit će nam u duši i oko srca toplije!

*VLADIMIR VUKELIĆ

LIKO MOJA

Liko moja, zavičaju mili,
Plaški, vele, ne pripada tebi,
kažu oni što tu nisu bili,
a ni htjeli da otiđu ne bi.
Ličanin je onaj koji voli
i poštiva svoju rodnu Liku,
što bi dao i svoj život goli
da sačuva o njoj barem sliku.
Odredi nam koga briga nije
da odemo ko kuda po svijetu
i ne mari što nam srce bije
za plaščansku našu grudu svetu.
Ne pravi se pripadnost za stolom,
već je stvara osjećaj u duši,
mi gledamo sa velikim bolom
onu našu crkvu što se ruši.
Napravi je Jakšića Vladika,
ono vrijeme kad je teško bilo,
da nam bude i ponos i dika
što ostade našem srcu milo.
Puno ljeta od tada je prošlo,
priča o tom još u nama živi,
nije vrijeme zaborava došlo,
svaki vjernik još se njemu divi.
Što’no reče jedna mudra glava
kakve, možda, više neće biti:
„Blago onom ko dovijeka živi
imao se rašta i roditi“

Зборник Са олтара родне груде изашао је из штампе 2015. године у издању нишког Свена.

Милан Косановић

Милан Косановић

 

ZBOG OVE PESME JE TESLA ZAPLAKAO

Kada je čuo stihove, poljubio je ruku čika Jovi Zmaju!

Advertisement

Nikola Tesla (1856-1943) je u jedinu posetu Beogradu doputovao 1. juna 1892, a sledećeg dana ga je, sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem, u svečanu audijenciju primio tadašnji kralj Srbije Aleksandar Obrenović.

U Beogradu je proveo ukupno 31 sat, od 1. do 3. juna i odlikovan je Ordenom Svetog Save drugog stepena.

Tokom boravka u Beogradu on je posetio i Narodni muzej i Veliku školu (odnosno Univerzitet), gde se obratio studentima i profesorima, a sa fizičarem Đorđem Stanojevićem, zaslužnim za početke elektrifikacije Srbije, razgovarao je o započetoj gradnji električne centrale u Beogradu.

“Ja sam, kao što vidite i čujete, ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu”, rekao je Tesla obraćajući se studentima.

Nedaleko od današnje Mostarske petlje, na Topčiderskom brdu, najverovatnije u vili kod Vajfertove pivare, priređena je velika manifestacija u njegovu čast. Između ostalih, tom prilikom pozdravio ga je i veliki srpski pesnik, lekar Jovan Jovanović Zmaj, pročitavši pesmu dobrodošlice Tesli. Tesla je inače bio veliki poštovalac Zmaja i prevodio ga je na engleski.

Ne znam šta je, jel’ suština

Il’ to čini samo mis’o

Čim smo čuli dolaziš nam,

Odmah si nas elektris’o.

Na što žice sprovodnice

Elektrika juri širom,

Vazduhom će biti spoja

(Posle možda i etirom).

Stoji stablo, stoji Srpstvo,

Majka svakom listu – sinu ;

Najsvežiji list mu trepnu

Pa odleti u daljinu.

Ti nam Tesla, ti vrliče,

Ode letom jače struje

U daleku Kolumbiju,

Da ti umlje kolumbuje.

I ti, Tesla, u kojem se ispolinske misli roje,

Tebe vraća neodolje,

Da poljubiš stablo svoje.

Ljubi stablo, dojčine mu,

Sisni dojku, sine vrli;

Svaka grana srpskog stabla

Tesli tepa, Teslu grli.

Beograd je danas sretan

Rukujuć’ se s srpskom dikom

I otkriva srce svoje

Pred Srbinom velebnikom.

No ti moraš opet natrag

Sastanak nam kratko traja

Al’ toplotu nosi sobom

Bratimskoga zagrljaja

Ostvarena j’ mis’o tvoja

Mis’o divna i golema:

Među nama biće veza,

A daljine nema, nema.

Razumeće listak sveži

Svaku žilu svoga stabla,

Spajaće nas elektrika

(Elektrika naših srca)

I bez žice i bez kabla.

Nikola Tesla, ganut pesmom skočio je i sa suzama poljubio pesnikovu ruku. Mnogi su zaplakali.

“Kad mi je bilo najteže u Americi i kada sam bio od svih odbačen i neshvaćen, s gorkim suzama čitao sam Vašu poeziju, a sada Vam obećavam da ću Vaše stihove prevesti na engleski jezik i u Americi objaviti“, rekao je tada Tesla Zmaju.

Pismo iz davnih vremena Skrivena Istorija Novog Sada

Biljana Trnjakov
4. August um 12:53
Pismo iz davnih vremena
Skrivena Istorija Novog Sada

Imamo prilike da čitamo tekst iz prošlih vremena, kako je govorila i pisala tadašnja gradjanska Vojvodina. A mnogo šta i ne znamo, pa je i korisno.
Zmaj o kojem niste znali
Čitav gradjanski i kulturni Novi Sad je te, 1891 godine, u Februaru mesecu, bio gotovo zgrožen svedočenjem Jovana Jovanovića – Zmaja; a u korist optuženog za ubistvo Miše Dimitrijevića – Jaše Tomića.
I kao da mu ni to ne beše dosta, ostareli Zmaj, naredne godine sastavlja pismo podrške Amaliji Stratimirović; koja je bila predvodila nekakvu, „žensku deputaciju“, koja je 1892 išla u Peštu, moleći Madjarske vlasti za Tomićevo pomilovanje.
Ogorčen Zmajevim pismom i podrškom Amaliji S. – Arsa Pajević, čuveni knjižar i štampar, upućuje Zmaju otvoreno pismo – koje je bio objavio novosadski „Branik“:
OTVORENO PISMO ZMAJ-JOVANU JOVANOVIĆU U BEOGRAD
„Nije badava rečeno: „Zaklela se Zemlja Raju, da se svake tajne znaju“, jer, eto, malo-pomalo izlazi na svetlo, što se tako dugo u tami krilo na dnu srca tvoga.
Ono što je kome u prirodi, ne da se večito pritvorstvom iz računa zabašurivati, pretrpavati, onomizbija na površinu kao „djavolska kopita“, te po tim ličnim osobinama ocenjuju ljudi karakter, dušu i srce čoveka.
U tome se naročito ogledaju veliki ljudi i pesnici pravi, koji se oduševljavaju samo za ono što je plemenito i uzvišeno, što je istinito i pravo, pred Bogom, i pred ljudima.
Za te svetinje ljudske, oni se bore svom snagom svojega moćnoga duha i čistog ubedjenja, za koje podnose muke svakojake, da bi svojim uzoritim primerom pokazali svima potištenim, kako valja braniti i čuvati ono što čoveka uzdiže nad raznovrsnim običnim i životinjskim stvorovima.
Tako radiše pravi velikani kod sviju naroda u razna vremena.
Samo smo mi Srbi u tome ude sreće, te nam eto prvi, narodnom proslavom uvenčani pesnik silazi s bogom darovane mu visine, u nizinu najprostije partijske borbe, koja mu je vezala oči, te ga vodi po kalu ljudske zloće i pakosti, da gaca bez duše i osećanja.
To je najveća žalost i nesreća koja se može desiti za života samo onim ljudima,mšto nadžive svoju slavu, pa kao majušni i neznatni ljudi istrošenim svojim moralnim bićem pre vremena u grob sikaze, neoplakani i neožaljeni, kako bi to njihove ranije tvorevine zasluživale.
Naprotiv, ličnim pogreškama svojim, koje počiniše u času duševne klonulosti, oni stvaraju u društvu svojih savremenika grdan razdor, za kojim dolaze nedogledne štete po ceo narod. To će se brzo još bolje videti.
Ali, vratimo se tužnoj prošlosti i jadnoj sadašnjosti.
Posle sentomaškog javnog zbora počeo sam te upoznavati onakova kakav si vazda bio, verujući još pomalo tvome neprestanom uveravanju: da stojiš van partija, i da ri je jedino stalo do opšte narodne sloge i ljubavi bratske.
Ali, kad dodje zlokobni Tucindan, kada od krvničke ruke mučkoga ubice, pogibe na pravdi Boga Miša Dimitrijević, meni se duhovne oči jasno otvoriše, i poznadoh te još bolje.
Nakon toga, ja sam ti u više prilika usmeno i pismeno dokazivao, kako si na pogrešnom putu, u zabludi, na šta sise vazda opirao, tajeći svagdamprave svoje misli i osećanja.
Medjutim, dodje poznata „izjava“ tvoja pred Ivanićem u Kamenici, po kojoj te, crno na belom, vas svet poznade.
Ali, kad čovek podje nizbrdicom, ne zna ni sam gde će se zaustaviti.
Tako ti dodje i do potonjeg pisma gospodji Amaliji Stratimirovićki, kojoj ti je prosto lično laskati do mile volje, ali, kako si se tom prilikom u štampanom pismu dotakao i drugih stvari, to ću ti na poneku odgovoriti.
Ti si kao onaj čovek od dva lica koji se u jedno doba jednim (pravim) licem smeje, a drugim (pritvornim) plače.
Tebe, kao pesnika i čoveka oduševljavaju one gospodje, koje idu da prose milost za Mišina ubojicu, pa se tom prilikom pakosno dotičeš i nesretne udovice Mišine, podmećući joj što ni u snu ne bi mogla sniti – kao da je sama htela poći uz one prve – čime joj kukavički zabadaš nož u slabe ženske grudi, koje pritiskuje bol za nezaboravljenim svojim drugom, te nije čovečno ticati u njezinu neizmernu žalost, dostojnu ljudskog učešća, a ne pakosnoga podsmeha.
I kakav ti naopako imaš pojam o karakteru supruge, kad joj tako što podmećeš, slaveći ono što je za osudu.
Da Bog sačuva naš narod od takvih ženskih karaktera, za kakvim se tvoja mašta zanosi.
Ili je to ona tvoja tuga za koju veliš da će te za Mišom pratiti celog života?
Ta dva protivna osećanja, samo si zar ti kadar u tvojoj „velikoj“ duši da složiš jedno uz drugo, dokle svi majušni stvorovi za Mišom samo tugu, za njegovim ubicom prokletstvo u svojoj duši osećaju.
Ali još je od toga kanda grdje, ono što veliš, da je Miletić plakao kad je čuo da se raznosi ono zlokobno pismo, mada znaš, kako je na sudu dokazano, da se ono zlokobno pismo i nije nikako raznosilo, nego su tom lažnom vešću prijatelji ubijcini oštrili nož, i dražili time onog nesretnika.
A ne veliš kako se Miletić rasplakao kad je čuo od koga je Miša poginuo, i kako se radi toga žestio na svoju najbližu okolinu.
Ne kaže baba, kako je san snila, nego kako je po nju bolje, tako i ti sve razumeš, što ide u prilog tvoga ljubimca Jaše, a činiš se nevešt svemu onime, što se iznosi i kazuje sa protivne strane, koja ti je tako draga, da bi je svu od velje prijateljske milosti poslao za Mišom, kad bi samo mogao, da ti ne muti „uzvišeno“ osećanje za robom dragokupim.
Ali ti je zaista grdna i ona reč, koju u ovoj prilici potežeš za umno obolelog starca Miletića, u nameri da svoje verne time do suza ganeš, i ako je moguće, još većma raspališ protiv onih na koje takodjer kadikad prijateljski pogledaš onim drugim tvojim (pritvornim) licem.
To ti nije majstorski za rukom ispalo, jer je smer i suviše providljiv.
A kad, majčin sine, vide suzu u oku starog Miletića, “ koji razbira za Srpstvo i sreću i čast svoje porodice“, Bog te video, što nećeš da vidiš one mnoge suze koje teku neprekidno iz očiju nesretne udovice, jadne stare majke i neudomljene jedine sestre pok. Miše, koje je tvoj ljubimac potpuno unesrećio.
Pa ti je malo šTo je sud tako neobično blag bio po rečima samog branioca njegovog, koji se tome sudu naročito zahvaljivaše, nego bi hteo da ga što skorije vidiš u zagrljaju verne mu ljube, kojoj se sreći unapred od srca raduješ, i na usta njezina kličeš:“ Nisam više sinja kukakvica“.
A što će Mišina majka, udovica i sestra doveka kukati, to se ne dotiče nimalo tvoje, prema pok. Miši prijateljske, prave pesničke duše, koja je tako plemenita, uzorita i bespristasna.
To je opet ono, moj Zmaju, što na tebi danas ne mogu da razumu oni tvoji „svesni Srbi“, koji su te negda iskreno ljubili i poštovali, adanas u veljem svom čudu, krsteći se, jedan drugog pitaju: šta se to učini sa čovekom i pesnikom Jovom Zmajem?
Ili je on bio taki od iskoni, ili ga mi dojako ne poznavasmo?
Ali, ide vreme i nosi breme, te će se po svojim delima još bolje svaki poznati, i može srpska majka roditi pesnika koji će još tebi zapevati pesmu kakvom si ti negda svog nekadašnjeg prijatelja Dj.P. onako „velikodušno“ ispratio.
Ja ti to ne želim, ali mrka kapa zla je prilika.
Moja ti pisma negda behu mila i draga – ovome se jamačno znam nećeš obradovati – no zar je tako sudjeno.
U Novom Sadu, na pojutarje Djurdjevog dana 1892.
A. Pajević“

Da li je Zmaj slučajno, ili namerno, umro i sahranjen u Kamenici…
piše: Miloš Podbarčanin

Arsenije, Arsa, Pajević je bio Poznati novosadski knjižar i izdavač, svestrano obrazovan i kulturan, imao je mnoga interesovanja,radoznao duh… I zahvaljujući tome bio je intelektualac naprednih pogleda.

Pismo iz davnih vremena
Skrivena Istorija Novog Sada

Imamo prilike da čitamo tekst iz prošlih vreme…

СА ТОБОМ БЕЗ ТЕБЕ

СА ТОБОМ БЕЗ ТЕБЕ

Јуче ми беше са тобом без тебе

данас ми оста без душе као јуче

сутра ће бити без тебе са тобом

да прекосутра буде опет ко јуче

жудња непрестана зов ми душе

И јуче ми душа тражила твоју

данас је тражила више но јуче

и сутра ће је тражит као данас

да ми буде прекосутра ко увек

тужно смиље без љубави твоје

Душан Нонковић-Т

NOLE TI SI BOŽJI GLAS, NEKA SVAKO ZNA: Pesma o ĐOKOVIĆU koja je preko noći postala INTERNET SENZACIJA! (VIDEO)

Srbija

NOLE TI SI BOŽJI GLAS, NEKA SVAKO ZNA: Pesma o ĐOKOVIĆU koja je preko noći postala INTERNET SENZACIJA! (VIDEO)

Photo: Twitter

Najbolji teniser sveta Novak Đoković očigledno je inspiracija ne samo mladim sportistima, već i umetnicima.

Dok su mu neki posvećivali stihove, oslikavali njegove portrete, dvoje mladih muzičara iz Beograda rešilo je da našem sportisti posveti pesmu pod imenom „Nole“.

Anastasija i Stefan Knežević su zbog svojih nastupa postali prepoznatljiv dvojac u beogradskim lokalima, gde izvode svoje obrade pop i rok hitova.

Ugledao je Đokovića u publici, a niko nije očekivao ovakvu reakciju svetske mega zvezde! (VIDEO)

Mladi muzičari su se sada osmelili i objavili svoju prvu autorsku pesmu, a inspirisao ih je upravo Novak Đoković.

„Nole, ti si Božji glas, neka svako zna, vasiona s nama peva Nole Srbija“, stihovi su ove pesme, koja će sigurno biti hit širom Srbije.

Poslušajte celu pesmu:

 

Izvor: BKTVNews

Ивана Жигон – Стојте галије царске и Тамо далеко

НАЦИОНАЛНО ВАЖНО: Породица Павловић покренула пројекат-антологију „Не дирај моје огњиште“

Антологија "Не дирај моје огњиште"

НАЦИОНАЛНО ВАЖНО: Породица Павловић покренула пројекат-антологију „Не дирај моје огњиште“

Породица Павловић, Љубиша и Гордана, заједно са академиком Олгом Зорић и издавачком кућом СВЕН, покренули су пројекат-антологију „Не дирај моје огњиште“. У њој су приче и пјесме о нашој прошлости, страдањима, злочинима, прогонима, о родољубљу и патриотизму.

„У данашње време, када се живи ужурбаним и савременим животом, све мање пажње се посвећује традицији и нашој прошлости. Порука је снажна и јасна – да не смемо никоме дозволити да дира наше огњиште, наш идентитет, да не смемо заборавити голготу коју је прошао овај народ и ова земља, да извучемо поуке, како нам се никада више не би догодило ништа слично“, каже за Програм за дијаспору РТС-а књижевница Гордана Павловић, члан УКС-а и редован члан Матице српске.

На конкурс се одазвао велики број писаца, са веома квалитетним радовима, тако да одабир није био лак. Међу бројним, познатим именима наше књижевности у антологији су заступљени и наши писци који живе у дијаспори. Међу њима су: Бранислав М. Вуковић, Милан М. Цимбаљевић, Милојка Јововић, Милојка Р. Јеловац, Миљан Сандић, Слободан М. Чуровић, сви из Црне Горе; Данило Тешановић и Доброслав Петричевић из Републике Српске; Драган Рађеновић, САД-Калифорнија; Лепосава Лепа Симић из Швајцарске; Милан Чорак из Хрватске; Славица Клеин из Аустрије; Владимир Вукелић из Италије.

„Великим бројем писаца из дијаспоре и региона ова књига је добила свој међународни карактер. Тешко је издвојити било коју причу или песму, јер су сви радови набијени емоцијама, патриотизмом, носталгијом, али и вредним историјским чињеницама, које треба да младим нараштајима служе за наук“, каже Гордана Павловић за РТС.

Академик Олга Зорић истиче:

„Ова антологија има за циљ да из угла појединца, кроз књижевна остварења и записе сведока једног времена, прикаже историјске и параисторијске токове који својим вијугавим путањама меандрирају кроз приказане и неприказане токове наше државе и друштва. Историја појединца или једне породице, често може верније осликати историјске и друштвене прилике и токове, него фактрографски набацане чињенице појединих историчара истргнуте из контекста и из чијих записа наша деца уче о својој држави и друштву. Одабрана књижевна остварења сабрана у ову антологију чине драгоцене историогарфске и етнографске делиће српског народа“.

Љубиша Павловић о Антологији

„Ударили су нам на светињу, дедовину, на језик, школство, образовање. Урушавају све оно што јесмо, отимају и праве нас робовима. Покушавају нам пришити дела која нисмо учинили. Баш због тога је и настала ова књига, да се покаже, али и докаже, да постоје још знаменити људи којима је Отаџбина светиња и који се не мире са насталом ситуацијом. Што нас више притискају-бићемо гласнији и у нама ће се стварати све већи отпор да сачувамо оно што имамо, али и вратимо Косово и Метохију под своје окриље и доживимо да се сви протерани врате на своје огњиште. Нека се забели дим из димњака сваког домаћина и нека плови бескрајним пространством васионе шаљући поруку ово је Србија! Срећан сам ако смо овом књигом бар делимично указали да постоје људи који се не мире са суровом реалношћу, којима је стало до Србије, очувања територије, језика, обичаја и огњишта својих предака! На крају поручио бих свим својим савременицима – Чувајте и негујте своје огњиште! Оно Вам није поклоњено од родитеља. Позајмљено је од ваше деце да га сачувате и вратите њима, а они својој деци и тако са колена на колено. И све што нисмо успели сачувати, имамо дуг да се боримо и вратимо под окриље српске државе и вратимо својој деци, а они да чувају за своју. Само тако ће српско огњиште бити сачувано! Живела Србија!“

Једна пјесма из Антологије

СЕМЕ ЗЛА

Oj, Србијо, зар си ослепела,
са ким си се у коло ухватила,
што не требиш жито од кукоља,
поскоци ти код зденца дремају,
извор старци немоћни чувају.

Ој, Србијо, јеси л’ оглувела,
деца твоја тмином тумарају,
немуштим језиком тебе призивају,
над празним колевкама мајке
млеко измузају, а ти …
Не видиш, не чујеш,
своја чеда не иштеш!

Ој, Србијо, мајко онемела,
језик ти одсекоше,
очне ти јабучице орлушине црне
висовима развлаче,
док жетву чекаш, небо не гледаш,
на угарама твојим
семе зла проникло.

Ој, Србијо, јадом отупела,
крајинама и војводинама твојим
туђа стада напасају,
на црквама звона занемела,
у поганим шакама крвава срца играју,
Косовом пољем обесни солдати
лобању ти котрљају.

Ој, Србијо земљо, од бола утрнула,
на крст разапета,
до пепела згажена,
леденим бичем шиба те
Бранковића накот,
а ти … Васкрсаваш Србијо!

Дејан Крсман Николић