ПОЗНАТИ ХРВАТСКИ НОВИНАР: „Мој отац је спасао Анту Павелића, мрзео сам Србе, а онда…“

ПОЗНАТИ ХРВАТСКИ НОВИНАР ШОКИРАО СВЕ: „Мој отац је спасао Анту Павелића, мрзео сам Србе, а онда…“

ИЗДВОЈЕНО, СРБИЈА

0

08:57 28. фебруара 2017.

Познати хрватски новинар Драго Пилсел, рођен је у Аргентини, у породици избеглица из НДХ. Одрастао је у усташкој породици – деда му је био не само сарадник Гестапоа, већ и телохранитељ Антеа Павелића којем је једном приликом чак спасао живот. Сам Пилсел такође је био усташки оријентисан, све до једног тренутка… Ово је његова исповест:

„Је ли паметно или потребно гледати на властиту прошлост? Како коме. Ја бих начелно рекао да је то добра вјежба. Главни уредник Newsweek-а ме је замолио да бацим поглед унатраг, на пријеђени пут, јер је моја животна прича, кажу, врло занимљива, можда и поучна (дугујем нацрт сценарија режисеру Лордану Зафрановићу, који жели по мени снимити филм, ха, што кажете на то?). У реду, бацам се на посао, бацам поглед на пријеђени пут.

У мом случају се то показало и као ослобађајуће искуство пошто сам то, понајприје, обавио на „стручан начин“ тијеком четири и пол година психоанализе, која се наметнула као нужност након што сам се нашао пред двоструким задатком: како приступити разводу брака од предобре прве супруге, Ријечанке Н. Б. (што се догодило концем 2003), тако да сачувамо ако не тијесно пријатељство, онда више него коректне односе, јер, наиме, она је била колико и ја крива што смо ушли у брак брзоплето и непромишљено, у брак који није био за нас двоје. Још тежи посао био је како водити битку с духовима који су ме опсједали и ноћу и дању, а што се струка договорила да се назове посттрауматским стресним синдромом, односно поремећајем (или Вијетнамским синдромом), што сам пак зарадио, између осталог, нагледавши се фришких лешева на сарајевским улицама или пак тумарајући међу спаљеним српским кућама и набасавајући на костуре убијених Срба након „Олује“ 1995.

И, наравно, не волим да се на све то увијек враћам, али понекад морам. Поготово кад ме идиоти оптужују да сам оно или ово, а нисам: ни, психопатолошки лажов, ни србочетник, ни титоист, пак ни усташа или антисемит, што сам се све опет наслушао откако ми је изашла књига „Аргентински роман“.

Али, опет, постоје сјећања која радо призивам, као што су сјећања из дјетињства, јер је све било, мало је рећи, перфектно. Ево, да вам то кратко опишем.

Царлос, Царлос…

Да, наравно, родио сам се у Аргентини 1962. године, то је више или мање позната ствар, у обитељи избјеглица и миграната (један дјед, Јаков Пилсел, босански Швабо, био је чак сурадник Гестапоа, док је други, Ерих Павлинец, тко зна зашто, бивао загребачким усташом, ништа особито злочест нити идеолошки затрован, него, тек тако). Нисам имао ни годину дана живота и већ смо се налазили на крајњем југу Аргентине, близу Огњене земље. Ех, да, Патагонија, то је нешто неописиво, и нећу моћи у ових, 25.000 знакова, тако некако, све описати, али хајде, да покушамо нешто што би могло бити занимљиво, садржајно, понављам, поучно, да вам пренесем.

Елем, почетком 1968. године (тада смо већ живјели у граду Цомодоро Ривадавиа, готово 1.900 километара јужно од Буенос Аиреса, на пола пута до Огњене земље) кренуо сам у основну школу, у њемачко-аргентинском институту, јер, вјеровали ви то или не, шпањолски нисам знао до своје пете године. Памтим како ме учитељица прозива: „Царлос… Царлос…“, а ја не одговарам јер ја сам Драго (име које сам добио на крштењу и једино које сам тада препознавао), какав Царлос, појма немам да ми је то законито име!

Међутим, на сва та догађања око мене ја сам, будући мирно дијете, гледао незаинтересирано. Био сам веома добар у школским обавезама, шутљив и пристојан, раздражљив само тада кад би ми моја сестра Јадранка упала у собу и пореметила ред разбацујући моју најдражу колекцију малих аутомобила. А све је било перфектно, кажем, јер сам имао аутиће и пушку и јер ме тата прије него што сам кренуо у школу сјео за волан и научио возити џип и јер одлазио сам у риболов и чувао сам од нафте запрљане пингвине које би тата узео по повратку с риболова да их ојачамо, а онда ојачанима вратимо натраг у море, те сам имао масу слободнога времена да се пентрам по околним брдима у потрази за стрелицама (каменим) које су иза себе оставили патагонијски Индиоси који су ту ходали слободни до прије стотињак година. Ипак, нешто страховито памтим.

УЛИЦА ЦРОАЦИА

Тата је подучавао дјецу хрватских исељеника хрватски и њемачки језик, учио их плесати и пјевати у кући једног Хрвата који је оженио Чилеанку и имао много дјеце. Док је тата подучавао, ја сам се играо у дворишту тих људи гдје је за своју кућу био везан оштар пас. Јашући на метлу и мачујући се с измишљеним непријатељима, опасно сам се приближио љутом псу. Он ме доживио као пријетњу те је скочио на мене зграбивши ме зубима за нос. Направио је тај пас на мом лицу поприличну штету те ме тата, ни сам не зна како, у паници одвео до болнице, гдје сам завршио на кируршком столу. Кирург се први пута суочио с таквом ситуацијом, а ипак, спасио ми угрожено око. Мама је скоро пала у несвијест када су ме довели дома. Био сам мјесецима замотан јер сам добио пуно шавова да ми се закрпа израњавано лице. Страх од паса немам више, али сам годинама страховао од њих. Волио бих имати пса, или кују, али ми то прилике тренутно не допуштају, па се, док пишем овај чланак, око мене умиљава доста мачака (боље да вам не каже колико, рећи ћете да сам луђак!).

Након мога рођења, у септембру 1962. смо отишли, како рекох, на крајњи југ Патагоније, али вјетрови, снијег и хладноћа нису допуштали рад с бетоном у зимским мјесецима (од јуна до септембра), па су ме тада водили у моја прва прекогранична путовања. Обећавало се богатство, посла је било преко главе, Американци су бушили на свим странама, а нафта је цурила у потоцима. Тата је с политичким активизмом наставио и у Патагонији те је убрзо постао виђенијом фацом међу тамошњим Хрватима основавши Хрватски дом Јуре Францетић (гласовити усташки војсковођа), а није их било мало. Југославени га, дакако, нису вољели.

Из Патагоније се путовало. Важна пригода био је велики, међународни сусрет хрватске младежи у Монтевидеу, главном граду Уругваја, 1964. Једна од посљедица тога путовања била је да је у граду Паранá (главном граду покрајине Ентре Рíос), гдје је такођер било Хрвата, инаугурирана прва аргентинска улица названа Цроациа (Хрватска). Да се тако зове нека улица, можда је било и први пут у свијету, што је изазвало еуфорију емиграције пристигле иза 1945. То је тати пробудило жељу да се слично догоди у Цомодору Ривадавији, што му је и успјело 1965, годину дана након рођења моје сестре Јадранке (и она је рођена у Буенос Аиресу јер је мама као добростојећа жена била неповјерљива према патагонијским родилиштима). И ту је завладала еуфорија, а мој отац је постао „народни херој“ јер је свиме руководио те успио осигурати да лимена глазба локалне испоставе Аргентинске ратне морнарице одсвира „Лијепу нашу“, хрватску химну. Први пут у свијету је службено тијело стране државе свирало хрватску химну онако како се она свирала за НДХ. То је мојега оца страшно понијело.

АРГЕНТИНСКИ РОМАН

Вјеројатно и као што га је понијело да је као двадесетогодишњак неко вријеме био и један од тјелохранитеља Анте Павелића у Буенос Аиресу, што се догодило и као посљедица пријатељевања Павелића с мојим дједом Јаковом и баком Розом. Павелић им је, наиме, био силно захвалан што су му спасили живот, у Аустрији, након слома НДХ, избавивши га од совјетских трупа, па и од предаје у партизанске руке. Елем, вјеројатно се мој отац и умислио. Тим више што је Хрвате тада посјетио у Цомодору Ривадавији и сам генерал Јуан Царлос Онганíа, вођа једне у низу недемократских владавина тога доба (Онганíа је владао од 1966. до 1970). То је било раздобље економског узлета мојега оца, који се размахао на све стране и то с тек навршених тридесет година. Тада је био тајник организираних Хрвата те је, заправо, гдје год се штогод организирало међу Хрватима, он имао своје прсте.

Из Патагоније смо се након економског краха мојега оца 1972. вратили у Буенос Аирес и наступиле су тешке године, али се убрзало моје „разумијевање“ хрватске ствари па сам тако уласком у пубертет изнад кревета ставио слику усташког поглавника Анте Павелића, која је чврсто стајала све до једнога судбоносног питања. „Драго, докад ћеш радним даном глумити аргентинског борца против диктатуре и бити активист за људска права, а викендом се понашати као хрватски фашист?“ На то питање – које ми је тада могао поставити само аргентински свећеник из жупе у предграђу Буенос Аиреса (иначе, друг и колега исусовац садашњега папе Фрање), недалеко мојега тадашњег обитељског дома и у близини предсједничке палаче, али не и хрватски католички (фрањевачки) мисионар – дакако, са шеснаест година, 1978. недуго након аргентинског освајања свјетскога ногометног првенства, нисам умио одмах одговорити. Данас знам да је оно битно одредило мој живот. У мојој ће причи, дакле, моји дједови – један гестаповац, други усташа – уступити простор тати, Павелићеву случајном тјелохранитељу који данас, као мирни Парагвајац, на све то гледа као да се догодило некој другој особи, и мами, загребачкој дјевојци коју су против њене воље 1955. ишчупали из Југославије да сваког 10. априла у Буенос Аиресу слуша поглавникове идиотарије. Они су, пак, створили мене.

Довршавајући мој „Аргентински роман“ у љето године Господње 2013. у Београду, стајао сам испред Титова гроба, камо ме је довела потреба да критички приступим чињеницама и митовима, те схватио, као да се будим након дугога сна бивајући негдје између јаве и стварности, са 35 година закашњења, да ми је требала бити пружена прилика да кроз вријеме путујем с лакшом пртљагом од оне којом су ме били натоварили дједови и родитељи те приморали да корачам под силним теретом страховитих повијесних заблуда.

„НАШИ“ СУ БИЛИ ДОБРИ

Школовао сам се за механичког техничара и врло рано почео радити у великим компанијама и у бродоградњи. Али сам викендима настављао градити свој хрватски идентитет. На криви начин, јасно је. О Хрватској сам, наиме, имао, данас то знам, сасвим криву предоџбу јер сам је гледао кроз повијест коју сам упијао од оних који су сматрали да се као права хрватска омладина имамо осоколити читајући усташку литературу. О размјерима злочина почињених од усташа у доба НДХ нисам ништа знао. „Наши“ су били они добри у причи, а на супротној страни су били Срби, Југославени, дакако и Жидови, комунисти, да скратимо. Југославија је била за све нас осуђена на пропаст и само смо чекали дана када ће пропасти. Искрено би било рећи да смо је мрзили. Из дна душе.

Ово раздобље, чини се, морам мало боље описати да се види моја трансформација, која није дошла преко ноћи. Водио сам живот на два колосијека. С једне сам стране, као припадник аргентинског друштва, постајао све заинтересиранији за друштвене и црквене теме, помагао слијепима, сиротињи, чак и неко вријеме волонтирао у једној јавној кухињи и у огранку Амнестy Интернатионала, па онда стекао прве спознаје о тешким кршењима људских права у Аргентини за вријеме ондашње диктатуре, а онда корак по корак прихваћао стварност запостављених аргентинских домородаца. С друге пак стране интензивно сам проводио вријеме међу Хрватима, било да сам министрирао на недјељној хрватској мисији, било да сам се бавио фолклором, свирао контрабас у нашем тамбурашком саставу, бас-гитару у нашем хрватском вокално-инструменталном саставу или пјевао у збору. Ово је био лакши, мекши дио мога хрватовања, јер је било и нешто комплициранијих операција.

Тих година по повратку из Патагоније расте мој хрватски радикализам: као момак се „доказујем“ тако што ћу красти плоче с натписом „Yугославиа“ у истоименој улици у близини строго чуваног затвора „Девото“ или ћу покушати извршити диверзију с димним бомбама на десетом кату Културалног центра „Сан Мартíн“, гдје се одвијао тједан југославенског филма (играо је Кустуричин филм „Сјећаш ли се Долли Белл“) и гдје је у дворани сједио југославенски велепосланик. Због моје диверзије био сам, једини, ухићен и провео сам два дана у притвору. Одатле ме кроз стражња врата и након троструке замјене возила извукла на сигурно сама Федерална полиција, и то у паркиралиште једног од браће Остојића (велика обитељ поријеклом из Читлука од којих ће један, фра Берислав, недавно преминулим, годинама бити исповједником папе Фрање док је још био надбискупом Буенос Аиреса).

Мој радикализам био је посљедица неоусташке индоктринације, због које сам фарбао огромне графите с очитим претјеривањима, као што је био педесетметарски који је гласио: „Југославија, тамница хрватског народа, на Блеибургу је измасакрирала 300.000 Хрвата“. Усмјерен да мрзим Југославене, Србе, Жидове и све комунисте одреда, то не смијем прескочити, те луђачке 1978. нешто прије онога судбоноснога питања мојега жупника (не из моје територијалне жупе, већ из оне у коју сам одлазио, а налазила се недалеко предсједничке виле у Оливосу), исусовца: „Драго, до када ћеш радним даном глумити аргентинског борца против диктатуре и бити активист за људска права, а викендом се понашати као хрватски фашист?“, по повратку из неке феште гдје смо се напили, бацит ћемо камење, покојни брат и ја, на прозоре једне синагоге у близини наше куће још док смо живјели у кварту Флорида. Ја сам о тому већ свједочио, али желим да то свједочанство остане забиљежено и овдје.

ГОДИНЕ ЛУДОСТИ

Године 1980. и 1981. често ћемо славити рођендане и окупљати се у другим приликама па пјевати усташке пјесме и бедастоће типа „Напит ћемо се српске крви“. То су биле године када сам, добивши у руке приручник, одлазио и на вјежбе гађања и научио како се слаже паклени строј (хрватски терорист Миро Барешић, убојица југославенског амбасадора Владимира Роловића, као и генерал Анте Готовина у вријеме својега бијега мотали су се по тим нашим крајевима). Биле су то године када сам и даље новинарио и писао памфлете који су ме одржавали у увјерењу да ћу, ако још нисам, једнога дана постати прави борац, националист, за „хрватску ствар“. Углавном, биле су то године велике лудости и фанатизма. Читао сам Дрину – Вјестник Хрватских оружаних снага, Независну Државу Хрватску, Усташу, Спремност и друго „занимљиво“ усташко штиво, али истодобно ми почела стизати и Нова ревија из Лондона коју су радили Јакша Кушан и другови хрватски прољећари. Чуо сам први пута за Владу Готовца и за Фрању Туђмана, па за Доброслава Парагу, те сам био особито збуњен читајући књигу Бруне Бушића „Једино Хрватска“. Њега је УДБА, наводно, убила у Паризу 1978. Почео сам схваћати да Хрват и родољуб можеш бити и ако ниси нужно усташа.

Од 1982. до 1985. студирао сам на двјема врло познатим новинарским школама: Институто графотéцницо и на повијесно важном Цíрцуло де ла пренса. То су биле године мојега интензивног бављења новинарством: ујутро сам радио у подузећу (моја је плаћа била врло важна за маму, сестру и брата), а по подне сам новинарио у тисканим медијима и на радио-станицама. Навечер сам, пак, похађао новинарску школу, потом налазио вријеме и за одлазак у аргентинску жупу. Викендима сам и даље дивљао као Хрват. Све је то пукло у мојој глави почетком 1985.

Нисам више могао издржати притисак те дихотомије јер сам, сада као школован, а не само практицирајући аргентински новинар, схваћао сву грозоту аргентинске диктатуре (демокрација се вратила концем 1983), али и потребу да се окренем својему аргентинском, односно латиноамеричком политичком идентитету. А од мене се жељело или сам ја то желио, а да нисам знао точно како да постанем користан „хрватској ствари“. Све ме то мучило, био сам збуњен. Како остварити то моје позиционирање у аргентинском друштву? Како пак постати правим Хрватом? Било је свега: и љевичарског истраживања (одлазио сам по литературу у амбасаду СССР) и кокетирања с фашистичким групацијама попут Мовимиенто националиста де рестаурациóн. Знао сам се дружити и с нацистима и њиховим потомцима, па одлазити на настанке ретроградне десничарске католичке организације Опус Деи.

УЛОГА САДАШЊЕГ ПАПЕ

Хоћу рећи, мој мозак је експлодирао почетком 1985. Посудио сам стотину америчких долара од мога доброг, тадашњег пријатеља, Томислава Фрковића, унука министра шумарства НДХ Ивице Фрковића, те кратко јавио мами да одлазим у Бразил. Наиме, свих тих година, унаточ различитим мојим везама с дјевојкама, трајала је јака, али врло чудна љубав с Марлене, па сам одлучио окушати срећу у њезином граду Сао Паулу, гдје сам већ био боравио 1978. на сусрету хрватске младежи Јужне Америке, кад смо се упознали. Испрва сам живио у њеној кући, па у Хрватском дому, а онда у кући једне драге хрватске обитељи, Влаховић. Љубав с Марленом била је бљештава и страствена. Упознао сам аргентинског конзула, за њега хонорарно радио неке анализе, он ме пак повезао с фратрима, они пак с браћом Леонардом и Цлодовисом Бофф, те сам читао текстове о теологији ослобођења, усавршавао телевизијско новинарство, цртао електричне и хидрауличне инсталације у техничком уреду пријатеља Хрвата. Негдје у октобру 1985. након темељито прочитана животописа Светога Фрање Асишкога и дубинске анализе рада фрањеваца с бразилском сиротињом, поступно сам почео схваћати да је дошао крај мојим лудоријама и да се требам одлучити што ћу у животу. Овако нисам даље ни могао нити желио живјети. Одлучио сам постати фрањевац. Оставио сам Марлене и почетком 1986. вратио се у Буенос Аирес.

Дакле, резимирајмо: након рата с Енглезима 1982. због оточја Фалкландса (Малвинас), гдје сам био позадинац, у мени се буди спознаја да сам и Аргентинац и да ме занима то истражити. Али не као Царлос, већ као Драго, као нетко тко се упушта читати о тим Аргентинцима увјерен да је тамо привремено, јер је Хрват. Све ми је то коначно постало јасно, да сам ја ипак Аргентинац који има хрватске коријене, из сусрета са садашњим папом Фрањом који је био ректором школе гдје су ме као младога фрањевца послали 1986. године (након година новинарења, студиј новинарства и године 1985. проведене у Сао Паулу, Бразил) на студиј филозофије, реторике, повијести и књижевности, а отац Јорге Бергоглио (будући папа) био је стручњак за дјела великог аргентинског писца Јоргеа Луиса Боргеса. Од те 1986. се суставно руше многе криве конструкције у мом идентитету ма да још тада нисам био свјестан његове слојевитости.

Исусовци патера Бергоглија успјели су уздрмати мој насилни карактер, коријените промјене које сам доживио, могу то слободно рећи, дио су утјецаја садашњега папе Фрање на мој живот: отворили су моју душу за стварност дубоко подијељенога аргентинског друштва и учинили ме посебно осјетљивим за права Индијанаца, боље речено: обесправљених домородаца. Код исусоваца сам научио добро се изражавати, проповиједати, политички мислити, писати знанствене радове. У мени се пробудио незаситан апетит, који од тада имам за добрим књигама из публицистике и књижевности, у коју сам сада, ето, напосљетку и сам закорачио.

Што сам научио у годинама постулатуре, 1986. и 1987. те у години новицијата 1988. на сјеверозападу Аргентине у граду Салта? Сиромаси су увијек беспомоћни. Они се налазе на рубу сустава моћи. Очито, докле год Црква дјелује у увјетима својега теолошког али феудалног схваћања кршћанства, она не може бити, како би папа желио, „Црква сиромаха или сиромашна Црква“. Највише што може јест да се представља као Црква за сиромахе. Као структуриране заједнице и институције, кршћанске цркве увијек иду у сусрет сиромасима из позиције богатих. Кршћани, па и најједноставнији мисионари, у додир са сиромасима ступају из позиције моћи. Умјесто да се поистовјећују с њима, како је то Свети Фрањо чинио, кршћани се према сиромасима односе скрбнички и патерналистички. Требало је да душу и тијело приправим за ново рођење јер мртав сам у ствари био: мртав од те силне хрватске фрустрације, хрватске мржње и искључивости, мртав од неспособности Хрвата у Аргентини да признају злочине почињене за НДХ, мртав од себичности и разбијености аргентинског друштва. Требало је ускрснути! Ускрснути сада и овдје! Да, али како?!

Развијамо став који произлази из увјерења да наше људско достојанство овиси једино о реакцијама других на наше чине и пропусте. Допуштамо другима да одлучују тко смо. Вјерујемо да смо добри ако нас други сматрају добрима, да смо интелигентни ако нас други таквима држе. Вјерујемо да смо побожни ако нас други таквима доживљавају. Вриједи и обрнуто: ако смо обезвријеђени и запостављени, брзо повјерујемо да смо презрени; ако смо исмијавани, лако повјерујемо да смо смијешни; ако смо криво схваћени, пребрзо повјерујемо да нисмо заслужили признање. Али још нешто се догодило, с љубављу. Она није постала само објектом емоционалне трговинске размјене, него је постала и – насилном. Очекујемо једни од других више него што једни другима можемо дати. Ако осамљеност и осјећаји мање вриједности постану главни извори потребе за љубављу, ова потреба може лако довести до насиља. Каткад имам дојам да су затвори диљем свијета пуни људи који своју потребу за љубављу нису могли изразити друкчије него бијесно ударајући око себе и наносећи другима штету. Како и гдје наћи ову ненасилну љубав о којој је овдје ријеч?

У Богу – схватио сам тада. Тако да признамо како насиље међу људима настаје због недовољне вјере у Божју љубав и из страха. Што је доиста слобода? Она надвисује све тежње, склоности, властити интерес, егоизам, она побјеђује све што може увјетовати људско биће и она блиста дивним сјајем у одрицању од самога себе у корист другога, или других. Слобода је прикривено име за љубав. И ја сам због свега тога желио ускрснуће, моје и опће. Ако нешто желим посвједочити из духовнога хода у Аргентини, у цркви која је изњедрила папу Фрању, то је сљедеће: милост, пријатељи моји, та Божја љубав која нас покреће и води другим људима, ништа не захтијева од нас но да ју чекамо с поуздањем и прихватимо захвално. Нужан је нов модел размишљања и дјеловања. Зато сам темељито испитао све око себе и у себи.

У националну догму, међу првим стварима које сам кренуо испитивати, почињем сумњати када су ме исусовци патера Бергоглија упутили у деконструкцију аргентинском националистичког дискурса и када сам паралелно почео у руке хватати литературу која ме је упућивала на, ви ћете казати, очиту спознају, али ја сам тада доживио као револуционарну ствар да се може бити Хрватом, а да не будеш усташом. Рецимо, да будеш социјалистом или либералом. Моје потешкоће с вјерском догмом су новијег датума и долазе као отпор националистичком дискурсу тзв. цркве у Хрвата, која пада у загрљај злочиначког режима Фрање Туђмана и ХДЗ.

БИЋЕ РАТА

У Југославију сам стигао у мају 1989. са циљем да наставим студиј филозофије и теологије и једног дана постанем свећеник. Али, морам признати, нисам ништа схватио јер је мјесец дана након мојег атерирања Слободан Милошевић најављивао неке нове битке са Косова поља и Газиместана, а стари фратри су ми говорили „бити ће рата“. Фрањевце сам напустио почетком 1991. живећи у Ријеци, јер се нисам осјећао комотан међу њима, да бих прешао као кандидат за свећеника ријечке надбискупије, што сам пак напустио након нестанка мојега брата у октобру 1991. у редовима Хрватске војске, у водама око отока Шипана, јужно од Пељешца, у још увијек неразјашњеним околностима. Тада доносим одлуку, раније у себи наслућену, да ћу напустити богословију и свећенички позив и ако се брату штогод догоди, ступити у редове Хрватске војске, што сам и учинио. Али рат није била моја фурка па ето мене у марту 1992. опет у мом новинарском звању (новинарити сам био почео у септембру 1979. у Патагонији, али то је друга и непотребна прича), звању у којем се налазим све до данас, иако сам уза све то теологију дипломирао, па магистрирао, а радим и на докторској дизертацији из филозофије религије.

Уздрмала ме братова смрт и те како, и све до данас не знам точно што се заправо догодило осим да је била размјена ватре с патролним чамцем „ЈРМ-178“ у близини отока Шипана, брод којег ћу наћи 1998. у луци Бар у Црној Гори док сам чекао један интервју с Милом Ðукановићем. Пошто имамо неке нове спознаје, а истрага се и даље води, хрватска полиција ме је замолила да о томе јавно не проговорим до даљега.

Али оно о чему желим увијек говорити је о мом увјерењу да је већина бискупа и клера у Хрватској изневјерила еванђеље, јер се не живи екуменизам и не промиче се помирење. Они су сами 1. маја 1995. у писму у поводу 50. годишњице завршетка Другог свјетског рата рекли да је најважније тражити опрост, окајати гријехе у властитим редовима и жалити жртве туђе заједнице, а не обратно. Но, куда смо стигли? Да Црква подржава укидање ћирилице у Вуковару! Да дио бискупа заговара увођење усташког поздрава „За дом спремни!“ у оружаним снагама Хрватске! Ипак, будимо поштени, до помирења није стало ни већини чланова Светог синода СПЦ.

Радо говорим и о томе да нисам никакав јунак, већ само нетко тко жели поштено радити новинарски посао па када сам се након „Олује“ нашао на ослобођеним подручјима и након што сам видио да се Туђману и екипи догодио сан етнички чисте Хрватске, стао сам описати све што сам видио, тада као новинар ријечког Новог листа. А видио сам ружне ствари, као што је био костур старице Саве Лаврњић, убијене неколико дана након „Олује“, најстарије жртве постолујних догађања које смо нашли у селу Комић код Удбине, пазите сад, у фебруару 1996, што говори о лицемјерју хрватских власти, које су трубиле „цијело је лијепо“. Јер, не, није било ни цијело ни лијепо.

До садашњега Драге сам стигао, и тиме завршавам, мукотрпно. То је био пут препун конфликата, али ако су ме антифашисти прихватили, као што јесам активан у редовима хрватских антифашиста, и то као вјерника кршћанина (тко зна јесам ли још увијек католик, сумњам заиста), то је мени знак да нисам тај пут промашио. Стојим ја тако средином 2013. испред Титова гроба и мислим: „Чуј, стари, соррy, да моји дјед и бака Јаков и Роза Пилсел нису 10. маја 1945. у Јуденбургу спасили живот уплашеног Анте Павелића у бијегу и да су га уловили Совјети и теби предали, да си га ти осудио и дао стријељати или објесити, како је и био заслужио, повијест би била кудикамо другачија. Јеби га, друже Тито. Волио бих да није било толике крви и да је ни ти ниси пролио невинима. Ја се кунем, друже Тито, да са мога пута скренути нећу. Да пут праштања и помирења, пут исконскога братства и јединства свих створења која је Бог дао у свемиру, како је то хтио Свети Фрањо Асишки, док сам жив, остаје мој једини пут.““

Izvor:  http://oslobodjenje.rs/poznati-hrvatski-novinar-sokirao-sve-moj-otac-je-spasao-antu-pavelica-mrzeo-sam-srbe-a-onda/

Informacija preduzeća Široki horizont Beograd

Naše preduzeće Široki horizont Beograd gradi na padinama Fruške gore Eko selo – rizort Ruža vetrova koje će imati 25 rezidencijalnih objekata, hotel sa širokim sadržajem usluga wellness, fitness, dečija igrališta, kongresne sale itd, pa Vas molimo da nam pomognete da materijal koji ćemo Vam dostaviti u prilogu prosledimo asocijacijama Srba Australije, Amerike i u drugim zemljama kako bi ih upoznali sa navedenim informacijama.

Unapred Vam se zahvaljujemo na vremenu i strpljenju.

Ana Jovanović

Zamenik direktora / Deputy General Manager

Mob (+381) 63 208 713
ana@sirokihorizont.com

Široki Horizont d.o.o. Beograd
Bul. Mihaijla Pupina 10ž, 11070 Novi Beograd
Tel +381 63 208 713
office@sirokihorizont.com
www.sirokihorizont.com

Dear Sirs,

On the southern slope of Fruška Gora, one of the most attractive destination in Serbia, our company ŠIROKI HORIZONT Belgrade is building village – resort RUŽA VETROVA (Wind Rose Village) with ecological caracter, that is organized into three parts:

• Residetial houses prepared for permanent living with complete technical and exterior meintenace and provided with systems of security living and with possibilities to use different range of other services offered in the village.
• Apartments that are built according to Condo concept providing oweners the ability to recover invested financial sources by renting their property when they do not use it.
• Hotel with central reception for the whole village with wind range of amenties: wellness, fitness, spa centar, children playgrounds inside and outside, congress halls, different sports grounds etc.

Comparative advantages of our resort RUŽA VETROVA (Wind Rose Village) are:

1. Location (nearby Belgrade – 60km and Novi Sad -25km)
2. Very good road infrastrukture (international airport of Belgrade 50km)
3. Extraordinary microlocation, slopes and natural belveder with wide clear view
4. Micro climate that has exceptional health influences with specific healty wind rose
5. Welthy gastronomic and vine offer (recognised offer of Fruška gora and Srem)
6. Wide range high level services offered through the Hotel as well as the other external amanties: walking areas, riding, etc.

Considering that in Australia there are lots of Serbs and that many of them seek possibilities to repatriate and look for new houses, we kindly request you to consider the above information and engage in selling our houses and apartements to the mentioned market segment and also to the others.

Detailed information can be found at www.ruzavetrova.rs or www.windrosevillage.com and also please do not hesitate to contact us directly on email or phone +38163208713.

Looking forward to hearing from you, we remain

POZINICA

POZINICA

Cenjeni poštovaoci knjige i lepe reči,

Srdačno vas pozivamo na

AUTORSKO KNJIŽEVNO VEČE

Danice Dane Dodić, pesnikinje iz Pariza

koje će se održati u petak 03. marta 2017. sa početkom u 19.00 časova
u salonu kafea Liebfrauenberg
Liebfrauenberg 24, 60313 Frankfurt am Main

Dana Dodić, neumorni putnik na talasima poezije, poetesa koja je poezijom prokrstarila Srbiju, Rusiju, Kanadu i celu Evropu, noseći dah životnosti iz Pariza – grada svetlosti. Ona je pesnikinja koja ostvaruje i održava kontakte sa velikim brojem pesnika iz raznih krajeva sveta. Jedan je od organizatora Sabora pisaca  dijaspore i koordinator „Sedmice“ u Parizu. Član je Udruženja književnika Srbije, dobitnik je Zlatne značke Kulturno prosvetne zajednice Srbije i mnogih drugih prestižnih književnih nagrada i priznanja.

Dobro došli!

Žena koja je uzdrmala domaću kulturnu scenu-Samo ljubav nikad ne umire!

Žena koja je uzdrmala domaću kulturnu scenu

Ko je dama koja je unela revoluciju na jugoslovensku pozorišnu scenu?

Ana Virijević Izvor: subota, 4.02.2017. | 08:00 -> 08:10

Foto: Nada Simić, privatna arhiva

Kultni mjuzikl “Kosa” proslavio je 21. januara ove godine svoj pedeseti rođendan u njujorškom pozorištu “La MaMa”, a na današnji dan 4. februara 1973. godine predstava je zabranjena u Jugoslaviji zbog njenog negativnog uticaja na omladinu.

Ovih dana u Beogradu boravi Nada Simić, zaštitno lice “Kose”. Uz Dragana Nikolića, Mišu Janketića, Branka Milićevića, Miru Peić, Seku Sablić i Nadu Blam, ova dama, puna optimizma i dobrog raspoloženja, pisala je istoriju pozorišne scene ovh prostora.

Nada Simić rođena je u elitnom beogradskom naselju Dedinje, gde je pohađala osnovnu školu “Sava Kovačević”. Još od malih nogu pokazivala je sklonost ka pevanju i plesu – sa četiri godine upisana je na balet na Narodni univerzitet Božidar Adžija, a čak i za vreme igre sa vršnjacima volela je da učestvuje u aktivnostima vezanim za pozorište i glumu.

Foto: Nada Simić, privatna arhiva

„Sećam se, oblačila sam roze haljinicu i imala dugu, dugu kosu, koju mi je majka uvijala na papilotne. Dugu kosu imam i dan-danas. Sinoć sam prošla pored kraja u kojem sam nekada živela… U potpunosti se promenio. Kao deca, tu smo kod drugarice pravile priredbu. Navukle bismo zavesu, ćebe neko, i onda bismo razvlačile zavesu, kao da smo u pozorištu. Ja sam pevala predivnu baladu ‚Mama‘, u to vreme popularnu pesmu Mikija Jevremovića“, počinje Nada priču.

Foto: Nada Simić, privatna arhiva

Nakon završene Četrnaeste beogradske gimnazije i Višeg stepena engleskog jezika na Kolarčevom univerzitetu, prijavila se na audiciju za mlade talente, gde je prepoznat njen dar za pevanje.

„Vojkan Borisavljević, koji je držao audiciju u Domu omladine, u jednom trenutku je postavio pitanje – Hajde, ko zna da peva? Pratio je za klavirom mlade amatere. U to vreme Evrovizija je bila izuzetno popularna, a jedna od takmičarki bila je Sendi Šo, koja je pevala pesmu ‚Puppet on a string‘. Dolazi na mene red, počinjem da pevam pesmu i svi su se oduševili“, objašnjava Nada.

Foto: Nada Simić, privatna arhiva

Usledila je audicija za predstavu „Kosa“, na kojoj je Nada potvrdila svoj talenat. Njen čist, prodoran glas može se čuti u obradi pesme „Aquarius“, koja otvara „Kosu“.

„Prošla sam audiciju i dodeljena mi je ‚Vodolija‘, uvodna numera u predstavi, koju izvodi orkestar Saše Radojčića. Na video-snimku se može videti kako sedim u joga pozi i pevam“, kaže Nada.

Radnja predstave Džejmsa Radoa i Džeroma Ragnija zasnovana je na unutrašnjem konfliktu mladog protagoniste Kloda Bukovskog. Klod razmišlja o tome da li da posluša svoje roditelje i ode u rat protiv Vijetnama, ili izbegne regrutaciju i pridruži se grupi hipika koji žive na njujorškim ulicama.

“Kosa”, koja predstavlja ne samo predstavu već i planetarni fenomen, uzdrmala je prvo svetsku, a zatim i domaću scenu. Priča o buntu mladih protiv rata u Vijetnamu naročito je zainteresovala jugoslovensku omladinu koja je upijala stavove, muziku i ples hipika.

„U Njujorku 1968. godine, na Brodveju, Mira Trailović gledala je predstavu i odlučila da je uvede u pozorište na ovim prostorima. Trailović je bila upravnica Ateljea 212, jedna izuzetno pametna žena koja zna šta hoće. Želela je da napravi pomak – nešto novo, avangardno, što publika do tada nije imala priliku da vidi“, kaže Nada.

PRELE Glavne solo numere izvodio je Dušan Prelević, kojeg Nada pamti kao izuzetnog šarmera i dobrog čoveka. “Prele je bio anđeo. Družili smo se četiri godine, onoliko koliko je ‘Kosa‘ bila na repertoaru. Naše stecište je bila Skadarlija, bilo je nekoliko nas koji smo u to vreme redovno odlazili tamo. Ali on je bio i ‘ljutko’, nije dozvoljavao nikome da me popreko pogleda. Sve u svemu, duša od čoveka”, kaže.

Po rečima Mire Trailović, pozorištu je trebalo vratiti mladu publiku koja je počela da izostaje sa predstava, a “Kosa” se ispostavila kao i više nego dobar izbor. Zbog cepanja vojnih knjižica i nagih glumaca na pozornici, predstava je bila uzrok brojnih kontroverzi. Treba napomenuti da je reč o prvoj golotinji na jugoslovenskoj pozorišnoj sceni, koja je u to vreme prouzrokovala pravi šok među publikom.

„Tu negde, pred kraj prvog čina, ili možda u drugom – mi smo bili goli. Ko je imao hrabrosti, naravno. Pleme je imalo oko četrdeset članova. Ogromno belo platno kao plašt prekrivalo je sve nas koji smo želeli da se skinemo. Čini mi se da sam viđala u prvom redu iste ljude koji su četiri godine gledali ‚Kosu‘ „, kaže Nada.

„Putovali smo kojekuda, putovali i putovali po čitavoj Jugoslaviji. Bili smo u Rijeci, Zagrebu… Dogodilo se da smo imali nekoliko slobodnih dana, a ja sam otišla u Istanbul, da kupim garderobu. Tog dana predstava je opet trebalo da se održi u Beogradu, počinjala je tačno u 20 časova. Vraćala sam se kući vozom koji je kasnio, tako da sam umesto pre 20 časova stigla u 20:10. Dolazimo u Atelje, trčim gore u garderobu, a Mira ide za mnom i viče ljutito ‚Jao, mala, predstava je počela‘. Ja počinjem da se presvlačim i ‚mrtva-hladna‘ kažem ‚Pusti me ženo u p.m, vidiš da imam predstavu!‘. Posle su danima pričali o tome. Ono što sam uradila u to vreme je bilo nešto skandalozno“, otkriva Nada.

„Ispričala sam Zoranu Radmiloviću šta se desilo, ‚crkao‘ je od smeha. Kad god bi me video, rekao bi ‚Je li, Simićka, kako si ono rekla Miri?'“, dodaje uz smeh.

Foto: Nada Simić, privatna arhiva

Učešće u „Kosi“ donelo je Nadi ponudu za ulogu u burleski „Opereta“, pozorišnoj adaptaciji istoimenog dela poljskog pisca Vitolda Gombroviča. Mlada umetnica nastupala je rame uz rame sa Đuzom Stojiljkovićem, Ružicom Sokić, Sekom Sablić i mnogim drugim istaknutim imenima srpske pozorišne scene. Oslobođena svih društvenih stega u “Kosi”, Nada je scenom koračala potpuno sigurna u sebe i sasvim slobodna.

„Sedim ja na klupi, obučena u krinolinu, a Đuza oko mene, obučen kao grof. I pevamo. U jednom trenutku u toku predstave izlazim naga iz mrtvačkog sanduka i pevam ‘Ja sam Albertina, tanana i fina’. Jedan novinar, koji je u to vreme doputovao u Srbiju iz Vašingtona i gledao predstavu, napisao je kasnije ‘When Nada rose naked from the black coffin, people talked…’. Ali, ništa to za mene nije bilo novo, već nešto sasvim normalno. Moj stav je u to vreme bio ‘Nema veze, to je nešto što mora tako da se uradi’“, objašnjava naša sagovornica.

Foto: Nada Simić, privatna arhiva

Nada je tada bila već uveliko popularna – o njoj su pisali svi domaći mediji. Ilija Genić, kompozitor i jedan od dva tri najveća aranžera i dirigenta orkestara u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji, a 1970. godine i urednik Radio Beograda, poverio je umetnici izvođenje dve pesme – “Freneci” i “Zlatne minđuše”. Usledila je prva ploča u izdanju muzičke kuće “Diskos”, i saradnja sa “Jugotonom” – Nada je nizala uspehe.

Ubrzo je obišla čitav svet: nastupala je u Parizu, Minhenu, Dortmundu, Kelnu, Njujorku, Nju Džerziju, Detroitu, Torontu, Vindzoru… Ljudi su putovali iz Toronta u Vindzor samo da čuju njen glas.

Godine 1988. otputovala je u Australiju, gde igrom slučaja i danas živi.

“Ni sanjala nisam da ću tamo ostati. Kad sam otišla u Melburn, mislila sam da ostajem tri meseca i da je to – to. Međutim, izbio je rat i ’92. sam dobila priliku ponovo da otputujem. Mnogi su mi tada rekli ‚Sine, i mi smo mislili da ćemo ostati 2-3 godine, a evo nas ovde već 30 godina’. Moram da priznam da sam vrlo nostalgična, potrebno je vreme da se sve to preboli. Ali, takođe, to je zemlja koja mi je dala mnogo’, kaže.

Nada Simić danas (Foto: Ana Virijević)

Prošle godine Nada je proslavila 65. rođendan. Umesto da se prepusti čarima lagodnog života i uživa u penziji, ovu fascinantnu ženu ni danas ne drži mesto i ima dovoljno energije da pomeri planine. Nije bitno koliko ima godina – celog života oseća se kao da ima 33, i celog života drži je isti optimizam. Umesto nastupima, svoju pažnju posvećuje svojim dvema ćerkama, Jeleni i Su Elen. Čemu ih uči danas, kada je “Kosa” izgubila na aktuelnosti i kada su u svetu zastupljene neke sasvim drugačije vrednosti?

“Nekada smo bili toliko bezbrižni, svet je bio mnogo sigurnije mesto. Uživali smo u životu, pevanju, muzici… u cik zore dođemo kući. Nekada je tako bilo i ja to pamtim – lepotu ondašnjeg vremena. Možda sam staromodna, ali stalno pričam da su najbolje one stare vrednosti koje je danas nemoguće vratiti. I pokušavam stoga svoju decu da naučim nekadašnjem načinu života, onom koji smatram najispravnijim”, zaključuje.

Izvor: http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=1087&yyyy=2017&mm=02&dd=04&nav_id=1227149

Stolar Mile porodici sa desetoro dece ispunio najveću želju

danas u 9:36

Miloš Ljuna

Noizz Maker

529 Podeljeno

Podeli

Tweet

Podeli

Stolar Mile ne prestaje da pomaže ljudima Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs

„Pomozi drugima da bi pomogao sebi”. Od ove toliko istinite rečenice ni za pedalj ne odstupa Milorad Jurković koji je u Srbiji poznatiji kao stolar Mile. Do sada je poklonio na stotine dečijih drvenih stolica roditeljima koji ne mogu da ih priušte, a njegovo najnovije plemenito delo vredno je svakog divljenja i poštovanja.

Mile je za samo nekoliko dana uspeo da zahvaljujući svom apelu skupi novac za kupovinu krave porodici Savanović iz zaseoka Pejzić polje u banjalučkoj opštini Potkozarje. To nije tipična porodica, već se u njihovoj kući čuje graja čak desetoro mališana čija je jedina želja da ujutru popiju mleko. zato je humani Mile pokrenuo akciju, prikupio novac, kupio kravu i obradovao ovu veliku porodicu.

Savanovići žive u velikoj nemaštini, a glava porodice, Željko, trenutno je nezaposlen. Uz to, njegova supruga je posle poslednjeg porođaja obolela od bubrega i dosta novca im odlazi i na lekove.

– Rodila je bliznakinje i posle porođaja je obolela od bubrega, oba su joj otkazala. U pitanju je jedna divna i vredna porodica. Mnogi komentarišu zašto imaju toliko dece, ali oni ih zaslužuju. A ta deca su vaspitana, školovana i obrazovana. Jedna od devojčica mi je recitovala pesmicu 15 minuta bez prekida, svaki put se naježim kad se setim toga. Željko je vredan čovek, ali radi sezonski. Poslednji put je radio u pekari, ali više ne. Takvim ljudima bi trebalo dati posao da bi mogli da priušte svojoj deci barem nešto – objašnjava nam ovaj plemeniti čovek.

Obećano – ispunjeno! Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs

Mile ih je upoznao kada je nosio stolice za Derventu, Prnjavor i još neka mesta. Čuo je da imaju toliko dece i poželeo je da ih vidi. Njihova skromnost ga je oduševila. Deca nisu poželela ni telefone, ni bicikl, ni igračke, pa čak ni novu odeću, a sve im to fali.

– Otišli smo u Potkozarje, odneli smo im malu donaciju i čuo sam za njihovu priču. Oni su veoma skromni i čak mi ništa nisu ni tražili. Jedina želja im je bila da imaju jednu kravu da bi deca mogla da popiju po šolju mleka. Ta priča mi je dugo bila u glavi, pa sam ih nazvao i pitao da li su nabavili kravu. Rekli su mi da nisu, pa sam rešio da pokrenem akciju. Svoju ideju sam na Fejsbuk postavio 22. februara i za tri dana smo uspeli da sakupimo novac – rekao nam je Mile.

Čim je supio dovoljno novca, Mile je održao reč, uputio se u Banja Luku i obradovao porodicu poklonom koji mnogo znači.

FB Post

\n“,“provider“:“postfacebook“},“caption“:“FB Post“}“ data-run-module-isrun=“1″>

http://pulsembed.eu/p2em/rkpYRPycg/

Zahvaljujući Fejsbuku javljali su se ljudi koji su bili spremni da pomognu da se Savanovićima kupi krava. Čovek od kog su kupili kravu je rešio da spusti cenu, a Mile je prešao 600 kilometara kako bi obradovao porodicu sa desetoro dece.

– Deca će sad konačno moći ujutru da popiju mleko i neće zavisiti ni od koga. Ako jedan mali čovek, stolar poput mene, može ovako nešto da uradi, onda sigurno postoji neko ko može više da im pomogne – zaključio je za Noizz stolar Mile.

Izvor: Noizz.rs

Dr EDVARD HERMAN: Srbi su ubili između 500 i 1.000 vojno sposobnih muslimana u Srebrenici! I to isključivo iz osvete, zbog ubijenih 2.380 srpskih žena i dece!

http://www.intermagazin.rs/dr-edvard-herman-srbi-su-ubili-izmedju-500-i-1-000-vojno-sposobnih-muslimana-u-srebrenici-i-to-iskljucivo-iz-osvete-zbog-ubijenih-2-380-srpskih-zena-i-dece/

11. jula 1995. godine, dogodio se masakr u Srebrenici.

Poznati autor dr Edvard Herman razgovarao je sa Džonom Roblsom u vezi činjenica o masakru u Srebrenici kao izgovoru za “humanitarnu” invaziju bivše Jugoslavije i obrazložio “zvaničnu ” verziju koja je bila promovisana od strane Zapada.

Dr Herman otkriva da je u stvari bilo više zločina u Srebrenici, a da je ubijanje bosansko-muslimanskih vojnika u Srebrenici (izgovor Zapada ) bio odgovor na ubistvo više od 2.000 srpskih civila, uglavnom žena i dece, na toj lokaciji, piše “globalresearch.ca”.

Robls: Moje prvo pitanje je o “masakru u Srebrenici ” i o načinu na koji je vlada manipulisala medijima. Možete li nam to objasniti ili nam dati neki uvid o tome?

Herman: Masakr u Srebrenici uvek stavljam u navodnike jer ih je zapravo bilo mnogo na području Srebrenice. Na primer, bio je onaj pre jula 1995. godine, kada je ogroman broj Srba ubijen od strane muslimana, bosanskih muslimana i snaga koje su izašle iz Srebrenice.

Jedna procena je da je bilo više od 150 srpskih sela koja su potpuno zbrisana, a jedna studija otkriva imena 2.383 srpska civila koji su ubijeni u periodu od 1992. do jula 1995. godine. Mogli bismo to nazvati “prvi masakr u Srebrenici”. Zatim je u julu 1995. godine …

Robls: Samo da razjasnimo, bilo je Srba na tom tom prostoru koji su ubijeni?

Herman: Da! Govorimo o 2.383 srpska civila koji su ubijeni pre jula 1995. godine. Vojska bosanskih Srba je ponovo zauzela Srebrenicu u julu 1995. godine, a bilo je smrtnih slučajeva i pogubljenja i nakon toga. To je ono što se na Zapadu zove “masakr u Srebrenici”, ali to je uglavnom sve politički izmanipulisano.

Broj ubijenih na tom prostoru je verovatno negde između 500 i 1.000. Drugim rečima, manje od polovine broja srpskih civila koji su ubijeni pre jula 1995. godine.

Tvrdnja Zapada je da je 8.000 muškaraca i dečaka pogubljeno u masakru u Srebrenici, ali primetićete da su to sve bili muškarci i vojnici, a onih ranije ubijenih 2.383 civila uključuje veoma veliki broj žena i dece.

Dakle, govorimo u suštini o egzekuciji vojske u drugom masaku. I naravno, nikada nije dokazano da je ubijeno 7.000 ili 8.000 muškaraca i dečaka. Tela pronađenih u grobnicama ima oko 2.500.

Mnoga tela imaju rane nastale pogibijom u borbi. Zapadna propaganda računa da su sva tela pronađena posle jula 1995. godine pogubljena, a vrlo dobro je poznato da je veliki broj tih ljudi stradao u borbi.

Takođe, još jedan važan podatak o masakru u Srebrenici jeste da su sva ta ubistva Srba došla iz područja koje je trebalo da bude “sigurno utočište”. Srebrenica je trebalo da bude sigurno mesto, sigurno utočište. To je trebalo da bude demilitarizovano područje, ali to nikada nije bilo.

Dakle, vojnici , bosanski Muslimani, ulazili su u Srebrenicu i ubijali srpske civile. Ovo je sve bilo potpuno zanemareno u zapadnim medijima. Ispalo je kao da su Srbi došli u julu i počeli proizvoljno da ubijaju.

Sam francuski zvaničnik, Filip Moriljon, rekao je da je ubeđen da su Srbi ubili bosanske muslimane u Srebrenici zbog onoga što su oni učinili Srbima pre jula 1995. godine. To nije objavljeno u zapadnim medijima.

Drugim rečima, prvi masakr je ono što je dovelo do manjeg drugog masakra uglavnom vojno sposobnih ljudi .

Sve to oko masakra u Srebrenici predstavlja veliku političku prevaru . Masakra je bilo, ali on je bio odgovor i osveta za ubijene žene i decu.

Jedno od obeležja masakra u Srebrenici, onog drugog masakra, jeste da je 20.000 Srebreničkih žena i dece autobusima prevezeno na bezbednu teritoriju od strane srpske vojske . Žene i deca nisu ubijani, već samo vojno sposobni ljudi, a veliki deo njih koji su umrli su poginuli u borbi .

Dakle, moja procena je da je možda bilo 500 do 1.000 pogubljenja, osvetničkih pogubljenja.

Robls: Izvinite. Koliko?

Herman: 500 do 1.000, rekao bih.

Robles: 500 do 1.000.

Herman: Da. To je bio rat, to je bila vojska koja je videla masakr svojih civila u mnogo većem broju. To je potpuno potisnuto na Zapadu, ispada kao da su Srbi došli u Srebrenicu i počeli da ubijaju bez razloga! To je apsolutna prevara!

Dakle, smatram masakr u Srebrenici ogromnim propagandnim trijumfom . Zapad je želeo da napadne Srbiju i izbegne mir. Njima je taj masakr bio potreban.

Robls: Rekli ste oko 2.380 civila, žena i dece uglavnom …

Herman: Srpkinje i deca, da .

Robls: … su prvobitno ubijeni . To je bila Srebrenica …

Herman: Prvi masakr u periodu između 1992. i jula 1995 godine. To su bili srpski civili. Takođe je stotine srpskih vojnika ubijeno u tom periodu , ali ja samo govorim o civilima!

Robls: Civili, zar ne? A onda je u znak odmazde ubijeno oko 2.500 bosanskih vojnika muslimanske veroispovesti.

Herman: To zvuči zavaravajuće, jer je od 8.000 navodno pogubljenih, bilo 2.000 onih koji su zaista bili ubijeni, uglavnom u borbi.

Robls: U borbi. U redu, shvatam. Shvatam.

Herman: Da, a pogubljenjo je, kao što sam rekao verovatno od 500 do 1.000 vojnika.

Robles: U redu. Dakle, to su bili bosanski Muslimani koji su direktno bili odgovorni za ubijanje ogromnog broja srpskih civila. Jesam li u pravu?

Herman: Srbi su zapravo imali spiskove vojnika bosanskih Muslimana koje su želeli da ubiju, ali ja iskreno ne mogu reći da su oni bili jedini koji su pogubljeni. Ali svakako, značajan broj onih koji su ubijeni su bili na tim listama, listama za osvetu.

ODKUD

Otkud?

Otkud to da ti ne postojiš?

Kad te jasno sanjam, osecam i vidim,

Dok tuga vreba, ti kraj mene stojiš,

Osmeha kad nema, nacrtaš ga nadom

Pojaviš se, nestaneš, pa usrećiš kradom.

I sama bih te skrila.

U tanane misli, želje mi i snove,

Od pogresnih reči i zavidnih ljudi

Kao noći ove

Ili svakog jutra kad me čeznja budi.

Ponekad si tamo gde bih i ja bila.

Nemoguce to je, sada, al‘ ne vecno,

Kad te se uzelim, opet bih te snila,

Jer srce je tada zivo a i srecno.

Jedina si radost, snaga a i nada

Da kroz zivot snazna idem i ne molim.

Otkud to da ti ne postojis?

Kad si sve zbog cega postojim i volim.

Tanja Tanjica Radenković

Slavko N.Kako je bilo za vreme Milosevica ?

ТВ Емисија; Линија фронта 5:Анти НАТО активности у Црној Гори, смрт Чуркин, Путиново признавање докумената ДНР и ЛНР (Видео)

(Фото: Јутјуб)

Емисија Линија фронта 5:Анти НАТО активности у Црној Гори, смрт Чуркин, Путиново признавање докумената ДНР и ЛНР (Видео)

у Вести, Видео, Интервју 25. фебруара 2017. 0

У нашој петој по реду емисији анализирали смо најважније догађаје у свету и код нас:

Стални представник Русије при УН Виталиј Чуркин је изненада преминуо у Њујорку на свом радном месту дан пре свог 65. Рођендана. Српска јавност памтиће га као политичара који је на седницама Савета безбедности УН оштро критиковао институције у Приштини због положаја Срба и неалбанаца на Косову. Он је и 2015. године у име Русије уложио вето пред Саветом безбедности УН на резолуцију Велике Британије да се у Сребреници догодио геноцид.

Председник Русије Владимир Путин потписао је указ о признавању на територији РФ личних докумената становника Доњецке и Луганске народне републике.

Нереди и протести потресају главни град Краљевине Шведске, извештавају локални медији. Сукоби демонстраната, углавном миграната, и полиције су се прелили из кварта Ранкеби на улице Стокхолма.

Хрватска преко Саудијске Арабије продаје оружје терористима у Сирији, наводи се у истраживању БалканИнсајд.

Анализирали смо ситуацију у Црној Гори. Наставља се и анти НАТО активност у тој земљи, од Подгорици до Брисела кренуо је анти НАТО караван који предводи новинар и грађански активиста, оснивач Покрета за неутралност Марко Милачић.

А у Београду је одржан протест испред црногорске амбасаде у знак подршке српским политичарима у Црној Гори. Директно са скупа ситуацију у тој земљи прокоментарисао је лидер Уније за неутралност и уредник портала ИН4С Гојко Раичевић.

«Ми имамо озбиљну дискриминацију српског народа у Црној Гори. То се гледа и по питању језика, и по питању цркве, и по питању генерално права Срба у Црној Гори.

Сад смо дошли до завршне фазе, сад су почели и са хапшењем српских лидера», — каже наш саговорник.

Водитељка: Весна Веизовић, сниматељ и монтажер:  Борислав Станојевић

ЊузФронт

НЕ, НЕ И НЕ! НИ САДА НИТ ИКАДА!

Душан Нонковић-Теодоровић

НЕЋУ НИКАД ОКРИВЉИВАТИ ЦЕЛЕ НАРОДЕ, НИ ХРВАТСКИ НИ НЕМАЧКИ НИ АМЕРИЧКИ ЈЕР БИХ СТИМ САМО ПРУЖАО УТОЧИШТЕ РАТНИМ ЗЛОЧИНЦИМА ТЕ ОТВОРИО ПРОСТОР ЗА ДАЉЕ МАНИПУЛИСАЊЕ КРЕАТОРИМА МОЋИ КОЈИ СУ НАРОДЕ ОКРЕЂАЛИ ЈЕДНЕ ПРОТИВ ДРУГИХ ДА БИ ИХ ГУРНУЛИ У АМБИС ЗЛА И ЗАГОСПОДАРИЛИ ЊИМА

НЕ, НЕ И НЕ! НИ САДА НИТ ИКАДА! НЕЋУ НИКАД ОКРИВЉИВАТИ ЦЕЛЕ НАРОДЕ, НИ ХРВАТСКИ НИ НЕМАЧКИ НИ АМЕРИЧКИ ЈЕР БИХ СТИМ САМО ПРУЖАО УТОЧИШТЕ ПРАВИМ РАТНИМ ЗЛОЧИНЦИМА, ПРИКРИВАО ПРАВЕ КРИВЦЕ, НАЛОГОДОВАЧЕ И УЗРОКЕ ЧИНУЋИ СТИМ ОД СЕБЕ САУЧЕСНИКА У КРВАВОЈ “ИГРИ” ИЗ ПОХЛЕПЕ ЗА ПРОФИТОМ И ВЛАСТИ!

Нећу никад паушално окривљивати целе народе не само што то не одговара истини, што би представљало и вређање поштених припадника тог народа већ и зато што бих на тај начин саучествовао у тим закулисним злочиначким “играма” незаситивих моћника из сенке прикривањем истинских узрока и истинских криваца налогодовача одговорних за све што нам се дешавало и дешава широм света те прикривао шачицу моралних бедника из сенке, хушкаше ратова, манипулаторе свега па и тајних служби, фалсификаторе њихових извештаја са терена злоупотребљавајући их за свој лични интерес уз помоћ корумпираних медија да би та шака јада неморалних, која је у поседу баснословних количина новца а да им није циљ просперитет човечанства и добробит човека већ изнад свега задовољавање личне похлепе по сваку цену! Па и по цену злочина као што то доказује бомбардовање Југославије без УН мандата што не представља само кршење интернационалног права већ и класичан пример злочина у свој суштини којег су починили а окривили друге да би свалили своје безумље на Милошевића сатанизујући паушално цео српски народ али у Ираку није било Милошевића ни српског народа, у Либији исто тако а ни у Сирији ни Украјини. Да то не набрајам даље јер то знају и врапци на крову само то неће да знају ти узурпатори моћи, тај светски полицајац звани НАТО глобалиста. Никако неће да види та злочиначка елита шта је учинила недужним народима својим незаконитим мешанјем у унутрашње ствари суверених држава. Неће ни да помисли на то како је тај народ живео прије њиховог мешанје у унутрашње ствари суверених држава а како изгледа после мешања милосрдног анђела и како ће остати деценијама што нам сведоче колоне избеглица и безброј погинулих као и осакачаних и побијаних од руке тог милосрдног анђела. Неће никако да прихвате, ту страшну и тужну истину, ти узурпароди моћи и осуде ту злочиначку елиту за почињена недела за чињенице познате целом свету. А како би и прихватили кад одлично знаду који и какав су злочин починили против мира и човечности из похлепе у интересу баснословно богатих и утицајних и да би због тога морали висити или доживотно били иза решетака.

ИЗ ТОГ РАЗЛОГА ЋЕ МОРАТИ ПОШТЕН СВЕТ РАЧУНАТИ ДЕ ЋЕ МУ ТА “ЕЛИТА” РАЗБОЈНИКА У СВИЛЕНИМ КОШУЉАМА ПРУЖИТИ ОПАСАН И ОГРОМАН ОТПОР И ПО ЦЕНУ УНИШТЕЊА СВЕТА!

МИСЛИМ ДА ЈЕ ПРОШЛО ВРЕМЕ КАД СУ ТИ УЗУРПАТОТИ МОЋИ МОГЛИ ПРОДАВАТИ СВОЈУ ЛАЖ ЗА ИСТИНУ, ПОД ОКРИЉЕМ ЛАЖНИХ АРГУМЕНАТА КУПЉЕНИХ ПРЉАВИМ И КРВАВИМ НОВЦЕМ ДА БИ СВА ПРАВА ЈАЧЕГА И НИКАКВА ПРАВА СЛАБИЈЕГА МАСИВНОМ, СВОЈОМ ПРОПАГАНДОМ, ОЗНАЧИЛИ ДЕМОКРАТИЈОМ ДА БИ СЕБИ ОБЕЗБЕДИЛИ ПРОСПЕРИТЕТ НАЗИВАЈУЋИ СВОЈЕ ФАШИСТИЧКЕ МЕТОДЕ ДЕМОКРАТИЈОМ А СВАКИ ПОКУШАЈ РЕАЛИЗАЦИЈЕ ИСТИНСКИХ ДЕМОКРАТСКИХ НАЧЕЛА НАЗИВАЛИ ФАШИЗМОМ САМО ДА БИ СВОЈ ФАШЗАМ СИЛЕ И НАСИЉА ПРИКРИЛИ МЕТОДОМ СЛАЖИ, ПОКОРИ, ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ УЗ РУШЕЊЕ ДЕМОКРАТСКИ ИЗАБРАНИХ ВЛАДА ЗАМЕЊУЈУЋИ ИХ СВОЈИМ КВИСЛИНГСКИМ ПОСЛУШНИЦИМА.

НАРОД НАМ ГЛАДУЈЕ И ПОРЕД СВОГ БАСНОСЛОВНОГ ПРИРОДНОГ БОГАТСТВА И СВОЈЕ БОГАТЕ ЖИТНИЦЕ САМО ЗАТО ШТО СВОЈУ ВЛАДУ НИТИ МЕЊА НИТИ ЈЕ КАЖЊАВА!

ОД ПЕТООКТОБАРСКЕ ЖУТЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ПА ДО ДАНАС, НИЈЕДНА СЕ ВЛАДА НИЈЕ ДОКАЗАЛА И ПОКАЗАЛА СПОСОБНОМ ПО ДРЖАВУ И НАРОД!

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА НОВИ ПОЧЕТАК НА НОВИМ ТЕМЕЉИМА ДА НАРОД ПОЧНЕ ГРАДИТИ СВОЈУ ДРЖАВУ ИЗ ПОЧЕТКА А ТО ЋЕ МОЋИ САМО АКО УКАЖЕ ПОВЕРЊЕ МЛАОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ И ИЗАБЕРЕ БОШКА ОБРАДОВИЋА ЗА СВОГ ПРЕДСЕДНИКА! ДРУГЕ НЕМА! СРБИЈИ ЈЕ ПОТРЕБНО ЈЕДИНСТВО! ШЕШЕЉ ПОЛАРИЗУЈЕ; СВЕГА ЧЕГА СЕ ДОЧЕПА РЗТРГНЕ КО МАЛО НЕСТАШНО ДЕТЕ СВОЈЕ ИГРАЧКЕ! СА РОБОВАЊЕМ У ХАГУ ЈЕ ДОСТИГАИ ЗЕНИТ СВОГ ДОПРИНОСА ЗА СРБИЈУ, ВРЕМЕ МУ ЈЕ ДА КОРМИЛО ПРЕПУСТИ МЛАЂИМА УЗ БЛАГО НАДЗИРАЊЕ И НАРОД ЋЕ МУ БИТИ НЕИЗМЕРНО ЗАХВАЛАН. ВУЧИЋ И НИКОЛИЋ ОКРЕЋУ СВОЈЕ ГЛАВЕ КАК ВЕТАР ДУВА УЗ ТО СУ СЕ ДОКАЗАЛИ И ПОПРИЛИЧНО НЕИСКРЕНИ И НЕПОШТЕНИ, ЈЕРЕМИЋ ЈЕ ОСАКАТИО РЕЗОЛУЦИЈУ 1244! ОСТАО ЈЕ ЈОШ САМО БОШКО ОБРАДОВИЋ КАО ОСОБА ОД ИНТЕГРИТЕТА! КО СЕ НЕ УСУДИ НЕ МОЖЕ НИ ПРОФИТИРАТИ НИТ ИШТА ПРОМЕНИТИ НИТ НАПРЕД КРЕНУТИ!

Душан Нонковић-Теодоровић