Два главна разлога, а има их небројено, да помогнете дверима контактирањем родбине у Београду:

Два главна разлога, а има их небројено:

1. Власт која се спрема, и припрема народ у Србији да формално призна *Косово као засебну државу,
и одрекне се наше приватне, црквене и државне имовине на Косову и Метохији, погази све завете и сруши све духовне вертикале,
заслужује да се мења, а за то је прва прилика 4. марта на изборима за Београд.

2. Иста та власт води политику по диктату ММФ, и скоро без изузетка ради за интересе страних компанија, без плана, воље и политике развоја домаће привреде.

Зато нам можете помоћи тако што ћете контактирати пријатеље и родбину у Београду, 
замолити их да изађу на изборе, као најбитније.
и ако су вољни да гласају за једину политику која је спремна да мења систем,
трећи политички пут *Да ови оду, а да се они не врате* листа под редним бројем 7.

С поштовањем,
Борислав Жајски
Управа интернет тима ДВЕРИ
borislav.zajski@dveri.rs
062 88 22 373

ИНТЕРВЈУ: Драган Јовановић-Вучића ће појести његови шакали,

Одржано Гусларско вече у Љигу

 

23.02.2018. год.

 Славица Јовановић

Одржано  Гусларско вече у Љигу

У Градској Библиотеци у Љигу,  22. фебруара 2018 . године у 19 h одржано је Гусларско вече , поводом обележавања  100- годишњице од завршетка ‘’ великог рата’’. Наступили су гуслари  : Вукан Ђука ,  Драган Анђић ,  Вукомир Шћекић из Бање Врујци Тодор Остојић. Стихове је говорио и водио програм , Љутомир Рундић Романијски , песник из Лознице .

„Генералица“ из Бусија: Прадеда ми је био Солунац, данас ја чувам отаџбину

„Генералица“ из Бусија: Прадеда ми је био Солунац, данас ја чувам отаџбину

Датум објаве: недеља, фебруар 25, 2018

Милица Томић прво дете избеглица из Бусија рођено у Београду, професионални војник. После серије „Војна академија“, заволела униформу и одлучила се за пешадију

Милица Томић

Породица Томић, избегла 1996. из Вуковара, део нове среће пронађене у главном граду добила је две године касније – рођењем ћерке. Милица, прво дете избеглица из насеља Бусије које је рођено у Београду, после две деценије, понос је Томића и својим статусом професионалног војника у Војсци Србије.

– Гледала сам ТВ серију „Војна академија“ и одлучила да и ја будем једног дана официр Војске Србије – сећа се младалачких снова Милица Томић.

Када су Љуба и Сања Томић са сином Митром избегли у Србију, направили су своје породично огњиште у њивама Бусије, на земунском ободу српске престонице.

– Отац и мајка из Вировитице дали су нам нешто уштеђевине да купимо плац, па смо тада дозидали стару шталу и направили свој кров над главом. Били смо једини житељи овог села, али са осећањем среће што смо живи и здрави – прича нам домаћин Љубо Томић, некада српски добровољац, а данас београдски возач.

Рођење ћерке Милице, у мају 1998, био је први срећан тренутак живота у новој средини. Када им је лекар у породилишту „Народни фронт“ рекао да ће мајка Сања родити девојчицу, задовољни родитељи одлучили су да јој дају име по храброј и одважној баби Милици.

„ГЕНЕРАЛИЦА“ ИЗ БУСИЈА

Знајући колико је упорна и вредна, локални свештеник, отац Милорад из насеља Бусије, младу Милицу Томић већ ословљава као официра. И каже: – Милица Томић је наша генералица из Бусија.

– Милица, као прво дете избеглица из насеља Бусије које је рођено у главном граду, осећа се Београђанком и понекад у шали задиркује брата да је он Славонац, јер је рођен у Вуковару. Одрастали су у овој кући, у којој није било струје, и били су добри ђаци – прича поносно мајка Сања.

Милица је са братом хранила и чувала стоку, сакупљала јаја, учила да кува и играла фолклор три године у основној школи. Била је весела, мало тврдоглава, а како прича њена мајка, тачно је знала шта жели од живота.

– У детињству су моји идоли биле певачице, а у младости сам заволела младе официре, њихову војну униформу и спремност да се боре за своју отаџбину. Популарна ТВ серија дефинитивно је утицала на моју одлуку да се професионално вежем за Војску Србије – прича нам Милица Томић.

ДРУГАРСТВО Милица је припадник женске чете ВС

Маркантна црнка, с крупним очима и дечјим осмехом, искрена је, али и одлучна у својим намерама. Њен отац је био добровољац у последњем рату, али она није загледала његову униформу. Није, каже, волела ни ратне филмове, нити читала књиге о војци, али тек када је одгледала серију која ће јој, испоставиће се, променити живот, схватила је шта жели.

АКАДЕМИЈА

Њене амбиције су да једног дана, по узору на свог старешину, буде подофицир, па затим и официр Војске Србије. – Ако продужим уговор, завршићу војне школе и академију, и бранићу своју Србију као прави официр – обећала нам је војник Милица Томић.

– Волим војску, јер је она симбол заједништва, слоге, дружења, љубави према земљи и свом народу. Прадеда Стеван ми је био солунски борац, а ја ћу бити чувар своје отаџбине – одбранила је Милица своје мотиве да постане професионални војник.

О томе није причала са родитељима, па ни са другарицама. Сама је прошлог лета отишла у војни одсек, пријавила се за регрутацију, прошла контроле и провере, положила заклетву држави Србији и потписала шестомесечни професионални уговор.

– Мислили смо да се шали, али када је добила позив, обукла униформу и ставила пушку на раме, схватили смо да је то њена жеља и њен избор. Подржали смо је – говоре нам поносно отац Љуба и мајка Сања.

КАО војник женске чете Војске Србије прошла је обуку за пешадинца у касарни „Војвода Мишић“ у Ваљеву. Била је одличан стрелац на 100, 200 и 400 метара у гађању пушком, коју може да растави и састави за минут и неколико секунди. Прекомандована је у Пожаревац, где се ових дана обучава за руковање минобацачем.

ПОНОСНИ Мајка Сања и отац Љуба са Милицом / Фото Приватна архива

– Волим пешадију, јер је она стално на терену, увек је у акцији. Не смета ми да залегнем на земљу, да газим по блату и да киснем на војном полигону. У Бусијама ме задиркују да пушка, минобацач и пешадија нису за девојке, али ја им одговарам – и девојке су војници – искрена је Милица.

ЗАКЛЕТВА Милица постаје професионални војник

Признање да јој одговара живот у касарни, где борави са још двадесетак девојака. Устаје у пет ујутро и после фискултурних вежби иде на часове обуке, који трају до касно по подне. Светла у девојачкој соби се гасе у 22 сата, а ново јутро доноси нове вежбе и обуке.

И када је код куће, трчи сваког јутра 2.400 метара и ради фискултуру. У Бусијама је већ сви знају и поздрављају док трчи:

– Здраво, војниче Милице!

Аутор: М. Лопушина

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

У посети мештанима Бусија: Лозу им примила сремска равница …

После „Олује” скућили се на бусијским лединама | Јадовно 1941.

Бусије прославиле славу: Ако заборавиш одакле си, нећеш …

Dragan Stanojević: Formiramo stranku srpske dijaspore

Foto: Velibor Tripić | Dragan Stanojević,predsjednik Skupštine dijaspore Srba u regionu: Formiramo stranku srpske dijaspore

Dejan Šajinović 27.02.2018 09:45

Srpska dijaspora formiraće politički pokret koji će prerasti u stranku s ciljem da pomogne svojim državama porijekla i da se bori za dobro svog naroda, kaže Dragan Stanojević, predsjednik Skupštine dijaspore Srba u regionu.

„Naš cilj nije da preuzimamo vlast, nego da budemo poluga koja bi mogla uticati na vlast. Sada nam je cilj da budemo u Srbiji u parlamentu, a sutra, zašto ne, i u RS da imamo predstavnike“, kaže on.

NN: Koji je povod Vašeg boravka u Banjaluci?

STANOJEVIĆ: Pozvani smo od strane predsednika Milorada  Dodika i ministara da se napravi forum u Banjaluci. Odazvalo se stotinak ljudi iz rasejanja. Dijaspora je jedan od najvažnijih segmenata srpskog društva i jedno od najvećih izvorišta prihoda. Ne znam da li znate, u Srbiju godišnje od dijaspore dođe četiri do šest milijardi dolara doznaka, i to samo ono što može da se registruje. Osim toga, iskustva pokazuje da svaka vlast koja dođe ne tretira dijasporu na pravi način. Dijaspora može da bude najbolji ambasador Srbije i svih srpskih zemalja.

NN: Samo da pojasnimo, radi se o srpskoj dijaspori zemalja u regionu?

STANOJEVIĆ: Ovde imate ljude od Rusije, preko Francuske pa dalje. A poreklom su iz Srbije, iz RS. Ja inače mislim da dijasporu ne treba deliti prema poreklu. Ja sam lično sa Zlatibora, a imate ljude iz Banjaluke, iz drugih krajeva BiH, Srbije, itd.

NN: Šta to dijaspora može da uradi?

STANOJEVIĆ: Ako govorimo o RS, dijaspora može da brani interese RS u svim domicilnim državama u kojim se nalazi koristeći kontakte i uticaje koje tamo ima. Mi možemo da branimo našu stranu s obzirom na to da vidimo kako se nas predstavlja u lošem svetlu, a niko ne govori da smo mi Srbi u stvari ugroženi u sopstvenim državama. Mi želimo da se povrati poverenje u dijasporu jer je ona, posebno u Srbiji, mnogo puta bila iskorištena i izvarana. Moj predlog je da se obezbede uslovi za naše ljude da investiraju.

NN: Gdje Vi vidite srpski narod danas u pogledu geopolitičkih strategija?

STANOJEVIĆ: Svedoci smo da je u svetu danas došlo do jednog globalnog preloma koji se posebno osetio posle dešavanja u Ukrajini, gde je država izgubila suverenitet i gde njom upravljaju svi sem naroda koji tamo živi. Počeli su da sprečavaju da se koristi ruski jezik. Slično se dešava u Crnoj Gori. Ljudi koji vode te države su pod uticajem zapadnih struktura koji ne štite interese nas, tradicionalnog naroda. Te strukture nameću neke druge tradicije i vrednosti, a to onda rezultira sukobima kao u Ukrajini između Zapada i Rusije, gde Rusija više nije kao u doba Jeljcina. Pokazala je da zna i ume da se brani, a mi smo to prepoznali. Te naše veze s Rusijom nisu samo ekonomske, jer Rusija i nema neki veliki ekonomski interes ovde, nego se radi o tradicionalnim, genetskim vezama.

NN: Znači, Vi smatrate da Srbi treba da se od Zapada okrenu Rusiji?

STANOJEVIĆ: Po meni, ova politika koja se vodi u RS je prava politika koju većina naših ljudi prihvata.

NN: Mislim da će vam sami biznismeni ovdje reći gdje je njihov interes, koji tržišta imaju uglavnom u zapadnim zemljama.  

STANOJEVIĆ: Vi ne znate sledeći podatak: u Rusiji je do ovih dešavanja 2014. bilo 300.000 naših ljudi koji su tamo radili. Niko nije zarađivao ispod 1.500 dolara. Verovatno ne znate da je preko milijarde dolara dolazilo samo iz Rusije. Govorimo o doznakama koje dolaze sa Zapada, a ove niko ne prepoznaje. U RS ima mnogo ljudi koji rade u Rusiji, a kući su doneli šestocifrene iznose. To se ne prepoznaje jer ne ide kroz bankarski sistem, ljudi donose kešom, ili preko Kipra, ili slično. Osim toga, u RS su najkrupniji investitori ruski, jeste da su vezani za naftu i gas, ali to je činjenica. Evroazijsko tržište je najveće tržište. Zašto se zapadne kompanije bore da dođu na rusko tržište, a mi se ovde pravimo pametni?

NN: Da li ste o tome razgovarali sa biznismenima odavde? Šta oni kažu?

STANOJEVIĆ: Naravno, pričamo s njima i ukazujemo na taj ogromni potencijal tamo. Želim još nešto ekskluzivno da vam kažem: mi kao dijaspora smo rešili da formiramo jedan pokret rodoljuba u otadžbini i dijaspori. Faktički, to će biti stranka srpske dijaspore koja će biti u Srbiji, Rod, tako će se zvati. Svi dosadašnji načini da pomognemo nisu urodili plodom, pa smo odlučili da probamo ovako. U svakoj zemlji imamo ljude koji su lideri. Sve su to ugledni i dokazani ljudi.

NN: Iz kojih su zemalja?

STANOJEVIĆ: Iz svih evropskih, počev od Nemačke, Austije, Švajcarske…

NN: Dakle, sa Zapada?

STANOJEVIĆ: I iz Rusije. Ja pokrivam Evroaziju i jedan sam od glavnih inicijatora. Ima nas i iz Australije, Amerike, Kine… Sa svih strana. Borićemo se za srpske interese bilo gde. Mi nemamo nikakav materijalni interes za to što radimo. Naši motivi su najčistiji, jer mi razmišljamo dugoročno.

NN: Ako sam dobro shvatio, ta organizacija imaće i ekonomski i politički dio?

STANOJEVIĆ: Tako je. Imaćemo preko deset saveta – savet za ekonomska pitanja, za kulturu, obrazovanje, zdravlje itd… Sve će tu biti stručni ljudi u svetu u svojoj oblasti. Tu ćemo uključivati ljude iz naših zemalja koji su stručni u tim oblastima. Tu će biti projekti od onih za očuvanje kulture, jezika, tradicije, pa do ekonomskih. Vidite kako je došlo do revizije istorijskih činjenica, kao, recimo, u Ukrajini gde se pravoslavci međusobno bore gde ih je Zapad zavadio koristeći fašističku ideologiju.

NN: Bićete, kako vidim, politička organizacija?

STANOJEVIĆ: Pokret, koji će prerasti u političku organizaciju.

NN: I kandidovati se na izborima u Srbiji, RS, Hrvatskoj?

STANOJEVIĆ: Svugde gde budemo imali podršku. I gde budu uslovi. Ja da bih glasao moram da odem u Moskvu i ako sam iz Vladivostoka moram da pređem 12.000 km da bih se uopšte prijavio da mogu da glasam. Mi zahtevamo elektronsko glasanje, kao što je to u svim savremenim zemljama.

NN: Koliki mislite da je vaš domet ili potencijal ovdje u RS?

STANOJEVIĆ: Naš cilj nije da preuzimamo vlast, nego da budemo poluga koja bi mogla uticati na vlast. Sada nam je cilj da budemo u Srbiji u parlamentu, a sutra, zašto ne, i u RS da imamo predstavnike i po ministarstvima.

NN: Da li je vaš primarni cilj da popravite položaj dijaspore ili da utičete na dešavanja unutar svojih zemalja porijekla?

STANOJEVIĆ: I jedno i drugo. Da bismo imali jačinu, moramo imati svoje predstavike u svojoj državi. Do sada smo imali nekakve činovnike koji su u naše ime odlučivali, što je potpuno nepravilno. Ja imam mnogo uticaja u Moskvi, neko ima u drugim zemljama, zašto to ne iskoristiti? Mi smo rodoljubi koji žele i da utiču na vlasti i da im pomažu. Za nas je dugoročni cilj dobro srpske nacije.*

Srpska dijaspora

УЧИТЕ ДЕЦУ ИСТИНСКУ ИСТОРИЈУ КАКО НЕ БИ ОДРАСТАЛА НА ТУЂИМ КОРЕНИМА И БИЛИ РОБОВИ ТУЂИХ ИНТЕРЕСА!

ШТА СУ, КО СУ И КАКО СУ СЕ ЗВАЛИ СРБИ ПРИЈЕ НЕГО ШТО СУ СРБИМА НАЗВАНИ И ЗАШТО!

ПРИЈЕ НЕГО ШТО СУ СРБИ БИЛИ СРБИМА НАЗВАНИ БИЛИ СУ ДЕО ИСТОГ БЕЗИМЕНОГ НАРОДА КОЈИ ЈЕ ЖИВЕО НА ПРОСТОРИМА ДАНАШЊЕ ЕВРОПЕ И АЗИЈЕ, ИСТОГ ЈЕЗИКА РАЗЛИЧИТИХ ДИЈАЛЕКАТА, НАСТАЊЕНОГ НА БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ ГДЕ СУ ОСТАЛИ ВЕЋИНСКИ НАРОД ДО ДАНАШЊИХ ДАНА, КАКО ТО ДНК, ГЕНЕТСКЕ АНАЛИЗЕ ДОКАЗУЈУ.

НАРОД ОД БАЛКАНА ДО ВЛАДИВОСТОКА, СЕВЕРНОГ МОРА И ДАЉЕ БАВИО СЕ ИСТИМ ПОСЛОМ, ИСТОМ ДЕЛАТНОСТИ, УГЛАВНОМ СКУПЉЉАЊЕМ ПЛОДОВА И ПО НИЧИМ ДРУГИМ НЕ БЕШЕ ПРЕПОЗНАТЉИВ. СВИ СУ СКУПЉАЛИ ПЛОДОВЕ, ИШЛИ У ЛОВ, ПРАВИЛИ ОРУЂЕ ОД КАМЕНА.

АЛИ ЈЕДНОГА ДАНА ПЛЕМЕ ТОГ ИСТОГ НАТОДА ОГРОМНОГ ПРОСТРАНСТВА КОЈЕ ЈЕ ЖИВЕЛО НА БАЛКАНУ НАУЧИЛО ЈЕ ТОПИТИ РУДУ И ТО 2000. ГОДИНА ПРИЈЕ ИКОГ НА ПОДРУЧЈУ СРЕДЊЕ ЕВРОПЕ. ДОК СУ СВОЈЕ АЛАТКЕ СВИ ПРАВИЛИ ОД КАМЕНА ОВО ПЛЕМЕ ЈЕ ПРАВИЛО АЛАТКЕ ОД МЕТАЛА. ЈЕДНО ОД ЕПОХАЛНИХ ОДКРИЋА ТОГ МЕТАЛУРШКОГ ДОБА БИО ЈЕ МЕТАЛНИ СРП ПО КОЈЕМ БИВА ПРЕПОЗНАТЉИВ ТЕ ПО ЊЕМУ ДОБИЈА И СВОЈЕ ИМЕ. НЕКА ПЛЕМЕНА НИСУ МОГЛА ИЗГОВОРИТИ СРБИ ПА СУ ИХ НАЗИВАЛИ; СЕРБИ, СОРБИ, СОРАБИ, СЕРБОНИ ИТД.

ДОК СУ ДРУГИ У СВЕТУ И ЕВРОПИ ПРАВИЛИ СВОЈЕ АЛАТКЕ ОД КАМЕНА СРБИ СУ ИХ ПРАВИЛИ ОД МЕТАЛА. ТУ ПО ТОМ ПИТАЊУ НЕМА НИКАКВЕ ДИЛЕМЕ ЈЕР ЈЕ НАУКА УТВРДИЛА ДА СУ СРБИ 2000 ГОДИНА ПРИЈЕ ИКОГА У ЕВРОПИ ТОПИЛИ МЕТАЛ А ГЕНЕТИКА, НОВИЈЕГ ВРЕМЕНА, ПОТВРДИЛА ДА СУ СРБИ ВЕЋИНСКИ ИСТИ ГЕНЕТСКИ НАРОД КОЈИ ЈЕ ТУ НА ТИМ ПРОСТОРИМА БАЛКАНА ЖИВЕО И У ПРАИСТОРИЈИ У ВРЕМЕ ЛЕПЕНСКОГ ВИРА И ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ.

Археолошки налази су потврдили да су наши претци из каменог доба правили срп од камена, познат под именом криви нож па према томе нема никакве логике да га не праве и од метала као што су правили и остале алатке тог времена; нож, чекић, секиру, врх стреле итд.

Да архелогија још није пронашла и метални срп је разлог томе да је метални срп био у то време епохално откриће, алатка која се одржала у употреби до данашњих дана и користила све док се није истрошила. За разлику од чекића она се морала оштрити а стим и трошити. Уз све то металну руду је теже топити од већ готовог гвожђа па су се истрошене алатке претопљавале. Међутим оно што још није пронађено не значи да неће ни бити пронађено. Убеђен сам да је то само питање времена да је ту и тамо неки срп из тадашњег доба „преживео“ до данашњег времена.

Предност од 2000 година, коју су срби имали у то врема, водила је и до огромне тако зване империје која се простирала од Балкана и подунавља па до северног мора. Епохални изуми били су широм Европе радо прихваћани што је водили и до свеопште прихватљивости и ширења те културе образујући империјално, импресивно просторнство – величину, захваљујући прије свега српу.

Ако се зна да су основни услови за живот човека пијаћа вода, храна и транспортни услови онда се већ са само летимичним погледом на географску карту Европе може установити да те, најидеалније услове у Европи нуди Балкан, богат рекама и шумама а стим и животним намирницама. Реке су поред пијаће воде биле и извор хране. Уловити рибу је захтевало и довитљивост, развој ума тако да и није чудо што се из тог народа рађају и иноватори попут Николе Тесле и деца која су на олимпијадама знања посебно запажена својим научним резултатима. Шума је била поред дивљачи и извор разноразних биљних плодова.

Другим речима, разуђеност река поготово Дунава, Тисе и Саве па Мораве нудила је као нигде у Европи добре животне услове уз све то и водне путеве за транспорт робе широм Балкана и Европе. Узимајући све то у обзир није ни чудо што се на том простору заденула најстарија цивилизација Европе.

Ако се узме у обзир и развој говора онда је логично да свака рач мора имати неки описни карактер. На пример реч меридиан и ако стара реч само на српском има описни карактер који долази од мери-дан. Реч, хвала је вероватно туђа или млађа, касније настала реч јер нам ништа посебно не описује до хвалити али зато реч; спасибо има смисла и значи спаси-бог. Реч Буда стоји за појам будизам али нема описну реч у том језику нити описно значење у другим језицима док на српском значи; онај што буди, или што је будан. Реч, кршљанин значи онај што крши са нечим што може значити да крши са вером у више Богова, многобожанством у интересу монорелигије која се назвала кришћанство по речи кршити. Вероватно је и Христ добио своје име по кршљанину јер је кршио религију многобожности-Веруј… до у мене Бога јединога. Па реч машина је добила своје име по српској речи мешина која је служила за продувљавање ватре како би се постигла температура потребна за топљење метала којег су топили 2000. година прије икога у Европи и више од пола миленијума иког у свету, служећи се при том мешином за продувавање ватре, првом машином за распиривање њатром. Нашој генерацији су остали у сећању сеоски ковачи који су мешином распиривали ватру. Или грчка реч пластика која само на српском језику обележава пласт сена, обликовање пласти, око колца да је не одува ветар, коју су грци касније преузели називајући њом грчке фигуре, пластике. Па реч календар у ствари долази од српске речи колендар, од кола и дара што описује коло сунца кад се завршава година и дарују плодови, коло – дар тог сунчаног кола. То су све открили прије мене паметне особе. Ја бих само додао да је народно коло ритуал за обожавање сунца у знак захвалнјости шзо им је омогућио богат род разноразних плодова. Тако да бих и народно коло убројио у изворну културу српског народа. И реч ћирилица је по мени настала од српске речи ћирити а не по Ћирилу који је имао тек 2. године док је ћирилица била неколико миленијума стара, по археолошким доказима. То наговештава да су свештеници ћирили приликом читања својих молитви које су читали при слабом светлу црквених свећа. За неписмен народ тог времена изгледало је као да ћире у нешто па су то нешто у шта се ђирило назвали ћирилом или ћирилицом. Можда је и неки свештеник добио по ћирењу име Ћирил.

Како видимо, речи су настајале да би нешто описале и учиниле препознатљивим. Зато сам убеђен да су срби добили своје име по српу јер су га стим, трговци срповаима, учинили препознатљивим, дали описни смисао произвођачима српова. Фонетичка веза између српа и срба је необорива. Нису се речи рађале тек тако а да не значе и не описују ништа. Изумитељи те алатке су ту алатку назвали српом а други су те изумитељњ назвали србима-сорбима и слично јер су били по тој алатки препознатњиви.

Јесте да су се водили многобројни ратови али то су била по мојем схватању номадска племена која би услед губитка животињског блага, кроз извесне епидемије или суше, нападали друга племена а касније и царства да би наметнули своју културу бруталним методама што би им омогућивали убирање данка и живот на туђ рачун. Међутим, ма колико били у покоравању брутални и успешни, остајали су у мањини без реалне могућности да промене генетски кот староседеоца, аутотоних становника који су били и остали већина аутотоног народа.

Душан Нонковић Теодоровић

 

https://dijaspora.wordpress.com/2017/08/18/kako-nabaviti-knjigu-tragom-srba-javite-se-na-dusan-nonkovicgmx-de/

Милијана Балетић: Вучић међу Хрватима

Кад сумирамо овај „наш“ најновији пут у Загреб од пре неколико дана – посета је успешна – до бола…! Они су нас „почаствовали“ позивом – а ми њих обећањем да ћемо их, након целог Јадрана, и Барање приде, овај пут пустити да на Дунаву ујашу и у Бачку под западњачком арбитражом, да ћемо издржавати и Србе тамо и Хрвате овамо и – ћутат – над учињеним и продуженим геноцидом над својим родом…!!!

17. фебруара 2018.

0

Подели на Фејсбуку

Твитни на твитеру

 

Из „чиста мира“, а на опште задовољство Запада, председник Србије Александар Вучић на позив хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић боравио је 12. и 13. фебруара у пријатељској нам Хрватској! Да је сусрет зависио од воље на Пантовшћаку – тешко да би до њега дошло, да није било западњачких „шаптача“ овога театра! Али, кад је већ представа кренула – главна глумица Колиндица показала је висок степен професионализма?! Што се костима тиче, пресвлачили су је – броја им се није знало! Ко их је смишљао, не знам – мене само интересује ко јој је онај први смислио који је на рукавимана имао глагољицом извезену реч „храброст“?! Али, ево нека и буде да је то био једини њен допринос и воља у овој играрији, која је мало Хрватима, а мало и Србима, служила за „читање“!

Колико је ово од Хрватске зависило, говоре и брзопотезне похвале овом подухвату које су са Запада стигле – од ЕУропејске комисије па надаље! Шеф ЕУ делегације у Србији Сем Фабрицио, овај изненадни „пиколо театро“ до детаља је објаснио: „Ова посета је веома важан корак и за Србију и за Хрватску, посебно што је на највишем државном нивоу. Важно је да је дијалог настављен и да даје резултате. Прошле недеље је објављена Стратегија за Западни Балкан и сви проблеми између суседних земаља морају да буду решени пре уласка у ЕУ“! Толико што се дилеме тиче око тога чији рукопис иза овог сценарија стоји!

Поред Стратегије о кооптирању остатка Балкана под ЕУропом, овде има још једно „зашто“ баш у овом тренутку напрасни позив са Пантовшћака!? Не би Колинда тако одједном преко ноћи постала „демократа“ да не би оне изложбе о геноциду над Србима и Јеврејима, 25. јануара у згради УН у Њујорку, „Јасеновац – право на незаборав“, која је на ноге подигла све који су је видели и за њу чули, али и жестоко потресла целу им ову најновију Независну Државу Хрватску! Када се тамо предочила језива истина – одмах је стигао налог да се потегну добросуседски односи и – све заташка! Нормално! Једини логичан следећи корак после изношења ове монструозне истине на видело био би – напокон – покретање поступка против злочинца, који некажњен поново повампирен оргија! И шта би – позив за „добросуседске“ односе – опет гурну жртве и злочин у изолацију ћутања?!

Шта значи некажњен злочин говори и иконографија која је председника Србије дочекала у Загребу. На транспарентима је писало: „За дом спремни“, „Србија мора одговарати за геноцид у Хрватској и платити ратну одштету“,…?! А на једном је био исписан и захтев да им за ратну одштету 1991. и сукцесију за период од 1918. до 1945. године за Земун исплатимо укупно 250 милијарди еврића! Е, добро је због „независних“ новинара у Србији што су се Земуна из тог периода сетили и објаснили нам под чијом је окупацијом био, пошто за онај логор на Старом сајмишту, који је у Другом светском рату изтребљивао махом Јевреје – наши „независни“ стално „забораве“ да кажу да је тада Земун и све до Саве – заједно са Старим сајмиштем – био под Павелићевом еН-Де-Ха-зијом!

Другог дана посете, Вучићу је организован сусрет са Србима у Вргин Мосту, где их сада највише ваљда има. Нешто близу 3.000 – а пре рата их је било чак 17.000!!! Призор који га је дочекао тамо био је – ма пресликан – као на КосМету међу Србима у шиптарском мучилиштву! Једина је разлика што је на овом скупу било више седих глава! Вратили су се да на свом имању умру! Млади се не враћају! Не смеју! Нашла је Хрватска начин како да их заплаши и прекине повратак подмлатка српског, а стари ће, рачуна, ионако убрзо помрети и ето ти Хрватске све чистије и чистије до – нааајчистије на Планети?! Ова потресна слика испрепаданих мученика, сниманих с леђа, јер крију лице од камере, и њихово јадање како немају струју, воду, лекаре и хитну помоћ, извор прихода, путеве, школе, а то што нема ћирилице – у свему овоме дође му као тражење луксуза! Немају посла, неће да им исплате заостале пензије до 1998. године?! Чак их је и „праведни“ западњачки Стразбур у томе одбио?! Не дају им да обнове порушене и запаљене куће, а како не би могли откупити преко 800 својих предратних станова на којима су, као и сви у бившој Југи, имали станарско право, подигли су им економску цену откупа?! Нема обнављања њихових породичних газдинстава, уништеног сточног фонда, пољопривредних машина…?! Председник Србије је слушао, слушао и – као што је и српскоме робљу под Шиптарима – редом обећавао да ће и овим несрећницима Србија помоћи?! Који неизбрисив утисак и језа?!

Е, зато ми Хрватима у Србији асвалтирамо улице, плаћамо уџбенике – све на латиници – часописе, радио-станице, телевизијске редакције и емисије, обнављамо им верске католичке објекте, откупљујемо им кућу Бана Јелачића да им је поклонимо како би њоме запишали Петроварадин као границу докле је њихово?! Радимо и што треба и што не треба! И, наравно – Србија плаћа – није дошла Колинда да им обећава и одвеже хрватску кесу! Отварамо им и музичке школе да певају?! И треба да певају – све док Срби под Каптолом плачу – Хрвати у Србији има да певају?! То је реципроцитет у којем је наш народ мученик сатеран у ћошак под наметнутим осећајем кривице, а агресор подигнуте главе заповеда и у својој и у нашој земљи?! ЕУропа – ни „а“?! Који апсурд и који наставак трагедије над српским народом?! Да човек занеми! Господе драги – докле већ једном?!

Где ти је сад ЕУропа – Београде – која нема алтернативе?! Где су сада те стотине милиона из њених фондова?! Где је то под њом благостање за Србе у Хрватској?! Па Хрватска је ЕУропа! Чланица је!!! Где су ти њени фондови и обећани рај Србима, само кад у њу уђу?! Што сад не улети с тим стотинама милиона евра и Србима помогне у држави – њеној чланици?! Како то да Србија, данас, српској мањини у Хрватској – која је чланица ЕУ – треба да из државне касе плаћа цивилизацијски минимум услова за живот, а Хрватска то не мора – неће из ината – и може јој се! Шта то смета ЕУропејскоме доброчинству да уложи средства или нареди Загребу – казни га – што Србе злоставља и држи у средњем веку?! Или можда иза свега управо стоји тај западни однос и зацртани план према Србима кроз убијања, геноцид, прогоне, злостављање, отимање територије, немилосрдно и зверско гажење – где год да су!!!

Треба ли од овога већи доказ и повод да се већ једном Хрватској стане на пут и да се за сва недела напокон приведе правди!!! А баш је био тренутак после изложбе о Јасеновцу у УН, где је Београд, уместо обећања ћутње, требало да затражи помоћ својих моћних међународних пријатеља, управо у УН и њеном Савету безбедности – међу којима су Русија, Кина и друге правдољубиве земље – да се већ једном злочинац постави на место које својим неделима и заслужује!!! Питање је колико би, у том случају, штићеници монструма и даље хтели да му буду штићеници!

И – уместо закаснеле правде и одмотавања клупка старог 100 година – паде позив из Загреба за „пријатељством“, а од председника Србије Загребу поклон да нико 100 дана „а можда у међувремену ја то продужим“ – обећава нам Вучић – из државног апарата Србије неће изговорити ни једну једину ружну реч за Хрватску и Хрвате?! Е, што се овога „ружног“, тиче – што јес јес – истина о којој је наређено да се ћути неподношљиво је ружна, али да је први мораторијум – није! Први је био од 1918. до ’45. а други од ’45. под Брозом све до његове смрти и после тога?! Нека што од тада нико није смео поменути монструозна усташка недела над Србима, него смо препакованим усташама још давали и борачке пензије из заједничког буџета, забетонирали све јаме напуњене српским мученицима, Јасеновац и остале логоре сравнили са земљом – како би им се избрисао сваки траг и увели – ондашњу – ћутњу?!

Хрватску смо им, што у споразуму Цветковића (ко бајаги Србина) и Хрвата Мачека ’39, па онда под Брозом и српским поброзицама, на челу са Ђиласом после ’45. још и територијално комплетирали – наградили целим Јадраном и Барањом приде! Онда је Бадинтерова западњачка арбитража ’90-тих, Брозове и Ђидове административно- републичке границе у Југи прогласила за међународне! Није им доста?! Сад хоће још и 110 км2 српске земље на левој обали Дунава – позивајући се на некакве земљишне књиге из доба Аустријског царства – кад од Хрватске ни помена било није! То што такво исцртавање граница међу насталим државама благе везе с Међународним правом нема – велика је гаранција правди, јер – Запад и Хрвати – понешени су за Међународним правом?! Е ово око Дунава, обећао им је Вучић: ако нема договора, иде се на међународну арбитражу?! Ма, дивно! Ако ће нам Запад и ову границу кроз свој параграф протурати, боље одмах да им и то дамо – него да то учинимо након њиховога судовања и мучења, које – нема шансе да може бити на страни правде кад су Срби у питању!!! Значи – оде и Бачка под арбитражом, као што је отишла Барања под Ђидом?! Што – као било би нам први пут па не знамо како западњачки делиоци правде и домаћи колаборационисти – од Цветковића до данашњих дана – исцртавају границе преко српске земље! Па, међународна арбитража и Србима у Републици Српској, уместо траженог разграничења два ентитета у БиХ – направила се луда и – пукла Српску напола – инсталирајући јој Дистрикт Брчко – а да то од њихове арбитраже нико никад ни тражио није?!

Кад се сумира овај наш садашњи пут у Загреб – они су нас „почаствовали“ позивом – а ми њих обећањем да ћемо их пустити да ујашу у Бачку под арбитражом, да ћемо ми издржавати и Србе тамо и Хрвате овамо – и ћутат – над учињеним и продуженим геноцидом над својим родом?! Наређена посета успешна – до бола!

Пошто ја, нека што нисам у државном апарату – потрудили су се да нисам нигде – е, барем онда могу истину да причам и понављам! Не могу целу – огромна је – томови и томови књига не би је сву покупили! Овде ћу само један мали део њихових недела споменути и то цитирајући говор доктора историјских наука Срђе Трифковића на промоцији књиге „Љетопис новог косовског распећа“ митрополита Амфилохија, одржаној у Руском дому у време кад је Вучић био у Загребу, 12. фебруара! То четворотомно дело су „Дневнички и други записи септембар 1999 – децембар 2000.“ о погрому над косметским Србима под шиптарским терористима! Трифковић је у свом говору, опомињући како је редак случај попут овог да у Срба неко тако уредно води дневнике, који касније постају необорива записана историјска истина, цитирао стране дневничке записе и податке о геноциду над Србима у Хрватској за време Другог светског рата…! Из више цитата појединих официра и дипломата Италије, Аустрије, Немачке који сведоче о „варварским“ усташким методима над Србима, које је овом приликом издвојио Трифковић, ја ћу навести само један: „Курицио Малапарте је забележио сцену из Банских двора описану у 13. поглављу Капута под називом „Котарица острига“: ‘Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пун плодова мора, тако ми се бар чинило, острига извађених из љуштуре, онаквих какве се могу видети у великим излозима на Пикадилију у Лондону. Казетарно (опуномоћени италијански министар) ме погледа и намигну ми:’Пријала би и једна добра чорба од острига, зар не?’ –То су остриге из Далмације? – упитао сам поглавника. Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми те плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: – То је поклон мојих верних усташа: овде је 20 килограма људских очију.“

Након овог, језивог цитата – Трифковић је изнео свој став: „Ето зашто не може и не сме бити никаквих ‘мораторијума’ на расправе о темама из прошлости. Наравно, незамисливо је да би председник Јерменије Серж Саргасјан у интервјуу за неки турски лист предложио да се Јереван и Анкара договоре о мораторијуму на потезање теме из 1915. Још је мање замисливо да би премијер Бенџамин Нетанјаху Јеврејима предложио мораторијум и од једног јединог сата на потезање теме Холокауста“! Шта овоме додати!

И, на крају, уместо заклињања на ћутање над оваквом, колико ја знам нигде до сада виђеном монструозном истином, ево и става научника и доајена Међународног права – на светском нивоу – Смиље Аврамов, која у целом свом научном опусу од тога не одустаје, а сада на Сретење напунила је 100-ти рођендан. Говорећи у једној ТВ емисији о броју жртава у логору Јасеновац – иначе, њених једанаесторо најближих из фамилије, заједно са оцем, завршило је под усташким ножем и маљем, она каже: „Геноцид не застарева. Ми имамо правни основ да поставимо и данас питање одговорности. По немачким подацима, то је нешто преко 700.000! По италијанским подацима – то је више…!“ Ко то па, господо, у Срба данас – и то у условима у којима Хрватска и Хрвати цео век упорно, лукаво срачунато и покварено негирају стравичан геноцид над нашим родом – има више знања и права од Смиље Аврамов – да одреди путоказ и каже шта нам је чинити?!

Милијана Балетић

ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ – Округли сто о Косову и Метохији, 20. фебруар 2018.

Krajnje je vrijeme da se počne govoriti o okončanju okupacije Srpske Krajine u Hrvatskoj

Krajnje je vrijeme da se počne govoriti o okončanju okupacije Srpske Krajine u Hrvatskoj. I ovo je ISTINA nad kojom se samo GOMILAJU laži, koje nam stoje  svima u grlu, mada mnogi neće to da priznaju….    Ali i te LAŽI sprečavaju boljitak na Balkanu…

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.000 Београд, Змај Јовина 15

Бр. 5/18 – 21. фебруар 7526 (2018)

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ЊЕ АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ

 

            Ваша Екселенцијо,

            Дозволите да Вас подсетим на обављени злочин геноцида над Србима Крајишницима од 1990. До 1995. године, кад је хрватска војска окупирала Републику Српску Крајину (Зону под заштитом УН) и прогнала православне Србе из Крајине и хрватских градова у броју од 800.000, што је највећи злочин геноцида над једним европским народом после Другог светског рата.

            Баша Екселенцијо,

            Ових дана се у јавним гласилима пише о Вашој бризи за хрватску националну мањину у Србији – у смислу побољшања њених права, а пише се много и изражава Ваша брига за истраживање несталих хрватских војника у време разбијања Југославије, итд, итд. Влада РС Крајине не оспорава Вашу бригу о националним мањинама у Србији, па и о Хрватској, али је више него забриута, да државници и установе Републике Србије не воде никакву бригу о прогону 800.000 Срба из Крајине и хрватских градова. Само се некад спомену у изјавама надлежних државника Србије, који тад изговоре – да су Хрвати прогнали само 200 или 250.000 Срба Крајишника. А само до 18. Марта 1993. године су Хрвати прогнали 251.000 Срба из Загреба, Ријеке, Сплита, Дубровника, Задра, Вараждина, Осијека… о чему је Генерални секретар УН, Бутрос Бутрос Гали, обавестио Савет безбедности у мају 1993. године.

            Ваша Екселенцијо,

            Ваше државне установе не показују ни најмању бригу о уклањању последица хрватског злочина геноцида над Србима Крајишницима, она је обавезна да, у сарадњи с УН, ЕУ и међународним судовима, то учини.  Пре неколико дана смо Вам, као и осталим чланицама УН, шта је све Хрватска учинила против Срба Крајишника, а и против Срба на целој српској земљи, те Вам исти садржај шаљемо и данас, надајући се да ће те га узети у обзир. Реч је о непрекидним мерама злочина геноцида над Србима – од 1918. до данас, уз потпуну подршку тим мерама српских државника у обе Југославије, а то се, с обзиром на непредузимање заштите Крајишника, чини и данас:

А) Под притиском нацистичке Хитлерове Немачке и фашистичке Италије, владар Краљевине Југославије, принц Павле Карађорђевић је уступио српске етничке и историјске земље Хрватској Бановини: Дубровник, Далмацију, Лику, Кордун, Банију и већи део Славоније.

Б) Комунистички председник Југославије, Хрват – Јосип Броз Тито је уступио 1945. године Хрватској део српске Војводине, Барању, која је била насељена већинским српским православним станвништвом. Из Хрватске се често истичу захтеви да се Барањи припоје и неки делови српске Бачке, чиме се само скрива истина да је цела Барања само део Србије – њене покрајине Војводине.

В) Ове уступљене српске земље су чиниле државотворну покрајину у Аустрији од 1630. године, а српски народ је у Аустрији уживао државотворни статус и имао је аутономну управу у Аустрији,

Г) Тако државотворан српски народ у Крајини је задржао свој државотворни статус и у Југославији од 1943. до 1990. године, кад је проглашен државотворним народом у Хрватској – равноправним с хрватским народом,

Д) По Уставу СФР Југославије од 1974, отцепљење из Југославије су могли да остваре само државотворни народи (што су били Срби у СР Хрватској, а не Републике – што је учинила Хрватска 1991. године),

Ђ) Хрватска је 1991. године прогласила српски државотворни народ за националну мањину – што је било супротно међународном праву,

Е) Хрватска је 1995. лишила Србе свих људских права – прогнала их са српске етничке и историјске земље, одузела им сву покретну и непокретну имовину и лишила основних људских права – међу којима и права на приватну имовину,

Ж) Хрватска је подржала колонијалну политику на српској земљи, те је признала окупирано српско Косово и Метохију као независну државу, а Шиптаре су на то подручје доселили из Албаније – фашистичка Италија од 1941. до 1943, нацистичка Немачка од 1943. до 1945. и комунистичка власт, на челу с Хрватом – Јосипом Брозом Титом, од 1945. до 1980. године. Шиптари су и поред таквог досељавања само на српску земљу били национална мањина у Србији, те нису ималии право на отцепљење од Југославије и Србије,

З) Супротно шиптарској националној мањини у Србији, Срби су у СР Хрватској били државотворан народ, те се очекује од Републике Србије да призна Републику Српску Крајину (што је у складу с међународним правом), јер је Хрватска признала „независно Косово“ (што је у супротности с одредбама међуанродног права),

И) Наравно, Србија је обавезна (као потписник „Венсовог плана“) да захтева од УН и међународних судова да Хрватска оконча окупацију Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), што ће се обавити мирољубивим, а не ратним методама.

Влада РС Крајине у прогонству моли Вашу Екселенцију, као и све добронамерне људе, државне и научне установе, те новинаре – да предузимају мере ради враћања људских и других права прогнаним Србима Крајишницима, чију децу и данас у Хрватској преводе из православне у католичку вероисповест.

Ваша Екселенцијо,

Влада РС Крајине Вам ово саопштава, а у том саопштењу је Ваша историјска обавеза – да уклоните последице хрватског злочина геноцида над Србима Крајишницима од 1990. до 1995. Такође, ово писмо шаљемо и у јавност, јер Ваше установе не сарађују с Владом РС Крајине у прогонству.

С поштовањем,

Милорад Буха, председник Владе

СТЕФАН КАРГАНОВИЋ: „ИНСАЈДЕРСКА“ МИСТЕРИЈА НАЈЗАД РАЗЈАШЊЕНА

SREBRENICA HISTORICAL PROJECT

 

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site:  http://srebrenica-project.org

_____________________________________

СТЕФАН КАРГАНОВИЋ: „ИНСАЈДЕРСКА“ МИСТЕРИЈА 

НАЈЗАД РАЗЈАШЊЕНА

Недоумице у вези са наводном разорном критиком првостепене пресуде Хашког Трибунала генералу Ратку Младићу од стране „инсајдера“ Јонаса Нилсона, вишег правног референта председавајућег Алфонса Орија у већу које је генерала осудило на доживотни затвор, сада су отклоњене. На позив Института Асер Оксфордског универзитета, у Великој Британији, Нилсон је 29. јануара 2018. одржао семинарско предавање на тему „The Mladic Case before the ICTY – an Insider’s Perspective“ (Предмет Младић пред Хашким Трибуналом из инсајдерског угла). Неколико дана после одржаног предавања у српским медијима су осванули наводни цитати из његовог излагања. У коментарима српских аналитичара доминирала је мисао да је инсајдер Нилсон, блиски сарадник председавајућег већа које је осудило генерала Младића, услед гриже савести или из неког другог разлога најзад проговорио о начину како је пресуда била донета, јавно признавши да су налази везано за „геноцид“ у Сребреници у светлу доказне грађе били неутемељени.

По српским медијима, импликација овог сензационалног извештаја са предавања на Оксфорду било је то да је овом изјавом  задатак одбране у другостепеном поступку у великој мери олакшан, ако не и сасвим решен, отварајући тиме могућност да ће осуђујућа пресуда генералу, бар по тачки која се односи на геноцид у Сребреници, у даљњем поступку лако  бити оборена.

Међутим, у српским медијима са обе стране Дрине нису се могле наћи никакве ближе појединости о овој по свему узбуђујућој изјави која је, према тумачењима аналитичара, требала да има далекосежно позитивне последице. Ниједан медиј који се оглашавао на ову тему није могао да упути на неки проверљиви извор за своје наводе нити је, до пре неколико дана, уопште било могуће доћи до електронског записа Нилсонових наводних речи у тонском или видео облику.

То сада најзад јесте могуће зато што је Нилсонов домаћин 19. фебруара тонски запис његовог излагања поставио на своју интернет презентацију. [1]

Нилсон је 29. јануара говорио укупно сат и тринаест минута на једном од редовних скупова Oxford Transitional Justice Research Seminars – Oxford Transitional Justice Research (OTJR). Тема његовог излагања била је ток суђења у предмету Младић, где је он учествовао са положаја помоћника председавајућег. Формално, за Нилсона би се заиста могло рећи да је „инсајдер“; међутим, према тонском запису који је сада могуће преслушати јасно се види да је он далеко од тога да буде хашки Сноуден или Џулијан Асанж. Његово излагање је сувопарно и рутинско и у њему нема ниједног суштински новог, а најмање фрапантног или, по начин пресуђивања у Хашком Трибуналу, критички интонираног податка.  

То ћемо најбоље видети ако прикажемо главне тачке Нилсоновог наратива, уз напомену минута где су изложене.

Већ на самом почетку (2:20 минута) Нилсон наговештава да је суштинско питање (substantive issue) на суђењу Младићу било — геноцид. Од 3:38 минута отпочиње кратак панорамски приказ предмета, сегмент по сегмент (има их укупно четири).

У првом сегменту, који се односи на „општине,“ поред Сребренице, где су вршени злочини Нилсон тврди (12:00 минута) да су српске снаге установиле образац понашања (pattern) који се сводио на извођење систематских напада на муслиманска насеља и изгон становништва у оквиру кампање етничког чишћења (13:20).

Следећи сегмент односи се на гранатирање Сарајева (13:50 минута). Затим следи трећи сегмент, коришћење особља УН у својству талаца да би се на тај начин НАТО авијација одвратила од бомбардовања српских положаја (13:35). 

Напокон долазимо до „суштинског питања“ — Сребренице (16:00) За Сребреницу Нилсон каже да је то злочин за који би се ретроспективно могло рећи да „дефинише сукоб у Босни“ (16:27). При том, Нилсон тврди да је Сребреница „село у западној Босни“ (16:37), дакле ни после седам година активног учешћа њему нису јасни ни најосновнији географски појмови у предмету.

У продужетку, Нилсон ноншалантно тврди да је „у једном тренутку била донета одлука да се заробљеници побију“ (19:56). Узгред, ова његова констатација, онако како је он доноси, није баш у складу са оптимистичким тумачењем његових речи у српској штампи. Даље, он наводи да је „предмет одређене расправе“ колико их је тачно било побијено, али да је утврђено „између седам и осам хиљада“ (20:28). То је управо цифра коју Младићево првостепено веће наводи у пресуди коју је Нилсон, према тврдњама српских аналитичара, наводно инсајдерски искритиковао. Од те критике овде нема ни трага. Штавише, по Нилсону, веће је стало на становиште да су готово све тачке оптужнице биле доказане (21:50).

Нилсон затим прелази на модалитете кривичне одговорности који су били примењени приликом изрицања пресуде генералу Младићу: учешће у заједничком злочиначком подухвату (22:10) и командна одговорност (22:29). Он каже да је тежиште било на УЗП (22:52) и да је веће закључило да је Младић по тој линији кривично одговоран „на неколико разних начина“ (23:03). 

Следећа целина у Нилсоновом излагању односи се на процесна питања, конкретно на механизам већа за прихватање доказа (24:20). Следи педантно и ни по чему посебно занимљиво разликовање главних врста доказа (исказ сведока и документарна доказна грађа) и њихове подврсте. Ипак, Нилсон износи две важне опсервације. Прво, да у Хашком Трибуналу има мали број примера где је била довођена у питање аутентичност предложених документарних доказа (42:43). То је потпуно тачно и утолико више је запрепашћујуће зато што се у доказном поступку пред МКТБЈ уопште не барата изворним документима. Користе се (бар у доказном поступку тужилаштва) искључиво фото копије. Нилсон је у праву да су у свим предметима одбране систематски избегавале   постављање елементарних питања која би, у сличној ситуацији, пред домаћим судовима сместа била покренута: где је оригинал, како је настао и кроз чије је све руке прошао док се није појавио у судници, и какав је резултат форензичког испитивања веродостојности тог наводног оригинала? У ери фотошопа то су питања која морају бити постављена кад год једна од странака предложи фотокопирани доказ, за који се подразумева да је лако подложан кривотворењу. „Инсајдер“ Нилсон овакву сумњиву праксу своје установе износи сасвим рутински, као узгредни податак који не завређује никакав критички коментар.

Друга занимљива опсервација је Нилсонова изјава (47:20) да су „правила доказног поступка осмишљена тако да сведу на најмању могућу меру време проведено у судници“ (у оригиналу: „Rules of evidence are designed to minimize time spent in court.“) Овде би се могло поставити очигледно питање: у установи где је Нилсон запослен, која је уопште сврха судског процеса, уштеда времена или утврђивање чињеница и постизање правде? Свако ко је, као Нилсон, радио у Хашком Трибуналу зна тачан одговор на ово питање: сврха је уштеда радног времена у судници, наравно, зато што је суђење уприличено искључиво као процесни параван за оно што је главно, а то је објављивање унапред састављене пресуде. Енглески песник Александар Поуп (Alexander Pope), пре три века, изванредно је антиципирао начин рада Хашког судилишта: The hungry judges soon the sentence sign, and wretches hang that jurymen may dine.  Као и у погледу непредочавања изворних докумената, Нилсон је и овде на фактографском плану потпуно у праву. Само што појаве које помиње за њега не представљају аномалије већ нормалан и уобичајени део праксе установе у којој је запослен, и чији је етос он  у потпуности поунутрашњио као део сопствене професионалне културе.

Кад већ набрајамо Нилсонове наводе који су несумњиво тачни, вредело би поменути још један (52:10), где он каже да странке у предметима пред Трибуналом имају обавезу да издвоје и предоче доказе који подржавају, иду у прилог њиховом предмету. То је безусловно тачно и када се ради о Сребреници неопходно је истаћи да се Тужилаштво о ово правило тешко огрешило. Наиме, Тужилаштво је годинама, у разним сребреничким предметима, већима предочавало наводне форензичке доказе за масовно погубљење ратних заробљеника, а да их очигледно уопште није ни прегледало ни проверило. Да јесте, приметило би да је, од око 3,600 „случајева“ у тој збирци аутопсијских извештаја, нешто више од 70 одство или неупотребљиво за сврху за коју се користи или противречи тој сврси. Дакле, гледано у целини, форензички досије Тужилаштва по овом кључном питању је — лажан. То чињеничко стање утврдио је форензички тим Историјског пројекта Сребреница када је прегледао форензичке доказе Тужилаштва.

Следећа Нилсонова опаска заиста јесте значајна: политика већа везано за пријем доказне грађе је пресудна (crucial) зато што „све решава“ (determines everything) (55:02 минута). И ту је Нилсон изрекао једну важну истину, мада се према њој уопште не односи критички. Одређујући која се врста доказа прихвата а која не, веће делује профилактички и унапред обликује доказну грађу на начин да би била највише у складу са пресудом коју пише, и да би пресуда изгледала наоко што кредибилније. Нилсон не помиње честе муке тимова одбране да већа МКТБЈ приволе да прихвате доказе који се не уклапају у шему Тужилаштва и унапред донети текст пресуде, нити прави и најмању алузију на то да би за њега то могло представљати проблем. 

Нилсон затим опет исправно констатује (али без испољавања икакве благонаклоности према оптуженом) још једну интересантну ствар: генерал Младић није оптужен да је лично учествовао у вршењу геноцида или било каквог другог злочина (57:08). То је, наравно, тачно. Можда је неко из публике ово разумео као да је Нилсон изјавио да је пресуда већа у којем је радио зато била неутемељена, па су брзоплети српски медији то тако и пренели. Међутим, као што смо видели Нилсон је потпуно задовољан пресудом већа која се и не заснива на теорији личне одговорности оптуженог, већ кривицу утемељава по небулозним линијама УЗП и „командне одговорности.“ 

Након техничког разматрања елемената за утврђивање геноцида (mens rea и actus reus) (59:30) Нилсон прелази на компаративну анализу различитих закључака које је веће извело у случају Сребренице (да је био геноцид) и шест других општина у БиХ где је Младић одговарао по истој оптужби (где га по већу није било) (67 минут). Укратко, Нилсон истиче да је у оба случаја број жртава минималан у односу на укупно становништво земље (1 до 2 одсто) и да је процентуално врло сличан у односу на укупан број наводно таргетираног становништа на простору где су злочини били извршени (68 минут). Очигледно не слажући се са налазом већа да у другим општинама наведеним у оптужници није било геноцида, Нилсон поставља питање зашто је у односу на њих закључак већа био различит иако се по битним параметрима много не разликују од Сребренице (70 минут). „То је нешто што захтева даљње проучавање,“ Нилсон философски закључује своје излагање.

Из овог кратког пресека легендарног предавања Јонаса Нилсона на Оксфордском универзитету јасно се намеће неколико елементарних закључака.

Пре свега, да он свој „инсајдерски“ статус није користио у циљу критичког разматрања процеса доношења пресуда у Хашком Трибуналу, него искључиво ради тога да би, са симпатијама које је од чиновника природно очекивати према установи где је запослен, изложио и објаснио његов начин рада, конкретно у предмету Младић. Свако ко у његове речи учитава више од тога налази се у стању самозаваравања.

Друго, Нилсон јесте изнео неке податке које, са становишта правне струке, Трибунал тешко дискредитују. Међутим, он их је навео вредносно неутрално, као пуке чињенице у вези са којима он лично не види ништа спорно. За Нилсона и плејаду нових „правника“ који се упоредо са њиме школују, те чињенице уопште нису дискредитујуће. Оне, напротив, представљају позитиван модел за даљњи рад „међународног правосуђа“ будућности.

Треће, барем у Нилсоновом главном излагању нема ни помена од оне теме која је привукла пажњу и изазвала бурне реакције и „анализе“ неодговорних српских медија. Из тонског снимка су додуше изостављени питања и одговори. Али после оваквог предавања тешко је замислити да би, у одговору на неко постављено питање у вези са кривицом оптуженог, предавач могао да заузме битно различит или блажи став.

Српски народ је варан и довођен у заблуду безброј пута. Без тачне информације и одговорне аналитике он не може да сагледава стање у коме се налази нити да доноси најосновније одлуке и исправне закључке о било чему. Немилосрдне пропагандне блиц кампање засноване на измишљотинама, помоћу којих се нада подиже да би се ускоро затим опет неславно изјаловила, део је перфидног ширег психолошког рата који се против српског народа систематски води. Не, откровења Јонаса Нилсона неће волшебно срушити пресуду генералу Младићу, докле год буде трајао покварени систем који је ту пресуду изрекао. Али манипулисање тим и сличним измишљотинама држаће и надаље српски народ у стању политичког инфантилизма, што ауторима оваквих бесмислица најидеалније и одговара. Потсетимо се знаковите изјаве лорда Дејвида Овена, једном приликом после безрезултатних и фрустрирајућих преговора са српским руководством на Палама за време рата деведесетих: „Срби су романтичан народ.“

Лорд Овен — да правилно протумачимо његове речи — тиме није хтео да Србима удели комплимент нити да истакне како су  добри љубавници. На ироничан начин својствен Енглезима, хтео је да каже да их сматра за фантасте.

Напомена:

[1] http://podcasts.ox.ac.uk/mladic-case-icty-insiders-perspective