КО БИ ТО ПОМИСЛИО

КО БИ ТО ПОМИСЛИО

Ко би то могао само и помислити
да ће тек у старости свестан бити
да живот није то што види да има
већ, то што се чулима душе осећа
да ти је најслађа бомбона та била
што си је затворених очију кушао
док се она у туђим устима топила
не слутећи да ћеш ту сласт нектра
мирис некушане бомбоне осећати
при свакој помисли, целог живота
Ко би то могао и само помислити
да је неимати важнији део живота
од свега имати а ништа не осећати

Душан Нонковић-Теодоровић

 

СТАНИ УСТУКНИ +

Стани устукни +
Стани устукни
Стани путниче, стани
На овом светом месту
Земља по којој ходаш
Је с крвљу натопљена
Од Бога датих живота
Ни кривих ни дужних
Безумљем стрељаних
Невиних и несуђених
Ничим тужених људи
Да нисмо међ жртвама
Није собом заслужена
Ни заслуга нит истина
Рађењем, гарантована
Зато стани сине Божији
Корак или два, устукни
Тихо се на колена спусти
Пред човеком у себи
Послушај на тренутак
Вапај уморене деце
Беба, мајки, очева
Сестара, браће, тетки
Стрина ујака и стричева
Бака, дека и предака
Недужно поубијених
За живота мучених
Очију вађених…
Сваки педаљ земље Србије
Српског народа сестара, браће
Натопљен је крвљу и мукама
Неслућених размера и дубина
Зато се помоли, тихо у себи
За душу њихову и у себи своју
Јер смо сви по крви, чокоту и лози
Божје дело по души и жудњи
Разумом, од Бога нам подареног
Божјим даром надарени
Да по својој вољи умом управљамо
Себи, рај ил пакао да стварамо
Не заборави истину ову
И на све стране света шири
Да се никад не заборави
И никад више не понови
Да болесни умови
Овладају умним
Аутор,
Душан Нонковић-Теодоровић