Драган Петровић: Србија на излазу из тунела (II)

Драган Петровић: Србија на излазу из тунела (II)

28 септембар 2012 balaban
Ел. пошта Штампа PDF

ИЗАЗОВИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ

Српски фактор на Балкану нема интереса да и даље неселективно спроводи сугестије и „савете“ САД и Британије, којима се повремно приближава у неким питањима и Немачка, већ да на један суптилан начин у пракси покуша да што више реализује сопствене геополитичке и националне интересе, користећи у спољнополитичкој равни ослонац на тзв. четири стуба спољне политике, промовисан начелно још у претходном периоду.

Што се тиче Косова и Метохије, албански ревизионизам је заправо у веома тешкој геополитичкој позицији, будући да полујавно делује у правцу ревизије граница према својим суседима. Због тога сродни културно и историјски народи који су тиме угрожени – Срби (Срби у Србији и Срби и Црногорци у Црној Гори), Грци и Македонци – имају чврст консензус интереса да албански ревизионизам не прође у својим ревизионистичким агресивним аспирацијама према Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој. Имајући у виду релативну малобројност Албанаца, њихову културно етничку уникатност у Европи (немају сродне народе, а само они су већински муслимани) те реалну заосталост у културно-економском погледу у односу на суседе, јасно је да би се у координацији Београда, Подгорице, Скопља и Атине лако могао сузбити албански ревизионизам, али га актуелним чини управо америчка политика.

Стога није у интресу српског фактора убрзавање процеса решавања косовског питања, имајући у виду убрзавање процеса преласка светског поретка ка мултиполарном, при чему Америка –представаљајући суштински велику силу која подржава слабљења српског фактора на Балкану – постепено губи моћ, а да друге велике силе – посебно Русија, али и Кина, па и Француска, уз хипотетичку могућност споразумевања у будућности и са Немачком – имају повољнији приступ српским државним интересима. (5)

Дакле поредак који су пре свега САД пројектовале на Балкану угрожен је и у њега све више продире утицај других сила, што даје српском фактору лепезу нових спољнополитичких могућности да релативизује наметнута и по Србе, неприхватљива решења, укључујући и питање Косова и Метохије. Губитак и слабљење америчке моћи огледа се и у немогућности да финансијски интервенише земљама захваћеним кризом, какву могућност имају, рецимо, Русија, Кина и неке друге земље, што је раније било незамисливо.

Кад је у питању ЕУ, утицај Немачке, па и Француске је за респект, али ЕУ као целина има нејасну будућност, посебно по питању проширења. У том правцу српски фактор нема интереса – а нема ни на унутрашњем плану ни у јавном мњењу већину – за приближавање НАТО, док је пут ка ЕУ и даље начелно углавном пожељан, али без даљих великих уступака, посебно не на Косову и Метохији.

Србија би требало да учини напор да стабилизује своју економију, али је тешко претпоставити да ће имати успеха уколико настави да прати и примењује постулате неолиберализма.

Србија није заинтересована да уђе у НАТО, али је заинтересована да и Република Српска и Црна Гора не уђу у НАТО, јер би у противном српски народ био подељен. Уласком у НАТО губи се елеменат самосталности, а у односу на САД, као посебно ненаклоњеним Србима, то је и додатна опасност. То не значи да Србија, као војно неутрална земља и чланица Партерства за мир, не би требало да развија облике сарадње са различитим војним алијансама, укључујући и НАТО. (6)

Србија би требало да развија сарадњу са свим земљама Балкана, али посебно са Црном Гором и Републиком Српском (БИХ), покушавајући да ојача макар културно повезивање српског народа. Од посебног стратешког интереса за Србију су још Грчка, Македонија, па и Бугарска и Румунија, али не и Турска – коју из сопствених интереса фаворизује англо-америчка политика – док је са Хрватском пожељно водити крајње прагматичну и реципрочну политику, где, поред низа разлика, чак постоје и неки заједнички геополитички интереси – рецимо да се не успостави унитарна промуслиманска Босна и Херцеговина.

УНУТАРСРПСКИ КОНСЕНЗУС

Уколико међу политичким странкама, као и у бирачком телу Србије, углавном постоји консензус о задржавању статуса војне неутралности и неуласку у НАТО (Србија већ има чланство у Партнерству за мир), пред питањем односа са ЕУ постоји још увек превага девизе пожељности чланства, бар кад је у питању каста политичара. Међутим, како се пред Србијом постављају уникатни захтеви, услови и притисци „на европском путу“, какви се нису постављали ни према једној другој земљи, укључујући и жртвовање самог територијалног интегритета земље, требало би и тај начелни однос „приближавања Европи“ у пракси прилагодити есенцијалним националним и државним интересима. Како је и сама ЕУ у вишедимензионалној кризи са неизвесном будућношћу, девиза претходне власти, која је најзад и поражена на парламентарним и председничким изборима „Европа нема алтернативу“, требало би да припадне прошлости, а политичка српска каста, њена друштвена елита и читав народ да се окрену будућности на бременитом путу трагања за сопственим путем материјалне, духовне и свеукупне обнове.

Међународне односе треба градити искључиво у правцу реализације егзистенцијалних државних, националних и свенародних интереса. Без развијене демократије у пуном смислу, где би постојала слободна, дакле и медијска и општедруштвена флуктуација идеја и концепата свих народних слојева, долази до запарложења и отуђења једног ужег политичког слоја, који заправо у интеракцији са страним притисцима и утицајем не спроводи у пракси своја предизборна обећања и уз помоћ медија и дела отуђене елите фризира стварност.

Стога елементарна потреба једног демократског друштва за слободом медија и развијеним јавним мњењем – које би ишло у правцу профилисања општедруштвеног консензуса о даљем спољнополитичком и унутрашњополитичком путу Србије – није до краја интерес ни дела страног фактора, који врши већ вишегодишњи притисак на Србију и српски простор у целини, а ни значајног дела политичке касте и паразитских слојева створених у кризи друштвених елита, које на тај начин егзистирају. Српско друштво данас је у вишеструком превирању. После готово две деценије вишестраначја и дванаест година од „демократских промена“, оно нема слободу медија и демократију за преко потребни општедруштвени и општенационални дијалог да би се одредило према свом даљем спољнополитичком путу, где се ипак отварају нове могућности.

После смене власти на претходним изборима неке промене су само наговештене, али далеко од тога да ће то донети кључна побољшања. Предстоји тешка и вишедимензионална борба, прво за освајање слободе у медијима и развијање јавног мњења, затим за општедруштвени дијалог о егзистенцијалним питањима наших државе, народа и друштва. Ти канали су, међутим, запарложени и блокирани. Ту паразитски егзсистира цео један део тзв „компрадорске елите“, који је у последњој деценији некритички прихватио споља наметнути неолиберални колонијални модел, који је привреду дотукао. Ту су и „реформе“ просвете, одбране, културе, којима су ове области деструисане, док је „компрадорска елита“ да затварала очи пред тим и чак помагала комадању земље, и то све само зато што је могао да паразитиски егзистира у статусном и материјалном смислу, што у вредносном и тржишном систему надметања не би могла да постигне.

Утолико су прилике у Србији данас сложеније. У њој се преламају унутрашњополитичка и друштвена питања са спољнополитичким елементима, где појединци или чак групе не могу самостално да делују у промени неподношљивог стања без садејства ширег друштва и различитих слојева становништва који су појединачно незадовољни постојећим стањем. Од тога ко ће бити успешнији у даљем усмеравању друштва – да ли део страног фактора, који деструише Србију уз помоћ паразитских слојева компрадора, контролишући и даље медије и пратеће друштвене институције, или ће значајан део успаване елите успети да усмери незадовољне и угрожене слојеве становништва у тражењу излаза – добрим делом ће зависити укупна српска будућност. А спољнополитичке околности се ипак мењају и, што је утеха, не нагоре. Шансе постоје, међутим, до укупног излаза из тунела морамо се пре свега сами изборити.

Напомене:

(5) Савремена Англо-америчка политика је према српском питању свој концепт развила из енглеске традиционалне политике према Србима из периода Источног питања, где су они, као православни Словени са јаким историјским пријатељством са Русијом, идентификовани по Броделовим елементима другог трајања као веома блиски Русима, заправо да су, без обзира на став владајућих структура у српским земљама, широке народне масе увек русофилске. Како је суштински циљ англо-америчке политике у свету и данас светска хегемонија, то су Русија и Кина због свог габарита примарне претње на том путу, а српски фактор се оцењује као непожељан јер је близак Русима управо елементима дугог трајања.

(6) За то је можда интересантан случај Украјине, откад је на њеном челу Виктор Јанукович. Она је прогласила начелну неутралност, али развија живу сарадњу са НАТО, док има одређене облике сарадње и са Русијом и интеграционим процесиам на постсовјетком простору, чак тражи да у ШОС постане посматрач.

Србија на излазу из тунела (I)

Крај

Извор: Нови Стандард

Holocid nad Srbima na Kosovu i Metohiji / deca govore”,
Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,
Аутор: Драган Ничић Циноберски

 

ДРАГАН НИЧИЋ ЦИНОБЕРСКИ: “Немамо право да ћутимо… И нико нема права да нас ућуткује!”

 

 

 

РОПСТВО СРПСКЕ ДЕЦЕ КОСОВСКЕ

 

„ ХОЛОЦИД НАД СРБИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ / ДЕЦА ГОВОРЕ ”
Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,

Аутор:  Драган Ничић Циноберски

Јуна 1999.уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама.У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17.марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

,,До истине се не може стићи пузећи”!

Почетком 21.века на тлу Европе, захваљујући ,,Милосрдном Анђелу”, последњем свецу наше хришћанске браће из Америке и Европе, у Србији, на Косову и Метохији, после његове окупације од стране НАТО алијансе 1999. године, одрасла је генерација српске деце, која не зна шта је то слобода, са идејом садашњих владара света да никад то и не сазна. Питају нас: ,,је ли то нешто лепо или можда свето…?” Остављамо земљама, које су учествовале у бомбардовању њихове домовине због спречавања ,,хуманитарне катастрофе” да им једног лепог дана и одговоре на то питање.
Јудео-хришћанској цивилизацији, односно њеном делу који чине западна Европа и САД, а који себе, зарад својих глобалистичких циљева често назива ,,међународном заједницом” било је потребно равно 1999. година да осмисле најлицемернији, најподмуклији, и најсуровији злочиначки подухват у историји такозваног човечанстава, или је можда права реч нечовештва под именом анђела милосрђа.

НАТО И ЕУ ПРОЈЕКАТ ХОЛОЦИДА

Ово је пројекат холоцида а не геноцида, зато што поента овог плана, није била само да се Срби на Косову и Метохији побију и протерају већ и да се етнички очишћени градови преименују. Тако сад у Обилићу, Урошевцу, Србици не само да нема српске главе, него нема ни српског имена, па су то сада Кастриот, Феризај, Скендерај. Срби су избрисани са лица места, али и из памћења, из простора, из времана. Нестали без трага, из прошлости, садашњости и будућности Косова и Метохије нигде их нема.

Зашто је ово холоцид а не холокауст?Зато што су косовски Срби не само спаљивани заједно са својим храмовима, него је тзв. међународна заједница оличена у УН, поставила најподлији захтев у свом постојању: да се обнови преко 135 спаљених и срушених српских православних цркава и манастира може приступити једино, ако се претходно изврши њихово преименовање у ,,византијско наслеђе народа Косова”, читај Шиптара јер на Косову данас другог народа нема, наиме по уставу њихове нове државе, само су Албанци народ, а сви остали су националне мањине. А на шта би то личило, да један државотворни народ на простору своје државе нема ниједан споменик културе, него да то буду задужбине једне националне мањине.

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. До краја лета те године, етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица били су без Срба, изузев северног дела Косовске Митровице. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. али оно што је очигледно, под утицајем инструктора из САД-а први пут виђено на Балкану и међу народима Балкана, јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне правде односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито САД-а, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана.

На тај начин, преко 250000 Срба је протерано из својих домова на Косову и Метохији, са њима и на десетине хиљада Рома, па чак и непослушних Албанаца. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама, док су Албанци у пролазу из аутомобила убијали и рањавали српску децу, због своје забаве и задовољства, али и за опомену Србима, шта их у будућности чека. Све то под будним оком и одобравањем њихових ментора и широко развијеним заставама УН, НАТО и ЕУ.

СПОКОЈНО БОМБАРДУЈМО СРБЕ

Друга фаза у извршавању геноцида међународне заједнице и албанских терориста над Србима на Косову и Метохији, започела је 17.марта 2004. године са идејом, да се доврши етничко чишћење малих градова и започне етничко чишћење великих српских села.Она је у ствари била двонедељна реприза масовних злочина из 1999. али овог пута уз пуну сарадњу окупаторских војника КФОР-а, полицајаца УНМИК-а и албанских терориста из УЧК. Тако су француски војници насилно стрпали монахиње из манастира Девич, да би га непосредно затим албански терористи спалили и оскрнавили ћивот и мошти Јоаникија Девичког, једне од највећих светиња косовскометохијских Срба. Немачки војници припадници КФОР-а, нарочито су се истакли у сарадњи са албанским терористима у геноциду над Србима, у складу са својом славном традицијом на овим просторима. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17.марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

Човек се увек подсвесно пита, треба ли говорити о свом том злу? Нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци: ,,Недело прећуткивањем потпуно бива”.

Јер, то је управо оно, што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО-пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено: ,,Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига, чија је порука, заборавите на спокој, ви који сте чинили и чините злочине.Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању, њена агонија на граници трајала је неколико часова.Да ли се сви осећамо боље, зато што смо заборавили њено име и њихово недело.

НЕМАМО ПРАВО ДА ЋУТИМО

Да ли у то име имамо право, да заборавимо име малог Данила, који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен, са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села. Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорности енглеског дела КФОР-а, дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког, убијен је младић Новица. Немамо право да ћутимо о томе и нико нема права да нас ућуткује. Говорити и сведочити о томе, не значи изазивати мржњу и нове злочине, него спречити да се злочини понове.Нико, чини ме се, не чини то боље од ове деце.

 

Злочини 17.марта започели су пуцњима у дечака у Чаглавици, паљењем Дома Здравља у Косову Пољу, паљењем манастира Девич и још стотинак цркава, прогоном монаха и монахиња. У неколико паклених дана, албански терористи уз помоћ КФОР-а и УНМИК-а успешно обављају и овај део свог плана, па је тако скоро довршено етничко чишћење: Обилића, Косова Поља, Липљана, Косовске Каменице… Виновници ових догађаја и извршиоци свих ових злочина, никада за њих нису одговарали, нити ће, све док светом влада ова, такозвана ,,међународна заједница” која је Албанце, за све ове злочине почињене над косовскометохијским Србима, наградила првом државом тероризма и терориста на свету.

Овај мали подсетник био је неопходан, да би се иоле разумеле околности у којима ова деца одрастају и живе своје детињство, кога често не желе да се сећају, њихове свакодневнице коју неретко покушавају да забораве и будућности од које стрепе.

А како живе, радују се и пате, најбоље ће рећи они сами. У овом уводу, описани су само они велики налети зла који остављају трагове и ожиљке на нашим душама, али струје и воде сваки дан нема, а како живети без њих и без слободе и још много тога, чућете од ове мале деце, која су по свему велика. Одузеле су ми дах речи ове деце, прерано суочене са страшном суровошћу живота косовских Срба.

Ја ипак остајем у уверењу, да човек није настао у тренутку, када је спознао моћ оруђа како нам се предочава у хваљеној ,,Одисеји у свемиру”, већ у тренутку кад је осетио самилост у себи и пустио прву сузу. Каин није постао човек када је видео да снагом мржње и оружја има моћ да убије свог брата, него када је чувши глас Бога схватио шта учини, па се покаја. А пошто, тешко да је Бог неки ,,матори диџеј”, који седи тамо негде на облацима и пушта гласове преко хај фај озвучења, биће да је то први пут чуо глас своје душе, душе човека.

Ова књига почиње насловом ,,Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом ,,Дар који се зове Мир” дечака Луке. Ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце, а то су слобода и мир између њих су девет дугих година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору, где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:

,,Косово моје тужно си сада,
Рат, насиље и безвлашће влада.
У теби тужне погнуте главе,
Корача Србин у сну, без јаве”.

Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна, без јаве свима онима, који желе да се пробуде.

Ако су молитве ове деце и силника овог света упућене истом извору, сетимо се шта је Он рекао о слободи и миру: ,,Истином ћу вас ослободити”. ,,Мир с вама”.
Иако мали, они ће вам рећи ,,До истине се не може стићи пузећи”!

Драган Ничић Циноберски

 

Гавез природно регенерише ћелије (symphytum officinale)

Гавез природно регенерише ћелијеОва лековита биљка (symphytum officinale) успева на готово сваком земљишту. Често расте поред путева, на њивама, у баштама, мада највише воли хладовину и влажне ливаде. Када једном пусти корен тешко ју је и

скоренити.Гавез се у народу вековима успешно користи за лешење реуме, костобоље и свих болести зглобова. Постоји шак и изрека, „да би два прста срасла у један ако би била увезана кореном од гавеза“. Ова биљка у себи садржи хормон ауксин који брзо ствара ново ткиво, тако да поспешује брзо зарастање рана и алантоин као главни активни састојак корена, који поспешује гранулацију и регенерацију ткива.

Гавез је више него одличан природни лек против запаљења тетива, артритиса (запаљења зглобова), отицања зглобова, уганућа или исчашења зглобова, прелома костију, болова у леђима и удовима, оштећења пршљенова, остеопорозе. Осим тога против крвних подлива, тромбофлебитиса ( упале вена ), проширених и отворених вена, хемороида, поремећаја циркулације и томе сличних обољења. Облози од гавеза у облику тинктуре направљене од корена ове биљке прави су мелем за све врсте како спољашњих тако и унутрашњих рана, затим и код других повреда тела као што су крварење, нагњечења, модрице, посекотине, фрактуре костију, загнојених костију и слично. Препоручује се у случајевима унутрашњег крварења, било то из плућа, желудца, црева, материце …

У неком деловима Ирске гавез се једе као лек за циркулацију и побољшање крвне слике, што се сматра за потпуно безбедно и нешкодљиво природно средство. За спољну употребу најбоље је користити свеже наструган корен гавеза. У случају да није доступан користи се тинктура од ове биљке.

Захваљујући својој великој моћи регенерације ћелија, тинктура од гавеза је драгоцено природно средство за подмлађивање опуштене, остареле и наборане коже лица и руку, против бора (поготово око ошију) и обнављењу коже оштећене употребом вештачких козметичких препарата или услед претераног излагања сунцу . Након дуже употребе тинктуре кожа лица и руку се потпуно регенерише и препороди.

Чај од гавеза против чира на желудцу

Две мале кашике корена од гавеза добро уситнити па потопити у шољи хладне воде. Поклопити и оставити да одстоји преко ноћи. Ујутру благо загрејати, процедити и пити током дана у гутљајима.

Осим што лечи чир на желудцу овај чај је корисно пити и у случајевима отежаног варења, болести бубрега, прејаког менструалног крварења, запаљења плућне марамице, крвавог кашља и проблема са бронхијама.

Foto: Гавез природно регенерише ћелије</p>
<p>Ова лековита биљка (symphytum officinale) успева на готово сваком земљишту. Често расте поред путева, на њивама, у баштама, мада највише воли хладовину и влажне ливаде. Када једном пусти корен тешко ју је искоренити.</p>
<p>Гавез се у народу вековима успешно користи за лешење реуме, костобоље и свих болести зглобова. Постоји шак и изрека, "да би два прста срасла у један ако би била увезана кореном од гавеза". Ова биљка у себи садржи хормон ауксин који брзо ствара ново ткиво, тако да поспешује брзо зарастање рана и алантоин као главни активни састојак корена, који поспешује гранулацију и регенерацију ткива.</p>
<p>Гавез је више него одличан природни лек против запаљења тетива, артритиса (запаљења зглобова), отицања зглобова, уганућа или исчашења зглобова, прелома костију, болова у леђима и удовима, оштећења пршљенова, остеопорозе. Осим тога против крвних подлива, тромбофлебитиса ( упале вена ), проширених и отворених вена, хемороида, поремећаја циркулације и томе сличних обољења. Облози од гавеза у облику тинктуре направљене од корена ове биљке прави су мелем за све врсте како спољашњих тако и унутрашњих рана, затим и код других повреда тела као што су крварење, нагњечења, модрице, посекотине, фрактуре костију, загнојених костију и слично. Препоручује се у случајевима унутрашњег крварења, било то из плућа, желудца, црева, материце ...</p>
<p>У неком деловима Ирске гавез се једе као лек за циркулацију и побољшање крвне слике, што се сматра за потпуно безбедно и нешкодљиво природно средство. За спољну употребу најбоље је користити свеже наструган корен гавеза. У случају да није доступан користи се тинктура од ове биљке.</p>
<p>Захваљујући својој великој моћи регенерације ћелија, тинктура од гавеза је драгоцено природно средство за подмлађивање опуштене, остареле и наборане коже лица и руку, против бора (поготово око ошију) и обнављењу коже оштећене употребом вештачких козметичких препарата или услед претераног излагања сунцу . Након дуже употребе тинктуре кожа лица и руку се потпуно регенерише и препороди.</p>
<p>Чај од гавеза против чира на желудцу</p>
<p>Две мале кашике корена од гавеза добро уситнити па потопити у шољи хладне воде. Поклопити и оставити да одстоји преко ноћи. Ујутру благо загрејати, процедити и пити током дана у гутљајима. </p>
<p>Осим што лечи чир на желудцу овај чај је корисно пити и у случајевима отежаног варења, болести бубрега, прејаког менструалног крварења, запаљења плућне марамице, крвавог кашља и проблема са бронхијама.

Aлександар Тарасов: Како то ради ММФ – Kако је ММФ уништио Jугославију – Реконструкција у колонијалном стилу –

Aлександар Тарасов: Како то ради ММФ

Аутор превода са руског: Пајо Илић

Ништа уникатно или изванредног у аргентиннсој катастрофи нема. Просто Аргентина је постала следећа жртва политке транснационалних корпорација (ТНК) и њиховог финасијског оружја – Међународног монетарног фонда (ММФ).

Ствар је у томе, ММФ никако није међународна добротворна организација, која како нас покушавају наговорити сами чиновници ММФ-а, журе да помогну свакој земљи, где настану финнасијке тешкоће или потреба за модернизацијом привреде. ММФ и Светска банка су створиле ТНК не у филантропске циљеве, а зато да наметну државама стратегији ТНК. При том треба схватити, да су саме ТНК транснациналне само по називу и сфери деловања. Све те компаније имају јасну националну повезаност: код свих ТНК главни штаб је смештен у некој одређеној земљи и све ТНК плаћају тој земљи порезе. Снагама такозваних антиглобалиста је успело да објасне, да су више од 90% ТНК уствари, компаније САД, и њихова делатност богати финасијку елиту САД. Управо те компаније контролишу деловање ММФ-а и Светске банке, пошто су те организације добоко антидемократског карактера, и код њих се одлуке доносе не већином гласова, него они који имају више новца (а више од свих је новца код ММФ-а и Светске банке код банкара САД). Сва делатност ММФ-а и Светске банке је условљена пакетом полулегалних споразма, закључених међу тим организацијама и Министарством финансија САД. Тај пакет је се назива «Вашингтонкси консензус» и усмерен је на јачање утицаја финансијског капитала САД по целом свету, уништавање конкурената Вол-Стрита и акумулирање светских финансијских резерви у банкама САД.

Зато ММФ и Светска банка одобравају кредите разним земљама само уз услов да њима испуне захтеве «Вашингтонског консензуса» – политичких и економских захтева. Те захтеве је могуће свести на следеће тачке: слобода премештања капитала; тотална приватизација чак у оним областима, где је немогућа конкуренција (напирмер, на жељезницама – нико неће ради увођења конкурентног избора градити 3 паралелне жељезнице, које припадају различитим власницима, рецимо из Москве у Петроград, – то је нонсес), што даје приватном капуталу могућност да неоправдано повећа цене, не повећавши квалит роба и услуга; високе каматне стопе, што спречава развој индустрије, али олакшава финансијске спекулације; смањењем до минимума или ликвидацији свих социјалних програма (бесплатне или јефтине здравствене заштите, образовања, јефтиног стана, јавног превоза ит.сл.); одустајање од заштите природе и очувања животне средине; подршка стабилности националне валуте путем успостављања њене зависности од америчких долара и ограничења реалне новчане масе (што доводи до неплаћања плата, новчане помоћи и дефициту постојећег новца, а такође и делимичног губитка национланог суверенитета); смањење плата и ограничење права радника (права на штрајк, права синдиката ит.сл); пореских реформи, које повећевају притисак на сиромашне и олакшавају пореско бреме богатих (у Русији се то слило у један 13-процентни порез – сиромашни су почели плаћати за 1% више, а богати за 7, 12, 17, 27, итд. процената мање).

Деловање ММФ-а је уништило привреду многих земаља света, например Југославије. Југославије је била прва замља «источног блока», која је почела престојавати своју провреду по рецептима ММФ-а (још од 1980. г.). Управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања економског развоја свих региона земље, што је лишило традиционално заостало Косово огромних државних дотација о дало могућност тада хоџисатичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање албанског стаљинистичког подземља на Косову. Прва косовска криза је била 1981. г., када је стаљинистичко подземље отпочело терор против неалбанског становништва и изазвало уличне сукобе. Убијено је 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.

До 1984. југословенска државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хиџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску благајну суму, равну 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на исплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је 1986. г. ММФ над југословенском привредом успоставио потпуну контролу. Одустајање од «изједначавања» је сада већ изазвало незадовољство у Србији, пошто су учврстили заостајање те републике од Хрватске и Словеније, индустријски најразвијенијих. Тако је ММФ у Југославији изазавао српски национализам (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по препоруци ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1989 – 1990. г. доношењем уставних амандмана, који су смањили права аутономних покрајина у поређењу са републикама: без тога се чинило просто немогуће спровести економску политику ММФ-а – руководство Косова је одмах изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.

По захтевима ММФ-а југословенско руководство је донело закон о приватизацији. Али када су експерти ММФ-а то проникнули у тај закон, они су се разбеснели: закон је предвиђао стварање у Јуославији «народног капитализма», у складу са којим је страни капитал могао рачунати само на 10% акција сваког приватизованог предузећа, главним власницима акција су постајали радни колективи и, осим тога, приватизација је спороведена на посебно добровољној основи (принудно су се могла приватизовати само предузећа – банкроти). Зато је ММФ одустао од даљег «рада са Југославијом», и орјентисали су се на разбијања федерације. То је довело до грађанског рата у којем је погинуло 600 хиљада људи, и до распада јединствене Југославије. При том је 89% југословенског капитала, природно, је отишло из ратом захваћене земље у западне банке (од тога 70% . у банке САД). У Србији је, међутим, на власти остаје Социјалистичка партија, која је натерала Милошевића да донесе управо такав закон о приватизацији. Зато је затребао још један рат – тобоже због Косова, – као резултат чега је била уништена индустрија Србије америчким бомбардовањем, а Милошевићева влада је пала. Нова влада је ставила ван снаге претходни закон о приватизацији, отворивши на тај начин Србију за западни, укључујући и амерички, капитал.

Још разорније је било деловање ММФ-а у Руанди. Руанда су дуго времена сматрали успешним моделом развоја пољопривреде. Међутим крајем 80-их година преживела је две климатски неповољне године, што је изазвало тешку неродицу. За принос кафе 1989. г. Руанда је од ММФ-а добила огроман кредит, међутим 1989. г на светском тржиту се десио пад цена кафе. Нови кредити ММФ-а одобрени су Руанди само уз услов одустајања замље од политике да се прехрамбено сама снабдева и одустајања од државне подршке фармерским газдинствима (пошто то није «тржишна политика»), а такође у условима девалвације руандског франка.

Све то је изазвало галопирајућу инфлацију и банкрот реалних прихода становништва. При том су експерти из ММФ-а одлично знали, да сваки пут, када у Руанди почне економска криза, у земљи се распламсава грађанскии рат. Руанда је насељена углавном са две етничке групе: аутохтоним земљорадницима хуту (око 90%) и пристиглим са севера у XVI–XVII в. Сточарима тутси (мање од 10%). Тутси су покорили хуту и створили у Руанди феудалну монархију. Током векова тутси најсуровијим терором су одржавали своју власт у земљи. Зато хуту осећају према тутси урођену мржњу. После постизања независности Руанде свака економска криза у земљи се завршавала или тиме, што су хуту клали тутси, или тиме што су тутси клали хуту. Природно, 1990-1991. г. све се поновило. Професионални ратници-тутси су приредили грандиозни покољ хуту, али пошто је хуту било неупоредиво више, тутси су изгубили и стотине хиљада је побегло у суседне земље. За пола године је погинули 1,5 милион људи! Сво акумулирано национално богатство је уништено, све новчане резерве Руанде се прелиле у западне банке. Привреда земље је уништена. По захтевима ММФ-а нова влада Руанде је ликвидирала  штедно-кредитне задруге у земљи (као «социјалистичке»), што је повукло за собом масовно уништвање фармера, и замрзнуло набавне цене кафе на нивоу кризне 1989. г. (иако је цена живота у Руанди прекомерно порасла, и цена кафе је на светском тржишту такође приметно порасла). Као резултат тога фармери су масовно уништени (само 1992. г. они су у очајању исекли 300 хиљада стабала кафе), а њихову земљу су купиле ТНК. Спољни дуг Руанде тих година је порастао са 150,3 милиона долара САД на 804 милиона! Данас је Руанда земља, која нема никакве перспективе и која ради искључиво за то, да плати камате на дугове.

Није мање импресивно било ни ММФ-ово уништаљвање привреде Сомалије. Сомалији је била потребна финансијска инфузија због трошкова, везаних за изгубљени сомалијско-етиопијски рат. ММФ је одобрио кредит под условима спровођења политике «строге економије», куповину по дампинговим ценама америчких житарица и девалвацију сомалијског шилинга. То је уништило традиционалане везе међу два главна сектора сомалијске привреде: «номадске привреде» (сточара) и «неномадске привреде» (земљорадницима и грађанима). Девалвација је довела до наглог поскупљења цена горива и ђубрива, а дампинг америчких житарица је учинио непрофитабилним узгајање житарица. Сељаци су били моментално уништени. Они нису моглу купити робу у градовима, што је уништило грађане. Они са своје стране, нису могли купити месо код сточара – и сточари су били прунуђени да покољу стада, пошто нису имали новца за њихово држање. Привреда земње је пропала.

Осим тога, по захтевима ММФ-а су затворена државна имања (која су постојала углавном у зонама наводњаване земљорадње), што је лишило државу главног (осим пореза) извора прихода. А то је, са своје стране, уништило државне социјалне медицинске и образовне програме. Држава није могла платити плату државним службеницима, што је повукло за собом и распад државног апарата, а затим и грађански рат, који је однео приближно 60 хиљада живота.

Огромну штету ММФ је нанео Мексику. Мексико је до 80-их година XX в. био једна од најразвијенијих земаља Латинске Амеерике. При том је Мексико био класична земља државног капитализма. Међутим развој Мексика је у значајној мери зависио од нафте. Зато је катастрофалан пад цена нафте 80-их г. нанео земљи снажан удар. Мексико је добио од ММФ-а велике кредите за грандиозне програме (за извршење «новог технолошког трзаја») – али није могао вратити те кредите. Земља је прогласила банкрот, и ММФ је ставио под своју контролу привреду Мексика. Према наметнутом «плану Бејкера» земљи су биле укинуте све протекционистичке мере, које су штитиле унутрашње тржиште и домаћe произвођаче, уводећи слободу кретање капитала (и из земље је у САД исцурило 45 милијарди долара), почела је глобална приватизација.
Посебно су бурно те реформе прошле за време председниак Карлоса Салинаса де Гортарија крајем 80-их – почетка 90-их г. Реформе које су тада прошле почели су тада називати «салинастројка» (по аналогији са горбачовском «перестројком»), а ММФ је прогласио «мексичко економско чудо» које је он створио. У Мексико је покуљао амерички капитал. Само 1991 – 1993. г. у Мексико је стигло око 100 милијарди долара америчких инвестиција.

Али истовремено у земљи је харала инфлација, и расли су сиромаштво и незапосленост (1986. г. потпуно незапослених је било око 18% економски активног становништва, а делимично незапослнених више од 40%), увоз северноамеричке робе (до 50 милијарди долара 1993. г.) уништио је домаће произвођаче, олакшице, које су имале ТНК, оставиле су мексички буџет без огромних прихода од пореза. И 1994. г. избија позната мексичка економска криза. «Салинастројка» је пропала. 20 хиљада предузећа је уништено, 700 хиљада људи је остало без посла, 2 милиона ситних приватних предузетника је изјавило, да се налази на граници банкротства.

ММФ и Вашингтон су одобрили Мексику нове кредите укупно 53 милијарде долара. При том су од Мексика захтевали продубљивање неолибералних реформи, који су одобравање изванредних олакшица америчких корпорација и ступање у НАФТА (Северноамеричку зону слободне трговине). После ступања Мексика у НАФТА доходци мексичких радника моментално су се смањили за 26%. У држави Чапас почиње устанак сапатиста.

Главне финансијске инфузије су биле усмерене у «макиладори» – ланац фабрика, изграђених дуж мексичко-северноамеричке границе. Те фабрике су вантериторијалне, на њима је забрањено стварање синдиката, радници добијају новац, фабрике не плаћају порезе у мексичку државну благајну. Штета, коју су причинили Мексику «макиладори», процењује се приближно на 14,5 – 16,5 милијарди долара годишње. Услед тога Мексико је постао чврсто везан за САД и ММФ, 24% становништва живи на граници гладне смрти и још 50% – у условима сиромаштва, чага у Мексику није било чак ни за време диктатуре Порфиријо Дијаса крајем XIX – и почетком XX в.

Можемо навести много аналогних примера. Рецимо, пример Индонезије, где је режим Сухарта последњих 8 година свога постојања безусловно извршио све препоруке ММФ-а. То се завршило економским банкротом, масовним бекством капитала у САД, падом Сухарта, етничким и религиозним сукобима, у којима је погинуло од 8 до 10 хиљада људи.

Можемо подсетити на Бразил, где је последњих 5 година владавине војног режима привреду земље контролисао ММФ (под изговором контроле над отплатом гигантског спољног дуга; његова исплата је достигла 30-40% од вредности бразилског извоза!). 1983-1984. г. ММФ је наметнуо војном режиму план «шок терапије», међутим то се завршило појавом масовног отпора «шоку» у земљи, кампањом грађанске непослушности и масовним саботажама у предузећима, што је довело до пада војног режима 1985. г.

Зато је неприхватање «реформи ММФ-а» за време председника познатог левог радикалног социолога и економисте Фернанда Кардоза омогућило да стабилизује привреду Бразила и нагло за 5 милиона људи смањи број сиромаха у земљи.

Можемо подсетити на «шок терапују ММФ-а» у Перуу за време диктуре Фухимора. Као резултат те «терапије» у Перуу је изгубило посао 12 милиона људи, 15 милиона се нашло у сиромаштву, а сама замља је изгубила шансу да пређе у категорију индустријско-аграрне земље.

У Екватору је «шок терапија ММФ-а» довела до покушаја увођења долара САД као националне валуте, што је изазвало тотално уништења еквадотаца, стихијски бунт и пад владе.

Последице «шок терапије» у Русији су добро познате.

Створено по рецептима ММФ-а «аргентинко економско чудо», чији се отац звао Доминго Кавалдо, такође је пропало са објавом фактичког дифолта, масовним бонтовима гладних и погромима и честим сменама влада. Бунтови гладних и погроми у Аргентини су већ били на крају прве етапе «шок терапије» 1989. г. а затим и 1996. г. (што је и довело до прве оставке Д. Каваља). Треба истаћи, да су бунтови гладних десили 1989. г. први пут у целој историји независне Аргентине. Економска криза у Аргентини је трајала у најмању руку 4 године, спољни дуг 138 милијарди долара такође није настао јуче. Као новина се показало само замрзавање депозита становништва и одлука да се спољни дуг исплаћује из средстава пензиних фондова (а пензионерима, у складу с тим, не исплаћивати пензиије).

Кавало, који је деловао по рецептима ММФ-а, привукао је у Аргентину 40 милијарди долара, 28% аргентинске привреде су купиле америчке корпорације. Али услови, на којима је тај новац дошао у Аргентуну, су били за земљу рушилачки: инвеститорима су гарантоване невероватне пореске олакшице – ослобођење од пореза на 25, 15, 10 година или потпуно ослобођење од пореза на 5 година са следећим 10-годишњним периодом 80-процентних олакшица. Као резултат тога, на 40 милијарди долара, уложених у привреду земље, добили су у најмању руку 280 милијарди долара профита, неометано извезених из Аргентине – па тај новац се могао уложити у националну привреду (то је двоструко више него цео спољни дуг Аргентине). Тако је Аргентина постала још једана жртва ММФ-а.
Јануара 2002.

Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

јул 23, 2011 — Пајо Илић

Аутор превода: Пајо Илић

Мишел Косудовски: КАКО ЈЕ ММФ УНИШТИО ЈУГОСЛАВИЈУ

Преузми текст:
Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

Мишел Косудовски

Макроекономске «реформе», наметнуте Београду од стране спољних кредитора почињу крајем 1980-их година, биле су темељно координисане са натовским војним и тајним субверзивним операцијама. Као резултат убиствене «економске терапије» југословенска привреда ја постала у потпуности разорена и доведена до банкротства.

На Косову су економске реформе допринеле појачавању међунационалних непријатељстава и иззвали узајамне сукобе албанског и српског становништва, самим тим ослабивши и учинивши неспособним за живот како једне, тако и друге.  Смишљена манипулација тржишним снагама је уништила економску активност и целокупан живот народа, ствoривш и ситуацију социјалног очајања и безизлаза. Паралелно са уништавањем Федеративне Југославије сличне економске реформе су под патронатом ММФ-а биле неметнуте Албанији – са разорним, рушилачким социјално-економским последицама и за њих такође.

У време када наоружани до зуба америчка и натовска војска силом намеће «мир» у Босни, штампа и политичари сликовито описују западну интервенцију у бившој Југославији као тобоже племениту, у вези са агонијом «комунистичког» режима, одговори на планула етничка чишћења и кршења људских права. Делујући у току Дејтонског (новембра 1995 године) мировног споразума, Запад је свом снагом страсно тежио да прикажу у лепшем светлу «портрет јужних словена» покушавајући тада постићи успех у раду на стварању новопечених «суверених независних» држава.

Држећи се наметнутих му пристрасних стереотипа, западно јавно мнење се нашло у  ропству заблуда. Према раширеној тачки гледишта, тежак положај на Балкану је резултат «агресивног национализма», неизбежне последице дубокух етничких и религиозних противуречија, чији корени сежу у дубину векова. Коментатори се такође позивају на «борбу за лидерство на Балкану» и на супарништво појединих политичара, као на објашњење конфликата који су се одиграли. Као резултат економских и социјалних узрока конфликта губе се у гомилама необјективних представа и непоузданих анализа. И давно је већ заборављена дубока економска криза, која је претходила грађанском рату.

Стратешки интереси Немачке и САД, који су лежали у основи  процеса распада Југославије, остају непримећени, исто као и улога спољних кредитораи међународних финансијских институција. У представама глобалних СМИ, западне држава не носе одговорност за осиромашење и уништавање нација од 24 милиона људи. Али, доминантне у светском финансијском систему и које раде за вољу својих националних и колективних стратешких интереса, западне владе су бациле југословенску привреду на колена и изазвале сурове етничке и социјалне конфликте. Сада je настало низ ратом разорених држава – наследница Југосалвије које осећају «бригу милосрђа» међународне финансијске заједнице. Без обзира на то што је свет сконцентрисао своју пажњу на ратна дејства и на прекид ватре, међународне финансијске институције се баве наплатом спољног дуга бивше Југославије од држава, које су остале после ње, претворивши Балкан у зону, безбедну за слободно предузетништво. Истовремено са мирним довођењем у ред Босне подржаним натовским бајонетима, Запад је обнародовао програм «реконструкције» који спушта суверенитет те исцрпљене земље до нивоа, нeвиђеног у Европи од краја Другог светског рата. То је у значајном степену постигнуто претварањем Босне у подељену територију, која се налази под војном окупацијом НАТО-а и којом управља западна администрација.

Неоколонијална Босна

Ослањајући се на Дејтонски споразум, који је створио босански «устав», САД и Европска Унија успостављају потпуно савршену колоонијалну власт у Босни. На њеном челу је именовани Високи прсдставик: Карл Билт, бивши шведски премијер, и представник Европске Уније у мировним преговорима за Босну. Билт је имао потпуно сву извршну власт у свим грађанским (цивилним) пословима, са правом да дели оставке владама како Босанске Федерације, тако и Републике Српске. Да би ставио тачку на «и», у тексту споразума детаљно се објашљава, да је «Високи представник највиша власт у праву у свему што се тиче интерпретације споразума». Он ће радити заједно са Врховном војном командом ИФОР-а, исто, као и са кредиторима и финансијским донаторима. Савет Безбедности ОУН је такође поставио «специјалог опуномоћеника» при Врховном представнику за управљање међународном цивилном полицијом. Он је постао ирски полицијски чиновник Питер Фицџералд, са претходним искуством у полицијскиј служби ОУН у Намибији, Салвадору и Камбоџи. Он врши контролу над приближно 1700 полицајаца из 15 земаља. Полиција је послата у Босну после петнаестодневног програма обуке у Загребу.

Нови устав преноси узде државне власти у економској политици бретон-вудским институцијама чије је седиште у Лондону у Европској банци за реконструкцију и развој (ЕБРР). Међународни монетарни фонд је овлаштен да постави првог директора босанске Централне банке, који, као и Високи представник, «не мора бити грађанин Босне и Херцеговине или суседних држава». Под туторством ММФ-а Централној банци неће бити дозвољено функционисање као Државној банци:  «У току првих шест година… биће јој дозвољено кредитирање посредством емисије новца, испуњавање функције Валутне ковнице». Босни такође неће бити дозвољено ни да има своју сопствену валуту (пуштање у оптицај папирног новца само уз услов потпуног спољног монетарног покрића), ни да мобилише унутрашње финансијске ресурсе. Способност самофинансирања реконструкције земље посредством независне монетарне политике ограничена је од самог почетка. Без обзира на то, што се Централна банка налазила у  надлежностии ММФ-а, Европском банком за реконструкцију и развој (ЕБРР) руководи Комисија за државне корпорације, која контролише операције свих корпорација «јавног сектора», укључујућу енергетику, водоснабдевање, поштанске услуге, телекомуникације и транспорт. Председник ЕБРР  поставља председника комисије и руководи реконструкцијом «јавног сектора», што подразумева, пре свега, распродају по ценама испод производне вредности државних које се налазе у колективном власништву актива, а такође и куповину инвестиционих фондова. Западни кредитори, су очигледно створили ЕБРР, «да би придали тачне политичке оквире кредитно-финасијској политици».

Без обзира на то што Запад труби о својој подршци демократији, садашња политчка власт у Босни је сконцентрисана у рукама паралелној босанској националној влади, извршна места, на којима се налазе лица, која немају босанско држављанство. Западни кредитори су ставили своје интересе у основе босанског устава, који су управо они у журби написали. Они су то учинили без учешћа уставне скупштине, без консултација са одтанизацијама босанских грађана и не предвидевши механизме за исправљање тог «устава». Њихови планови «обнове» Босне чине се више прикладни за грамзиве кредиторе, него за задовољавање чак и елементарних потреба босанаца.

Зашто и не би? Јер неоколонизација Босне је логична кулминација дуготрајних настојања Запада на уништвању југословенског експеримента на развоју «тржишниг социјализма» и «радничког самоуправљања», са циљем њихове замене  диктатом «слободног тржишта».

Суштина ствари се разбистрава

Вишенационална Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је регионална индустријска држава са успешном привредом.  У току две деценије, које су претходиле 1980-им годинама, годишњи раст БДП је износио у просеку 6,1%, медицинске услуге су биле бесплатне, ниво писмености је надмашивао 91% и животни век је износио 71 годину. Али после деценије западне економске помоћи и пет година распада, ратова, бојкота и ембарга, привреда република бивше Југославије је неспособна за живот, а њен индустријки сектор је уништен. Југословенски распад је био изазван између осталог и америчким махинацијама. Без обзира на неприкључење Београда и његових широких трговинских односа са Европском економском заједницом и САД, влада Регана је изабрала за своју мету југословенску привреду. То се одражава у Директиви  Савета националне безбедности 1984 године (NSDD 133) под називом «Политика Сједињених Држава према Југославији» са ознаком «строго поверљиво». Њена непотпуна, цензури подвргнута верзија, са које је скинута тајна  1990 године, у заначајној мери изгледа заснована на директиви NSDD 54 за Источну Европу, која је развијена 1982 године. Последња се брани све више «која проширује настојања у покретању «тихе револуције», која има за циљ свргавање комунистичких влада и партија», за реинтеграцију земаља Источне Европе у тржишну привреду. САД  су претходнио прикључиле Београд другим међунардним кредиторима у наметању прве етапе макроеконимских реформи 1980-е године, мало пре смрти маршала Тита. Под покровитељством ММФ-а програми отада поступно настављају уништавање индустријског сектора и постепено демонтирање југословенске државе «општег благостања». Споразуми о реконструкцији су увећали спољни дуг и осигурали мандат за девалвацију југословенске валите, што је јако ударило на животни стандард  југословена. Та почетна рунда реконструкције је положена у његовој основи. Током 1980-их година ММФ је периодично прописивао даље дозе своје горке «економске терапије», онда када је југословенска привреда споро падала у кому, индустријска производња се срозала до 10-процентног пада 1990 године – са свим предсказаним социјалним последицама.

Марковић иде да понизно моли у Вашингтон

У јесен 1989-е године, управо пред пад Берлинкског зида, југословенски федерални премијер Марковић се срео у Вашингтону са председником САД Џорџом Бушом – старијим ради завршетка преговора односно новог пакета финансијске помоћи. У замену за помоћ Југославији су се сложили за још шире «економске реформе» укључујући и нову девалвацију своје валуте, даље замрзавање плата, нагло смањење државних трошкова и ликвидацију компанија, које се налазе у колективној својини и којима управљају радници. Београдска номенклатура је помоћу саветника са Запада припремила основу за мисију премијера, који је извршио правоввремно многе од захтеваних реформи, укључујучи и либерализацију законодавства за иностране инвестиције.  «Шок терапија» почиње у јануару 1990 године. Без обзора на то, што је инфлација брзо прогутала дохотке људи, ММФ је наложио замрзавање плата на нивоу средине новембра 1989 године. Цене су наставиле непрекидно расти, а реално зарађена плата се смањила за  41% у првих шест месеци 1990 године. ММФ је такође управљао југословенском Централном банком. Његова чврста монетарна политика нанела је још већу штету способности Федералне Југославије да финансира своје економске и социјалне програме. Државни приходи који су намењени за отплату републикама и аутономним покрајинама, отишли су уместо тога на отплату југословенског дуга Париском и Лондонском клубу. Републике су у значајној мери биле препуштене саме себи. Одједном су реформатори направили коначан банкрот федералне финансијске структуре Југославије и ненели смртни удар по федералним политичким институцијама. Пререзавши финаснијски артерију  између Београда и република, «реформе» су долиле уље на ватру сепаратистичких тенденција, које су се и без тога потхрањивале како економским факторима, тако и eтничким различитостима, што је стварно предодредило распад Југославије. Буџетска криза који је изазвао ММФ је створила привреду «свршеног чина»  која је прокрчила пут ка формалном отцепљењу Хрватске и Словеније у јуну 1991 године.

Опустошени  «невидљивом руком»

Реформе, које су кредитори наметнули Београду, нанеле су такође удар у само срж југословенског система колетивних самоупавних предузећа. Како је приметио један посматрач, «циљ се састојао у томе, да се југословенска привреда подвргне масовној приватизацији и демонтира «јавни сектор». Бирократија Комунистичке партије (углавном представници армије и државне безбедности) после дугих дебата су изразили своју политичку и економску подршку спровођеним реформама на условима ликвидације социјалних гаранција југословенских радника». То је био предлог, од кога очајник Југославија није могла одустати. Научена од западних правника и  консултаната, Марковићева влада је донела закон, који је принудио «платежно неспособна» предузећа на банкротство или ликвидацију. Према новом закону, у случају неплаћања рачуна у току 30 дана узастопно или у току 30 дана у оквиру 45-одневног периода, влада би иницирала процедуру банкротства предузећа у току следећих 15 дана. Напад на самоуправну привреду такође је укључивао и ново законодавство о банкама, припремљено зато, да би изазвало ликвидацију «Уједињених банака», које се налазе у колективној својини.

У току две године више од половине банка у земљи је нестало, будући да су замењене новопеченим «независним комерцијалним институцијама». Те промене у правној сфери у комбинацији са чврстом монетрном политиком ММФ-а у погледу индустрије и отварања привреде за страну конкуренцију су убрзале индустријки пад.

Од 1989 до септембра 1990 године банкротирало је више од хиљаду компанија.
До 1990 године показатељ БДП је опао за 7,5%. 1991 године БДП се смањио још за 15%,  док се обим индустријске производње смањио за 21%. Пакет мера ММФ-а, је неоспорно убрзао банкротство великог дела добро развијене тешке индустрије Југославије. Друга колективна предузећа су преживела само зато, што су прекинула исплату плата радницима. Више од пола милиона радника, сви и даље на платним списковима предузећа, нису добили редовну плату до краја 1990 године. Тим ништа мање, били су још срећници. До септембра 1990 године приближно 600 хиљада југословена је већ изгубило своје радно место, и то је био само почетак. По директивама Светске банке још 2435 индустријских предузећа, укључујучи део најкрупнијих у земљи, је било одређено за ликвидацију, 1,3 милиона радника који су радили у њима – половина преостале  радне снаге у индустрији је била «сувишна». Наступила је 1991 година, реална плата се налазила у слободном паду, социјални програми су били обустављени, незапосленост је стрмоглаво расла. Распад индустријске привреде је био процес, који је заустављао дах по својим размерама и суровости. Његов социјални и политички утицај, тешко процењив квантитативно, је био ужасавајући. «Народ јадикује», – како се изразио аристократски лондонски «Фајненшл тајмс».

Југословенски председник Борислав Јовић је мање иронично упозорио, да су реформе «јако и неповољно утицале на друштевену ситуацију у целини… Грађани су изгубили веру у државу и њене институције… Даља продубљена економска криза и раст социјалних напетости  је битно погоршала друштвено-политичку ситуацију и друштвену безбедност».

Политичка економија распада

Део југословена се политички ујединио за последњу битку осуђених на пропаст, да би спречили разарање њихове привреде и државе. Како је утврдио један посматрач, «отпор радника је савладао етничке баријере, када се срби, хрвати, босанци, словенци мобилишу раме уз раме уставши са својим друговима – радницима». Међутим до тог момента је економско супарништво већ појачало напетости у односима република – како међусобно, тако и са централном влашћу. Србија је у потпуности одбацила план «чврсте економије», и приближно 650 хиљада српских радника је устало против федералне владе, да би добили повишице плата. Друге републике су поступиле на свој начин и изабрале понекад супротан пут. У релативно богатој Словенији, на пример, лидери сепаратиста, такви, као председник Социјал-демократске партије Јоже Пучник, су подржавали реформе: «Са економске тачке гледишта, ја се могу само сложити са социјално корисним мерама у нашем друштву, таквим, као повећање незапослености или смањивање права радника, зато што су оне потребне за унапређивање процеса економских реформи».

Али у прави час Словенија се прикључила другим републикама, оспоравајући настојања федералне владе на ограничавању њихове економске аутономије. Како хрватски лидер Фрањо Туђман, тако и српски Слободан Милошевић прикључују се словеначким лидерима у супротстсвљању покушајима Федералне Југославије да спроведе радикалне реформе. На вишепартијски изборима 1990 године економска политика је била у центру политичких спорења; за то време сепаратистичке коалиције су уклониле са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији. У оној истој мери, у којој је економски банкрот заоштрио занос сецесије, са своје стране  појачавајући економску кризу. Сарадња република је фактички прекинута.

А са почетком међусобних сукоба република и привреда, и сама југословенска нација ушла у безизлазно обрушавање. Процес пада се убрзао, када је републиканска бирократија почела хотимично помагати социјално-економске сукобе ради учвршћивања своје сопствене власти: «Републиканска олигархија, код сваког оног који је имао своју визију «националног препорода», уместо тога, да направи избор између правог југословенског тржишта и хиперинфлације, изабрали су рат, који је могао замаскирати истинске узроке економске катастрофе». Истовремена појава оружаних формација верних лидерима сепаратиста, само је убрзала сурвавање у хаос. Те «милиције» су вршиле све више многобројних злодела, не само што су раздвојили народе по етничким обележјима, они су такође разбили и раднички покрет.

Западна помоћ

Драконске мере удариле темељ за нову колонизацију Балкана. Питање, је ли потребан распад Југославије, првобитно је било предмет дикусија међу западним државама, нарочито Немачком, бившим иницијатор цепања, и Сједињене Државе, које су се бојале да отворе националистичку «Пандорину кутију» и у почетку наводили доказе у корист очувања Југосалвије. Одмах после убедљиве победе прве Демократске заједнице предвођене Туђманом  у Хрватској у мају 1990 године немачки миинстар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер као  резултат свакодневних контаката са својим колегом у Загребу дао «сагласност» за отцепљење Храватске, Немачка није била пасивни посматрач цепања Југославије; она је «подстрекавала међународну дипломатију» и извршила притисак на своје западне савезнике са циљема да они признају Словенији и Хрватску. Немачка је имала одрешене руке, «да успостави економску превласт у целој централној Европи», Вашингтоне је са своје стране, изразио подршку «јединству на основу слободе посредством развоја демократије… Државни секретар Бејкер је рекао Туђману и председнику Словеније Милану Кучану, да Сједињене Државе неће одобрити или подржати једнострано отцепљење… али ако они буду морали изаћи [из састава Југославије],  убедиће их да то учине према постигнутом споразуму у току преговора». Уместо тога Словенија, Хрватска, а затим и Босна је  увучена у крвави грађански рат против «остатка» Југославије (Србије и Црне Горе) и српских националиста. Тек тада су САД са закашњењем активирале своја дипломатска настојања у Босни, учврстили своје односе са Хрватском и Македонијом и позиционирали се као претенденти  на водећу улогу у одређивању економске и политичке будућности региона.

Послератни режим

Сада су западни кредитори обратили своју пажњу на државе наследнице Југославије. Упоредо са проблемом тегобног наслеђа Југославије економски аспекти послератне реконструкције су остали у значајној мери  неодређени, али перспективе обнављања младих и независних република се чине мрачним. Спољни дуг Југославије је био брижљиво распоређен и «прикачен» републкама – наследницама, које се сада гуше (свака посебно) у омчи дужничких отплата и споразума о реконструкцији дугова. Земље – донатори и међународне агенције су јединствени у мишљењу, да су прошле макроекономске реформе, предузете на препоруке ММФ-а постигле у пуној мери свој циљ, и стога захтевају даљу «шок терапију» враћање «економског здравља» држава-наследница Југославије. Хрватска и Македоинија су следиле упутства ММФ-а. Оне су закључиле споразуме о пакету кредита да плате свој део југосовенског дуга – то је захтевало процес консолидације, започет још програмом банкротства Анте Марковиће. Болно је позната слика затварања фабрика, принудних банкротстава банака и осиромашења… све се брзо враћа на просечно. Међународни капитал то одобрава. Без обзира на оштру кризу у сфери социјалног осигурања и пустошења своје привреде, македонски министар финансија Љубе Трпевски поносно изјављује за штапму, да  «Светска банка и ММФ сврставају Македонију у ред најуспешнијих земаља у погледу текућих  прелазних реформи». Шеф мисије међународног монетарног фонда у Македонији Пол Томпсен се слаже са тим. Он је признао, ти «резулати програма стабилизације су импозантни» и дао високу оцену «ефикасној политици плата», коју је усвојила македонска влада. Међутим његови саговорници су додали, да ће бити потребно још више смањити буџет…

Западна интервенција је учинила најозбиљнији насртај на државни суверенитет Босне. Неоколонијална администрација, наметнута Дејтонским споразумом и подржана ватреном моћи НАТО-а, гарантује, да ће будућност Босне бити одређена у Вашингтону, Бону, Бриселу – али само не у Сарајеву.

Реконструкција у колонијалном стилу

Ако је Босни суђено да некада устане из руина рата и избави се од неоколонијализма, за то ће бити потребна бити потребна сконцентрисана реконструкција. Али, полазећи од искуства новије балканске историје, западна помоћ, вероватно у свему, води Босну у «трећи свет», а не подизању  до паритета са европским суседима. Босанска влада прогнозира да ће трошкови реконструкције достићи 47 милијарди САД долара. Западни спонзори су обећали издвојити 3 милијарде долара у виду зајма, међутим засада је дато само 518 милиона. Део тог новца је предвиђен само за финансирање деле локалних градских трошкова војног контигента IFOR-а и још део ће отићи на отплате међународним кредиторима. Нови зајмови ће отићи на отплату старих дугова. Централна банка Холандије је дарежљиво обезбедила «финансијски мост», од  37 милиона долара, да би омогућила Босни да плати своје дугове ММФ-у, без којих  јој ММФ неће дати нови новац. Али као у строго одређеном и апсурдном  парадоксу, препоручивани зајмови од недавно створеног «ванредног прозора ММФ-а» за «земље постконфликта» неће се искористити за послератну реконструкцију. Уместо тога он ће бити  пренесен у холандску Централну банку, која је издвојила новац, да би исплатила првобитне дугове ММФ-у. Дуг се акумулира, и само нешто мало новог новца иде на обнову ратом разорене привреде Босне. Док обнову земље приносе као жртву на олтар отплате дугова, западне владе и корпорације показују велики интерес за добијање приступа стратешким природним ресурсима. Са откривањем залиха фосилних угљоводоника у региону подељена Босна између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске је стекла нови стратешки значај. Документи, који стоје на располагању Хрватској и босанским србима, указују да су залихе угља и нафте откривене на источним падинама Динарске висоравни, које је хрватска армија одузела у борби од српских побуњеника у Крајини, подржана САД-ом, уочи потписивања Дејтонског споразума Босански чиновници саопштавају, да је основана у Чикагу компанија «Амоко» била међу неколико страних фирми, које су започеле у Босни геолошка  истраживања «Значајних» налазишта нафте и деловима Хрватске које су такође били држали срби на другој обали реке Саве, насупрот Тузле, где је смештено седиште штаба Америчке војне зоне.  Истраживања су  настављена и за време рата, али Светска банка и транснационалне корпорације, које су их спроводиле су држали у незнању локалне органе власти, по свој прилици, зато, да се последњи не би противили њиховим акцијама на освајању потенцијално вредних области. Обузете проблемима отплате дугова и перспектовама контроле над залихама енергената, западне државе су показеле мало интереса за откривање злочина, који су извршени под видом етничких чишћења. 70 хиљада војника НАТО, одређених за «успостављање мира», посветили су своје  напоре управљању босанским енклавама у складу са западним економским интересима – уместо да враћају у првобитно стање које је претходило рату, у статус-кво. Делећи међу собом остатке пређашње југословенске привреде, локални лидери и Запад продубљују социјално-етнички раздор у одвојеним деловима бивше Југославије. Та настављена фрагментација  Југославије по етничким обележјима се замењује са борбом југословена свих националности против нове колонизације њихове Отаџбине.

Шта је овде ново? Како је саркастично приметио један посматрач, сви лидери држава – наследница Југославије тесно сарађују са Западом: «Сви данашњи лидери бивших југословенских република су били функционери комунистичке партије, и сваки је са савоје стране тежио да надмаши остале, да би на најбољи начин угодио захтевима Светске банке и ММФ-а, како за добијање преференција за инвестиционе кредите, тако и за стицање битних предности у борби за лидерство».

Неолиберална макроекономска реструктуризација, иза које стоји Запад, помогла је да се уништи Југославија. И ипак, од самог почетка рата 1991 године, светска СМИ брижњиво избегавају такве оцене и чак су у потпуности негирају кључну улогу тих реформи у уништавању југославенске државе. Уместо тога њих су прикључили хору, који је величао «слободно тржиште» као фундамент за обнављање разорене југословенске привреде. Социјалне и политичке последице економске «реконструкције» у Југославији су биле брижљиво заташкане – да би нас спречили у њиховом разумевању. Уместо тога стручњаци за манипулацију јавним мнењем упорно износе културне, етничке и религиозне разлике као јединствен узрок кризе. У стварности криза је последица дубоког процеса економског и политичког разарања Југославије.

Несумљиво да интерпретација чињеница није само скривала истину, него и спречавала тачно поимање историјских догађаја. На крају крајева, то искривљује истинске узроке социјалног конфликта.

Примењено на бившу Југославију то је искривљивање историјских основа југословенког јединства, солидарности и идентичности. Али таква лажна свест је раширена свуда, где је јединствена могућност свет затворених фабрика, незапослености и ликвидираних социјалних програма, а «горка економска терапија» је јединствен рецепт за све прилике.

Животи милиона људи на Балкану су угрожени. Макроекономска «реформа» је тамо уништила средства за живот и претворила у подсмех право на рад. Учинила је такве основне људске потребе, као што су храна  и стан, недоступним за огроман број људи.  Деградирали су културу и национални идентитет. Ради интереса светског капитала границе су биле прекројене, закони преписивани, индустија уништена, финансијски и банкарски системи демонтирани,, а социјални програми укинути. Никава алтернатива глобалном капиталу, било то «тржишни социјализам» или  «национлани» капитализам, унапред неће имати право на постојање. Али то, што се десило са Југославијом и сада се наставља у њеним слабим државама – наследницама, треба викати далеко преко граница Балкана.

Југославија је била пример сличних економских програма «реструктурирања» не само у земљама у развоју, него и у САД, Канади и Западној Европи. Југословенске реформе су сурови одраз разореног економског модела, доведеног до крајности.

Поглавље књиге Сергей Кара-Мурза: Экспорт революции

Поглавље 9. Србија-2000: свргавање Милошевића Превод: Пајо Илић

До краја 1980-их година СФРЈ земљу од шест одвојених република и две аутономне покрајине, у којима је живело 25 етничких група, које су исповедале много религија – била је пример стабилног устројства међунационалне заједнице. Њена привреда је систем који је постао познат под називом „самоуправљање“ достигла ја свој најразвијенији облик у Закону о Раду 1976 године, у складу са којим се средства за производњу и други главни ресурси нису сматрали државном својином (као у СССР), него друштвеном својином.

Међу њеним достигнућима је био ниво писмености, подигавши се од 55% 1953 године до 90% 1986 године, смањење смртности деце која је опала у том периоду од 116,5 на 27,1 на 1000 рођених, бесплатне медицинске услуге и образовање.

До средине 80-их година Југославија се, као „земља дисидент“ у социјалистичком лагеру, у односима са Западом користила целим низом привилегија. Заокрет врхушке совјетске номенклатуре, који је ушао у отворени стадијум с доласком Горбачова, изменио је тај положај. Југославија је сама постала за Запад „отпадничка “ земља и објекат рата.

Већ 1984 године администрација Регана је израдила тајни документ „Политика САД у односима према Југославији“ (NSSD 133), у којем се предвиђа „тиха револуција“, а затим интеграција Југославије у неолибералну економију „слободног тржишта“. До 1989 г. Југославија је акумулирала велики дуг према ММФ и Светској Банци, и ММФ је захтевао провођење структурних реформи југословенске економије са наглим смањењем трошкова на социјалну сферу, принудној приватизацији и замрзавању плата. У току 1 године (1989-1990) у индустрији је било отпуштено око 600 хиљада југословенских радника.

После карактеристичног за 1960-1970 г. просечног годишњег раста БДП за 6,1% , од 1990 г. је почео његов годишњи пад за 7,5%. Пад индустријске производње 1991 г. је износио 21%. По захтеву Светске Банке отпуштено је још 1,3 милиона радника – половина радног становништва земље. Изазвана од стране ММФ криза је створила економску ситуацију која је у пракси рашчистила пут за отцепљење Словеније и Хрватске од Југославије у јуну 1991 г. (словеначки аутори пишу, да је „подршка радикалном одвајању од Југославије била условљена пре свега прагматичним, а не „идеолошким“ факторима“). После њих су следиле Босна и Македонија. Оставши у једној федерацији Србија и Црна Гора одбијају ултиматум ММФ, принцип „штапа и шаргарепе“ овде није функционисао, није успело провести „тиху револуцију“, и 27 јуна 1991 г. у Југославији је почео грађански рат.

После распада Југославије (СФРЈ) само је Србија стајала на путу плана Запада за укључење Балкана у економски модел, планиран за њих у Новом светском поретку. Привреда Србије је остала у значајном делу социјалистичка, са друштваном својином у крупним и средњим предузећима. Србија и Црна Гора су имале и значајне залихе минералних ресурса, које су привлачиле западне корпорације. Рудник Трепча на Балкану располаже залихама злата, сребра, олова, цинка у угља укупне вредности више од 5 милијарди долара.

За потчињавање Србије искориштен је широк арсенал економских, субверзивних и војних средстава: сурове санкције, подршка наоружавању сепаратиста интензивно бомбардовање оружаним снагама НАТО са следећом окупацијом Косова. Велики и чак новаторски програм за припрему слома Србије постало је циљано деловање на масовну свест како у самој Југославији, тако и у целом свету.

Тај програм је ушао у историју као сатанизација срба.

Важну улогу у убеђивању западне публике у суровост срба играло је фабриковање „по методи доктора Гебелса“ фотографије „српског логора“ у Трнопољу (Босна), направљене из видео записа 5 августа 1992 г. новинара британксе телевизијске компаније ITN (Indeрendent Television Network – аналог руског НТВ) под руководством Пени Маршала.

Фотографије су пропраћене тачним подацима: измождено лице иза бодљикаве жице припада босанском муслиману Фикрету Алићу, он је разговарао са новинарима, пружио им је руку кроз бодљикаву жицу. Та фотографија „српског логора“ је 1992 г. обишла сву западну штампу. Тај „фотодокумент“ је разматран у Конгреесу САД и постао формални повод и оправдање за САД, да заузму отворено антисрпску позицију за време рата у Босни.

У фебруару 1997 г. у једном левичарском часопису у Енглеској изашао је чланак, у којем су изложене околности снимања таквог кадра. По случајном подударању, друга група новинара је направила тамо снимке, и имала видео записе, дело групе Маршала. На њима је био насликан не „логор смрти“, него пункт окупљења избеглица, смештених у згради школе. Ограда од бодљикаве жице је одвајала школско двориште од цесте и била подигнута још пре рата да деца не би истрчавала на пут. Новинари су „затворенике-муслимане“ снимали кроз ограду – а могли су је заобићи и снимити их прсто као неке који се одмарају на свежем ваздуху. Улаз и излаз из жицом ограђеног простора били су слободни, и чак на другим кадровима из видеозаписа ITN, који нису емитовани, видљиво је да „затвореници“ пролази кроз ограду или је обилази. Те су кадрове пронашли сарадници левичарског часописа и поставили на Интернет. Аутор тог чланка је оптужио телевизијску компанију за манипулацију. А ова је часопис тужила суду „због клевете“.

Затим је „сатанизација“ срба била постављена на широко комерцијалну основу. Власти Хрватске, Босне и Херцеговине, а такође и албанска опозиција Косова заједно су унајмили пиар фирму „Ruder-Finn Global Public Affairs“ за вођење антисрпске кампање са циљем дестабилизације Југославије. У априлу 1993 г. директор те фирме Џејмс Харф је дао интервју Жаку Мерлино са француског ТВ канала TV-2. Хвалио се тиме како је његовој форми успело да створи антисрпско расположење у јеврејском јавном мнењу, приписујући србима кривицу за погибију јевреја. Рекао је: „У хрватским логорима је нестало десетине хиљада јевреја, тако да код јеврејских интелектуалаца и организација постоје сви узроци за непријатељство према хрватима и босанским муслиманима. Наш задатак се састојао у томе да изменимо тај однос, и нама је то изванредно успело“. Кривица за погибију јевреја је пребачена на српску страну. Исфабриковане и публиковане под фирмом лажних фотографија српских „логора смрти“ биле су у тиражним западним мас медијима.

Касније снаге ОУН нису могле наћи никаквих доказа постојања тих „логора смрти“. Репортажа о „логорима силовања“, које су тобоже држали срби, такође су се показала исфабрикованом. После окупације Босне од стране ОУН нико није изјавио о било каквим знацима постојања таквих логора или медицинских докумената о „таласу трудних жена“, о којима су извештавали западни мас медији.

Кампања сатанизације срба током 1993-95 г. представљала је велики експеримент манипулације свешћу западног малограђанина. Објављена је чак и серија важних чланака, посвећених „сатанизацији“ срба као технологија. главни њихов закључак је био овакав: ако се реч „србин“ непрекидно и често смешта у негативан контекст (једноставно укључује у опис догађаја и у окружује непријатним епитетима), то ће се код читаоца или ТВ гледаоца, независно од њихове позиције створити одбојности према србима. Осим тога, не треба, разуме се, давати приступ пред телевизијске камере ником од срба – сваки разуман људски говор, који су изрекли срби (чак и на споредну тему), халуцинацију укида.

Као показатељ вештачки створене одбојности према србима навођена су два догађаја и реакције јавног мнења на њих (премда је сличних догађаја било поприлично). Први је – јединице ОУН на територији Српске Крајине, заузетој од хрвата, масовне гробнице српских цивила које су бојовници убили током операције „Олуја“.

Истраживање су водиле две независне комисије – Мисија посматрача Европске уније и група експерата ОУН за права човека. Како је изјавили дописнику „Гардијана“ истакнути дипломата (који је желио да остане анониман). „извештаји те мисије нису објављени – пошто су хрвати савезници Запада“. Тај дипломата, чије име новине нису навеле, појашњава „Постоји нешто слично пакту са Хрватском не отварати ту пандорину кутију“. Слични и чак неупоредиво мањи злочини срба изазивали су у то време на Западу бурну реакцију моментално бомбардовање из ваздуха. У датом случају реакција западних политичара и штампе није уопште било. На тим аргументима социолози су забележили чињеницу постојања одрживог двоструког стандарда у јавном мнењу.

Други догађај, на који су обратили пажњу социолози, обнародовали почетком 1996 г. у тој чињеници, да су американци дотурали босанским муслиманима оружја у вредности 300 милиона долара, које је асигнирала Саудијска Арабија. Дотурале су кршећи тиме ембарго ОУН, који су американци управо били дужни да штите и контролишу. Те тајне испоруке оружја су почеле већ за време Џорџа Буша (старијег) за припрему рата у Босни, али су пуни замах стекле под Клинтоном. Испоруке су вршене преко Хрватске, која је саучествовање у тој операцији наплаћивала добијањем половине оружја. Понекад су у случају потребе авиони тајно ноћу летели у Тузлу, Изетбеговићу. Да је откривена чињеница кршења ембарга у корист срба, то би изазвало огроман међународни скандал и репресије против срба – уз одобравање читаве западне публике. У датом случају није било никакве реакције.

„Прекретница“ у одлуци НАТО да почне рат против Југославије 1999 г. постало је тзв. „масовна убиство“ у Рачку (Косово). По листу „Неw Yорк Тимес“, амерички дипломата Виљем Вокер је довезао са собом оперативну групу агенције „Асошијетед прес“ на место, где се по његовим речима десило масовно убиство 45 албанаца од страен српске снага безбедности.

Француски листови „Mond“ i „Figaro“ довели су у сумњу његову причу. Европси експерти касније нису могли наћи доказе масовног убиства у Рачку. Француски ратни дописник Рено Жирар је писао: „Што више од свега изненађује, је то што, је тај материјал поремећених оператора АП, на радикалан начин противурече оптужбама Вокера“. У јануару 2004 г. фински патологоанатом Хелена Ранта, која је водила истрагу тог случаја, изјављује, да су у Рачку погинули и албанци, и србски припадници снага безбедности. Експерти-криминолози сматрају, да тела нађена у Рачку припадају онима, који су погинули са обе стране за време борби између српске полиције и косовске ослободилачке Армије. Х. Ранта изјављује, да рад Хашког трибунала (процес против Слободана Милошевића) обилује толико грубим прекршајима да не подлежу никаквом опису.

У јуну 2000 г. међународна група правника се окупила у Њујорку и прогласила војне и политичке лидере кривим за извршене ратне злочине против Југославије у периоду од 24 марта до 10 јуна 1999 г. Главни окривљени у том процесу је бивши Главни јавни државни тужилац САД Ремзи Кларк. Представљени су материјали, који доказују унапред смишљен избор цивилних циљева приликом бомбардовања београдске телевизије, колоне избеглица и кинеске амбасаде. У то време западни мас медији много пажње су поклањали процесу над Милошевићом, у њима није било помена о Клинтоновом нарушавању америчког законодавства приликом вођењу рата у Југославији.

Рат НАТО против Југославије 1999 г. по свом значају као део програма успостављања Новог светског поретка далеко превазилази оквире других регионалних ратова. Као прво, САД отворено изјављује, да је реч о рату усмереном на преуређење света – рату цивилизација. Н. Чомски наводи у наслову чланка прегледа у „New York Times“ (4. априла 1999 г.): „Нови сукоб Истока и Запада“. У том програмском чланку је речено: „Демократски Запад, његове хуманистичке инстинкте шокира варварска суровост срба“. Овде нема уобичајених идеолошких прикривања модерног XX века, произашао је преврат према претходном расизму – хуманизам и демократичност представљени су као инстинкти, као природни квалитет западног човека, који је уредан човек. Православни срби, напротив, немају те инстинкте, њихови инстинкти су „варварска суровост“.

Агресија против Југославије требала је постати преседаном зато, да би узаконили одступање САД од главних норми савременог међународног права – принципа суверенитета и немешања у унутрашње послове државе. У замену је покренута доктрина „хуманитарне интервенције“, која даје НАТО право на ратна дејства против сваке земље, где су „нарушена права човека“. Правно признање те доктрине је прекривено, међутим она се реализује по „праву јачег“.

При том агресија НАТО није оправдана никаквим иако чак лажним, али споља рационалним аргументима, пошто су од самог почетка и експерти и званичници ОУН упозоравали, да управо та агресија доводи до праве хуманитарне катастрофе. У својом обраћањима на телевизији Клинтон изјављује, да, почињући бомбардовање Југославије „ми штитимо наше интересе, штитећи наше вредности и доприносимо учвршћивању мира“. Бомбардовања су довела до изласка са Косова 350000 избеглица, и, у складу са изјавама Управе ОУН за избеглице, изложили су опасности животе десетина хиљада њих.

Н. Чомски, који скрупулозно сакупља сличне случајеве одступања од рационалности политике САД, пише о томе, како је дао објашњење бомбардовања Југославије 1999 г.: „Тезе за свакодневну употребу потврђује, са је САД било потребно нешто учинити: просто нису могле оставити равнодушним постаће у то време, како се на Косову настављају злочини. Тај аргумент је толико апсурдан, да га је чак некако чудно и слушати. Претпоставимо, да видите, како се на улици врше злочини, и схватате, да не можете ћутати и стојати са стране – због тога ви узимате аутоматску пушку и убијате све учеснике датога догађаја: злочинце, жртве, сведоке. Требали би то прихватити као разумну и морално оправдану акцију“.

Осим директних ратних дејстава, важно оруђе у арсеналу Запада за разарање Југославије су били и политички атентати. 8 јула 1999 г. САД и Велика Британија су објавиле да се њихове специјалне команде већ тренирају за операције отмице такозваних ратних заробљеника и председника Милошевића – Државни департмент САД је чак објавио и награду од 5 милиона долара за његову отмицу. Убијено је неколико чланова југословенске владе (укључујући министра одбране Павла Булатовића) и познате политичаре који су заузели антизападну позицију. Први који је постао познатим је западни план атентата на председника Милошевића био је направљен 1992 г. тај план је касније обнародовао Ричард Томилсон, бивши радник британске обавештаје службе „Ми-6“.

Велики напори за разбијање федерације су чињени на отцепљењу Црне Горе од Србије. Њен председник Ђукановић је водио курс изласка из Југославије, давши на знање, да ће форсирати одвајање, ако председник Милошевић буде реизабран на нови мандат. Чак је изјавио да сматра од „првостепаног значаја“ за Црну Гору да приступи у НАТО – који је бомбардовао његову земљу пре свега годину дана.

Међутм већа половина становништва Црне Горе је била против одвајања, и сваки корак у том правцу био је рискантан. Спремао је раздор, Ђукановић је скупио више од двадесет хиљада „специјалне полиције“ са противтенковским наоружањем и артиљеријом. Њу су обучавали западни специјалци. Конфликт у Црној Гори дао би НАТО изговор за инвазију. План интервенције је био спреман већ октобра 1999 г. Званичници САД изјављују, да су друге чланице НАТО такође сачиниле планове инвазије.

Приредили су и провокације. 31. маја 2000 г. убијен је Зоран Зугић, саветник председника Црне Горе Ђукановића по питању безбедности. Западни политичари су за то окривили Милошевића, иако би му то убиство недељу дана пре избора у Црној Гори било крајње некорисно. Запис телефоског разговора између шефа америчке мисије у Дубровнику са чиновницима Државног департмента САД, америчке привредне групе у Црној Гори и Агенције за међународни развој директно указују на саучесништво ЦИА у том убиству. Прес-конференција у Београду, на којој је демонстриран тај запис, је била у потпуности игнорисана у западним медијима.

Али завршни удар по Србији је нанесен помоћу метода „плишане револуције“. Преврат у Југославији је проведен и постао типична операција на свргавању шефа иностране државене кроз отворено насилне акције, него помоћу савремених изборних технологија.

План свргавања југословенске владе почела је реализовати још администрација председника Клинтона у новембру 1998 г. – у форми подршке сепаратистима у Црној Гори и десне опозицији у Србији. Кроз неколико месеци, већ за време бомбардовања Југославије, Клинтон је потписао тајну инструкцију ја ЦИА, у којој је био постављен циљ у најкраћем року свргнути владу Милошевића. ЦИА је требала скривено финансирати опозиционе групе и врбовати издајнике у југословенској влади, армији и полицији.

Важан задатак је био уједињавање распарчаних снага десне опозиције у Србији. 1999 г. амерички званичници подстрекавају их на масовне демонстрације против владе, али су брзо ослабели. Сада је државни секретар САД Мадлен Олбрајт изразила разочарење пропадањем претходног покушаја свргавања југословенске владе – нада се да ће, „санкције принудити људе да окриве Милошевића за њихове патње“. Али тада људи до тога још нису „дозрели“. Сад је улог био стављен на предстојеће изборе, заказане 24 септембра 2000 г.

Када су 24 јула објављени федерални и локални избори, амерички и западноевропски чиновници су се срели са лидерима српских опозиционих партија, подстичући их на уједињење око једног кандидата и председника. Коштуница је био изабран, не од срба, него од американаца, када су њихова проведена социолошка истраживања показала, да је он способан да добије довољно гласова. Почетком августа 2000 г. САД отвара и Будимпешти специјални биро за помоћ југословенским опозиционим партијама. Међу њиховим сарадницима су били у најмању руку 30 стручњака за психолошки рат, од којих су многи учествовали раније у тим врстама операција за време рата НАТО против Југославије и против Ирака.

У Бугарској се са Запада финансирана Политичка Академија Централне и Југо-Источне Европе утемељила програм за припрему српске опозиције. Још једна Западна финансирана бугарска организација – Балканска Академија старих извештача, пружила је „финансијско-техничку експертску помоћ“ југословенским опозиционим медијима пред изборе.

Помоћу британских специјалних служби створена је организација „Нови Српски Форум“. Кроз њега су организовали редовна краћа путовања српских стручњака и научника у Мађарску на разговоре са западним експертима.

Циљ тих сусрета је био разрадити план „друштва после Милошевића“, форум је издавао извештаје о припреми „плана деловања“ будуће прозападне владе – пре свега „реинтеграција Југославије у европску породицу“ и приватизација.

Амерички и западноевропски новац је усмерен на десне опозиционе партије и медије кроз такве организације, као што је Институт отвореног друштва Џорџа Сороша и национални фонд подршке демократији (САД). Новац из САД је стизао српској опозицији кроз SEED (Support for East Europen Democracy – „Подршка Демократији у Источној Европи“). Трошкови SEED су део буџета Државног департмента САД. Укупно је у Србију кроз SEED стигло 15,3 милиона долара 1998 г., 24,3 милиона 1999 г. и, најзад, 55 милиона долара 2000 г. за њихов распоред се користе, нарочито, канали организације Балканска Иницијатива при Америчком Институту за Мир. Национална демократска организација (НДИ) је још једна од мноштва полуприватних организација, које врше активну делатност у Источној Европи. НДИ отвара одељење у Београду 1997 г. и до 1999 г. већ је обучила више од 900 лидера и активиста десних партија „предизборној стратегији и вештини привлачења широке пажње“. За припрему преврата је такође придобијена друга „друштвена“ организација – Међународни републички институт (IRI). Ако је НДИ ставила улог на рад са опозиционим партијама, то се IRI бавила студентским покретом „Отпор“, који је поставио „топовску храну“ за акције у Београду. На њима ћемо се зауставити подробније, тзв „Отпор“ је играо одлучујућу улогу у српској „плишаној револуцији“, послуживши као овнови за сламање државних структура.

Покрет „Отпор“ је створен у октобру 1998 г., групном активношћу руководилаца студентских акција 1991-1992 и 1996-1997 г. следећи корак је био промишљање техника и метода борби. Симбол покрета – песница – је смишљена тако, да на најпростији начин, помоћу аутомобилске гуме обоји, било га је могуће нацртати на јавним местима и да при том буду добро видљиви и препознатљиви. Назив организације Студентског покрета „Отпор“ давало је на знање, да се ради о младим, одлучним и прогресивним људима. Његов циљ је свргавање режима Милошевића, метод борбе је ненасилан.

Већ почетком новембра 1998 г. отпочета је серија уличних акција и представљања, следећа је од раније промишљаних стратегија ненасилних метода борбе. Њихова концепција је била заснована на хумору, исмејавању и критици режима и његових одређених представника, с тим да у шаљивом облику објашњавају ситуацију у земљи и привлаче симпатије грађана. Опозиционе новине су насликале песницу и девизу: „Гризи режим да живи Отпор“. Одбори „Отпора“ су организовни на Београдском универзитету, где су постигли да смене декана филолошког факултета, постављеног, по тада важећем псловнику о раду, за ректора. Међутим после 24 марта 1999 г. „Отпор“ се нашао на граници пропасти због почетка натовског бомбардовања Србије, на неко време је морао отићи у сенку.

„Отпор“ је обновио свој рад у августу 1999 г. по завршетку бомбардовања. Добивши финансирање из иностранства, организација је почела изнајмљивати просторије за своје канцеларије. Обилно финансирање је довело до проширења покрета. Ако је до 2000 г. „Отпор“ деловао на четири универзитетска и неколико крупнијих градова, то је у фебруару 2000 г. у Србији било већ у 160 њених општина. Преобразили су га из „студентског“ у „народни“ покрет. „Отпор“ је постао главном структуром, кроз које су западне специјалне службе водиле послове са десним организацијама. Под утицајем америчких инструктора, који делују кроз „Отпор“, лидери опозиције потписују споразум о сарадњи и у јануару 2000 године формирали Демократску опозицију Србије (ДОС). У том моменту коалиција ДОС је бројала 19 партија и ишла на изборе са једним кандидатом Коштуницом. „Отпор“ је почео активну кампању на привлачењу грађана за учешће у изборима зато, да кажу „не“ влади Милошевића. „Отпор“ је смислио паролу „Готов је“, који је постао популаран политички мотив у целој Србији упоредо с тим, заједно са 42 невладине организације „Отпор“ је иницирао и провео кампању „Време је!“ на територији целе Србије, у којој је читав низ познатих личности позивао грађане да изађу на изборе. Чланови „Отпора“ су позвани на десетодневне курсеве од 28 августа, и још једном од 11 септембра у америчкој амбасади у Бугарској и Руминији. Те курсеве су проводили радници ЦИА и стручњаци за пропаганду, и упућени у политичке технологије.

Две организације подршке Националног фонда подршке демократији (САД), напред поменути НДИ и ИРИ, су одвојили 4 милиона долара за програм „од врата до врата“ и „пробуди глас“. Одмах после избора конгрес САД је отвореним гласањем ратификовао додатних 105 милиона долара за југословенске десне партије и медије.

„Отпор“ се брижљиво спремао за преврат. Пароле, зидни штандови и друге материјале опозиције уредили стручњаци рекламних компанија. Пропаганда је вођена на високом професионалном нивоу, „Отпору“ су бесплатно помагале водеће рекламне агенције Србије (новац им је стизао директно из иностранства). Расположења људи у Србији на почетку су брижљиво изучавали, а затим манипулисали помоћу „Отпора“. Студенти су просто озвучили оно, што мисле људи. Последња фаза је прошла тако. За недељу пре избора Европска унија емитовала „Посланицу српском народу“, и којој су обећали, да само победа опозиционог кандидата Коштунице доводи до укидања санкција. „Чак и ако се Милошевић врати на власт демократским путем – изјавио је чиновник Европске уније, – санкције ће остати на снази“. То је био моћан фактор психолошког притиска на осиромашене становнике Југославије, разорених ратом, и годинама економских санкција.

Још пре избора званичници Запада су окривили југословенску владу за фалсификовање избора. Већ на дан избора, пре било каквог пребројавања гласова, Демократска опозиција Србије (ДОС) је објавила победу свога кандидата. Никаквих разлога за то није било. Опозиција и није спремна да призна изборе, какви су и били њихови резултати.

Више од 200 међународних посматрача је контролисало ток избора укључујучи пребројавање гласова и прецизирање резултата. Један од посаматрача, грчки министар иностраних послова Карлос Папоулис, направио је закључак: „Изјаве о свеопштем лоповлуку, таквих као Хавијер Солана (комесар за иностране послове Европске уније) показали су се лажним“. По његовим речима, изори су проведени „беспрекорно“.

Официјелни резултати избора су објављени. Коштуница је скупио 48% гласова, Милошевић 38,6%. Други круг је био заказан за 8 октобар. Међутим Коштуница је одбио да учествује у другом кругу, у акцију је уведен план свргавања југословенске владе посредством масовних иступања. Руководилац изборне кампање Коштунице, Зоран Ђинђић, је позвао „све да изађу на улицу“ и почну генерални штрајк: „Потребно је настојати да се паралишу све институције, школе, позоришта, биоскопи, канцеларије“. Почела је завршна етапа „плишане револуције“.

Узроци, због којих Коштуница није хтео доћи на власт законским путем, су очигледни. На федералим изборима лева коалиција је добила 74 од 137 места у Већу Грађана и 26 од 40 места Већу Република.

Лева коалиција је имала већину у српском парламенту, шо је чинило немогућим за ДОС да оствари њихове програме, пошто су овлаштења председника у Југославији била довољно ограничена. Само је државни преврат омогућавао да ДОС заобиђе закон и смени владу. Догађају су се развијали овако: 1 октобра објављен штрајк рудара највећих рудника угља са захтевима оставке Милошевића; 2 октобра почиње генерални штрајк (тачних података о његовим размерама нема). Велику активност су испољили студенти. Активиста универзитетских организација анархиста говори: „Филозофски факултет је епицентар свих иступа против државе и власти. Студенти су одлучили да блокирају Универзитет. Подигли смо барикаде и успоставили даноноћно дежурство, да би осујетили декана на уђе у универзитетски град“. Милошевић је поништио резултате избора, али то већ није утицало на ток догађаја. 5 октобра пре датума другог круга гласања, „Отпор“ је отпочео митинг у Београду са довозом људи из региона. Опозиција је поднела ултиматум Милошевићу са захтевом добровољне оставке, али га он није прихватио. Покушаји владе да организују снаге полиције и специјалних пододељења за растеривање митинга није успео – структуре моћи су се отеле контроли Милошевића. Студенти и окупљена гомила је на силу провалила најпре у зграду Савезне сакупштине (парламента) у Београду и тамо направили пожар, а затим на радио и телевизију Србије. После освајања телевизијског центра на фреквенцији државног канала се почела емитовати независна телевизијска компанија Б-92. Међутим ускоро је због насталог пожара у телевизијском центру сва три државна канала прекинула емитовање. Нападом на федерални параламент и српску радиотелевизију руководили су специјално припремљени одреди бивших војника. На челу напада је био Велимир Илић начелник града Чачка. „Наше су акције биле испланиране раније – објашњавао је он касније. – Наш циљ је био потпуно јасан – узети контролу над главним институцијама режима, укључујући парламент и телевизију“. После тога, кад су наоружани одреди провалили у парламент за њима је следила гомила присталица ДОС, који су ломили намештај и компјутере и палили парламент. На улицама су пребијали полицајце и хулиганске гомиле су напуниле улице. Возила хитне помоћи која су возила рањене полицајце су била заустављена од активиста ДОС који су захтевали изручивање рањених.

Изборна комисија је изјавила да је погрешила приликом пребројавања гласова и признала победу Коштунице. Он је дошао на митинг као нови председник Југославије и рекао, да „је Србија одсада поново део Европе“. У поноћ је Коштуница иступио на освојеној телевизији, саопштивши, да ће санкције бити скинуте у понедељак: то је чврсто обећала Француска. 6 октобра Милошевић је признао пораз на изборима што је и било завршна операција. Његово касније затварње је било већ ствар технике по целој Србији су уништавали локалне одборе Социјалистичке партије Србије и Југословенске удружене левице. Наоружане групе ДОС су силом изгонили руководиоце државних предузећа, универзитета, банака и болница по целој Србији представници ДОС су отворено претили ескалацијом уличног насиља да би принудили српски параламент да се сагласи на превремене изборе. У време док је гомила превртала и палила полицијска возила, разарала зграде и премлаћивала људе, Коштуница је свечано објавио: „У Србији је победила демократија“.

Званично, жртве „плишане“ револуције у Београду су постала два човека и око 30 људи је било рањено. На тај начин њу је било могуће сматрати типичним државним превратом, извршеним помоћу технологије ненасилних акција. После пада Милошевића функционери покрета „Отпор“ се баве активним ширењем свога искуства по целом свету. Ево шта пише један од његових идеолога: „У савременом свету постоји немало ауторитарних режима, који се не приржавају интереса својих грађана и нарушавају основна права и слободе човека, што неминовно доводи до протеста. У случају избора ненасилних метода борби, активисти „Отпора“ спремни су поделити своја искуства“. У самници и у изолацији Југославија се супростављала империјланом притиску Запада, подносили прозападни сепаратизам, санкције, рат и тајне операције. Она је остала независна и сачувала привреду са водећом улогом друштвене својине. Најмоћније државе планете су иступиле против ње, и ипак је издржала више од десет година. Њу је уништила „плишана револуција“, организована и подржана од САД и НАТО.

Поводом 10 година октобарске револуције у Србији превео Пајо Илић октобар 2010

Poštovani, čast nam je pozvati vas na IX. Susrete mladih pjesnika i prozaika

Poštovani,

čast nam je pozvati vas na

 

IX. Susrete mladih pjesnika i prozaika

koji će se održati u Vijećnici Grada Rijeke,
u petak, 12. listopada 2012. godine
s početkom u 18:00 sati.

Prosudbeno povjerenstvo u sastavu: Silvija Benkoviæ Peratova, Ðoni Božić i Ljubica Kolariæ-Dumiæ, izmeðu više od 20 pristiglih prijava iz Republike Hrvatske i izvan nje, odabralo je osam najkvalitetnijih mladih autora čije ćete poetske i prozne tekstove moći čuti te se s njihovim autorima i upoznati 12. listopada u Vijećnici Grada Rijeke (abecednim slijedom):
1.) Željku Francetić (Crikvenica),
2.) Gorana Gatalicu (Zagreb),
3.) Zrinku Maliæ (Zagreb),
4.) Stipu Odaka (Leuven, Belgie),
5.) Ivu Piplica (Zagreb),
6.) Emmu Raèki Grakaliæ (Zagreb),
7.) Tamaru Vojnoviæ (Omi¹) i
8.) Kristiana Davida ®upana (Zapre¹iæ).

Gošća-književnica:
Enerika Bijać (predsjednica DHK – Ogranka u Koprivnici)

Gost-glazbenik:

Fran Živkoviæ (gitara)
Organizatori i voditelji:
Silvija Benkoviæ Peratova
, Ðoni Božiæ, Ljubica Kolarić-Dumić i Željka Kovačević Andrijanić

Radujemo se vašem dolasku!

Љиљана Булатовић: СТЕФАН КАРГАНОВИЋ – ШТА ЈЕ ТО!!!

Љиљана Булатовић: СТЕФАН КАРГАНОВИЋ – ШТА ЈЕ ТО!!!

CHEF D’OEUVRE ЈЕДНЕ ЗНАМЕНИТЕ СПИСАТЕЉКЕ Пре...

Biljana Djorovic 29. September 08:57
CHEF D’OEUVRE ЈЕДНЕ ЗНАМЕНИТЕ СПИСАТЕЉКЕПре неколико дана, на интернет презентацији Српског културног клуба Нови Сад појавио се напис под насловом „Стефан Каргановић – шта је то!!!“ (http://www.srpskikulturniklub.com/bulatovic_vs_karganovic) из пера госпође Љиљане Булатовић. Наслов је чудан већ на први поглед, уколико би требало да се односи на особу а не на предмет. Садржај нећемо коментарисати зато што сматрамо да је најбоље да га ви прочитате и сами извучете закључке о ауторки. Зато вам текст и линк шаљемо са молбом да их распространите што шире да би и ваши познаници и колеге могли боље да упознају особу која се кроз овај ауторски текст широј јавности открива.
Као што ћете видети из коментара који текст следе, реакција читалаца била је немилосрдна. Предпостављамо да би госпођа Булатовић сада свој текст најрадије повукла и избрисала сваки његов траг. Међутим, то је немогуће. Овај текст ће сигурно – као што један читалац коментарише – надживети и обележити лик и дело госпође Љиљане Булатовић. Она се налази у незавидном положају. Молите се за њу.

Љиљана Булатовић: СТЕФАН КАРГАНОВИЋ – ШТА ЈЕ ТО!!! – Српски културни клуб | Српски културни клуб

www.srpskikulturniklub.com
Новинарка Љиљна Булатовић тврди да је Стефан Каргановић, шеф НВО „Историјски пројекат Сребреница“ пр…
22.09. 2012 Српски културни клуб

булатовић каргановић

Има ли провокативније теме од имена СРЕБРЕНИЦА!
Има ли трагичније теме за народ тога краја од појма ГЕНОЦИД!
Има ли уносније теме за разне манипуланте, који се баве ”истином”, угађајући својим налогодавцима!
Заиста, када је у питању СРЕБРЕНИЦА, тзв. међународна заједница, односно њени ”богови рата”, свели су њено име под симбол најмрачније оптужница против најславнијих имена савремене српске историје, као што су др Радован Караџић и генерал Ратко Младић, као и две најзначајније и најчасније институције, као што су Република Српска и Војска Републике Српске.
Од краја рата у БиХ, од 1995-те до данашњих дана историчари, документаристи и сведоци боре се храбро, упркос свих сметњи и претњи српског режима, по налогу хашких моћника и њихових америчких  финансијера.
Све ово време бивши Муслимани, Бошњаци нису имали разлога да доказују ону истину, која је исписана у Америци, Турској, Саудијској Арабији у облику хашке оптужнице. И на њихове ”истине” се више и не осврћемо. Нова невоља настаје када нам се из Америке достави неки нови борац за истину, чак у облику громогласно назване ”невладине организације ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА”, са местом порекла – Хаг, а чији оснивач и један од двојице чланова, нема ни своје биографије, ни свога имена, а нарочито нема валидне библиографије по којој бисмо га могли препознати и разумети зашто је на мах добио огромне новце од стране власти Републике Српске!

Каже да се зове КаргановиЋ Стефан.
Под тим именом он је успео да стекне буџетску финансијску заштиту у РС, а потом да се угњезди у једној београдској тв станици да постане изненадни стручњак за балканску политику, нарочито за Сребреницу. Наши људи недовољно пажљиво читају оно што пише тај човек, који само прави компилације пажљиво изабраних, погодних личности  и лажно се ”храбро” прси у ситуацијама, у којима не треба храбрости. Он убира новац и ”славу”, а у ствари одрађује зао задатак, захваљујући невиности патриотског дела наше јавности.
Превршило је меру када је  под плаштом угледног београдског часописа ПЕЧАТ, уочи Петровдана извршио срамни и перфидни рекламерски штос, неопростив, када је у питању ова тема. Објавио је на сва звона да је ЗАБРАЊЕНА ЊЕГОВА КЊИГА ”СРЕБРЕНИЦА – ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ”! А радило се о фалсификату истине.
Тим поводом послала сам писмо главном и одговорном уреднику часописа Милораду Вучелићу. Како ми није ни одговорио ни писмо објавио, а наставио је да објављује текстове овог вагабунде и плагијатора, ја сам одлучила да овим путем обелоданим то писмо.

Чак је и часопис ПЕЧАТ  у раљама плагијатора и вагабунде

Драги колега  Вучелићу,
Покушала сам да и ја оћутим, као многи који су у недоумици или огорчењу поводом начина и садржаја како се ПЕЧАТ у последње време бави том најдраматичнијом и најпресуднијом темом савремене и будуће историје српског народа – Сребреницом. Питањем опстанка у истини или нестанка у бешчашћу. Али, немам права на то. Раније нисам то учинила јер сам, као већ годинама уназад, и ове године уочи и око Петровдана била  послом у Сребреници и Подрињу. У то време су изашли број 223 и 224 листа, коме си директор и главни уредник.
Да се десила нека забрана неке Каргановићеве књиге о Сребреници сазнали смо у кулоарима у Сребреници на Округлом столу СРЕБРЕНИЦА ПРИЈЕ ”СРЕБРЕНИЦЕ”- 20 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА СТРАДАЊА СРПСКОГ НАРОДА БИРЧА И СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА, који су организовали Републички центар за истраживање ратних злочина (Бања Лука), Борачка организација РС – општински одбор Сребреница и Општинска организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих лица – Сребреница. Организатори из Бања Луке  су допремили неку књижицу са громогласним насловом ”СРЕБРЕНИЦА фалсификовање историје”  и делили онима који су то желели.
Видех и зачудих се да си Ти са Стефаном Каргановичем издавач и да се ради о ‘Зборнику критичких есеја поводом ”Масакра у Сребреници” професора Едварда Хермана’. Међутим, лако је било видети да књижица (џепни формат, 126 страница) нема концепта, него садржи саопштења са Округлог стола ‘Проблем Сребренице у светлу студије ‘Масакр у Сребреници’, професора Едварда Хермана (САД) и његове истраживачке екипе’, а потом су набацани текстови и сажеци угледних имена са Запада, али  централну улогу имају прилози Твог ‘експерта’ за Сребреницу и његовог брачног друга.

Чудим се да ПЕЧАТ није објавио факсимил или садржај те забране, а да је истина, то би заиста био скандал вредан пажње и осуде јавности. Овако, свело се на промоцију Каргановичеве ”храбрости и неустрашивости”!

Стефан Карганович, иако најављен, није учествовао у поменутом Округлом столу, који се већ традиционално одржава у оквиру спомен- манифестације Петровдански дани. А нико из Сарајева му није бранио. Није долазио ни прошле године. Додуше, нисам ни ја, јер је Ћамил Дураковић, начелник Сребренице, по налогу министра безбедности БиХ Садика Ахметовића заиста јавно, на сва звона, забранио одржавање програма традиционалних Петровданских дана и  Округлог стола о Сребреници у просторијама Дома културе Сребреница, као и промоција књига  ”Како је стварно било” ”ратног хушкача”  Зорана Јовановића и ”Истиниту Сребреницу” Љиљане Булатовић.  Дураковић је јавно упозорио Организаторе да ћу на граници бити ухапшена ако покушам да пређем Дрину, а  уколико нађем начина да  дођем за Петровдан у Сребреницу ”ни НАТО  неће моћи да спречи да Љиљану Булатовић линчује пет хиљада муслимана”. Ваљда је то инспирисало Каргановича да се ове године самозбрани.

Карганович, у ствари, више и не сме да дође у Сребреницу после приказивања срамно скупоцене ”сликовнице” о рату у Сребреници и неких других бламажа. То, на жалост, надокнађује  коришћењем ”феномена Сребреница” за примитивно самохвалисање и довођење у заблуду читалаца ПЕЧАТА  како се коначно појавио месија који ће, како рече: ”деловати проактивно и да лажни део приче изведе начистац” и ”за то никоме не полажемо рачуне”.
То за рачуне – мора му се признати да је у праву. Буџет Републике Српске широке је руке према овом вагабунду, упркос озбиљних службених приговора и на његове програме и на много тога што би се могло назвати морални интегритет личности. Одакле му још стижу неограничене количине новца није тешко наслутити, ако се прочитају из ове ”забрањене” књиге  његово уводно излагање и поговор овог власника и припадника ове фантомске а Холандске НВО ”Историјског пројекта Сребреница”. Важно је да се он упутио у мит ”освајања пропагандне тврђаве која се зове Сребреница”. Ужас: прочитај још једном претходну реченицу! На шта он своди ову тему. И за шта користи ПЕЧАТ.
Карганович је промишљено изабрао годишњицу истинског страдања народа у Сребреници за промоцију  свог ”Историјског пројекта”! Ни близу Сребренице није стигао. Кружио је по Београду, Бањалуци, по медијима истичући своју победничку намеру, истовремено удворички стаје у  одбрану новоизабраног председника Томе Николића због његове  изјаве да се у Сребреници није догодио геноцид.
Наравно да није. Али Каргановичу добро дође да промовише НЕДОПУСТИВИ закључак:
”Злочин је и у таквим размерама довољно озбиљан да починиоцима буду изрекнуте најстроже казне, које се по строгости не би нимало разликовале од оних које се у сваком случају изричу, али не са ослонцем на строго утврђене чињенице него на једну исконструисану и неутемељену причу”.
Препознајете ли манипулацију: он ће дати ослонац у ”строго утврђеним чињеницама” хашком трибуналу да оптужене за геноцид у Сребреници осуде најстрожијим казнама, јер се тамо јесте десио ”злочин у таквим размерама и довољно озбиљан”… И то на почетку извођења сведока оптужбе против генерала Младића у хашком трибуналу!
У својој загубљености међу бројкама и манипулацијама, овај  фалсификатор, плагијатор, јуришник који се преко озбиљног и културног  ПЕЧАТА  бори са неким воловима (ваљда из тора у коме се и сам налази) за одржање своје комерцијалне популарности, даје потврду хашкој оптужници, између осталог, и следећом неистином и ставом:
”У истом периоду после пада Сребренице 11.јула 1995. неколико хиљада Муслимана јесте погинуло (?!), али је то било у оружаном пробоју из ‘демилитаризоване’ зоне Сребренице, а не као последица погубљења….” Прочитајте још једном макар овај претходни пасус, и морате разумети перфидност приступа теми ове ”невладине институције”.

Вама не смета што се Карганович  у свим својим наступима служи ставом да је 11.јула 95. Сребреница пала? Није пала, него је ослобођена!
Заиста жалим што је ПЕЧАТ прихватио улогу лансирања и промоције фантомске Невладине организације ”Историјски пројекат Сребреница” и њеног оснивача, који се у двојцу са лекарoм Љубишом Симићем (лажно га представљајући да је форензичар са ранијим стручним експерстским радовима) изненада појавио пре непуне три године.
Стигао је право из Америке, где је одрастао и ”формиран” за овај задатак (како је сам изјавио).
Имајући ПЕЧАТ и моћне заштитнике у последње време Карганович наступа брутално  ниподаштавајући све што смо на овим просторима (у Србији и Републици Српској) истрајно и успешно радили на плану мукотрпног истраживања и обелодањивања истине о страдању српског народа у Сребреници и о реалном стању у време ратних операција у Подрињу. Зашто сте му и ви дозволили да се без иједног озбиљног истраживања (не рачунам документа и експертизе која је присвојио) понаша као врховни пресудитељ?
Удварајући се ПЕЧАТУ, Карганович објашњава како је дошло до ове сарадње: пише да су (ко су то они?)  ”јединој преосталој медијској кући у овој земљи” ”предложили смо да то питање, које се искључиво површно и шарлатански третира, али је од  прворазредног друштвеног значаја, обрадимо на објективан и научан начин у облику књиге и да примерак књиге поклонимо сваком читаоцу ПЕЧАТА.”  Да ли је могуће да је Уредништво ПЕЧАТА сагласно са тим да смо сви ми овдашњи подвижници (мада малог броја и без признања актуелног режима, на сталном удару тзв. Невладиних организација) до сада ово ”питање искључиво површно и шарлатански третира” – и да ће нас он спасити ”на објективан и научан начин у облику књиге…’ коју сте поклањали сваком вашем читаоцу?

Због овог Каргановичеог наступа и многих претходних гестова, ја сам у Парохијском дому у Сребреници на овогодишњем скупу људи који се годинама боре за пробој истине о сребреничком феномену замолила  присутне представнике институција Републике Српске да пренесу републичкик властима да је крајње време да престану да   вређају истину и српске жртве, поклањајући пажњу и финансије научно неутемељене и етички недостојне личности, какав је наводни оснивач овог холандског  пројекта. Један од додатних разлога је и тај што се од његове појаве из касе Републике Српске преливају на његове руке стотине хиљада евра, и заиста не подноси извештаје куда одлазе…
Зар вам није било чудно  да се баш један човек ”формиран” у Америци, изненада, без икаквог научног и уопште јавног  кредибилитета од 2003.године почне да се рекламира као  судија ”починиоцима ратног злочина” у Сребреници, да се руга и игнорише српске изворе истине, да се кити туђим  књигама, излагањима, штампа скупоцене сликовнице са познатим фотографијама монструозних злочина над српским народом (већ више пута штампаним)…?!  Како је баш у Холандији изабрао да се бави Сребреницом? Од чега је кренуо?  Зашто је отеран из сваког тима хашке одбране? Зашто није сведочио тамо где и када је требало о гестаповским методама којима је Драган Обреновић у Хагу био присиљен да призна непостојећу кривицу?
Ја поштујем само оне истине, које бивају верификоване у Сребреници. Они који се уистину баве манипулацијом ”фалсификоване историје” тамо нису добродошли! Зато Карганович и није смео да донесе своју ”забрањену” књигу пред Србе у Сребреници. Али је постало неподношљиво то његово примитивно шепурење у таквој медијској институцији, као што је ПЕЧАТ данас. Питам се, како вам, је промакло и по чијим то критеријумима бивате преплављени неписменим текстовима овог плагијатора,  у којима се манипулише са најтежим ранама српске историје и судбине? То не личи на ниво ПЕЧАТА.

Драги Вучела, далеко је од тога да сам ја једина, благо речено, зачуђена, него ја нећу да трпим да нас понижавају такви, као што су ”каргановичи”, зато што су ”формирани” у Америци, а овде покушавају да делују под окриљем тако драгоценог ПЕЧАТА. Претпостављам да ћеш ово писмо објавити, и у то име срдачно Те поздрављам.

Београд, 22.07.2012.

П.С. Ових дана, опет заводећи нашу патриотску јавност, Карганович је најавио ”своју” нову књигу СРПСКЕ ЖРТВЕ СРЕБРЕНИЦЕ 1992-95 ! ОПЕТ ПИШЕ ДА ЈЕ ТО ПРВА И ЈЕДИНСТВЕНА КЊИГА ОВЕ ТЕМЕ. Срамота! Љ.Б.

Можете да оставите коментар , или да користите trackback са Вашег сајта.

24 коментара на текст “Љиљана Булатовић: СТЕФАН КАРГАНОВИЋ – ШТА ЈЕ ТО!!!”

  1. Ćuti bako says:

    Bakutaner je očigledno hteo da ona bude ta koja za svoj srebrenički rad dobija apanaže iz RS, pa pošto je izvisila, napada Karganovića koji je novac dobio.

  2. Цмок Торонто says:

    Пратим Хаг од оснивања.Пратим све у вези Сребренице,на српском и енглеском.Пратим сајт Каргановића.Пратим Печат.Пратим и Љиљану Булатовић.
    Питам се ко то још на западу проповеда истину о Сребреници?
    Љиљана мало вас ципеле жуљају.Овим писмом вређате све редом а не само Каргановића.Нисте у праву и жао ми је.

  3. Tomo says:

    Stefan Karganovic je jedna cudna licnost. Cesto kaze da on ne negira zlocine u Srebrenici, a on i sam zna da nije bilo masovnog ubijanja. Stalno pokusava da pravi neke kompromise sa lazovima i manipulatorima.

    • Слободан Јанковић says:

      Где то нађосте да Каргановић прави компромисе. Тужно је што ова жена јадикује и лупета, јер она није могла да се омасти о српску трагедију још једном. Очигледно књигу није читала а још видљивије вади речи из контекста реченице, баш у стилу Хага. Јадно.

      • Tomo says:

        Kako ne pravi kompromise? Koliko puta je rekao i pisao da on ne negira srpske zlocine posle pada Srebrenice? A pored toga on objavljuje na njegovoj stranici tu i tamo pogresne podatke, koji Srbima ne idu u prilog.

  4. sasha says:

    Gospodja Bulatovic pokusava da ubere neki bod , pa napada sve one koji se ozbiljno bave Srebrenicom, ocigledno je gladna slave i novca koje nikako ne moze dobiti svojim bulaznjenjem .
    Gospodjo Bulatovic pamet u glavu , ovakav stepen mrznje javno ispoljen, bez povoda ne dolikuje nikom.

    • S. Sulic says:

      Nije tacno. gospodja Ljiljana samo napada Karganovica, i to ne bez razloga. Njega i mnogi drugi napadaju, pocevsi od Milivoja Ivanisevica pa sve do Jelene Guskove.

  5. Veljo says:

    Cudno je da gospodin Karganovic ima sa strane vlade RS toliko para na raspolaganju, posto on nije jedina osoba koja se bavi istinom o Srebrenici. Sto se te pare ne podele na razne ljude koji takodje pisu istinu o Srebrenici?

  6. Исидор says:

    Стефан Каргановић оправдава средства која добија, многа питања око Сребренице су захваљујући њему постављена на право место. Његово делање је неупитно на српску корист. То што други нису дошли до средстава није разлог да га саплићу и опањкавају.

    • Remeta says:

      Nije tacno. Gospodin Karganovic je u prvom redu sakupijo materijal od drugih ljudi, koji se bave vec mnogo duze od njega sa istinom o Srebrenici. Do duse je tu i tamo dodao neke svoje analize, ali to sve ne vredi one pare koje dobio.

  7. Момчило says:

    Ово је једано да јадније не може бити. Толика сујета и љубомора а ниђе чињеница.

    Није ни чудо што јој нико писмо објавио није. каргановић је урадио више на освјетљавању истине О Сребреницу, него било који Србин. Тачка. И шта лупета ова женетина? Она хоће да каже да ама нико није страдао у Сребреници, да нико није стрљан? Е..управо је то контрапродуктивно. Мегаломанија и лаж. Нисмо свеци, злочин се десио. И ТРЕБА да одговарају они каји су одговорни за злочин.

    ГЕНОЦИДА, НИЈЕ било. И то Каргановић на најбољи, научан, документаван начин ради. Ро је чињеница. И за то га треба плаћати и нема тих пара које могу такву ИСТИНу да исплате.

    • S. Sulic says:

      Niste mozda pratili koju frku je Alexander Dorin zadnjih godina digao u Nemackoj, Svajcarskoj i Austriji u vezi istine o Srebrenici? Njegove dve knjige o Srebrenici su stampane u medjuvremenu u sest tiraza i na cetiri jezika. Njegovoj zadnjoj knjizi je dodao jedan fim o Srebrenici u kojem ima sto puta vise istine nego u onom filmu od onog Norvezanina, za kojeg Karganovic stalno pravi reklamu. Na sajmu knjiga u Laipcigu je Dorin drzao govor pred 200 ljudi, dok su drugi pisci drzali govore pred mozda 50 ljudi i manje. U tim zemljama niko nije ni cuo za gospodina Karganovica. Dorin je bez ikakve pomoc uspeo deset puta vise od Kraganovica, a Karganovic prima ogromne pare.

  8. marko says:

    Srbin je srbinu najveci neprijatelj, sta je ova zena spremna da uradi da bi dobila kakav-takav medijski prostor. Ona svoju nemoc i frustraciju pokusava da resi tako sto ce napadati druge, bez povoda i bez argumenata. Nadam se da Karganovic nece odgovoriti na ove budalastine jer to nije njegov nivo , on je za Bulatovicku intelektualac

  9. Velja Jovicic says:

    !995 g. bio sam na jedan kilometar od ratista, negde u okolini Brckog. Vozio me jedan Srpski oficir inace dalnji rodjak moga dede.Obukao uniformu da bi bez kontrole isli i tamo gde nisu pustali bez propusnica. Jedino mi rece da sakrijem kameru ispod sedista. Pokazivao mi porusene muslimanske kuce.Ma kakvi kuce, to su bile vile gradjene od betona i duplih cigli tako da su topovska dzulad samo mogla da probuse rupu sa jednog kraja na drugi da si kroz tu rupu mogao da vidis pozadi zaraslo dvoriste kao sto su i kuce bile zarasle u korov,a kucama nista.
    Pokaze mi jednu kucu gde je zadavio jednog hrvata (citaj ustasu) i onda mi pokaze trofejni pistolj koji je bio od tog hrvata.
    Tada sam prvi put cuo od njega: “Za ustaske i muslimanske zlocine iz Drugog sv. rata mi smo taj dug sada duplo naplatili”!
    Ne mozemo ovde reci da Srbi nisu napravili masakar u Serbrnici ali isto tako mozemo javno reci da su prethodno to isto uradili i muslimani Srbima u okolini Srebrnice.Igranje brojki, koliko je zaista bilo zrtava sa jedne i druge strane nije uopste vazno. Vazno je da su ljudi stradali. Znaci bilo je tante za mante.
    Kako obicno pobednik ako ga uopste u Bosni i ima,on pise zvanicnu istoriju. Zato je za pohvalu da jedan “Amerikanac”, Stefan Karganovic trosi svoje vreme da uzme u zastitu Srbe iz Bosne koji su uglavnom proglaseni za glavne krivce dok svet negira i zataskuje muslimanske i hrvatske zlocine.
    Gdj. Bulatovicka ocigledno ima neke svoje licne razloge zasto se ovako okomila na Stefana,a te razloge ona nam nije rekla pa sada mi ovde samo mozemo da nagadjamo.
    Ovde je bitno samo to da ona napada jednog Srbina koji se verovatno kao i ona upustio u mukotrpni rad u odbrani Srpstva.
    Hteo bih da dodam da g. Stefana ne poznajem licno ali mislim da mu poznajem oca Mihajla Karganovica, likovnog umetnika koji je uglavnom radio kod nase Patrijarsije. Naravno, ako govorimo o istoj osobi?!
    Mihajlo Karganovic je u mladosti bio clan omladinske organizacije “Beli Orlovi”-ZBOR. Kao takav bio je u komunistickom zatvoru vise puta. Copao je na jednoj nozi koju su mu komunisti prebili u zatvoru. Negde posle smrti Tita bio je dva dana zatvoren, ne u zatvoru vec u zatvorskom sahtu punom ljudskog izmeta gde su ga drzali citav dan i noc u odelu. Samo mu je glava virila van izmeta. S vremena na vreme Udbas bi dolazio i na tren mu zapusio nos rukom i kada otvori usta da bi disao on mu pljuje u usta.Sa time hteli su skroz da ga degradiraju kao ljudsku licnost!
    To mi je licno pricao u hotelu Slavija gde je tada pokojni Mihajlo Karganovic ima svoj stalni astal i gde smo se jednom prilikom u mojoj poseti Srbiji satajali citavu nedelju… Ja u tu pricu nisam odmah poverovao jer za to nikada nisam do tada cuo,a on mi rece da je to stari metod mucenja Sovjeta i Berije. Tako su drzali 1956 g. madjarskog potpresednika 3 nedelje u kadi punoj ljudskog izmeta. Kasnije sam saznao da su ove njegove tvrdnje bile istinite.
    Kada su ga takvog mokrog pustili iz zatvora uzelo mu je nekoliko meseci da se otarasi tog smrada jer ljudski izmet-smrad mu je usao u sve njegove telesne pore.
    Treba jos naglasati da je Mihajlaova rodjena sestra bila ubijena od partizana 1945 g. na ulici i umrla je na njegovim rukama.Tada su partizani streljali bez sudjenja 20 hiljada Beogradjana na pravdi Boga.
    U takvoj situaciji zena Mihajlova je izasla sa sinom van zemlje i mi mozemo biti samo zahvalni da se Stefan (ako je on ta osoaba) nije skroz amerikanizovao kao sto su mnoga nasa deca vec trosi svoju energiju u odbrani Srpstva.

  10. Бранислав Живадиновић says:

    Овај текст је морални и књижевни аутопортрет госпође Љиљане Булатовић који ће је надживети. Хтела је да неком другом цркне крава, али је у неконтролисаној пакости и мржњи заклала своју. Њених осредњих књига ускоро се више нико неће сећати. Остаће запамћена једино по овој скаредној пашквили.

  11. Браво Љиљо царице без проблема си препознала натонацистичког провокатора.Бата Иванишевић га добро оплевио, јадо каргановиц не ѕна да српски Обилићи будно све прате.

  12. Драган Ћирић says:

    Стефан Каргановић је човек који разуме како мисли и функционише западни човек и има интелектуалне, језичке и логичке способности да на то одговори као Србин патриота. Уз све то, он је врло посвећен свом послу, што се од спорадичних сећања наших интеелектуалаца не може очекивати. Ако је ико на енглеском језику више урадио од њега, нека се јави…

  13. Aziz Meholjic says:

    Bravo! Ovo smo cekali. Najlepse je kad se Srbi pljuju izmedju sebe i jedan drugog diskredituju. Divno gospodjo Bulatovic, mnogo vam hvala. Mi smo se mucili da sakupimo informacije protivu gospodina Karganovica da bismo ga napali i eliminisali iz borbe. Poceo je srasno da nas zabrinjava. Vi ste nam mnogo pomogli. On vas nema potrebe da napada jer vi za nas ne predstvaljate nikakvu opasnost. Dugo nam u neslozi ziveli, tako nam Alaha!

    • Remeta says:

      Tako i Muslimani sebe medjusobno pljuju. Na primer je u Srebrenici Ibran Mustafic pretucen od drugih Muslimana, zato sto je u svojoj knjizi “planirani haos” pisao o tome kako su Muslimani u regijonu Srebrenice klali srpske civile. Nedavno je i Hakija Meholic fizicki napadnut, zato sto je javno izjavio da je Bil Klinton Aliji Izetbegovicu vec 1993. godine predlozio srebrenicki “masakr”. I Mirsada Tokacu mnogi Muslimani napaduju, zato sto je rekao da je u celoj Bosni na svim stranama stradalo oko 98’000 ljudi, a ne 250’000 Muslimana, kao sto je to pre toga islamski fanaticar Alija Izetbegovic tvrdio. A vi istinu necete moci elimisati, vreme radi protiv vas.

  14. Mila says:

    Kakav autogol za Bulatovićku, za razliku od nje Karganović je uradio za Srbe vise nego bilo ko , ko se bavio temom ratnih zlocina. Bulatovićkine knjige nema potrebe komentarisati, one su na nivou vasarskih priča rekla-kazala.

  15. V. Remetic says:

    Karnagovic uposte ne ceni rad drugih ljudi, nega se predstavlja kao neki veliki naucnik koji ima kao jedini veze o istini o Srebrenici, dok umalovazava radove svih drugih ljudi, koji su vec pre njega pisali o toj istini. Na Karganovica se prakticno svi ljudi zale koji su se bavili sa istiniom o Srebrenici. Cak su Rusi rekli, koji su ga zvali na simpozijum u Moskvi, da ga nikada nece vise zvati itd. To je ziva istina.

  16. Српски културни клуб says:

    Редакција моли коментаторе да све своје мисли изнесу под истим именом, не умножавајући вештачки број коментара који одговарају њиховим ставовима. без обзира на измену коментаторског имена и електронске адресе, ваша ИП адреса, по којој се распознају рачунари, увек је иста, па се стиче утисак о подвојеној личности.

  17. Your comment is awaiting moderation.

    Svaki i najskromniji doprinos rasvetljavanju istine o Srebrenici je za svaku pohvalu i zaslužije posebno poštovanje! Isto tako nije manje važno upoznavati svet sa činjenicom da se u Srebrenici nije desio genocit( kako su ga još i proglasili za medjunarodni dan genocida) već da je u interesu globalizma i vojnog pohoda NATO naknadno kao takav stilizovan odnosno insciniran da bi služio kao opravdanje neokolonijalnih, vojnih pohoda za osvajanje tudjih teritorije, ne samo Jugoslavije odnosno Srbije već kako to činjenice dokazuju i drugih zemalja poput, Iraka, Libije, Sirije itd uvek sa obrazloženjem da spreče “Srebrenicu”

Оставите Ваш коментар

Име и презиме (неопходно)

Ваша е-пошта (неће бити објављена) (неопходно)

Веб сајт

Pozivamo vas da dodjete na Smotru Folklora na KRFU u periodu od 13.06.- 22.06.2013 god.

Pozivamo vas da dodjete na Smotru Folklora na KRFU u periodu od 13.06.- 22.06.2013 god.

13.06. – Polazak za Krf iz Beograda u zakazano Vreme, sa usputnim stajanjima u toku putiovanja.

14.06. – Dolazak ansambala u hotel, smeštaj grupa u hotele Popistar i Omiros u Guviji ( 7 Km od Grada Krfa)… Info-sastanak. Popodnevni odmor na bazenima i plažama pored hotela. Večera. Razgledanje Guvije mesta sa bezbrojnim diskotekama, tavernama i kafićima. Noćenje.

15.06. – Doručak. Fakultativni odlazak do ostrva Vido, a u povratku obilazak grada Krfa, poseta muzeju Srpska Kuća sa mapama i fotografijama iz perioda boravka Srpske vojske i Vlade na Krfu.. Povratak u hotel. Večera. Noćenje.

16.06. – Doručak. Po želji obilazak autobusom dela ostrva Krfa, Dasija, Ipsos, Nisaki i dolayak u Kasiopi.Slobodno Vreme za kupanje. U povratku, zavisno od vremena polaska iz Kasiopija, može se obići prelep park Pantokrat. Večera, slobodno vreme.Noćenje.

17.06. – Doručak. Nakon doručka poseta Aloha Beach bar predivnoj peščanoj plaži, u Glifadi, na kojoj se Krf doživljava na jedinstven način. U povratku svraćanje u mesto Kanoni sa prelepim panoramskim pogledom, u kome se nalazi Mišije ostrvo, jedno od najznačajnijih znamenitosti ostrva Krfa. Večera. Slobodno vreme. Noćenje.

18.06. –Doručak, mogućnost fakultativnog odlaska do Aqvalenda Ag.Ioanis, jednog od najimpresivnijih vodenih parkova u Evropi sa 36 tobogana i 15 bazena ili prepodnevno razgledanje Grada Krfa i slobodno vreme do nastupa. Večera i noćenje.

19.06. – Doručak. Odlaz do mesta Paleokastrica sa prelepim uvalama i plažama. Po želji obilazak obližnjeg manastira. Povratak u hotel. Večera. Posle večere noćno razgledanje grada Krfa. Noćenje.

20.06. – Doručak. Odlazak na plaže u Dasiju ili Ipsos. Celodnevno kupanje. Povratak u hotel, večera. Slobodno vreme.Noćenje.

21.06. – Doručak a zatim mogućnost ostajanja na Krfu do popodnevnih časova a zatim polazak ka mestu boravka ili polazak odmah posle doručka sa svraćanjem u Solun i posetom Zentijnliku .

22.07. – Dolazak u mesto stanovanja

Cena kotizacije iznosi 140E

(plaćanje se vrši u više mesečnih rata do polaska)

Cena aranžmana obuhvata:

  • Smeštaj u hotelima u trokrevetnim sobama sa kupatilom, Tv-om na bazi 7 polupansiona (usluga: doručak – švedski sto i večera – tri tanjira) u hotelu Popistar (www.hotelpopistar.gr) u Guviji.
  • Doplata za dvokrevetnu sobu je 10 Evra po osobi za ceo period boravka.
  • Svi navedeni obilasci

  • Organizacione troškove
  • Gratis mesto na svakih 25 plaćenih članova

Cena aranžmana ne obuhvata:

– prevoz koji možemo organizovati po tržišnim cenama – fakultativne izlete i ulaznice za muzeje (ako ih ima) – osiguranje koje se vadi preko organizatora Smotre

NAPOMENA: Do promene može doći samo u slučaju povećanja cene prevoza prouzrokovanog velikim poskupljenjem goriva.

BROJ MESTA JE OGRANIČEN

S poštovanjem,

Društvo SPOMENAR

Milan Dautović direktor

Beograd, Miloša Pocerca br.10

Tel. O0381 (0)11 2447967,00381 (0) 63 8833093

Email: spomenarf@yahoo.com