Quantcast Шешељ од суда тражи одштету од два милиона евра

Шешељ од суда тражи одштету од два милиона евра

30.01.2012 11:17

ХАГ – Хашки оптуженик Војислав Шешељ поднео је захтев да му Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) исплати одштету од два милиона евра због кршења елементарних људских права током његовог деветогодишњег притвора, навео је суд у саопштењу достављеном Танјугу.

Шешељ због покушаја наметања адвоката тражи одштету од 300.000 евра, а због онемогућавања да се упозна са правним изворима на које се позива судско веће у својим одлукама и туржилаштво у својим поднесцима 100.000 евра.

Због тога што је МКСЈ одбијао да му доставља материјал на језику који разуме (српском језику) и на папиру Шешељ тражи још 100.000 евра, због вишегодишњег кршења права на правну помоћ 200.000, а због онемогућавања комуникације са правним саветницима, такође, 100.000.

Због ускраћивања контаката са породицом, пријатељима, лекаром и слично тражио је 200.000, због кршења права на Финансирање трошкова одбране и нарушавања принципа једнакости 400.000, а због намерног одуговлачења процеса 500.000 евра.

Шешељ, на крају, тражи и 100.000 евра због суђења за дело (непоштовање суда) које није прописано Статутом МКСЈ и нема упоришта у међународном обичајном праву.

Војислав Шешељ је скоро девет година у хашком притвору, а суђење му је почело 7. новембра 2007. године.

Бранко Драгаш: Шта би требало радити са U.S. Steel-ом

Бранко Драгаш: Шта би требало радити са U.S. Steel-ом


Бранко Драгаш

Шта урадити са уништеном железаром, коју је сад већ бивше руководство намерно задужило па побегло из Србије

Београд, 31.01.2012

Режим Бориса Тадића је потпуно пропао. Његова влада повлачи сумануте потезе. Лудаци на власти наносе непроцењиве штете држави и грађанима Србије. Преузимање  железаре у Смедереву је доказ да је одлазећи режим изгубио контролу над разумом.

Пођимо редом, пре неколико  месеци представници владе су тврдили да нема говора да ће Американци да затворе железару. Када је пређено на скраћену петодневну недељу, тврдили су да је то само тренутно стање и да ће се врло брзо вратити све у нормалу. Последње недеље, видевши да Американци пакује кофере, представници власти су изјављивали да неће дозволити да 5.400 људи у Смедереву и 20.000 људи које раде код добављача железаре остану без посла.

Онда  је у четвртак осванула вест да ће држава, ако буде требало, поново да преузме железару. У петак пре подне представници власти су саопштили јавности да су понудили Американцима 40 милиона долара за куповину железаре. После подне у петак, представници власти су саопштили да имају поуздане информације из пословодства железаре да ће Американци тражити 60 милиона долара, али да ће то да потврде на свом Управном одбору у уторак.

Забринута јавност и уплашени радници и грађани Смедерева су се наоружали стрпљење до уторка. Американци се нису, наравно, оглашавали. Међутим, током вечери у петак, представници власти су изашли еуфорично у јавност и представили нам да су направили генијалан потез и да су купили челичану од Американаца за 1 / ЈЕДАН/ долар. Пошто сам ту ноћ писао одговоре за интревју једном недељнику, ту вест сам прочитао у 4,20 ујутру. Агенције су вест избацили на своје сајтове у 00,21 х.

У касновечерњем обраћању јавности премијер је рекао следеће:

Влада је откупом железаре добила комплетна средтва за рад у вредности од 250 милиона долара, нето обртна средства су 100 милиона долара, железара нема никаква задужења и кредите према банкама, остаће исти број радника да ради, железаром ће управљати професионални манаџмент, док је Шеф радне групе за железару, како то само помпезно звучи, партнер премијера Цветковића у свим пљачкашким приватизацијама, док је садашњи премијер био директор Агенције за приватизацију а Никезић сувласник у заједничкој консултанској кући која је добијала да ради процене капитала значајнијих предузећа у приватизацији, због чега их је требало обојицу ухапсити, медиокритет Душан Никезић, потпуни анонимус  и незналица, тај опскурни лик наше транзиције је изјавио – да постоји могућност да се покрене и упали друга пећ?!?

То је заиста врхунац људске глупости. Американци одлазе из Србије и гасе пећи, јер, како кажу, праве губитке док Тадићев бирократа пали пећи и покреће производњу.

Запрепашћен оваквим брзим развојем догађаја, еуфоричним изјавама премијера и његовог пајташа у пљачкању српских предузећа, одлучио сам, тог истог јутра, да узмем званичне билансе железаре и да видим каква је крвна слика пацијента. Напомињем, никада пре тога нисам гледао ниједан биланс железаре.

Покушаћу на наједноставнији начин, за оне који се не разумеју у билансе и економију, да направим скраћену верзију анализе биланса. Биланси које сам анализирао су званични извештаји из 2009. и 2010, јер си биланси за 2011 предају до 28.02.2012.

Према тим извештајима, железара је на крају 31.12.2010. имала укупне обавезе, изражаваћу све у еврима због лакшег праћења, преко 673 милиона евра, од чега су дугорочне обавезе биле 452 милиона евра, а краткорочне 221 милион евра. У краткорочним обавезама, лепо пише у билансима – краткорочне финансијске обавезе – износе 188 милиона евра. То је, понављам било у 2010.

Премијер је рекао да железара нема обавеза. Тачније, рекао је да нема финансијских обавеза. Међутим, и у Извештају о токовима готовине за 2010 у ставци- дугорочни и краткорочни кредити-прилив у 2010 – постоји износ од 151,17 милиона евра. Ако је премијер рекао да нема финансијских обавеза у 2011, значи ли то да је железара вратила све ове кредите у години када је направила губитке и када је одлучила да напусти Србију због растућих губитака?

У марту 2012. ћемо анализирати билансе за 2011.

Где је проблем? Или премијер не зна да чита билансе или свесно обмањује српску јавност. Мислим да је премијер намерно обмануо јавност, што он редовно у свом мандату и ради.

Када се пореде укупне обавезе железаре у 2010–673 милиона евра према претходној 2009. години – 402 милиона евра, онда се види да је раст обавеза у једној години био невероватних – 271 милион евра. Железару су у једној години задужили, што код банака, што ко добављача, читавих 271 милион евра.

Укупан билансни капитал железаре износио је 115 милиона евра. То значи, да су само у једној години железару задужили 2,36 пута више него што износи њен капитал у билансима. Како је то могуће?

Шта се заиста десило?

На основу мог дугогодишњег искуства са светских тржишта и анализирања на хиљаде компанија, могу да кажем – да постоје индиције да се пословодство железаре намерно задуживало, јер је донело одлуку да напушта Србију. У том намерном задуживању саучесници су им били банкари и кредитори који су им обезбеђивали свеж новац.

Ко даје 271 милион кредита железари у новцу и роби када је њен капитал свега 115 милиона евра и када већ постоји задуженост 402 милиона евра? Које су гаранције за враћање тог кредита? Све су ово питања на која се може одговорити ако се пацијент детаљно прегледа, ако један стручан тим уђе у железару и направи ревизију пословања од дана преузимања железаре. Анализа цифара у железари ће потврдити шта се заиста догодило.

Даље, на страни активе Компаније, на позицији обртна имовина у 2010. исказан је износ од 333 милиона евра, залихе су – 150 милиона евра, а потраживања 183 милиона евра. Детаљном анализом  у самој компанији треба видети – да ли стварно постоје толике залихе или је то, као што сам имао прилике у пракси да се уверим, само фикција? Такође, потребно је, истовремено, утврдити – колико је стварно реална могућност наплате потраживања?

Шта ако се тих 183 милиона евра не може наплатити, јер је дато повезаним фирмама по свету које су, рецимо, фантомске и које служе за прање новца? То су само нека стручна питања на које чекамо одговоре. Неко мора грађанима Србије да одговори.



На позицији – губитак изнад висине капитала – упоређујући две године видимо да је тај губитак драстично повећан са – 42 милиона евра у 2009, на – 192 милиона евра. То је повећање од невероватних 150 милиона евра и то је тачно онај износ прилива кредита који су дошли у 2010. Губици су покривани новим задуживањем, што је доказ моје тезе да је намера пословодства била да у 2010 извуче капитал и да спреми сценарио бегства из Србије.

Анализа пословних прихода и пословних расхода показују да је у 2010 компанија направила пословни губитак од 111 милиона евра, док је финансијски губитак, као разлика између финансијских прихода и финансијских расхода, износила 39 милиона евра, тако да је  укупан губитак у 2010 достигао износ од 150 милиона евра.

Узео сам, ради поређења, још ставку – трошкови зарада – који у укупним расходима учествује са 7,4%,  што је далеко мање од просека мултинационалних компанија по свету, које издвајајз за запослене и  12% укупних расхода. Ово је доказ да су радници били експлоатисани и слабо плаћени за тешке услове у којима су радили.

Колика је стварна дубиоза железаре?

Уколико желимо да дођемо до тачне цифре настале дубиозе, морали би да добијемо билансе за 2011 и да добијемо могућност да уђемо у компанију и прегледамо пословање од 2003 до 2011.

На основу ове анализе биланса из 2010, та дубиоза се кретала од минималних 345 милиона евра до потенцијалних 528 милиона евра. То је када се узме пресек биланаса на 31.12.2010.

Пре него што изнесем своје закључке и предлоге, имам неколико питања којим би се требали позабавити истражни органи САД и Србије, везани за саму продају железаре:

1.    Када је железара поклоњена  у марту 2003 америчкој компанији  за 23 милиона долара, колико је стварно новца послато из Питсбурга? Да ли су тачне тврдње стручњака који су те године урадили Досије „ Пеликан“ износећи да је за железару плаћен  550 милиона долара?
2.    Ко је узео званичну провизију за продају железаре од 6 милиона долара?
3.    Да ли је тачан податак  нашег амбасадора у САД г. Вујачића из априла 2004,који је то изјавио пред америчким званичницима, да је од укупно пренесених 33 милиона долара, колико је плаћена железара, свега  4 милиона долара отишло на „ збрињавање запослених“ ?
4.    Коме је отишла разлика од 550 милиона долара до 33 милиона долара?
5.    Какава је улога у продаји имао тадашни амерички амбасадор Вилијем Монгомери?

Питања за режим Бориса Тадићa

1.    Зашто сте понудили за откуп железаре 40 милиона долара, када су њени власници пристали да је уступе за 1 долар?
2.    Зашто обмањујете јавност да железара нема обавеза, када су њене обавезе у 2010  износиле – 673 милиона евра?
3.    Зашто обмањујете јавност да железара нема финансијске обавезе, када њене финансијске обавезе у 2010 званично износе – 188 милиона евра?
4.    Зашто обмањујете јавност и тврдите да је остао капитал железаре, када је сав капитал поједен дуговима и висина губитака изнад капитала је достигла 192 милиона евра?
5.    Зашто обмањујете јавност да ћете да упалите другу пећ и да покренете производњу, када то нису знали да ураде претходни власници?
6.    Колико је железара стварно плаћала цену струје и колико пута је та цена мања од цене струје на светском тржишту?
7.    Колико је железара стварно плаћала радну снагу и колико пута је та цена радне снаге мања у односу на цену радне снаге у свету?
8.    Да ли  стварно верујете да сте надмудрили америчку мултинационалну компанију када сте пристали да узмете назад железару за један долар?
9.    Зашто спашавате о трошку пореских обвезника 5.400 запослених у железари када сете за последње четири године уништили 400.000 радних места у Србији?
10.    Да ли  стварно верујете да ћете оваквим предизборним триковима заиста успети поново да обманете бираче у Србији?

Док чекамо одговоре банкротираног режима Бориса Тадића, износим следећи

Предлог мера

1.    Одбити – понуду преузимање железаре за 1 евро, док се не направи  тачан пресек стања компаније  31.12.2011,
2.    Детаљна анализа- пословања команије 2003–2011,
3.    Стручни тим –  организује се независан стручни тим из земље и расејања који ће направити у року од 30 дана извештај о пословању компаније 2003–2011,
4.    Процена капитала – стручни тим ће направити нову процену капитала са пресеком стања 31.12.2011,
5.    Кривичне пријаве – подизање кривичних пријава против свих учесника у продаји железаре, као и кривичних пријава против садашњих власника због намерног вођења железаре у банкрот и извлачења капитала из субјекта приватизације,
6.    Сарадња са САД – сарадња са истражним органима САД око утврђивања обима кривичних дела свих учесника у приватизацији железаре,
7.   Радни стечај – уводи се радни стечај  у компанију одмах,
8.    Управљање – Стручни тим преузимање управљање компанијом
9.    Реструктуирање – стручни тим израђује План реструктуирирања у фебруару 2012,
10.    Нова приватизација – тендер за нову приватизацију март 2012.

Сјајан извештај Ју еко телевизије из Суботице!

Сјајан извештај Ју еко телевизије из Суботице!

www.youtube.com

Povereništvo u Subotici „Pokret Dveri za život Srbije“ održalo je svečanu tribinu u subotu, koja je imala za cilj da građane upozna sa njihovim idejama i cil…

IN MEMORIAM АМЕРИКАНИЗАЦИЈА ЕВРОПЕ КАО ПОВРАТНИ ТАЛАС ЕВРОПЕИЗИРАНЕ АМЕРИКЕ

This page as PDFIN MEMORIAM

АМЕРИКАНИЗАЦИЈА ЕВРОПЕ КАО ПОВРАТНИ ТАЛАС ЕВРОПЕИЗИРАНЕ АМЕРИКЕ

 

Предраг Драгић Кијук: Нацистичким снагама, 1941. године, које су бомбардовале Београд, командовао је фелдмаршал Кеселринг. Занимљиво је да је немачка тајна служба, задужена за логистику савезничке НАТО операције против Срба 1999. – команду поверила његовом сину Рајнеру Кеселрингу. НАТО фаланга је, тако, још једном показала ком узору указује своје дивљење.

 

Нацистичким снагама, 1941. године, које су бомбардовале Београд, командовао је фелдмаршал Кеселринг. Занимљиво је да је немачка тајна служба, задужена за логистику савезничке НАТО операције против Срба 1999. – команду поверила његовом сину Рајнеру Кеселрингу. НАТО фаланга је, тако, још једном показала ком узору указује своје дивљење.

Бомбардујући Србију, НАТО се понашао као аријевска организација (према генералу Мајклу Роузу “НАТО је спреман да Србе врати у камено доба”) која је Србе третирала као народ нижег реда. Попут невиних у Другом светском рату који у концентрационим логорима нису могли да се бране и српски народ није могао да се брани 1999. године. Ако изузмемо људске жртве и занемаримо употребу забрањеног оружја (пројектиле са осиромашеним уранијумом), НАТО је, као најрепрезентативнији представник ултимативне демократије и расистичке културе, остварио завидан биланс: у својој “хуманитарној акцији” порушио је 190 школа, 20 болница и 60 мостова – за 78 дана поништавања српског народа. Сличан однос према Србима имали су и нацисти: генерал Еберхад је, 1941, у Косовској Митровици, обраћајући се Шиптарима изговорио ону познату и безпоговорну реченицу: “Срби су ван закона. Обећавам да ће после рата Косово и Метохија бити прикључени Албанији”.

1

НАТО-гаулајтери су, 1999, тежећи да остваре несловенски мостобран на Балкану, користили сва средства да Србе ставе ван закона. Припадници НАТО пакта употребљавали су у новим условим нове методе, медијски геноцид, не би ли и сатанизовањем казнили српски народ. Карла Дел Понте ће прозивати Србе за 529 масовних гробница на територији Косова и Метохије. Ни једна није пронађена од тих 529 гробница са погребеним невиним шиптарским жртвама. Немачки генерал Шарпинг је тврдио да су Срби протерали са Косова 600 хиљада Шиптара, чинећи притом монструозне злочине (“испечени фетуси”, убиства “нерођених беба” – већ шта је болесни шарпинговски ум упамтио да треба да изговори). Јошка Фишер, министар иностраних послова у Влади уједињене Немачке, згражавао се над 400 хиљда побијених на Косову. И дабоме, ко би други објавио ако не бечки “Стандард” (новина аустријске државе која је у односу на број становништва дала највећи проценат нациста у Другом светском рату) 7. априла 1999. да је у првом покољу на Косову српска војска побила 800 хиљада Шиптара(!?).

НАТО-гаулајтери су, 1999, тежећи да остваре несловенски мостобран на Балкану, користили сва средства да Србе ставе ван закона. Припадници НАТО пакта употребљавали су у новим условим нове методе, медијски геноцид, не би ли и сатанизовањем казнили српски народ.

Овај инфантилни ниво интелигенције најтачније одређује морални лик НАТО пакта и његов хуманистички поглед на свет. Али, разуме се: европејци, натовци и глобалисти се не баве само биографијом српског народа, што потвруђује константна русофобија односно доминантно опредељење америчке спољне политике. То је и разлог што је Амерички конгрес, 1959, донео закон којим се Америка проглашава за заштитника покорених народа под комунизмом и уводи празник под називом “Недеља покорених народа” (нација). Овај закон (PL 86-90) обавезује САД да брину о народима под комунистичком чизмом, али се односио пре свега на комунистичку Русију. У том закону се врло јасно говори о томе каквим је тортурама изложен велики број народа на територији СССР, у коме су сви потлачени сем Руса. Напросто, то и није закон против комунизма, већ против државности Русије и против руског православног народа.

Последично, Буш је и пре украјинског референдума (1991) “подстицао отцепљење Украјине”. Разуме се, ову русофобичну политику доследно је пратио НАТО: разметљивим зближавањем са Украјином, маневрима америчке флоте у Црном мору 1997, форсирањем Турске. Оно што су САД најављивале (“обручивање”, опкољавање Русије) НАТО спроводи у дело стварањем “ракетног штита” односно “санитарног кордона” око Русије.

НАТО пакет уствари представља једну претећу организацију која је успела да споји оно што је на изглед неспојиво. Наиме, најважнију милитантну линију ове организације чини осовина коју представљају Ватикан, Берлин и Вашингтон. Зар је чудно што је први папа који је ушао у Белу кућу (1979) био управо Јован Павле II, естрадни папа и човек скривене биографије. Али је управо тај папа Војтила успоставио доктрину коридора према Русији: пас бај ту Раша (pass by to Russia). Из те велике љубави родиће се други конкордат ватиканске конквисте: први је Ватикан потписао са нацистичком Немачком, а овога пута са глобалистичком Америком, који је, 1984, обелодањен на Аљасци као Реган-Војтилин план.

И његов наследник, папа Рацингер (алијас Бенедикт XVI), иначе давнашњи припадник “Хитлерове младежи” (Hitlerjugend), наставио је политику конкордатског империјализма. У првој својој посланици, за Божић 25. децембра 2005, папа Рацингер позива на подршку новом светском поретку “утемељеном на исправним етичким и економским принципима”.

Оно што је занимљиво то је питање савезника НАТО организације. То су или државе који су некад биле у пакту са Хитлером или су то пак државе које су на неки посебан начин (путем сепаратизма) дошле до своје независности. И зато у стручној литератури која постоји у свету нове савезнице НАТО пакта се означавају као пријатељски фашизам. Тај “friеndly fascism” постао је сенка НАТО пакта, упућујући на традицију љубавног мимезиса. Зар сумњати у тај занос, ако није непознато да су неки од култних пакленика били “омиљени нацисти” евроатлантске цивилизације. У такве, без сумње, спада и Алберт Шпер, Хитлеров архитекта и министар наоружања чију опчињеност нацизмом потврђује и његова чланска карта број 474481.

За разматрање патохуманизма вредно је напоменути два еклатантна случаја. На конспиративном самиту, јула 1998, у Берлину донет је докуменат о “Доусавршавању Европе”. По том документу, који посебан третман придаје “албанском питању”, за Србију је предвиђен санитарни кордон. Русија је одређена као неуралгична тачка с циљем перманентног изгуривања из Европе у Азију. За сиве зоне остављене су Украјина и Белорусија…

2.

За разматрање патохуманизма вредно је напоменути два еклатантна случаја. На конспиративном самиту, јула 1998, у Берлину донет је докуменат о “Доусавршавању Европе”. По том документу, који посебан третман придаје “албанском питању”, за Србију је предвиђен санитарни кордон. Русија је одређена као неуралгична тачка с циљем перманентног изгуривања из Европе у Азију. За сиве зоне остављене су Украјина и Белорусија…

На другом конспиративном самиту, априла 2000, у Братислави одређена је најважнија стратегија НАТО пакта, садржана у обавези изабраних аријеваца да се залажу како би се садашњим ширењем НАТО-а “успоставила територијална ситуација између Балтичког мора и Анадолије као у време Римског царства” (тачка 7)?! У тој жељи да, за почетак, задобије границе Римскога царства – НАТО одваја, односно САД као њен најважнији тутор, 10 милијарди долара недељно за ратове које води у свету (Ирак и Авганистан), додајући тој суми још непозната средства за издржавање 800 америчких база на нашој планети.

3.

По свему судећи, Европа је изгубила политички компас и данас постоји као нато-амерички протекторат. Заробљена сопственом биографијом, она је постала саучесник и у извршењу смртне казне над хуманистичким идеалом, коме је иначе тежила и којим је на другом цивилизацијском тасу заклањала свој историјски патохуманизам. То је и разлог што је уједињена Европа, први пут после Другог светског рата, послала казнене експедиције на српски народ, водећи свој први рат под сазивом Европске заједнице.

Разуме се, у тој заједници нема Срба…

По свему судећи, Европа је изгубила политички компас и данас постоји као нато-амерички протекторат. Заробљена сопственом биографијом, она је постала саучесник и у извршењу смртне казне над хуманистичким идеалом, коме је иначе тежила и којим је на другом цивилизацијском тасу заклањала свој историјски патохуманизам. То је и разлог што је уједињена Европа, први пут после Другог светског рата, послала казнене експедиције на српски народ, водећи свој први рат под сазивом Европске заједнице. Разуме се, у тој заједници нема Срба, на које је демократска Европа атаковала три пута у 20. веку, с геноцидним намерама. Утолико је српска политичка судбина најогледнији барометар за политичку будућност Европе, кад она већ није имала снаге да се не огреши о заветну поруку једног еврофила (“Европо, поклони се Србији!”).

У кључу америчке натомахије нису ли садржани сви лакејски поступци Европе која је у транзиционом постхитлеровском периоду загубила свој идентитет. Током постберлинског синдрома постало је сасвим очигледно да је европски ум досегао сопствену кулминацију као политички субјект са старатељем. Зато Збигњев Бжежински јесте у праву (в. његову књ. “Велика шаховска табла”) када закључује: “Брутална је чињеница да је западна Европа… у великој мери амерички протекторат”.

Као овисник натоизације, Европа је у свему пратила изопачен политички идеал, губећи самоконтролу и сопствену политичку корист – доводећи у стање регресивне еволуције и пројекат уједињене Европе, реализоване на позицијама технократског неоколонијализма. Употреба човека је беспризорно правдана демократском просвећеношћу док се у ствари индустрија селила за профитом у земље јефтине радне снаге. Банкократија је иморално пропагирала либерализацију тржишта уподобујући народе и државе курсу дужничког ропства.

Коначно, као инструментализовани учесник у опитном разбијању друге Југославије, Европа је згазила све тековине цивилизацијског, правног и културноисторијског нововековног програма. Тако је и било могуће да право моћи (на српском примеру) оствари свој примордијални обрт и да, као сурогат, сопствени источник, моћ права, отпошаље у суноврат.

Ту врсту употребе човека, као главно својство изопачене политике, уградио је у себе нови поредак који је потопио Европу. У новим условима империјални хуманизам није презао да жртву прогласи џелатом, а етничко чишћење хуманитаром акцијом. Примери за то су и савремени хрватски неофашизам и муслимански “свети рат” зацарени у процесу рушења Југославије – усмеравани америчком политичком облапорношћу. Зато се и метод понављања манипулације (Вуковар-Дубровник, Сребреница-Рачак) увек јавља као на исти начин понављана лаж. У том кључу садржана је и игра бројкама: евро-атлантска алијанса је утврдила постојање 105 “концентрационих логора”, које су држали Срби у Босни, са 260.000 заточених. Међународни Црвени крст налази да је укупан број заточених, из све три зараћене стране, између десет и једанаест хиљада. Од 100.000 силованих муслиманки у Босни, комисија УН за ратне злочине је, октобра 1993, установила “330 документованих случајева силовања”.

Очито, злочиначка политка светског хегемона није ни могла, изузев патохуманизма, да изнедри принципијелни политички поредак. Као што је скривала истину о томе да је у “цивилизацијском рату” побила два милиона Вијетнамаца тако је скривала истину о Сарајеву, граду са највећим бројем мртвих Срба (до сада утврђен број 5.515 жртава) у рату 1991-1995.

4.

У склопу балканске нато-америчке одисеје треба посматрати и декомпоновање Југославије, стварање нових националних држава са прокламованом “мултикултуралношћу”, те и “Сребренички случај”. Он ће трајати колико и диригована нато-америчка моћ над медијима. Али ће, истовремено, “Сребренички случај” остати упамћен као незаобилазни пример америчке политичке безочности и безумља.

У склопу балканске нато-америчке одисеје треба посматрати и декомпоновање Југославије, стварање нових националних држава са прокламованом “мултикултуралношћу”, те и “Сребренички случај”. Он ће трајати колико и диригована нато-америчка моћ над медијима. Али ће, истовремено, “Сребренички случај” остати упамћен као незаобилазни пример америчке политичке безочности и безумља. Ово је и пример који тачно временски одређује када се амерички хегемонистички ум спустио испод најниже интелектуалне и моралне лествице.

Наводни масакр у Сребреници омогућио је да договорено НАТО бомбардовање Републике Српске (30. 08 – 13. 09. 2005) има какав-такав легитимитет. Следствено томе, НАТО не би с Хрватима, августа 1995, извршио заједничу офанзиву на Републику Српску Крајину (и етничко чишћење Срба) да у марту 1994. није склопљен Вашингтонски споразум (темељ бошњачко-хрватске федерације). Последично, Хрвати су, захваљујући овом Споразуму, политички профитирали јер им је, заузврат, амерички председник Клинтон испунио обећање да ће им вратити све територије које су држали крајишки Срби.

Сребренички мит је, према томе, био неопходан Америци да рат који је започела у Босни (захтевајући од Изетбеговића да се одрекне пристанка на Лисабонски споразум) заврши наводно успешном мировном иницијативом. Баш зато, “сребренички случај” и постоји једино као амерички сребренички мит.

Случај Сребренице је пажљиво режирала двоједна администрација САД и НАТО, па су зато, на састанку 2. априла 1995, Кофи Анан и Мадлен Олбрајт одбили план за одбрану Сребренице. Наиме, 300 војника холандског батаљона са лаким наоружањем требало је заменити данским контингентом, опремљеним тешком артиљеријом.

Иако су знали да се војска Републике Српске спрема на сребренички десант, чак га подстицали због муслиманских зверстава над Србима у сребреничкој регији (само на братуначком гробљу почива 3.276 Срба, већином цивила) – америчконатовска алијанса није учинила ништа да предупреди акцију под називом “Кривија `95″. То је разлог што ни УНПРОФОР није одговарао на захтеве Холанђана да им се пружи подршка из ваздуха када је започета акција српског заузимања Сребренице.

Да су шефови САД, НАТО и УН имали сазнања да ће војска Републике Српске преузети заузимање Сребренице сведочи и посета Вашингтону Ричарда Голдстона, ондашњег главног тужиоца Хашког трибунала. О томе детаљно пише Андреас Цумах дописник из УН берлинског дневника Tageszeitung.

Наиме, Филип Корвин, представник УН у Босни и Херцеговини, јасно је дао до знања да је било лицитирања сребреничким жртвама (прво 16.000, па 14.000, затим 12.000 и 10.000 те најзад око 8000), изјављујући да је цифра од 7000 убијених, с којом се често “барата у међународној заједници, једно неодрживо претеривање”. Високи комесар УН, Хенри Виленд, има само један аргумент за “сребренички случај”: “Нисмо нашли никога ко је својим очима видео неки злочин”.

Можда је то и био главни разлог што је тужилац Трибунала Ричард Голдстон (у писму америчкој амбасади у Хагу, новембра 1995, поводом Сребренице) “окарактерисао квалитет и исправност обавештајних података које су доставиле САД разочаравајућим”. Управо због неупотребљивих података, Голдстон је 30. новембра 1995. додатно тражио од Клинтонове администрације да му се предају све информације о Сребреници. Али – како је потврдио Андреасу Цумаху – “вратио се из Вашингтона празних руку”.

Ако НАТО, за почетак, тежи да заузме границе до којих се некада простирала Римска империја то не значи ништа друго до да су његови политички промотери посве политички ретардирани. Али када такав ум предводи политику светског хегемона, престижног у конвенционалном и атомском наоружању, то поништава наду човечанства у цивилизацијски помак.

5.

Несумњиво: уморна је наша цивилизација, али је НАТО (као наднационална терористичка организација) посебно деструирао, понизио и уморио. Утолико пре, патохуманизам НАТО-империје представља ругло уморног европског и америчког политичког ума.

Ако НАТО, за почетак, тежи да заузме границе до којих се некада простирала Римска империја то не значи ништа друго до да су његови политички промотери посве политички ретардирани. Али када такав ум предводи политику светског хегемона, престижног у конвенционалном и атомском наоружању, то поништава наду човечанства у цивилизацијски помак. И више од тога: данас ова парахуманистичка организација и војна фаланга која има чак своју парламентарну скупштину, извесно представља планетарну претњу миру у свету.

Уколико би она премрежила планету онда би настао политички и историјски мук, политички зато што је она осудила хуманистички идеал на смрт, а историјски због тога што су је утемељили они који сматрају да живимо, после архивирања комунизма, у времену краја историје, како је то писао услужни интелектуалац Фукујама.

Међутим: постоје народи који не могу да усвоје оно благостање којим се представља НАТО организација у свету. Она пропагира евроатлантски поглед на свет и америчку вредносну лествицу која се своди на тројство које представљају профит, престиж и похлепа. Постоје народи који никада такав поглед на свет и та начела као надначела не могу да прихвате. У такве народе спада и стари српски историјски народ.

(Беседа на научном скупу “Србија на раскршћу: неутралонст или НАТО” Академије за дипломатију Београд, 17. фебруара 2010.)

Изворник текста: Српска.ру

Умељић: Последњи поздрав Предрагу Р. Драгићу Кијуку

Умељић: Последњи поздрав Предрагу Р. Драгићу Кијуку

30 јануар 2012 Владимир Умељић
Ел. пошта Штампа PDF

Јуче, 29. јануара 2012. престало је да куца срце мог доброг кума Пеђе Кијука.

Господ је позвао Своје јагње, превремено… Слава му.

Нећу да овде исписујем његове биографске податке и да набрајам дела и заслуге овог српског и светског великана духа. То је све одавно забележено, његови добри трагови из једног злог времена остају неизбрисиви.

Поменућу само уводну и закључну реченицу његовог представљања у Википедији:

„Хуманиста, књижевник и ликовни критичар, есејиста, антологичар, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста, достојевиста и православни мислилац…

Никада није био члан нити једне партије, не припада ниједној филозофској или књижевној школи, као што није члан нити једне квазимистичне или езотеријске организације.“

Његово слеђење Христосу, његово светосавско православљање Небеског Сведржаоца је значило живљење вере, љубави и наде. Његов неуморни рад је увек био у служби добра, у служби ближњих и даљних људи, његова љубав је била посвећена породици, пријатељима и свом народу.

Његова светионичка свећа у Христосу је горела и догорела, слава му.

Нисам сигурно, и Богу хвала, једини који је имао срећу да га познаје, да буде пријатељ с њим, да сарађује. Нисам сигурно ни једини, Богу хвала, коме је он својим примером увек изнова давао снагу и бодрио дух.

Видели смо се последњи пут у време ове последње календарске Нове године у Београду, договарали се о озбиљним стварима а потом попричали и о свакодневим, те се и од срца насмејали.

Јер, у томе смо се увек слагали, ако човек не нађе више снаге ни да се повремено насмеје свакодневници, онда…
Потом ми је за Божић стигло његово последње овоземаљско јављање:

„Драги ми брате у Господу,

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Срећан празник Богомладенца и Спаса човечијег. Радостан, светли празник рођења Христовог, благословену и сваким добром испуњену 2012-у годину Господњу, желим и срдачно отпоздрављам са небоземним смислом Речи:

ВАИСТИНУ ХРИСТОС СЕ РОДИ!“

Ове последње речи, које је упутио мојој породици и мени, као и вечита успомена на његову јединствену појаву у српском сазвежђу духовног универзума човечанства, дају ми и даље снагу и бодре дух.
Примам тај његов последњи дар са неумрлом љубављу и бескрајном захвалношћу.

Јер – Господ је позвао Своје јагње, превремено… Слава му.

NA RUBU ZNANOSTI-Pogledajte molim Vas sva tri dela do kraja

http://www.youtube.com/watch?v=vGOpTlW7FSU&feature=related

Спасојевић: Реакције на успехе српских спортиста

30 јануар 2012 Љубиша Спасојевић

Ел. пошта Штампа PDF

Рафаел Надал, Роже Федерер и Енди Мареј издали су заједничко саопштење у коме кажу да су веома забринути за будућност светског тениса. „Доминација Новака Ђоковића и успеси осталих српских тенисера имају један заједнички именитељ, а тај је да Власт у Србији нема никакве заслуге за њихове успехе. Да будемо јасни та власт никада није водила рачуна о њима, нити им је помагала било када и било како, већ су све што су постигли, постигли индивидуалним напорима, и уз помоћ најближих. С обзиром да се власт у Србији тако понаша према свим становницима Србије створени су услови да свет запљусне најезда српских тенисера, а да сви остали који се баве овим спортом буду у другом плану, дуги низ година.. Једину наду нам дају предстојећи парламентарни избори, као и избори за председника државе. Надамо се да ће резултати тих избора бити повољни по нас“.

Поводом најновијег успеха Новака Ђоковића Председник Тадић је упутио честитку Новаку Ђоковићу и самом себи. „Сваког јутра се будим гледајући слику Новака Ђоковића, која се налази одмах поред моје. Те слике показују како треба да изгледа Србија. Честитам нам у моје лично име и и у име свих осталих који нас обојицу подржавају. Само ме он, и то када буде у годинама Драгољуба Мићуновића, може наследити на овом одговорном месту.“, каже се у честитци.

Викиликс је објавио депеше из амбасада држава чланица Европске уније, као и САД из Београда којима су обавестили њихова министарства спољних послова да је им је председник Тадић одмах пошто је Новак Ђоковић освојио Отворено првенство Аустралије упутио извињење у његово лично име као и и у име власти у Србији. У извињењу се каже да се председник Тадић нада да овај најновији успех Новака Ђоковића није покварио шансе Србије у стицању статуса кандидата. Такође је обећао да ће Скупштина Србије донети закон којим ће се забранити тенис, а тенисерима Србије одузети држављанство. Замолио је само за мало стрпљења, пошто ће то моћи да обави тек после председничких избора,па је у том смислу затражио њихову подршку његовој поновној кандидатури.

Неке НВО су упутиле захтев да се сви спортови у Србији прогласе непожељним, те да Уставни суд донесе одлуку о затварању свих спортских организација, као и забрану о бављењу спортом како аматерским, тако и професионалним. Разлог је како су навели што успеси спортиста кваре имиџ Срба као највећих злочинаца у историји човечанства. У име тих НВО захтев је потписала Соња Бисерко председница Хелсиншког одбора за људска права, али не и српска права. У том захтеву су их подржали покрет „Преокрет“ и Ненад Чанак.

Бојан Пајтић је у име Војводине такође честитао Новаку Ђоковићу освајање Отвореног првенства Аустралије.                                                                                                                                   

Честитке је у име власти у Приштини упутио и Хашим Тачи. „Као што је свима познато Новак Ђоковић је његове прве тениске кораке направио на Копаонику, а то је одувек наша територија, те је и он држављанин наше републике Косово. Принцип који важи за манастире на Косову важи и за њега. У току су преговори са овлашћеним преговарачем власти у Србији Борком Стефановићем, који ће резултирати потврдом ове чињенице“, изјавио је Хашим Тачи.

Борко Стефановић је демантовао ову изјаву рекавши да постоје црвене линије које Србија никада неће прећи. „Као што је свима познато линије на тениском терену су беле боје и ми никада, никада, никада нећемо тражити да оне буду црвене“, изјавио је он тим поводом.


Форум >> Дискутујте са посетиоцима сајта и ауторима текстова.