ПОСЕТА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (СЛАВА ВИСОКИХ ДЕЧАНА) – Oбавештавамо Вас и позивамо на наш нови одлазак на Косово и Метохију

Поштовани, 

обавештавамо Вас и позивамо на наш нови одлазак на Косово и Метохију. У прилогу Вам шаљемо плакат који ако Сте у могућности и ако желите, можете одштампати и окачити у Вашем крају. Срдачно Вас поздрављамо.
 
—————————————————————————————————————————————————————————–
Уз благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, поново ће се одржати дводневно путовање током којег ће се обићи наше највеће светиње и енклаве по Космету, којима ће Независнa асоцијацијa студената лично однети хуманитарну помоћ.
ПЛАН ПУТА:
Петак(22.новембар)
– Полазак у вечерњим сатима из Београда од Храма Светог Саве.
Субота(23.новембар)
– Ујутру стижемо на Газиместан. После идемо у цркву Светог Николе у Косово Пољу, из које даље идемо у Грачаницу, цркве у Липљану, Призрен(Богородица Љевишка и манастир Светих Архангела) и Зочиште. На вечеру, ноћење и дружење са мештанима иде се у Велику Хочу и  Ораховац, где ћемо посетити и Дечанску виницу и цркву Светог Стефана.
Недеља(24.новембар)
– Обилазак манастира Успења Пресвете Богородице у Ђаковици. Одлазак у Високе Дечане на славу и Свету Литургију. Обилазак Пећке Патријаршије, манастира Гориоч и Бањска.
У вечерњим сатима повратак у Београд.
Путује се аутобусом.
Аутобус ће бити под полицијским надзором.
Број места је ограничен.
Цена пута је 45е(може и у динарској против-вредности).
Преноћиште је у приватним кућама а вечера у црквеној трпезарији.
Могућност плаћања на рате чековима.
Пријаве до 15.новембра 2013.
Информације и пријављивање на број 064 40 40 579.
ЗАМОЛИЛИ БИСМО ДА СЕ НЕ ПРИЈАВЉУЈУ ЉУДИ КОЈИ ЋЕ  ПРАВИТИ ПРОБЛЕМЕ. ИДЕМО ДА НА ЈЕДАН МИРАН И КУЛТУРАН НАЧИН ОБИЂЕМО НАШ  НАРОД И ПРУЖИМО ИМ ПОДРШКУ.
Од хуманитарне помоћи, поред финансијске потребна је и друга у виду:
-Хране: брашно, шећер, со, уље, поврће, воће,конзерве…064 40 40 579
-Хигијена: прашак за веш, шампони, сапуни…
Advertisements

Dejan Lučić: Srbija nema svoje tajne službe

https://www.youtube.com/watch?v=Fi10vCgfGBM#t=173

Obama verlangt Implantierung eines RFID-Chip! – lupo cattivo – gegen die Weltherrschaft/Obama zahteva implataciju RFID-čipa

lupo cattivo – gegen die Weltherrschaft

Nachrichten-Hintergründe-Informationen-Zusammenhänge, die man bei „WIKILEAKS“ nicht findet…..

Obama verlangt Implantierung eines RFID-Chip!

Geschrieben von Maria Lourdes – 30/10/2013

USA: neues Gesetz – Obama verlangt die Implantierung eines RFID-Chip spätestens ab 2016 bei jedem Bürger! Ein Kommentar vom Adler, mein Dank sagt Maria Lourdes! Übrigens, das ist der 666te Artikel veröffentlicht von Maria Lourdes bei Lupo-Cattivo-Blog. Zu-Fall?

Der gelernte umerzogene und medienverdummte EU Bürger wird auch diese Methode, zwecks totaler Versklavung, freudig begrüssen. Dient ja alles nur zur eigenen Sicherheit.

Leider erkennt und begreift das umerzogene, durch tagtägliche Brot und Spiele verdummte Idios Volk es nicht oder zu spät, wo die REISE wirklich hingeht und wo sie endet. Die Zwangsimplantierungen lassen sich anfangs am problemlosesten (und zwangsweise) bei Kindern und Neugebornenen (ohne Wissen der Eltern) durchführen.

Die dafür zuständige Organisation nennt sich MOCHIP und demonstriert im Internet stolz sein Zugehörigkeits-Logo zur Freimaurerei.  Im Moment trauert aber MOCHIP um seinen aktiven Gründer und Ko-Ordinator (hier)

Der Name Salmon  –nomen est omen– besagt eigentlich schon alles und zeigt, wer wirklich als treibende Kraft, hinter der totalen Überwachung der Menschheit steckt. 

Schon heute muss bei jedem US-Bürger, der eine Krankenversorgung in Anspruch nimmt, ein RFID-Chip implantiert sein – sonst wird er erst gar nicht behandelt! Das Implantat erscheint in Amerika als harmloser Teil der Gesundheitsreform Obamas. Sämtliche Strafgefangenen, aber auch sämtliche Militärangehörigen tragen bereits (zwangsweise!) einen solchen RFID-Chip 

Staseve schreibt: USA: Senat der Healthcare Gesetzesentwurf HR3200 verabschiedet und in Kraft gesetzt. Dieses neue Gesetz verlangt, einen RFID-Chip in jeder Person zu implantieren.

Dieser Chip wird nicht nur persönliche Informationen enthalten, er wird auch mit Ihrem Bankkonto verknüpft werden. Und glauben Sie es, lesen Sie auf der Seite 1004 des neuen Gesetzes: “Spätestens 36 Monate nach dem Datum der Inkraftsetzung”. Es ist jetzt das Gesetz des Landes, dass von 23. März 2013 alle Amerikaner verpflichtet sein werden, einen RFID-Chip unter die Haut zu bekommen.

Ein Unternehmen das speziell für Kinder in den USA das Identifikationsprogramm und die Implatierung der Chips vornimmt, nennt sich “MOCHIP” Man beachte das Logo des Unternehmens (Winkelmaß und Zirkel) ein normales Freimaurer-Geheimsektenlogen-Symbol.
Quellen: Staseve – mochip.org – polidics.com

Linkverweise:

Droht auch uns die totale Überwachung per RFID-Chip? Gedanken und Pläne sogenannter “Risiko-oder Wutbürger” (Das bist Du – genauso wie ich) sollen schon frühzeitig erkannt werden. Für solche “Risikobürger” werden bereits Internierungslager eingerichtet. Bereits heute können US-Computer über jeden Bürger der Welt 1,6 Millionen Datensätze speichern …Im Artikel: Totale Überwachung, geschrieben am 01/05/2013 – also gut einen Monat vor der Snowden-NSA-Abhöraffäre, wurde ich noch als Verschwörungstheoretikerin beschimpft, mit Emails zugemüllt und beleidigt! Ich glaube, nein ich weiß, manche der Leser/innen werden mir auch bei dem folgenden Artikel die gleichen Vorwürfe machen! Ja ja – die Wahrheit tut weh! hier weiter

 In der Wüste von Utah bauen die USA ein gigantisches Spionagezentrum. Dort können weltweit alle E-Mails, Telefonate, Google-Suchanfragen, Reiserouten und Buchkäufe, alle Lebensläufe und persönlichen digitalen Daten gesammelt und ausgewertet werden. Freunde aus Geheimdienstkreisen haben uns einige Daten zugespielt. 

Johannes Rothkranz 666 — Die Zahl des Tieres. Wer sie nicht tragen will, auf seiner Hand oder Stirn, der kann nicht mehr kaufen oder verkaufen! Wer sie aber trägt, bekennt sich damit zur Anbetung SATANS – ihm droht gemäß Apk 14, 9-10 die ewige Höllenstrafe! Die Rede ist von der Zahl des Tieres (Apk 13,16-18), der Zahl 666. Versteckt lauert sie hinter dem sogenannten EAN-Code, dessen Streifen längst fast sämtliche Konsumartikel schmücken. Mit wachsender Dreistigkeit bringt man sie nun auch offen ins Spiel:  hier weiter

Die zehn Gebote Satans, Johannes Rothkranz. Die sogenannten Menschenrechte sind der komplette Gegenentwurf zu Gottes Zehn Geboten. Hervorgegangen aus den geheimen Versammlungen der Logen – der Synagoge Satans´! -, konnten sie ihren diabolischen Charakter noch nie verleugnen. Schon unmittelbar nach ihrer feierlichen “Erklärung” im Zuge der französischen Rvolution wurden namens der “Menschenrechte” Gottes Gebote “Du sollst den Sonntag heiligen”, aber auch “Du sollst nicht töten”, “Du sollst nicht stehlen”, etc. derart mit Füßen getreten, daß den frisch mit den “Menschenrechten” Beglückten im blutigen Terror nichtendenwollender “Säuberungen” mithilfe der Guillotine sehr bald Hören und Sehen verging. hier weiter

Langzeitlebensmittel zur Krisenvorsorge – Was essen Sie, wenn die Geschäfte geschlossen oder leer sind? Im Krisenfall werden die Supermärkte binnen weniger Stunden leer sein. Ein Lebensmitteldiscounter schlägt sein Sortiment in der Regel alle zwei Tage komplett um. Das Bundesamt für Zivilschutz empfiehlt seit vielen Jahren, dass jeder Haushalt über einen Vorrat von mindestens zwei Wochen verfügen sollte. Dabei geht die Behörde nur von lokalen Ereignissen wie einer Überschwemmung oder einem Lawinenabgang aus. Wir stehen aber vor weitaus größeren Gefahren durch die weltweite Finanzkrise. hier weiter

EDVARD HERMAN O SREBRENICI Udar na beščašće „imperijalnog pit bula“

 

EDVARD HERMAN O SREBRENICI Udar na beščašće „imperijalnog pit bula“

Регион | Биљана Ђоровић | april 22, 2011 19:12

Priredila i prevela Biljana Đorović

Neposredno uoči objavljivanja američkog izdanja knjige autora Edvarda Hermana „Srebrenički masakr: Činjenice, Kontekst, Politika“, „Pečat“ ekskluzivno objavljuje prevod zaključnog poglavlja ove studije. Reč je o  izdanju od neprocenjive važnosti za Srbe, budući da se ovom obimnom analizom – naučno, dokumentovano i verodostojno – razara na zapadu ustoličeni mit o Srebrenici kao paradigmi srpskog zla

Srebrenički masakr, Činjenice, Kontekst, Politika“ naziv je briljantne, dugoočekivane studije profesora Edvarda Hermana i saradnika ( Filipa Korvina, Džordža Bogdaniča, Tima Fentona, Džonatana Rupera, Džordža Samuelija, Majkla Mandela i Filipa Hamonda), kojom se okončava trijumf neistine i beščašća svetske politike koja je inscenacijama i bezočnim konstruktima i simulakrumima uspostavila vladavinu diskursa o Srebreničkom genocidu.
Ova dragocena knjiga pojaviće se na srpskom jeziku u izdanju fonda „Istorijski projekat Srebrenica“, čiji osnivač i direktor Stefan Karganović kaže:„Reč je o studiji čiji je značaj za nas ogroman. Stiže nam kao dar i znamenje od profesora Hermana, čoveka lišenog taštine koji neumorno demaskira stratešku i taktičku, sistemski omogućenu i promovisanu  tehnologiju delovanja neoimperijalizma.“
Studije Edvarda Hermana ubedljivo su demonstrirale neograničen kapacitet medija, intelektualne elite, kao i javnosti da podrži agresiju, terorizam i genocid, svakovrsne zločine protiv čovečnosti koje uz sveopšte kršenje Međunarodnog prava i normi sprovodi imperijalna mašina sa NATO-om kao „imperijalnim pit bulom“.
„Pečat“ je objavio dva, tematski i sadržajno važna, intervjua sa profesorom Edvardom Hermanom: povodom engleskog („Monthley Review Press“) i srpskog izdanja studije „Politika genocida“(„Vesna info“), knjige koja je svojom argumentacijom u velikoj meri uticala na problematizaciju zvaničnih verzija dešavanja iz novije svetske istorije – Ruanda i Demokratska Republika Kongo, Invazija i okupacija Iraka, Darfurski ratovi i ubijanja, Avganistan, izraelska invazija Gaze, Sabra i Šatila…Druga tema bila je politizacija genocida u kontekstu ratova u bivšoj Jugoslaviji: mitsko krvoproliće – Račak; hrvatska operacija „Oluja“, politika Srebreničkog masakra.
Knjiga„Srebrenički masakr, Činjenice, Kontekst, Politika“  licencirana je kod „Creative Commons Attribution“ i uskoro bi trebalo da izađe iz štampe u SAD. U pripremi je i izdanje na srpskom jeziku koje će se pojaviti u izdanju  fonda „Istorijski projekat Srebrenica“, čiji je osnivač i direktor Stefan Karganović.
Čitaoci „Pečata“ u prilici su da među prvima u svetu steknu uvid u ovu studiju koja razara mit o Srebrenici kao paradigmi srpskog zla.
Odabrali smo deo završnog, desetog poglavlja :„Rezime i zaključci“, čiji je autor profesor Edvard Herman.

1.

Broj žrtava u Srebrenici i kontekst događaja iz jula 1995. godine pogrešno su interpretirani u zvaničnim izveštajima vladinih i nevladinih organizacija, kao i mejnstrim medijima. Viši vojni i civilni zvaničnici UN, obaveštajni oficiri NATO-a i nezavisni obaveštajni analitičari  osporavaju zvaničnu karakterizaciju MKTBJ o padu Srebrenice i evakuaciji stanovništva iz ove „zaštićene zone“ kao jedinstven zločin u toku sukoba u Bosni i slučaj genocida. Tvrdnja da je 8.000 bosanskih muslimana, muškaraca i dečaka bilo pogubljeno u razmaku od jedne sedmice, da je masakr u Srebrenici bio „jedno od najgorih zverstava“ tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji i „najgori masakr u Evropi posle Drugog svetskog rata“, nema osnovu u raspoloživim dokazima i suštinski predstavlja politički konstrukt.

2.

Cifru od 8.000 prvo je izneo Crveni krst na osnovu
svoje grube procene da je vojska bosanskih Srba zarobila 3.000
muškaraca, kao i da je prijavljeno 5.000 „nestalih“.    Utvrđeno je, međutim, da su hiljade iz redova onih „nestalih“ došli na sigurno bilo u gradovima kao što je Tuzla, bilo preko granice u Srbiji, ili su bili ubijeni u borbama na putu za bosansku muslimansku teritoriju. Ipak, došlo je do izuzetne transformacije uslovljene rešenošću da se bosanski Srbi prikažu kao zli izvršioci gnusnog zločina, a bosanski muslimani kao njihove nevine žrtve, pa su kategorije preživelih koji su uspeli da se domognu bezbedne teritorije i boraca poginulih u borbi  bile  ignorisane, te je kategorija „nestalih“ koja je na taj način nastala izjednačena sa kategorijom pogubljenih. Ovo pogrešno izjednačavanje različitih kategorija lica došlo je još više do izražaja kada je Crveni krst pomenuo   5.000 „jednostavno nestalih“, kao i njegovim propustom da ispravi ovu politički motivisanu zloupotrebu pojmova, uprkos sopstvenom priznanju da je „nekoliko hiljada“ preživelih stiglo na teritoriju bosanskih muslimana.
Ovome je takođe doprinelo odbijanje rukovodstva bosanskih muslimana da otkrije imena i broj onih koji su pobegli na bezbednu teritoriju. Ali, postojala je nesvakidašnja spremnost zapadnih vlada i medija da ignorišu činjenice o onima koji su dostigli bezbednost, da zanemare smrt u borbi i da iskoriste mrtva tela kao dokaz pogubljenja. Volja da se o Srbima veruje najgore bila je bezgranična. Reporter Dejvid  Rod izvestio je o kosti koja viri iz zemlje u blizini Srebrenice i uzeo zdravo za gotovo da je ta kost posledica izvršenja egzekucije i ozbiljan dokaz o „masakru“.  I tako je  ustanovljena standardna praksa medija, po kojoj su se uzimale zdravo za gotovo nepotvrđene i nedokazane tvrdnje o hiljadama nestalih, izveštaji o otkrivanju leševa u grobnicama ili čak sumnjiva video traka koja pokazuje šest osoba navodno pogubljenih od strane Srba, kulminirajući zaključkom da je time dokazano da je izvršen masakr nad 8.000 ljudi.

3.
Da je stvarno bilo 8.000 navodno ubijenih ljudi i mnogo poginulih u borbi moralo bi da bude i ogromnih grobnica  i dokaza o egzekuciji u formi satelitskih snimaka i fotografija snimljenih iz vazduha; snimaka sahrana, ekshumacija i ponovnih sahrana. I rezultati same potrage za telima u okolini Srebrenice daleko su od pretpostavljenih, sa nekih 2.570 tela pronađenih u pretragama tokom 2003, uključujući i tela ubijenih u borbi i mogućih tela Srba, od kojih neka datiraju pre jula 1995. godine. Oskudnost ovih nalaza nagnala je tužilaštvo MKTBJ da pribegne tvrdnjama o velikim pomeranjima tela i ponovnim sahranjivanjima, što nije bilo uverljivo i čemu je nedostajala potvrda u dokazima. To je bio period kada je NATO bombardovao srpske položaje i hrvatska i muslimanska vojska su se kretale ka Banjaluci po teritoriji koju su kontrolisali Srbi.  Vojska bosanskih Srba bila je u defanzivi i u velikom nedostatku opreme i sredstava, uključujući i gorivo za vozila. Pokretanje operacije takve veličine kakva je potrebna za ekshumaciju, transport i ponovno sahranjivanje na hiljade leševa nadilazilo je kapacitete armije bosanskih Srba u to vreme. Štaviše, u izvođenju takvih operacija oni teško da su mogli da se nadaju da bi mogli izbeći pažnji OEBS-ovog osoblja i lokalnih civila ili snimanju iz vazduha.

4.

Dana 10. avgusta 1995. godine, u sklopu osude bosanskih Srba, ambasadorka SAD Madlen Olbrajt pokazala je nekoliko fotografija  na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti UN, uključujući i jednu fotografiju  ljudi, navodno bosanskih muslimana blizu Srebrenice – lociranih na stadionu, i jednu navodno snimljenu neposredno posle toga, koja pokazuje obližnje polje sa „poremećenim“ tlom. Samo su neke od ovih fotografija ikada puštene u javnost, ali čak i pod pretpostavkom da su sve autentične, one ne  dokazuju ono što je od ovog trenutka pa nadalje postalo široko prihvaćeno: masovna pogubljenja i sahrane. Osim toga, iako je MKTBJ govorio o „organizovanim i sveobuhvatnim nastojanjima da se prikriju i zataškaju ubijanja i egzekucije sahranjivanjem tela žrtava u izolovanim lokacijama razbacanim na širem području“  i mada je Dejvid Rod iznosio tvrdnje o „ogromnom srpskom naporu da se sakriju tela, pomeranjem i ponovnim ukopavanjem leševa“ niko nikada nije načinio fotografiju iz vazduha  ili satelitski snimak pogubljenja, sahranjivanja, ponovnog iskopavanja, ponovnog sahranjivanja ili kamiona koji prenose leševe na neko drugo mesto. U avgustu 1995. godine, Medlin Olbrajt je upozorila Srbe da „ćemo vas posmatrati“  i sateliti su u to vreme pravili najmanje osam preleta dnevno, a lebdeće letilice bile su u mogućnosti da načine veoma detaljne slike iznad teritorije Bosne.  Mejnstrim mediji su, međutim, zaključili da činjenica da Vlada SAD nikada nije pokazala bilo kakve vizuelne dokaze pomeranja tela i njihovog ponovnog sahranjivanja nije pitanje koje zavređuje pažnju.

5.

Veoma je mnogo tela sakupljeno u Tuzli, nekih 7.500 ili više, ali ona potiču iz čitave Bosne, mnoga su bila u rđavom stanju ili samo u delovima, njihovo sakupljanje i tretman nisu se odvijali po profesionalnim forenzičkim standardima, njihovo poreklo nije bilo jasno i  veza sa događajima iz jula 1995. godine u Srebrenici nije postojala ili je često   bila malo verovatna, a uzrok njihove smrti najčešće nepouzdan. Interesantno, iako su Srbi redovno optuživani da pokušavaju da sakriju tela nikada nije bilo ikakve sugestije da bi bosanski muslimani, glavni u procesu potrage za telima, mogli ta tela da premeštaju  i da na druge načine manipulišu dokazima, uprkos jasnim dokazima u drugim situacijama da su skloni varanju.  Preduzet je sistematski pokušaj korišćenja  DNK u pokušaju povezivanja sa Srebrenicom, ali ovaj postupak  je veoma problematičan jer čak i ako ostavimo po strani pitanja o autentičnosti proučavanog materijala i samom procesu istraživanja, on  nam ne može pomoći da napravimo razliku između onih koji su pogubljeni i onih koji su poginuli u borbi.  Tu su i spiskovi nestalih, ali oni su puni nedostataka, sa  mnogo dupliranja, na listi se nalaze ljudi umrli pre jula 1995. godine koji su  pobegli kako bi izbegli  služenje u bosanskoj muslimanskoj vojsci ,  oni koji su se  pojavili kao registrovani glasači 1997, a uključeni su i pojedinci koji su poginuli u bitkama ili  se domogli sigurnosti, ili su bili zarobljeni, pa su naknadno otpočeli novi život na nekom drugom mestu.

6.

Cifra od 8.000 je inkompatibilna sa prostom aritmetikom srebreničkih brojeva pre jula 1995. godine.  Broj raseljenih lica iz Srebrenice, to jest, oni koji su preživeli masakr i bili registrovani od strane Svetske  zdravstvene  organizacije i bosanske vlade početkom avgusta 1995, iznosio je 35. 632. Broj muslimana koji su stigli do muslimanske linije „bez da su njihove porodice bile obaveštene“ iznosi najmanje 3.000, a oko 2.000 je
ubijeno u borbi. To nam daje 38. 632 preživelih, plus 2. 000 slučajeva poginulih u borbi, što implicira da bi broj stanovništva pre evakuacije  iz srebreničke „zaštićene zone“, 11. jula 1995, morao iznositi 48. 600 – ako  je pogubljeno 8. 000. Ali, stanovništvo pre evakuacije početkom jula kretalo se u opsegu od 37. 000 do 40.000; sudija Tribunala Patricija Vald  jednom je iznela cifru od  37. 000 kao svoju procenu. Brojevi se jednostavno ne uklapaju.

7.
Bilo je svedoka ubijanja u Srebrenici ili onih koji su tvrdili da su svedoci. Ali nije mnogo kredibilnih svedoka i neki od njih imaju političke motive ili postoji neki drugi razlog što im se ne veruje. Raspoloživi dokazi sugerišu da su bosanski Srbi možda pogubili nekoliko stotina muslimana, ali ni približno cifri od 8.000. Jedini direktni  svedok učesnik koji pominje cifru od 1.000 je Dražen Erdemović,  Hrvat po nacionalnosti, pripadao je grupi plaćenih ubica čiji su članovi bili nagrađeni sa 12 kilograma zlata za usluge koje su učinili u Bosni (prema samom Erdemoviću) i koja je završila u Kongu radeći za francusku obaveštajnu službu. Njegovo svedočenje je bilo prihvaćeno uprkos neodređenostima i protivrečnostima, nedostatku  nezavisnih dokaza, njegovom problematičnom okruženju i vezama, kao i nestabilnom mentalnom stanju što je bilo dovoljan razlog da on sam bude pošteđen suđenja, ali ga zato nije diskvalifikovalo da svedoči pred Tribunalom bez  unakrsnog ispitivanja, i to samo dve nedelje pošto je bio proglašen nesposobnim da mu bude suđeno. Ovaj i drugi iskazi svedoka  bili su teško zloupotrebljeni tokom  procesa nagodbe, tako što je svedoku bila ponuđena blaža kazna u zamenu za pokazanu spremnost za saradnju sa   Tužilaštvom.
Vredno je takođe napomenuti da veoma veliki broj relativno nezavisnih posmatrača u Srebrenici ili blizu nje, u julu 1995. godine, nije videlo nijedan dokaz o masakru, uključujući članove holandskih snaga koje su bile razmeštene u „bezbednoj zoni“. Hjubert Viland, glavni istražilac UN za kršenje ljudskih prava, nije mogao pronaći očevice zločina posle petodnevnog vođenja intervjua  na licu mesta, među 20.000 preživelih iz Srebrenice, koliko ih se okupilo u izbegličkom logoru na tuzlanskom aerodromu. „Mi nismo pronašli nikoga ko je video svojim sopstvenim očima izvršenje zločina“, izjavio je Viland za londonski „Dejli telegraf“. Karlos Martins Branko, bivši zamenik direktora posmatračke misije UN u Bosni, koji je ispitivao tvrdnje posmatrača UN u Srebrenici, pisao je da procena od 8.000 žrtava  predstavlja „korišćenje i manipulaciju za propagandne svrhe“ i dodao je da je „veoma malo sumnje da je najmanje 2.000 bosanskih muslimana poginulo u borbama sa bolje obučenom i bolje vođenom vojskom bosanskih Srba“ tokom trogodišnjih surovih borbi.  Cifra od 2.000 predstavlja broj tela (između 1919 i 2028, zavisno od izvora koji se koristi) koja su ekshumirana iz grobnica koje je MKTBJ do 2002. godine povezao sa  ovim događajem . Ali mnoga od tih lica pretrpela su smrtni ishod pre pada Srebrenice, a uzrok smrti u mnogim slučajevima nije moguće utvrditi.

8.
Pored mnogih anomalija kojima obiluje preovlađujuća verzija
masakra u Srebrenici, pada u oči neobična stabilnost koja se očituje u broju žrtava bosanskih muslimana: 8.000 u periodu od jula do septembra 1995. godine i 8.000 je zvanično ostalo od tada do danas, uprkos izuzetno problematičnoj osnovi same početne procene i dokazima da su mnogi ili većina od 5.000 „nestalih“ ili dospeli na teritoriju pod kontrolom bosanskih muslimana, ili na srpsku teritoriju, ili su ubijeni u borbi.
Jasno je da se radi o nepostojanju fizičkih dokaza, bez obzira na ogromne napore da se oni pronađu. U drugim slučajevima, kao što je   procena nastradalih u 9/11, pa čak i broja ubijenih u Bosni i na Kosovu, pokazalo se da su prvobitne procene bile  prenaduvane, da je došlo do preuveličavanja brojeva, da bi potom usledilo radikalno pomeranje broja ubijenih naniže, u onoj meri u kojoj se početne procene više nisu mogle uskladiti sa fizičkim dokazima o stvarnom broju žrtava.19 Ali, u slučaju Srebrenice, zahvaljujući ključnoj političkoj ulozi SAD, kao i bosanskih muslimana i Hrvata,  vera u cifru od 8.000 bila je ispunjena gotovo religioznim žarom, a mit o „Srebreničkom masakru“ postao je imun na protivargumente i dokaze, bez obzira na to kako jaki i uverljivi oni bili. Od samog početka, pa do danas, broj bosanskih muslimana, muškaraca i dečaka za koje se pretpostavlja da su masakrirani od strane bosanskih Srba poslužio je kao neka vrsta neprikosnovene istine čije bi ispitivanje predstavljalo dokaz nedostatka prave vere ili, što je još  gore: predstavljalo bi „apologetiku“ Srba, Miloševića i samog „genocida“.

9.
Događaji u Srebrenici i tvrdnje o masakru ogromnih razmera bile su izuzetno korisne Klintonovoj administraciji, bosansko muslimanskom rukovodstvu i hrvatskim vlastima. Klinton je bio pod političkim pritiskom 1995. godine kako od medija, tako i od republikanskog pretendenta na položaj predsednika Boba Dola, da se preduzmu silovite akcije u korist bosanskih Muslimana i njegova administracija je uporno tražila opravdanje za vođenje daleko agresivnije politike SAD. Klintonovi zvaničnici požurili su da Srebrenicu iskoriste kako bi potvrdili i razglasili tvrdnje o masakru, upravo kao što je kasnije i Vilijam Voker to uradio  u Račku 1990. godine. Preuveličavanjem žrtava posle zauzimanja  Srebrenice zvaničnici SAD odvratili su pažnju sa hrvatskih napada na Srbe u zaštićenim zonama UN (UNPAs), koji su se dogodili uz podršku SAD u Zapadnoj Slavoniji u maju (operacija „Bljesak“) i u regionu Krajine u avgustu (operacija „Oluja“)  1995. godine. Podrivši napore UN i Evropske zajednice da spreče izbijanje rata (Lisabonski sporazum od marta 1992) i druga dva sporazuma (Vens-Ovenov i Oven-Stoltenbergov sporazum) koji bi zaustavili borbe 1993. godine, tvrdolinijaši Stejt departmenta SAD posvetili su se nametanju vojnog rešenja zahvaljujući čemu je rat produžen do kraja 1995. godine.

10.
Olakšavajući ilegalno dopremanje oružja snagama bosanskih muslimana i žmureći pred ulaskom stranih mudžahedinskih boraca, SAD su pretvorile navodne „zaštićene zone “ za civilno stanovništvo pod nadzorom UN u poligone  za pokretanje ofanzivnih dejstava protiv bosanskih Srba i okidač za NATO intervenciju. Kejs Vibs, svojim obimnim analizama izuzetno je doprineo Izveštaju holandske vlade iz 2002. godine, primećuje  da je Odbrambena obaveštajna agencija SAD (Defense Intelligence Agency) pomagala u prebacivanju ilegalnog oružja iz muslimanskih zemalja do aerodroma u Tuzli koristeći crne Herkules C-130 transportne avione i namerno aranžirajući „rupe“ u zoni osmatranja AWAC-a koji je trebalo da vrši nadzor nad nelegalnom trgovinom oružja. Zajedno sa tim oružjem stigli su  mudžahedinski borci  iz iranskih šiitskih kampova za obuku i od Al Kaide, uključujući i dvojicu od 19 otmičara kasnije uključenih u napad 9 / 11.   Zvanični izveštaj Komisije za napad 9/11, tvrdi da su se Navaf Al Hazmi i Kalid Al Midhar, kao i idejni tvorac  napada Kalid Šeik Mohamed, borili u Bosni i da je Osama bin Laden imao kancelarije u Sarajevu, kao i u Zagrebu. Samom Bin Ladenu izdat je bosanski pasoš od ambasade Bosne i Hercegovine u Beču 1993, prema publikaciji bosanskih muslimana „Dani“. Bin Laden je u dva navrata bio primećen u kancelariji bosanskog predsednika Alije Izetbegovića.

11.
I SAD i zvaničnici Tribunala imenovani od strane SAD, priznali su značaj političkog faktora  u podizanju optužnica od strane MKTBJ-a. Tako je, posle podizanja  prve optužnice za „genocid“ protiv lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića,  24. jula 1995. godine,  sudija Haškog suda Antonio Kasese pohvalio optužnice kao „dobar politički rezultat“ i dodao je da „ta gospoda neće moći da učestvuju u mirovnim pregovorima“ – što se svodi na razloge strogo političke prirode, a da to ipak nije uspeo da diskredituje MKTBJ u očima sveta. „Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine veoma dragoceno sredstvo“,   rekao je za Bi-Bi-Si glavni američki pregovarač Ričard Holbruk. „Mi smo ga koristili kako bi dva najtraženija ratna zločinca u Evropi, Karadžića i Mladića, držali podalje od Dejtonskog mirovnog procesa i da bi opravdali sve što je sledilo“.

12.
Vođe bosanskih muslimana nekoliko godina su se borile da ubede NATO snage da treba mnogo žešće da intervenišu u njihovu korist i postoje veoma jaki dokazi da su oni bili spremni ne samo da lažu već i da žrtvuju sopstvene građane i vojnike kako bi ovu intervenciju omogućili. Zvaničnici bosanskih muslimana su tvrdili da im je njihov predsednik Alija Izetbegović rekao da mu je Bil Klinton ukazao na činjenicu da do direktne američke vojne intervencije može doći samo ukoliko bi Srbi ubili najmanje 5.000 ljudi u  Srebrenici.   Napuštanje Srebrenice pre 11. jula 1995, od strane oružanih snaga bosanskih muslimana koje su bile brojčano mnogo veće nego snage bosanskih Srba napadača, i povlačenje koje je stavilo jače muslimanske snage u ranjiv položaj i  uzrokovalo da one pretrpe velike gubitke u borbi i osvetničkim egzekucijama, doprinelo je pogibiji mnogih. A kada su te cifre bile prenaduvane, one ne samo da su udovoljile Klintonovom zahtevu već su daleko premašile Klintonov prag neophodnih žrtava da bi NATO mogao krenuti  u akciju. Postoje i drugi dokazi da povlačenje iz Srebrenice nije bilo bazirano na vojnoj neophodnosti, već da se radilo o strategiji žrtvovanja i proizvodnji velikih gubitaka na vlastitoj strani, kako bi se realizovao neki viši cilj.
Dana  9. jula 1995. godine, dva dana pre nego što su bosanski Srbi zarobili gotovo prazan grad Srebrenicu i pre nego što su se odigrale bilo kakve ozbiljne borbe, predsednik Izetbegović poziva predsednika Klintona i druge svetske lidere, požurujući  ih da preduzmu akciju protiv „terorizma“ i „genocida“ od strane snaga bosanskih Srba. To je deo tekućeg obrasca po kojem  su se koristile optužbe za masovna silovanja, logore smrti, organizovana  zverstva za manipulaciju javnog mnjenja u korist vojne intervencije.
Vojni izvori potvrđuju da jake muslimanske  vojne  snage u Srebrenici  u jačini 5.500 ljudi nisu preduzele ništa da brane Srebrenicu od 200 srpskih vojnika i pet tenkova. Tim Ripli, analitičar vojne publikacije „Janes“, primećuje da su muslimanske snage pobegle iz Srebrenice ka okolnim brdima, pre nego što su Srbi zauzeli gotovo prazan grad. On piše da su holandske trupe „videle bosanske snage kako beže iz Srebrenice prolazeći pored njihovih osmatračnica, noseći novo novcato  protiv-tenkovsko oružje, još uvek obmotano plastičnom ambalažom“.  Ovaj i mnogi drugi slični izveštaji  učinili su da mnogi oficiri UN i strani novinari posumnjaju u zvaničnu verziju. Kao što je britanski visoki oficir Džim Bakster, pomoćnik komandanta UN Ruperta Smita, rekao Timu Ripliju „Oni (bosanska vlada) znaju šta se događalo u Srebrenici. Siguran sam da su odlučili da je žrtva bila opravdana.“
Muslimansko rukovodstvo iz Srebrenice tvrdilo je da je grad dobrovoljno „žrtvovan“ od strane Predsedništva Bosne i Glavnog štaba kako bi se izdejstvovala NATO intervencija. U svojim svedočenjima pred Haškim tribunalom, bosanski muslimanski generali Safer Halilović i Enver Hadžihasanović potvrdili su da je Glavni štab bosanske armije iznenada premestilo 18 vodećih oficira 28. divizije iz Srebrenice. Ovo je urađeno iako je vrhovna komanda naredila operacije sabotaže prema bosanskim Srbima. Jedan od ovih vojno besmislenih napada bio je napad na strateški nevažno srpsko selo Višnica. Poslednja od tih operacija bio je napad na vojsku bosanskih Srba na putu južno od Srebrenice, samo jedan dan pre nego što su Srbi zauzeli obližnji nebranjeni grad.
U svojoj knjizi iz 2004. godine, „Les Guerriers de la Paix“ („Borci za mir“), Bernar Kušner, bivši šef  „Lekara bez granica“ i svojevremeno ministar spoljnih poslova Francuske pod Nikolasom Sarkozijem, navodi da je na svojoj samrtnoj postelji bosanski predsednik Alija Izetbegović priznao Bernaru Kušneru i Ričardu Holbruku da je preterivao u izjavama o srpskim zločinima pomoću kojih je želeo da izazove NATO intervenciju protiv Srba. Izričito, Izetbegović spominje ratne zarobljeničke logore koje su tokom građanskog rata imale sve tri strane, ali da oni srpski, za koje je njegova vlada 1992. godine tvrdila da predstavljaju logore smrti, to u stvari nisu bili. Ipak ta optužba   dobila je ogroman publicitet zahvaljujući Roju Gutmanu, reporteru „Njuzdeja, koji je podelio Pulicerovu nagradu za tu priču  i ABC-ijevog TV voditelja Pitera Dženingsa. „To je proizvelo ogromne emocije širom sveta“, seća se Kušner Izetbegovićeve samrtne ispovesti. „To jesu bila užasna mesta, ali u njima ljudi nisu bili sistematski istrebljivani.“ Prema Kušneru, Izetbegović je priznao pred njim i Holbrukom da „nije bilo logora smrti, ma koliko ta mesta bila užasna“ i dodao da je „(on tada) smatrao da bi njegove izjave mogle da izazovu bombardovanje (bosanskih Srba)“.

_______________

Detekcija propagande

Edvard Herman

Profesor Edvard Herman je svojim izuzetnim naučnim radom učinio vidljivim mehanizme formatizacije sistema koji nužno okončava u mraku totalitarizma. Brojne studije, od kojih je mnoge napisao sa filozofom Noamom Čomskim, bliskim prijateljem i saveznikom, veoma precizno detektuju neuralgične tačke ovog sistema u kojem je uspostavljeno delovanje propagandnog modela u sprovođenju imperijalne politike: „Proizvodnja saglasnosti“, „Vašingtonska veza“, „Politička ekonomija masovnih medija“ (napisane sa Noamom Čomskim); „Globalni mediji“; „Mit o liberalnim medijima“; „Ispod hipokrizije: dekodiranje vesti u doba propagande“ – studija koja sadrži i „Rečnik dvostrukog govora devedesetih“…
„Vesna info“ priprema i dve knjige tekstova Edvarda Hermana po izboru samog autora, među kojima će se naći izvanredne studije o raspadu Jugoslavije; metodologiji medijske satanizacije Srbije i Slobodana Miloševića; normalizaciji nezamislivog; NATO-u kao imperijalnom pit bulu…

_______________

Detoniranje velike laži

Izuzetna studija profesora Edvarda Hermana i njegovih kolega predstavlja prvorazredni naučni doprinos sistematskom proučavanju jedne cinično zloupotrebljene ljudske tragedije, čije istraživanje je – da bi se zloupotreba prikrila – pretvoreno u zabranjenu temu, kaže za „Pečat“ Stefan Karganović. -U Srbiji, nažalost, ta neformalna, ali zato ne manje stvarna, zabrana još uvek je velikim delom na snazi. Pošto je svrha te zabrane da se nepristrasnim istraživačima onemogući da utvrde istinu i da na taj način raskrinkaju zvaničnu političku laž, u šta se nametnuti narativ o Srebrenici pretvorio, ustoličenje ove laži u Srbiji ima iste otrovne posledice po umove i duše ljudi kao svaka druga nečasna operacija te vrste. Herman i saradnici su na briljantan način detonirali tu  lažnu konstrukciju koja svojim opakim dejstvom uslovljava malodušnost srpske politike i demoralizaciju naroda Srbije. Svi kojima je stalo do istine duguju im neizmerno poštovanje i duboku zahvalnost. Naša NVO „Istorijski projekat Srebrenica“, u dogovoru sa autorima, odužiće im se za njihov trud tako što će uskoro obezbediti prevođenje i objavljivanje ovog kapitalnog dela na srpski jezik.

Obeležena tri jubileja u PU „Lane“

Obeležena tri jubileja u PU „Lane“


Beograd, 30.oktobar-Povodom obeležavanja tri jubileja – 30 godina postojanja vrtića „Lane“ u Kaluđerici, 18 godina aktivnog rada na polju ekologije i 3 godine od osnivanja vrtića „Veseljko“, predškolska ustanova „Lane“ Grocka predstavila se temom  „ STVARALAČKI KORACI NAŠEG PUTA“, 30.10.2013.godine u Kaluđerici.
„Stvaralački put“ poveo je goste najpre u vrtić „Lane“, gde su imali priliku da posete ekološke radionice sa decom i eko-galeriju, rezultat rada dece i vaspitača. Nakon toga, u vrtiću „ Veseljko“ goste je čekao bogat program kroz koji ih je vodio poznati glumac, Srđan Karanović.
Putem kraćeg filma prikazan je život i rad ekološkog vrtića „Lane“ u Kaluđerici, dug tri decenije. Usledila je zatim, prezentacija projekta „NAŠI KORACI KROZ EKOLOGIJU“, projekat koji danas predstavlja akciono-istraživački rad i akreditovani seminar.
Stihovi pesme „ EKOLOŠKO LANE “, u izvođenju Srđana Karanovića, oslikavaju razvojni put vrtića i predstavljaju nadahnuće autora vaspitača.
Završnica programa bila je posvećena stanovnicima zelenog grada. Kroz igru, ples i glumu, deca svih vrtića PU „Lane“ učinila su ovaj dan posebnim.
Svečanosti su prisustvovali dugogodišnji saradnici, zaposleni i prijatelji, poštovaoci rada predškolske ustanove „Lane“: Sekretar za obrazovanje i dečju zaštitu, predstavnici lokalne zajednice, kao i predstavnici drugih važnih institucija.
Ovaj za nas poseban dan upotpunjen je promocijom trećeg po redu izdanja knjige „ Od Vrtopa do samovrednovanja“, autora direktora Vere Milanov.

Srdacan pozdrav,

Olivera Labudovic

PR Consultant

Logos Public Relations

Vuka Karadzica 7a

11000 Beograd

 

T: +381 (0) 11 2639-831, 3285-931

F: +381 (0) 11 2629-159

M:+381 (0) 63 111 5351

olivera@logospr.rs

Udruženje za naučna istraživanja i herbalnu medicinu: Molimo Vas da ovaj naš mail prosledite klubovima,iseljenicima i našim ljudima…

Poštovani i uvaženi Gospodine Dušane,obraćamo Vam se iz udruženja za naučna istraživanja i herbalnu medicinu

SIBRA-1990 iz Zrenjanina,iz Srbije i molimo za pomoć.
    Naše udruženje je nevladina i neprofitna organizacija koja pomaže obolelim ljudima,prvenstveno deci koja su obolela od autoimunoloških oboljenja,a za ove bolesti savremena meducina nema pravi odgovor.O istorijatu rada,uspesima i
prirodnim metodama koje primenjujemo,može se više videti na našem sajtu  www.lekovitobilje-sibra.com
   Ponosni smo na uspehe koje postižemo,pogotovo što smo pomogli velikom broju dece(ove godine 620 preparata
smo dali deci u Srbiji,a i našim ljudima koji su se javili iz dijaspore,a videli su naše oglase u novinama-poslali smo Vam izgled oglasa u prilogu) Delovanje naših  preparata je dokazano na katedri za mikrobiologiju,a naš rad je
okarakterisan kao rad od javnog interesa.
   Bez obzira na sve to,sredstva koja nam sleduju po zakonu za obavljanje aktivnosti nikad nismo dobili iz budžeta,već smo sve sami finansirali kako smo mogli i znali.Odbijeni smo na više konkursa od ministarstva zdravlja,Pokrajinskog sekreterijata za zdravstvo,Unicef-Srbija,jer oni dele pare koje su dobili od Evropske Unije svojim rođacima,prijateljima i po partijskoj liniji.Odbijenice smo dobili pod izgovorom da smo pogrešili termin,mesto i vreme ,jer je loša situacija na Kosovu,u Siriji,suša je ili poplava…
     Kakva je situacija u Srbiji,Vi to dobro znate jer jedno se priča,drugo radi a treće misli.
Molimo Vas za pomoć,jer više nemamo novca za obavljanje rada,a velika je potražnja za biljnim lekovima koje nudimo,prvenstveno zbog dobrih preporuka i rezultata koje smo postigli.Molimo Vas da ovaj naš mail prosledite klubovima,iseljenicima i našim ljudima koji imaju volju i želju da pomognu nama i teško obolelim licima koja su u agoniji,pred provalijom i očekuju našu ruku ,ruku spasa.Da li će ta ruka biti dovoljno čvrsta i snažna za sve? Iskustvo
nam govori da u najvećem broju slučajeva možemo pomoći u većoj ili manjoj meri,a i tamo gde pomoći ne možemo,ulićemo nadu koja umire poslednja. Ako naš glas preko Vas dospe do ljudi koji žele da pomognu i
izdvoje 10-20 evra,verujemo da se tako može skupiti 2500-3000 evra koliko nam je potrebno za nabavku materijala,ambalaže i ostalog što nam je potrebno za funkcionisanje u 2014-toj godini. Unapred smo Vam svima
zahvalni i puno sve pozdravljamo,biolog Branislav Strajnić.
SIBRA-1990         adresa : Južnobanatskog Odreda 22 , 23000 Zrenjanin    PIB:107809380   TEL:+38160/3531170 i fiksni tel: +38123/531170    žiro račun devizni-raiffeisen bank-  rs35265050000021931438
e-mail   branislav.strajnic@hotmail.com

ДВА МЕТКА ЗА УСТАШУ: Ко је четник Благоје Јововић који је убио Анта Павелића?

ДВА МЕТКА ЗА УСТАШУ: Ко је четник Благоје Јововић који је убио Анта Павелића?

Благоје Јововић, човек који је извршио атентат на Анта Павелића, кога је озлоглашени усташки вођа молио за милост, био је припадник бјелопавлићке четничке бригаде. Атентат је извршио да би осветио све жртве које су страдале од усташке руке

Благоје Јововић пресудио је Анти Павелићу с два метка, а рекао је да је то учинио како би осветио све српске жртве које су страдале од усташке руке током Другог светског рата. Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда, с којим је учествовао у борбама на Пљевљима.

Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао с дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.

После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи.

Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре с Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић.

Путовали су малим бродом који се звао „Тендер” од Котора до Тарантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре с Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана.

Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Интелиџенс сервису и том приликом упознао Рандолфа Черчила.

За време рада у Интелиџенс сервису упознао је и неке Јевреје који су га обавестили да Анта Павелића у Италији крије Католичка црква, под лажним именом. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.

Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.

Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић” и члан управе удружења “Његош”.

Захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић је откривен почетком 1957. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету  Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје.

Касније им се придружио Мило Кривокапић. Донета је одлука да се атентат изврши 9. априла 1957, дан уочи прославе Дана независности НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Паламор, где је Павелић дуже живео.

Тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.

У среду, 10. априла у 9 часова увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака.

Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.

Како је то изгледало можда најбоље описују речи самог Благоја Јововића о том случају, а које су записане у књизи “Два метка за Павелића”:

– Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видео… Почео да виче: ”Мајку ти јебем српско-јеврејску, комунистичку! Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити! Да ли да га пребијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… Али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом? И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: ”Јуре, Јуре!”И пуца се према мени. Ја се окренем и пуцам у том правцу.Испалим три хица. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било ? Онако задихан, говорим им: ”Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се, па пуцају на све живо!” ”Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај – сликовито је дочарао Јововић.

Аргентински новинари успели су да дођу до рањеног Павелића тражећи од њега интервју. Иако је био у болничком кревету, примио их је и представио се као човек „који је много учинио захрватски народ”. Између осталог, осврнуо се се и на покушај атентата и рекао:

Знајте, господо, атентат није извршио некакав емисар југословенског посланства, нити агент интернационалног комунизма. Иза овог крије се друга личност...”

Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од дијабетеса. Умро је у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, од последица атентата.

После 55 година Благоје Јововић је 1999. посетио први пут СР Југославију. Допутовао је из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се с митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом рекао да је он човек који је убио Анту Павелића.

После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје боравећи под Острогом, посетио је родно село Косић и гробље својих предака.

Умро је 2. јуна 1999. у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.

(Телеграф.рс )