Ву­чић: Ср­би­ја је пред бан­кро­том

 

Политика

Александар Вучић (Фото Танјуг)

Пре­ма из­ве­шта­ји­ма аген­ци­ја

Пот­пред­сед­ник Вла­де Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић оце­нио је ју­че да је др­жа­ва „пред бан­кро­том у пра­вом сми­слу ре­чи”, на­ја­вио да ће ме­ре за еко­ном­ски опо­ра­вак би­ти те­шке, а не по­пу­ли­стич­ке, и оце­нио да ће те ме­ре по­го­ди­ти из­ме­ђу 300.000 и 500.000 љу­ди. „Мо­ра­мо да сма­њи­мо ни­во пла­та у јав­ном сек­то­ру и пр­во кре­не­мо од по­ли­ти­ча­ра. Ако су то по­пу­ли­стич­ке ме­ре, он­да ви у Фи­скал­ном са­ве­ту и Ре­пу­блич­кој ра­ди­о­ди­фу­зној аген­ци­ји не­мој­те да при­ма­те пла­те од 200.000 ди­на­ра, јер то при­ват­ни сек­тор не мо­же да из­др­жи, не­го при­мај­те бар 20 до 30 хи­ља­да ди­на­ра ма­ње”, ре­као је Ву­чић, го­сту­ју­ћи у еми­си­ји „Став Ср­би­је” на ТВ Пр­вој. Ву­чић је на­вео при­мер по­моћ­ни­ка ми­ни­стра, чи­ја је основ­на пла­та 120.000 ди­на­ра, ве­ћа од ми­ни­стар­ске. „Он ка­же да има пла­ту од 120.000 ди­на­ра, а не­ма, не­го ме­сеч­но на раз­ли­чи­те на­чи­не при­ми бар 200.000 ди­на­ра, али то ни­ка­да не­ће ре­ћи. Про­блем је тих до­дат­них 80.000”, ре­као је Ву­чић.

Он је на­ја­вио је да ће би­ти сма­њи­ва­ње пла­та у јав­ном сек­то­ру, ко­јим ће се уште­де­ти из­ме­ђу 200 и 230 ми­ли­о­на евра, а да ће пен­зи­је ра­сти ра­ни­је пред­ви­ђе­ном ди­на­ми­ком. „Пен­зи­је не ди­ра­мо, али ће би­ти сма­ње­ња пла­та у јав­ном сек­то­ру. При­ват­ни сек­тор, ко­ји ву­че зе­мљу на­пред, не мо­же то да из­др­жи, не мо­же да из­др­жи да у при­ват­ном сек­то­ру про­сеч­на пла­та бу­де 34.000 ди­на­ра, а у јав­ном 47.000, при че­му при­ват­ни из­др­жа­ва јав­ни сек­тор. То не по­сто­ји ни у јед­ној зе­мљи на све­ту”, ре­као је Ву­чић, а пре­но­си Бе­та.

Ву­чић је на­вео да фи­скал­ни де­фи­цит мо­ра би­ти сма­њен за два до 2,5 од­сто, што зна­чи до­дат­не уште­де од 800 ми­ли­о­на евра. „Мо­ра­мо са сма­њи­мо суб­вен­ци­је ко­је из­но­се ви­ше од ми­ли­јар­ду евра”, ре­као је Ву­чић. Сто­га раз­го­ва­ра­мо и о со­ли­дар­ном по­ре­зу, и о уки­да­њу бо­ну­са у МУП-у и Ми­ни­стар­ству од­бра­не.„Стра­шно сам љут на та­да­шње по­ли­тич­ко ру­ко­вод­ство што по­треб­не ме­ре ни­су пред­у­зе­те још пре пет го­ди­на”, ре­као је Ву­чић, пре­но­си Тан­југ. Он је ре­као да је јав­ни дуг прет­ход­на власт за са­мо че­ти­ри го­ди­не уве­ћа­ла са 40 на 60 од­сто БДП-а. „Јав­ни дуг је ра­стао ге­о­ме­триј­ском про­гре­си­јом и тај раст се, пла­ни­ра­ним ме­ра­ма, мо­же за­у­ста­ви­ти 2016. го­ди­не”, про­це­нио је ви­це­пре­ми­јер. Он је, освр­ћу­ћи се на пред­ло­ге ММФ-а, ре­као да ће не­ки би­ти при­хва­ће­ни, да ће се на­пра­ви­ти аран­жман с ММФ-ом, да ће нам па­сти кре­дит­ни реј­тинг, али да по­сле то­га ви­ше не­ће.

Ву­чић је на­вео да огром­не тро­шко­ве ства­ра­ју слу­жбе­на во­зи­ла и пу­то­ва­ња. Пот­пред­сед­ник вла­де је до­дао да су слу­жбе­на пу­то­ва­ња сма­ње­на осам пу­та и на­вео је го­ди­шње на пу­то­ва­ња тро­ше­но ви­ше од 40 ми­ли­о­на евра. „Од то­га је бар 10 или 20 ми­ли­о­на ба­че­но, а на све то тре­ба до­да­ти 10 ми­ли­о­на днев­ни­ца, тро­шко­ве ре­пре­зен­та­ци­је од 40 ми­ли­о­на евра, па тро­шко­ве за управ­не од­бо­ре од 120 ми­ли­о­на евра. Сва­ко пу­то­ва­ње је по 10 или 20 хи­ља­да евра, ка­да два чо­ве­ка оду у Ли­тва­ни­ју, Син­га­пур… а шта та­мо ура­де”, ре­као је Ву­чић.

До­дао је да су за то вре­ме за­по­сле­ни у при­ват­ном сек­то­ру гу­би­ли по­сло­ве, а они ко­ји ни­су, до­би­ја­ли су за тре­ћи­ну ма­ње не­го у др­жав­ном сек­то­ру ко­ји из­др­жа­ва­ју.

Ву­чић је на­ја­вио и да ће му са­вет­ник би­ти и бив­ши шеф ита­ли­јан­ске ди­пло­ма­ти­је Фран­ко Фра­ти­ни.

Ђи­лас по­звао Ву­чи­ћа на ТВ ду­ел

Ли­дер ДС-а Дра­ган Ђи­лас по­звао је ју­че ли­де­ра СНС-а Алек­сан­дра Ву­чи­ћа на ТВ ду­ел о би­ло ко­јој те­ми, по­сле го­сто­ва­ња ли­де­ра СНС-а у еми­си­ји „Став Ср­би­је” на те­ле­ви­зи­ји Пр­вој. „По­во­дом из­ја­ве Алек­сан­дра Ву­чи­ћа да ’пи­та ге­ни­ја Ђи­ла­са ка­ко да се за­ду­жи­ва­ње ре­ши’, по­ру­чу­јем му да сам увек спре­ман да му об­ја­сним ка­ко”, ре­као је Ђи­лас у пи­са­ној из­ја­ви ме­ди­ји­ма. Он је до­дао да сва­ки Бе­о­гра­ђа­нин ви­ди где је „оти­шло 315 ми­ли­о­на евра за ко­ли­ко смо за­ду­жи­ли Бе­о­град у пет го­ди­на, али не­ма чо­ве­ка у Ср­би­ји ко­ји мо­же да од­го­во­ри где је оти­шло че­ти­ри ми­ли­јар­де евра за ко­ли­ко су Алек­сан­дар Ву­чић и ова вла­да за­ду­жи­ли Ср­би­ју у ових 14 ме­се­ци”.

Ву­чић је на ТВ Пр­вој ре­као да су две ми­ли­јар­де евра узе­те ка­да је фор­ми­ра­на вла­да, ка­ко би се ис­пла­ти­ле пен­зи­је и под­ву­као да је то ура­ђе­но за­то што је био та­кав фи­скал­ни де­фи­цит и дра­ма­тич­но по­ве­ћа­ње уде­ла јав­ног ду­га у БДП. „То су ства­ри ко­је не мо­же­мо да ре­ши­мо до 2015, 2016.То не мо­же ни­ко да ре­ши. Ре­ци­те ми тог ге­ни­ја ко­ји то мо­же да ре­ши. Ђи­лас? Та­ко ка­ко је ре­ша­вао про­блем јав­них пред­у­зе­ћа у Бе­о­гра­ду? Па ’за­ку­ка­ће’ це­ла Ср­би­ја ка­да за ме­сец да­на бу­ду по­зна­ти би­лан­си јав­них пред­у­зе­ћа у Бе­о­гра­ду”” ре­као је Ву­чић.

Сла­жем се с Де­вен­пор­том, али не мо­гу да ути­чем на су­ди­је

Пр­ви пот­пред­сед­ник Вла­де Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић из­ја­вио је да се сла­же са ше­фом де­ле­га­ци­је ЕУ Мај­клом Де­вен­пор­том да би тре­ба­ло да поч­ну су­ђе­ња за ко­руп­ци­ју, али је ука­зао да он не мо­же да по­зи­ва су­ди­је и тра­жи су­ђе­ња. Ву­чић је ре­као да би му ме­ди­ји, ка­да би по­звао не­ког су­ди­ју, за­ме­ри­ли да вр­ши при­ти­сак на суд. На опа­ску во­ди­те­ља еми­си­је „Став Ср­би­је” на ТВ Пр­вој да је то пот­пу­но при­род­но, од­го­во­рио: „Из­ви­ни­те, шта ми он­да за­ме­ра­те, а шта ми он­да би­ло ко за­ме­ра?”

Ву­чић је ре­као и да „ти ге­ни­ји ко­ји сви ка­жу да су не­ви­ни и да је­два че­ка­ју по­че­так су­ђе­ња, од тих нај­ве­ћих тај­ку­на до тих ми­ни­ста­ра про­тив ко­јих су по­диг­ну­те оп­ту­жни­це, кад до­ђу на те­ле­ви­зи­ју и но­ви­не ка­жу да су не­ви­ни и да је оп­ту­жни­ца по­ли­тич­ка”.

Ме­ђу­тим, на­ста­вио је Ву­чић, он­да не­ће да се по­ја­ве пред су­дом не­го тра­же без­број фор­мал­них раз­ло­га да то од­ло­же ви­ше ме­се­ци „не би ли се до­че­као пад ти­ра­ни­на Ву­чи­ћа, јер је Ву­чић њи­ма за све крив”. Он је на­вео да је реч о љу­ди­ма ко­ји би „да се вра­те” и по­но­во о све­му од­лу­чу­ју у Ср­би­ји.

Шеф де­ле­га­ци­је Европ­ске ми­си­је у Ср­би­ји Мајкл Де­вен­порт ис­та­као је у из­ја­ви за ју­че­ра­шње из­да­ње „По­ли­ти­ке” од­луч­ност вла­де да се об­ра­чу­на с ко­руп­ци­јом ко­ја се, ка­ко је ре­као, то­ме су­прот­ста­вља на си­сте­ма­ти­чан и пра­ви на­чин. Ме­ђу­тим, ре­као је Де­вен­порт, за успе­шну бор­бу про­тив ко­руп­ци­је нео­п­ход­но је да се ти слу­ча­је­ви на­ђу и пред су­ди­ја­ма и ту­жи­о­ци­ма, а не са­мо на на­слов­ним стра­на­ма но­ви­на.

Тан­југ

објављено: 07.10.2013.

inShare1

• 
• 
• 

• пошаљите коментар
• коментари (53)

Последњи коментари

Prilično Siguran | 07/10/2013 18:03

Nakon sinoćnjeg gostovanja g-dina Vučića u emisiji Stav Srbije imam utisak da je isti u popriličnoj frci. Kako mi se čini da je isti shvatio u kakvom se stanju nalazi zemlja, a nije siguran da ima sa kim i nezna kako da izvede ono što se uraditi mora. Nadam se da grešim ali…

Milan N | 07/10/2013 19:10

Ovo je rezutat politike posle 5. tog Oktobra. Dozvoljeno je da strane banke kontrolisu finansijski sitem i svaka od njih godisnje izvice iz Srbije oko 80 miliona dolara cistog kesa. To je sve zajedno preko dve milijarde dolara godisnje. Zato Srbija nema sanse da izbegne bankrot koji se trebao desiti jos prosle godine ali je izbegnut zahvaljujuci ruskoj pomoci.

Dušan Vučićevic lekar i advokat u SAD | 07/10/2013 19:27

Poštovani Potpredsedniče Vučiću,

Vi necete uticati na sudske odluke ali tužioci mora da traže izuzeća sudija koji su nestručni ili pristrasni politički kadar predhodne vlade. Tužioci po pitanju fer suđena mora da saradjuju sa Ministarstvom Pravde.
Oni koji se ne izumu smenjivace te odlukama Skupstine, suspendijom mandata i plata. Savet pravosudja saslušanjima ce razmotri žalbe o njihovoj sposobnosti. Ovo je krajnje vreme da se EU uslovi uzmu u obzir posle deset godina.Vi ne možete dozvoliti da korupcija u sudstvu ostane zastićena, a to je uslov koji EU svake godine nalazi kao neispunjen.
Predlažem da hitno u sudstvu očistite pristrasnost i neznanje . Vladavina Prava će Srbiji doneti snažni napredak, jer strane investicije ne dolaze gde sudjie sude po narudzbini.. EU predstavnik je rekao da optužnice moraju biti pred sudom, sto morate tumačiti a ne pred politićkim kadrovima i saucesnicima optuženih.

Werbeanzeigen

Црна Гора – Oсвећење храма Христовог васкрсења у Подгорици – Видео

http://www.in4s.net/patrijarh-irinej-veliki-slavni-dan-za-citavo-pravoslavlje-hriscanstvo/

Finally truth about Srebrenica Bosnia (documentary – “A town betrayed“) part 2

https://www.youtube.com/watch?v=o_ac24F0opI

СРПСКИ АКТЕРИ ТАЈНИХ ПОЛИТИЧКИХ ОПЕРАЦИЈА – Пише, Комнен Сератлић

Траг у времену из црног шешира

Српски актери тајних политичких операција

Ко је данас на трагу Милоша Богићевића, српског интелектуалца, дипломате и правника који је Њемачкој и свјетској стручној јавности понудио три тома „докумената о приоритетној одговорности Србије“ за Први свјетски рат „Издајице презиру и они којима услуге чине“

Данило Бата Стојковић и Звонимир Лепетић два незаборавна лика из филма „Балкански шпијун“

Актери тајних операција
У теорији тајних политичких операција, основним принципом се сматра да је најбољи онај сарадник који је убјеђен да у сарадњи са страном обавјештајном службом остварује своје, а не циљеве те службе. У редовима једног броја савремених српских интелектуалца, неких већ одавно експонираних уредника – новинара, шефова и припадника разних форума, посебно 5 јахачица апокалипсе невладиних организација, који се тако гласно већ годинама, свуда и на сваком мјесту у земљи и иностранству, изјашњавају о српској кривици за минули крвави вјерски и етнички рат, о српској кривици на Космету, не треба приоритетно тражити класичне „балканске шпијуне“ ( и таквих има, али о њима сада није ријеч), већ модерне актере тајних политичких операција. Ти актери, односно учесници, нису умјели (или нису хтјели), а ни сада не умију да рашчлане, шта спада у ангажовање и борбу против конкретног режима, а шта је сарадња и докле та сарадња и однос могу да иду са страним представницима (фактором). Од настанка вишепартијског система такао су се понашали и понашају неки политичари, неки шефови партија, те представници опозиционих и позиционих странака. Они често у жељи да сруше противнике (противника), буквално улијећу у обавјештајну мрежу страних обавјештајних служби и других сличних организација да тога нису свјесни, што је опасније по земљу од класичних шпијуна.

Прије 2000. године и петооктобарске револуције, представници опозиционих партија, као и кртице у позиционим, интелектуалци, нажалост и познати културни посленици, тражили су помоћ из иностранства, путовали по свијету, а та путовања су плаћали ментори или стране фирме, банке, којима су обећавани разни послови, трговинска размјена, отварање експозитура када дођу на власт, држали предавања против своје земље, тражили новчану помоћ како би срушили тадашњи режим. Они то нису ни крили. Тужно је било слушати их у масмедијима, на разним округлим столовима, предавањима, сусретима са представницима власти икс-ипсилон земље (нису одлазили у земље које су биле наклоњене режиму). На тајним сусретима добијали су инструкције, обучавани су како да руше своју властиту државу. Примјера је безброј, у ствари просто је сурово колико их има.

С обзиром на деликатност теме, неопходно је указати да се у овом разматрању не ради о навијачком ставу, осјећњјима, што је у политици недопустиво, а најмање о личном увјерењу, да ли је било нужно или није рушење неког режима, односно да ли је потребно рушити, примјера ради, садашњи режим. У осталом, то остаје као поука за будуће владање (ваљда се извлаче поуке из прошлости), научно разматрање, посебно историчара. На овим просторима, што је карактеристично у српској историји, увијек се за несрећу руши, сруши држава умјесто конкретан режим. Такође, никоме није стало, боље речено, никоме није у интересу да се бави понашањем држављанина према држави и државе према држављанину, односно, која су права и дужности држављанина. Држављанство не повлачи само одређена права држављанина према држави, већ оно намеће и озбиљне дужности, које терете само домаће грађане: држављанин нема право да предузима било који непријатељски чин према својој држави, да је шпијунира, да одаје стратешке и друге тајне, да у својој земљи подстиче или учествује и терористичким акцијама у већини случајева нарученим из иностранства, убиствима, да у иностранству блати своју земљу, да на култуирном и информативном плану вријеђа достојанство своје ѕемље, дужан је да војно и безбедносно штити своју земљу, итд.

Стратези сукоба ниског интензитета
Моћни креатори „новог свјетског поретка“ учинили су све, управо захваљујући домаћим држављанима (актерима тајних политичких организација), сепаратистима, да разбију једну државу, а њен простор раздробе на ситне зависне и послушне банана државе, да би им диктирали понашање у унутрашњој и спољној политици (бојати це да ће поново неко помислити да је ово жал за оном државом од Ђевђелије до Сежане, не, тежиште је само на гљивично понашање држављана према држави као што је Стипе Месић чак написао „велико дјело“ у коме је основна порука: „Како сам разбио Југославију“).

Након што су западне обавјештајне службе темељито испитале колки је проценат Месића, Ђурића, Тупурковских, Богдановића, Алија. Кучана, Богића Богићевића, Глигорова, Силајџића, у војсци неких генерала, пуковника, па све до обичних војника, ангажовале су главне експерте из области стратегије „сукоба ниског интензитета“ и „новог свјетског поретка“ (Венс, Бжежински, Гелвин, Кисинџер, Роуз и повећи број других). Присјетимо се, да лицемјерје буде веће, класичну оружану побуну, Запад је оквалификовао као „демократски преображај“, „самоодбрану“, „домовински рат“, а држава против које је побуна дигнута, проглашена је агресором и окупатором. Вјерски и етнички рат претворили су у међудржавни. Чак ће тај и такав Запад, попут лажног покајања за тзв. преурањено признање Словеније, Хрватске, БИХ, као да би нешто касније признање ових сецесионистичких творевина произвело мање зло, признати појединачне грешке у драми народа на тлу бивше Југославије. А, онда је дошло питање, ко ће за тај рат, пред народом, потомством и историјом, бити проглашен кривцем, ко ће сносити све посљедице које неминовно слиједе након што таква квалификација буде општеприхваћена или неаргументовано силом наметнута. И за разбијање државе и за рат (многи од нас писали смо, говорили, упозоравали ко ће бити тај кривац, прије него што је именован), Запад је испоручио кривицу само једњ страни – СРБИМА. Основан је Хашки трибунал само за једну страну, бомбардована је само једна страна, разорено је ткиво, душа, растројен је само један народ – с р п с к и.

Тежина лажних оптужби
Почетком 1999. године, која ће ући у историју Европе као година злочиначког, геноцидног, варварског бомбардовања Србије, једна српска „интелектуалка“ одржала је предавање у хотолу Форум у Братислави (уочи бомбардаовања, растрчали су се многи српски интелектуалци, опозициони прваци по свијету, посебно по Европи да блаћењем своје земље припреме јавно мњење за „милосрдног анђела“). У великој конгресној сали били су присутни угледни политичари, домаћи дипломати, представници Дипломатског кора, углавном амбасадори, слушаоци Дипломатске академије Министрства спољних послова Словачке. Та дама, која се често „отргне“, занесе када нешто прича, када држи говоре у предизборним или неким другим кампањама, толико је пљувала, не само по ондашњем вођи, већ по цијелом српском народу. Уводна реченица је најавила какв ће бити тон и садржај излагања. Иако вјероватно никога није познавала у сали, осим једног или двојице организатора трибине, који су је дочекали на Аеродрому, рекла је: „Ја сам дошла данас овде да вама пријатељима саопштим шта се догађа у мојој земљи“. Замислите „у мојој земљи“, њена је прћија може да је пљује. (Тако је први ДОС-ов министар спољних послова, чим је преузео дужност, јавно изјавио: „Министарство и ја, према мојим западним пријатељима, немамо никаквих тајни“, није постао класични шпијун, већ модерни актер тајних политичких организација). Саопштавала је тако да је ненадано добила врућ „шамар“ од амбасадора једне западне земље (тај амбасадор је раније био један мандат савјетник у Београду), који је, када је водитељ рекао да присутни могу постављати питања, упитао даму да ли се након овог предавања може вратити у Београд. Мало је стресла главом и муцајући изговорила „дааа“, „дааа“. Амбасадор је затим рекао да је из земље у којој је више од тридесет година била диктатура, па ако ћете се слободно вратити, онда у вашој земљи није диктатура. Такве и сличне оптужбе, које се и данас саопштавају, посебно у масмедијима, увијек су служиле за једнократну употребу финансијерима и креаторима „новог свјетског поретка“. Они који их производе мисле да служе само за међустраначку борбу и заврзламу ради придобијања присталица, не водећи рачуна да несвјесно праве велике услуге стратезима ниског интензитета. Такође, новински извјештаји, ТВ емисије, серијали, служе за једнократну употребу. Али када се такве оптужбе саопштавају у студијама, књигама, романима неких антисрпских писаца, на симпозијумима, округлим столовима и другим састанцима интелектуалца (људи од науке), онда оне имају другу тежину. Изречене су управо ради тога да произведу одређене учинке.

У току вјерског и етничког рата, у највећем јеку етничког чишћења Срба у Хрватској, одржан је у Загребу симпозијум на коме су „научно доказане“ оптужбе на рачун српског народа. То што су на том симпозијуму говорили хрватски интелектуалци, углавном бивши Титови јањичари и фаворити, ангажовани у „домовинском“ рату и „борби против српске агресије“, не треба се ни чудити, али када тврдњу „о примарној српској одговорности за рат“ , односно „да је великосрпска освајачка политика основни узрочник рата на овим просторима“ изговори у сред Загреба и то као уводничар представница српских интелектуалаца, онда такав поступак вишеструко забрињава. И након таквог самолегитимисања, ти разгоропађени комунистички преображеници поново су се препоручивали као свеспасавајући арбитри у југословенској катаклизми креаторима унутрашње и спољне политике који њихову активност и непамте. Те промашене „велике наде“ (има их који су јахали попове) једне фазе југословенског комунизма, враћали су се и данас се враћају попут лешинара и надносе над масовне гробнице, згаришта и рушевине да осмотре стравичне учинке и властите деструкције. И данас има у Хрватској велики број на власти тих живућих гробара из периода Маспока 70-их, захваљујући којима је ондашња држава, Брозовци, Бакарићевци и др, све њихове идеје правно санкционисала у Устави из 1974. године. Међу њима и међу српским сличним актерима има оних који би хтјели да нас поново сакупе и да нам у догледној будућности поново приреде крвави разлаз, као да ових до сада није било и превише. То се посебно огледа у култури и спорту. Српска страна је упорана да се поново организују заједничка спортска такмичења са бившом „браћом“, а хрватски ногометни маг Марковић изјави да нема ништа од тога, „још најмање 15 година“, док тобоже они „залијече ране“. Милије је неким урлаторима и арлаукачама да пјевају у Хрватској (и то заједно са онима који су испјевали оду, захвалницу – пјесму Њемачкој или са оним који пјева „да ће Дрину прегазити и Србију запалити“), Словенији и које куде, него да се воде напију. Пјесме неких Оливера и других дочекују нас по београдским и не само београдским кафићима и ресторанима, али они не долазе у Београд, као и књижевница С. Дракулић не може да дође „јер је Београд постао метафора за рат“. Мучи њих истина да у последње вријеме многи са свих страна долазе у Србију. Радо би они зарадили понеку пару у Србији и понапили се и најели у Скадарлији.