mila aleckovic i ivan ivanovic

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=K1W4zPFlPuY#t=69

Werbeanzeigen

ЈЕДНА ОД НАЈВЕЋИХ ЗАБЛУДА ЧОВЕЧАНСТВА ЈЕ УВЕРЕЊЕ ДА ПОСТОЈИ АПСОЛУТНА СМРТ

ЈЕДНА ОД НАЈВЕЋИХ ЗАБЛУДА ЧОВЕЧАНСТВА ЈЕ УВЕРЕЊЕ ДА ПОСТОЈИ СМРТ

Једна од највећих заблуда човечанства је убеђење да постоји смрт у смислу тоталног мировања и заувек нестанка – нити постоји апсолутно стање мировањаи нити има апсолутног нестанка – Живот је као и космос, непрестано кретање без почетка и краја

Очигледно је да живот представља кретање, покрет, што подразумева непрекидно мењање позиције у односу на свој предходни положај у односу на своју околину. Из тог разлога ништа није апсолутно исто па нити једна секунда предходној. Цео свет, цео космос је у непрекидном кретању па се све ствара и рађа у покрету па ни то што настаје што се роди није исто предходном већ у већој или мањој мери само слично. Према томе, живот је кретање а наш живот је само једна секвенца, фасета, материја сачињена од енергије светла таме и душе, посебна, специфична форма тог кретања. Пошто је кретање непрекидно суштинско преображавање не постоји нити може постојати смрт већ само вечито кретање без почетка и краја без могућности мировања односно стања смрти,што доказује непрестано преображавање. Све што се креће (пошто не постоји ништа што се не креће, што је у апсолутном латентном стању мировања) је у односу на све друго што се креће у сваком делићу времена у другачијој позицији од предходне. Кад не би то било тако онда се не би то стање могло назвати кретањем већ би се могло назвати мртвим непромењивим стањем што како то видимо и знамо то не постоји у читавом космосу. Пошто се цео космос налази у латентном кретању, силе које настају из тог кретања утичу на све остало из покрета, у покрету, на све око себе што исто тако не може остати и бити у кретању апсолутно аутентично било чему, чврсто, не промењљиво што би за себе онда представљало смрт. Из тога се да закључити да не постоји ништа што се не креће, све се креће и све што се креће утиче једно на друго што води до непрекидног преображавања по утицају међусобне енергије која проистиче из тог кретања. Тај медђусобни утицај у непрекидном покрету води до непрекидног преображавања где нити једна секунда, нити један делић времана не представља стопостотну предходну ситуацију већ може представљати већу или мању сличност. Из тог покрета из којег настаје непрекидно кретање (живот) што има за последицу непрекидно превирање, преображавање, представља у суштини напредак целокупног система вечитог кретања или другим речима покрета односно живота што није ништа друго до вечито преображавање у покрету а то значи да смрт не постоји и да је све подложено променама односно напретку кроз преображавање и превирање. Све се креће и напредује путем преображавања односно промена насталих утицањем од вечности кретања. Из тих разлога не постоји ништа на свету стопостотно исто већ само слично! Из тих разлога нећемо наћи у читавом космосу апсолутно исту звезду нити планету па нити исту попут наше плаве планете зване земља што не искључује могућност да постоји негде у космосу веома слична из времена сличних гравитацијских сила које су утицале на њен настанак што је уистину веома, веома мало вероватно али ипак могуће. Следећи закон бесмртности превирања и преображавања у себи слично да постоји ипак негде нешто слично што не значи и исто.

То вечито кретање ослобађа огромну енергију која има за последицу не само то да на овоме свету ништа не настане стопостотно исто већ баш то представља и умножавање разноврсности односно напредак као резултат вечитог кретања односно живота. То значи да све напредује и на овоме нашем свету у свом правцу јер ништа не остаје исто као што је у предходној секунди односно делићу времена било. Напредак значи учинити помак од предходног места . То се може сматрати за принцип на којем почива целокупан космос па и целокупно човечанство. У којем правцу ће се нешто развијати у нашем микрокосмоу зависи и од самог нашег микрокосмоса у којем душа представља срж атома наше душевности која одређује правац којим ће мо ићи, кретати се односно развијати, једном речи речено, живети. Из тога се да закључити да је сваки покушај кочења, заустављања на сазнањима старих пророка који су своја сазнања на основи тадашњих консталација извлачили у ствари спутавање живота а стим и душе што води ка стагнацији душевности, супротно вољи свемоћнога. Да би се душа развијала а са њом и душевност, мора се кретати у корак са животом односно законитостима вечитог кретања, живота, где преображај представља један корак на путу вечитог кретања односно вечитог живота душе а кроз њену душевност вечитог нашег живота у хармонији што је могуће остварити само равнајући се по новим актуелним сазнањима који воде ка хармонији живота односно вечитог кретања. Другим речима наш дух неће бити никад исти предходном па ни наша душевност предходној душевности предходних генерација већ само слична а по разноврсности богатија. Ту чињеницу би морали да прихватимо уколико би желели да нам живот буде хармоничан. Напредак у душевности се огледа у новим сазнањима а резултати примене тих сазнања у животној хармонији. Од последњих профета и пророка је прошло много времена, космос и живот је од тада превалио огромни пута да се равнало по консталацијама из времена тих тадашњиг пророка и светаца. У вечитом покрету, животу, се далеко одмакло а да се новим околностима, новим сазнањима, није прилагођавало што је довело до огромних дисхармонија у кретању односно душевном развоју и суштинском животу. Профет постаје профетом зато што препозна знаке свог времена и на основу њих предвиди смернице које воде хармонији живота који није ни тренутка апсолутно исти предходноме са тенденцијом да прерасте у каос. То значи да се укорак са животом морају препознавати знаци, сигнали који стварају консталацију нових позиција, утицајних снага гравитације насталих из покрета живота, који одређују животне услове савременог времена у којем се живи. Многи знаци из доба наших прапрофета и старих светаца по којима су се тада равнали видовити светци су остали слични али не и апсолутно исти што захтева судобну, корак у корак, савремену анализу знакова савременог времена који произилазе из нових консталација проузрокованих силом кретања односно животом како би се душом и душевношћу напредовало у правом правцу који води живот у живот хармоније. Без препознавања знакова времена свога, нема ни развоја душевности а без ње ни напредка животу. Наши светци давнина су били светци јер су препознали знаке времена својега доба остављајући нам поруке са упутствима која су важила столећима а понеке су и од вечности. Али то нас не ослобађа од своје обавезе препознавања сигнала, знакова, знамења, свога времена, консталације у којој актуелно живимо, како би дошли до актуелног учења порука актуелних консталација нашег животног доба да би и ми оставили своје животне поруке следећим генерацијама. Живот тече да би се превирањем преобразио и прилагодио у покрету новонасталим околностима како би од вечности био. Сазнања из тадашњих околности наших старих светаца не могу решити наше данашње проблеме без да се допуне сазнањима и поукама произашлих из актуелне контсалације из којих произилазе актуелне животне законитости по којима нам се ваља равнати како би живели живот у хармонији са сазнањем да нећемо никада моћи стати нит моћи умрети већ само превиратњем душе вечито живети, у покрету бити. На овоме свету ништа не нестаје нити одумире већ само превире, из једног стања у друго преобразује. Дали ће мо у хармонији свој живот живети зависи добрим делом од нас самих и нашег душевног живота а он опет од препознавања знакова својег времена и извлачења из њих како краткорочних тако и дугорочних порука. Позивати се само на прастаре светце не ићи у корак са временом живота, не допуњавати њихове поуке новим сазвањима је супротно вољи Свемоћнога.

Душан Нонковић