NJEGOŠ I GERGELEZ ALIJA

Povodom 200-godišnjice rođenja Petra II Petrovića Njegoša –

NJEGOŠ I GERGELEZ ALIJA

Neosnove optužbe Albanaca protiv Njegoša –

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Spev LAHUTA E MALSISË (=GORSKE GUSLE) je glavno delo albanskog pisca, Franjevca Ðerđ Fišta (Gjergj Fishta). Istovremeno to je i glavno delo albanske književnosti u poeziji, albanska nacionalna epopeja.1

Ðerđ Fišta se rodio 23. oktobra 1871, u Fište2, selo u okolini grada Škoder (Skadar). Učio je u koležu Trošana (Skadar), studirao je filozofiju i teologiju u Gorici, kraj Livna (Bosna), i bio prisan prijatej Silvija Strahimira Kranjčevića, o kome je pevao i posvetio mu jednu od svojih najlepših pesama.3 Po povratku sa studija, 1894. pričešćen je za popa i imenovan za nastavnika u kolež Trošana, zatim je bio običan pop crkve sela Gomsiće (okolina Skadra), gde se upoznao sa Preng Dočiem, poglavarom crkve oblasti Mirdita, jedan od najjačih albanskih pesnika tog vremena. Sa njim je formirao Književno društvo BASHKIMI (= Jedinstvo), čija je azbuka, na Kongresu Albanaca 1908. godine, izabrana za azbuku albanskog jezika. Na tom Kongresu Fišta je jednoglasno izabran na dužnost predsednika Komisije za određivanje današnje azbuke albanskog jezika. Godine 1902. imenovan je za direktora Franjevačke gimnazije u Skadar, gde je među prvima počeo da upotrebljava u nastavi albanski jezik. Bavio se intenzivno književnim stvaranjem, kao i društveno-političkom i kulturnom delatnošću. Kao pisac i publicista on je glavni predstavnik klerikalno-katoličke književnosti Albanaca. U Zadar (Hrvatska), godine 1905. objavljuje prvu pesmu speva GORSKE GUSLE. Od 1913. do 1938. upravlja časopis HYLLI I DRITËS (= « Zvezda Danica »), jednu od najaktivnijih tribuna katolika Skadra i Severne Albanije, koju je sâm osnovao. U to vreme proslavio se kao jedan od najvećih književnika Albanije. Zato su ga 1919. godine izabrali za delegata Albanije na Mirovnoj konferenciji u Parizu, a 1921. godine izabran je i za poslanika Albanskog parlamenta, gde je imenovan na dužnost podpredsednika Sobe, predsednik Komisije za Prosvetu i Komisije Bilansa.

Godine 1907, u Sarajevo, objavljuje satirični spev ANZAT E PARNASIT (= Ose Parnasa), a 1909, opet u Zadru, objavljuje knjigu PIKA VOESET (= Kapi rose). Zajedno sa Ljuiđom Gurakući (Luigj Gurakuqi), jedan od najeminentnijih albanskih društveno-političkih radnika svoga vremena, takođe i pesnik, i to izvrstan, formirao je godine 1917. Literarnu komisiju, koja je odredila geginski dijalekat Severne Albanije za albanski službeni i književni jezik. U oktobru 1921. otvorio je u Skadar gimnaziju ILLYRICUM pod upravom Franjevaca. Godine 1923. objavio je pamflet u stihovima GOMARI I BABATASIT (= Magarac oca Tasa), koji je – kako kažu albanski akademici – « upravljen protiv laiciziranja škola u Albaniji uopšte, protiv društvenog i kulturnog napretka zemlje. Jedan dobar deo njegovog književnog stvranja prožima se duhom verske nastrojenosti »4. Iduće 1924. godine objavljuje delo MRIZI I ZANAVE (= Odmaralište vila), a 1927. melodramu SHËN LUIGJ GONZAGA (= Sveti Luka Gonzaga). Godine 1930. od Franjevačkog reda imenovan je Lector Iubilatus honoris causa. Iste godine predstavlja Albaniju na Interbalkanskoj Konferenciji u Atini, zatim u Stambolu (1931) i u Bukureštu (1932). Godine 1935. izabran je za Provincijala Franjevaca Albanije. Na dan okupacije Albanije od italijanskih fašista, 7. aprila 1939, pozdravio je okupatore kao oslobodioce od muslimana. Odmah posle toga proglašen je za člana Akademije nauka Italije5. On je prvi albanski akademik. Njegovo književno stvaranje je jako široko i raznoliko. Pisao je pesme, poeme, drame i dr. Umro je 30. decembra 1940. i sahranjen je u crkvi Gluhog Dola u Skadar, koju su Enverovci razorili i posmrtne ostatke Ðerđa Fište bacili u reku, pošto su ga vlasti okarakterisale i osudile kao najreaksionarnijeg pisca albanske književnosti. Posle pada enverizma počela je rehabilitacija Ðerđa Fište..

Njegovo glavno delo, spev GORSKE GUSLE, prožima se besnim šovinizmom protiv Slovena uopšte, a protiv Crnogoraca napose. Ono je služilo i služi albanskim nacionalistima za indoktriniranje i huškanje albanskog naroda protiv svih svojih suseda.

U tom delu, koje je počeo da u odlomcima objavljuje za vreme turske okupacije Albanije i dovršio ga 1937. godine, kada se objavljuje po prvi puta u potpunosti, stožer dogadjaja je borba Albanaca protiv Crnogoraca. Spev predstavlja jednu epsko-poetičnu panoramu glavnih istorijskih događaja godina Albanske lige (1878), pa sve do proglašenja nezavisnosti Albanije (1912). Spevan je u duhu albanskih narodnih pesama, pogotovo epskog ciklusa o Krajišnicima (junacima naše Krajine, u Hrvatskoj) i sa « pozicija katoličkog klera ; u njemu je Ðerđ Fišta himnizirao zaostalost života albanskih gora, patrijarkalizam, neznanje, uzdizao je najamništvo i dr. »6, kako to kažu sami albanski akademici, a i drugi, pa i strani naučnici.

U GORSKE GUSLE, kod pete pesme, sa naslovom DEKA (= Smrt)7, inkludiran je i epos o Gergelez Aliji (na albanskom Gjergj Elez Alija), kompilacija omonimne pesme albanske narodne epike (cikal o Krajišnicima). Za Ðerđ Elez Aliju, u brazdi narodne rapsodije, peva uz gusle Kacel Doda, dok ga Oso Kuka8 sa mladićima slušaju.

Savremeni albanski naučnik Injac Zamputi kaže « da postoji jedan poseban razlog zašto je inkludirao Fišta u « GORSKE GUSLE » tu epizodu »9. Prema njemu :

« Razlog je jer je za Ðerđ Elez Aliju pevao u « GORSOM VIJENCU » i Njegoš, ali poklanjajući ga turskom logoru, skidajući mu karakteristiku branioca svoje zemlje. Fišta je hteo da kaže svetu da su heroji pesama o Krajišnicima naši i da se njihova zbivanja ponavljaju sa novim herojima. »10

Za albanski cikal narodnih epskih pesama o Krajišnicima i o njegovom poreklu pisao sam jednu posebnu, detaljnu i zamašnu studiju11. Zato se ovde neću zadržati na tretirani problem porekla tog cikla i same rapsodije GERGELEZ ALIJA, kao i same ličnosti Ðerđ Elez Alije.

Ovde hoću da tretiram optužbe, koje se upravljaju protiv našeg nacionalnog pesnika Petra II Petrovića Njegoša (1813-1851), koji je GORSKI VIJENAC, njegovo glavno delo i remek delo crnogorske književnosti svih vremena, nacionalna epopeja Crnogoraca i svih Jugoslovena, napisao ne samo za dobro svog naroda i svih Jugoslovena, već i čovečanstva uopšte, sa posebnom najpozitivnijom poentom za Albance. Od Njegoševog GORSKOG VIJENCA, pored Crnogoraca, najviše su videli i imali dobra sami Albanci, za što bi trebalo posebno pisati.12

U jednoj epizodi poeme GORSKOG VIJENCA Njegoš prikazuje svatove muslimana Crne Gore, nekakvog Mustafića iz Inogora (kraj Rijeke Crnojevića), koji – prolazeći poljem – pucaju iz pušaka i pevaju. U ovom njihovom porodičnom veselju učestvuju i njihova braća, Crnogorci hrišćanske vere. Jedan od Crnogoraca muslimanske vere, koga Njegoš pogrešno, ali po tradiciji, naziva SVAT TURČIN, peva :

Gergeleze, krilo od sokola

te na hata u raju poleće,

samovoljno, bez nikakva zora,

pred proroka da priđe izađeš,

hurije te divne zarobiše

te si nama tako zakasnio.

Izlaz k nama, časa ne počasi,

na tvojega krilata halata !

Ne zaborav sablje i mizdraka

i tvojega biča paklenoga

jer su vlasi uši podignuli

da okupiš stoku u torinu,

vuci su ti ljuto pogladnjeli.

Nek ti sine sablja damaskija,

da ne laju paščad na proroka.13

U produžetku, SVAT CRNOGORAC (Podrazumeva se Crnogorac hrišćanske vere), odgovara mu pevajući i on :

Ðe si, Marko, nagnuta delijo ?

Iako si turska pridvorica,

al si opet naša perjanica.

Pojaš’ Marko, tvojega Šarina.

Od oružja ništa ne uzimaj

do tvojega teška šestoperca.

Njim Aliju zgodi među pleća,

pa mu na čast prorok i hurije !14

Znači, kako vidite, imamo jednu prosto versku kontradikciju između Crnogoraca hrišćanske i Crnogoraca muslimanske vere, između onih koji se bore za nacionalno oslobođenje od turskog ropstva i onih koji su se stavili u službi okupatora. Apsolutno ništa sa Albancima ili sa bilo kojim Albancem, pa ni sa « njihovim » Ðerđ Elezom. Ovo je i kvintesencija ovog dela, gde se za Albance i njihovog nacionalnog heroja Skenderbega govori samo najlepše.15

Ova pesma svata « TURČINA » je originalno stvaranje Njegoša, a ne kakva kompilacija, kao što je slučaj kod Fište. Ona nije uzeta ni iz koje poznate rapsodije o Gergelezu Aliji, ali se oslanja na jugoslovenske narodne pesme o njemu i na jugoslovensku narodnu tradiciju: prvi deo, svata « TURČINA », na tradiciju naših jugoslovenskih muslimana, a drugi, svata CRNOGORCA, na tradiciju naših jugoslovenskih hrišćana. Vuk Karadžić, u njegovom REČNIKU piše :

« Srblji pripovedaju da je nekakav Turčin iz Bosne Gergelez Alija (koji se pjeva u pjesmama) skočio na konju s toga brda (s brda Gergelez u Budimu) u Dunav za carevo zdravlje, kad su Turci osvojili Budim g. 1526. » 16

Kako rekosmo, Njegoš pogrešno naziva TURCIMA njegove sunarodnike muslimanske vere, polazeći od vere, jednačeći ovako njihovu muslimansku veru sa turskom nacionalnošću, iako na jednom drugom mestu i sâm kaže :

Ne pita se ko se kako krsti,

već čija mu krvca grije prsi.

Njegoš je sasvim svestan da to nisu pravi Turci, već rođena braća hrišćanskih Crnogoraca. Sav je GORSKI VIJENAC prožet ovom svešću i pomenutom izražajnom greškom.

Ovo jednačenje muslimanske vere sa turskom nacionalnošću čini i Vuk Karadžić. Ovo čine i dan-danas skoro svi, iako se istina probija napred17 i hrišćanski Jugosloveni se razjašnjavaju i osvešćuju da tzv. « Turci » ne samo što nisu Turci, već su i braća iste krvi i istog nacionalnog porekla sa svim ostalim hrišćanskim Jugoslovenima.

Bezdrugo da se od rečenoga izdvajaju pravi Turci, koji se razlikuju od ovih jugoslovenskih « Turaka » pre svega njihovim turskim jezikom, kome u GORSKOM VIJENCU nema traga, što znači da u njemu nema ni govora o Turcima.

Jugosloveni hrišćanske vere nazivali su TURCIMA i muslimane ostalih nacija Balkana. Znači i muslimizirane Albance.

Njegoš je stvorio jedno umetničko delo, a ne neku naučnu studiju. Sledstveno, on se ne bavi nacionalnim poreklom Gergelez Alije. Njegoš niti oduzima Gergelez Aliju nikome, nijednoj naciji, ponajmanje Albancima ( !), niti ga daje kojoj drugoj naciji, ponajmanje svojoj, Crnogorcima. On njega ne daruje ni « turskom logoru », već ga tretira onako kako je bio u svesti narodnih masa i u stvarnosti, u svesti jugoslovenskih masa (muslimana i hrišćana) i turskih masa.

U jugoslovenskoj narodnoj pesmi Gergelez Alija nam se predstavlja kao član turskog tabora. Da nije trebao Njegoš, koji predstavlja kao članove turskog logora i svoje muslimanske sunarodnike, da nam predstavi Gergelez Aliju kao člana drugog logora – antiturskog ?! Zamislite Gergelez Aliju rame uz rame sa hrišćanima protiv Turaka i muslimana. U devetnaestom veku imamo Hasan pašu Resulbegovića18, savremenik Njegoša, koji je nešto tako učinio, kao i kojeg drugog, pogotovo među našim muslimanskim pesnicima, ali u šesnaestom veku ni Gergelez Alija, ni ma koji drugi musliman nije to učinio.

Mi mislimo da je Gergelez Alija, u stvarnosti, takav i bio, kako ga prikazuje Njegoš, na strani Turaka. Ne zato što nam to tvrdi Vuk Karadžić sa njegovom citiranom beleškom. Među prvim našim muslimanima, koji su se odelili od Turaka i počeli da se bore rame uz rame sa svojom hrišćanskom braćom protiv turskog okupatora, jesu pomenuti Resulbegovići19 (i oni ne svi !), od kojih će izaći i prvi musliman crnogorski vojvoda.20

Oko pedeset godina posle Njegoševog umira, isto će ovo reći i Albanac Sami Frašri, kao istoričar, a ne kao književnik. Znači, i da nije pisao jedno umetničko delo, i da je pisao jednu naučnu raspravu, posebno za Gergelez Aliju, Njegoš ga nije mogao predstaviti drukčije. On ne predstavlja drugčije ni svog Vuka Brankovića21, pa ni pomenutog Marka Kraljevića, iako se isrorijska činjenica o njima razlikuje od umetničke inkarnirane svesti.

Ne zaboravite da i albanski književnik Ndoc Nikaj (1864-1945), katolik, smatra TURCIMA sve Albance muslimanske vere i pretendira da su se za slobodu Albanije borili samo njegovi katolici. Mnogo daleko od ove ideje nije ni Ðerđ Fišta, koji isto tako naziva TURCIMA muslimanizirane Albance, samo što ih ovaj i ređa pored svojih katolika, kad je reč o njihovim borbama protiv Crnogoraca :

Rrajnë n’Kulshedër t’ k’shtenë e turq…

Jurišu na aždaju Hrišćani i Turci,- kaže Fišta.

A treba znati i to da se N.Nikaj rodio petnaest godina posle umira Njegoša i živeo je do u naše dane. Što više on je i sa visokim obrazovanjem (Njegoš je imao samo srednje obrazovanje !). Preko svega, veći deo njegove nacije sačinjavaju muslimani, dok Njegoš svoju naciju ima znatno pretežno pravoslavne vere. Crnogorci muslimanske i katoličke vere su jedan skoro beznačajan postotak. Sledstveno, N. Nikaj je trebao da bude avanciraniji od Njegoša. I pored ovoga, u njegovim delima, ponajmanje u životu, nigde ne nalazimo najnapredniju i najhumaniju ideju Njegoša : « Ne pita se ko se kako krsti… »

Istiniti Gergelez Alija, što više i onaj iz jugoslovenskih rapsodija, branio je svoju zemlju, ali pod turskom zastavom, tlačeći i terorizirajući svoju braću iste krvi – hrišćane (I ne samo njih, već i muslimane !) upravo onako kako nam ga predstavlja i Njegoš u njegovim stihovima. Znači – on je bio kolaboracionista, saradnik okupatora. Da ne govorimo i o tome da je pripadao i izrabljivačkoj vladajućoj klasi feudalaca. Što kod Albanaca Ðerđ Elez Alija UMETNIČKI uopštava « otpor protiv zavojevačkih stremljenja tuđinaca, najviše žrtvovanje za slobodu domovine, za porodično i lično dostojanstvo »22, Njegoš ga iz više razloga nije mogao predstaviti takvog. Pre svega zato što on nije bio takav na jugoslovenskom terenu, a zatim i zato što ga Njegoš nije poznavao kao takvog ni u albanskoj umetničkoj svesti. Sigurno da albansku narodnu rapsodiju za Ðerđ Elez Aliju, koja je zaista jako lepa, on nije ni čuo, a kamoli da ju je čitao i studirao. U njegovo vreme ona nije zabeležena slovima, ni na albanskom jeziku, koji Njegoš nije znao, kamoli na njegovom jeziku. Zatim, kao što sam istakao, Njegoš nije mogao da transformiše istinitog Gergelez Aliju, realnog, u nešto nerealno, umetničko, kao što su ga transformirali Albanci, ili zato što se ovo sviđa Albancima. Treba znati i razumeti da je figura Gergelez Alije kod Njegoša ne samo sasvim realna, već i u funkciji ideje i ciljeva njegovog dela. Kod Albanaca figura Ðerđ Elez Alije nije realna. Onako kako je karakterišu albanski akademici ona je proizvod muslimanske svesti, kojoj se podčinila i katolička svest zato što je bila (i jeste !) pod pritiskom dominirajuće muslimanske svesti Albanaca. Sem toga imamo posla i sa jednom retuširanom verzijom izdavača, koji je poznat kao talentiran književnik i ideološki formiran albanski nacionalista. Sav albanski cikal o Krajišnicima je prerađen od sakupljača i izdavača u duhu albanskih stremljenja XX-tog veka. Ovo priznaju i sami Albanci, koji su se bavili studiranjem tog cikla. Tako da možemo govoriti o pravom Gergelez Aliji i o prerađenom Ðerdj Elez Aliji, koji je prilagođen albanskoj stvarnosti i albanskim iluzijama i stremljenjima. Da su i Albanci pretežno hrišćani, njihov se Ðerđ Elez Alija ne bi razlikovao ni najmanje od našeg, hirišćansko-crnogorskog.

Sledstveno, nije pravo da se optuži Njegoš da je « poklonio » turskom logoru Gergelez Aliju i da mu je « skinuo karakteristiku branioca svoje zemlje » – tobože Albanije. Injac Zamputiu i kome god drugo od Albanaca treba da je jasno da i njihova Akademija nauka tretira Ðerđ Elez Aliju kao pozitivnu figuru SAMO na umetničkom planu (« Umetnički uopštava » – kažu albanski akademici)23, jer na realnom planu on ne učestvuje ni najmanje na nijednom krajičku pozitivne istorije albanskog naroda. Činjenicama i dokumentima je dokazano da je pravi Gergelez Alija bio Jugosloven, Bosanac24. Da čuje da su ga Albanci prisvojili, sigurno bi se prevrnuo u grobu.

Kod Njegoša nemamo nikakve antialbanske tendencije, dok kod I. Zamputija imamo očiglednu anticrnogorsku i antijugoslovensku tendenciju. U vreme kad je Njegoš pisao GORSKI VIJENAC, antagonizmi između Albanaca i Crnogoraca još se nisu bili rodili. Sledstveno, on nije imao kako da stvara i da deluje u suprotnosti sa albanskim ambicijama. Na drugoj strani, kod Fište anticrnogorske tendencije su najflagrantnije, najevidentnije, jer je GORSKE GUSLE konceptirao i stvorio u jedno vreme kada su antagonizmi albansko-crnogorski ne samo rođeni, već su i iritirani do vrhunca. Utoliko više se vide ove tendencije kod Injaca Zamputia, kod koga su najflagrantije anticrnogorske i antijugoslovenske. Što više, iako se Injac Zamputi busao u prsa za marksizam-lenjinizam i za proleterski internacionalizam, što nemamo kod Fište, « drug » Zamputi je danas ( 1995. godine !) manifestirao i manifestira jednu nacionalnu intoleranciju mnogo-mnogo veću od Fištine nekada (skoro pre jednog veka !). Ja bih rekao da Fišti nije pošlo ni na um da se Ðerđ Elez Alijom suprotstavi Njegošu i njegovom Gergelez Aliji. Sve ono što kaže I.Zamputi u vezi Njegoša i Fište nije ništa drugo već žbirovanje i tendenciozno interpretiranje, izmišljotine i ogovaranje, fantaziranja, koja imaju za cilj da potstreknu Albance protiv Crnogoraca.

Na kraju krajeva, umetničke figure, koje prelaze od jednog naroda u drugi, svako može da ih tretira (ima pravo da ih tretira !) po svojoj volji. Nema ništa apsurdnije nego optužiti crnce zato što đavola zamišljaju BELOG, ili da nas, belce, optužuju crnci zato što đavola zamišljamo CRNOG.

Njegoš nije postao objekat napada samo I. Zamputia. Prvi je sâm akademik Ðerđ Fišta koji se izrazio, bez prava, na pežorativan način za njega, pošto se od Njegoša nadahnuo za svoje stvaranje i iskoristio ga je do maksimuma25. Injac Zamputi samo je produbio ovaj tendenciozan i neprijateljski stav, dok drugi, njegovi sinovi, odoše protiv Njegoša u krajnji ekstem, najsramniji i najbezobrazniji, što im bezdrugo ne služi na čast.26 Za to ćemo govoriti nekom drugom prilikom27. Ovde hoćemo da istaknemo samo da je došlo vreme da Albanci kažu svom narodu istinitu reč kako za Njegoša, tako i za njegov narod, pa i za sve druge susedne narode, jer je istina kao sunce, koje se ne može pokriti rešetkom. Sa druge strane ovo je i za dobro samog albanskog naroda, pošto istina, pa i najgorkija, ne može da ne bude i u službi njihovog dobra.

Dodajem ovde da se lažima o Njegošu u poslednje vreme afirmirao i albanski književnik Ismail Kadare, nastojeći da prikaže albansku feudo-buržuasku inteligenciju kao pozitivno raspoloženu prema crnogorskoj kulturi, a sa diversionističkim ciljem da se dodvori prestolonasledniku Crne Gore i zapadno-evropskom antikomunističkom svetu.28

Ženeva,

Avgust 1993.*)

______________

1) Albanci muslimanske vere nastojali su i nastoje da kao takvu, kao svoju nacionalnu epopeju, proglase spev HISTORIA E SKENDERBEUT (= ISTORIJA SKENDERBEGA) njihovog nacionalnog pesnika Naim Frašri, musliman bektašinac, ali bezuspešno, jer stvarno to delo ne zaslužuje tu čast ni u kom smislu. Katolici su, sa druge strane, proglasili Fištu za nacionalnog pesnika (Vidite predgovor trećeg izdanja njegovog dela LAHUTA E MALSISË, Rim 1991, str. VII), i oni bezuspešno, jer je ulogu nacionalnog pesnika odigrao Naim Frašri i, bez obzira na kvalitete njegovog književnog stvaranja, on je tu čast i zaslužio.

2) Kaplan BUROVIĆ : PATRONIMIJA SHQIPTARE, revija YLBERI God. II, Br. 2-3, Ženeva 1994, str. 24, kol. I. Etimologija ovog toponima je srpska, od apelativa SMOKVIŠTE. Akademik prof. dr. Eqrem Çabej misli drukčije, da je tobože od albanskog apelativa FIKSHTË, koji je nepostojeć, izmišljen od Çabeja.

3) Kaplan BUROVIĆ: Fishta dhe Kranjçeviqi, revija YLBERI God. III, Br. 4, Ženeva 1995, str. 9. Ova je studija objavljena na albanskom jeziku i u delu FISHTA DHE TË TJERËT, Ženeva 2001, str. 63-71.

4) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, str. 271, kol. I.

5) BRČIĆ M. : Susret dvaju pjesnika u Franjevačkom samostanu na Gorici kod Livna, časopis MARULIĆ, Br. 6, Zagreb 1982, str. 458.

6) Vehbi BALA : FISHTA Gjergj, u FJALOR ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, cit. delo, str. 271, kol. I.

7) Gjergj FISHTA: LAHUTA E MALSISË (= GORSKE GUSLE), treće izdanje, Rim 1991, str. 47.

8) Ličnosti iz GORSKIH GUSALA: Oso Kuka je istorijska ličnost, naš poturica, koji je poginuo na Vranjini, na strani Turaka, protiv nas, Crnogoraca. Albanci ga drže za svog velikog heroja, pa ga kao takvog slavi ne samo i Akademik Fišta, već i albanski “komunistički” književnici, oni koji se busaju u prsa za socijalistički realizam.

9) Injac ZAMPUTI: FISHTA – KOHA, NJERIU, VEPRA, Tirana 1993, str. 114.

10) Iden, str. 114.

11) Kaplan RESULI (BUROVIĆ): KADARE DHE RAPSODITË,- zatvor u Burelju (Albanija) 1979, objavljeno u Ženevi 2009.

12) Godine 1998. Akademik Burović je napisao studiju Njegoshi foli edhe shqip (= Njegoš je progovorio i na albanskom jeziku), gdje je potencirao upravo taj Njegošev sasvim pozitivan stav prema Albancima, koji se manifestuje u njegovom GORSKOM VIJENCU. Ta je studija, na albanskom jeziku, već objavljena u reviji YLBERI God. VI, Br. 7, Ženeva 1998, str. 9-12. Pod naslovom Njegoš na albanskom jeziku, a u prijevodu samog autora, objavljena je na našem jeziku u časopisu STVARANJE God. LVI, Br. 10-12, Podgorica 2001, str. 28-.34. Jedan fragmenat te studije unet je u Akademikovom djelu NJEGOŠ I ALBANCI, štampano u Podgorici 2002., str. 7-13, visoko cenjeno od crnogorske književne kritike, a persekutirano-zabranjeno od aktuelnih crnogorskih vlasti.- REDAKTOR.

13) Petar II Petrović NJEGOŠ : GORSKI VIJENAC, Sarajevo 1990, str. 72-73.

14) Iden, str. 73

15) Vidi za ovo kod Akademika Burovića Njegoš je progovorio i na albanskom jeziku, cit. stud. str. 9. Bilješka br. 12.- RED.

16) Citiram prema GORSKOM VIJENCU, cit. delo, str. 165, Objašnjenja uz « Gorski vijenac « .

17) Kaplan RESULBEGOVIĆ: Turčin, u zbirci pesama MORSKI VALOVI, Ženeva 1994, str. 43.

18) Kaplan BUROVIĆ: RESULBEGOVIĆI, Ženeva 1994, str. 64-65.

19) S.LJUBIBRATIĆ – T.KRUŠEVAC: Prilozi za proučavanje hercegovačkih ustanaka 1875 – 1878, u GODIŠNJAK ISTORIJSKOG DRUŠTVA BiH, VII, Sarajevo 1954-1961, str. 200-201.

20) Kaplan BUROVIĆ: RESULBEGOVIĆI, cit. delo, str. 80.

21) Petar II Petroviq NJEGOŠ: GORSKI VIJENAC, cit. delo, str. 20.

22) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH : FJALORI…, cit. delo, str.18, kol. II.

23) Iden, str. 18, kol. II.

24) Vidite potanko o ovome u djelu Akademika RESULI (Burovića) KADARE DHE RAPSODITË, cit. djelo.- RED.

25) Potanko vidite o ovome Akademikovu studiju Njegoš i Fišta, objavljena u njegovom djelu NJEGOŠ I ALBANCI, cit. djelo.- RED.

26) JEDNA ANONIMNA GRUPA ALBANSKIH INTELEKTUALACA : OTVORENO PISMO, Lucern (Švajcarska), 19. juni 1995. Faksimil tog « djela » je objavio Akademik Burović u svom cit. djelu NJEGOŠ I ALBANCI.- RED.

27) Vidite članak Albanski intelektualci i Njegoš, objavljen u mojoj knjizi NJEGOŠ I ALBANCI, cit. delo, str. 56-58.

.28) Ismail KADARE: RA KY MORT DHE U PAMË, Tirana 2000, str. 71.

Нобелова награда за Владимира Путина!

Home / Свет / Нобелова награда за Владимира Путина!
Нобелова награда за Владимира Путина!

Нобелова награда за Владимира Путина!

Јавне личности и посланици руске Думе покренули су иницијативу да именују руског председника Владимира Путина за кандидата за Нобелову награду за мир, имајући у виду његове напоре да се заустави рат у Сирији.Према речима депутата Јосифа Кобзона, руски председник је “више достојан” те награде, него њен ранији добитник амерички председник Барак Обама “који је подржао агресивне акције САД
 Координатор Међународног покрета за заштиту права народа Беслан Кобахија оценио је да је Путин “без сумње личност 2013. године”, као и да не верује да ће председник Русије коментарисати овај предлог “због његове скромКомитет за доделу Нобелове награде није желео да коментарише ове наводе истичући да се “имена кандидата држе у тајности”.Путинов портпарол Дмитриј Песков рекао је да уколико руски председник треба да добије признање за допринос мирном излазу из сиријске кризе, онда треба сачекати конкретне резултате.Извор: Танјуг, РИА Новости

SUBOTIČKI TAMBURAŠKI ORKESTAR:

https://www.youtube.com/watch?v=DamvYgGiDPA

VALCER CVEĆA:

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=GlMlitcjCQs#t=73