Кривична пријава против Вучића и осталих

http://dostajebilo.rs/krivicna-prijava-protiv-vucica-i-ostalih/

Кривична пријава против Вучића и осталих

Покрет “Доста је било – Саша Радуловић” поднео је кривичну пријаву против Александра Вучића због сумње да је, припремајући се за ванредне изборе, током друге половине 2013. године и почетком 2014, преко неидентификованих људи у згради Владе Србије, принудио директора Београдске пословне школе да “позајми“ 781 милион динара Симпу, Новостима, Кон Тикију и Ватерполо клубу “Раднички”.

Izvor: Javno.rs

Кривична пријава је поднета на основу извештаја новинара БИРН-а.

Не постоји ни један законски основ по коме би школа смела да пласира своја средства у виду позајмица било коме. Новац је дат компанијама које нису имале могућности да га врате јер су биле у великим дуговима, а гаранције за враћање позајмице нису биле законски осигуране.

Ноћни позиви мобилним телефоном директору школе, састанци у Влади, у просторији одмах поред Вучићевог кабинета, на које је позиван и претње да ће му новац узети са рачуна, чак и ако га сам не да, довели су до тога да је, мимо закона и без одобрења органа Београдске пословне школе, компанији Симпо уплаћено 540 милиона динара, Кон Тикију 186 милиона, Новостима 50 милиона и Рукометном клубу “Раднички“ пет милиона динара. Делом новца који је плаћен Симпу спонзорисан је Ватерполо клуб “Раднички“ са 45 милиона динара, а има индиција да се исто догодило и са делом новца који је дат Кон Тикију. Ни динар од “позајмице“ до јуна ове године није враћен. Новац увек оставља трага, тако да је веома лако утврдити токове новца након ових противзаконитих уплата.

Кривична пријава за злоупотребу службеног положаја и подстрекивање поднета је против Вучића, који је тада био први потпредседник Владе, против за сада непознатих службених лица Владе, компанија Симпо, Новости, Кон Тики и Рукометног клуба “Раднички“ из Крагујевца и против тадашњег директора школе Илије Самарџићa. Покрет је предложио да се испита и Вања Удовичић, министар спорта, као сведок.

Школа је позната као једна од ретких пословно успешних државних фирми, али и по блиским везама са СПС и СРС, односно СНС. У Управном одбору школе је својевремено био Томислав Николић, а диплому двогодишњих студија те школе има и Никола Петровић, кум Александра Вучића и генерални директор Електромрежа Србије.

Докази који упућују на сумњу о политичкој злоупотреби и незаконитом финансирању предизборних активности налазе се у Службеном записнику Буџетске инспекције Министарства финансија.

Прилог: Прва страна кривичне пријаве

Повезани текст:

BIRN – Државна школа као Владина банка
Eлeктрoмрeжe Србиje у рукaмa нeстручнoг Вучићeвoг кумa
Advertisements

Ђоковић почиње снимање филма о Николи Тесли

Ђоковић почиње снимање филма о Николи Тесли

Холивудски продуцент Гордон Бијелонић са Новаком Ђоковићем ради на снимању филма о Николи Тесли

Подијели

Facebook
Twitter
Новак Ђоковић

Холивудски продуцент Гордон Бијелонић са Новаком Ђоковићем ради на снимању филма о Николи Тесли, великом српском научнику.

Бијелонић је био одушевљен иницијативом Новака Ђоковића да се сними филм, а велике заслуге за сарадњу имају Новакова пријатељица Мирјана Сладић и бивши тенисер Душан Вемић.

Бијелонић је на шаљив начин најавио почетак сарадње, уз коментар „Не дај Боже да се два Србина сложе“ и поруку: Стварамо српску историју!

Подсјећамо, Новак је пред овогодишњи Вимблдон најавио да ће радити на пројекту о Тесли, што је полако почело да се остварује.

“У глави ми је пројекат о Николи Тесли који ће се остварити једног дана, надам се ускоро. На путу је нешто велико. Све је у томе да треба бити свестан колико је он урадио за цивилизацију. Увек је био поносан на своје српске корене, а људи не знају превише тога о њему. Покушавам да објасним људима да имамо светло због њега. Откриће наизменичне струје је довело до тога”, рекао је Новак за британски Телеграф у јуну.

Гордон Бијелонић је иначе рођен као Горан, родитељи му порекло вуку из БиХ, а после селидбе у САД, Гордон је радио као позоришни глумац прије уласка у продуцентске воде. Радио је са Робертом де Ниром, Џоном Траволтом, Форестом Витакером, Морганом Фрименом и бројним другим звездама.

Блиц

Обраћамо вам се у вези са тешком ситуацијом у којој се налази познати истражитељ догађаја у Сребреници

SREBRENICA HISTORICAL PROJECT

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.org

____________________________________________

Поштовани пријатељи Историјског пројекта Сребреница,

Обраћамо вам се у вези са тешком ситуацијом у којој се налази познати истражитељ догађаја у Сребреници, Борис Крљић, познатији по свом псеудониму Александар Дорин. Као што вам је вероватно већ познато, 17.  јуна швајцарске власти су га ухапсиле  и од тада он се налази у изолацији у истражном притвору.  Претпоставља се да је то у граду Базел, међутим швајцарске власти већ више од два месеца не издају никакво званично саопштење о Крљићу, где га тачно држе или о разлогу зашто је лишен слободе. Све информације којима располажемо су из неформалних извора.

Сви који су били убеђени у висок степен „владавине права“ у Швајцарској – шокирани су. Крљић је швајцарски држављанин, рођен у Швајцарској од родитеља српског порекла, и претпоставља се да би морао да ужива сва права која закон ове високо развијене, демократске и правне државе пружа својим својим грађанима.

Међутим, ако се те правне норме у Швајцарској генерално  поштују, Крљић је очигледно изузетак. Зато вам се обраћамо, у нади да ћете одвојити неколико минута свога времена и посветити их предмету несталог без трага Бориса Крљића/Александра Дорина.

Све што смо до сада неформално успели да установимо је то да се Крљић налази под контролом швајцарских власти у Базелу и да се већ два месеца налази у изолационом притвору, на неком месту које све више личи на алпијски Гвантанамо. Ми не прихватамо нормализацију такве праксе у земљи која себе сматра узорном правном државом.

Зато вас молимо да без одлагања пошаљете поруку правосудним органима у швајцарском граду Базелу, где је заточен Борис Крљић/Александар Дорин, и да захтевате да буде ослобођен или да Швајцарска обнародује природу оптужнице против њега, с тим да му се морају обезбедити све уобичајене могућности да се брани.

Адреса електронске поште где можете послати писмо је:

info.ug@jsd.bs.ch

          Редовном поштом можете им упутити писмо на следећу адресу:

Untersuchungsgefängnis Basel-Stadt (Remand Prison)
Binningerstrasse 21
CH-4051 Basel
Switzerland

          Писмо можете написати на српском или на енглеском, немачком или неком другом светском језику. Писмо треба да буде учтиво, кратко и категорично.

          Ваша интервенција би могла да одигра кључну улогу у разјашњавању судбине Бориса Крљића и његовом ослобађању уколико – као што претпостављамо – не постоји правни основ да буде у притвору.

          Подсећамо вас на чувене речи противника Хитлеровог режима, пастора Дитриха Бонхофера: „Када су дошли по Јевреје, нисам учинио ништа зато што нисам Јеврејин; када су дошли по вође радничких синдиката ћутао сам јер нисам радник; када су одводили комунисте нисам протестовао зато што нисам комуниста. Када су дошли по мене да ме воде више никога није било да дигне свој глас у моју одбрану.“

          Молимо вас да напишете писмо управи швајцарског затвора где се налази Борис Крљић и да захтевате да буде хитно  ослобођен, или да се објаве оптужница и докази против њега уколико швајцарске власти сматрају да постоје ваљани разлози да му се суди.

Срдачно,

СТЕФАН КАРГАНОВИЋ

Историјски пројекат Сребреница

 

Ден Хаг, 26. август 2015.   

OTVORENO PISMO DUCI-JU SIMONOVIĆ ZBOG KRITIKOVANJA NOVAK-A DJOKOVIĆ

Duci Simonovic – O Novaku Djokovicu i Sportu :

https://www.youtube.com/watch?v=-LDpdMmQjSc&feature=youtube_gdata_playe

Pošto Duci nije samo neki običan Duci već veoma poznata ličnost i sportska legenda sa pozamašnim uticajem na javno mišljenje odlučio sam se da mu se obratim na ovakav način putem javnog pisma:

Otvoreno pismo

Duci tu meša babe i žabe odnosno umereni i profesionalni sport ne praveći razliku izmedju rekreativnog, amaterskog i profesionalnog, baca ih u isti koš sa nezdravim profesionalnim a to se zove manipulacija poluistinama. Amaterski sport je medicina pa i terapija a i predstavlja najmasovniju vrstu sporta pa ne može nikako biti korektno niti se prihvatiti kao ispravno to paušalno mešanje i poistovećivanje amaterskog sa masovnim sportom odnosno sa profesionalnim ekstremnim pojedinačnim sportistima. Da profesionalno zanimanje sportom ne može biti zdravo dokazuju činjenice kao što to nijedna vrsta ekstrema zdrava ne može biti zdrava-sve što je preterano nije normalno pa ni zdravo! Što se Tiče njegovog stava o Novaku Djokoviću sad u doba demonizacije srba i to generalno po celom svetu kao i proglašavanjem Srebrenicom srpski narod genocidnim vodi do uništenja ne samo srpske populacije kao naroda već i do uništenja civilizacijski normi koje su na rubu svoje propasti, je takav stav Ducija po civilizaciju čovečanstva poguban jer on Duci kritikuje Djokovića koji dokazuje na delu da srpski narod nije takav kako ga predstavljaju propagandne mašinerije širom sveta baš tog neoliberalnog kapitalizma protiv kojeg je Duci spravom u srži i srcem i razumom pa i dušom protiv. Djoković na svojim plećima, u ovoj situaciji u kojoj se nalazi Srbija i civilizacija sveta izvlači ceo nam narod iz gliba demonizacije i zato mu je doprinos ne samo po srpski narod već i po svetsku civilizaciju ogromnih i nemerljivih razmera! Ni Milošu Obiliću nije pogibija bila od ličnog zdravlja. Sve zavisi ko iz kojeg ugla posmatra tu istu stvar. Duci je gleda iz idealizovanog ugla koji malo toga ima veze sa današnjom stvarnosti i odnosu političkih snaga na terenu. Sve i svašta je moguće kritikovati samo treba voditi računa dali nas to, kao narod, ujedinjuje ili nas polarizuje i cepa kako bi bili u celini žrtva baš tih uzurpatora moći koje tako svesrdno Duci spravom kritikuje. Duci mora znati da momenat u kom se nadje da i odlučuje dali će ili ne postići koš! Srbijua je u glibu demonizacije pa ko je dodatno polarizuje radi u interesu dušmana naroda a i protiv svojih jer što ne vodi slogi vodi u propast! Iz tog ugla gledano, po mene je svako onaj ko polarizuje narod izdajica sebe i naroda iz kojeg je ponikao. Naravno da to ne znači da ne sme biti objektivnnih kritika ali one moraju biti dobronamerne i zasnovane na istini i stvarnosti a ne na poluistinama koje vode u polarizaciju i razdor pa na kraju i ropstvo!

Dušan Nonković-Teodorović

Треба се бојати последица Вучићеве “владавине”

Треба се бојати последица Вучићеве “владавине”

Треба се бојати последица Вучићеве “владавине”

У време ИБ-а Тито је из белог света доводио читав чопор познатих имена из политике, науке, уметности… који би, пошто би се гостили широм целе земље, на повратку, изјавили да су се уверили да се у Југославији заиста изграђује социјализам, насупрот оном што се тврдило у Резолуцији ИБ-а. да ће Југославија постати капиталистичка земља.

Проф. Др. Слободан Турлаков, 22.08.2015

***

Данас имамо сличну ситуацију. Нема дана кад у Београд не долети неки функционер из Брисла, или пак из Енглеске, Француске, Немачке , САД, али и из Аустрије, Словачке, Чешке, Финске… који сви од реда изјављују како су задовољни привредним и друштвеним напретком Србије, хвалећи Вучића и његову владу, што овај одмах искористи да позове дежурне новинаре и камермане, да са великим самозадовољством и хвалоспевом обелодани пучанству, да и оно буде, крај празног астала, задовољно, и да честита самом себи што је гласало онако како је гласало 2012 и 2013.

Наравно, сви ови белосветски намерници, међу којима је било и председника држава и влада, уз речене хвале, нису пропустили прилику, да сви од реда, на крају помену и нужност решења Косова, што је предуслов за отварање тзв. поглавља у преговорима за улазак у ЕУ, у ком смеру иду и јачање добросуседских односа у региону, које Вучић и самоиницијативно непрестано форсира, чак тако и толико, да иако инсцениран атенат у Сребреници није успео или није требало да успе, одмах позвао оне који су у тој инсценацији морали учествовати или бар знати за њу, да дођу у Београд, како би учврстили добросуседске односе, потврђене погачом и сољу из руку девојака обучене у народну ношњу, како би се показало и доказало да Вучићева политика добросуседских односа има подршку народа, у ком смислу је одиграна и партија шаха и наложено певање песме: „Сарајево, љубави моја“.

Пошто истрага у Сарајеву споро напредује, мада је речено да је у атентату учествовало око 20-так гневних актера, Вучић који мора непрестано да буде у жижи камера и новинара, не може да чека, па је тако дошло до његове иницијативе о заједничком Дану сећања на жртве (грађанског рата) у бившој Југославији, па је снужденим лицем, провинцијског глумачког дилетанта, позвао све шефове држава бивших република СФРЈ а и непризнатог Косова да се придруже том његовом хуманитарном „искораку“ који би требало да доведе до општег помирења. И не само њих, већ и све евро-атланске представнике у Београду, да се придруже том његовом апелу, што они нису прихватили, (наравно, по налогу својих влада) те тако нису чак ни заставе својих земаља спустили на пола копља, чиме би изразили тугу за толиким жртвама, иако њихове земље толико причају и галаме о добросуседским односима, као последица општег помирења.

Дабоме, Вучић је био колико тужан, толико и разочаран због таквог односа пријатељских западних земаља. А посебно што су његову иницијативу одбили челници Хрватске, БиХ. и непризнатог Косова…

Има ли неког у овој земљи, који би могао јавно да запита Вучића, како може од „државе“ коју никад неће признати, већ и због тога што су протерали 250 хиљада Срба са територије која није историјски њихова, да тражи да се придружи његовој хуманитарној иницијативи у обележавању Дана сећања на невине жртве!? И шта би било да су прихватили Вучићев искорак ка помирењу и успостављању добросуседских односа, да ли би то значило да би Вучић онда, признао Косово?

Онај уштиркани министар унутрашњих дела, који вреба сваку и најмању прилику да се додвори Вучићу, успео је чак да срочи две глупости на ову тему: „Одбијање Вучићевог предлога, значи одбијање прилике за помирење“, и „Противници одбијају велику прилику за помирење“ упркос Вучићеве изјаве, да је из целог региона, „најмање глупих изјава потекло из Србије“.

Уосталом, о каквом помирењу може да се говори – кроз сећање на жртве! Вулин чак обећава да ће се Дан сећања сваке године обележавати, што значи да ће сваке године подсећати на невине жртве и будити код њихове родбине, па и читавог народа –– мржњу, а никако жељу за помирењем.

Како ће у Хрватској тај дан, 5. август, бити званично и општенародно слављен као дан победе над крајинским Србима, уз Томсонове песме у Книну и раздрагане узвике празничне публике: „Убиј. Србина!“, треба се озбиљно питати: Има ли у овој земљи Србији памети и достојанства, има ли оних који ће се питати – куда води и чему тежи ова бесмислена идеја Вучића и његове камариле?

Искрено речено, н е м а!

А најмање код њега лично, јер и после свега што се збило широм Хрватске, он је „убеђен да ће помирити регион, уводећи заједнички Дан сећања на све жртве ратова с простора бивше Југославије.“

Но, ипак, појавило се и код њега зрно памети, па каже: „Земље регије, помириће се пре или после, али никад кад то Србија хоће!“

Али, одмах ускаче његов вазда дежурни трабант, уштиркани министар, тврдећи да је Вучићева иницијатива државничка, и да му је жао што остали државници нису на том нивоу“, те нису могли ни да схвате „да је премијерова иницијатива била најбоља порука у изградњи будућности“. А и како би „кад гледају само своје ситне интересе“.

Не знамо које је и какве интересе исказао патријарх Иринеј, кад је, бивајући на оствру Крку, поводом четири века тамошње православне богословије, позвао све „Прогнане Србе да се врате у Хрватску!“ ваљда да докажу настојања загребачког митрополита, да је међусобни однос Хрвата и Срба – предрасуда!

Кад се томе дода патријархова изјава да се треба „надати да ће Вучић извући Србију из пепела“, пошто је претходно гласао за Тадића, онда се мора признати да је Бећковић био у праву, кад је, у своје време, рекао да је „Црква за све крива!“

И јесте!

Зар би се, после оноликих раздраганих порука „Убиј, Србина“, што је значило побити још оно мало Срба што је преостало у Хрватској, могло помислити да ће се поглавар српске цркве определити за повратак Срба у ту најкатоличкију земљу, како би их покатоличили и похрватили и тако још једном наставили д уништавају српски род?!

Наравно, да се није могло.

Али тај исти патријарх, приликом прошлогодишње посете Тирани, на освећењу обновљење тамошње православне цркве, имао је најтоплије речи за вековни суживот Срба са Арбанасима, закључујући да кад смо онда могли тако лепо живети, зашто не бисмо могли и сада?!

Па зар се онда треба чудити што један историчар, професор београдског универзитета и академик Републике Српске, пише „Историју“, за шести разред основне школе, из које већ неколико година уче наши малишани, како су Срби отели Косово од Шиптарских староседелаца, да су Срби досељеници у ту древну српску земљу, и данас покривену толиким српским историјским здањима, што не само да доказује неистину, већ и скандалозну небригу задужених установа, Завода за унапређење школства, Министарства просвете, Завода за издавање уџбеника. Кад се око ове срамоте тих установа и појединаца (писца, резензената и наставника који су по тим уџбеницима предавали!!), огласила галама, уџбеник је повучен и штампано је ново издање без тог подметања Србима да су отели албанским староседеоцима њихово Косово.

Истраживањем Милана Мајданца дошло се до исте небриге и скандала у „Историји“ за 2. разред гимназије, у ком пише да су „Словени долазећи на ове просторе, затекли староседеоце Грке, Романе, Арбанасе“, од којих су чак неки преузели њихов језик и претопили се у њихово племе“!

Да би скандал био већи и дрскији, директор Завода за унапређење школства Зоран Аврамовић изјављује да „Ти недостаци нису таквог карактера да би се уџбеници повукли из употребе!!!“.

Наравно, ово је у првом реду ствар Владе, која има задатак да школским системом васпитава и образује будуће грађане, међутим она се није дала сметати у својој незаинтересованости.

Министар просвете, који се већ истакао низом иницијатива, од којих су неке проузроковале вишемесечни штрајк просветних радника, ту је и нови закон о уџбеницима, који „укључује ученике у избору уџбеника из ког желе да уче!!“, чиме се, како министар каже „обезбеђује квалитетни скок“ или обећање министра да ће „извршити тржишно усмеравање образовања“, што је вероватно нова опасност за образовање уопште, а ту је и тзв. „инклузија“, која је по министру „императив не само образовања, већ и целокупног друштва. По њој „образовање постаје доступно и праведно за свако дете, тако да на крају школовања буду у позицији да одлучују о својој судбини.“

Фантазија! Крај толике незапослености!

Оваквих „специјалитета“ министар ВербиЧ има сијасет, и он и његова екипа из Петнице, као што су др Белић,. др Шуваков, ког су неки непознати и неоткривени људи намлатили тако да је са озледама морао у болницу, и све се свршило са његовим великим интервјуом, биће у „Политици“, у ком је одкукао како се јавност недовољно интересује за њихов тим око ВербиЧа који марљиво ради на низу иновација, које треба да унапреде цео образовни систем, који је ко зна од када запуштен и упропашћен, упркос чињеници да наши дипломци већ деценијама покривају целу Европу и Америку, на вискостручним пословима.

Сад се припрема масовно отпуштање наставника у основним и средњим школама, ко зна по којим критеријумима, сем ако нису у зависности од непоседовања партијских књижица.

Унија синдиката просветних радника Србије изгледа да се једина носи са тим „иновацијама“, настојећи да спасе што се може спасити од ових младих иноватора, без икаквог радног искуства у просвети, а ни Влада ни Вучић не реагују, а једино решење било би ове људе ослободити посла ком је једини задатак да доврше уништење нашег школства, које је почело плански да се извршава од 5. октобра, на челу са пок. Гашом, као првим транзицијским министром просвете.

Соња Бисерко, која је позната као комунистички и титоисти функцуинер, али и по свом вишедеценијском олајавању свег што је српско, још у њујоршком Институту за мир (2000), дала је у последње време два интервјуа, у „Вијенцу“ Матице хрватске, а ових дана у „Данас“-у, који врве од њене познате патолошке мржње према Србима, за коју је цењена и добро награђена од стране Запада, за који каже да је „површан према Београду, који је последњих месеци показао да је српски национализам још увек жилав, да је главна препрека на путу ка ЕУ“.

Камо среће да је тако!

„Сребреница мора постати део нашег (!) идентитета, јер само тако је могућно превазићи прошлост. Помирење није могуће на негирању геноцида, јер се тиме стварају претпоставке за његово понављање.“ (Мисли ли она тиме и на Хрвате, муслимане, Албанце…)

На жалост Соње Б., она своје упорне приче базира на једној великој лажи, коју, иначе приписује српској историји, а та је: Дејтонски споразум, који су званилчно потписали 14. дец. 1995. Слободан Милошевић Р.Холбрук и Алија Изетбеговић, док је према муслиманским тврдњама Сребреница била 11.јула и још неког дана јула, исте године.

Нека Бисерко одговори: Зар би Изетбеговић потписао речени споразум, којим се гарантује мир и Република Српска, скоро пола године после тог „злочина“ од стране Срба над муслиманима у Сребреници?

„Стиче се утисак да је искоришћен инцидент у Сребреници да би се иницијативом Вучића (о заједничком Дану сећања на жртве), показала великодушност Београда. Србија мора направити свој ратни биланс и поштовати пресуде Хашког Трибунала“.

Ми у „инцидент“ у Сребреници не верујемо, то је једна дозлабога лоша режија, која је, по нама, Вучићу била унапред позната. Иначе би повео Зорану, која се нудила да иде. А тај „ратни биланс“ је направљен у Дејтону, кад је створена Република Српска. Што се, пак, Трибунала тиче, он се толико обрукао својом пристрастношћу, да сте и Ви могли бити његов члан, јер Ви сте, још из својих комунистичких времена, страсни мрзилац Срба, то је Ваша професија, која је позната и листу „Данас“, баш као и часопису „Вијенац“, да би и њихове главне уреднике требало да буде срамота што су нашли места за речи мржње ове некада допадљиве женске, која је са тог становишта заслужила бољу судбину. (Требало би чешће да погледа у слику данашњег лика Олбрајтове, једне такође страсне мрзитељке Срба!)

Да поменемо још једно место из њеног интервјуа листу „Данас“.

„Међународна заједница нема велики избор, сарађује са онима који су тренутно на власти. А то су људи који су били део Милошевићеве ратне политике“.

Што се тиче те „ратне политике“ и она ће једном изаћи на видело, мада је већ одавно видљива за онога који хоће да гледа и види. Још од „разлога“ за увођење санкција!

Али, ако мисли на Вучића и Николића (а зашто не и на Дачића?, комунистичког и титоистичког колеге Соње Б.) ми бисмо били склони да овим типовима признамо део „Сребреничког идентитета“, који су сами себи накачили.. Томи, јер је изјавио да ће клечати пред сребреничким хумкама , као невиним жртвама његових српских сународника, а Вучићу да је јавно изјављивао да је то био стравичан злочин који су, такође, починили његови српски сународници. Тим изјавама стекли су полазни гард у односу на Запад, њиме су се преобратили од и из Срба у Европљане, срљајући и даље у тај непремостиви амбис, јер их Запад једноставно не прихвата.

При том срљању спремни су да учине највеће услуге Западу и највеће несреће Србима и Србији, па се тако ових дана удварају онима који су својим потребама и својим злочинима изазвали такорећи праву сеобу народа, која има тек да се разбукти, али, како сада стоје ствари, највише на рачун Србије.

Мирјана Бобић – Мојсиловић се с правом пита „да ли је наша Влада пристала да наша земља буде логор за азиланте“. Ми бисмо чак рекли, на основу изјава Вучића и његових флигл ађутаната, не само да је пристала, већ и да се нудила да то буде.

Јер, кад је Орбан, који је најпре достојанствени и беспоговорни Мађар решио да дигне ограду на граници према Србији и на тај начин спречи надирање азиланата… док је Европа благо, па чак и благонаклоно реаговала, Вучић је рекао:

„Није нам пријатно, али их разумемо. Мађарска штити своју државу и свој интерес“

Два месеца касније, он се са својим трабантима (Стефановић, Вулин, Мали) спушта у парк крај железничке станице и као брижни вођа обилази мигранте, па се чак, (као раније у Фекетићу или током поплава) дао сликати како грли избегле малишане) изјављујући:

„Добродошли у Србију, без обзира прошли кроз њу или остали у њој!“

Имајући у виду оно што је изјавио поводом дизања зида на граници Мађарске према Србији, морамо да се питамо: да ли Вучић овом добродошлицом мигрантима, прокламује заштиту наше државе и њен интерес????

Слободан Турлаков

ПС:

Да се још једном послужимо Максимом Горким: „Познато је да је Толстој био ниског раста, али кад би се он појавио, сви присутни, били нижи од њега“. Вучић је ретко висок, али чим би се негде појавио, сви би били виши од њега!

Нема сумње, тако ће бити и на његовој четворомесечној турнеји: Брисел, Вашингтон, Москва, Пекинг…

http://www.novinar.de

MOJ SUSRET SA nobelovcem Günter Grass-om i Egonom Bahr 03. marta 1998 u Libeku-Nemačka

https://dijaspora.wordpress.com/2015/03/10/moj-susret-sa-nobelovcem-gunter-grass-om-i-egonom-bahr-03-marta-1998-u-libeku-nemacka/

Predsednik Komiteta za Nobelovu nagradu tražio od Obame da vrati nagradu za mir