КРАЈ НАТО?! ГРЧКА УЛОЖИЛА ВЕТО, АЛИЈАНСА НЕ СМЕ ПОМАГАТИ ТУРСКОЈ У СИРИЈИ! Амери, Британци, Немци бесни, ово се никад није десило у историји!
29-02-2020 19:11 Фокус 3 Свет Планета Званична Атина уложила је вето на саопштење НАТО у којем се изражава подршка Турској после напада сиријске војске на турске снаге у Идлибу, када су погинула 33 турска војника, пише грчки лист Вима.
Јенс Столтенберг (Фото: nato. int)
– Министар спољних послова Никос Дендијас дао налог сталном представнику Грчке у Северноатлантској алијанси када је дошло до усагалшавања саопштења које није укључивало предлог Грчке да се подсети на поштовање Споразума ЕУ и Турске о мигрантима и избеглицама из марта 2016. године – пише лист.
Грчки захтев наишао је на оштро противљење читавог низа земаља, као што су Велика Британија, Немачка, САД и Француска.
Турска је преко министра спољних послова затражила да почне процес политичких консултација који је предвиђен једним чланом Вашингтонског споразума у случају претње по једну од чланица НАТО, наводи се у чланку.
Грчка је забринута због ситуације на граници због повећаног прилива миграната и избеглица након што је Анкара саопштила синоћ да више није у стању да их задржава.
ПрочитајтеОВДЕ ко каже да Сирија има потпуно право да се бори против терориста и Русија ту не може да се меша!
Већ пар дана ова фотографија изазива огромну пажњу на друштвеним мрежама. Има доста негативних коментара па желим да појасним да се овде не ради ни о каквом скоројевићству већ о етно-психичкој константи, о колективном несвесном, о најдубљим етнолошким особинама Срба које нас вежу за најстарију европску цивилизацију.
Наравно, ја не глорификујем ову врсту претеривања, само желим да упознам данашње модерно српство да постоје веома дубоки корени који се једним именом називају КУЛТ ПРЕДАКА, а понеки етнолози га зову КУЛТ МРТВИХ. По др Чајкановићу, култ предака (култ мртвих) је код Срба изнад свих других веровања и он прожима сва друга веровања. Ако прочитате “Српске громиле“ др Ђорђа Јанковића, схватићете да су Срби имали вишедневне церемоније сахрањивања и да су оне подразумевале игру и песму.
Ја сам лично доживео на сахрани свог деде у Г.Буковици код Ваљева да се после сахране запевало. Из великог броја кућа донето је по печено прасе или јагње на сахрану. До тада нисам видео толику количину печења на једном месту, као на сахрани свог деде. Такође сам присуствовао обедовању, ручку поред покојника деде-стрица, у истом селу. Нас тридесет (био сам дете) седело је и ручало поред сандука са отвореним поклопцем.
Сви наши кључни обичаји: ПОЛОЖАЈНИК и СЛАВСКИ ГОСТ представљају долазак умрлог претка кроз непозваног госта или путника намерника. Иако су Срби народ окренут соларном – суначаном, иако је цела симболика Срба соларна, на крају баладе превладава култ мртвих који су наши заштитници. Пандан томе јесте анђео заштитник у хришћанству.
Чак и ЛАПОТ – ритуално убиство стараца вршено је да би смо добили заштитника на оном свету а старац је одлазио на сопствену егзекуцију уз такозвани “магични смеј“ – осмех и радост.
Иако неки српски прастари обичаји данас изгледају неприхватљиво, они се суштински не разликују од хришћанског погледа на свет. Јер, третирају мртве као живе. У хришћанству се и не каже мртав него УПОКОЈЕН.
Овај човек на фотографији само је показао да дубоко верује да су његови преци живи. И то је цела поента. Е сад што је са храном претерао.. то смо ми – Срби, такви смо. Никад нисмо били рационални и умерени.
Kada je pre šest godina, na svoj 60. rođendan Svetislav Mančić iz Gadžinog Hana počeo da gradi prenosive crkve ili „crkve za poneti“ posao u koji se upustio postao je hit na jugu Srbije.
Izvor: MONDO/Goran Sivački
Ovih dana se sprema da počne da pravi devetu crkvu po redu, a interesovanje za njegovim idejnim projektom ne prestaje…
Selo Krastavče kod Gadžinog Hana – rominja kišica, a gospodin Sveta nas dovodi ispred svog „remek-dela“, druge crkve koju je u životu napravio i tu je postavio po porudžbini meštanke, na privremenom radu u Nemačkoj.
Zaključana crkva, preko puta seoske prodavnice koja ne radi. Kuće napuštene, ulice sablasno prazne. I oni retki, uglavnom starci koji su u selu ostali odbrojavaju dane iza četiri zida. Hladnoća nam se uvukla u kosti, iako prava zima nije ni počela…Još jedno selo kojeg više nema na našem putu kroz Srbiju. Povezane vesti
„Nažalost, ovde je mnogo više sahrana, nego krštenja i venčanja„, potvrđuje naše sumnje naš dobri domaćin Svetislav dok bezuspešno pokušava da nađe ključ od crkve, odnosno bilo kog od seljaka koji bi mu ga dao.
A crkva lepa, mala, bela…bez suvišnih detalja, ni trunke kiča. Žao nam je što ne možemo da vidimo unutrašnjost, ikone koje radi stari majstor Tomislav Stojiljković, iz Niške banje.
Do pola izgorele sveće ipak govore da staračke ruke i tu stignu, pomole se Bogu, sete se umrlih, upale po jednu za zdravlje dece tamo negde, u dalekom svetu. Izvor: MONDO/Goran Sivački 1 Izvor: MONDO/Goran Sivački 2 Izvor: MONDO/Goran Sivački 3 Izvor: MONDO/Goran Sivački 4 Izvor: MONDO/Goran Sivački 5 Izvor: MONDO/Goran Sivački 6 Izvor: MONDO/Goran Sivački 7 Izvor: MONDO/Goran Sivački 8 Izvor: MONDO/Goran Sivački 9 Izvor: MONDO/Goran Sivački 10 Izvor: MONDO/Goran Sivački 11 Izvor: MONDO/Goran Sivački 12 Izvor: MONDO/Goran Sivački 13 Izvor: MONDO/Goran Sivački 14 / 14
Krastavče je samo jedno od osam sela na jugu Srbije za koje je čika Sveta napravio crkve, i to sve po porudžbini, od ljudi koji sada žive negde daleko, ali „tuga za jug“ ih ne napušta i žele da ostave bilo kakav trag u svom selu.
Ne krije tugu naš domaćin Sveta i kad nam otkriva da je i njegov sin, i pored uspešnog porodičnog posla, odlučio da ode i sreću za svoju porodicu ovih dana krči negde po Nemačkoj, kao dostojan sin svog vrednog oca, nekada siromašnog dečaka iz okoline Pirota, koji je sve što ima, a ima dosta, stvorio sa svojih deset prstiju. Povezane vesti
„Potičem iz sela Temska kod Pirota, iz jedne vrlo siromašne porodice, sve što sam stekao u životu, stekao sam radom“, priseća se Svetislav Mančić, sada šezdesetsedmogodišnjak, dana kada je sa jednom torbom u rukama došao u Gadžin Han i prvi put isklesao nadgrobni spomenik, čime se punih 30 godina bavio.
Prestao je, kaže, čim je uzmogao da se tim tužnim poslom bavi – „tu vas stalno prati žalost, nisam mogao to više da radim“.
Sada se čika Sveta posvetio uređenju stanova i kuća, enterijeru i eksterijeru, iz Grčke dovozi najkvalitetniji kamen i od njega pravi mermerna i granitna stepeništa, zidove obložene svetlucavim ili grubim kamenom, sve po želji vlasnika stanova, kafića i poslovnog prostora iz celog niškog kraja. A za svoju dušu i najviše od svega – voli da pravi svoje kamene, prenosive crkve. 00:00 Mančić Svetislav Izvor: MONDO
KAD SE RADI ZA BOGA – NEMA PROBLEMA
„Za svoj 60. rođendan hteo sam da uradim nešto značajnije, nešto bolje…U našem selu imamo crkvu gde ljudi iz obližnjih sela koji nemaju crkve dolaze i moraju da idu po desetak kilometara ako neko oseti potrebu da se pomoli Bogu, da dođe na službu u crkvu„, objašnjava kako je došao na ideju da pravi pokretne crkve.
Postakla je, kaže i situacija na Kosovu, gde naši ljudi iz enklava nemaju crkvu i ne mogu ni Bogu da se pomole.
I starački domovi bili su mu u glavi kada je počeo da kleše prvu svoju crkvu 2012. godine.
Konsultovao je, kaže, dva inženjera statičara da mi urade projekat po kanonima pravoslavne crkve, da budu zadovoljene forme prevoza, gabarita i težine, da se crkva utovara viljuškarom i bude urađena od kamena.
„Oni su razmišljali, ali nisu mogli da mi daju ideju, nisu mogli da proračunaju statiku a tražio sam da bude crkva i oslikana…“, priseća se Mančić početka posla i činjenice da je, pored svih stručnjaka, on sam, sa sinom, uspeo da ceo projekat izvede sam. Povezane vesti
„Stvorio sam noseću konstrukciju od poda do plafona, obloženu kamenom. Crkva ima izolaciju od pet centimetara od stirodura, unutra je izmalterisana krečom starim desetak godina jer freske to traže. Relativno lako smo sve uradili, jer kad se radi nešto za Boga, ne može da bude bilo kakvih problema“, bez dileme kaže Sveta.
Najbitnije su, smatra, bile konsultacije sa ljudima koji poznaju kanone pravoslavne crkve koji su pomogli savetima oko razmera, oslikavanja i rasporeda fresaka.
„Bitno je koja freska gde ide – gde ide Isus Pantokrator, gde ide Bogorodica, gde treba da idu ostali sveci – jer svetac sela kome je crkva namenjena zaslužuje posebno mesto, tako da smo uz pomoć ljudi koji poznaju materiju uspeli da sagradimo crkvu koja zadovoljava pravoslavne kanone“, kaže Svetislav Mančić.
Da će njegova ideja doživeti veliki poslovni, ali i medijski uspeh bilo je jasno još kod prve crkve. 00:00 Crkve – Mančić Izvor: MONDO/Mančić granit
A ONDA JE DOŠLA DAMA SA ŠEŠIROM…
Slučajni prolaznici, Srbin iz Holandije i njegova supruga, poreklom iz Azerbejdžana, videli su crkvicu ispred prostorija „Mančić granita“ u Nišu i istog časa dali kaparu za nju, a istog dana za nju su počeli i da pripremaju plac u rodnom selu tog čoveka, Rajićevu, kod Vlasotinaca.
Toj ženi se crkva dopala na prvi pogled. Skinula je šešir, prekrstila se, ušla u crkvu i to je bilo to…CENA – OD 8.000 do 20.000 evra
Postoji pet-šest modela crkve veličine od četiri do 20 metara kvadratnih. Cena se određuje prema kvadaturi, načinu oslikavanja, materijala za fasadu – da li je granit, mermer, oniks ili travertin. Cena zavisi i od transporta, mesta na kom se crkva postavlja da li je potrebna autodizalica ili viljuškar. Tako se dođe do cene – od 8.000 do 20.000 evra.
„Srbin iz Holandije iznajmio je mašine i za nedelju dana iskopao 2.000 kubika zemlje, napravio put, doveo vodu i struju do placa. Sveštenik je osveštao plac i za nedelju dana postavili smo crkvu. On je organizovao slavlje u jednom restoranu u Vlasotincu, a za vreme večere izvadio je celu sumu i stavio mi u džep“, priseća se prvog posla Svetislav.
Pošto su televizije izvestile o ovoj neobičnoj crkvi, iste večeri posle emitovanja počeli su iz inostranstva da se javljaju drugi zainteresovani, uglavnom ljudi iz tog kraja na radu van Srbije.
Tako su, jedna za drugom, počele da niču crkve. Jednu je naručio i uspešni biznismen iz Beograda za svoje selo Semeteš kod Raške. Povezane vesti
„To je selo od 40 kuća, u kom živi 30 neoženjenih momaka. Oni su tu crkvu dočekali sa oduševljenjem. I da se zna -Bilo je skoro jedno venčanje i krštenje u toj crkvi“, s ponosom priča Sveta.
I na još jednu crkvu je veoma ponosan – onu koju je podigao na 1.600 metara nadmorske visine, u slavu dvojice oficira poginulih za vreme bombardovanja, baš na mestu na kom je postavljena crkva na Divčibarama.
Izvor: MONDO/Goran Sivački
PRVI PUT – CRKVA I PREKO „GRANE“!
Veseo i pun elana, kao da mu je 30 i neka, gazda Sveta nam otkriva najnoviju porudžbinu – ovog puta crkva će prvi put „preko grane“, do Višegrada, po narudžbi jednog sveštenika iz Švajcarske, u slavu preminulog oca.
Ne plaši se Svetislav novog izazova – prevoza crkve preko granice i carine na kojoj se plaća po fakturi kao za svaku drugu robu.NOVI PROJEKAT – JOŠ MANJE CRKVE
Mančić je počeo da pravi i „paraklise“ – male crkve koje su česte uz puteve u Grčkoj. Ali tamo se rade od običnijih metrijala, a Svetislav ih pravi od poludragog kamena. „Ja sam ih namenio kružnim tokovima – da se oseti duh pravoslavlja i da ljudi koji dođu iz drugih zemalja osete u Nišu pravoslavni život. Crkve bacaju svetlost dva metara okolo jer su od poludragog kamenja. Bio bih presrećan kad bi neko iz niške opštine prihvatio naš predlog“, otkriva nove planove čika Sveta.
„Crkva je u gabaritima transporta, za nju se primenjuje specijalni transport, uz dva vozila sa rotacijom. I jedan Grk koji živi u Malmeu se raspitivao…Nema nikakvih problema, moglo bi i tamo da se nosi“.
„Žao mi je samo, što crkva ne može da uđe na Kosovo jer albanske vlasti to nikada ne bi dozvolile…To mi je najviše žao“, jada se gazda Sveta.
Kaže još da su mu podjednako drage sve crkve koje sam uradi, kao i da za njih ima blagoslov vladike niškog.
„Kada se radi za Boga i kad verujete, tu ne bude bilo kakvih problema. U svakom poslu koji sam do sad radio imao sam problem, sa radnicima, strujom…A mi kad radimo crkvu, struja ne nestane nijednom, nijedan radnik ne izostane s posla“, veruje u čuda naš domaćin Sveta.
Šta da se kaže? Možda bi baš to, čudo, pomoglo kraju u koji smo došli. Da se u crkvama žene i udaju, deca krste, a manje mre. Želje i nade, ili pusti snovi?
KO IMA NAMERU DA SUDELUJE ILI MANJIM ULOZIMA DA PODRŽI ZAINTERESOVANE ZA IZGRADNJU OVAKVIH CRKVI NEKA MI SE JAVI PUTEM FB ILI GLASA DIJASPORE RADI USPOSTAVLJAWA VEZA SA ZAINTERESOVANIM. Dušan Nonković Teodorović
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 