INTERVJU: Boris Malagurski ; Sistem je truo već decenijama, potrebne su nam promene!

Милица Ђурђевић; епоха М. Ђукановића је завршена, КАКО СУ МИ ПОДМЕТНУЛИ "ЛАЖНОГ" САГОВОРНИКА

„INTERVJU“ SA ODLAZEĆIM PREDSJEDNIKOM!?

„INTERVJU“ SA ODLAZEĆIM PREDSJEDNIKOM!?

       Da, dobro ste (pr)očitali! Odjek (ne)stvaran, a silan i gromovit (pro)lomio se obnovljenom „nezavisnom Crnom Gorom“!?

       Javljam(o) vam se sa lica mjesta, iz „kabineta“ (ne)smjenjivog „predsjednika“! Ekskluziva je(ste) i pripade meni kao „novinaru“, čiji „identitet“ ostaje vama (ne)otkriven odnosno „s(a)kriven“.

       „Predsjednik svih građana“ spreman je da (na)pušti svoju „mnogo voljenu“ i ekonomski ogoljenu „zemlju“! Ono što je, koliko do juče, bilo nemoguće sada se već uveliko „ostvaruje“ odnosno najavljuje od samoga „predsjednika“ Montenegra, „oca nacije i nove Crne Gore“!

      Da li je moguće u „zemlji čuda“ kao malenoj Crnoj Gori, gdje se čuda više ne događaju jer su prestala to odavno biti, da se desi-ostvari „moguće nemogućeg“ ili je to još jedan od posljednjih „umnih i fizičkih napora“, izuma i t(r)ikova nesmjenjivog „predsjednika svih građana“, koji u nedostatku političko-manđioničarskih trikova nudi „(ne)iznuđeno“ odlazak sa pozicije nekrunisanog vladara i gospodara života i smrti, glodara i grobara ekonomski osiromašenih građana, posljednjeg (neo)komunističkog dikatora u Evropi!

      Da li „predsjednik svih građana“ i „otac nacije“ države Montenegra odlazi „dobrovoljno“ uz samo jedan jedini „uslov svih uslova“, a to je: Duško, ne objavi snimak plave putne torbe iz koje uzima(m) novac…“!?

      „Predsjedniče svih građana“, sem jednog koji je javno rekao da vas ne priznaje, da li je tačno da (u)skoro „odlazite“ iz zemlje, napuštate Crnu Goru?

       „Ma (v)idite, to je „moja odluka“ koju sam „lično“ donio, (pr)ocjenjujući ukupno stanje u „mojoj“ zemlji, koja se trenutno nalazi u jednoj političkoj krizi, za koju, svakako, da (valjda ne mislite) snosim i ja dio te krivice! Ali, o tom potom, jer ima tu još nekih „poslova“, rekao bih (oba)veza o kojima treba dobro (raz)misliti, kako i na koji način izaći iz svega …? Znate, donio sam „odluku“ ni malo laku, ali rekao bih pragmatičnu i jedino moguću i prihvatljivu, jer imam u planu nastaviti viziju nekih svojih (o)davno (za)početih pa prekinutih „biznis“ poslova, naravno u inozemstvu, jer ovdje nemam više što da ni tražim niti radim! Apsolutno ste u pravu! Odlazim, i to je „moja konačna odluka“ …! A, vama dajem ekskluzivu da možete objaviti tu vijest …! O tačnom datumu odlaska – napuštanja za sada vam ne mogu ništa reći“!

      Da li je to kraj „filma“, koji je trajao u Crnoj Gori punih 30 godinam? Šta na kraju reći: THE END?

       A kako je sa njim bilo živjeti? Na to pitanje građani Crne Gore davaće odgovore još sljedećih 30 godina!

       Eto poštovani građani, bile su to riječi iz „prve ruke“, od „predsjednika svih građana“, sem jednoga, koji je javno rekao da ga ne priznaje…!

Da li su Milove i Duškove brojne posjete i razgovori, posebno oni u Vatikanu i Londonu, kao i „razgovori i pregovori“ u Evropi i SAD-u od njemu povjerljivih i odanih ljudi i službi režima, koji su se dešavali tokom protekle godine i na samom početku tekuće 2020. godine, dali „(po)voljne“ rezultate sa kojima se veoma promišljeno htjelo izaći pred sveukupnu crnogorsku, evropsku i svjetsku javnost o skorom „odlazećem predsjedniku“ kao jedinom ili „iznuđenom“ potezu, a za koji je svu „krivicu“ preuzeo „odbjegli tajkun u Londonu“ zbog „posjedovanja“ mnogo puta obećavanoga krunskog dokaza „…snimka plave putne (sportske) torbe iz koje Milo uzima novac …“!

      Ne može se reći, a još manje (po)tvrditi da je bilo tako lako (za)plašti „predsjednika svih građana“ da sa mnogo puta obećavanim, a ne prikazanim „snimkom plave torbe… iz koje Milo uzima novac…“, dovedu „cara do duvara“ i na kraju od njega „iznude obećanje“ o  skorom odlasku sa mjesta predsjednika jedne „najstarije ekološke“, (proev)ropske i NATO-vske države!

      Svakako da je „predsjednik svih građana“ dobro (pr)ovjerio da li postoji „snimak plave … torbe sa novcem …“ i da su ga njegovi poslušnici i služba uvjerili u njeno postojanje i autentičnost, za koju je bio „siguran“ da ne postoji, pa je sada, ipak, voljno ili nevoljno prihvatio se i obećao da će (na)puštiti predsjedničku fotelju u kojoj je, ne tako davno, već jedanput bio!

      Zaletio se bio „presjednik svih građana“ ali su ga dešavanja, mirni protesti, litije i molabani sa desetinama hiljada ljudi na ulicama, četvrtkom i nedeljom, u gotovo svim gradovima Crne Gore, u potpunosti poremetili i izbacili iz političkoga sedla za koje je bio čvrsto (za)vezan i siguran da iz njega neće niti može ispanuti!

      Na silu donijeti „Zakon o slobodi vjeroispovijesti…“, u posleponoćnim satima izglasan, bez opozicije, koju je prethodno „sklonio“ u policijsku stanicu (postaju) iznenadio ga je „njegovom“ procjenom da će se sve na tome i mirno završiti! Bio je u pravu, dobio je odgovor u vidu mirnih protesta, sa svijećama u rukama na desetine hiljada građana, koji sa svojim sveštenstvom mirno koračaju uz litije i sa molebanima.

     Silu na sramotu „predsjednik svih građana“ stvara „novi crnogorski identitet“, sa „novom istorijom montenegrinskom“, svojim građanima i pritiska ih da ga prihvate shodno datim obavezama na Osmom kongresu DPS-a!

      Hoće, u inat svima, da građanima nametne, „svidjelo se to nekome ili ne“, sopstveni identitet „kojega oni nijesu svjesni“, pa on želi da ih, jednom za svagda, u potpunosti „osvijesti“ radi njihove „dobrobiti i svijesti“ o nečemu što su „zaboravili“! Naumio i uporno se upinje „predsjednik svih građana“ da ih uvede u „istoriju“ sa njegovim načinom razmišljanja i svijesti o „novom čovjeku montenrginu“, kao „(samo)svjesnom“ biću od pamtivijeka!

     Zapjenušano „predsjednik svih građana“ i mnogo puta preznojeno, svojom voljom i silom ubjeđuje, bahatošću svojom prijeti i umuje da novi „nacionalni“ identitet čini njegova politička i partijska moć, u suprotnom ako to ne prihvate izglasanim „Zakonom o slobodi vjeroispovijeti…“ oduzeće im Crkvu i crkvena imanja, i predaće ih onima koje je osnovao prije skoro tri decenije u policijskoj stanici (postaji)!

      Umislio je bio „predsjednik svih građana“ da je on „kralj“ i da su građani odnosno narod u Crnoj Gori njegovo lično „stado-pučina jedna grdna“ kojemu on ima pravo da natovari svoju volju, politiku, ideologiju, istoriju i identitet!

    Mislio, igrao se i igrao 30 godina, pa se preigrao i sada treba (do)vršiti pregovore sa opozicijom, kako i na koji način izbjeći političku i ekonomsku odgovornost za štetu koju je nanio građanima Crne Gore za svih prethodnih 30 godina i da li može odnijeti makar dio „blaga, novca, nekretnina i tome slično“ što je nagomilao tokom tih godina!

     Ako se „dan po jutru poznaje“ onda sam siguran da će on poći bez pozdrava, kao onaj naš stari kralj sa sanducima zlata, relikvija, novca i ostaloga blaga! Samo će mu biti važno da se „snimak plave torbe iz koje uzima novac ne objavi…“, a oko toga je, reklo bi se, već „postignut dogovor“, barem prema nekim našim saznanjima, dojavama, intuiciji, uvjerenjima i čitanju između redova izgovorenih riječi „bankarskog tajkuna iz Londona“:  „… mogu da se dogovorim sa Đukanovićem, … i vrlo rado ću da se dogovorim … ali (je), … uslov, da Milo mora da ode…“!       

Podgorica, subota, 15. februar 2020. godine                    Dr Momčilo D. Pejović

Монахиња СПЦ: Нико ме није ни попреко погледао, иако је мој деда бомбардовао Србе!

Leave a Comment

Фото: В.Митић

Иако сви знају да сам, ни крива ни дужна, потомак немачког генерала Александра Лера, за протекле три деценије, колико сам монахиња, никада у Србији нисам доживела никакву непријатност.

Нико ме није ни попреко погледао нити ми је упутио било какву ружну реч. Пре бих рекла да осећам неку додатну топлину и срдачност у опхођењу, као да овај народ велике душе и срца, на дискретан начин жели да каже: Ма знамо ми да ти ниси ништа крива, осећај се слободно. Ми те волимо!

Сибила Лер (62), потомак генерала Александра Лера. Рођена у угледној аристократској породици у Немачкој, сада је смерна монахиња Јована у манастиру Соко код Љубовије, у Епархији шабачкој

– Вољом Божјег промисла, ја имам две отаџбине: Немачка је физичка, а Србија моја духовна отаџбина – каже монахиња Јована. – Као што је по истинитим речима Господњим: „Душа претежнија од тела“, тако је моме срцу ближа моја духовна отаџбина Србија.

Подељана осећања о пореклу дуго су је, каже, притискала и саплитала. Све док у беседи патријарха Павла у Манастиру Светог Николе на Соколу није чула, за њену душу лековите, речи: „Човек не може да бира време и место у којем ће се родити и живети.

Од њега не зависи ни од којих родитеља, ни од ког народа ће се родити. Али од њега зависи како ће у животу поступати: да ли као човек или као нечовек. Ма где био и ма где живео.“

– Тада сам разумела да човек кроз живот и време путује путевима Божјег промисла. Роди се у једном месту а целога живота трага за неким својим предодређеним местом. Не смири се док га не пронађе, или док оно не призове њега – прича нам мати Јована. –

Рођена сам у старој и угледној немачкој аристократској породици Лер, која припада протестантској евангелистичкој цркви. Мој надлежни свештеник и први вероучитељ био је ученик и поштовалац чувеног пастора Фридриха Гизнедорфа из Евенбурга код Оснабрика, који је, непосредно после рата, у мају 1945. године, изговорио чувену беседу о Србима.

Мати Јована мир пронашла у манастиру

Од њега сам слушала о једном народу који је у Другом светском рату извојевао највећу победу: „Победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави.“ Јер, кад је рат завршен и кад су пукле логорске жице, на немачкој земљи се нашло 5.000 живих српских костура. Сви су очекивали њихов оправдани гнев и освету, јер су немачки војници у њиховој земљи убијали сто Срба за једног немачког војника.

То се није десило. Напротив, они су миловали немачку децу, давали им бомбоне, разговарали са Немцима као са својом браћом…

Тек тада је, каже мати Јована, свима постало јасно зашто је велики Гете учио српски језик, зашто је с толиком љубављу и поштовањем примао и подржавао Вука Караџића, и зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била: „Србија“.

Наш пастор нам је говорио о српским јуначким епским песмама као највећем културном благу Европе и света – прича наша саговорница. – Више их је препричавао и скретао пажњу на то да су оне непреводиве и да се једино могу разумети на српском језику. Саветовао нам је да учимо српски језик, како бисмо се уверили у ту својеврсну чаролију уметности пред чијом лепотом се до земље поклонио вајмарски геније.

Мати Јована каже да је то у њој родило жељу да упозна „тај мали велики народ и да се приближи његовом духу и култури“. У манастиру Химелстиру код Хилдесхајма први пут је ушла у православну цркву и присуствовала светој литургији, коју је тада служио владика Лаврентије, тадашњи српски епископ за Западну Европу и Аустралију.

– То је био неописив и незабораван догађај – сећа се мати Јована. – То је било моје духовно зачеће. Моје православне благовести. Тада сам нашле себе и свој нови дом. На земљи и на небу. И уколико би требало да означим најважнија или, лаички речено, најсрећнија три дана у свом животу, то би били: први, кад сам прихватила православље као своју веру. Други: кад сам после више година искушеничког живота примила монашки чин и своје световно име Сибила променила у монашко Јована. И треће: кад сам добила српско држављанство.

Никад нећу заборавити дан када се, после уобичајених дугих бирократских процедура, у мојим рукама нашла драга српска лична карта. То ми је било узвишеније него да сам добила диплому Оксфорда или Сорбоне. И гле парадокса! То је било у оно време када су многи у овој земљи сањали о томе да добију немачку визу или пасош и да оду одавде.

Многи је, каже, питају шта ју је тако снажно привукло православљу.

– На првом месту, лепота православне свете литургије и осталих светих богослужења – каже наша саговорница. – Затим православни смисао монашког пострига, поста и врлинског подвига у хришћанском животу, али и православна уметност, иконопис, древне фреске и православна духовна музика, а изнад свега, лепота српске светосавске душе и лепих српских народних обичаја. Нарочито харизма крсне славе. Ја сам изабрала за своју крсну славу празник Света три јерарха, 12. фебруара. Славим свечано и торжнствено као права Српкиња.

Њена необична животна судбина подстакла ју је да се позабави односима Срба и Немаца кроз историју. У Србији се, прича нам моханиња, спомиње да је Стефан Немања у Нишу дочекао Фридриха Барбаросу на трећем крсташком походу, и да је немачки војсковођа за трпезом јео прстима а Немања златним есцајгом.

– И то је чињеница – каже мати Јованина. – Међутим, мало је познато оно важније, да је Барбароса оболео на том путу од тешке болести и да га је Свети Сава, тада принц Растко, исцелио од болести својом усрдном молитвом. Велики српски војсковођа Павле Јуришић Штурм био је немачког порекла, а славни српски командант Живојин Мишић био је ожењен Немицом Лујзом. Никада, разуме се, не заборављам ону другу, тамну страну медаље, велике злочине и крвопролића које су немачки окупаторски војници у више наврата чинили по Србији. Стидим се и лијем горке покајничке сузе и приносим Господу молитве за моје сународнике због њихових тешких злочина и недела.

Господ ју је, наставља мати Јована, довео овде у ову мученичку и свету земљу, по којој је војска њених предака рушила градове и села, пљачкала и убијала, починила незапамћене злочине над српском нејачи, сејала страх и смрт, жарила и палила…

– Од тог пламена остао је сада само један слабачак пламичак, ја, смерна монахиња Јована, која горим као кандило пред иконом Србије и приносим сузне молитве у знак покајања за сва сагрешења немачког народа, који ми је подарио физичко трошно људско тело, а за напредак, срећу и благослов мог дивног српског народа у коме сам се духовно родила, који ми је подарио вечна и непролазна небеска блага – говори мати Јована.

– Свакодневно благодарим Господу на том великом дару, и српским светитељима и просветитељима – Светом Сави и Светом владици Николају, чији ме светли примери и дела воде и руководе у моме духовном животу у православљу.

Немци цене Србе, али их не воле

Јована, како каже, жели да подсети њене драге Србе на једну особину немачког народа када су у питању односи према Србима и осталим народима, коју је тачно уочио Свети владика Николај, који је добро познавао дух германског племена.

Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани… Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше. Свака птица има свога копца.

Извор: Новости