Мирослав Лазански: Па где сте амерички “пријатељи”?

Одштампај

 

Да ли су подивљале воде отвориле и дискусију о поновном увођењу редовног служења војног рока? Да је војска имала већи број припадника, или резерву, онда не би „Кобре” спасавале Шабац

Нисам присталица писања историје накнадно, не волим ту моду, али ове поплаве откривају многе пукотине. Заправо, могу да прихватим да су се појавиле бујичне воде невероватне снаге и у невероватним количинама, да су те бујичне воде удариле у тзв. леђне воде, да је дошло до контрапротицања тих вода, да је дошло до сударања ударних таласа малих и великих река, да је вода текла наопако, све могу око тога да прихватим, уосталом ко ме и пита шта прихватам или не прихватам и кога је то уопште брига?

Но, остаје чињеница да ми ресурса за такав сценарио нисмо имали, да ли због тога што су средства за водопривреду још раније ненаменски потрошена или што су реформатори у последњих двадесетак година хтели да преко ноћи преобрате Србију из социјализма у капитализам све образлажући то једном старом изреком: „Немогуће је прескочити понор у два скока“. Та два скока, условно речено, били су владавина Слободана Милошевића и владавина демократа после 5. октобра 2000. године. Понор очито још није прескочен, а у понору се догодио и потоп са бујичним водама. Србија још није стигла на другу страну понора.

Хоће ли ова катастрофа од поплаве представљати и прекретницу, тренутак освешћивања који мора да убеди државу да преуреди списак својих приоритета – или ће се наставити сукоб једне политичке Србије са другом политичком Србијом, што је и својеврстан сукоб култура на старим остацима једног морално уништеног система који покушава да пронађе пут из потешкоћа? Углавном, трагедија је била помешана чак и са политичком тврдоглавошћу и некомпетентношћу неких локалних заједница, а остаје и дилема да ли је премало информација прекасно пружено?

Грађани Србије показали су велику солидарност и спремност за пружање помоћи у коју многи скептици више нису ни веровали. У неуморној борби са стихијом млада генерација као да је оживела свој идентитет за који се веровало да је изгубљен. За неке од њих то је био и први прави изазов у животу. Сурова претња природних сила претворила се у унутрашње јединство обичних људи ове земље. Уложени су огромни напори у одбрани Србије од подивљалих вода, мушкарци и жене, војници, полицајци, ватрогасци, добровољци, грађани употребили су своју моћ да спасу сународнике и умање им штету. И за све то треба им одати највише признање.

Припадници Војске Србије још једном су се доказали као спасиоци. Без њиховог ангажовања насипи не би издржали, људске жртве биле би много веће. Ово је било и највеће ангажовање Војске Србије откада је Србија опет самостална држава. На насипима у Шапцу и у поплављеном Обреновцу грађани Србије опет су се уверили да је Војска Србије заиста народна војска.

Да ли су подивљале воде отвориле и дискусију о поновном увођењу редовног служења војног рока? Политичке странке од те дискусије беже као ђаво од тамјана, али да је Војска Србије имала већи број припадника, или резерву, онда не би „Кобре“ спасавале Шабац. Није спорно, нити је смак света ако и припадници елитне јединице „Кобре“, њих 40, носе џакове са песком, али то може да изгледа као да је за наш систем одбране дошао тренутак смака света. Јер, шта је са осам резервних пешадијских бригада војске које имамо? Постоје ли оне само на папиру? Могу ли се оне узбунити у кратком времену? Није ваљда правна формалност око ванредног стања и ванредне ситуације била тај разлог што оне нису подигнуте? Па, нисмо се свуда баш држали правних формалности…

Око суспензије служења редовног војног рока у овој земљи није било референдума. На Западу је референдум обавезан и када се одлучује хоће ли продавнице радити недељом до 12 сати. Претходни корифеји војне мисли одлучили су да Војску Србије устроје онако како је то тражио НАТО. Инжењерија је као род војске практично укинута. Наше пријатеље из НАТО-а интересовало је само колико војника ми можемо да дамо за мисије по свету.

Сећам се једног скандалозног интервјуа тадашњег америчког амбасадора војном листу „Одбрана”, где нам је његова екселенција топло препоручила да у систему одбране задржимо пар хеликоптера за мировне мисије и ништа друго. Напао сам тада тај интервју чланком у „Политици”. Узгред, из многобројних америчких база у Европи, са десетинама америчких транспортних авиона и хеликоптера, ниједан са хуманитарном помоћи није слетео у Србију. Ни британски. Па где сте пријатељи?

Пре шест година генерали наше војне авијације једва су сачували инжењеријски батаљон у оквиру авијације, стручњаци из Министарства одбране хтели су да га укину. „Ко ће онда да нам поправља писте?“ завапили су ваздухопловни генерали. Војна авијација је, и поред великог противљења, сачувала своје традиционалне називе јединица, бригада и ескадрила. Копнена војска није, ми данас немамо ни Моравску, ни Дринску дивизију, или бригаду. Имамо бригаде означене бројевима, Прва, Друга, Трећа… Исто такво означавање постоји и у Хрватској, у БиХ, у Македонији. Препознајете рукопис…

Хоће ли неко због свега овога и одговарати? Или нова елита има фаустовску нагодбу са старом елитом. Нико није крив…

Мирослав Лазански

(Политика)

NAJBOLJI SRPSKI NAUČNIK NA SVETU: Teleportacija je vrsta tehnologije koju treba da razvijemo! (VIDEO)

DRUŠTVO

Objavljeno: 31. maj 2014. u 16:18

6

Vlatko Vedral, Beograđanin, svoje školovanje započeo je u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu, a nastavio u Velikoj Britaniji. Njegovi naučni radovi citirani su više od 10.000 puta

Vlatko Vedral, osim što je profesor kvantne fizike na univerzitetima uOksfordu i Singapuru, zapravo je i najcitiraniji srpski naučnikdanašnjice. Vedral, inače Beograđanin, svoju karijeru započeo je u rodnom gradu, da bi svoje obrazovanje kasnije nastavio u Velikoj Britaniji.

Postao je poznat, između ostalog, po svojoj teoriji da se svet sastoji od informacija i da je to bazična tačka od koje treba da pođemo ukoliko želimo da razumemo kosmos.

Kvantni svet ga je privukao jer tu, kaže, vladaju potpuno drugačija pravila. Sa suprugom, koja je kostimograf, često je posećivao žurke na kojima je bilo i dosta glumaca. Iako je bio ubeđen da će na tim okupljanjima biti najdosadniji, ispostavilo se potpuno suprotno, bio je centar zbivanja.

– Sve je zanimalo šta je kvantna fizika, kako se te kvantne čestice ponašaju, zašto su tako drugačije. Svaka čestica u kvantnoj fizici može da postoji na dva ili više mesta u isto vreme. Mislim da je to fascinirajuće za nas fizičare – kaže Vedral u emisiji “Nivo 23″ na Studiju B.

Iako je studirao u Velikoj Birtaniji, svoju naučnu karijeru započeo je u rodnom gradu, u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu. Obrazovanje je nastavio na koledžu Impirijal. Izdao je oko 200 naučnih radova, a pojedini izvori navode da su njihovi delovi citirani više od 10.000 puta. Vedral je i autor nekoliko knjiga poput “Dekodiranja realnosti”, a na početku karijere bavio se i pitanjima teleportacije.

– Teleportacija je vrsta tehnologije koju treba da razvijemo. Treba držati vrlo niske temperature dovoljno dugo kako bi bila moguća. Ali, mislim da ne postoje nikakvi zakoni protiv toga. Iako su u pitanju mali objekti, mislim da će kasnije teleportacija biti moguća i na većem nivou, pa ćemo možda čak i mi biti umešani u to. Što se teorije tiče, to je sve moguće – navodi Vedral.

On je napravio i početnu bazu kvantnog komjutera, a kako kaže njegovo pravljenje samo je pitanje vremena i novca. Kako kaže, na takvom komjuteru nemate ograničenje u tome koliko neke operacije mogu brzo da se obave i navodi da je to mnogo moćnija tehnologija od bilo kakve koju poznajemo do danas.

– To je prva stvar koju sam krenuo da proučavam. Tema mog prvog naučnog rada je elemetarna aritmetika za kvantne komjutere i to je jedan od dobro citiranih radova. Ti komjuteri su toliko brzi da mogu da provale šifre pod kojima se čuvaju vladini dokumenti. Ako bi se napravili, oni bi te šifre mogli da provale u sekundi – objašnjava Vedral i dodaje da razvijene zemlje poput Amerike, Velike Britanije, Japana, Kine ulažu u to mnogo novca.

Vedral je ranije svirao gitaru u bendu, a hobi mu je i krstarenje morima. Sarađivao je sa čuvenim biznismenom Ričardom Brensonom, a bavio se i pitanjem kako da koristeći kvantnu fiziku zaradite na berzi.

(Telegraf.rs)

„Опростите ми што сам веровала својим очима, а не режимским медијима“

Обреновац (Фото: Танјуг)

у Вести, Мишљења 30. мај 2014. 15 Коментара

inShare

Од како имам приступ медијима, интернету а нарочито телевизији, увидела сам своју грешку, те сам решила да се јавно извиним. Пре свега, извињавам се што нисам била у могућности да слушам извештаје из званичних медија, већ сам посматрајући ситуацију уживо, доведена у заблуду, због чега сам користила увредљиве изразе за сам државни врх -џукела и крава.

Ја јако волим животиње и да сам била упозната са надљудским напорима и херојским делима државног врха, сасвим сигурно их не би вреďала на тај начин. Затим се извињавам што сам и сама доведена у стање панике, након што је наш цењени Премијер одржао јавну седницу Владе на којој је викао на министре и непримерено се обраћао другим присутнима на поменутој седници, изјављивао да је ситуација катастрофална и катаклизмична, као и да има много жртава и на тај начин изазвао општу панику, разуме се, без да је имао такву намеру.

Из тог разлога искрено верујем да би сваки судија у овој земљи утврдио да нема кривичне одговорности горе поменутог, те да се питање његове кривичне одговорности за изазивање панике неће ни постављати. Извињавам се и што сам се усудила да се у овим тешким временима користим слободом говора, схватам колико је то било непримерено са моје стране.

Извињавам се и зато што су поједини људи из мог текста у коме се говори да има 13 жртава, заправо прочитали да има на хиљаду жртава и тела која плутају Обреновцем. А онима који су управо сада дошили до великог „АХА“ и почели да пишу увредљиве коментаре, поново скрећем пажњу да обрате пажњу на читање и извињавам се што их опет нећу удостојити одовора.

Ја знам шта и на који начин сам написала, а због чега су те особе нашле за сходно да ме агресивно нападају, оповргавајући оно што нисам написала, и на тај начин износећи нове податке, то ће морати сами да објасне. Истима се извињавам и што су у мојим речима да свима који су учествовали у спашавању не могу ни реч да кажем, прочитали да сам исте најстрашије напала.

Признајем да сам, сада видим без разлога, била изреволтирана чињеницом да је наш вољени Премијер довео новинаре после три дана и крајње безобразно и по обичају непримерено се понашао, готово представљајући да нема жртава. Ја због својих суграђана, жртава и њихових породица, као и породица несталих нисам и нећу спекулисати о броју, тек за 6 месеци можемо знати о ком броју се ради, а ако се Обреновчани не сложе са званичним бројем, лако ћемо се пребројати.

Извињавам се и зато што нисам завршила неки престижни светски факултет, већ само Правни факултет Универзитета у Београду, због кога моја писменост нити реторичка способност нису биле умањене чак ни у време ванредне ситуације.

Сада сам свесна да сам морала да останем без адекватних речи, а да у говору правим велике (тзв. драмске) паузе. Посебно се извињавам за то што већ данима постављам питање одговорности за оно што се десило Обреновцу.

Телевизија ми је потпуно отворила очи! Сада видим да сам се налазила у великој заблуди верујући да је толика количина воде морала од некуда да доďе и да су стручнаци из те области то морали да знају и обавесте политички одговорну господу. Сада увиďам да то уопште није било питање којим стручњаци треба да се баве, већ политичко питање.

Та вода се просто ту створила, нико се за то не може сматрати одоворним, криви су природа или Бог (за оне верујуће). Захвална сам на тако виспреним политичарима, да њих није било, ко зна шта би се десило са Обреновцем! Чак и да је било можда неких пропуста, а сви знамо да није, опет ово није време да упиремо прстом у било кога од њих. Сада је време да обнављамо земљу а не да се бавимо питањима евентуалних пропуста и одговорности појединаца, или, не дај боже, целокупне власти.

И потпуно схватам кривицу грађана Обреновца! Криви смо јер нико од нас није чуо упозорење господина Марића, дато 48х пре поплаве. Криви смо јер се нисмо евакуисали када је он то од нас захтевао у упозорењу које није објављено. Криви су и они становници који су се евакуисали када је цењени господин Мали од њих захтевао да остану у свом дому.

Они који се након тога нису евакуисали су криви јер су се оглушили о захтеве господина Вучића и Николића да се евакуишу. Све у свему, закључила сам да заиста нема политичке одговорности, нити пропуста, криво је становништво, па и народ, и потпуно сам уверена да наша власт не заслужује овакав народ те да би требало да нас мењају! И надам се да се више никада неће десити да останем у медијском мраку! Од како сам синоћ први пут после 10 дана гледала телевизију, увидела сам да никако више не смем да се ослањам на своја чула!

Колико јуче сам видела опустошен и разорен град (бар оно мало тек сада приступачних делова), о „мирису“ нећу ни да говорим, а онда су ми господин Вучићевић и остала господа из медија отворили очи. Сада знам да нисам видела ништа што сам видела, да нисам чула оно што сам чула и нарочито да нисам осетила оно што сам осетила (што је потпуно логично јер су грађани без воде очистили радње и станове, те то сад и изгледа и осећа се чистије)И да закључим, увидела сам све своје грешке, горе набројане, извињавам се и осећам се дубоко постиђеном што сам се уопште усудила да поставим питање било чије одговорности.

Ивана Лаловић

ЕКСКЛУЗИВНО: „Српски војници“ на НАТО вежбама са шиптарима у Немачкој! (видео)

by satelit

• 96Facebook
• 2Twitter
• 5Google+
• 0Pinterest
• 0LinkedIn
• 0StumbleUpon
• 1VKontakte
• Tumblr
• E-mail
• Total: 104

 

 

Редакција портала Новинар.де (www.novinar.de) дошла је до снимка на коме се виде припадници Војске Србије са америчком „браћом по оружју“ у заједничким вежбама.

Овај видео је направљен у „промотивне сврхе“ (ми би пре могли да кажемо посрамљивачке сврхе имајући у виду тренутак и околности у којима се ово бунило дешава) и ускоро ће бити организовано пласиран. Ово није први пут да се овакве војне вежбе одвијају али јесте први пут да су припадници терористичке УЋК са Косова и Метохије равноправно заступљени као и наши војници – додуше од оних истих који су за ове и разорили, окупирали и откидају део наше земље.

Пише: Иван Максимовић / 29.05.2014.

***

Мој Милане, кад у НАТО пођеш…

Видео снимак који почиње панорамом са благим брежуљцима над чијим врховима доминира минарет „локалне џамије“, која је део „сценографије“ ово војног полигона, приказује тимове америчке и српске пешадије, на војном полигону у Хохенфелсу (Немачка). Задатак овим војницима јесте да „очисте“ терен, односно осигурају простор за надолажење пешадије испред које су пошли. Током акције један од српских војника, по сценарију, бива рањен а амерички колега му вида рану и онда га одвлаче у жбуње.

Чује се и српски језик. На тренутак све изгледа као у филму с тим што се српски говори течно за разлику од поменутих. Дијалог почиње реченицом „јел идемо, Милане?“. И одоше…

Током рањавања, овоме што глуми српског војника(глуми, јер частан српски војник ту нема шта да тражи), прилази амерички колега и почиње да му затеже гумицом ногу како не би невидљиво искрварио с обзиром да је замишљено рањен. Тада други од српских замишљених војника коментарише „рањен је у ногу. Може да говори“. И она прва, као и ова реченица, садрже у себи јаку симболику. Тако је и са српском државом. Све сами умишљени професионалци, без образа, заборављеног завета, заклетве и части, за шаку долара замишљају од себе да су јунаци и јуришници. Обратимо пажњу на улогу која им је додељена „чисте терен за долазак пешадије“. Сама пешадија представља топовско месо. Шта ли је тек са онима који су испред њих? Рецимо да је неки однос одреска и млевеног меса.

Да ли је ко нормалан и могао да помисли да ће они (НАТО агресори) који нису смели да копнено уђу на територију КиМ-а 1999. године плашећи се огромних губитака у људству приликом сукоба са српском војском, данас да обучавају те српске војнике да буду – још бољи у томе? Не, није. Толико луди само ми можемо да се правимо и нико више.

Међутим, ове године је вест посебно заболела српску јавност јер су у тим вежбама равноправно заступљени и шиптарски терористи са простора јужне српске Покрајине коју су окпирали и разорили ови што видају ране „српском војнику“ (у даљем тексту Милан). 

Ко не слуша песму, слушаће олују.

И Србија постаде „рањена али може да говори“. Али не проговара, јуначки трпи све оно што не мора а убија је. Ваљда хоће да постане јача… ако преживи.

У медијима се провлачи вест како ВС заједно маневрише са шиптарским припадницима „КБС“ а представници одрођених делова српске Владе се згражавају над понуђеном помоћи од тих истих за време поплава у којима је ВС показала сав свој дефект стечен током година саветовања и модернизације од стране НАТО-а. Али, Милан је за новине рекао „звао сам наше да им пренесем а они рекли – настави, и ја послушао наређење“. Да, много је сведочења где људи са простора бивше Југе,  када се сретну преко гране, просто буду обузети носталгијом. Ваљда отуђеност међу „савезницима и пријатељима са Запада“ утиче на претерани раст исте. Србији смета само то што тих неколико Милана, тих НАТО српских војника није дошло да се покваси у Обреновцу – а Шиптаре не прихватамо! Свако нека се дави код своје куће. Барем је то часно.

Представници ВС су иначе већ годинама редовни учесници НАТО вежби ко год у Србији да је био на власти од демократских промена, тачније од доласка Тадића и касније Шутановца на место Министра одбране. И ту нема ништа ново и не треба се бунити прогресу, напретку и бољитку већ клерофашистичким идејама о слободи коју нам је Господ даровао. То је кочница прогресу а не савијање главе, магарчење пред живим непријатељем и пљување по мртвим прецима којима би требали, ако ништа друго, бар да се захвале што уопште могу да пљуну. „Јер, да није ове државе, ђе би ја свога керо свез’о?!“

 

Лепа села лепо (ће да) горе.

Знате шта мене брине? Она џамија са почетка приче. Никада ме ниједна права џамија није бринула као ова лажна. Ево и зашто. Није она направљена на том немачком Амселфелду да би се наши у овој пеинт бол игри осећали „као код куће“. Направљена је она много раније. Са много озбиљнијом сврхом. На том месту су се тренирале НАТО јединице које су долазиле на Косово и Метохију у њихову „мировну мисију“, већ годинама. И то тако да се тачно зна ко су „вредни магарци“ а ко „црне овце“.  Проблем је само што једни требају да би окупација била успеша а други само сметају. Али ако нема ових да сметају онда ни НАТО неће бити потребан. Зато треба наћи оне који би били између, просто речено – уместо да сметају нека штите оне који су потребни па макар и од себе самих. уосталом то НАТО свуда у свету и ради.

Ту почиње друго поглавље. Са брда одакле је Милан пуцао гледајући у минарет, спустамо се у градић. Оно што вас ту сретне за неверицу је. Саобраћајни знак који вас обавештава да сте ушли у Гњилане! Дакле не спрема се наш Милан за Сирију, Либију, Никарагву, Украјину па ни Русију, судећи по знацима. Већ за… Гњилане… А ту долази као миротворац. Кога друго да мири и смирава до Србе и Шиптаре. Да се ништа не препушта случају видимо по осталим детаљима ове сценографије. Ту се налази „православни храм“, импровизован до детаља заједно са свештеником и његовим стомачићем. По фотографијама које видимо – „глумци“ су убеђени да су Срби много агресивнији и посесивнији. Нема везе што је српска земља – интереси су Запада а уз то иде само „независно“ Косово па нека је мајци и крваво, хероинско, рушилачко, терористичко, заслепљено мржњом, геноцидно… Њено је, лепо јој је. А ни Милан се не буни, он има своје наређење.

На следећим фотографијама приказан је начин обуке НАТО војника на полигону Хосенхелф, који се припремају за одлазак на Косово и Метохију. Већ годинама се сценографија не мења. На том полигону је и наш Милан.

новинар.де

Rusija treba da preuzme američku taktiku i da naoruža proruske snage u Ukrajini

Objavljeno: 29/05/2014

Leonid Savin, urednik ruskog časopisa Geopolitika i jedan od najistaknutijih političkih mislilaca savremene Rusije, u intervjuu za portal Nacionalist, govori na temu aktuelnih problema ukrajinske krize.

Kako vidite odluku vlasti Ruske Federacije i Vladimira Putina da ruska vojska ne ulazi u Ukrajinu? Šta mislite šta je glavni uzročnik takve odluke?

Ja mislim, ali i većina Rusa, da je to greška uzrokovana ranjivošću Rusije. Kad kažem ranjivost Rusije mislim na opasnost od sankcija, moguće proširenje NATO, hapšenje ruskih zvaničnika u inostranstvu i slično. U svakom slučaju, od 2008. godine posle ruske mirotvoračke operacije u Južnoj Osetiji, Abhaziji i Gruziji došlo je do svojevrsne histerije na Zapadu, ali bez rezultata. Sjedinjene Američke Države su obećale Sakašviliju da će ga zaštiti, ali to nisu učinili.

Naravno, Ukrajina je drugi slučaj – to je frontalna granica ekspanzije Zapada ka Rusiji i Vašington je koristio sve raspoložive instrumente u cilju sopstvenog pozicioniranja i različitih provokacija uperenih protiv Rusije. Najbolji scenario za Rusiju je da primeni istu onu šemu koju su primenili Amerikanci u Siriji, a to je da pošalje odbrambenu opremu narodu na jugoistok Ukrajine sa istom retorikom i pričom o ljudskim pravima i zaštiti ljudskih prava.

Da li imate informacije na koji način ljudi sa jugoistoka, ali prvenstveno lideri jugoistočnih regiona, percipiraju odluku ruskih vlasti da ne ulaze vojno u Ukrajinu? Koji stav po tom pitanju imaju lideri novoosnovanih republika, šta oni misle o odluci Vladimira Putina da u Ukrajinu ne ulazi ruska vojska?

Oni razumeju složenost situacije i spremni su da istraju do kraja. Sa druge strane, oni su zvanično zatražili pomoć Rusije. Ogromna većina ljudi u Novorusiji i proruski orijentisane populacije vidi svoj interes u tome da budu deo Rusije kao Krim. U svakom slučaju, postoji određeni priliv dobrovoljaca iz Rusije i nekih drugih zemalja koji su se priključili otporu kijevskoj hunti. Međutim, svakodnevno gine sve više ljudi i to je problem.

Kako vidite krajnje rešenje u Ukrajini, odnosno, šta mislite šta će se desiti i u kom pravcu se razvijaju stvari?

Postoji nekoliko mogućih varijanti kraja i konačnog rešenja ove krize. Prvo je potpuna nezavisnost Novorusije, uključujući još neke oblasti na jugu i istoku Ukrajine. Drugo je produženi konflikt uz moguće uplitanje stranih trupa – Ujedinjene Nacije, Rusija ili neka kombinacija ta dva. Treća moguća varijanta je najnegativnija, a to je finalno uništenje proruskih vojnih organizacija i represija, tiha ili brutalna, nad ostatkom stanovništva.

Ono što je jasno svima je to da bez podrške EU i SAD-a poput ubacivanja stranih plaćenika, vojnih instruktora i ugovora sa stranim vojnim kompanijama, kijevska hunta ne može nastaviti agresiju na jugoistoku zemlje. Evropske organizacije koje se bore za ljudska prava moraju izvršiti pritisak na svoje vlade da prekinu podršku diktaturi neonacističko-liberalnog režima u Kijevu. Bez podrške Zapada, Kijev će se okrenuti dijalogu.

(Nacionalist.rs)

• 
• 
• 
• 

1 Komentara/Odgovora

Dobrica Cosis: Objavite kad umrem

Nista se na Balkanu ne odlucuje lokalno. Ni ko ce koga ubiti ni ko ce biti kriv ni ko ce biti vladar ni sta narod hoce. A nista nije drukcije ni u Oslu gde Cija odlucuje ko dobija Nobelovu nagradu itd.
Kurvanjska posla

 

 

http://srbinaokup.info/?p=39287

 

 

XXXXXXXXXXXXXXX’

 

Kako je potopljena Srbija – YouTube ‏

 

 

Playvideo РТВ АС Шабац Водитељ: Момир Лазић Гости: Никола Алексић и Мирко Дубаић 01:37:58 Added on 28/05/2014 4,021 views

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=KZg84KEO4NU

EU-Erweiterung: Provokation und Größenwahn?

ПОЛИТИКА ЏАГАЊА ПСА ДУГИМ ШТАПОМ И ХВАЋАЊА ЗМИЈА ТУЂИМ РУКАМА

ПОЛИТИКА ЏАГАЊА ПСА ДУГИМ ШТАПОМ И ХВАЋАЊА ЗМИЈА ТУЂИМ РУКАМА

Да САД примењују политику шангарепе на дугом штапу као и политику шећера и канџије није ништа ново односно што за политику заинтересованом не би било познато. Можемо поћи и од тога да је жртвама те политике, таква политика била позната и да су на њу адекватно реаговали па и поред тога главу изгубили. То доводи до закључка да је и нешто друго у питању да су ипак нешто превидели што их је коштало главе и државе. То што нису препознали па према томе ни адекватно реаговали је политика џагања пса дугачким штапом и хватања змија туђим рукама. Политика “џагање пса” дугачким штапом водиле су САД до победа а хваћање змија туђим рукама до непобедивости НАТО узурпатора не зато што su те методе непобедиве већ зато што се жртва понаша као пас који по инстнкту гризе штап уместо рукe која га држи. Велико је знак питања како ће руски медвед одговорити на методе дугачког штапа шангарепе канџије и шећера и џагања пса дудим штапом. Уколико буде одговорио режањем задирући очњаке у крај штапа далеко од руке која га држи онда ће доживети судбину Милошевића, Садама и Гадафија. Кад се умори од насртања на штап клониће послушно пред ноге свом будућем господару или ће му нови господар izmoglom одрубити главу. Све зависи од Руског медведа, дали ће насрнути, уместо на штап, дирктно на груди оног ко га штапом џага, избити му тај штап једним скоком власнику штапа на груди. Али у том случају не сме га промашити. Уколико буде руски медвед само режао и отезао, корак напред па корак назад неће дуго потрајати па ће му се подметнути метода вруће плоче под ноге а потом и музика па ставити и ланац на њушку. Наравно да су Милошевић, Садам и Гадафи били и прекратки и премали да би могли у ту руку, што их штапом џага, zaгристи али руски медвед има довољно снаге и висине да то и уради како би се и музика и жеравица пренела у двориште виновника ових неоколонијалистичких авантуриста, агресора и за сва времена замрзли војни походи из личног користољубља појединаца америчке и светске олигархије, узурпатора механизама моћи прије свега САД. Рат није никоме, од обичног света, ни потребан ни пожељан нити се мора водити због сировина које се могу без икаквог проблема купити. Рат провоцирају, режирају само не засићени, крволочни узурпатори моћи који би због личне сујете, властољубља и властитог профита водили ратове и по цену пропасти света. Русија се не сме увући у ратове који креирају и воде ти снобови прије свега туђим рукама јер ти креатори силе штампају довољно долара за плаћање туђих руку да хватају змије отровнице а да на крају нит преживе нит доживе да им се исплате обећанe крваве дневнице. Свог противника победити значи, u ovom slučaju, научити од њега баратати светским медијима, информацијама и флајерима а прије свега водити очинску бригу о симпатизерима, праведне Русије, ван мајчице Русије па јој и неће бити потребна метода хватање змија отровница туђим рукама коју је могуће остварити само лажним обећањима и штампањем новца без покрића, без вере у морал Бога и човека као што то раде sad фашисти под плаштом лажне демократије како би опљачкали свет и ставили све државе света под своју контролу. Свет се налази на ивици тоталног преокрета, на рубу апокалипсе. Остаје само нада да neće руски медвед поиграти на ужареној плочи по нотама кантри музике!
Ако то не жели онда не сме реаговати само као пас на штап већ на руку која га држи ali onda kao medved.

Душан Нонковић
Молим, делите-разбијмо медијски мрак

КУСТУРИЦА: Андрићград биће завршен до Видовдана, а већ га посетило 300.000 људи

• Почетна
• Serbian Point
• Српска
• КУСТУРИЦА: Андрићград биће завршен до Видовдана, а већ га посетило 300.000 људи

• 16:17 30.05.2014.
• 0 коментара
• Штампај

НАЈАВИО ОТВАРАЊЕ ФАКУЛТЕТА ДРАМСКИХ УМЕТНОСТИ

И ПОРУЧИО СДС ДА СЛОБОДНО И ДАЉЕ „МЛАТАРА“

Емир Кустурица

• Коментаришући критике неколицине бошњачких политичара, српских новинара и политичара, Кустурица нагласио да би се на њиховом месту исто понашао, рекавши: „Када почнеш да мериш колико је ко скочио увис и удаљ и када схватиш да су ти ноге кратке, а памет још краћа – стварно мислим да се они понашају како треба“
• Уочљиво је, нагласио је Кустурица, да је њихов концепт, да су они инструирани да се све преусмери на председника Републике Српске Милорада Додика, да је све фокусирано снајперском тачком управо на Андрићград као на нешто у чијој бази стоји Милорад Додик

ИДЕЈНИ творац Андрићграда Емир Кустурица позвао је СДС да „млати још жешће и гласније“ по Андрићграду, јер се народ, како је истакао, не осврће на клевете и „млатарање“ првака СДС-а, већ још чешће и масовније посећује то место.

        Кустурица је навео да је прве године нови град посетило 25.000 људи, а до сада већ 300.000, док је у домаћинства Вишеграђана ушло 10,5 милиона КМ, јер су произвођачи у Андрићграду управо из Вишеграда.

        „Ми смо дакле, за разлику од општине, у Вишеград „упумпали“ више од 10 милиона КМ, што нису мале паре у овим временима. А још важније, нисмо правили политичку разлику и тренутно имамо у овом туристичком делу више од 40 одсто запослених који су чланови СДС-а“, рекао је Кустурица за „Еуро Блиц“.

        Кустурица је нагласио да је у Андрићград уложено 33 милиона КМ, те да ће 28. јуна, када ће град бити завршен, положити све рачуне.

        „Биће јасно да је „Лотика“, која је заправо већински власник, уложила око 4,2 милиона КМ својих пара, али је као већински власник у највећем износу који је повучен, а то је био кредит од 13,5 милиона КМ, „Лотика“ гарантовала својим иметком, односно ставила је под хипотеку свој, а не иметак Андрићграда“, појаснио је Кустурица.

        Он је додао да је општина Вишеград, која је дала 5,7 милиона КМ, заправо највише профитирала јер је добила две грађевине – нову зграду и зграду позоришта.

        Кустурица је напоменуо да не „влада“ објектима, јер после 30 година, када истиче концесија, то се враћа Републици Српској, односно општини.

        „Наше намере нису профитерске, него мисионарске. Овде викендима гостује око 5.000 људи и како време буде одмицало, биће их више“, додао је Кустурица.

        Говорећи о најавама да ће се општинска администрација преселити у нову зграду, Кустурица је упитао „како неко ко је навикао на влажне просторије и мемљиве собе у којима живи, може да доживи једну неокласицистичку кућу?“.

        „То су, ипак, људи који су склони „Гранд шоуу“, јер често одлазе у Београд и у првим редовима служе да аплаудирају највећем „трешу“ који живи у нашем народу. Тешко је од њих очекивати да пролазе кроз улицу која подсећа на ренесансни Дубровник и многе градове у Италији“, истакао је Кустурица.

        Уочљиво је, тврди Кустурица, да је њихов концепт, одакле су они инструирани, који треба да се преусмери на председника Републике Српске Милорада Додика, „фокусиран оном снајперском тачком, управо на Андрићград као нешто у чијој бази стоји Додик“.

        Коментаришући критике неколицине бошњачких политичара, српских новинара и политичара, Кустурица је рекао да би се на њиховом месту исто понашао.

        „Када почнеш да мериш, да ставиш ту лествицу колико је ко скочио увис и удаљ и када схватиш да су ти ноге кратке, а памет још краћа, стварно мислим да се они понашају како треба“, поручио је Кустурица.

        Кустурица је подсетио да у самом Андрићграду тренутно ради 60 радника, од чега у Андрићевом институту 10, али је потребно још 10. Међутим, на свим пословима ангажовано је око 220 људи.

        „Када узмете квантитативно и квалитативно, треба бити луд па да не схватиш шта је било у последње три године у Вишеграду и која га је срећа захватила, јер није у питању само 10,5 милиона, већ и животи који добијају перспективу и обећавају да ће се Андрићград претворити у један кампус, универзитетско место, јер смо управо добили дозволу за отварање Факултета драмских уметности“, нагласио је Кустурица.

        Он је додао да ће стогодишњица Првог светског рата бити обележена отварањем великог мурала, односно мозаика посвећеног „Младој Босни“, реконструкцијом убиства у једном оперетском стилу, суђењем у којем је главни лик адвокат Цистлер и другим.

Категорије:

Српска

Да ли знате ко је био Скендербег?

Posted: 30. мај 2014. in Историјске личности

0

 

2 Votes

Они који познају историју свакако знају да је Скендербег био највећи ‘албански’ јунак, а они који пију без сумње су чули за чувени коњак назван по овом великом јунаку.

Али ко је заиста био Скендербег?

Веровали или не, највећи јунак у историји Шиптара је био Србин. Рођен је 1404. на северу данашње Албаније као Ђурађ Кастриотић (презиме је настало од грчке речи ‘кастро’ што значи дворац), од оца Јована и мајке Војиславе. Имао је браћу Станишу, Репоша, Костадина и сестре Мару, Јелену, Ангелину и Влајку. Јован Кастриотић је са синовима често одлазио у Хиландар, а и новчано је помагао српски манастир на Светој Гори.

Ђурађ је имао 18 година кад је одведен у јањичаре. Турци су му дали име Искандер-бег, а касније је то постало Скендербег. Пуних двадесет година је ратовао за Турке и израстао у великог војсковођу. А онда је побегао. Са 300 најбољих ратника је напустио турску војску и вратио се у родни крај. Одрекао се ислама и вратио на православље.

 

Следећих 20 година се борио против Турака и све до његове смрти они нису могли да ‘привире’ у те крајеве. Тек кад је умро, Турци су освојили Албанију. Како се догодило да је велики српски војсковођа постао највећи албански јунак? Свакако се сећате наше епске песме ‘Зидање Скадра’, Скадар је некад био српски град. Док су Срби подизали градове, Шиптари су по брдима чували овце.

А за време цара Душана, српска власт се проширила на целу Албанију, јер се српска држава простирала до Пелопонеза у Грчкој. А онда, крајем 19. века, долази до ‘националног буђења’ код Албанаца. Да би хомогенизовали многобројна албанска племена био им је потребан велики јунак око кога ће се сви окупити. Али кога наћи?

Обрни-окрени, али јунака међу Шиптарима нема. А онда су се досетили. Ако га већ немамо, узећемо туђег. Уосталом, он је живео у Албанији, дакле од њега ћемо направити Албанца. Уместо српских имена, и њему и целој породици су дали албанска и тако је Ђурађ Кастриотић постао Ђерђ Кастриоти и њихов највећи јунак.

Ђурађ је имао свој (српски) грб и заставу, са двоглавим орлом, Шиптари су чак и то копирали и данас је то албанска застава. Главни трг у Тирани се зове Трг Скендербега, и на њему се налази његов споменик. Недавно су споменици подигнути и у Приштини, Скопљу и другим градовима… Додуше, данас и сами Албанци знају истину и зато су у великој дилеми: Да ли да их граде или руше?

Звучи невероватно, али је тако.

Извор – СРПСКИ ГЛАС