О нама

Za nas se može reći da iza nas stoji višegodišnje iskustvo stečeno kroz različite aktivnosti vođene u interesu, kako pravde i istine tako i srpskog naroda.

Mi smo sada na samom početku. Naš cilj je da približavamo naš narod, kako bi efikasnije delovao po pitanjima međusobne solidarnosti jer je poznato da smo zajedno jači. Pomoću anketa, časopisa i upotrebe elektronskih medija želimo da omogućimo stvaranje krovne organizacije svih Srba sveta u kojoj bi bilo moguće svakom pojedincu da se oseća i kao pojedinac deo celine kojoj pripada.

Mi smo spremni da mobilišemo svu svoju umešnost i snagu kako bi na kraju naš rad urodio plodom i bio označen saborom sveukupne srpske dijaspore za Vidovdanske dane na kojim bi se udarili temelji svetskoj organizaciji Srba!
Kao što rekosmo, mi smo na početku ali i pored toga dobre nade. Mi se nadamo Vašoj podršci, ostajemo na vezi!

Kancelarija za statistiku dijaspore
Lübeck 2007

Dušan Nonković

email:
dusan.nonkovic@gmx.de


25 Antworten

  1. Nista drugo nego da pozelim sretno!

  2. Pozdrav!
    Dobar blog, nadam se da ce postati popularan.
    Javite mi se ako zelite da razmijenimo linkove na blogroll-u.

  3. Blog moze da bude uspjesan, ali
    ako pocne sa nekim politicno-korektnim stavovima ili tabu-ima onda mu poredvidjam blisku smrt.

  4. Izvini Petre, ali bas tabue i treba razbijati, uklanjati. Vekovima se Srbima servira jedno, govori drugo a radi trece. Gledajuci kroz vekove Srbija postaje sve manja. Ode cela Bosna, da ne spominjem Liku, Baniju, Krajinu, Slavoniju, Dalmaciju, Kosovo. Znaci treba se (po mome) cvrsto suprotstaviti. Broz je popularizovao SRBOZDERSTVO, a nas Srba koji smo pobegli od stalnih lazi, obezvredjivanja nasih dostignuca, slobode nasih ljudi. Cak i ona najosnovnija sloboda (govora, misli i stampe) nije uhvatila korena u Srbiji, mada su nam Bogovi zapada darovali neke Natase Kandic, Sonje Bi-Serko i slicne „rent-a-Srbe“ koji su na necijim tudjim platnim spiskovima.

  5. pomoc oko pronalazenja Ratke i Marka Todorovic,majka mi je iz porodice Mircic iz Bosanskog Grahova,

  6. Postovani Iliya Pavlovich-u,
    Veoma bih Vas miolio da mi uz Broza, Natasu Kandic i Sonju Biserko nabrojite bar jos dva neprijatelja nasega Otacastva i slavnog nam Naroda. Ako su samo ovo troje bili u stanju da nam „vekovima serviraju jedno , govore drugo a rade trece“ onda bolje nismo ni zasluzili.
    Inace, moram da Vas obavestim da su na top – listi srpskih neprijjatelja daleko najpopularnie Natasa Kandic i Sonja Biserko. Nema ni jednog srpskog nacionaliste, da ne kazem supljoglavca, koji je naucio da srice cirilicu, a da nije odmah opljunuo po Natasi i Sonji.
    To je postala neka vrsta manije, kolektivne paranoje. Vama za obavestenje moram da kazem da je rec o veoma hrabrim zenama koje imaju i snage i moralnog kredibiliteta da tokom svih ovih godina srama plivaju protiv dominante politicke struje i opsteprihvacenog misljenja. Malo mi se skiseli od onih hrabrih Srba koji su se do juce drzali Titu za skute, a danas kada se politicka klima promenila, duvaju u nacionalisticke gajde. Nekada tvrdi komitetski komunisti, sada nacionalisti i sovinisti.
    Nije hrabrost duvati u istu tikvu sa vlastima i histericnim javnim mnenjem nego je hrabrsot podici glas u odbranu pojedinacnog covekovog dostojanstva, bez obzira da li je rec o pripadnistvu ovoj ili onoj naciji.
    I Sonja i Natasa se rukovode duboko hriscanskom mislju koja nalaze da se djubre prvo pocisti u sopstvenom dvoristu, pa tek onda gleda u komsijsko.

    • Poštovani gospodine Pavloviću,
      Nadam se da je Vaš komentar bio rezultat neinformisanosti, a ne zlonamerne podrške dokazanim, od strane neprijatelja odlikovanim osobama. Prevashodno mislim na gospođu Kandić, koja je početkom 90’ih bila vrbovana i plaćena od strane CIA-e, preko šiptara, koji joj je bio i ljubavnik. Informacije koje imam su dobijene od njenog sina (koji je u Americi) , direktno, a ne posredstvom medija ili reklać-kazala. Ta ista gospođa Kandić, nije imala prebijene pare i živela je kao podstanar na Crvenom krstu u Beogradu, a sada iznajmljuje veliki poslovni prostor i vozi se u skupim džipovima. Čak i ljudima koji rade za nju (strancima), nije jasno kako niko od nadležnih ne reaguje na očigledno podrivanje države. To mi je rekla jedna mlada francuskinja, koja misli da u njenoj otažbini, gospođa Kandić ne bi poživela dugo.
      Srdačan pozdrav, i nek Vas zdravlje služi onoliko koliko i ljubav prema Srbiji.
      Bora

  7. Четвртак 10. август 1995: први пут од избијања рата у бившој Југославији њемачким гледаоцима пружа се прилика да се преко медија суоче са чињеницом да иза сатанизованих Срба стоје мала дјеца, старци и старице, мајке на новорођенчадима у наручју, шипарице и тинејђери. Њемачке ТВ станице приказују непрегледне колоне избјеглица из Српске Крајине и олупине трактора и возила поред којих леже тјела српских цивила раскомадана од хрватских бомби. Усташке војнике са црним гусарским повезом репортер је цинично описао као „хрватске рамбое“, а један се од њих на исквареном њемачком језику хвалише да је из Њемачке, гдје иначе живи, „скокнуо“ до Крајине како не би пропустио „повијесни тренутак“. Коментатор антисрпског „Франкфуртер алгемајне“ пасивно држање Београда према хрватској агресији на РСК тумачи са насладом, жељом предсједника Србије Милошевића за укидањем санкција, због чега му је потребна наклоност Америке и Њемачке, а не крајишких Срба“. Tempora mutantur, nos et mutantur in illis – времена се мењају, и ми (Карл Билт на пр.) се мења у њима: „Након што је Карл Билт већ првог дана оштро осудио хрватску агресију и препоручио хрватског предсједника Туђмана Међународном суду у Хагу због бомбардовања Книна, посредник ЕУ Карл Билт проглашен је у Загребу непожељном особом. У изјави за БиБиСи Билт је указао и на двоструке стандарде који су и овом приликом дошли до изражаја. Јер, каже Билт, „ако смо осудили, а морали смо, бомбардовање Сарајева и ракетне нападе на Загреб, не можемо да ћутимо када се гранатира Книн. Изузетно је важно да будемо доследњи, да немамо једне критеријуме за Србе, а друге за Хрвате“, рекао је Билт, тада. Ја Билту ни онда нисам вјеровао. Његове изјаве објашњавао пре, да Република Српска и надаље располагала респектабилном армијом. А у Београду Милошевић још није био проглашен „балканским касапином“ јер његова сарадња била потребна у Дејтону. Док у Београду фактор „европејци“ био у дефанзиви. Времена се уистину променила. 1999. на горе! А данас?

  8. Lep vrlo lepo. Samo da ne ostane na praznim rečima kao i do sad.
    DIJASPORA kao deo srpskog naroda se do sad nije pokazala u pomaganju Srbima. Prvo im je bio kriv Tito (bez njega ne bi ni postali DIJASPORA), zatim Milošević i na kraju krivi su im Srbi uopšte.
    Dijaspori ne treba dati pravo glasa dok se ne izjasni o interesima koje traži u Srbiji. Najdekadentija je dijaspora Amerike. Ti ljudi odande bi hteli da se vrate na svoje nekadašnje posede i da ponovo vrate ovu jadnu zemlju u mrak. Vi iz dijaspore ne shvatate da se ipak dosta tog apromenilo i da moramo da saradjujemo na jednakim osnovama.

  9. Мисли ми се роје
    Данас сам тужна због вас Срби,
    драге избеглице моје
    Родна земља део неба
    Неки народи мисле да нама то не треба
    Србине брате да ли је воља божија
    Да на родни дом немам право ни ја
    У зноју лица свога кућу и све си стеко
    Из чистог хира из ње те изгна неко
    У туђој земљи далеко од роднога прага
    Волим те за тобом чезнем земљо драга
    Браћо и сестре Србија је тамо где сте
    Узимају све куће нам руше
    Недоступна им је само дубина наше душе
    Разумемо осветници нисмо
    Оличење чисте доброте ми смо
    Имасмо славу свеца свога
    заступника нам код Бога
    Крстимо се у име Оца и Сина и Духа Светога
    Нема силе да се одрекнемо тога
    Љутимо се само на наше људе
    Странац на том нивоу не може да буде
    Kо се српског рода одрекне
    Издају никад не може да порекне
    Српство је рођењем дато од Бога
    Постати Србин – нема тога
    Поштуј и чувај име своје
    Србин што си Божија воља то је
    Искушења и муке често немају меру
    Чувајмо своју веру
    Издајице рода свога
    нема већег проклетства од тога
    Ко не воли ближњег свога
    љути господа Бога
    Ко верује ко не лаже
    томе Бог помаже
    Српски род је пример свету
    oплемењује Планету
    Љиљана Ћуић

  10. ne mogu vjerovati da je neko toliko puknut pa da piše ovakve stihove. Ljiljana da kreneš zbrojiti koliko su kuća raznijeli pripadnici tvog naroda. Ma 21 stoljeće je, alo probudi se Ljiljo.

  11. ГЛАС ОТАЏБИНЕ

    О пахуље моје снене!
    Разасуте по беломе свету.
    Ја вам мисао ухватим:
    Само на трен, у лету…
    И дуго дуго: ко родитељ патим.
    Што немам неку чудну моћ?
    Да вас све у крило вратим!
    Па да вам певам васцелу ноћ.

    О бехари са мојих грана!
    Однешени вихорима ветра.
    Замиришите ми са свих страна:
    Венцем петроваца: на Светога Петра.
    Да вас једном: сјединим у једно.
    Венцом славе да окитим род.
    О бехари моји, са балканских грана!
    Цветајте ми у небески свод.

    О ливаде цветне, са мојих пољана!
    Што вас косачи, раскосише росне.
    Замиришите ми, макар на моје сено;
    Или на откосе: свеже медоносне.
    Па да пустим моје вредне пчеле,
    С лептирима да се сетно друже.
    Нек полете, пут вртова рајских!
    Да их грле уцветале руже.

    О лептири моји, од рајскога врта!
    Ево, већ полако јесен стеже.
    Куда ћете ми одлетети нежни?
    Да вам крила та туђина свеже.
    Нек вас греје, тамо у туђини:
    Мога срца ватре плам…
    На крилима, понесите ми душу!
    Ја немам више ништа да вам дам.

    Властимир Ћировић

  12. Molim vas da mi objavite konkurs za radno mjesto što ste objavili: 29.01.2010 godine u Glasu Srpske. Bio bi vam veoma zahvalan zbog toga što nigje ne radim i taj konkurs mi je prijeko potreban.

    Unaprijed zahvalan Njego Zoran

  13. ЧУВАЈ СЛАБОГ И ОД СЕБЕ САМОГ

    Кад безумље човеком овлада
    мали човек увек ће да страда.
    Закон џунгле тада се намеће
    па он страда од ове несреће.

    Ал‘ је умни одавно рекао
    кад је мудрост и он сам стекао:
    чувај слабог и од себе самог.

    Најтеже је баш то остварити
    поштрн човек у животу бити.
    Сад погледај и ти око себе
    свак‘ настоји да себи приграби,
    а од тога настрадају слаби.

    Људска врста дуго ће да страда
    јер безумље сад планетом влада.
    Погледајте она мрска лица
    диказаних масовних убица.

    Они сада сами одлучују
    као некад у средњеме веку,
    гиљотину они примењују
    најтеже је слабачном човеку.

    Ал‘ порука њих се не дотиче
    јер он човек никад није био,
    па се незна ничега стидети
    и остаје животињски дио.

    Милан Марковић – Миле

  14. КАДА МИ СВАШТА НА УМ ПАДНЕ, ако одговара објавите.

    Милан Марковић – Миле, Београд

  15. Prvo zeleo bih da pozdravim Dusana jako puno, poso se nismo culi vec 3-4 gdine, ali mi je jako drago videti da bog, ili ti ovaj website jos uvek ide i jaca svakim danom..
    Puno pozdrava svima iz Irske…
    Srdan…

    • Абре, неразумем шта Срдан к говори на ком језику је његов коментар. мора да је прехлађен јер у Ирску су велике зиме . бедник сирома .благой

  16. СВИ СРПСКИ РАСКОЛИ Остало је записно о свим расколима који су пратили српски народ кроз његову истпорију, и увек је то повезано са великим силама, које су га поробљавале, али је расколник увек био Србин. Он се никада није мењао али је мутирао и био прилагодљив и више је подсењћао на камелеона. Регрутују се из различитих друштвдених слојева, веома су међусоно повезани јер их повезују интереси. Такви људи налазе своје идоле у прошлости и најчешће себе виде у врховима олигархије којој припадају, али, увек, уз помоћ људи њима сличним. Чак и мртвог противника ће окаљати да би себе истакао. Тако „усрећитељи“ човекове врсте као што су Фукујама, Збигњев Бжежински, Самјуел Хангтингтон, Џорџ Сорош и низ других проповедника новог светског поретка у коме се велича улога надсиле и њен утицај на креирање поретка либералне демократије, која, на жалост, доведи човечанство до велике кризе, а која ће, сигурно, бити и моторна снага да се тај изрођени поредак не оствари. Треба очекивати да после ове кризе неће свет бити исти, мораће се много шта променити, што не значи да не може бити и горе. Али су мас-медији добили задатак креирања нове иконографије, са популистичком реториком и спетакуларним представама које ће диктирати стварање, али отуђених, центара моћи и власти, које ће, по одређеној матрици неолиберална демократија обликовати сваку власт, али која ће бити под контролом из центра. Тако се нуде нови простори политичких вредности, скривајући да њеним токовима господаре пропагадни експерти, добро плаћени и обучени да променом идеолошке свести створе нове односе, који треба да замене оне који се потискују. И овде се не може са сигурноћи рећи да се овај процес може одржати. Тако Сједињене Америчке Државе, уз градњу својих 130 војних база, агресивно распоређених, с највећим арсеналом атомског оружја, уз отуђену моћ над другима, учествује у стварању Светске надсиле на Планети. Али, и ту има краја. Сведоци смо нагомиланих пропуста, и како су неколико администрација САД до сада губиле, како у неразумним ратовима у корист крупног капитала, тако и великим људским и материјалним жртвама које су имали у овом периоду, до стања дужничке зависности. Правдајући то лажном одбраном демократије, светски господари, из скривене сенке, свој главни циљ су поставили да се униште главни појмови, као што су домовина, вера и породица, који нестају као симболи левичарске идеологије. Тотална моћ намеће потребу тоталне власти, која се даље храни завођењем тоталне контроле над мас-медијима, и управо задњи догађај, који заслужује да се детаљније прикаже, то и потврди. Под покровитељством „усрећитеља“ Србије, разних боја, кренули су да у Београду „помогну“ Србији да се супростави неповољним притисцима, који се већ дужи период, од агресије на Србију, па све до данашњех дана, систематски спроведе, да би се остварили циљеви агресивног рата противу Србије. Такав један Светски скуп, а искрсну нови, који је показао на делу ко је стварни пријатељ Србије, а ко је лажни. На Београдским безбедносном форуму, о којем немамо много података, сем онога што су дневне новине објавиле. па и не знамо ко је био публика, а које су личности са стране и „наше“ личности, биле на том скупу. Само нам је познато иступање руског амбасадора у Србији Александра Конузина, кога је београдска „Политика“ представила у негативном светлу, а посебно иступање председнице Београдског фонда за политичку изузетост Соње Лихт, која је читав случај приказала изјавивши „да не стоје примедбе амбасадора Русије…“, који је иза тога демонстративно напустио скуп незадовољан оним што је тамо чуо и видео. Да би остало забележено, и ради истине која се догађа у Србији, преузећу читав објављени чланак из „Политике“: „Главни панел о глобалним безбедносним изазовима на Београдском безбедносном форуму јуче (15. септембар) је обележио неуобичајени иступ руског амбасадора у Београду Александра Конузина. Искористивши прилику да панелистима постави питање о глобалној безбедности, амбасдор Конузин узео је микрофон, изашао пред публику и прилично повишеним и оштрим тоном почео да критикује и панелисте али и публику коју је оптужио да не бране интересе своје земље у вези са Косовом, јер нико није поставио питање у вези стим. ‚Збуњен сам. НАТО, Кфор и Еулекс планирају да доведу косовске царинике на прелазе на северу Косова и тиме прекрше свој мандат, Резолуцију 1244 и одлуке СБ УН из 2008. године, а из публике на ту тему није постављено ни једно једино питање. Зар у овој дворани нема Срба?! (подвукао аутор). Бринете ли за судбину својих сународника“ узвикнуо је Конузин, истичући да ће „Русија бранити ваше интересе“ када Савет безбедности УН буде расправљао о томе. „НАТО и чланице ЕУ ће бити против ваших националних интереса, али имам утисак да је вас баш брига“ казао је руски амбасадор у поприлично неди-пломатском тону. Он се осврнуо и на критике изнете током дебате у којима је истакнуто да Русија искључиво дела на основу интереса. „Па ко још не ради у складу са својим интересима?! Реците ми које интересе су имали руски добровољци када су долазили да се боре заједно са вама. Русија има интересе. А ко их нема“ упитао је љутито Конузин. „Ми улажемо у вашу земљу, иако неки Срби желе да ставе нашу земљу под контролу. Имамо интересе, али се наши интереси поклапају са вашим, иако у Србији постоје људи који су спремни да продају привредна постројења било коме, а не Русима, иако су свесни да ће тако постројења пропасти“. Конузинов жучни петнаестоминутни монолог прекинуо је моделатор панела Иван Вејвода, потсетивши га да само постави питање, међутим то је изазвало амбасадора да крене у полемику са Вејводом о томе да ли може да настави да прича. Иако му је Вејвода то дозволио, уз примедбу да буде краћи у излагању, Конузин се окренуо ка публици и упитао да ли може да настави да говори. Међутим када су се из публике чула негодовања и повици “не“, он је оставио микрофон и демостративно напустио салу у Дому Војске Србије. Председница Београдског форума за политичку изузетност Соња Лихт рекла је да не стоје примедбе амбасадора Русије у Београду Александра Конузина, који је демонстративно напустио Београдски безбедностни форум незадовољан током расправе. Говорећи о поступку Конузина, Соња Лихт је рекла да верује да руски амбасадор није довољно пажње посветио почетку форума где се говорило о Косову. Она је подсетила да је председник Србије Борис Тадић на отварању форума говорио о ситуацији на северу Косова и нагласио да је том приликом послао поруке, а да вероватно Конузин „није довољно пажње посветио ономе шта се десило и зато је тако поступио“. Соња Лихт је додала да су и новинари током паузе разговарали са учесницима форума највише се односило о стању на Косову“. Када пажљиво анализирамо оно што је, и зашто, тако наступио амбасадор Конузин долази се до закључка, да у сали построји нека публика, којој су се обраћали говорници, а који су Русију помињали у негативном контексту, што је иза-звало амбасадора па је то хтео на крају и да провери, када се обратио тој публици и упитао да ли може да настави да говори, а из публике је само чуо негодовање и узвик „не“, шта му је друго преостало него да напуст салу. Пошто нам није познат састав ни панела, а ни публике, то се може закључити да цео овај „циркус“ ничему не вреди, и шта од њих српски народ може очекивати, како они у Србији тако и они који живе на Косову и Метохији. Они који су се нашли прозвани као Кандићка, Чедомир Јовановић и многи други, дижу прашину и бацају је у очи српском народу, покушавајући да покрену дипломатску хајку, а шта друго и очекивати од гласноговорника, који величају вредности убица наше деце, пљчкаша светских добара, осијоног и добро наоружаног дела свестке надсиле која се намеће. Ево једне поруке која се може сматрати као доста реална: „Најгоре је да Косово буде фактички независно, а да нам га онда као млински камен, као такво албанско независно Косово, прикаче за ногу и кажу: ви сте одговорни за њега и, док не хармонизујете односе, не можете да идете даље“ – рекао је др Зоран Ђинђић. Да би се читава ситуација разумела треба изнети ставове које је др Зоран Ђинђић изрекао у, за Србију забрањеном интервју, који је дао Радио-телевизији Републике Српске, пред своју смрт. Да би разумели читаву ситуацију наводим тај интервју, који гласи: * Свакако је кључна тема за Србију статус Косово и Метохија. Државна заједница Србије и Црне Горе проглашена је 4.фебруара. Колико овај чин утиче на будући статус Косова и Метохије? Мислим ту и на Резолуцију 1244. -Та резолуција Савета безбедности отприлике је Србији узела атрибуте суверености на Косову, а то је законодавна, судска, извршна власт и по питању безбедности, и теорија је била одприлике: ми ћемо то да задржавамо негде у неком депоу док се односи не среде, и онда ћемо да видимо како да поделимо то између Приштине и Београда. Сигурно не као што је било раније да је то сад једна провинција у оквиру Србије, али не ни у смислу да Косово буде независно. И сви су пристали на ту резолуцију. Међутим, шта се у међувремену дешава? Они су отворили тај депо, тај трезор и почели су те атрибуте да преносе на локалне структуре. Иако погледате законодавну делатност, она се потпуно суверено обнавља у парламенту Приштине. Погледајте извршну власт. Они имају владу која је потпуно аутономна у односу на Србију. Ако погледате судску власт, ако погледате безбедност, читав тај процес иде у правцу да ће, једног тренутка, сви атрибути државности бити пренети на локалне албанске структуре, а онда ће међународна заједница да каже: сад да видимо како ће Београд и Приштина да сарађују? Створили смо два потпуно независна правна, економска, политичка система, а сад их ви хармонизујте. Ако не можете, ево вам пет година, па се договарајте и 10 или 50, али сте за то време изван европских интеграција! Е тако не може! И оног тренутка када смо ми схватили да се на једној страни прича о одлагању крајњег статуса, до неког тренутка када ће то моћи да се мирно уради, за то време се дижу стандарди, одређени критеријуми се спроводе на Косову и Метохији, а иза паравана се ствара држава. И онда сам ја подигао прашину и дигао панику око тога. Ја сам створио кризу и рекао сам: Хоћемо да се тај статус одмах зна. Они кажу није време. Како није? Па што га онда решавате свакодневно ако није време? Зашто преносите на Косовски заштитни корпус надлежности безбедности, зашто утврђујете граничне прелазе према Албанији, а не питате Београд? То не може да буде добро. Друга фаза је да ми изађено са неким својим идејама како то питање може да буде решено. И моја врло једноставна идеја је прва фаза федерализације Косова и Метохије с тиме да ће Срби на Космету да буду признати као конститутивни народ, који ће да има своје институције у оквиру заједничких институција, а ми бисмо онда, као Србија, пустили време таквом Косову да профункционише ако може. Ако не може, идемо даље! Морамо врло отворено, као кад имате гангреду, да говоримо о томе. Свет није расположен за то. То јесте једна контроверзна будућа тема, али ја мислим да лидери морају да отварају контраверзне теме. Не можемо да се понашамо као да ништа није спорно, јер ћемо за две – три године да уђемо у велику дубиозу. Косово нам је проблем. Не можемо да затворимо очи пред реалношћу. Ја очекујем да у јуну – јулу ове године на међу-народној сцени тема коначног односа Београда и Приштине буде постављено, да се током лета и јесени одређене концепције, стратегије, размене, и да, следеће године, нешто суштински на тој теми урадимо. И ми нећемо одустати, без обзира на критике и личне молбе које сам добио. И многи светски центари да мало спусте лопту, да ту тему не таласамо. Ја сам рекао: Не, ја поштујем ваше приоритете, ваше државне интересе, али немојте да тражите од мене да то буду моји приоритети. То што ви имате Ирак, ја разумен, али ја имам Косово. Значи, као што ја вас уважавам, уважавајте и ви мене. * Постоји ли, ипак, реална могућност да се Косово ипак отцепи, односно да не буде више део Србије? – Па све постпји као могућност! Најгоре је, значи, оно што сам малопре назначио. Најгоре је да Косово буде фактички независно, а да нам га онда као млински камен, као такво албанско независно Косово, прикаче на ногу и кажу: ви сте одговорни за њега и, док не хармонизујете односе, не можете да идете даље. То значи да смо за сва времена самоискључени из историје. И да нам кажу сутра, наравно, пошто сте иста држава, ви морате да дозволите да албански бизнисмени купују земљу по Србији, да учествују у приватизацији итд.То што ви не можете да одете тамо ни да попијете кафу у Приштини или у Призрену, па то су инциденти, то су појединачни људи екстремисти, али ви нисте такви, ви сте разумни, нека купе Теразије својим нарко доларима и милијардама које имају, нека купе и електро-привреду и нека сутра Србија буде практично албанска држава! То је оно што се неће десити и то је оно што ћемо ми спречити, значи, ми тражимо да се учешће државе Србије на Косову и Метохији међународно реши! Међународна заједница покушава да то питање сведе на питање права Срба као протераних лица и националне мањине и подмеће једно за друго, као да се тиме решава државно питање. Чак и да Срби, што није могуће, имају сва права на Косову и Метохији, тиме се још право Србије није ни поменуло. Значи, ми желимо на оба колосека да имамо напредак. На једној страни, наравно, да се врате протерани Срби и, наравно, да они малобројни, који нису протерани, имају безбедност, али такође и држава Србија да има јасно дефинисана своја права, или да нема своја права, па да онда Савет безбедности каже: нема Србија никаква права. Савет безбедности је доделио независност Косову. Ми нећемо водити рат са Саветом безбедности, али ћемо знати на чему смо. Ово што сада имамо је најгоре! Косово је још увек опасност за српску државност, јер оно је рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви. И ми ту рану морамо да затворимо на одређени начин. * Ваша, условно речено косовска офанзива, почела је заправо противљењем питања Косова на регију. Ваша изјава „Шпиглу“ одјекнула је и у Босни и Херцеговини. Било је много реакција. – Па, ја сам рекао, знате, ако не важи за Србију оно што је важило за Дејтон, а то је да су националне заједнице добиле колективни статус, и да су границе непроменљиве, и да је оно што је било сматрано светињом. У реду, те републике из бивше Југославије, оне су државе, ако то не важи за Србију, па ја мислим да уназад неће важити више ни за кога. Јер, како сада објаснити да је једини преседан направљен управо на Србији? Ја јесам за очување Дејтона у оном смислу, што се каже, што јесте јесте. Дајте да нађемо неки компромис и да кроз регионалну сарадњу, кроз билатералну сарадњу албанског дела Косова са Албанијом, српског дела Косова са Србијом, Републике Српске са Србијом, хрватског дела Босне са Хрватском, без мењања граница, без постављања питања суверенитета, људи, бизнис, да се то креће. Можемо у тој опцији да решимо то питање, али, ако ви желите да сада створите албанску државу у 21. веку на територији која припада држави Србији, значи да ћете поново отворити процес који сте мислили да сте Дејтоном затворили. И то није моја жеља, то је опис стања. И то је упозорење онима који мисле да на примеру Србије могу да сруше један принцип који је делимично, и на штету Срба прихватили….И мислим да је то један мој врло конструктиван приступ који је изазвао у Сарајеву, по мом мишљењу, врло неоправдано нервозне реакције које је, наравно, у Вашингтону изазвао можда оправдане нервозне реакције и који у Бриселу није био добро примљен. Али је то истина! Мени су поставили питање мотива. Неко је рекао: то су маркетиншки мотиви. Шта мени треба овог тренутка маркетинг? Нити у Србији има избора, нити ја могу међународну подршку за то да добијем. Наравно, ја сам много више изгубио лично, него што сам добијо, али врло свесно. Значи, ја сам онај свој кредит који имам за овај посао ових последњих десетак година, као један демократски политичар на Балкану ставио на тас за једну ствар за коју мислим да је од државног и националног интереса. Ако моји пријатељи у свету кажу: е сад си нас разочарао, онда они нису моји пријатељи! И то је један добар тест по коме ће се видети ко нас заправо подржава, а ко нас подржава само зато што мисле да ће тако да нас уљуљка и да нас одврати од тога да решавамо своје проблеме. * Дакле и даље сматрате да у Србији првен-ствено ви одлучујете, а не неко споља? – Апсолутно! Апсолутно значи, о Србији ће се одлучивати у српском парламанту и у органима који су за то надлежни и све те раније приче, и те „кризне групе, и кризни штабови“, то је прошлост! И нема шансе да ми пристанемо на било шта што није у нашем интересу. Ви можете, треба да имате добре односе са свима који су битни за вас, али то да ви сада странце укључујете као део своје унутрашње политике, то је болесно и ми болујемо од тога још увек у Београду. Ми имамо амбасадоре неких земаља који се понашају као да су шефови странака у Србији, као да су изабрани на изборима, који позивају министре, који позивају мој кабинет и чуде се што их нећу да примим. Ја кажем: замислите да мој амбасадор у вашој земљи позове вашег премијера па га пита да с њим руча. Овај би мислио да је то нека шала, скривена камера. Па ми смо исто таква земља као што је и ваша земља и немојте да мислите да ви можете да радите у нашој земљи нешто што наш амбасадор у вашој земљи ни случајно не би могао да ради! Али, ми морамо сами, као грађани и људи, да заузмемемо тај став, да поштујемо себе. Поштујемо друге, али да поштујемо и себе и да не допустимо да се толико са стране мешају у наше односе. Јер, да имамо министре који на такав позив хладно кажу извините, ја немам времена за то, после два – три пута они би одустали. Али, пошто имамо још увек тај комплекс ниже вредности, мислим да и ми помало генералишемо ту нездраву ситуацију да се о нашој земљи много више расправља у иностранству него што се расправља у сличним земљама као што је Румунија, као што је Хрватска, као што је Грчка. Ја не видим зашто би Србија била у другачијем положају него те друге земље“. – рекао је др Зоран Ђинђић. *** Слобода и једнакост као фикција будућности је циљ слободног човек, ма у ком периоду и режиму живео, била је и остаје. „Такав закључак произлази из истраживања јавног мњења спроведених последњих 15 година, у којима је чак и до 75% анкетираних грађана на понуђеним скалама лево-десно сврстало у лево поље политичког спектра“. Тако почиње свој ауторизовани чланак „Слобода и једнакост између левице и деснице“ – аутор: проф.др Милан Јанковић. Он наводи да је нешто више од 50% грађана знало за идеале левице, остатак је „залутао“. Познато је да после увођења вишетраначја у Србији, деведесетих година, појам левица је анатемисан и коришћен при означавању свих проблема у то време, да ли је или није левица за то с кривила. „Она је увек поистовећивана са гре-шкама и заблудама једног дела бирократизованог комунизма, осуђивана због занемаривања традиције и ксенофобију исто-времено, приписивана јој је милитатност, спочитаван егале-таризам, гушење тржишта, политичких и екомоскин слобода…“ – тако пише проф. Јовановић. Међутим, био би погрешан закључак „да су идеје левице нестале под руше-винама комунистичког блока, да у транзиционом залету опште трансплатације институција и копирања капиталистичког узора нема места ни потребе за њеним идејама и достигнућима, а не да у потркомунистичким друштвима левица тек добија простор за јачање и утицај. Зто су све новоосноване странке позицију у политичкој арени градиле на жестоком антикомунизму“ – нешто слично као у другој и трећој декади прошлог веку. Опште је познато да је слобода основна и најважја вредност, у свим временима, за опстанак појединца и народ у целини. У овом периоду, транзиције и контрареволуционарних промена, као и у многим периодима историје, слобода је у Србији угрожена. Већ дужи период највиши покушај угро-жавања територијаног интегритета и суверенитета, који, пре свега, долази из истих центара моћи, као и у свим предходним временима, праћени агресивним ратовима, за које се, нико и никада, србима није извинуо и надокнадио нанету штету. То су увек били несигурни и лажни пријатељи, који су увек радили више за свој интерес, а на штету српског народа. Очито се то догађа и данас. „Слобода је угрожена колективно српском народу, али и сваком грађанину појединачно и она се не своди само на очување територије и независности државе. Политиком притисака, уцењивања, сталног условљавања, грађанима се ускраћује економска слобода – затвара се, блокира и контролише тржиште – слобода кретања – различитим визним режимима, право на развој, напредак и сл. Стратези такве политике аргументују је последицама политике тзв. Мило-шевићевог режима, који се управо због супростављања таквој политици нашао на удару НАТО алијансе. Две владе ДОС-а прихватиле су ту аргументацију, амнестирале агресоре, рефомама у војсци демонтирале систем одбране, реформама државне управе и привреде угрозиле економску стабилност, међународном политиком прихватиле све диктате да би добили титулу „кооперативног пртнера“ коме се уручује план разбијања земље који САД и промотори њихове политике у ЕУ нису уручили ни Милошевићу после агресије“ – тако пише проф. Јовановић. Десница (и лажна левица) на власти у Србији пристаје на наметнуту вазалну позицију и постаје саучесник угрожавања слобода, али, настоји да то правда „промашајима“ бившег режима. Ту смо где смо. Знамо, ко и где, врши ло-калну, регионалну и врховну извршну власт и по коме ће се садашњи режим звати. Знају се, и чији су пропусти, због којих Србија клизи у зону зависне колонијалне државе, и ко је коме, на мафијашки начин, омогућио богаћење без рада. Добро се зна, ко је, и чији послушник, по њиховом јавном иступању. Зна се, да немамо правну државу, јер да је имамо, многи из одабране елите, би се морали наћи иза браве, јер су им (не)дела позната, али њих штити и држи у власти господар са стране, јер му је потребан да помоћу њега оствари свој циљ. Зар могу да буду сигурни у своју будућност сви они који су се у Србији нашли у невладиним орга-низацијама које је агресор формирао, материјално опскрбио и само њему одговарају. То је јавна тајна и све се зна. Веома је забрињавајуће када неко лице из новонастале елите, страних послушника, наноси штету држави и народу, а тој су држави везане руке јер је, готово целокупна власт нашла се у зони послушника. Како неко рече, где је крај куповања „слободе“, која се никада не може купити од зеленаша, који ће те преварити. Па зар то, већ једном нисмо схватили? Све нам је угрожено и настало наметнутим променама, које треба више да задовоље централне земље Европе, које су се наметнуле у решавању, пре свега у њихову националну корист, док се то другима потпуно оспорава. Не гради ли Европска унија своју будућност на тековинама национал-социјализма из прошлости?! Већ сам напред нагласио на које се земље односи хомогенизација уже глобализације свега у Европи, али о томе је писао и Примаков у својој књизи „Европска реалност“, па каже: „онда је могуће стварање асоцијације у ЕУ од неколико великих земаља – Франциске, Немачке, а затим и осталих земаља оснивача ЕУ – Холандије, Белгије, Италије, могуће је и Аустрије, Шпаније, Португала“ – које су остале без својих колонија по завршетку Другог светског рата, а сада настоје да поврате свој статус, јер им се усладила прошлост. Зар се то не примећује? Ове земље увек раде у спрези, њихови међусобни односи су другачији него са остатком чланица Уније. Што се тиче заинтересованости САД за ЕУ, ту се не може бити баш сигуран у њихово „искрено“ пријатељство. У кризи, и када се губи, ту нема пријатељства у капитализму, који се хвата за сламку. Сви догађаји, у дужем периоду, показали су у којим се зајеничким задацима, ужи део НАТО-а, увек слаже и подржава једаан другога – то се углавном односи на (агресивне) активности који се предузимају. Зашто се слажу? Па једноставно због тога, да рецимо ја данас подржавам тебе и не сметам ти, очекујем да ћеш ми ти то вратити и да ћеш ме подржати у мојим активностима. Та спрега у злу, остатак света држи у сталним тензијама и несигурном миру. Али се сви ти догађаји, у задње време, помаци и тенденције, одвијају на очиглед пада проамеричког расположења у Европи. То тврди и Примаков. Али не треба очекивати да ће се у овом времену разићи и сукобити, то знају обе стране. Једна од планираних активности, про-америчког крила у НАТО-у, тичу се пре свега америчких база у Европи, затим реализације система противрактне одбране (ПРО) и њихов распоред у Европи, су основни цињеви америчке војно-политичке активности према, посебно, Ис-точној Европи, због чега су Бугарска и Румунија тако брзо постале чланице ЕУ, а тиме и НАТО-а, поред онога што су овим награђене за пружену помоћ НАТО-у у време агресије НАТО-а на СРЈ и њено бомбардовање. Ако би, у некој будућности, била покренута одговорност за овај ратни зло-чин, којег изврши НАТО, поред других, стоји одговорност код Бугарске и Румуније, онда оне нису имале обавезу да ово изврше, јер нису биле чланице ни ЕУ, а ни НАТО-а. Овај план о противракетном штиту, пројектован је на основу недо-вољно процењене опасности, па се може схватити, да иза тога постоје и други, али конкретни разлози, а то је, потпуна контрола евроазиског простора и успостављање одавно најављиваног глобалног поретка, у којег, све више сумљају паметни људи. Али како је то систем који обезбеђује, веома уском кругу мађународне елите најбогатији људи на планети, који се сасвим добор познају, разумеју и један другог штите, граде и систем сопствене безбедности у будућности. Справом се може устврдити да се човечанство нашло на прагу, или је дубље зашло у процес нове колонизације, што се потврђује многим, често и противречним догађајима ближе прошлости. У време хладног рата, милитатни део елите САД, наметнуо је трку у наоружању, с циљем исцрп-љивања СССР-а, што су успешно и остварили, а, могуће је да с друге стране овим су, не размишљајући о последицама, покренули процес милитаризације Западне алијансе, отварајући многа ратна жаришта, да би их искористили у властите сврхе и лако убедили своје владе о „општој опасности“, како би одрешиле кесу и то финасијски подржали. Крупан капитал увелико прихвата ову идеју, јер у томе види да ће се огромна новчана средства, прикупљена порезима, прелити на њихове рачуне. И то се догоди. Сада у спрези милитатних и похлепних олигарха гради се један џиновски систем, који треба да се, самопрокламује у „светску надсилу“, која ће без противљења завести нови светски поредак. И та надсила гради паралелне војне снаге, где се једни сврставају у НАТО алијансу, али САД мимо тога гради властиту силу, која ће се у дуплом колосеку наметнути остатку света. Тако ће се САД увек наћи у жижи одлучивања. Рачунали су да ће, уз помоћ њима оданих људи, уклонити главне препреке овој замисли. И то је трајало само извеско време. После познатог хаоса који је захватио евроазијски простор, где нестају сложене државе у Источном делу Европе, с циљем да се већина њих стави под контролу и утицај САД. Пошто се овде очито испољавају милитатне тежње САД, то је „отрезнило“ део умних људи из угрожених средина да се постепено, али мудро, супроставе том, ни мало пријатном процесу. Као што видимо и осећамо, светска надсила, која себе види у будућности, покушаће да разним манипулацијама и лажним обећањима, па тамо где не успева, биће и претњи, али ће покушати, да на јефтин начин купи „пријатељство“, учинити купљеног зависним за остваривање своје замисли. Политичке и дипломатске игре, вођене у блиској прошлости и данас, које је веома реално описао Примаков у својој књизи, своди се на пакушај САД, да развијајући теорују главне опасности која долази од Ирана, правда своје поступке у размештању елемената војсне силе на стратешки важним тачкама, али су изгубили из вида, да и друга страна размишља и процењује у намери, па и она гради свој систем. Тако да се свет још једном нашао на прагу нове конфротације и могуће нове трке у наоружању и надметању у сили, што ће узроковати жешћој милитаризацији и конфротацији силом, која не искључује сукоб, само је потребна будала да повуче ороз и свет стави пред нову кланицу, која ће сигурно надмашити губитке у људској и материјалној свери из Другог светског рата, па ко остане мораће из почетка. Како су у прошлости будале и доносиле сулуде одлике, а свет их велича и слави, није чудо да се имиџ светских будала множи. Често се говори о корупцији и миту великих размера које је, као плима, захватила људску врсту. Мало се говори отворено и јавно о ономе што ћу сада рећи. Врхунац тог зла лежи у врховима војне и економске силе, која се отуђила од човека и све своје будуће потезе своди на, куповину присталица, а намета им светски бувљак. Њихови „пријатељи“ се деле на старе и на веома нове. Они стари, више не верују у ту силу и настоје да је се ослободе, па тако, док је НАТО (САД), имао своју војску и своје војне базе у земљама старих чланица, свело се то сада само на Немачку. И она све чини да би се ослободила тог окупатора, настоји да се америчке трупе предислоцирају на територију нових чланица НАТО-а. Отуда су се активирале политичке елите, зависни мас-медији, њихови гласноговорници и група новинара која ће за паре да напише и оно што он не мисли да је тако. Не треба да измишљамо ко су ти људи, сами се оглашавају и то су ти корумпирани који се добро награђују за најгоре што чине властитој држави. Како другачије објаснити висок стандард тих људи, њихово богатство с којим располажу, па и „моћ“, којег наметају као такви, а којима се, ту и тамо, откривају (не)дела, за која се још не оптужују, јер имају богатог „ујака“ (Сама) који их штити јер су му то и најверни. Познато је из историје оваквих кретања у друштву, да нико није избегао правди, па верујемо да неће ни овом приликом. Тако се може закључити да су и Сједињене Америчке Државе намерно разделиле чланице НАТО-а, на старе и нове, па проширењем тог савеза с новим чланицама настоје да се НАТО очува, јер су осетили да се стари чланови мање ангажују у америчким агресивним плановима, па и „тежњу“ да се тог савеза ослободе. Ја бих рекао да су стари чланови НАТО алијансе за Америку постали веома скупи, посебно у време кризе која је ту земљу захватила, а да се нови чланови НАТО-а задовољавају и мањим захтевима, и да су оданији америчкој глобалној политици. Све се ово на крају своди да САД желе да сачувају моћ, слабећи утицај већих европских чланица, које су почеле да постављају неугодна питања и „одлучили“ да наметну своје ставове, како би сачували своју моћ, која и није тако мала у односу на „главног“ играча који се понаша као „изнемогло кљусе после боја“, исцрпљено многим промашеним ратовима, презадужено, са појавом масовне незапослености, пада стандарда становништва и коначно, да се не може више дичити својим „америчким сном“. Док се пишу ови редови, а слушам јутарње вести и оне од прекјуче, па јуче, када се објављују имена, у неком времену по важности неприкосновена, да су притворени са јасним објашњењем шта им се ставља на терет. Још увек су то споредне личности, али се уз њих појави по неко „крупно“ име, које се одмах брани. Бивши војни министар републике Србије Давинић је оптужен за злоупотребу службеног положаја (око ангажовања Израелског сателита), на крају он своју одбрану заснива на одговорности тадашњег министра финансије Динкића, иначе његовог партијског газду. Све ми се чини да је Давинић очекивао да ће се лако одбранити уз туђу помоћ, па је и процес дуго трајао. Када је та помоћ изостала, ништа му није остало друго већ да каже истину (или неистину), што ће се, вероватно, добро испитати. Дневна политика, још увек оптерећена глобалном кризом, неће се дуго тога ослободити. Западне капиталистичке земље, посебно оне које су се у времену глобализације нашле захваћене „опаком болешћу“, настоје да се већи део кризе пребаци у туђе двориште. Одавно је то туђе двориште на Балкану. Све ће учинити да се на просторима Балкана не гаси криза, и сукобе, које су распламсали, јер им то даје алиби да се у овом простору мешају и увек буду присутни, као надређени газда. Свакога ко се стави у одбрану угрожене Србије дуго ће остати предмет њихове искључивоти и тешких оптужби свакога ко се везује за пријатеље ван њиховг блока. Значи, рат на Балкану још траје. Ти исти су, на један подмукли начин, окупирали део српског простора, завели окупациону власт, а када су успоставили вазалну управу, на том простору, коме настоје да пренесу текуће послове уз њихову помоћ, наилазе на отпор српског угроженог живља с тог простора, које тражи помоћ своје матичне државе. Ту настају проблеми за србе, како на КиМ, тако и у Србији. Они су већ дуго на удару једне удружене скупине насилника који долазе са Запада и који настоје да Србији наметну немогуће услове, како би се стално налази ту, контролисали и регулисали процесе, који се, пре свега, тичу њихових циљева, и потисну сваку другу страну која се појављује на овим просторима. Управо се, тренутно, одвијају процеси међународног сукоба великих размера, како великих сила на Западу, такође и сила које долазе са Истока и то се прелама преко Србије, коју још нису успели да „приволе“. Већ се показало да један део света није сагласан са начином којим се руководи у разрешењу „косовског питања“. То нагони актуелну власт и представнике Срба са Косова и Метохије, да се морају борити како би се ово, по Србију и Србе, горуће питање будућности, задржало у органима УН. То мора свако схватити. Докле год се слови да је ова Јужна српска покрајина, протекторат УН, и докле год се на њој буду налазиле трупе, па и НАТО-а, Србија ће с њима сарађивати. Свака непосредна сарадња са приштинским властима, води признању „незаисне“ државе Косово од стране Србије, а она то не сме урадити отворено. Да не прогнозирам шта би се догодило када се та окупациона власт повуче са овог простора. Све нам говори да ће се окупатор тамо дуго заджати, јер није тамо дошао, ни због Арнаута ни због Срба, да би брзо отишао. Остаје због веома важних геополитичких и стратешких разлога. Због тога се увек узбуне када се Србија окреће Русији. Отуда и све оно што се догађа, а треба бити спреман, и да ће се дуго догађаји смењују, да се неће бирати средства, посебно мас-медијска, која су под њиховом контролом и да нас покушају одвојити од Русије. Познато је да све што се супротно вољи народа намеће, рађаће отпор који у одређеном моменту може и да „експлодира“. Нека се зна, да за све ово није крив српски народ и његови умни људи, јер они и не угрожавају никога око себе, а посебно не Америку, Енглеску, Француску, Немачку итд. које су се тотално окомиле на ове просторе, и у тежњи да се сломије сваки отпор агресору и он рехабилитује. Све ће учинити да му се престане наметати кривица прошлости. То посебно не одговара новим господарима у Европи и тамо преко океана, јер су, поред политичког притиска, дубоко продрли у економију државе, рачунајући је као будућу колонију, којој ће се одгађати улазак у ЕУ, али ће остати њихова колонија и у њој ће они одлучивати, јер су им велики економски интереси на првом месту. Ометаће Србију да се осамостали и да може бирати партнере у економској сарадњи. Све се чини да се једна страна (западна) и лажима прикаже у некој будућности, а друга (источна) пропагандом и другим средсвима прикаже у кривом светлу, како би се потисли са ових простора. Тај рат (економски) може се сматрати да ће заменити прошли „хладни“ рат, и то може да потраје. Како косовска драма дуго траје, и не прставља проблем само Шиптара и Срба, постао је у дужем пероду светски, у који су се уплеле велике светске силе, па да се још задржимо на њему. Како тренутно читам књигу Јевгенија Примакова „Свет без Русије“, па пошто се и он осврће на косовски проблем, то ћу преузети део из његове књиге. „Поставља се питање зашто се Вашингтон толико заузима за проглашење Косова – мале територије од 11.000 километара квадратних, са око два милијона становника – за самосталну државу, не водећи чак рачуна о могућности, по себе веома неповољним последицама. Желим да истакнем низ момената који карактеришу косовски конфликт, а које би, чини се, требало узети у обзир. Покрајину Косово и Метохију Срби с разлогом сматрају колевком своје цивилизације, културе, идентитета. Тамо је у 9. 10. и средином 14. века настала и ојачала српска државност. Почетком 13. века нас
  17. ДА ЛИ ЈЕ НА ПОМОЛУ ТРЕЋИ СВЕТСКИ СУКОБ?

    О овоме о други пишу, али ми скрену пажњу опширнији чланак Милана Мишић , сталног дописника Политике из САД, под насловом: „САД и Кина – геополитичка кременадла“.Нећу коментарисати овај чланак из више разлога, али ћу и ја изнети своја сазнања и личне закључке, ма да сам на више места о томе напред изнео.
    Недавно ми је познаница, чија кћи живи у Америци, после њене посете тамо дошла је до сазња да је роба широке потрошње углавном кинеска, а скоро читава америчка прозводња је окренута војној индустрији и војним потребама, зато су им потребни сукоби у свету како би америчким пореским обвезницима доказали одагле им долази опасност по „њихов глобални план“, како би ратове које воде на више места оправдали.
    Често су американци оптуживали Кину да не поштује људска праваи слободе, да је оваква или онаква, али се на крају показало, када се све откри, та америчка пропаганда није уродила продом ни у САД, а посебно није у Кини. Кинези су своју снагу и моћ градили на пропустима великих економија, својих противника. Њихова економија почива на јефтиној кинеској радној снази; на високо образованом (сопственом) кадру свих профила; да упорно производе оно што се производи код противника; да не хају за критике које долазе, како не поштутју право интелектуалне својине; на светску пијацу наступају на широком фронту, добро организованог извоза (шверца); тамо где се они појаве раде ненаметљиво и без икакве пропаганде, и успешно пласирају своју робу; трговци су углавном кинеске породице, који се смењују и не остављају никакв траг за собом; немају кинеска гробља, а када будућност то буде анализирала, Кину нико неће оптужити као освајача. Потпуно супротно од онога што раде САД и њени врли пријатељи више векова. Наступају мачем и ватром да где дођу ту и остану
    Куповином великих пропалих америчких фирми кинези постижу два циља: гасе америчку производњу, запошљавају своју радну снагу, из нутра подривају и тихо освајају гладно америчко тржиште, а то потвди и Мишић у поменутом чланбку. На великом америчком тржишту зарађу и купују све што је за продају па залазе и у њихов чувени Холиву.
    Ако се овако настави на североамерички континент долази друг (жута) раса, која неће потиснути црну, али хоће белу, која се занела идејом непобедивости, сама себе потиснути стог простора. Није ли већ почео нови светски рат за тржиште?
    Пре неколико година, када је српска индустрија трактора и машина била у успону, кинези су уговорили увоз великих трактора из Србије. Са тракторима у деловима одлази екипа српских стручњака, и док су се трактори монтирали кинези су оспособили властити кадар, а наши извозници су трљали руке, очекујући нове извозне резултате. Овај уговор је с обе стране испоштован, али више није било нових наруџбина и уговора. Сада Кина производи те тракторе, како рекох јефтином радном снагом, лиценцу и интелектуалну својину никоме не признају, али се трактори, са извесним изменама и новим именом извозе у свет, а фабрика у Србији тихо умире, отпушта раднике.Све мислим да се то догађа и другима.
    А Мишић нам открива да су кинески радници у већем броју продрли у фирме високе технологије, па је велика најезда на америчку аутомобилску индустрију, повезујући већи број обостраних ривалских фирми. Када се то замршено клупко буде размотавало, свима ће бити јасно да су кинези остварили свој стратешки план. Иза тога се крије, за сада, велики јаз између моћне америчке војне индустрије и нешто слабије кинеске, који ће се веома брзо смањивати у корист Кине. Тако ће САД престати да витла мачем и томахавком над главама другог дела света на планети.
    Ко ће кога надмудрити у овом времену и овој трци? Све мислим да је мудрост на кинеској страни, јер њени стручњаци то раде, слично како су им и преци радили, више за друштво него за себе. Тако ће се акомулирати веома велика снага на кинеској страни, док ће посустала америчка привреда, осиромашена ратовима, где се губило и где су трошкови рата већи од ратне добити. Сада, када неко почне да мења своју стратегију, зна се шта га чека – рецесија на свим пољима. Док они буду губили сви амерички противници ће у ово време профитирари. Исход је непредвиљев. Као и увек у време америчке рецесије, били су приморани да све купују, па и пријатеље, а то ће их много коштати.

  18. Pozdrav svim ljudima u Dijaspori koji su otisli iz nase zemlje a nisu je zaboravili.Od skora sam strukovni inzinjer elektrotehnike i zbog ne tako sjajne situacije mozda i sam postanem deo vas. Posto Engleski vec znam planiram da se upisem u skolu stranih jezika, s’tim sto nisam siguran da li da upisem Nemacki ili Norveski pa bih voleo neko ko zivi u nekoj od ove dve zemlje da mi prenese svoje iskustvo ukoliko ima vezano za moju struku da bih bio u stanju lakse da se opredelim ….
    Hvala

  19. Liljana je totalno PUKLA

Kommentar verfassen

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: