Сачувајмо сећање на стрељане oктобра 1941. године у Краљеву
Успомену на најтрагичнији догађај у прошлости Краљева, краљевачки октобар 1941. године, обележавамо 14. октобра. Сваког 14. октобра сећамо се невино страдалих, безумне наредбе да се за погинулог немачког војника стреља 100 Срба, а за рањеног 50. Сећање манифестујемо: комеморацијом, минутом ћутања, паљењем свећа, поменом (парастосом), програмима у једном периоду називаним Октобарским свечаностима, изложбама, књигама, спортским догађајима и на друге начине.
Од 1944. године у утврђивању програма за 14. октобар перманентно су присутне промене, лутања и тензије, што је допринело затамњивању самог догађаја и изостанку неопходног поштовања невино страдалих. Најтрагичнији догађај у прошлости Краљева, одмазда изражена квотом 100 за убијеног, 50 за рањеног Немца, временом је постао безличан, нереалан, неразумљив, несхватљив, непрепознатљив, неутврдив, са истим проблемима и питањима и после 74 године: историјско тумачење догађаја, број стрељаних, начин обележавања, изглед стратишта, његов назив, да ли да се жртвама гради капела или спомен-соба.
Минула епоха и потреба за победничким писањем историје су прошлост, па је идеологизација, политизација и дневно-политичка употреба овог догађаја данас неумесна.
Потреба постојања разних симетрија зарад братства и јединства попут ове коју је изговорио Јосип Броз Тито је такође одавно превазиђена и проказана: „Тај Недић, тај издајник српског народа који је до сада пролио потоке српске крви, који је у Крагујевцу, заједно са гестапоом убио митраљезима око 7000 грађана и радника, који је у Краљеву поубијао 1700 радника, који је заједно с Нијемцима попалио Мачву, Поцерину и друга мјеста у Србији – тај крволок је исто, такав зликовац, као што је зликовац онај огавни Павелић, који је у Хрватској поубијао стотине хиљада Срба“.
Данас, после толико времена, првенствено Краљевчани треба да прихвате резултате до којих је дошла историјска наука проучавајући краљевачки октобар 1941. и да за почетак одају дужну пошту невино страдалим, познатим именом и презименом, а њих је до сада 2190. Јер тако је почело.
И поред страха Немаца од традиције и обичаја српског народа, израженог и у наредби генерала Бемеа да се приликом закопавања стрељаних треба пазити од стварања српских светилишта (ходочашћа) и да треба спречити стављање крстова на гробове, украшавање истих и да због тога сахрањивање треба вршити намерно на усамљеним местима, мајке, супруге и родбина стрељаних су успели да први организовани помен на гробљу стрељаних обаве највероватније 14. октобра 1942. године, у амбијенту од кога су Немци страховали, са гробовима обележеним крстовима, и у присуству неколико свештеника.
После ослобођења Краљева 29. новембра 1944. године и прве комеморације ослободилаца стрељанима октобра 1941. године, 30. новембра, уследили су организовани помени са устаљеним обликом, на којима свештеници нису учествовали. Око 1950. централни део Спомен-гробља је уређен: посађене су тополе, пошто су претходно повађени крстови са хумки. Нове измене у обележавању 14. октобра одиграле су се 1965. године. Први пут је тада, на плакатима који најављују ову манифестацију, реч помен замењена новим изразом – Октобарске свечаности. До тог времена чак су сви плакати који најављују помен штампани искључиво црном бојом.
Тако су заборављене стрељане жртве. Уместо помена свештеника, друштвено-политички радници и борци евоцирали су успомене на славне дане НОБ-а и револуције, уместо крстова са именом и презименом израстале су тополе, уместо плаката црне боје уследили су шарени папири са најавом Октобарских свечаности. Гробље стрељаних октобра 1941. године постало је Спомен-гробље, Лагерско гробље или Спомен-парк. Уместо повика које су таоцима приписиване: „Живео друг Тито“ и „Живели партизани и друг Тито“ (због конспиративности, за Тита у то време нису знали ни чланови КПЈ), евидентно је да су се у моменту ишчекивања смртоносних рафала они бринули и грчевито борили за живот тражећи путем порука од породица и пријатеља помоћ. На пример, од Благоја Кастратовића који је 16. октобра ухапшен, у кући у Улици цара Душана, професора српског и француског језика, познатог књижевника који је од краја јула 1941. са породицом у Краљеву потражио спас од шиптарског терора у Приштини, сачуване су четири поруке. Стрељан је 20. октобра, а у последњој поруци од 19. октобра упућеној жени, пише:
Недеља, 19. X 1941:
„Драга женице,
Многи се синоћ спасише помоћу објава из Команде, па и три професора. Зато пођи код пуштеног проф. Гинића, (иза среза – Цара Душана, 12), и нашег секретара Теокара, (Цара Душана 52), и умоли: да ме одмах унесу у списак за објаву, а ти зови у помоћ за код Комаданта кума Зору, Ђорђевићку, Перовића, тумаче које газда познаје и Божа кафеџију и његову келнерицу Бранку, а паре не жали. Милош је овде учитељ а има 42. год. а ја 37. год. Клекни с децом на колена на калдрму пред командом да те пусте код Комаданта. Жури док није касно… Постеља ми не треба. Поз. Благоје
Ако добијеш објаву, нека је пошаљу одмах овамо.“
После скидања блокаде, прве вести и појединости из Краљева налазимо у новинама Ново време од 10. децембра 1941. године. У извештају пише:
„Од 4. октобра радње су биле затворене, надлештва нису радила. Устаничке снаге су заузеле све околне положаје и град потпуно опколиле остављајући га без везе са осталим светом. Неколико пута су топовима гађали саму варош. Погођено је неколико зграда, а од многобројних детонација сви прозори у Краљеву су поразбијани. Краљево је у црнини. Ретка је кућа у којој неко није погинуо. На лицима грађана јасно се оцртава трагедија коју су преживели. За време блокаде Краљево је остало готово без хране. Последњи пазарни дан у Краљеву био је 3. октобар. После тога сељаци нису имали могућност да долазе у варош. Коме се шта затекло у кући од тога је и живео. Пијаца је прорадила тек почетком децембра 1941. г. када је забележена живост и куповина свега јер су све залихе биле истрошене.“
Владика Николај Велимировић је пре доласка у Краљево, ради спречавања и заустављања крвопролића, из Љубостиње, упутио Драгољубу Дражи Михаиловићу писмо:
„Шта ће нам користити земља ако се истреби народ? А истребљење народа српског сада се врши са неколико страна. Бог и народ – треба се Бога бојати и Богу молити, а народ свој волети и жалити.
Али, на жалост, има пуно безбожника, који нити се Бога боје нити народ воле и жале. Многи су од њих извукли благовремено своје породице из градова па онда почели немилосрдно да руше туђу имовину и убијају туђе мајке, синове и кћери. Авај, погибија српска од безбожника!
Неизмерно боли и мене и многе друге Србе, што се у последње дане почело
ово рушење приписивати и Вама. Свет је у неизвесности, односно Ваших планова. Да ли заиста и Ви учествујете у борбама око Краљева, или то неко злонамерно, а у своју корист, ставља под Вашу фирму? Тако и по другим местима. И ова неизвесност помрачава мисли и леди срце сваког српског родољуба.
Ја се каменим у манастиру и само се молим Богу за српску слогу. Ако икад она четири С треба да имају неки практични и спасоносни значај, то треба у овом времену.
Војвода Б. Г. (Богдан Гордић) причао ми је много о Вама. С дивљењем говори о Вашој мисаоности и храбрости. Али жалим што не долазите са њим у везу, као и са другим чисто националним јединицама. Учините у овом правцу све што можете и то хитно. Чувајте се свих оних ортака, који у Бога не верују. Никад у историји ниједан Србин без вере у Бога није учинио ниједно велико дело, од Немање до Карађорђа и војводе Мишића. Без Бога ни преко прага – говоре Срби од увек.
Зар могу радити на добру свог Божјег народа они људи који немају дубоку душу Србинову нераскидно везану с Богом и свецима – крсним славама?
Партијаштво нас је и упропастило и осрамотило. Па зар још да партијашимо?
И то данас, и то у Шумадији? Патриотска Босна данас може да послужи примером партијашкој Шумадији. Ако. Пођимо за неким примером. Ујединимо ово мало светлих народних снага, не да се с неким далеко јачим од себе боримо сада, него само да очувамо што више робља српског у животу до бољих дана и за боље дане.
Као кроз тунел путујемо. Али, моја је непоколебљива нада, да ће Бог благи опростити нам многе и премноге грехе наше и да ће нас извести на велику светлост. Уосталом, тако је прорекао и онај чудни кремански пророк, чија су се сва прорицања до сада збила и с невероватном математичком тачношћу испунила. То није био неки гатар него прави Божји човек и визионар.
Молим Вас, наредите Вашим људима да нипошто не псују светиње, да се посведневно Богу моле и своје крсне славе како могу држе. Тешко је бити прави Србин. Само прави човек може бити прави Србин.
С поздравом и благословом
одани Вам † Е. Николај.
Бог нек вам је на помоћ!“
Покушаја спречавања и заустављања крвопролића у Краљеву октобра 1941. године, осим наведених владике Николаја, било је још. У најкраћем, поменућу два. Први, који је уследио 7. октобра 1941. године, из штаба партизанског одреда „Јован Курсула”, када је у интересу заштите становништва од будуће одмазде, после очекиваног општег напада устаника на само Краљево, у Ортскомандатуру Краљева упућено писмо у виду ултиматума са захтевима које су саставили и потписали Гојко Николиш Медико и Павле Јакшић. У мемоарима које су објавили 1988. и 1990. године ултиматумом је тражен:
1. престанак хапшења
2. престанак паљења српске имовине
3. 1.800.000,00 динара за накнаду штете
4. ослобођење свих ухапшених
5. признање свих права ратујуће формације
У случају неиспуњења, биће стрељано 8 заробљених немачких војника.
У мемоарима Јакшић наводи: „Како смо Николиш и ја документ потписали правим именима и презименима Немци су вероватно уложили доста труда да би се докопали наших породица. Али, оне су биле у илегали и на устаничком Кордуну, изван дохвата немачке власти.“
Други пример који наводим је покушај заустављања трагедије у Краљеву, делегације која је на предлог грађана и општинске управе, и после пристанка Немаца упућена у штабове опсаде Краљева са задатком да их обавести да ће се одмазда вршити све док се не дигне блокада и да је до тог тренутка стрељано преко 1500 грађана и радника, да је затворено још толико и да ће се рација наставити. О овој делегацији сећање је оставио забележена у писму 12.12.1967. године Радослав Веснић. Осим њега, у делегацији су били кмет Миле Радовановић, један службеник и један радник.
Пре поласка делегације на задатак, Веснић сведочи: „Општински функционери су нас онда повели у немачку команду места, где нас је примио неки побеснели нацистички командант, који је сиктао, претио и рекао нам да идемо `бандитима` и да им саопштимо да ће Краљево бити истребљено и запаљено ако не обуставе блокаду.“ Са белом заставом делегација је стигла до Дракчића, где су је поред једног рова примили комесар Митровић и мајор Ђурић. О ситуацији у Краљеву обавестили су Врховни штаб и штаб Драже на Равној гори. Сутрадан рано ујутру Радовановић и Веснић су упућени на Равну гору, а друга два члана делегације су из Дракчића упућена у Краљевачки одред.
Делегација није имала успеха јер су блокада и напади настављени.
Пре сто година, почетком новембра 1915. године, Краљево је било у сличној ситуацији. Због претње гранатирањем града, да би сачувала град, животе становништва и њихову имовину, општинска делегација Краљева, на челу са председником општине Јовицом Стојковићем и Ђорђем Радићем, професором Ратарске школе, 6. новембра 1915. године, сачекала је окупатора. По сачуваном концепту, на основу бројних прецртавања, види се да су речи које је Јовица Стојковић изговорио немачком команданту с муком биране:
„Господине команданте,
Као председник општине овога града част ми је у име грађанства предати вам град Краљево. Предајући власт у ваше руке, уверавам вас да ћемо се вашим наредбама и прописима строго покоравати а и сам сам чврсто уверен да ћете ви штедети животе и имања наших грађана како би се оно могло на миру одати своме редовноме животу и раду.“
Јовица Стојковић, председник Општине краљевске, у време предаје града 1915. године
Сећање на стрељане у Краљеву од среде 15. до петка 20. октобра 1941. треба да је константно, а не само 14. Жтрве захтевају нова расветљавања и појединости, тумачење које их не сме заборавити. Јер, како рече професор Радован Самарџић:
„Уколико историја није заснована на истинољубљу и томе не тежи, можда је боље да је и нема. Јер свет се ослања на историју. То је темељ на коме он почива. Ми је можемо анулирати, можемо ниподаштавати, можемо сматрати да ми идемо у ново време одбацујући ту историју. Без обзира колико су наши погледи нови, револуционарни, за некога анархични, она нас прати као сенка коју за собом вучемо. Према томе, та сенка треба да буде нешто што одражава нашу фигуру, али што истовремено не утиче на нас да нас поклопи тамом и да нам засени људску свест.“
Док сам размишљао како да завршим ово излагање и преписивао белешку из црквеног календара за просту 1941. годину, за октобар: „Киша време опасно Немачка војска поново прелази преко нас Срба“, јавио ми се телефоном из Немачке син стрељаног Стевана Нонковића, Душан, уредник Гласа дијаспоре. Поред интересовања о радовима на огради и капели на Гробљу стрељаних, обавестио ме је да је немачком парламенту упутио петицију са захтевом да се обави генетска анализа стрељаних. Каже да је жеља мајке била да се кости мужа сахране поред ње или бар обележе.Краљево, 14. октобар 2015.
Драган Драшковић
музејски саветник – историчар
Петиција Немачком парламенту (Бундестаг-у)-Душан Нонковић Теодоровић:
PETITION
Bitte an den Deutschen Bundestag für die Bewiligung eines Sonderfonds, aus dem die Finanzierung der DNA – Analyse der sterblichen Überreste meines Vaters möglich wäre. Mein Vater wurde im Oktober 1941 in Kraljevo (Serbien) von der Deutschen Wehrmacht als unschuldige Geisel hingerichtet.
Zu der Zeit war mein Vater (Nonković Stevan) einfacher Bahnangestellter, Weichersteller. Er war Vater von drei kleinen Kindern, der sich mit nichts schuldig gemacht hat, aber von der Deutsche Wehrmacht mit tausenden anderen unschuldigen Zivilisten hingerichtet wurde.
Mit der Identifizierung seiner sterblichen Überreste wäre der sehnsuchliste Wunsch meiner Mutter erfüllt. Für mich wäre es das einzige, was ich für meinen Vater tun kann und für den Deutschen Staat eine Art Sühne, eine Geste der Bereitschaft zur Versöhnung.
Lübeck, den 07.09.2015
Dušan Nonković
ОДГОВОР БУНДЕСТАГА НА ПЕТИЦИЈУ-ПОТВРДА ПРИЈЕМА ПЕТИЦИЈЕ:
Scan0054 odgovor bundestaga na pet.
Klicke, um auf scan0054-odgovor-bundestaga-na-pet.pdf zuzugreifen
ОДГОВОР НЕМАЧКОМ БУНДЕСТАГУ:
Lübeck, den 28.12.2015
Sehr geehrte Frau Oberamtsrätin Kipka,
aufrichtigen Dank für die Empfehlung, mich an den ITS zu wenden. Jedoch die Begründung; es gäbe keine gesetzliche Grundlage, kommt mir scheinheilig vor, da auch keine gesetzliche Grundlage zur Hinrichtung unschuldiger Menschen besteht. Alsob es ohne gesetzliche Grundlage legitim wäre, zu morden, aber ohne gesetzliche Grundlage nicht legitim ist, durch die Nachfahren der Täter (Kriegsverbrecher) die Überreste der Ermordeten zu identifizieren. Wenn es so wäre, ist der Bundestag dazu da, um die erforderliche gesetzliche Vorlage zu schaffen.
Ich bitte Sie erneut diesen Fall vor den Bundestag zu bringen und darüber zu befinden und zu beschließen, eine Stiftung zu gründen. Das ist auch deswegen notwendig, weil die Bundesregierung immer wieder die UN Carta bricht und internationale Konventionen, wie mit der Einmischung in die inneren Angelegenheiten fremder Länder bis hin zu illegaler Bombardierung souveräner Staaten ohne dabei über die Folgen berichten zu wollen, wie die aktuellen Flüchtlingsströme zeigen.
Dusan Nonkovic-Teodorovic
Filed under: AKTUELNO, На једном месту, Srpske Novine, Vesti | Leave a comment »
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 