Домагој Маргетић: Гади ми се моја Хрватска, руке су јој крваве до лаката од убијања Срба!

Домагој Маргетић: Гади ми се моја Хрватска, руке су јој крваве до лаката од убијања Срба!

Датум објаве: субота, јул 30, 2016
Објављено у Остало
Домагој Маргетић

Домагој Маргетић

Хрватски новинар-истраживач и бивши политичар Домагој Маргетић, поводом прославе 20. годишњице операције Олује упутио је отворено писмо “победницима” у којем им је поручио само једну реч – ФУЈ!

Писмо Домагоја Маргетића преносимо у целости и на оригиналном језику на ком је написано (унапред се извињавамо свима, али због аутентичности писма нисмо га преводили на српски):

“А док славимо ратове, о каквом то миру говоримо? Док су нам злочини државни празници, а злочинци национални јунаци, о каквом ми помирењу и с ким говоримо?

Побједници славе побједе. А слободни људи су једноставно – слободни. Слободнима не требају ни побједе нити побједници, не требају им масовне помпозне, бахате прославе туђе несреће. Не разумију побједници тај став контра њихове побједе. Јер побједници су некако, по дефиницији, таоци својих побједа. Или су побједници – или нису ништа. Зато та потреба величања њихових побједа. Јер ако им узмеш ту њихову „побједу“, не остаје им више ништа. И нису више ништа, ако нису побједници. А слободнима не требају побједе да би били нешто, не треба им та искомплексираност побједоносним синдромом. Док гледам те њихове перверзне припреме за слављење још једног од толиких, небројених, балканских побједничких митова, присјетио сам се једне моје колумне из 2010. године: „Диференцијација памети – Одричем се Хрватске!“.

А у ових се пет година, нажалост, није промијенило ништа због чега бих пожалио што сам се тада одрекао земље, коју ми ето намећу као домовину. Као што ми желе наметнути своју побједу. Као што ми желе наметнути, желе ми наредити захвалност што су нас „ослободили“. Каква ултимативна глупост! Тко уопће кога може ичега или икога ослободити?! Не разумију побједници да нас нису „ослободили“, него су нас распаметили, разбаштинили оно мало људскости која нам је била преостала, разбаштинили су нас оне три вриједности кроз које смо одрастали и одгајани – слобода, братство и јединство. Није ми јасно како ти наши сувремени побједници мисле да ето смију паушално то вриједности проглашавати југоносталгичарским флоскулама! Јер какве су тек флоскуле њихове приче о побједама, о ослобођењу, о некаквој националној и апсурдној државној слободи, како нама тек неприхватљиво звуче те њихове флоскуле о домовинском рату, о свему томе на чему они инзистирају да им тко зна како будемо захвални.

А ја, овако слободан, и ослобођен од свега, једноставно не разумијем на чему и коме то бих требао бити захвалан. Немају што за јести, немају чиме школовати дјецу, раде за цркавицу којом не могу платити нити основне мјесечне трошкове живота, раде а не примају плаћу, одузимају им домове, блокирани су, незапослени, али славе ратове! Још увијек их је могуће манипулирати и натјерати да машу заставама, да се куну у грбове, да славе ратове за тамо некакве „националне интересе“. Подилазити том њиховом колективном лудилу за мене би била издаја тог мојег дисидентства као особног животног опредјељења, као мојег избјеглиштва савијести пред њиховом побједничком хистеријом. Замислите руљу која слави тамо некакав „дан захвалности“, а да притом као хипнотизирани нису у стању размислити на чему то имају бити захвални?

На чему бити захвалан у земљи у којој су ратни злочинци – хероји; у којој су усташки капелани – свеци; у којој су пљачкаши и ратни профитери – угледни тајкуни и бизнисмени. Зар да демонстрацијом лудог народа показујемо колико смо захвални ратнопрофитерској елити што нас је опљачкала и отела нам све, а ми још пјевамо, машемо заставама и пљешћемо онима који су нам то учинили? А љути их када им кажем – луд народ. Но, не видим како бих другачије сам себи могао рационализирати и аргументирати то њихово понашање.

Они су нас као „ослободили“, а желе ми ускратити слободу да кажем што мислим о том њиховом „ослобођењу“, о тој њиховој побједи. Ако ви имате право славити, имам вам право и моралну обвезу рећи – за мене та ваша побједа, за мене Олуја, и прослава те ваше „побједе“ и рата није ништа друго него прослава ратних злочина и ратног профитерства. И ништа више. Желите нам забранити да и након двадесет година ствари назовемо правим именом. Злочине злочинима! Пљачку пљачком! Желите нас колективно, присилом на шутњу, у овим двадесет година претворити у своје суучеснике у том ратном злочину, пљачки, криминалу и ратном профитерству.

Признање те ваше побједе, за мене би био једини коначни пораз.
Јер ако је то што ви ових дана славите – слобода, онда ћу гласно викати –

ЈЕБЕШ СЛОБОДУ! ЈЕБЕШ СЛОБОДУ!

Али вама не допире до мозга, нити након свих ових година, да слобода и побједа немају баш пуно тога заједничког. И управо та суштинска супротстављеност побједе и слободе, та сукобљеност слободе са сваком побједом и сваким побједником, открива о каквом се овдје лудилу ради. То је та точка диференцијације на којој се разилазимо – разлика између побједника и слободних. Вама толико нејасна и непримјетна. Ваша се побједа толико разликује од моје слободе, управо по томе што ћете ви заувијек остати заробљеници својих побједа. У једном сте додуше, у праву. Та ваша побједа има име. Штовише, више имена. Та ваша побједа има управо онолико имена – колико је побијених и протјераних у име те ваше побједе. Гади ми се то ваше крваво славље. Нека славе они који су на крви, лешевима и рушевинама профитирали. А ви који им на парадама машете заставама и еуфорично кичете из својих гладних уста, обични сте суучесници тог њиховог готово непрекинутог крвавог, лешинарског похода.

Не пишем ово да бих ишта промијенио. Свјестан сам да је то немогуће. Али у времену доминантних луђака, можемо се барем дистанцирати и диференцирати од гомиле која им скандира.

Зато си узимам лободу јавно рећи – Олуја је злочин у којем су једну побијени, други протјерани, трећи попљачкани. А ви ми сад покушајте рационално објаснити што се ту точно има славити?

А док славимо ратове, о каквом то миру говоримо? Док су нам злочини државни празници, а злочинци национални јунаци, о каквом ми помирењу и с ким говоримо? Протјерали сте организирано око 380 тисућа грађана ове земље и то називате побједом? И нису ли те милитантне прославе ваших побједа управо јасна порука онима које сте протјерали да им случајно не падне на памет враћати се, да за њих овдје више нема мјеста, да ово није њихова земља? Јер тко би се нормалан вратио у земљу у којој је дан тог етничког чишћења државни празник?

А тко сте ви, биједо, да говорите и одређујете што је чија земља, и што је коме домовина?

Фуј!

Својим ратним побједама покушавате надомјестити умрлу савијест, ако сте је икада имали. Само онима без савијести може бити тако лако побјеђивати. И само онима без савијести може бити тако лако славити такве побједе и побједнике.

Гади ми се и ова држава, и ово друштво, и ова маса. Не могу вам довољно уопће упризорити колико вас искрено презирем овако колективно луде. Негдје у подсвијести очито вам је јасно да не постоји колективна слобода, па сте можда зато побјегли у своје колективно лудило и прогласили га слободом, попут оних луђака затворених по лудницама који се прогласе исусима, и тко зна каквим повијесним, стварним или измишљеним ликовима.

Ето – то је та ваша слобода. Једна велика масовна лудница коју сте прогласили државом, и колективно лудило које сте прогласили националном слободом. Зато се још једном могу само одрећи Хрватске и уз сав тај пријезир и гађење викнути с улице: Фуј! Ви ћете ионако наставити уживати у својем лудилу, јер као и сваком луђаку, вама самима са собом, тако лудима је баш савршено добро. Без обзира што вас пљачкају, без обзира што немате за живот.

Само, ето, остају жртве те ваше побједе. Жртве којима још увијек нисмо рекли обично, људско, од срца – опрости. Жртве којима не допуштамо нити да буду обиљежена имена, јер се бојите ако негдје испишемо имена тих жртава та ће ваша побједа добити тај крвави, лешинарски, прљави идентитет ратног злочина. И ма колико бјежали од тога, вашу ће побједу тада прогањати имена којима сте исписали тај свој побједнички поход.

Зато за крај само могу рећи Опрости, молим те – свакој жртви тих побједа, ако су побјеђиване и у моје име. Опрости. И моје је кривње пуно у томе. Јер као многи, можда, нисам учинио довољно да пружим отпор тој њиховој побједи. Опрости. И само се могу без ријечи наклонити онима које сте побиједили.

Немате појма колико сте нас поразили том својом побједом”, написао је Маргетић.

Извор:

Уживо Балкан

Schreibe einen Kommentar

Trage deine Daten unten ein oder klicke ein Icon um dich einzuloggen:

WordPress.com-Logo

Du kommentierst mit Deinem WordPress.com-Konto. Abmelden / Ändern )

Twitter-Bild

Du kommentierst mit Deinem Twitter-Konto. Abmelden / Ändern )

Facebook-Foto

Du kommentierst mit Deinem Facebook-Konto. Abmelden / Ändern )

Google+ Foto

Du kommentierst mit Deinem Google+-Konto. Abmelden / Ändern )

Verbinde mit %s

%d Bloggern gefällt das: