Не може се служити изворима победника и писати историја побеђеном а убеђен бити да се пише побеђеном истинска историја!

Не може се служити изворима победника и писати историја побеђеном а мислити, убеђен бити, да се пише истинска историја побеђеном!

Друго, ако се неком пребацује хипотетично служење хипотетичним аргументима, без доказа онда се не може ни сам служити хипотетичним аргументима и сматрати их, само зато што су своји, као да су валидни докази па онда стим мислити да је то тако морално. Срби и Србија су сити дуплих аршина. Поготово говорити о изворима новца, својих протумишљеника, без конкретних доказа је у најмању руку непрофесионално и невалидно а и неморално. Мишљења сам да су Деретић и Шарић одшкринули врата новом начину гледања историје и то великим делом на основи археолошких налаза, прије свега полазећи од Винче и Винчанске културе. Многи аргументи су апсолутно тачни и валидни оном што су рекли, поготово Шарић о сеоби народа. Нико се није досељавао са севера и најбогатије земље хумусом, плодних предела, богатог черноземља у херцеговачки и далматински камењар где се умирало од глади.

И ако су неки аргументи на слабим ногама па код Деретића личе на пустоловину и авантуру, дугује мо му поштовање зато што је започео писање историје из сасвим новог ула гледања односно становишта продрмавши свет будивши га из сна лажне историје. Шта је од тога свега тачно показаће научна истраживања али никако му се не може оспорити заслуга за до тада непознати начин посматрање историје и историјских чињеница. Није реално нити се може очекивати да је све тачно што напише један једини човек. Није ми јасно нити је разумљиво чему се бацати дрвљем и камењем на Деретића и Шарића без навођења конкретних доказа! Поготово кад се зна да је званична историја писана из угла и интереса победника односно насилника.

Треба имати у виду да је Ватикан у старом веку а поготово средњем веку био невиђена сила која је оркестрирала сваку врсту насиља, почев од крсташких ратова па гоњења вештица, инквизиције покрштавање Латинске Америке одговоран за крсташке ратове, прогон вештица, инквизицију насилно наметанје своје такозване истине о чему сведоче многи за мучење инструменти, приморавао и Галилеја да повуче своју истину да се земља окреће. Број злодела од паљења вештица до потајним спасавањима Хитлерових нациста набављајући им фалсификоване пасоше за Америку. Па до намере да прогласи Степинца за светца. Листа злочина је бескрајно дугачка а да нису за те злочине нити одговарали нити јавно се покајали до данашњих дана па су и Бандероси фашисти и Хитлерови сарадници и данас у Украјини активни јер се Ватикан прави на обадва ока слепим и оба уха глувим.

Захваљујући таквој премоћи Ватикана насилно је опљачкан и покатоличен сео континент Латинске Америке а и нестали многи народи попут Викинга, Илира америчких домородаца па и делови православног народа као што то доказује најновији пример протеривања и насилног покрштавања срба у Далмацији. И опет нема ко да их позове на одговорност. Чињеница је да су средњовековна насеља и градови славенског живља горели док је Ватикан градио свије катедрале. Изгледа да је изградња катедрала био уносан посао. А зашто ако не зато што су њихови плаћеници ноћу нападали и палили насеља а по дану широм отварали врата својих катедрала како би ојађен народ нашао своју заштиту а Ватикан доказао да је њихов бог биљи пошто их више нико није ноћу нападао. Зашто ако не зато што је и нападач и штићеник имао истог газду. Све префињенијим методама је Ватикан ширио католицизам стављајући под своју контролу туђ народ који је плаћао дажбине за изградњу нове администрације па је тако народ преузимао и језик свог освајача. Ако си хтео нешто бити нешто у тој новој администрацији морао си да учиш и знаш јетик својих потајних господара.

У сваком чамцу и на сваком броду, војном или трговачком, је седео свештеник, наводно због заштите својим молитвама и умрлим на путовањима читањем литургије. На тај начин имао се најбољи преглед дешавања у империји Ватикана. Фалсификовање историје са лажним документима није мимоишла то „врло“ друштво!

Душан Нонковић Теодоровић