СРПСКИ ЈЕЗИК НИЈЕ САМО НАЈСТАРИЈИ ВЕЋ ЈЕ И НАЈРАЗВИЈЕНИЈИ ЈЕЗИК СВЕТА-ЗАШТО АКО НЕ ЗАТО ШТО ЈЕ ОД НАЈДУЖЕГ ЖИВОТНОГ РАЗВОЈА


Не пишем овај чланак из националних побуда већ зато што човечанству прети несtанак најстаријег језика света а стим и део ненадокнадиве светске баштине!

Први човек није био академик! Приступите анализи језика са становишта првог човека па ће мо убрзо пронаћи заједничку основу српског језика који је без сумње изворни језик свим осталим значајнијим језицима цивилизација!

Анализа од академске полазне тачке гледишта-академског становишта унапред је осуђена на неуспех! Становиште првог човека није било академско нити је први човек био академик!

Остајем при својем становишту гледаља, анализе, схватања и основи речи; СРБ. Први глас речи Сунца је С – Р, је први глас Рађања или Род – Б, први глас речи Бог и четврта од најбитнијих речи првом човеку је била и остала реч “ЈА” (где је он односно ЈА у томе свему, део тога)

Повезивањем та три прва гласа; Сунце, Род, Бог, даје СРБ а додавањем себе (ЈА), тој основи, четврте му од најбитнијих речи; ЈА, са становишта тадашњег човека, настаје СРБиЈА односно реч СРБИЈА.

Најбитније речи првог човека су биле: Сунце, Рађање, Бог = СРБ и наравно да је сам себи био најбитнији што је обележавао са ЈА –Повезивањем та три прва гласа тих њему најбитнијих речи; Сунце, Рађање, Бог са четвртом речи ЈА, добија се СРБиЈА односно реч СРБИЈА што није ништа друго до скраћеница састављена од првих гласова тих најбитнијих речи по обстанак човека додавајући тој основи себе (ЈА). Без Сунца, Рађања и Бога нема ни човека, себе односно ЈА! Сунце-Рађање-Бог и Ја су најбитније речи првобитног човека.Онај ко мисли да је ово само игра речи нека покуша доћи својим матерњим језиком или било којим другим, рецимо немачким, енглеским до таквих резултата!

При томе се мора имати на уму да без извора нема потока а без потока нема река тако и без првог изворног гласа нема речи а без речи нема реченица.

Цивилизација је започела свој животни пут изворним првим смисаоним гласом речи које су се претварале у реченицу а са реченицама и у развој цивилизација.

Изворна реч Сунца је С – Р, Рађања и Б, Бога. Стим речима је започела цивилизација, на српском речено; човечанство, свој дуги пут. А српски језик свој развој у најидeaлнији језик света, најстаријих и најдубљих корена.

То није тек тако из произвиљнисти речено. То је настало из потребе човека, ради собственог обстанка да упозорава свој специјус, прво једним обичним гласом на претећу опасност. Ти први гласови су прерасли у речи а речи у детаљније споразумевање односно реченице. Да би ти гласови имали неког учинка морали су за сваку посебну реч имати смисаоно значење. Тако да и данас српска имена имају мисаоно значење што други језици у тој мери немају. На пример; Богољуб је онај који је одан Богу-Мирољуб је онај који је одан миру-Славоњиб онај који је одан слави-Душан онај који је попут душе-Богдан онај по Богу и дану-Огњен по огњу-Милан по Милини као и Милица, Смиља, Босиљка, Драган и Драгица итд. Речи су се стварале да би давле и описивале неки смисао. Речи су настајале из животне потребе да би означавале неки разумљиви смисао што у толикој мери немају други језици.

Грцису називали своје фигурине својих Богова пластикама по српској речи пласт – по обликовању пласти сена око колца да га ветар не одува. Зашто su грци називали обликовање богова пластикама ако не зато што нису имали својег појма нити речи која би имала одговарајући опис стварања.

Немачки град Lübeck се звао, прије ту негде 800 година, Lubica(Ljubica). Кад је после пожара поново саграђен, бедемом опасан и изнова основан, њен оснивач, немац гроф Адолф други га је назвао поново по старом имену Лубице! Зашто ако не зато што није имао својег имена који би му дао исти појам јер је био саграђен на ушћу двеју река које су се љубиле, уливале једна у другу. Касније је оно латиницом писано па се оно ц © читало као К и тако прешло ц у К – Lübeck те тако изгубио мисаоно значње односно мисаони појам свог имена.

Све је то опширно и аргументовано описано у мојој књизи; КОРЕНИ И ЗАЧЕТЦИ ЦИВИЛИЗАЦИЈА!

Краћи извод из књиге:

https://dijaspora.wordpress.com/2018/11/11/%d0%ba%d0%be%d1%80%d0%b5%d0%bd%d0%b8-%d0%b8-%d0%b7%d0%b0%d1%87%d0%b5%d1%82%d1%86%d0%b8-%d1%86%d0%b8%d0%b2%d0%b8%d0%bb%d0%b8%d0%b7%d0%b0%d1%86%d0%b8%d1%98a/

Душан Нонковић Теодоровић