22. GODIŠNJA IZLOŽBA LIKOVNOG KRUGA PETROVARADINSKE TVRĐAVE-NOVI SAD

Глас Дијаспоре представља писца Милана Орловић

Михајло Орловић je рођен у Босанском Милановцу код Санског Моста. Завршио је Факултет политичких наука, смјер журналистика, у Београду. Тренутно живи у Бањалуци.

Објавио је 22 књиге прозе, поезије и записа. Аутор је бројних новинских, радијских и ТВ репортажа, као и документарних филмова, за које је награђиван ( Сребрни пастир, Златна буклија и друге)

За своје књижевно стваралаштво добио је више награда. ( Награду Међународних књижевних сусрета Шушњар, Слово Подгрмеча, награде за најбољу причу у Требињу, Шамцу, Градишци, Глас Српске, те награде за најбоље књиге (Алексинац, Требиње, Соколац, Тјентиште) као и другу награду на Међународносм фестивалу поезије славенских земаља у Бугарској.

За роман „Небо и ништа“ награђен је наградом Града Бања Лука, као најбоље остварење у 2007. години.

Заступљен је у више антологија српских приповједача и пјесника.

orlovicmihajlo@gmail.com

Др. Зорица Турјачанин

У ОГЛЕДАЛУ ФАНТАСТИЧНОГ

(Фантастично (је) за савременог човјека само један између стотину начина да види свој сопствени одраз, своју сопствену слику. Сартр)
Књиге прича „Школа просјака“ и Кишни снови, Михајла Орловића, пјсника, приповједача, романсијера, синеасте, аутора бројних докумнетарно- играних филмова сабрале су међу својим корицама низ краћих проза које су, готово све, биле награђене на конкурсима за новинску причу по листовима и часописима РС и Србије.
Наравно, овакав избор представља свог творца у најбољем свјетлу, потврђује наш раније стечени суд о ауторовом приповједном мајсторству, умијећу стварања напете атмосфере пуне застрашујећег тамног електрицитета који у струјно коло повезује људе и ствари, понор унутарњег доживљаја и упаничено лице стварности, открива простор у којем се језиво и идилично гледају очи у очи у реченици чија сугестивност надилази значење употребљених ријечи.
Орловићеве ТВ репортаже, као и његови текстови, откривају дар запажања и наклоност према стварима које одударају од просјечности, које су посебне и самим тим необичне, али ипак сусретљиве у осиромашеној стварности која је потрошила своја свијетла изненађења. Све је могуће, али чудно, другачије, изузетно по неком квалитету који надмашује мјеру свакидашњег и својим оптерећењем ремети равнотежу искуства. Отупјелих чула ми и не запажамо појаве око нас, а Орловић их уочава, предемензионира и чини застрашујућим чак у случајевима када се ради о особинама које представљају признате етичке и социјалне вриједности. Његови јунаци су, макар по спољашњем изгледу, људи који не скрећу пажњу, не издвајају из гомиле до оног тренутка када њихова обичност, стављена под увеличавајуће стакло пишчевог појачаног интереса, не открије застрашујуће димензије поремећаја личности. Тако се, напр. позитивно својство штедљивост која је мудрост трошења преобраћа у патолошку шкртост (Вратиле се Момирове паре), а одговорност, осјећај части и поштења преображава у злочин, чак и над властитом крвљу. (Причам да ми буде горе).
Овакав однос према животу нас изненађује и чуди, а то чудо није дио најизузетније стварности (како је Достојевски окарактерисао Поову фантастику) него чудо свијета око нас, чудо које се, како рече један критичар, не измишља него открива. Слиједећи својом интимном стваралачком вокацијом, како би дефинисао Зоран Мишић у Антологији француске фантастике-траг ониричког тајанства Орловић је објема ногама загазио на тле фантастичног у чијој је атмосфери продисао пуним капацитетом и открио замашан волумен своје раскошне тамне имагинације.
Појам фантастичног прекрива значења чудног, чудесног, необичног, измаштаног, поремећеног, распростире се између безопасне трансцеденталне чаровитости народних бајки насталих у зору човјечанства до убијајућих, страхотичних стања кошмара, шока, патолошких поремећаја, страве и ужаса, панике која атакује на ум и срце и води тоталној деструкцији људског. У фантастици дешавају се догађаји који се отимају било каквој претходној спознаји, који откривају фуриозност свијета којим владају човјеку непојамни закони при чему његова свијест остаје очувана или се нешто дешава у његовој глави па он у тренуцима психичких исклизнућа, физичког бола, сомнамбулних стања, угрожавајућег сна или исцрпљујуће инсомније запада у кошмар, халуцинације, а да се при том, у спољашњем свијету, ништа није промијенило. Свака ствар је на свом мјесту, све тече својим током, али поремећај у самом човјеку деформише слике, потире искуство, мути перцепцију, испуњава биће дезоријентацијом, патолошким страхом који доводи до (само)уништења.
Странице Орловићевих проза застрте су тамном сјенком. Најобичније ствари и најбаналније ситуације могу да се, без видљивог повода, слиједом чудесних метаморфоза, преобразе у простор страве. Али, за неупућеног посматрача ништа се није промијенило нити, код овог ауотора, чак изгубило мјестимице од своје идиличности.
Орловић се у својим фантастичним причама не прирдржава правила врсте (уосталом фантастика је, речено је, прозна форма која чека своје значење) него слиједи свој властити инстинкт, своје стваралачко чуло. Ако се, како је записао Зоран Мишић, траг ониричког тајанства отјеловљује у фантастичној књижевности, онда се отисци пишчевих стопа, трагови његовог пера могу уочити у херметичној, поетској, алегоричној, па и свакој врсти литературе која не репродукује спољашњи изглед ствари. Ту неподудареност, искошеност углова субјективног доживљаја и објективне стварности, ту својеврсну аберацију оптичког зрака Орловић је нагласио већ у наслову, уствари насловом је у метафоричком облику покрио садржајни и формални простор покислих прича. У дјелима фантастичног усмјерења као својеврсно објашњење или капија која омогућава улазак у предио иза граница могућег, у земљу чудеса појављује се предмет – огледало као средство универзалне магије. Од маћехиног огледала у Сњежани до Алисиног понирања у свијет сна и заумних стања, свијет иза огледала до Мабејевог
Огледала чудесног огледало се јавља у безброј појавних облика као прозорско стакло, углачана површина дијаманата, као бистрина нечијег погледа (Очи су огледало душе!), као вода, извор или капи кише или суза. У капи се као у микро огледалу одражава кондензована стварност, кондензација чулне и искуствене супстанце (Хаику пјесници су своје пјесмотворе упоређивали са капима росе у којима се минимумом површине остварује максимални унутарњи волумен.) Други дио синтагме упућује на ауторову ониричку наклоност, пут необичавања који води кроз снове или у којима снови, потпуно потискују јаву и постају једина стварност сневача.
Онеобичајавање, губљење тла под ногама, изгубљеност, вртоглавица, појачана физичка нелагода, бол, сатртост, немогућност препознавања ствари, губљење памћења, потпуни раскид са окружењем доводи до губљења психичке и искуствене равнотеже што потенцира осјећај страха, ужаса, панике. Страх не господари само људима него и стварима. ( Страшило задужено да плаши птице (Посао страшила) осјећа ужас пред ноћницом која носи ватру у очима.) Страх леди крв, мути разум, отупљује осјетила. Присутан је у свему: појавама, бићима, предметима, избија из земље и зидова, побуњене ствари пријете својом дуго прикриваном мржњом, воћке одбијају да рађају – (Причам да ми буде горе). Све се дешава нагло и неочекивано.
Удар је изненадан, јак, али ипак не поприма интензитет оног Кастерсовог жестоког продора тајне у оквир стварног живота који руши мостове повратка и несретника оставља на другој обали, обали ужаса и лудила. Готово сви Орловићеви јунаци се, након доживљеног шока, враћају себи са осјећањем чуђења (Слатка заборавност), необјшњивости која рује по мозгу тражећи одговор на чвор чврсто уплетених питања живота и смрти (Гојкова сахрана) или са ужасним сазнањем да узрок и посљедица могу бити у жестокој завади и да се из најплеменитије намјере може изродити највеће зло. (Причам да ми буде горе)
Иначе, што се тиче мотива Орловић не избјегава општа мјеста фантатстичне литературе: мотиви сна и смрти (Hypnosa i Tanatosa), особито смрти чије се хладно присуство осјећа у сваком тренутку човјековог овоземаљског постојања. Присутан је и мотив чудесних метаморфоза, стравичних преобразби ( Његов јунак се неће једног јутра пробудити у обличју кукца, али ће посматрајући својх лик у огледалу угледати кртицу – Лош дан), па затим мотив сјенке, одраза, двојника, другог ја. Мотив сјенке је, пак, доживио своје преиначење. Протогониста није сјенку изгубио, продао ђаволу, поклонио, он је не тражи него бјежи од ње, жели да се ње отараси по сваку цијену, да је уништи, збрише, зазида јер је она мрачно оличење његовог другог ја, брата близанца кога је убио у мајчиној утроби.
Речено је да се литература прави од литературе а не од живота. У Сновима и у „Школи“ се осјећа боја и ромор кише ранијих Орловићевих читалачких пребавалишта, али је у цјелини и детаљима присутан један сасвим лични креативни ангажман и аранжман у коме се индивидуално и колективно, властито и фолклорно отјеловљују густом мустром наративног веза.
Иако фантастична прича улази у домен ониричког, Орловићеви јунаци се не предају сну као спасоносном уточишту од животних недаћа. Протагонисткиња прозе Идем ја први између сна и несна опредјељује се за инсомнију да се не би изгубила и остала заборављена у неком сну.
Фолклорна потка врло је присутна у Писму са оног свијета. Кршна сеоска удовица у по љета плете вунене чарапе јер не зна какво ће је вријеме дочекати на оном свијету. На невјерицу свог сусједа она му одговара да ће му ускоро, кад оде, послати писмо раз њега. Кад се ускоро на опште запрепаштење селом пронио глас да се Зорка, сасвим неочекивано, представила, комшија затиче на столу писмо адресовану на његово име које укућани не могу да виде. Наравно, и њему писмо најављује пут без повратка. Прича је прожета атмосфером страха од оностраног. То онострано присутно је у једва видљивим наговјештајима, а изречено симболиком сачуваном у дубоким слојевима колективно несвјесног, у миту и предаји. Интересантан је детаљ о вуненим чарапама које указују на древни рурални амбијент настанка симобола. ( Говори се да неко у неприлици гази као бос по трњу. Жестоке зиме су такође неприлике које је наш давни предак требао да прегази не у гуменим опанцима или чизмама већ у – вуненим чарапама. Детаљ са чарапама подсјећа на једну анегдоту везану за краља Петра Првог Карађођевића Ослободиоца коме је мајка једног младог ратника који је страдао у ледом окованим албанским гудурама Првог свјетског рата дала пар чарапа да их преда њеном несталом сину. Да би испунио мајчину молбу, умирући краљ је наредио да му чарапе ставе под самртничко узглавље да их на дугом путу између два свијета не би заборавио.)
Детаљ указује на Орловићеву укорјењеност у традицију народног усменовања, вјеровање, обичаје, психологију сеоског свијета, у пејсаж али и језички идиом свог краја што даје његовом приповједању динамизам и пластичност.
Оно што пада у очи је чињеница да, не одричући се високог степена емоционалне напрегнутости, Орловићева прича није испуњена само страхом. У њој има много обичног, свакодневног животног дешавања, али и, неочекивано за врсту, има и хумора у различитим нијансама од црнохуморног грча од којег цвокоћу зуби до ведрих искара шаљивиг казивања о Ћосином варакању са млинаром у еминовачкој воденици. Тако се потврђује Бретонова мисао да фантастична прича обухвата читаву осјећајност, а емотивна клавијатура Орловићевог казивања има веома широк распон и не дозвољава да се читалац препусти осјећању беспомоћности на којем инсистирају бројна дјела оваквог тематског усмјерења.
У савременој књижевности РС фантастична прича доживљава креативну експанзију. Запажене резултате забиљежили су бројни ствараоци: Ранко Рисојевић, Ранко Павловић, Здравко Кецман, Слободан Јанковић, Рајко Крнета и др. Међу њима Михајло Орловић заузима врло истакнуто мјесто. Код њега фантастично има не само, како би рекао Сартр, гносеолошки статус него је умјетнички облик у којем он може најбоље да изрази своје људско и стваралачко биће, оствари тешку причу која удара као маљ и
може сатрти коња, али и такву која ослобађа напетости, лијечи као камилица, сва
умивена и здрава као драгоцјена језичка милошта причања и слушања.


КУПИТЕ ЗБОРНИК ПОДРЖИТЕ ПИСЦЕ ДОПРИНЕСИТЕ КУЛТУРИ И ОБРАЗОВАЊУ У ЦЕЛИНИ-ИДЕАЛАН ПОКЛОН