TAJNO ORUŽJE O KOJEM SE ĆUTI!

KO JE PRISUSTVOVAO PREDSTAVI NEKOG HIPNOTIZERA TAJ JE BIO I SVEDOK NAMEĆANJU I PODSVESNOM PRIHVAĆANJU TUDJE VOLJE, BEZBOLNOG ZABIJANJA IGLE U SOBSTVENO TELO PA DO U TRANSU IZVRŠAVANJA SVIH MOGUĆIH ZADATAKA PA AKO BI TO HIPNOTIZER NAREDIO I IZVRŠAVANJA SAMOUBISTVA. U MEDICINI SE KORISTI FENOMEN HIPNOZE ZA IZVRŠAVANJE BEZBOLNIH OPERACIJA KAO I ZA BEZBOLNO POPRAVLJANJE ZUBA. ZAR TO NIJE DOVOLJNO JAK DOKAZ DA NAŠ MOZAK FUNKCIONIŠE KAKO ODAJNIK TAKO I PRIJEMNIK TUDJE VOLJE PA SE POSTAVLJA PITANJE ZAŠTO ONDA NE BI TAJ FENOMEN NAMEĆANJA I PRIHVAĆANJA TUDJIH EMOCIJA BIO MOGUĆ I ELEKTROTEHNIČKIM PUTEM ZLOUPOTREBITI U VOJNE SVRHE ZA IZAZIVANJE EMOCIJA, DEPRESIJA ILI EUFORIJA ŠTO JE JEDNOSTAVNIJI POSTUPAK OD PRIHVAĆANJA I NAMEĆANJA DALEKO KOMPLIKOVANIJIH RADNJI POD UTICAJEM HIPNOTIZERA. LIČNO SAM UBEDJEN DA BI SE TA TEHNIKA MOGLA ZLOUPOTREBITI ZA KONTROLISANJE STANOVNIŠTVA NAMEĆANJEM VOLJE ELEKTRONSKIM PUTEM POPUT TELEVIZIJE STOM RAZLIKOM DA SE TELEVIZOR MOŽE UKLJUČITI ILI ISKLJUČITI ZA RAZLIKU OD SOBSTVENOG MOZGA. POSTAVLJA SE PITANJE; DA LI SE ČOVEČANSTVO NALAZI PRED ILI JE VEĆ U ERI NOVOG ROBOVLASNIČKOG SISTEMA PODSVESNOM VLADAVINE SVETOM ELEKTRONSKOM TEHNIKOM!?

TAJNO ORUŽJE O KOJEM SE NE GOVORI, O KOJEM JAVNOST NIŠTA NE ZNA I AKO JE OPASNIJE OD SAME ATOMSKE BOMBE!

Oružje o kojem se ne govori pa čak ni ne naslućuje da postoji, je najopasnije tajno oružje verovatno obeju super sila. To oružje nisu deo nuklearnog arsenala već daleko modernije elektronske tehnike a i opasnije po civilizaciju jer bi vlastodršcima omogućilo porobljavanje naroda na dobrovoljnoj bazi. Javnost o tom oružju nije informisana pa se ponaša kao da ga i nema, kao da ne postoji i ako je već u efikasnosti preispitano nad NATO ratnim brodom u Crnom Moru kad je američku posadu broda zahvatila panika te su marinci usled panike napustili brod samo zato što ih je preleteo ruski avion koji im je navodno pogasio komjutere za navigaciju. Javnost o tom oružju nije informisana pa se ponaša kao da ne postoji i ako bi se tim oružjem, u slučaju zloupotrebe beskrupoloznih vlastodržaca, masama mogla nametnuti volja tih iz senke vlastodržaca te mase civilizovanog sveta učiniti svojim robljem a da se ničim ne bi mogle suprotstaviti pa čak kao ovce prihvatiti svoje robovsko stanje ili kako neko slikovito reče postati stado ovaca koje dobrovoljno ide na svoje klanje a ja bih rekao; istrebljivanje kroz rad i rat.

Bekstvo američkih marinaca iz paničnog straha ostavlja prostora i za špekulacije da se tu nije radilo samo o neutralisanju elektronike na ratnom brodu već da se radi i o panoičnom strahu što ukazuje da se tu ne radi samo o elektronskom oružju za neutralisanje brodske elektronike već da se radi i o psiho oružju koje izaziva paniku i strah.

Da tu nije reč o PR vestima, nekoj propagandi, dokazuju mnogi projekti koji se bave proučavanjem emocija pod obrazloženjem da se radi o pružanju terapije teško dramtizovanim osobama a prije sveha vojnicima koji su doživeli nezaboravne dramatične situacije od kojih se ne mogu više osloboditi pa pristaju i na terapiju brisanja tih regija mozga odnosno sećanja. Naravno da se i to proučavanje i iztraživanje, moždanih regija odgovornih za emocije, opravdava humanim i civilnim potrebama da bi se omogućila terapija brisanjem negativnih emocija odnosno bilo moguće spolja, elektronskim putem, brisanje tih nepodnošljivih ratom uslovljenih sećanja. Naravno da i to ima dve oštrice, pored humane tako i oštricu zloupotrebe gde se odpremnicima, odašiljavačima, zrače odgovarajuće talasne dužine, na koje bi reagovao ljudski mozak kao prijemnik a koje bi izazivale odgovarajuće posledice u interesu okupatora utičući na emocije čoveka.

Svi mi znamo da televizija funkcioniše zahvaljujući odpremnicima odredjenih talasnih dužina i u TV aparatima ugradjenim prijemnicima. Ali taj prijemnik možemo po svojoj volji uključiti i isključiti što sa ljudskim mozgom to nije slučaj. Ljudski mozak je isto jedna vrsta prijemnika spoljnih frekvencija na osnovi čega je zasnovan opstanak čovekovog bića.

Odavno je poznato da osobe polomljenih kostiju osećaju unapred promenu vremena. Isto je svako iskusio na sebi uticaj lošeg ili sunčanog vremena. Poznato je da se čovek, koji bi u galami zaspao, da bi se budio kad bi nastala tišina. Kad bi nestao cvrkut ptica usled pojavljivanja neke zveri budio bi se i čovek jer bi tu tišinu prihvatio kao signal spoljnog faktora neke opasnosti. Mnogo toga dokazuje da je i mozak neka vrsta prijemnika spoljnih „odpremnika“ na kojeg se i veštački može uticati. Za razliku od radioprijemnika ljudski prijemnik ne možemo uvek po svojoj volji uključivati i isključivati. Spoljni uticaji će uvek biti i ostati prisutni. Po kišnom vremenu se lepo spava a sunčanom rano budi. Signalima spolja lete i pčela i leptiri od cveta do cveta. Mirisi će uvek privlačiti insekte bili organskog ili veštačkog porekla.

Proučavanjem emocija dolazi se do saznanja kojim i kakvim talasnim frekvencijam se može uticati na emocije, prouzrokovati strah, depresiju ili optimizam. Sve će zavisiti od vrste odpremnika na čije frekvencije reaguje ljudski mozak. Kad čovek izgubi kontrolu nad svojim emocijama jer njima upravlja neko drugi uz pomoć aparata tad čovek postaje totalnim robom robotom moćnika iz senke.

Da li su vladari iz senke ili možda neki kojim su i vladari iz senke postali taoci, već došli do tog stepena kontrolisanja emocija ne mogu pouzdano reći već samo predočiti na osnovi intuitivnog rasudjivanja, naslućivati. Ali i pored toga, proučavanje emocija je toliko opasno po čovečanstvo da se mora što prije sa budjenjem svesti naroda kako bi se ta vrsta istraživanja stavila pod demokratskoetičku kontrolu, osnivanjem komisije koja bi se sastojala iz neutralnih i nepodkupljivih stručnjaka.

PS: To tajno oružje je Američka flota osetila na sobstvenoj koži a pošto dovodi preko Bremenhafena tenkove  nagoveštava da i Amerika ima tu vrstu elektronskog oružja za izazivanje emocija! Ili ipak nagoveštava uklanjanje Trampa!?

Dušan Nonković-Teodorović

Werbeanzeigen

МНОГО ЈЕ ОНИХ КОЈИ НЕ ПОШТУЈУ ВРЕДНОСТИ ДРУГИХ

Пише: Милан Миле Марковић, писац из Београда

МНОГО ЈЕ ОНИХ КОЈИ НЕ ПОШТУЈУ ВРЕДНОСТИ ДРУГИХ

ПА ЈЕ ЉУДСКА ВРСТА У ВЕЛИКОЈ КРИЗИ

Окружени смо са онима који никада нису поштовали вредности других, па се у време поремећених односа жестоко међусовно сукобљавамо. То су они који су умислили сопствену вредност, саможиви и веома опасни, који изивају кризе и сукобе, јер им је то једини начин опстанка. Људско наслеђе је потпуно у њиховом поседу, због тога су историјске вредности њима посвећене, као да су они и једини ствараоци вредности, а нису.. .

СВЕТ У ПОДЕЛАМА И СУКОБИМА

Не само људско друштво, од настанка је у сталним поделама, а оне се испољавају у односаима, од мржње до сурове борбе. Не догађа се само људској врсти, то сретамо и код других.

Људско друштво је подељено: на мањину, која поседује средства рада и већину коју експлоатише мањина. Тако се формирају две класе и тако их делимо на – класу која влада и ону над којом се влада.Та подела доводи до међусобних односа и узрочник је појаве сукоба све до ратова

Мањина све чини, да прикаже како та подела не стоји и да је то њима „богом дана вредност, која се преноси са генерације на генерацију.

Справом можемо рећи, за државу и људе, који покрећу сукобе и ратове, да тамо доминирају зли људи, који над главама других витлају мачем и топузом. Килтура те цивилизације је насилна. Истичу, да је „слободни свет“ запада једино демократско друштво, а сва друга су диктатуре.

Таква империјална сила узима за право и гради систем у чијем је средишту борба и доминација над другима, па свака та појава има свој почетак, кулминацију и крај. Позната је историја Египта, Грчке, Персије, Римљана, Отоманског царства, Француске царевине, енглеског колонијалног царства и других држава Европе, које су дуго били господари колонија, затим, Аусто-угарско царства, па и Немачке царевине све до појаве Хитлера и савременог положаја Немачке у Европској унији. Нико није могао избећи те велике промене и губљења моћи за краће и дуже време.

Друге државе и друштва имају сличну судбину. Да би се супроставиле сили која их угрожава граде своје друштво. У сукобу и рату су две стране: изазивач је држава која напада, друга је угрожена и брани се. Због постојања таквог односа (нападач и бранилац), издвајају се средства, ангажује привреда и друштвене структуре у припреми земље за рат. Ти се односи, у садашњем времену и под садашњим условима не би мењали, али се нешто и мења.

. Познато нам је да од кога се више узима, а ко у томе профитира. Онај, од кога се узима је експлоатисан и гласаће противу рата. Други који профитира, увек ће бити за рат. Тако се и свако друштво дели.

Покушај да се организују међународне организације, које би требале, да одрже равнотежу међу државама. У време сукоба су заобиђене у 20 и на ппочетку 21. века. Очит је случај ОУН-а.(Организација уједињених нација), коју империјална сила (САД), на чијој је територији размештена та међународна организација и, са којом се видно манипулише од стране великих сила. Оне се повремено међусобно споразумевају на штету остатка света, а када дође до кризе, међусобно заоштравају односе. Све док је тако, свет се налази у сталном сукобу – рату. Те због таквог стања стабилног мира не може бити. То је процес који успоставља свтски поредак, по снази моћних држава. Сваки покушај, да се ту нешто мења не даје ефект. Без учешћа ОУН-а, регионална окупљања довела су до нових несигурних односа у свету, а с тим се може рећи, новог светског сукоба, који се у периопду дуготрајне кризе и серије ратова, које су силе запада водиле, да би учврстиле властити колонијални положај. То је довело до опште кризе и.поремећених односа у свету. Главној сили (САД) и покретачу тих сукоба, поверен, или је она сама то себи дала улогу, која треба да то спречава и тако је постала светски жандарм, који у дужем периоду је довео свет у општу кризу, са прљавом врстом међусобне борбе. Ако се у некој држави, догађају сукоби у виду тероризма, па страдају невини, та држава, мора код себе тражити разлог те појаве. Вероватно је она негде погрешила, или јој је то наметнуто са стране .Догађа се и државама, које се залажу да се заустави тај безумни сукоб, па су постале мета светског тероризма, који се претвори у епидемију савремених односа. Тешко је то контролисати, поготово, ако је подржава нека велика сила. Она је и за то најодговорнија. Тој сили не одговара мир. Водила је неуспешне ратове, који нису остворили светски поредак по њиховом виђењу.

Ужаси подела доводе до беса па један на другог насрћу и међособно се, на подмукао начин убијају када страдају недужни. Од тога нико није имун. Најчешће су то оне државе, чије се жеље и амбиције нису оствриле, па сада не бира начин да то поврати обичним насртајем на противника.

Ко све у томе профитира. Од новинара, њихових редакција, судова, адвоката и невидљивих коловођа, који забављају масу .

Ако се случајно у то уплете виша политика, дипломатија и они, који витлају оружјем открива се, да иза тога су крупни играчи подељеног света, коме све ово служи за уцене, притисак, подстицај на сукобе, владају врстом и у томе се ништа не може мењати. Коловође су увек у сенци и недодирљиви.

Пратимо јавно мњење у Србији, које забавља докону масу, која не зна ништа паметно да уради, па се улицама ваљају противречне приче сличне трачу. Они, који су увек незадовољни влашћу, ма ко се налази на челу, због пропуштених шанси и не испуњених жеља су увек на улици. Томе се присталице власти, на исти начин супростављају и тако у недоглед. Сцене из Скупштине није тешко пренети у кафану, на улицу, испред судница и јавних установа, где се решавају сукоби. У задње време и судови су запосленји, а посебно адвокати (дрвени, како се то у народу говори) профитирају. Уз то су врли новинари, сниматељи који лове актуелне догађаје и њихове редакције, чији уредници често не бирају речи, и армија читалаца, која се забавља, по неко и добро пофитира. Тако нам се стзвара јавнно мњење, које и не може сваког задовољити.

Намерно не помену радијо и телевизију, који се у овоме не издвајају, зависи чију страну протежирају. Свако протежира страну која га плаћа, независних нема, та реч постоји – али је лажна..

Кризни периоди на светској позорници, преливају се на све, негде више, а негде мање, али су увек присутни свуда. У свему томе, на једној страни су промотери сукоба, а на другој они чији је животни интерес угрожен. Тако је било у прошлости и не верујем да се може мењати сада, а и у будућности. Људска се врста не може лако ослободити тога. Од обичне и на око мале поделе, до највиших светских подела, присутан је сукоб, којег сукобљене стране често нису свесне, јер је у њима урођено јаче од свести.

Да ли је неко увек задовољан, а други није? Ту не постоји правило. Нема апсолутно задовљних, да се у њиховој средини не догађају сукоби. То се може применити само на роботе, али људско биће, и његова свест је производ његове друштвене средине. Па оно што често истичемо: „Не одређује свест људи њихово биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“, али, оно што је напред изнето, важи за све средине: од обичних људи, породице, мале и веће заједнице до племићких и владајућих структура – присутно је, јер је то условљено природним положајем људи и других на планети.

Дуготрајна криза је довела до процеса, који, посебно велике силе приморавају на промене. Одлазећи амерички председник Обама на крају, да би остао доследан свог неуспешног владања Америком у два мандата, на крају заоштрава односе са Русијом (продужава санкције, прогони дипломате), што ни мало нема утицаја на стање у Америци. На другој страни, Путин ради супротно: не прогони дипломате, настоји да се оконча рат у Сирији, Европи, преко Украјине повећава испору гаса на почетку зиме и то је враћа на међународну сцену и утиче на прерасподелу глобалне моћи. Турска, која се у овом времену нашла у великој кризи и сукобима, очекује да је долазећи амерички Председник исправити Обамине грешке. Из свега тога, промене власти коју је и амерички Конгрес потврдо, није случајна Трампова победа. Биће тамо и жестоког отпора, али због великих промашаја свих преттходника, да ће нови талас промена бити спроведен, што може и Америци посебно користити.

Из реакције америчких сателита уочава се велики страх да ће изгубити све оно што су на непоштен начин, уз подршку Америке и других стекли. Наступа време исправљања грешака, да би се могао градити нов хуманији светски поредак.

Свака криза се решавала сукобом и ратом, верујем да ум човека нагони да тражи мање болно решење.

НЕ ПЛАЧИ ВОЉЕЊНА ЗЕМЉО

Аутор: Милан Миле Марковић, писац из Београда

(Песма из збирке ;Догодило се у времену – 2007.)

НЕ ПЛАЧИ ВОЉЕЊНА ЗЕМЉО

Не плачи вољена земљо

и ако то дуго траје,

нападају те освајачи запада

агресија на тебе не престаје.

Нашла си се на путу силе

која је силу употребила,

да би се на твојој муци

богатила и удобно живела.

Блокирали су те са свих страна

помоћу твојих суседа,

завели санкције, уцењивали

-на крају, да се држава преда.

Бомбардовали су те немилосрдно

седамдесет дана и ноћи,

убијали невину децу, мислили су,

да издржати нећеш моћи.

На крају ти отимају важан део

старе србске територије,

да би на њој базу градили

-освајач своју намеру не крије.

Вољена земљо, ти си им и сада

велика препрека на путу том,

зато си стално жртва освајача

у сукобу безумном.

Ни сада не плачи земљо моја

и духом Ти не клони!

Правда је на твојој страни,

све то морају платити ОНИ!

Kako je Jelena Ćuruvija ogoljela Vučićev režim

Baš kao onih devedesetih ni danas ne znaju za stid, i danas gaze preko leševa, samo da bi ostali na tronu.

kako-je-jelena-curuvija-ogoljela-vucicev-rezim-4225.jpg

„Ja ni u jednom trenutku nisam čula ‚izvini‘ zato što je on bio ministar informisanja u tom trenutku i doneo taj zakon koji je uništio mog oca. Nisam čula ‚izvini‘ niti od njega, niti od Dačića niti od našeg aktuelnog predsednika.“
Foto:
N1

Na pitanje što bi joj značila Vučićeva isprika, Jelena Ćuruvija Đurica, kći ubijenog srpskog novinara Slavka Ćuruvije, dala je odgovor koji sažima suštinu aktualnog režima i njegovu pravu prirodu: „Značilo bi mi, ljudski bi mi značilo. Jer to pokazuje da oni možda zaista imaju problem sa svojom prošlošću i možda zaista razmišljaju o tome kakvi su bili ljudi tih devedesetih i koje su bile posljedice njihova djelovanja.“

Jelena Ćuruvija Đurica gostovala prošlog vikenda na Televiziji N1. Ovo je kablovski kanal, takozvani „CNN affiliate“ i program mu je regionalno orijentisan. To će reći, emituje se iz Beograda, Zagreba i Sarajeva. O CNN-u možemo misliti ovo ili ono, ali činjenica da se N1 čvrsto drži profesionalnih standarda, za razliku od većine medija, makar u Srbiji. Primerice, više hiljada desničara protestovalo je na ulicama Beograda zbog potpisivanja sporazuma između Srbije i NATO-a. Samo je ova televizija izvestila o tome. No, N1 se vidi i u Hrvatskoj i BiH, pa nećemo mnogo objašnjavati uređivačku politiku ove kuće.

Bila je nedelja, 17:15 popodne, emisija „N1 na jedan“, koncipirana kao petnaestominutni razgovor sa jednim sagovornikom. Jelena Ćuruvija Đurica, u tih 15 minuta poremetila je blaženi malograđanski dremež posle obilnog nedeljnog ručka. Ona je, inače, poznata beogradska glumica, ali u ovoj emisiji gostovala je u svojstvu ćerke Slavka Ćuruvije, ubijenog vlasnika i urednika lista „Dnevni telegraf“. Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999, u sred bombardovanja, u sačekuši, nadomak zgrade u kojoj je živeo. Danas više nema nikakve sumnje u to da je Slavka Ćuruviju ubila država, odnosno, da je ubijen po nalogu Državne bezbednosti.

Suđenje za njegovo ubistvo počelo je u junu prošle godine, više od 16 godina nakon njegove smrti. Proces traje još uvek, nedavno je održano novo ročište, sledeće se očekuje u maju ili junu. Sve su ovo opšte poznati podaci.

Jelena Ćuruvija Đurica došla je na N1 kako bi govorila o toku samog procesa. Kao novinarka, retko kad s odobravanjem gledam na to da se porodice žrtava ili same žrtve intervjuišu, propituju i „cede“. To su ljudi koji žive sa ogromnim bolom i gnevom, kojima je naneta nepravda i, sasvim razumljivo, ne mogu da budu nepristrasni. Niko razuman od njih ni ne očekuje nepristrasnost, pa bilo bi nenormalno da neko čiji je najbliži ubijen i čije ubice deceniju i po nisu još ni pronađene, a kamoli kažnjene, bude smiren, hladan i objektivan.

Jelena Ćuruvija Đurica umakla je tom šablonu i izdigla se iznad njega. Da, pričala je o svom ocu onako kako svaka ćerka koja je volela svog oca i inače govori: sa mnogo topline, nežnosti i pomalo idealizovanja. Međutim, ova žena, osoba sa integritetom i karijerom potpuno nezavisnom od biografije njenog oca, kojoj niko ne može da kaže da je bilo šta u životu postigla zato što je ćerka najpoznatije žrtve Miloševićevog režima, bila je i zapanjujuće iskrena. Da, njen otac je održavao kontakte sa porodicom Milošević. Da, to je bilo zato što je bio novinar i smatrao da treba da ima poznanike na svim stranama. Da, Miloševićeva žena Mirjana Marković i on povremeno su se susretali iza zatvorenih vrata. I da, razdor među njima nastao je kada je Ćuruvija rekao Mirjani Marković da će zbog politike koju sprovode ona i njen muž, jednog dana visiti na Terazijama. Mirjana je ostala potrešena, a Slavko Ćuruvija otišao je, sa pratnjom za koju nije ni znao da je ima.

Kraj znamo: Uskrs 1999. i kratka vest u Dnevniku 2 RTS-a koja sadrži samo jednu rečenicu: „U Beogradu je danas ubijen Slavko Ćuruvija, policija traga za napadačima.“

Čelni ljudi današnje Srbije, ove koja je konačno učinila nešto da se suđenje Ćuruvijinim ubicama makne s mrtve tačke, predsednik Tomislav Nikolić, premijer Aleksandar Vučić i potpredsednik Vlade Ivica Dačić, bili su te 1999. godine deo onog drugog režima, koji stoji iza ubistva Slavka Ćuruvije. Ima li boljeg dokaza od ovoga da se ljudi mogu istinski promeniti, preokrenuti naglavačke politiku koju zastupaju i da zaista mogu da pređu sa tamne na svetlu stranu? Aleksandar Vučić bio je čak i savezni ministar informisanja, onaj koji je doneo čuveni zlokobni Zakon o informisanju iz 1998, isti onaj zakon koji je Ćuruviju uništio drakonskim novčanim, pa čak i jednom zatvorskom kaznom. A evo danas, otkako je 2012. došao na vlast, preduzima korake, formira komisije za utvrđivanje istine o smrti novinara, pa za njegovog vakta počinju i suđenja. Pokajnik? Ipak ne.

Da je odgovor na to pitanje negativan, samo jednim kratkim osvrtom na samu sebe, pokazala je Jelena Ćuruvija Đurica: „Ja ni u jednom trenutku nisam čula ‚izvini‘ zato što je on bio ministar informisanja u tom trenutku i doneo taj zakon koji je uništio mog oca. Nisam čula ‚izvini‘ niti od njega, niti od Dačića niti od našeg aktuelnog predsednika.“

Na pitanje šta bi joj značilo to izvinjenje, Ćuruvija Đurica je dala odgovor koji sažima suštinu aktuelnog režima i njegovu pravu prirodu: „Značilo bi mi, ljudski bi mi značilo. Jer to pokazuje da oni možda zaista imaju problem sa svojom prošlošću i možda zaista razmišljaju o tome kakvi su bili ljudi tih devedesetih i koje su bile posledice njihovog delovanja.“

To je suština nemirenja sa činjenicom da su povampirene snage Miloševićevog režima ponovo zajahale Srbiju. Mogu sva trojica do sudnjeg dana da mantraju „Evropa, reforme, demokratija…“, ali ostaje činjenica da nijednom građaninu Srbije niko od njih nije rekao: „Izvini.“

Zamislite da smo od njih čuli:

Izvini što smo te mobilisali i poslali u rat.

Izvini što smo te poslali Arkanu na „obradu“ kad si prebegao iz Hrvatske, a mi hteli da te vratimo na ratište.

Izvini što smo sakupljali dobrovoljce za ratišta u Hrvatskoj i Bosni.

Izvini što smo te proterali iz Hrtkovaca.

Izvini što si za mesečnu platu mogao da kupiš dva jajeta.

Izvini što si emigrirao.

Izvini što ti je osamnaestogodišnji sin poginuo na Tovarniku.

Izvini što smo drakonskim kaznama uništili brojne novine koje si voleo da čitaš.

Izvini i ti, što smo ti sina koji je bio na redovnom služenju vojske, poslali na Kosovo.

Izvini što smo organizovali miting protiv otcepljenja Kosova, koji se završio tako što su naše pristalice palile Beograd.

Izvini što smo na tvoj ulaz okačili tablu „Bulevar Ratka Mladića.“

Izvini što smo lagali da su izbori pokradeni, dok nismo shvatili da smo pobedili.

Ništa od toga nismo čuli. Zato oni i jesu danas na vlasti. Da su prosto rekli: „Izvinite, mnogo smo grešili i zato se povlačimo iz politike“, oni su nastavili dalje. Sad povlače poteze koji su, tobože, politički pragmatični, a od 2000. na ovamo nisu mogli da budu sprovedeni jer su ih upravo oni kočili.

Da je neka prethodna vlast potpisala Briselski sporazum ili onaj pre neki dan sklopljen sa NATO-m, gorelo bi pola Srbije, a palili bi je baš oni koji sad te sporazume potpisuju. Nikada se nisu promenili, sve što su oduvek hteli, bila je samo apsolutna vlast i moć. Nekada se ona sticala sirovim i surovim nacionalizmom, a danas proevropskom mantrom. Cilj im je i dalje isti, samo su metode drugačije. Zato i jesu u konstantnoj kampanji, zato i jesu rešili da idu na vanredne parlamentarne izbore dve godine pre roka. Zato svaku tragediju, bilo da je ubistvo nečijeg oca, poplave u Obrenovcu, ili pogibija dvoje srpskih diplomata u Libiji, vide kao priliku za prikupljanje političkih poena.

Baš kao onih devedesetih ni danas ne znaju za stid, i danas gaze preko leševa, samo da bi ostali na tronu.