Srpska dijaspora Slovenije odlikovala je Nikolu Janića zlatnom plaketom i poveljom!

Srpska dijaspora Slovenije odlikovala je Nikolu Janića zlatnom plaketom i poveljom!

Upravni Odbor Saveza Srpske Dijaspore Slovenije na predlog Predsednika Saveza  gospodina Saše Gajića, jednoglasno je odlučio, a Skupština potvrdila, da se gospodinu Nikoli Janiću uruči ovo izuzetno vredno, priznanje.  Zlatna plaketa Srpske dijaspore sa Poveljom počasnog člana se dodeljuje istaknutim ličnostima za njihovu  dugogodišnju požrtvovanost, nesebično pružanje pomoći na očuvanju srpskog nacionalnog identiteta, tradicije i kulture, kao i za očuvanje srpskog jezika u rasejanju. Dodeljuje se kao svedočanstvo dostojanstva, ponosa i poštenosti.

Izuzetno vredno i najviše priznanje Saveza Srpske Dijaspore Slovenije uručeno je gospodinu Janiću 29. novembra 2013 godine u hotelu Moskva u Beogradu. U ime Saveza srpske Dijaspore Slovenije i u ime predsednika Saveza Saše Gajića,  ispred četvoročlane delegacije,  priznanje je uručio Radovan B. Milić. Delegaciju Srpske Dijaspore su sačinjavali Milan Aksentijević general u Penziji, mag. Nikola Vlahović i Igor Mitić generalni sekretar Saveza Srpske dijaspore Slovenije.

 

Ko je Nikola Janić?

 

 

 

 

 

 

Srbin poreklom iz Šumadije. Pre dolaska u Švedsku bio je član Niškog pozorišta. Odlaskom na par dana u Švedsku 1967-me ugledao je jednu  Švedjanku i uz pomoć prevodioca upitao da li se hoće udati za njega, i ostao u Švedskoj, mada je te godine već ugovorio  prelazak u Savremeno pozoriste u Beogradu. Igrao je u vise filmova i TV serija kako u otadžbini tako i u Švedskoj. Po profesiji  glumac, reziser i publicista. Vlasnik, izdavac i odgovorni urednik casopisa “Koreni”. Bio je predsednik Srpskog saveza u Švedskoj 14. godina  i član saveta Švedske socijaldemokratske vlade po pitanju Integracije i etnicke ravnopravnosti.  Sedamdesetih godina prošlog  veka je snimio film “Umri 10-og aprila«, o ustaškom delovanju  i ubistvu ambasadora Rolovica u Švedskoj.  Autor je knjige “Srpske glave – istina bez odgovora” objavljenom 1993-će godine na švedskom, sa temom nekorektnog izvestavanja švedskih medija o građanskom ratu u Jugoslaviji. Iste godine uradio je i TV dokumentarac “Intenzivni utisak” sa istom temom, koji je prikazan i engleskim parlamentarcima i »Smrdljivo selektiranje«. Kao  član Saveta dijaspore Vlade SRJ i predsednik njene Komisije za odnose sa javnošću i informisanje usprotivio se pokušajima pomoćnika ministra Svilanovića da diriguje radom Saveta dijaspore. Zbog nefunkcionisanja Saveta, nezastupanja srpskih interesa i interesa dijaspore, uz punu podrsku Skupštine Srpskog saveza (njegove baze), dao je ostavku u ovom telu. Jedini u Savetu dijaspore nije pristajao da mu putne i hotelske troškove za sastanke u Beogradu plaća Savezno ministarstvo inostranih poslova. Putovanja je uglavnom plaćao lično, a veoma retko Srpski savez. Za svo vreme njegovog 14-to godišnjeg mandata kao predsednika Srpskog saveza, nije naplaćivao dnevnice za službena putovanja. U vreme početka gradjanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije bio je društveno i politički angažovan u Švedskoj. U znak protesta zbog stava švedske Vlade i njene podrške Hrvatskoj i Bosni, dao je ostavku na sve funkcije. U trenutku podnošenja ostavke pred parlamentarne izbore u Švedskoj, bio je 13-ti na listi socijaldemokrata za izbore.  Srpski savez je imao preko 12.000 članova u preko 30 društava a na godišnjim skupštinama su usvajane odluke o smernicama rada te poznate organizacije.  Angažovan je svuda tamo gde može pomoći  našim ljudima. Vredno je istaći njegovo angažovanje za vreme rata na prostorima bivše Jugoslavije i Nato bombardovanja i sukoba na Kosovu. Učestvovao je u preko 70 TV i Radio debata u Švedskoj u kojima je govorio o narodu kojem pripada – srpskom. Učestvovao je i držao predavanja u švedskim visokim školama i univezitetima.  Njegovi članci i rasprave objavljeni su i najavljivani i na naslovnim stranicama švedskih novina i časopisa, kao naprimer: Dagens Nzheter, Expressen, Aftonbladet, Svenkska dagbladet, Geteborgs Posten, Helsingborgs Posten, Kvelsposten, GT, Skonska Dagbladet, Norcepingstidningen…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pozivao je a poziva i danas Srbe!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pozivao je a poziva i danas Srbe na jedinstvo i koordinirano delovanje srpskih organizacija. Ubeđen je da pojedince koji čine suprotno od toga treba izolovati i udaljiti  iz srpskih  organizacija. Smatra i zastupa stavove da je interes Srpske dijaspore (a time i matice) kao i celokupnog srpskog naroda u rasejanju u jedinstvenom, udruženom, koordiniranom delovanju a ne u pojedincima i manjim grupacijama.  Predsednik je NGO Humanvoice koja u jednom od važnih delovanja te orgnizacije prati korektnost poštovanja ljudskih prava od vladinih institucija, njenih političara i pojedinaca.

 

 

 

 

 

Uz  zahvalnost.Preuzeto uz zahvalnost iz “Tragovi-sledi”.

JEZIVI POZIV RANKI: Sin vam nije mrtav, prodat je u Švajcarskoj!

Bebi Mafija

JEZIVI POZIV RANKI: Sin vam nije mrtav, prodat je u Švajcarskoj!

Društvo 13:45, 03.12.2013.

Autor: vesti-online,Foto: Reuters

Žena koja me je pozvala rekla mi je doslovce: „Jeste li Vi Ranka Studić, izbeglica iz Sarajeva, koja se porodila u Jagodini, 7. jula 1992. godine u šest sati uveče? Vaše dete je živo, njegovo ime je Ratko i živi u Švajcarskoj, prodat je dobrostojećoj porodici koja ga je usvojila, priča nesrećna žena

hranitelj, , beba, ruka, rojters

REJKJAVIK – Ranku Ingu (46) i Zdravka Studića (50) iz Sarajeva, koji već godinama žive na Islandu, kao grom iz vedra neba pogodio je anonimni telefonski poziv u kojem je nepoznata žena tvrdila da je njihov sin – koji je navodno umro pri rođenju – živ i da se nalazi u Švajcarskoj gde je prodat ljudima koji tamo žive.

Sudbinski poziv se desio u oktobru 2009. godine. Od tog trenutka se u životu Studića rodila nova nada. Ovih dana je švajcarski dnevnik „Blik“ objavio njihovu potresnu priču sa ciljem da se animira tamošnja javnost ne bi li saznali nešto više o sinu koji bi danas trebalo da ima 21 godinu.

– Jako se teško nosim sa ovim, a pogotovu ovih poslednjih dana. Umorna sam psihički, jer stalno pratim forume, stranice, sve što se piše u medijima. Mnogi su se uključili, tako da verujem u ljudski rod, verujem da će neko ili čak možda naš sin da se javi ako negde nešto pročita – kaže Ranka.

– Žena koja me je pozvala rekla mi je doslovce: „Jeste li Vi Ranka Studić, izbeglica iz Sarajeva, koja se porodila u Jagodini, 7. jula 1992. godine u šest sati uveče? Vaše dete je živo, njegovo ime je Ratko i živi u Švajcarskoj, prodat je dobrostojećoj porodici koja ga je usvojila.“

Nepoznata žena je odmah prekinula vezu ne rekavši ko je i bez traga o pozivu ili mogućnosti da nešto više saznaju.

– Ranka, koja je sve ove godine verovala da je njeno dete živo (mada joj je malo ko verovao) kaže da nikome nije pominjala vreme koje je daleke 1992. godine videla na velikom satu u sali gde se porađala. „To je neko ko sigurno zna ili je učestvovao pri mom porodu. Njen glas je bio umoran i zvučao je bolesno. Ili je htela da se oslobodi griže savesti ili joj se nešto desilo u porodici pa je rešila da rastereti dušu.“

Ranka, po struci geodet i njen suprug Zdravko, po zanimanju šumarski inženjer živeli su u Sarajevu kada je počeo rat u Bosni i Hercegovini. Zbog održavanja trudnoće ona je ležala u bolnici, a kada su počele ratne strahote sklonila se kod tetke u Jagodinu.

Bila je u šestom mesecu trudnoće i s obzirom na rizike odlazi u tamošnju bolnicu. Tog dana, 7. jula, bio je državni praznik i malo bolničkog osoblja, ali se odjednom oko nje sjatilo četiri – pet zaposlenih, tako da se Ranka uplašila onog najgoreg. Neljubazna sestra, koja ju je oslovljavala sa „devojko iz Sarajeva“ uzela joj je krv uz objašnjenje da treba da utvrde krvnu grupu u slučaju da joj zatreba transfuzija na porođaju.

Kad se porodila, čula je bebu da plače, da „mijauče kao maca“, kako kaže, i samo je videla nogicu, pupčanu vrpcu, krv…

Htela da vidi bebu

– Sa desne strane mi je prišla medicinska sestra i rekla da se potpišem, a sa leve su mi intravenozno dali injekciju. Sledeći put kad sam se probudila već sam bila u sobi sa ostalim porodiljama – kaže Ranka, koja sumnja da su joj u bolnici podmetnuli da potpiše dokument kojim se odriče novorođenčeta.

Jedne večeri je pokušala da vidi bebu, ali su je sprečili, nastavlja priču Zdravko, pošto je očito da je za Ranku svako podsećanje na te dane veoma bolno.

Čula je glasove i kako je neko rekao „Jao, pronašla ga je!“ i odmah su joj prišli s leđa i dali injekciju za spavanje. U bolnici je provela tri dana, nije mogla oči da otvori, a za to vreme su joj ispumpavali mleko. Zašto bi to radili ako nisu davali bebi? Ona je verovatno njima bila potrebna dok neko ne dođe po dete – smatra Rankin suprug.

Rankina majka i mali brat su došli posle nekoliko dana po nju i na majčino insistiranje su je pustili, jer bi inače iskrvarila u bolnici.

– U Bosnu se vratila potpuno iscrpljena, imala je ispod dva miliona crvenih krvnih zrnaca – opisuje Zdravko, koji je Ranku odmah prebacio na Sokolac gde je urađena revizija. Doktor Sedlar, koji je vodio njenu trudnoću od početka, rekao je kad je video otpusnu listu iz jagodinske bolnice „da je to glupost i da taj papir mogu da bace, da je trudnoća bila normalna“ – ispričao je Zdravko.

-Šta smo mogli da uradimo kad je ratno stanje, kada nemate novca, nemate nikog ko će da vam veruje, kada ste nesretna izbeglica – sećaju se Studići, koji se nadaju da će jednog dana ipak naći svog sina Ratka.

Istinu teško dokazati u Srbiji

Za razliku od svoje supruge, Zdravko Studić ne gaji previše nade jer zna kako su deca nestajala u to vreme i da je postojala afera sa „bebi-mafijom“.

– Ne želimo nikoga da prozivamo, ni državu ni lekare (ginekolog koji je porodio Ranku umro je pre nekoliko godina), ali dokazati istinu u Srbiji je vrlo teško, pogotovo za običan svet i naročito posle toliko godina. Svi mi volimo Srbiju, ali znamo kako je teško dokazati i neke činjenice, a kamoli nešto ovako – kaže Zdravko.

Ranka takođe ne vidi svrhu da nešto pokušavaju u Srbiji jer, kako kaže, zna da neće naći ništa, pošto ni žene koje su slično doživele i udruženja u zemlji nisu mogli ništa da urade.

– S obzirom na sva tumbanja u mom životu ne želim da se zamaram papirologijom i da sebe i supruga dovodim u situaciju da se plašim da odem negde zbog tako opasnih stvari. Jednostavno tražim svog sina i ne krivim nikoga. Bila sam u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, ne samo ja nego tri,četiri hiljade majki, državljanki Srbije, koje traže svoju decu – poručila je Ranka Studić.

Apel

U intervjuu za švajcarski „Blik“ Zdravko Studić je rekao: „Verujem da su našeg sina uzeli Srbi koji žive u Švajcarskoj, jer je ime Ratko, koje je nepoznata žena navela, tipično srpsko. „Blik“ navodi da ovaj par više od svega želi da sazna nešto o sudbini svog sina, kako živi i kako mu ide, i pozvao je Švajcarce da se jave i pomognu porodici Studić. Na Fejsbuku je takođe otvoren profil Tvoje dete je živo za sve koji nešto znaju o Ratku.

Petar Iljic Cajkovski – srpsko-ruski mars

http://www.youtube.com/watch?v=ZiO_M9Zf8Og