Tijana Trklja prvo mesto na konkursu za literaturni rad Srpske

http://trebinjelive.info/2013/12/27/tijani-trklji-prvo-mjesto-na-konkursu-za-literarni-rad-srpske/

Извештај са трибине „Слободни избори“ – под принудом? (ВИДЕО)

Извештај са трибине „Слободни избори“ – под принудом? (ВИДЕО)

У намери да се о важним темама из српског политичког живота отворено и одговорно говори у јавности Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница организовали су трибину Слободни избори – под принудом? посвећену недавно одржаним локалним изборима на територији Косова и Метохије, под правним оквиром самопрокламоване Републике Косова. Трибина је одржана у Београду, у Змај Јовиној улици, број 15. Циљ организатора трибине био је да се публици презентују мишљења истакнутих јавних радника о смислу избора одржаних на Косову и Метохији (посебно у севернокосовским општинама), косовској политици српских власти устоличених претходне године и на крају да се чују непосредна искуства људи који су током напетих изборних дана боравили међу Србима на Косову и Метохији. Трибину су и уме организатора отворили Стефан Каргановић и Милош Милојевић.

Први међу говорницима је био потпредседник Републике Српске професор Емил Влајки. Влајки је у опсежном и садржајном излагању изнео своје виђење политике коју је Србија водила према Косову и Метохији претходних више деценија. Влајки је неодлучан ко би се могао означити као кривац за тешак положај Срба на КиМ и тешком стању српске косовске политике. По његовом мишљењу, ниједан режим који је управљао Србијом претходних неколико деценија, није водио одговарајућу политику према Косову и Метохији али ниједан такође није отворено одустајао од тих интереса – терет издаје и пораза распоређен је међу политичким делатницима претходних више деценија без могућности да се ова одговорност јасно одмери. Ипак, према Влајкијевом мишљењу особито велику одговорност сноси политичка елита која је Србијом завладала после октобра 2000. године и која је истицањем да се за територијални интегритет Србије неће борити ни на који начин осим мирољубивим средствима практично признала насилну сецесију дела своје територије. Смештајући косовску политику у шири геополитички контекст Влајки је указао да су прилике изузетно тешке и да је шанса да се нешто промени у садашњим приликама изузетно мала. За Влајкија Русија има прворазредан значај у даљем српском политичком развоју. У изузетно провокативном другом делу излагања Влајки је указао да, пошто је Србија направила велике уступке у својој косовској политици претходних година, Русија нема могућности да у садашњим приликама озбиљније помогне Србији у повратку њеног територијалног суверенитета. Према његовим сазнањима, део српске владајуће политичке елите склон сарадњи са Русијом постигао је са одговорним факторима ове земље договор да Русија гарантује територијални интегритет остатка Србије, подразумевајући да се Србија неће придруживати НАТО пакту. Влајки је закључио да је проруски оријентисани део српске политичке елите на правом путу јер Русија може да има прворазредан интерес да подржи Србију у њеном свеукупном развоју али да се у овој геополитичкој ситуацији не може ништа урадити да би Космет био враћен.

Стефан Каргановић, оснивач и председник Историјског пројекта Сребреница, је у свом излагању указао да су новембарски избори, спроведени уз нескривено државно насиље, обесмисли досадашњу политику косовских Срба. Она је нажалост, према Каргановићевом мишљењу, запала у ћорсокак и хронично је заостајала за догађајима. Срби су тако запали у положај објекта политике других, моћнијих чиниоца, уместо да буду водећи протагонисти. Каргановић је предложио конкретне потезе које би севернокосовски Срби требали да предузму како би се вратили у центар дешавања. Досадашњу политику косовских Срба Каргановић је оценио као пасивну и некохерентну. Као замену предложио је да је потребно да Срби одлучно иступе и користећи се сличним правним образложењима као раније Албанци прогласе независност, иступе из етничке самоизолације и позову да им се у том подухвату придруже сви становници Косова и Метохије, независно од етничке и верске припадности, који желе да живе у нормалном правном поретку. Каргановић сматра да би међународној заједници било јако тешко да игнорише овакав потез јер је сличну акцију косовских Албанаца свесрдно подржала и помагала, покушавајући чак и да сецесионистички акт уклопи у прихватљиву правну форму. Ослањајући се на одлуку Међународног суда у Хагу Срби треба да искористе ову ситуацију у своју корист. Према Каргановићевим речима: то није коначно решење, али је довољно драстично да би ресетовало политичку ситуацију у неопходној мери да Русији пружи могућност да се опет ангажује, али на новој основи.  Другим речима, садашња српска политика према Косову и Метохији је таква да Русија нема разлога да ризикује свој међународни престиж учествујући у једном врло сумњивом подухвату, који је у колизији са досадашњом и српском и руском косовском политиком.

Наредни говорник био је Александар Павић, један од оснивача грађанске иницијативе Никад граница и оштри критичар косовске политике српских влада претходних неколико година. Павић се осврнуо на излагање Емила Влајкија, а посебно је био критичан према неким његовим закључцима. Позитивна валоризација садашње српске власти по његовом мишљењу је немогућа. Наиме, Павић је указао да је покушавао да докучи да ли се иза садашње српске политике, која је очито капитулантска, крије нека дубља стратегија, изградња алтернативне позиције или било шта слично. Закључио је да нема никаквог основа да се верује да српске власти воде двоструку политику према Косову и Метохији – да с једне стране јавно праве уступке док са друге праве одступницу са које би евентуално заштитили српске националне интересе. Напротив, Павић сматра да је политика ове Владе отворено капитулантска. Издаја садашњих власти, без задршке истиче, посебно је тешка јер су њихови потези потпуно супротни политици коју су прокламовали када су тражили подршку бирача. Указао је да је политика косовских Срба одлучна и да јавна активност, каква је између осталог и одржана трибина, треба да доведе до тога да власти не смеју да отворено признају независност Косова и Метохије и да увек, чинећи чак и тешке, дефетистичке уступке, јавно ипак говоре како то што чине није формално признавање косовске независности и како им не пада на памет да тако нешто ураде.

После Павићевог излагања публика је имала прилику да постави неколико питања Емилу Влајкију који није могао да се задржи до краја програма. У отвореном дијалогу Влајки је говорио о мањкавостима српске косовске политике, руско—српским односима и њиховој перспективи и ситуацији у Републици Српској и њеном руководству. Други део трибине уследио је након кратке паузе и његов централни део била је пројекција делова филма о изборима на северу Косова у новембру ове године. Филм припремају новинар Миодраг Зарковић, историчар Сергеј Белоус и сниматељ Немања Трчић. Публици су приказани делови филма у трајању од око пола сата. Филм упечатљиво приказује генезу косовске политике садаших властодржаца – од тобожњег бескомпромисног патриотизма до капитулантства који се приказује као морални императив. Упечатљиве филмске сцене тешко је укратко пренети. Неке су готово трагикомичне: када Оливер Ивановић доводи у питање и сам смисао позивања на легитимитет у садашим српским политичким приликама. Када једна таква реч за учесника у политичком животу нема никакво значење можемо се запитати да ли је све у реду са темељима таквог система? Или убеђивање са средовечном госпођом испред бирачког места која је у почетку одлучна да гласа надајући се да ће неко од њене деце бити запослено. И поред очито великих очекивања ипак на крају одустаје од учествовања на изборима! Сцене из филма јасно показују да су методе којима су се користили српски активисти биле мирољубиве, а да су квалификације ових људи као криминалаца и хулигана најбезобзирнија пропаганда. Љупки осмех Александра Вулина како се рукује са косовским полицајцима сигурно нећете заборавити. Вулин није пропустио да косовским полицајцима пожели „срећан рад“ а по налогу шефа Александра Вучића није пропустио да припрети да ће завести ред у Северној Косовској Митровици за 45 минута. Мислим да је овај летимични преглед сасвим довољан да са пуно наде ишчекујемо завршетак и објављивање овог прворазредног документарног остварења.

По пројекцији филма присутнима су се обратили његови аутори: Александар Павић, Сергеј Белоус, историчар из Харкова у Украјини који се већ пет година бави историјом косовског питања и Миодраг Зарковић. Зарковић је истакао да са правног становишта Србију са Косовом и Метохијом повезује нит коју чине Резолуција 1244 и Устав Републике Србије али да је са националног становишта та веза далеко јача. Зарковић је сликовито објаснио: У животном смислу ми имамо не нит, имамо дебло, имамо „далеководе“. То је народ, пре свега из четири северне Општине, који нераскидиво везује Косово за Србију. Ако се званични Београд оглуши о то, то је злочин над злочинима. Зарковић сматра да су овакви јавни догађаји неопходни како би се раскринкало каквим су се насилничким мерама користиле власти да спроведу тобожње изборе у четири севернокосовске општине и како би се премостила жестока медијска блокада којом је изложено патриотско јавно мњење. Историчар Сергеј Белоус је покушао да расветли ситуацију на Косову и Метохији са становишта једног Руса из Украјине. Према његовом мишљењу у Србији, када је реч о косовској политици посебно, он се нашао суочен са бројним парадоксима. Белоус је указао да је међу Србима видео мало слоге и спремности на заједнички мукотрпан труд и да се озбиљним подухватима приступа тек када ситуација постане безизгледна. Белоус се осврнуо и на историју косовског конфликта указујући да су Албанци водили промишљенију политику на дуге стазе и да су се користили различитим методама како би ојачали своје позиције међу политичком елитом на Западу.  На српској страни су правда и истина и они се сложни морају изборити за остварење својих интереса, закључио је Белоус.

Можемо закључити да је трибина била одлично посећена и да је једна прворазредна тема осветљена са неколико различитих перспектива. Својеврсни државни терор спроведен на северу Косова и Метохије је документован и презентован што путем видео записа што преко излагања очевидаца. Тема избора одржаних на Косову и Метохији још није затворена, да не говоримо о самом косовком питању које се, свидело се то неком или не, и даље налази у самој сржи борбе за српске националне интересе.

Аутор: Милош Милојевић

децембар 2013.

ORGINALAN TEKST VIDEOFILMOVIMA: http://srbinaokup.info/?p=23461

Никад Граница

Slovenacka nezavisnost Za „Blic“ govore porodice vojnika ubijenih u Sloveniji 1991.

 


Slovenacka nezavisnost

Za „Blic“ govore porodice vojnika ubijenih u Sloveniji 1991.

Za „Blic“ govore porodice vojnika ubijenih u Sloveniji 1991.

Za „Blic“ govore porodice vojnika ubijenih u Sloveniji 1991.
„Nikada nam nisu rekli šta se dogodilo našoj deci“
Zoran Ješić imao je svega 18 godina, a Goran Maletić 19 kad su zajedno sa Antonijem Šimonjićem ubijeni na slovenačkom graničnom prelazu Holmec 1991. godine dok su držali ruke uvis, a što je zabeležila i austrijska televizija.

Porodica Ješić živi u selu Sakule kod Opova, dok Maletići i dalje žive u Novom Sadu. Obe porodice tvrde za „Blic“ da nikada nisu dobile zvanično objašnjenje šta se dogodilo njihovim najmilijima.

– Od postupka očekujem bar toliko da napokon, petnest godina kasnije, saznam kako je moj sin poginuo – prvo je što u razgovoru za „Blic“ kaže Lazar Maletić otac Gorana.

Kako pričaju Lazar i njegova supruga Cveta, na sve načine pokušali su da saznaju šta se u stvari dogodilo tog 28. juna u Sloveniji.

– Par nedelja ranije bili smo mu u poseti i ništa nije slutilo na ovakav razvoj situacije. Nije poneo ni pasoš, ni dokumenta, jer nismo bili upućeni kakva je situacija. Da jeste, možda smo ga mogli izbaviti – priča Lazar.

Vojnik satima čekao pomoć

Lazar i Cveta za pogibiju svoga sina saznali su tek 2. jula od rođene sestre njegove žene, koja je živela u Hrvatskoj. Ona im je rekla da je Goranovo prebačeno u Zagreb.

– Od njegovih drugara smo čuli jednu verziju: da su njih devetorica ostali na položaju posle povlačenja i da se Goran, spašavajući druga, zbog neiskustva nezgodno postavio. Posle nam je njegov vodnik rekao da je Goran bio ranjen u osam časova, a da je hitna pomoć stigla tek u jedan i da bi inače preživeo. Druga verzija, utemeljena na snimku autrijske televizije, koji ja nisam video je da su oni predavali su se kada je jedan slovenački vojnik, suviše nervozan ili suviše revnosan, pucao – priča Lazar Maletić i napominje da mu je želja da napokon sazna kako mu je sin poginuo.

Neizvesnost

Goranov otac kaže da ih nikada nije nazvao niko iz tužilaštva u Sloveniji, niti je neko iz Srbije dolazio da ih pita šta znaju o ubistvu našeg sina.

– U početku je bilo zabune šta se zaista dogodilo i da li je zaista naš sin ubijen. Prvo smo mislili da je u pitanju neko drugi, jer se pominjalo prezime Miletić, a ne naše, Maletić. Identifikovan je po ožiljku koji je imao na bradi, koji je zadobio dok je trenirao hokej. Telo smo preuzeli u Batajnici, a sahranili ga 4. jula – priča Lazar Maletić.

Violeta Ješić, sestra Zorana Ješića, priča da se i njihova porodica našla u istoj situaciji i da s njenom porodicom nikada niko nije kontaktirao.

– Nikada nam nisu objasnili šta se dogodilo mom bratu. Nakon što smo čuli da je Zoran ubijen, otišli smo kod jednog vojnika iz Kaća koji je u to vreme bio sa mojim bratom i zadobio prostrelnu ranu grla. Bio je istraumiran i teško je govorio. Ispričao nam je kako je moj brat ubijen, ali nikada nismo tačno saznali šta mu se dogodilo – priča utučeno Violeta.

Ubijeno 47 vojnika

Prema dokumentima Komiteta za ratne zločine, koji se trenutno nalazi pri Ministarstvu pravde, u Sloveniji je ubijeno 47 vojnika JNA, najviše Srba, ali i drugih nacionalnosti, Hrvata, Bošnjaka, Albanaca, pa čak i Slovenaca. Većina ubijenih vojnika, njih 29, bila je stara između 18 i 22 godine. Neki od njih umrli su zato što im na vreme nije pružena medicinska pomoć.

– Mi smo saznali i u našoj dokumentaciji naveli primer Gorana Maletića, u koga je pucano na granici Holmec. On je umro samo zato što mu nije pružena medicinska pomoć. Na granici su ga ostavili da leži i čekali da iskrvari – iznosi Neve Miklavčič-Predan, direktorka Helsinškog monitora.

Ubistvom vojnika bavi se i Specijalno tužilaštvo u Ljubljani, ali iako ima indicija ko je akter ovog zločina, slovenačke vlasti zasad ne žele da ga uhapse i privedu pravdi. Naime, na snimku austrijske televizije ORF vidi se kako tri vojnika drže ruke uvis sa podignutim belim čaršavom, dok u njih pucaju pripadnici Teritorijalne odbrane Slovenije.

Predrag Čikarić osvojio DRUGU NAGRADU INTERNATIONAL MAINICHI HAIKU CONTEST 2013

 

Predrag Čikarić osvojio DRUGU NAGRADU

 INTERNATIONAL MAINICHI HAIKU CONTEST 2013

 

 

Na ovogodišnjem međunarodnom

 haiku takmičenju, koje je održano

 u organizaciji dnevnih japanskih novina

 „Mainichi daily News“,

Predrag Čikarić iz Kruševca osvojio je

visoku drugu nagradu za haiku pesmu :

 

 

 u oku ribe

 kroz mrežu ribara

 zalazak sunca

 

in the eye of a fish

through a fisherman’s net

sunset

 

—Predrag Cikaric (Serbia)

 

漁師の網ごし

一匹の魚の

入り日が映

プレドラッグ・シカリッチ(セルビ

 

Haiku je prevela na engleski Svetlana Košutić,

prevodilac iz Beograda.

 

Ovo haiku takmičenje je jedno od najvećih u Japanu i u svetu.

 

Treba napomenuti da je Čikarić ovog meseca osvojio

još jednu visoku nagradu za haiku u Japanu.

 

Osvajanjem ove nagrade Čikarić je obezbedio

mesto u vrhu svetske haiku scene.

 

V.Živković

 

ЛОЗОВАЧА, ВОТКА, РАКИЈА, ВИСКИ И СЕВДАЛИНКЕ

 

ЛОЗОВАЧА, ВОТКА, РАКИЈА, ВИСКИ И СЕВДАЛИНКЕ

-Лице Холокауста

-Глас чињеница Сребреница

-Севдалинке за будућност

Пише Комнен Коља Сератлић

У неким млађим временима правили смо пиће „бетон“ – мешали смо ракију и пиво. Ко се тога пића напио, недељу дана није знао шта ради, али није било ни политичких ни моралних последица, односно ниједан списатељ или политичар, опит тим пићем, није пљувао по Србима.

Неки тзв. јавни делатници (подвлачим – н е к и, а зна се који су): политичари, аналитичари, коментатори, водитељи, сталоно мешају и пију истовремено пића наведена у наслову. Последице су несагледиве, не толико од оних који желе да задрже власт над нама (они се релативно брзо смењују), колико од неких аналитичара, водитеља, списатеља, те тзв. јахачица Апокалипсе (НО), који се годинама са потцењивањем односе према српским светињама, псују и клевећу српски народ. То представљање српског народа да је злочиначки (сатанизација), уз помоћ евро-америчких лутајућих циркузаната и немоћ да се одупремо, нагони све нас који смо још при чистој свести да завидимо пријатељима, посебно непријатељима, који су на време отишли у вечна ловишта, а тек гладнима који никда нису знали (и не знају) да ли ће дочекати ново јутро.

Сведоци смо свакодневног трабуњања, које силује обичну људску памет: да је Космет у Србији, да смо мудрошћу „надиграли“ и „укротили“ шиптаре, да смо малтене већ у ЕУ, да смо водећа земља у региону (да, водећа смо, само не наводе по чему), да цветају односи са лозовачом (ЦГ), да су стратешки са вотком (РФ), да без вискија нема живота (САД). Када се на то дода шљивова ракија брља, појави се неки опијени аналитичар. Овом приликом ћу се позабавити са чувеним, светим и заштићеним Бошком Јакшићем, аналитичаром, уредником, путописацем, сарадником многих домаћих и страних масмедија, привилегованим и првим пером бившег српског листа „Политика“.

С обзиром на то да Бошко Јакшић није млађани, већ човек од 64 године (у доба Чехова се живело 40-45 година), дуго и превише дуго, својим текстовима, у домаћој и страној шптампи, причама на ТВ каналима, протура, парафразира, туђе мисли и ставове о злим момцима – Србима. Када сам писао текстове „Два ока без главе“ (18.04.2011) и „Глас чињеница Сребреница“ (10.04.2010), као одговор или коментар на текстове Бошка Јакшића „Лице Холокауста“ и „Глас чињеница Сребреница“, зaклињао сам се да текстове Бошка Јакшића нећу читати. Овога пута „завирих“ у текст Бошка Јакшића „Севдалинке за будућност“, проклет да сам, само зато што се годинама бавим и пишем о односима Србије и Црне Горе (Стара Херцеговина, горовити Дурмитор, сада Ц. Гора, ми је отаџбина, а Србија домовина).

Наведене чињенице, брилијантни текст „Севдалинке за будућност“ и неки други текстови су ме буквално „приморали“ да замолим Бошка Јакшића за интервју:

ККС: У Вашем тексту „Лице Холокауста“ (о коме сам, ако се сећате, написао текст под насловом „Два ока без главе“, Политика га је бацила у кош), којег је осим „Политике“, објавио црногорски неовисни и антисрпски лист „Вријеме“(у рубрици „Неко други“, у загради Политика, са Вашом уоквиреном сликом у сред текста), а можда и други страни листови, подсетили сте читаоце на чувену отмицу и суђење у Израелу познатом зликовцу и касапину Ајхману, пре више од 50 година. Поводом Вашег текста, односно објављивања и у неовисном црногорском листу „Вријеме“, писао сам да је то велика и последња опомена, једној и другој земљи, уз све оне друге проблеме (Космет, Црква, криминал, статус Срба у Ц. Гори, попис, језик, отворено изражавање мржње, „пароле на Цетињу „Србе на врбе“, итд), опомена да такве текстове не би требало објављивати. Да ли сте тај текст о злочину над Јеврејима, подсећање на Ајхмане, написали због Срба?

БЈ: „Подсетим се колико је око нас таквих спремних на застрашујући злочин? Прерушених физички или ментално. Хвата ме страх. И зато подсећам на Ајхмана и Ајхмане. На транскрипту снимка који недавно цитира „Шпигл“ чује се како се Ајхман пријатељима у Буенос Ајресу, пре хапшења, жали што свој посао није обавио до краја. Хмм. Шта ли све сада знају разне тајне службе о Ратку Младићу? Колики ће цехови морати да буду плаћени док се „не стекну услови“, ако се стекну. Зато помало завидим Мосаду који је, на своју руку и без обзира на кршење међународног права, злочинца довео пред суд …. Шта онда остаје? Да оптужите Сатану свог времена или друштвене околности? Размишљам тим поводом колико је народима, било да су били жртве или су њихови припадници починили злочине, важно подсећање на прошлост.

ККС: Да ли је могуће Бошко Јакшићу (и Вас питам уредниче „Вријемена“ Михаило Јововићу, да је једна стара држава која је имала великане као што је Његош, тако ниско пала и посрнула у мржњи према Србима, мржњу која прелази у патологију и рационално је необјашњива), да сте подсетили на прошлост да би сте у исту раван ставили Ајхмане и Младића, фашисте и Србе, који су око Вас и који су „спремни на застрашујући злочин“. Зевс је подарио Грцима срам и стид, да се посраме, застиде, да ли се Ви и уредник „Вријемена“ срамите и стидите? Да ли сте се Бошко Јакшићу, када сте већ подестили на Холокауст и суђење Ајхману, сетили НДХ, геноцида те зликовачке и фашистичке творевине, баханалија усташа, односно Холокауста којег је починила.. Ако сте већ правили поређење, онда је поређење морало бити са онима који су и данс, са србосеком у руци, „За дом спремни“ или Црногорцима који носе пароле „Србе на врбе“. Ево ја Вас сада питам, да ли ћете се застидети и посрамити?

БЈ: Хмм ………

ККС: У Вашем брилијантном антисрпском тексту „Глас чињеница Сребреница“ (одговорио сам Вам текстом под истим насловом, али Ви не читат туђе текстове, Политика није објавила мој одговор), похвалили сте Декларацију о Сребреници, коју је изгласала Скупштина унесрећене Србије. У том тексту, иако је у наслову реч Сребреница, Ви се нисте бавили Сребреницом, осим што сте пребројали жртве, односно навели сте да је убијено 8000 муслимана. Ви вероватно имате добре изворе када се разбацујете цифрама. За хуманисту нису битни бројеви, јер жртва је жртва да је само једна, али Вама је потребна та цифра да би доказали да се радило о геноциду. Срби су по Вама геноцидни народ и „Србија још није прошла кроз колективно прочишћење“, јер је починила „најбруталнији злочин у Европи последњих пола века, пажљиво га је испланирала, лобирала“. Да ли сте извршили властито прочишћење и да ли се кајете због тог текста? Како сте доживели ту Декларацију Скупштине Србије за нешто што није починила Србија. Да ли је након доношења Декларације, Сребреница српска судбина?

БЈ: „Очекивано напорно, разголићујући поделе и тешко суочавање с трагичним догађајима ратне прошлости, српска скупштина коначно је изгласала Декларацију о Сребреници. Парламент је прикупио довољно коалиционе храбрости да се после 15 година суочи с најтежим злочином почињеним у Европи после Другог светског рата…. Тесно изгласавање Декларације у Скупштини, полемике које су претходиле и испратиле документ показују да Србија још није прошла кроз колективно прочишћење, али простора порицању и разним алибијима више нема. Ова Декларација ће омогућити да сперемо љагу коју нам наносе Ратко Младић и сви они са његовим „херојским” ликом на мајицама. Или бруку коју су, сетимо се, Србији пре неку годину нанели неки београдски студенти права негирањем постојања сребреничког злочина. Зато би Декларација о Сребреници требало свима да помогне да схвате како се ради о појединачно најбруталнијем злочину у Европи последњих пола века, о пажљиво планираном и логистички организованом истребљењу људи због њихове етничке и верске припадности.Чињеница је међутим да је Међународни суд правде 2007. одлучио да је масакр у Сребреници био чин геноцида. Тако смо за корак заостали од Европе и света где је Сребреница прихваћена као упозоравајући доказ да је и после истребљења шест милиона Јевреја геноцид у Европи могућ. Геноцид који није дефинисан бројем убијених, већ јасном намером да се уништи одређена етничка или верска група”.

ККС: Господине Јакшићу, у недавном тексту „Севдалинке за будућност, чини ми се да сте сместили Србију, познату, како сте навели, по „свињокољима, по величању ђенерала Драже и генерала Ратка, уз бучно појање „Нож, жица, Сребреница“… по таргетирању Соње Бисерко“, тамо где јој је место, односно показали сте колико је значајан долазак владара Црне Горе и Брда, који је десет година, заједно са својим јаранима (Кривим, Мишком, те неким Дукљанима), грдио Србију и српски народ да грђе, чоче, нијо могло бити. У тој посети сте, као врхунски аналитичар, видели спасење Србије и региона. Хвалећи посетица, који је на црвеном тепиху, уздигнутом главом свима нама поручио да смо никоговићи (додуше Мило није размишљао да се понизно и дубоко поклонио српском народу и председнику Владе због разлике у висини), на један суптилни начин сте, ко зна по који пут, понизили српски народ, уздигли мој мали Монтенегро, коме је Јевропа послала упитник од 2.880 питања, међу којима су и питања које је тужилац из Бариа поставио посетиоцу. Молим Вас да ли би ми открили тајну, како сте научили да правите такву композицију текста, с обзиром на то да сте у њега уденули, осим Србије и Монтенегра, Српску, Босну, Македонију, Хрватску. Посебно су ми се дојмили Ваши ставови о таргетирању, те да је Србија постала неовисна захваљујући малом Монтенегру.

БЈ: „Ђукановићева посета означава заустављање кретања силазном линијом којом односи Београда и Подгорице иду још од времена проглашења независности Црне Горе. Почело је и пре референдума о црногорској самосталности 2006, у време када су поједини српски академици и владике – често Срби пореклом из Црне Горе – грмели о „издаји”, о „одвајању два ока у глави”. Пре свега вештином Ђукановића, референдум је прошао, што је за колатерални резултат имало и осамостаљење Србије први пут од времена када је била независна кнежевина. Но, ламентирајући и даље за неком српском саборношћу, Београд се понашао као младожења коме је невеста побегла испред олтара. До правог усијања стигло се 2008. када је Црна Гора признала независност Косова, што је тадашња српска „најпроевропскија власт” доживела веома бурно. Упозоравало се да преко такве одлуке неће моћи да се пређе, говорило о „непријатељском акту” и „ножу у леђа”. Било је ту и покушаја манипулације припадницима српске нације у околним државама. Сетимо се само да је пре две године уочи пописа становништва у Црној Гори Србија водила кампања да се што више људи изјасне као Срби. У стратегији Владе Србије, тражено је да се Срби у Хрватској и Црној Гори третирају као државотворна нација. Кључни заокрет тиче се отварања преговора с Приштином и Бриселским споразумом из априла. Тиме је отклоњена препрека коју су постављали сви они који су управо у Господару Милу видели оличење онога што називају антисрпством Све то отвара пут да Београд одустане од покровитељског става старијег брата према непоћудном млађем., надам се да Србија коначно прихвата чињеницу да је Црна Гора независна држава. Показује се и на другим регионалним адресама од какве је капиталне важности заокрет у косовској политици Србије. Нормализација између Београда и Приштине не само да отвара пут убрзању евроинтеграција, већ и свеопштем поравнавању односа у региону. И у овом случају је промена косовске политике у Београду омогућила брзу обнову сарадње с Македонијом… По Србији на многим свињокољима и даље величају ђенерала Дражу и генерала Ратка уз бучно појање „Нож, жица, Сребреница”. У Београду се таргетира Соња Бисерко зато што је прихватила да буде сведок хрватске тужбе против Србије за геноцид. После априлског споразума у Бриселу с Приштином, чини ми се да се отвара простор за шири ангажман у БиХ. Стичем утисак да је званично дошао крај полутајној диверзантској идеји да Српска треба да буде компензација за Косово. Да би нормализација према Сарајеву била успешнија, остаје на нама, овде, да се храбрије суочимо са истинама. Колико Срба зна да је опсада Сарајева трајала три пута дуже од опсаде Стаљинграда“.

Шта рећи или написати након ових одговора. Данима читам и не могу да верујем властитим очима. Овако може размишљати само онај човек који је огрезао у мржњу и патологију (кад нема о чему да пише, онда Србе прогласи највећим злотворима који убијају, силују и туку жене) Иако знам да сам сврака која узалуд крешти на све Јакшиће, јер немам иза себе ни платишу ни клан, морао сам „обавити овај разговор“, да се данас-сутра, када одем у вечна ловошта, не застиде моји пријатељи и моје потомство. Такође, поставља се питање, зашто се, након овог последњег фашистоидног текста, нико није огласио: ни Преседседник, ни председни Владе, ни први потпредседник, ни ресорни министар (да ли ће овакви текстови привући стране инвеститоре), ни Академија наука, ни УНС, ни НУНС, разна антифашистичка удружења, као ни неки бољи списатељ од моје маленкости. Да ли се ово може назвати слобода штампе. Слобода разних Јакшића је тотална неслобода за све нас. Шта се то догађа у најстријем листу на Балкану.

На крају, ко сте Ви Бошко Јакшићу да Србима потурате геноцид у Сребреници, о којој су морални, добронамерни и страни и домаћи истраживачи дали други суд, да копате по ранама четника и партизана, односно да свађате уместо да доприносите измирењу њихових потомака, да блатите и ђенерале и генерале (нико није крив док се не докаже), да односе Српске и Србије називате „диверзантском идејом“, браните „од таргетирања“ доказаног болесног србомрсца Соњу Бисерко, да упоређујете херојску одбрану Стаљинграда од фашиста, која је целом свету донела слободу од фашизма, са Срајевом из кога су Срби протерани (бацали су их мусломани са небодера, уз поруку „летите, ви сте небески народ“), да аболирате оне који су починили три геноцида над Србима, за Вас није ауторитет ни Ефраим Зуроф (наследник Визентала), који упозорава на неофашизам у Хрватској, Словенији, Латвији, Летонији, Естонији, односно у скоро свим чланицама ЕУ. Зуроф је похвалио Србију. И Ви сте Јакшићу, апсурдима дотукли Србији (или како је по кафићима зову Апсурдистан), а онога ко је на умору, испраћа се ћутањем из пијетета.

ЗЕМЉА ЈЕ КРАЉЕВИНА НЕБЕСКОГ ЦАРСТВА

ЗЕМЉА ЈЕ КРАЉЕВИНА НЕБЕСКОГ ЦАРСТВА

Земља је краљевина небеског царства, какви смо ми таква нам је и краљевина а и небеско царство а тело нам је само одећа вечите душе која се временом похаба под утицајем земљских, небеских и космичких сила па се мора свремена на време заменити новим како нам душа на крају не би била у отрцаним крпама и гола. Како кроз живот ходамо такви и сејемо а како сејемо такве и плодове убирамо. Какве плодове убирамо такви смо, толико срећни ил несрећни а таква нам постаје и душа и њено, са васкрstењем, ново одело и ми у њему.

Снага душе је одраз њене љубави и доброте, знати волети и знати поделити је њена храна која јој даје у истој мери и снагу и моћ силом управљати.

Доказ ових речи је и сам Исус Христос који је умео неограничено волети што доказују његове речи самилости чак и својим џелатима док су га они разапињали; опрости им Боже не знају шта раде. Или оно дубоко разумевање проистекло из разума и љубави кад су хтели жену каменовати; нека баци први камен онај ко је безгрешан. На крају им је и своје тело дао, одело своје душе, да би им задовољио себичност и похлепу за силом како би научили да је душа вечита и дошли до сазнања да је све материјално што имамо од ограниченог века и да ће мо све то морати дати топлом или на крају хладном руком. Душа ће понети са собом плодове онакве какве смо сами, ходејући земаљским животом, садили и брали да би се једног дана њој сличним оделом појавила, изнова васкрсла.

Не хајући за Христовим речима узели су му разапињањем тело не схватајући да су стим, за тренутак задовољства својe обести, изгубили себе и римску империју која их је силом а не душом, добротом и љубављу, штитила. Дух Христов је завладао светом па и уселио у Рим сам центар Римске империје. Нови властодршци на земљи нису разумели или нису хтели разумети Христову поруку да је Бог један како на небу тако и на земљи и да је душа та која је носилац љубави и доброти вечитог живгота. Стварајући Божијег заступника на земљи, бога од човека омаловажише Бога свемоћнога, губљењем поверења у Божију непогрешивост, преузимањем Божије надлежности, прекршише законе Божије, уместо препуштања себе са поверењем Богу свемоћном направише од вере у њега ризницу материјалних добара, новца, злата згрчући сву овоземаљску силу у своје руке умножавајући раскол и неправду. Уместо Христовог духа, љубави и доброте подигоше на трон силу и материјализам, материјалну корист. Од вере направише средство трговине, уместо љубави мржњу, уместо доброте себичност и проклетство. Од земаљског раја створише пакао на земљи. Бог не би био свемоћно савршенаство над савршенствима кад у Божијим законима не би постојале законитости које такве аномалије не би биле у стању исправити. У ту сврху нам је дао разум и дух да разликујемо добро од зла а дух да нас подсећа да су љубав и доброта, делити а не отимати, прави путеви по којем треба да се равнамо како не би неизмерно у боли патили. Они који су нас бомбардовали да би нам отели, који у својим рукама поседују огромну, непојмљиву силу, непрегледне материјалне вредности схватиће да ће једног дана бити неописиво безмоћни и све морати хладне руке од себе дати да би им душа остала гола и једног дана васкрсла у прњама, оделу онаквим каквог су заслужили својом „љубави“ и „добротом“ којом су ходали по земљи, свету!

РАЈ НАМ ЈЕ НА ДОХВАТУ РУКЕ А ГРАДИМО ПАКАО, ЗАШТО!

Душан Нонковић