Galija – Pravoslavlje (u Subotici)

http://www.youtube.com/watch?v=ILTxbjMvzkU&feature=youtu.be

Subotica zaboravlja zaslužne građane

Subotica zaboravlja zaslužne građane

Postavljeno: 12.11.2013 u 23:13h  Izvor: Večernje novosti Pregleda: 1934 Komentara: 25

Kako je Subotica sistematski zaboravljala svoje poznate i zaslužne građane. Sava Stambolić: Slučajno ili ne, najveći broj zaboravljenih su Srbi.

Kestenovi se suše u Ulici divljih kestenova, najlepšoj uspomeni iz detinjstva Danila Kiša, u kojoj nema nijednog obeležja da je tu rođen i do rata živeo veliki pisac.

Kuća Jovana Pačua, lekara i kompozitora poznatih melodija „Brankovo kolo“ i „Onamo, amo“, prokišnjava i samo što se ne uruši.

Radomira Konstantinovića niko se ne seća, nije dobio ulicu u svom rodnom gradu.

Ništa manja „žrtva palanke“ nije ni Duško Radović, koji je živeo u Železničkom naselju, gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. U ovom gradu napisao je prve rime i po sopstvenom priznanju, proveo najlepše godine.

Zaboravila je Subotica i akademika i velikog pesnika Stevana Raičkovića, kao i Aksentija Marodića, prvog srpskog akademskog slikara, tvorca jednog od najpoznatijih portreta Vuka Karadžića i predivnog ikonostasa u manastiru Kovilj.

Da odnos prema prošlosti mora da se promeni, sve češće se može čuti u kulturnoj javnosti, a prvi korak učinili su članovi Treće Srbije, koji su pokrenuli priču o obnovi kuće Jovana Pačua u naselju Aleksandrovo.

– U KUD Aleksandrovo, koji koristi prostorije, rečeno nam je da je novac obezbeđen, ali da obnovu koči birokratska procedura u katastru – objašnjava Sava Stambolić, član predsedništva Treće Srbije. – Želimo da pomognemo da se situacija što pre reši, ali i volonterski učestvujemo u obnovi.

Obnova kuće velikog prijatelja Jovana Jovanovića Zmaja i učenika Bedžiha Smetane, samo je jedna u nizu akcija koje se planiraju.

– Slučajno ili ne, najveći broj ličnosti koje su zapostavljene su Srbi, prvenstveno zato što su mađarska i hrvatska nacionalna manjina u proteklom periodu bile mnogo bolje organizovane – dodaje Stambolić.

– Imamo uvrežen mit da je Subotica homogen mađarski grad, u kom Srbi nisu dali veliki doprinos, ali činjenice, još od cara Jovana Nenada iz 16. veka, po čijem vitezu Suboti Vrliću grad i nosi ime, govore drugačije.

Najstariji verski objekat u gradu je pravoslavni hram iz 1726. godine. Tu su i tri velelepne palate na Korzou koje su pripadale porodicama Dimitrijević i Manojlović, čiji je vlasnik Đuro Manojlović 1865. osnovao najstarije Srpsko pevačko društvo. Malo ko zna da je u Subotici od 1920. godine postojao Pravni fakultet, osnovan odmah posle beogradskog, a mnogo ranije nego novosadski, na kom su predavali Slobodan Jovanović i Mihajlo Konstantinović, Radomirov otac, tvorac Zakona o obligacionim pravima, koji se i danas u malo izmenjenom obliku koristi. Nigde nije obeleženo da je u Gimnaziji predavao čuveni lingvista Pavle Ivić.

– Ineteresantno je da Deže Kostolanji, mađarski pesnik koji je isto išao ovde u školu i rano se ubio, ima u gradu i bistu od 1993. godine u vreme najveće krize, i pozorište, a o Dušku Radoviću i Stevanu Raičkoviću nema nikakvih podataka – smatra Branko Ćirjaković.

– Grad se kandiduje za evropsku prestonicu kulture, a ako to zaista želimo da postanemo kultura i istorija svih zajednica koje ovde žive moraju biti jednako zastupljene.