УБИЈТЕ МЕ … Пише Комнен Коља Сератлић

УБИЈТЕ МЕ …

Пише Комнен Коља Сератлић

Када би се појавио неки проблем, мудри људи су говорили: „Пустимо то да преспава, паметније је јутро од вечери“. Мудре би требало слушати и послушати, зато сам изјаву министра спољних послова: „Убијте ме, немам амбасадора за САД. Ево, да ме ставите уза зид и припретите не знам чиме и питате кога бих предложио за Вашингтон, ја не знам“, пустио да преспава десетак вечери и јутара. Министар је „замолио да га убијемо“ и због још две значајне земље, више успут, међутим тежиште је било на САД.

Изјава је изавала медијску пажњу, понајприје због детињасте формулације и непримерених речи, а не због стварне суштине, односно поруке. Немам намеру да браним министра, међутим његов вапај је био да нема професионалца – дипломату за САД. Да је рекао: „Убијте ме, Србија нема професионалног дипломату за амбасадора у САД“, коментари би били сасвим другачији. Елем, изјава је отворила Пандорину кутију, односно сва зла у кући дипломатије и понашање лумпдипломата по целом свету, што министар није желео. На тој изјави се ових дана „вежбају“ и звани и незвани, познаваоци дипломатије и спољне политике и потпуни лаици, разни булеварски и таблоидни листови и антисрпки новинари (једва дочекају да све што блати Србију и српски народ, изнесу на улицу). То „вежбање“ изазива у свету злурадост, посебно у „комшилуку“, чија се реаговања своде: „Ето то су Срби“.

Зашто Србија нема макар 20 професионалних дипломата, амбасадора који би је достојно заступали у САД, питање је свих питања. Актуелног министра је из дипломатије истерао (када и моју маленкост) први ДОСОВ министар спољниух послова, Горан Свилановић, најгора епизода дипломатије унесрећене Србије, који је буквално продао српске националне интересе. Истеривање из дипломатије, не можете наћи у министровој биографији, јер га је након кратког времена Свилановић морао вратити у дипломатску службу. Ко је и зашто наредио, није тема овог текста.

Свих ових година досизма, министар је напоредовао у служби, амбасадоровао (5 година у Јапану), нигде се није огласио о тешком стању и кадровском хаосу у кући дипломатије. Нису му сметали дипломати из досистичких партија и коалиционе црногорске СНП (у време СРЈ, та је партија имала 32 амбасадорска места; слала је амбасдоре из разних племена и вртача; за амбасадора у једној ЛА земљи, писало је у агреману, „да помало говори немачки“, вероватно то помало је научио од кућних помоћница – Немица, које су долазиле на летовање у Ц. Гору). Дрхтао је садашњи добри министар пред разним силницима и тројицом претходних министара, односно њиховим, како рекох, лумпдипломатима: пријатељима, шурама, синовима, пријатељима и пријатељицама из кафића, кумовима, који су одмах постајали опуномоћени министри (то звање им је била доња граница, иако је опуномоћени министар највеће профсионално звање у диполоматији), амбадсадори, помоћници, генерални секретари. Министар их је уважавао и толерисао. Стално су му држали, као Дамаклов мач изнад главе, амбасдоровање на Кипру, због изнесених милијарди из земље, које он, као дипломата, није могао имати на свом имену, осим што је дочекивао носаче дипломатске поште, односно врећа у којима је био новац, које је требало аутомобилом са дипломатским таблицама безбедно довести до неке банке. Дојучерашње додворавање крунисао је изјавом да за Јеримића (који би се, да у овој земљи Србији постоји Тужилаштво и судство, јављао из једне друге институције), након једногодишњег излета у Њујорку, „има места у дипломатији“. На ту изјаву Јеремић није реаговао, јер било која функција у МСП-у, осим министарске, за њега би била потцењивачка. Основао је, по америчком плану, још један њихов шпијунски пункт, приватни „Центар за међународну сарадњу и одрживи развој“ (питао сам неке паметније људе од моје маленкости, шта значи „за одрживи развој“, нису имали одговор)

Министру се посебно не може опростити изјава, одмах након седања у министарску фотељу, „да се ништа неће мењати у спољној политици и дипломатији“. И председник Србије је дао сличну изјаву пре њага, што му сви ми гласачи, који смо га довели у председничку фотељу, никада нећемо опростити.

Такође, направио је још једну професионално неопростиву грешку. Изјавио је да ће „обновити обавештајну службу при МСП-у“ (СИД). То није обавештајна служба. Дипломати се не смеју бавити шпијунажом (Бечка дипломатска конвенција). СИД није била нити ће бити обавештајна служба То је била контраобавештајна служба која је искључиво штитила дипломатски састав и држављане земље Србије (раније Југославије) расуте по свету. У структури министарстава иностраних послова других земаља не постији таква служба. У време СРЈ чак се догодио један велики испад. Наиме, када је В. Драшковић за шефа СИД-а поставио свог човека (сменио је Свилановићевог, бившег шефа ДБ-а), тај је дао интервју у коме је рекао како свако ДКП СРЈ има у свом саставу по једног шпијуна. Та изјава је била буквално шокантна за све земље у којима су акредитовани дипломати тадашње СРЈ.

Министру је требало годину и по дана да схвати, односно да буквално закука, како нема школованих, професионалних дипломата. Међутим, није водио рачуна да међу 10 милиона Срба има најмање 50 угледних људи (академика, професора, експрата за спољну поитику и др), који могу бити амбасадори у САД (као што ових дана хвали амбасадора у Русији, просечног историчара, који није професионални дипломата, ваљда због тога што је Русија споредна земља). Зашто Предсеник не постави А. Вучића или И. Дачића за амбасадора у САД, када то место сматрају тако важним.

Када бих неким случајем одлучивао о амбасадорима, у Империју не бих послао амбасадора већ једног професионалног дипломату у рангу саветника да буде отправник послова. Након свих зала које нам је приредила Империја (посебно што је отела Космет, мала деца знају да Космет нису отели шиптари), та земља која изазива ратове, која убија, кјоја руши легално изабране владе, не заслужује да Србију у Вашингтону представља ранг амбасадора. Уосталом, Империју не интерсује да ли ће и ко ће бити амбасадор, посебно из Србије. Био је до пре недељу дана амбасадор, њихов држављанин, велика нада унесређене антисрпске дипломатије, који ће остати упамћен као зет једног моћника и пливач у базену скупе (13.000 долара месечно) резиденције. Недавно одликовани гененерални конзул у Чикагу, високим одликовање СПЦ, изнајмљивао је властиту вилу за резиденцију, више од 10 година. Дипломата у иностранству нема право да поседује куће и виле или да се бави трговином, а тај конзул је имао трговински уговор о најму са унесрећеном земљом коју је заступао. Можда је као конзул био геније, али овакви прекршаји Бечких конвенција и МСП-ових правилника су недопустиви.

Министрове садашње приче имају неки други циљ и поруке. Предосећа да ће ускоро бити избори и да ће за минстра спољних послова поново доћи Вук Драшковић. Такође, не жели да на прагу пензије остане упамћен, посебно у очима нас – његових колега, као вечити ћутолог. А тако ми Бога морао би да поведе рачуна с ким ће провести старост. Сретам неке бивше министре (и не само министре, сретам неке моје колеге бивше „опасне“ начелниике, амбасадоре, помоћнике, који су били недодирљиви, осиони) са којима нико неће да прошета, да их поздрави.

Иако су многи извођачи петооктобарске пироманске револуције ламентирали (кукумачили), „да се морао догодити и шести октобар“ (сви знамо шта су под тим подразумевали), у дипломатији, дипломатском сатаву и спољној политици настало је дугогодишње шестооктобаровање, које траје до данашњих дана. Та два важна сегмента земље Србије намерно су уништена, за разлику од других новоснованих држава бивше Југославије.

Сви дипломати (и административно особље) из Словеније, Хрватске, Македоније, БИХ, наконон што су постале државе, и данс су у дипломатијама тих земаља, васпитачи младих генерација – дипломата. Пре растурања Југославије, Туђман је, например (и не само Туђман), позвао на састанак у Загреб све дипломате из МСП-а -Хрвате, дипломате Србе, пореклом из Хрватске, чак и Србе који су студирали у Загребу. На том скупу, појединачно је свакога упитао, да ли ће бити лолојалн Хрватској. Туђман, Кучан, Изетбеговић, Глигоров, знали су да су ти дипломати професионалци, да говоре по неколико страних језика, да имају познанике у свету и да ће успешно заступати младе државе и спроводити све оно што су замислили у новим смерницама спољне политике.

У Србији је први ДОСОВ министар, већ споменути Свилановић (уз подршку страног фактора, посебно амбасадора Империје Монтгломериа, те Форума за међународну односе, познатог Војина Димитријевића, од 36 чланова тога форума, њих двадесетак постаће амбсадори, односно многи су и данас амбасадори), спровео праву лустрацију, иако се не може чиновника лустрирати, поготово дипломату, који не креира спољну политику, већ је искључиво спроводи, независно од тога који је режим на власти. Избацио је на улицу све дипломате који су били прави професионалци и патриоти, осим дипломата прелетача, који су се, прекршивши Кодекс МСП, тајно учланили у ДОСОВЕ партије уочи петог октобра. Да би се доказали, неки ће постати сурови егзекутори и избацивачи из МСП-а дојучерашњих колега, посебно оних који су им се замерили на разне начине (најсуровији је био бивши Цекаовац, ватрени Милошевићевац, пресвучени демокрта из споменутог Форума, који је постављен за првог генералног секретара 2000. године, после њега дошао је држављанин Империје, трговац некретнинама у Калифорнији, који је надмашио претходника). Већина прелатача су углавном били незапажени диполомати, ситни доушници и оговарачи Срба на привременом раду и студената. Међу њима су били и они који су враћани из иностранства, кажњавани због шверца и нерада (интересантно је да министар хвали неке амбасдоре, као амбасадора у једној скандинавској земљи, којег је досов амбасдор вратио као нерадника). Тај, сада хваљени амбасадор (вереоватно због угледне супруге), показивао је пет легитимација, разних досових партија.

Као професионални дипломта, актуелни министар је морао објаснити вођама и онима који су га довел на то важно министарско место, да хитно оснују један центар (синтезу) који би гарантовао доследност у спољној политици, доследност акција, континуитет у опредељењима и ауторитативност одлука. Та спољна политика мора да ужива поверење читавог друштвеног бића Србије. Та политика мора да сједињује непопустљивост и чврстину, са отвореном и доказаном спремношћу на споразумевање и сарадњу. Та политика не сме бити поданичка и антисрпска Тај центар, та синтеза, доставља јасне инструкције министру и целокупном дипломатском саставу, посебно ДКП-има, како да се понаша, и да са највећом умјешношћу спроведе ту зацртану спољну политику. Од завереничке петооктобарске пироманске револуције (које се данас одричу и неки њни прваци), у Србији има стотину и више спољних политика.

Скоро две године пре избора и у току избора, написао сам анализе о стању у дипломатији и спољној политици (то сам урадио и уочи избора 28. децембра 2003., доставио сам В. Коштуници извештај о стању у кући дипломатије и у ДКП-има, јавно је у предизборној кампањи обећао да ће предузети одговарајуће мере, али ништа није предузео: „нећу да се бавим МСП.-ом док је Вук Драшковић министар“, поручо је преко шефа Кабинета, поштени и добри професор, данас се сигурно каје). Упутио сам их садашњем Председнику Србије посредством бившег полупријатеља, сада амбасадора у једној суседној земљи, који је у руководству СНС-а. Вероватно никада нећу сазнати да ли их је уручио садашњем Предсенику. Да их је и уручио, Председник се „заклео“ да ће наставити дела Свилановића, Драшковића, Јеремића, Тадића у дипломатији и спољној политици (а онда се господин Антић љути што критикујемо Председника).

Било како билио, Председник и председник Владе и први потпредседник, посебно министр спољних, морали су извршити сређивање, кадровско сређивање, у кући дипломатије. Не желим да се овај текст претвори у „рекла-казала“, избјећи ћу драстичне примере у кадровању, понашању надридипломата (јер спадају у фантастику), Сорошових стипендиста, странаца, дипломта који су се у иностранству бавили приватним бизнисом, о Динкићевим тзв. економским амбасадорима, који су били имеле пореских обвезника, о којима сам писао у Магазину Видовдан, другим часописима и порталима, скандалозно понашање генералних конзула у Трсту, Милану, Бечу и које куде, о дојучерашњем помоћнику министра, сада амбасадору у Словачкој – шиптару, који је увукао у МСП око 50 разтних дипломатских незналица (зета је послао за конзула у Беч), амбасадора, рођака једног министра, који се шета по ЛА од земље до земље (Перу, Еквадор, Мексико), са којим своједобно нисмо знали шта да радимо, разних скандала у суседним земљама, и по целом свету.

Поруке су јасне: министар Иван Мркић мора поднети оставку или извештај у Скупштини (српском народу) о свим скандалима, по имену и презимену грешника, актвивних и некативних дипломата и др. службеника; хитно опозвати све амбасадоре који су било када имали или имају иза себе аферу; хитно опозвати амбасадоре и др. дипломстске службенике, који су до одцепљења Ц. Горе у мају 2006. били на листи те земље и који нису заступали Србију, посебно оне Црногорце, садашње функционере у МСП-у; опозвати и недавно именоване амбасадоре у Мексику, Турској, Бугарској, Мађарској, Словачкој, Чешкој, Француској, БИХ, Аустралији и низу др. земаља, неке генералне конзуле; опозвати амбасадора који је био шеф БИА (да ли су икада ЦИА, КГБ, БНД, МОСАД , МИ6 и др. об службе слале те људе за мабасадоре); основати анкетни одбор, који ће под будним оком масмедија испитати све случајеве, посебно од 2000. године; анкетни одбор мора позвати на информативни разговор министре, Свилановића, Драшковића, Јеремића и самог Мркића, све налазе и доказе предати МУП-у и Тужилаштуву,

На крају, сматрам да оне најпрљавије случајеве из дипломатије не би требало износити на улицу, ради угледа земље Србије, али када су неки већ изнесени, мора се урадиди темељита реорганизација (читај чистка) у дипломатском саставау, како се министри убудуће не би бавили неким и нечијим разголићеним лепотицама, као што је то урадио морални човек Иван Мркић, кога је неко натеро да каже тој лепотици : „… нећу те пустити низ воду“. Министари спољних послова су дужани да организују МСП, да створају врхунски професионални, патриотски и морални дипоматски састав, те да тумаче и спроводе, са тим механизмом, договорену спољну политику.