Želimo da Vam predstavimo usluge i cene u Hostelu Fair Beograd!

Želimo da Vam predstavimo usluge i cene u Hostelu Fair Beograd!



Hostel Fair jemoderan, multifunkcionalanikomforanobjekat, namenjen urbanim ljudima, sportistima, poslovnim ljudima i svim posetiocima Beograda. Nalazi se preko puta Beogradskog sajma.


Cena smeštaja (po osobi po danu):


  • Cena ležaja u 1-krevetnim sobama, 35€
  • Cena ležaja u 2-krevetnim sobama, 25€
  • Cena ležaja u 3-krevetnim sobama, 22€
  • Cena ležaja u 4-krevetnim sobama, 20€
  • Cena ležaja u 6-krevetnim sobama, 15€
  • Cena ležaja u 8-krevetnim sobama, 10€


* U cenu je uračunat PDV i osiguranje svakog gosta.

**Boravišna taksa ne ulazi u cenu i naplaćuje se dodatno 128,00 din po danu.

***Boravišna taksa za decu od 7-15 godina 64,00 din, za decu ispod 7 godina se ne plaća.


Veliki smeštajni kapacitet – ukupno 18 smeštajnih jedinica (101 ležaj). Sobe su komforne sa 2, 3 ,4 ,6 ,8 ležajeva. Sve sobe su opremljene klima uređajem, noćnim stočićem, stonom lampom, ormarićima na zaključavanje. Manje-krevetne sobe su opremljene TV-om i kablovskom televizijom.




  • Odobravamo specijalan popust za grupe i duži boravak!


  • Za sve dodatne informacije i upite, stojimo na raspolaganju


Bulevar Vojvode Mišića 37-39, III sprat

11000 Beograd, Srbija

+381 11 3692 506

+381 65 8899 238                                           







Postbus 90471,


Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (Holland)

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.com






English Summary


In order to arrive at a comprehensive understanding of events in the region

of Srebrenica during the Bosnian war in the 1990s, the treatment of the Serbian

population in areas surrounding Srebrenica by Army of Bosnia and Herzegovina

(ABiH) forces operating from inside the enclave must be taken into account.

“Srebrenica”, as it has come to be known in emotionally and politically charged

jargon, is not just three days in July of 1995, but also the three preceding years

of warfare.

This monograph is a systematic effort to shed factual light on that ignored

and in many ways taboo aspect of Srebrenica’s wartime history. It consists of 50

chapters in which ABiH attacks on Serbian villages surrounding Srebrenica and

their consequences are detailed. During those attacks, hundreds of Serbian civilians were killed. Dozens of Serbian villages were devastated and they continue

to be visibly in that condition today, over a decade and half after the conflict.

Statements by surviving victims of these attacks and official records are the principal sources of evidence used here. Based on data from these and other sources, a tentative list of 705 Serbian civilian victims of ABiH attacks has been compiled and is appended to this monograph.

Serbian victims of these military expeditions of ABiH forces from the enclave

of Srebrenica, specifically the 28th Division under the command of Naser

Ori}, include persons of both sexes and their age structure ranges from the early

teens into the eighties. Those victims who were not killed were expelled from

their places of residence or were compelled to flee because they faced an imminent threat to their physical safety. Neither the very young, the old, the infir, or other obvious non-combatants were spared. It should be noted that in the course of those attacks community infrastructure such as churches, cemeteries, schools, and agricultural equipment — the cultural basis for the sustainable life of Serbs as a group in Srebrenica — was systematically destroyed or desecrated, presumably in order to prevent the return of the expelled population and to obstruct the revitalisation of their community. The only discernible pattern in this process was that the victims were targeted principally on the basis of their ethnicity. The cumulative effect of this monograph is to raise a number of moral, political, and legal issues which do not conform easily to the dominant narrative

about “Srebrenica”.

On the moral level, there is the regional destruction of an entire community,

in this case the Serbs, which has not provoked the degree of interest and

condemnation within the international community which it obviously merits.

According to incomplete data presented in this monograph, between 1992 and

1995 at least 705 civilians of Serbian ethnicity were killed by ABiH forces in the

context of the systematic military attacks those forces conducted from within the

enclave of Srebrenica. For a part of that period (April 1993 — July 1995) by mutual

agreement reached under UN auspices those forces should have been emilitarised,

but as a result of international community’s unwillingness to assert itself that agreement was never implemented. Furthermore, according to the Report

on Srebrenica published in 2002 by the Dutch Institute for War Documentation

(NIOD), as a result of those attacks about 8,500 Serbian inhabitants of

Srebrenica region were forcibly expelled.21 These are not insignificant statistics.

On the political level, throughout the period of these attacks the international

community had forces on the ground, such as UNPROFOR, as well as

other instruments, sufficient to make it aware of what was happening and adequate to formulate an effective humanitarian response to restrain the attackers. It failed to do so. That failure to act strongly suggests that political considerations dictated a critical attitude toward the conduct of one side and, parallel to that, an attitude of benign neglect toward the conduct of the other.

Finally, on the legal level, if criteria that are used for the standard analysis

of events of July 1995 were applied to the factual matrix of this monograph, a

strong prima facie argument could be put forward that if the execution of ABiH

prisoners of war in 1995 qualifies as genocide, the systematic and targeted destruction of the Srebrenica Serbian community during the three preceding years qualifies for the identical classification.

The present monograph is an introduction to an almost totally overlooked

dimension of “Srebrenica”: massive casualties and destruction suffered by the

local Serbian population. Much additional research into the subject needs to be

done. However, even these incomplete data strongly suggest that the dimensions

of “Srebrenica” are much broader than the narrow scope of the institutionalised

narrative on that subject would convey. Srebrenica is not a mono-ethnic narrative,

but a human tragedy of major proportions which affected all inhabitants of

that region of Bosnia and Herzegovina, irrespective of their ethnicity or religion.

21 NIOD Report, Part I: The Yugoslavian problem and the role of the West, 1991–1994;

Историјски пројекат Сребреница: Електронска књига о српским жртвама Сребренице

Историјски пројекат Сребреница: Електронска књига о српским жртвама СребреницеSREBRENICA HISTORICAL PROJECT
Postbus 90471,
Den Haag, The Netherlands
+31 64 878 09078 (Holland)
+381 64 403 3612 (Serbia)
E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com
Web site: www.srebrenica-project.com


Наша нова монографија, Српске жртве Сребренице, коју читаоцима достављамо у електронском облику али која ће ускоро изаћи из штампе, изузетна је по много чему. То је прва озбиљна и систематска студија о српским цивилним жртвама у складу са Женевском конвенцијом на подручју Сребренице за време рата између 1992. и 1995. Та чињеница довољна је сама по себи да изазове низ питања. Једно је од њих, како је тако важна област истраживања могла остати запостављена толико дуго?

Поред намере да се ипак почне са прикупљањем и сређивањем грађе пре него што записи и архиве пропадну, а преживели сведоци промене светом, као посебан подстицај за овај рад деловале су осионе и непрофесионалне изјаве бившег тужиоца Суда БиХ Дејвида Швендимана и бившег амбасадора САД у Босни и Херцеговини, Чарлса Инглиша. Окосница њихових ставова своди се на констатацију да су и бројчано и квалитативно српске жртве – другог реда и ако неко то не прихвата то двоје угледника са њиме немају о чему да разговарају. Ми се Швендимену и Инглишу захваљујемо што су свету показали своје знање и културу, али овом монографијом ми јавни разговор на ту тему покрећемо и наставићемо га, са или без њих.

Тема је потресна и евоцира најтамније странице историје. Али ко тражи емоције, овде их неће наћи. Наш циљ је био да о тим догађајима изложимо чињенице до којих смо дошли а не да усковитлавамо осећања, а осветничко расположење – најмање. Циљ нам такође није био да злочиначке облике понашања који се на страницама ове монографије испољавају вежемо за било коју конфесију или етничку заједницу. Разумни људи ће чињенице које се овде износе знати да преточе у одговарајуће ставове и видове политичке акције.

Основна шема ове монографије је опис напада на поједина српска села на ширем подручју Сребренице, али ни важнији инциденти у којима је страдало по неколико особа нису изостављени. У оквиру тих описа наводи се како су поједине жртве страдале и како су уништавани темељи одрживог живота заједнице којој су припадали. У позадини ове слике лебди позната правна формулација Хашког трибунала о „систематским и распрострањеним нападима“ на незаштићене људске скупине. Тешко је присетити се, из богате јуриспруденције ове еминентне правне установе, једног примера коришћења те формулације за кривично гоњење неког зато што су му мета оваквих напада били припадници српске заједнице. Али, без обзира на то, нас ништа не спречава да на истој основи саставимо моралну оптужницу, и овом монографијом управо то чинимо.

У склопу ове монографије доносимо два прилога од посебног значаја. За сваку од до сада идентификованих 705 српских жртава на нашој интернет презентацији поставили смо лични картон са свим за сада познатим појединостима.[1] Ради уштеде простора у овој књизи, поред имена и презимена, објављујемо само најосновније податке за сваког појединца.

Други важан прилог је избор карактеристичних изјава жртава из сребреничког округа за време Другог светског рата датих Комесаријату за избеглице у Београду. Тај прилог упечатљиво илуструје континуитет злочина на том подручју. Треба ли да се тај циклус понови по трећи пут да би најзад биле предузете ефективне мере да се још једна реприза тих грозота не дозволи више никада?

Историјски пројекат Сребреница се нада да ће ово дело послужити као допринос утврђивању истине на једном од етнички најтруснијих подручја Босне и Херцеговине.

Охрабрујемо читаоце да електронску верзију ове књиге поделе са пријатељима и познаницима свих националности и вероисповести широм света.

Стефан Каргановић
[1] http://www.srebrenica-project.com/sr/index.php?option=com_content&view=article&id=124%3A2011-11-07-22-45-45&catid=12%3A2009-01-25-02-01-02&Itemid=1
Chat Conversation End

The long term goal of our project is to create a historical archive which would include testimony, d…


Ако не можете да отворите ово писмо, можете да прочитате текст у браузеру.
Руска Реч

Месечни додатак о Русији у дневном листу „Политика“

„Руска реч“ је додатак „Росијске газете“ о Русији, њеном друштву, економији, култури, спорту, регионима, знаменитостима и људима. „Росијска газета“ уређује сличне прилоге у 19 водећих светских листова, укључујући „Њујорк тајмс“, „Дејли телеграф“ и „Зидојче цајтунг“.

Уколико 18. јула нисте стигли да купите „Политику“ са најновијим издањем „Руске речи“, шаљемо Вам електронску верзију нашег додатка.


Први светски рат. Србија и Русија

Први светски рат. Србија и Русија
28. јула обележиће се 98 го­ди­на од почетка овог рата. У Србији он живи у сећању људи, док је у Руси­ји избле­део и готово да је из­брисан из народног сећања.

Марина у присуству Москве и Московљана

Марина у присуству Москве и Московљана
Према речима Марине Абра­мови­ћ, Руси добро разумеју то што она ра­ди зато што је то производ сло­венске душе. Како сусрет са Ма­ри­ном из­гле­да руском оку?

Невладине организације постају страни агенти

Невладине организације постају страни агенти
Руска Дума је сасвим недавно одобрила закон по коме невладине организације (НВО) које се баве политиком и добијају новац из иностранства добијају статус „страних агената“.

Северни шампиони у тропском спорту

Северни шампиони у тропском спорту
Да ли сте знали да Руси бриљирају и у — фудбалу на песку? Штавише, репрезентација Русије иде 2013. на пацифичко острво Тахити да брани титулу првака света у овом тропском спорту!

Рат САД и Русије

Рат САД и Русије

23. 07. 2012 12:50 | Слободан Самарџија / Политика

usa russia war Рат САД и Русије

Илустрација (Фото: Fotolia)

Дамаск – Сирија се претворила у полигон за обрачун великих сила, a у том обрачуну оружје се не бира. Необјављени рат САД и Русије траје већ неко време. Беспоштедно, иако у њему не гину ни Џон ни Сергеј.

Смрт је препуштена Сиријцима. Они су међусобно закрвљени, спремни да пуцају једни на друге, да бацају бомбе, чине злочине, постали су „потрошна роба”, „топовско месо”.

Глобалним играчима препуштено је да се „згражавају”, да сазивају конференције за медије, да призивају хуманитарце, да одрже понеку седницу Савета безбедности УН, наравно иза затворених врата, да после свега саопште да – немају шта да саопште ништа ново.

Американци подржавају побуњенике против Башара ел Асада и хтели би да он напусти власт, Руси тврде да би тек то био увод у прави хаос. Важно је да руке остају чисте.

Из Вашингтона стиже вест да је Конгрес САД, изгласавајући нови војни буџет, забранио Пентагону да сарађује са руским монополистом у продаји наоружања – „Рособаронекспортом”.

Као разлог за одлуку наведено је да Руси оружјем снабдевају владу у Дамаску, што је супротно америчким интересима. Шта су, конкретно, амерички интереси, не наводи се, али вреди подсетити да је тај исти „Рособаронекспорт” пре једва месец дана постао је један од главних снабдевача америчке армије на другом ужареном терену – у Авганистану.

Какви су тамо интереси САД, такође, није наведено.

Русија и Кина поново су ставиле вето на западни предлог резолуције СБ УН којом се сиријском режиму претило санкцијама. Према ставу Москве, западне земље су поменутим документом само хтеле да оправдају евентуалну војну интервенцију у Сирији, по либијском сценарију.

„Њихова намера да употребе Савет УН како би остварили своје планове и извршили притисак на суверене државе неће проћи”, изјавио је амбасадор Русије у Светској организацији Виталиј Чуркин.

Нема сумње да је Сирија претворена у регионалну позорницу на којој се, по ко зна који пут, огледа права моћ САД и Русије. Класична хладноратовска подела на „запад” и „исток” у овом случају тешко да може да држи воду, пошто је већ сасвим јасно да сви ван Вашингтона и Москве у сиријском случају имају тек улогу више или мање активног помагача.

То је показала и недавна посета специјалног изасланика УН за Сирију Кофија Анана Москви, окончана бледим саопштењем које ни на који начин не може да утиче на догађаје на терену. Рат у Сирији на површину је избацио различите концепте међународних односа, оба примерена само моћницима.

Американци, играјући на карту „заштите људских права”, себи дају за право да оружано интервенишу свугде где за то пронађу интерес, па и у дворишту Башара ал Асада.

Руси су јасни у ставу да би његов пад широм отворио врата реализацији такозваног концепта смене режима, што би дефинитивно угрозило традиционалне пословне интересе руских компанија у различитим деловима света, укључујући и Блиски исток.

У овом „мини хладном рату”, који за разлику од оног из времена постојања Свјетског Савеза не носи идеолошки предзнак, оружје се све мање бира. Узима се оно што је најближе. Медији су свакако најближи.

Прогласити било који оружани сукоб за „масакр цивила” тактика је која увек даје добар резултат. Па чак и ако, на крају, истина изађе на видело. Отуда и информације и дезинформације о ономе што се пре две недеље дешавало у сиријском градићу Тремсеху где је, према првим вестима пристиглим из Лондона, „побијено 200 цивила, жена и деце”, да би се после неколико дана испоставило да је реч о сукобу Асадових војника са дезертерима. Ефекат прве вести ипак је био убитачан.

Како је недавно написао аналитичар пољског листа „Глобална политика”, несрећници у Сирији – као и њихови сапатници пре тога у Ираку, Либији или Авганистану – и сами све више схватају да су пуко оруђе у рукама великих сила које настоје да на терену реализују сопствене интересе.

Питање је да ли сами у томе ишта могу да промене. Америка и Русија им насталу ситуацију, дефинитивно, неће олакшати.




23. јули 2012.






Торжествено Богослужење у Нирнбергу


(НИРНБЕРГ) У недељу 22. јула Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски Г. Константин служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија у Нирнбергу поводом празника Иконе Богородице Тројеручице Хиландарске. Саслуживало је свештенство нирнбершког храма: о. Маринко Радмило и о. Милорад Јовановић са парохијским ђаконом Златибором Којадиновићем.


Овом приликом, Преосвећени Владика унапредио је обојицу нирнбершких пароха у чин протојереја, док је ђакон Златибор Којадиновић одликован правом ношења црвеног појаса. Вредно је напоменути да је о. Милорад Јовановић иначе први свештеник кога је рукоположио Преосвећени Владика Константин.


Један примерак иконе Богородице Тројеручице Хиландарске налази се у српском православном храму у Нирнбергу, те се стога њен празник у овој црквеној општини обележава посебно свечано. Један од примерака ове иконе налази се и у српском православном храму Пресвете Богородице у Вуперталу, а један у храму Св. Саве у Берлину.


Након Свете Литургије, Његово Преосвештенство присуствовао је венчању еминентне представнице наше теологије, др Ирене Целтнер Павловић, тренутно научне сараднице на катедри за хришћанску публицистику Теолошког факултета Универзитета у Ерлангену.








Информативна служба

Српске православне епархије средњоевропске

Serbische Orthodoxe Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür


Амела Терзић одбила новац и стан од Турске, жели да наступа за Србију

Амела Терзић одбила новац и стан од Турске, жели да наступа за Србију

23. 07. 2012 13:50 | М. Бећаговић / Блиц

amelaterzic Амела Терзић одбила новац и стан од Турске, жели да наступа за Србију

Амела Терзић (Фото: Блиц)

Нови Пазар – Атлетичарка Амела Терзић одбила је понуду Турске да брани њихове боје, иако су јој понуђени велики новац и стан.

„Морам одмах да кажем да су ми понуђени сјајни услови, сто пута бољи него што их имам овде. Имала бих много већу пажњу. Чак ми је понуђен и стан. Одбила сам понуду, али о детаљима због којих нисам отишла у Турску не желим да причам“, одговорила је Терзићева.

Атлетичарка из Новог Пазара овим гестом је показала људскост и прврженост народу са своје територије, иако јој услови за тренинг и напредак нису на задовољавајућем нивоу.