Кристијан Каш тражи опроштај од српског народа (Видео)

http://www.vaseljenska.com/video/kristijan-kas-trazi-oprostaj-od-srpskog-naroda-video/

У кампањи издајници, у влади господа

Политика

Иза кулиса

У кампањи издајници, у влади господа

Миодраг Радојевић, Небојша Јовановић и Огњен Прибићевић

Политичке странке су у предизборној кампањи и после избора добро извређале једна другу. Од напредњака смо у кампањи могли чути да је лидер УРС-а упропастио земљу, да је штеточина и гробар српске економије и да ће га по доласку на власт ухапсити. Напредњаци су помињали и лидера социјалиста и оптуживали га за афере, а Александар Вучић је изјавио да ни бог не може да га натера у владу са СПС-ом. С друге стране, Дачић је подржао избацивање Динкића из владе Мирка Цветковића, на шта је Динкић узвратио да социјалисти подржавају партитократију и да немају идеје.

Када је Томислав Николић сазнао да ће у његовој улици становати Млађан Динкић, рекао је да неће бити с њим комшија. Пре тога је Динкић имао спор са Јоргованком Табаковић у скупштини. Она га је оптужила да јој је рекао џукело, он то није признао, већ је тврдио да је рекао да лаже као пас. Николић је на то опсовао Динкића, не укључујући микрофон. Сада ће се ове странке наћи у коалицији, коју су неки предвидели одмах после избора. У тој коалицији ће бити и ПСС, чији је председник Богољуб Карић својевремено оптуживао Млађана Динкића да је на преварантски начин постао гувернер. Динкић је пак рекао да је Карић дошао до „Мобтела” привилегијама које му је омогућио Милошевић.

Шта за једно друштво и његов систем вредности значи овакво понашање политичке елите са помирењем на крају? Који модел понашања они саветују грађанима, а нарочито оним млађим?

Огњен Прибићевић из Института друштвених наука каже да је то разарајуће за друштво и систем вредности, и да то траје од почетка 2000. године, јер није било довољно напора да се то елиминише. „Уништавање свега је почело 1990. године, али од 2000. године на власти су биле странке које су требале то да поправе. Међутим, дошло је до пактирања са старим странкама зарад победе. У свим земљама у транзицији дошло је до враћања старих комунистичких снага, после четири или осам година, али то су тада биле потпуно трансформисане партије, нове и другачије.”

Прибићевић замера то што код нас све може и што сви могу са свима у коалицију. „То је обезвређивање политичког система, јер он постоји да не би могли сви са свима.” Он подсећа да је 2008. године сачињена Декларација о помирењу и сарадњи левих странака, а да СПС сада напушта тај систем зарад места премијера. „Све границе су нестале и сви иду са свима. Нема система вредности. Неко ће рећи да ни у свету нема границе између левице и деснице, али то није истина.” Прибићевић наводи пример Италије која је после рата имала партократски систем, а Америка је водила рачуна да комунисти не дођу на власт. „Тако је Демохришћанска странка владала 30 година са малим странкама, а онда су све странке нестале 1993. године, али буквално нестале и формирале су се потпуно нове странке. То је упозорење нашим партијама.”

Миодраг Радојевић, истраживач-сарадник Института за политичке студије, каже да тешке речи међу странкама говоре да у политици не влада љубав већ интереси. „Политичари се посвађају, а сутра то обришу гумицом. Увреде су саставни део политичке борбе. У кампањи је преовлађивала ароганција и непоштовање политичких противника. Та политичка реторика је постала саставни део политичке борбе. Вербални рат се преноси на масу, а ароганција, бахатост и простаклук су модел који имамо од деведесетих година. Истина је и да се то мења набоље али недовољно брзо. Најбољу слику о томе даје скупштина у којој су приметне разлике, али је тешко мењати политичку културу. Док су опоненти, називаће се издајицама и лоповима, а у влади ће се ословљавати са господине. Али, странке не везује идеологија, већ власт и то по сваку цену.”

Небојша Јовановић, психолог, каже да политичари комуницирају по принципу ништа лично и циљ оправдава средство. „Све је дозвољено и оправдано и то не само код нас. Посао политичара је да привуче бираче, а они су заборавни и тупави. Око 60 одсто људи су интелигентни знатно испод просека, 10-15 одсто су интелигентни мало испод просека и исто толико је интелигентних изнад просека. Зна се да мање интелигентни не размишљају баш пуно. Осим тога има циљних група које се више примају на примитивизам.”

Јовановић каже да политичари имају велику дозу нарцизма и дебео образ. „Осетљиви су само на публику. Борис Тадић је рекао да ако је дозвољено рећи свашта, онда ће се и радити свашта. Међутим код нас је политика експресионистичка, све је на бази утисака. Неки се окупљају око вође и то је Милошевићева прича – нико не сме да вас бије, друга је Шешељевска прича – људи се боре и спасавају, а трећа матрица је обећање лепог живота – шетамо и лупамо у шерпе. А онда се сви удруже и скину вођу, мада су људи у принципу инертни.”

Ивана Анојчић
објављено: 01.07.2012.