Молим Вас да читаоци Гласа ДИЈАСПОРЕ буду обавештени о проблему очувања изговора наших имена и презимена у иностранству

поштовани господине уредниче Нонковићу,

Молим Вас да читаоци Гласа ДИЈАСПОРЕ буду обавештени о проблему очувања изговора наших имена и презимена у иностранству, настојањима да се он реши.

Документ за лично идентификовање у Р. Србији је лична карта, а у иностранству је путна исправа – пасош. Да би идентификовање у иностранству било веродостојно, потребно је да се име и презиме носиоца пасоша упишу веродостојно тако да се очува оригиналан изговор њеног/његовог имена и презимена.

Четири пута су апели упућивани свакој новоизабраној нашој републичкој и савезној власти од 1999. године. Овде се износи последњи из 2007. год. и како је даље текао процес до коначног одговора МУПа Р.Србије. Он показује да закон:

  1. не дозвољава писање наших имена и презимена на ћирилици у пасошу (зашто и како је то могуће да Народна скупштина  донесе закон који је супротан Члану 10 Устава по коме је ћириличко писмо у службеноj употреби у Р. Србији?),
  2. ограничава писање наших имена и презимена само на једном латиничком писму,
  3. дозвољава да носилац пасоша изабере то латиничко писмо и тиме омогућава да се сачува изговор наших имена и презимена.

Београд, 24. фебруар 2010. године                                    С поштовањем,

Љубомир Т. Грујић

«НароднА СкупШтинА Републике Србије,

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ г. БОРИС  ТАДИЋ

Београд

Поштовани господине Председниче Народне Скупштине Републике Србије,

поштовани господине председниче Републике Србије Тадићу,

поштоване даме и господо, другарице и другови народни посланици

Предмет: Писање наших имена у Изводу из матичне књиге рођених и у пасошу

Стварност и будућност, и прошлост, као и Устав, кратко сажети у разлозима које износим у образложењу ме наводе да вас најлепше замолим да прихватите следећи Захтев и Предлог:

ЗАХТЕВ

  1. да се заустави писање наших имена и презимена у транскрипцији искључиво на Хрватски језик: на хрватској латиници по хрватском правопису у Изводима из матичних књига у обрасцима за иностранство и у пасошу, и
  2. да се у Изводима из матичних књига у обрасцима за иностранство и у пасошу наша имена и презимена напишу тако, на језику и писму на коме је одштампан цео текст, да буде сачуван њихов изговор.

ПРЕДЛОГ

  1. да се имена и презимена свих држављана Р. Србије обавезно уписују (руком, ако нема одговарајуће писаће машине или рачунара) на Србском / српском* језику : србским / српским правописом и србском / српском ћирилицом у Изводима из матичних књига у обрасцима за иностранство и у пасошу,
  2. да се име и презиме држављанина Р. Србије, чије је матерње и национално писмо (бугарска или македонска или руска или србска/српска) ћирилица, напише латиницом на светском језику (Енглеском и/или Француском) у Изводима из матичних књига у обрасцима за иностранство и у пасошу, осим у случају да дотично лице затева да му се име и презиме напишу на Хрватском језику : хрватском латиницом по хрватском правопису (уместо на једном од светских језика), и
  3. да се име и презиме држављанина Р. Србије, чије је матерње и национално писмо (на пример: албанска или мађарска или румунска или словеначка или хрватска) латиница, напише на његовом језику његовим писмом (уместо на једном од светских језика).

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗАХТЕВА

Веродостојност а не изопачавање наших имена у иностранству

Овај Захтев поново подносим (по трећи пут) да би се обезбедила веродостојност наших имена и презимена у иностранству, те да би се тиме зауставило њихово изопачавање којем смо до сада били подвргнути због њиховог писања на Хрватском језику – хрватским латиничким писмом.

Детаљи који ово објашњавају и илуструју следе.

Језик и имена

Језик није само филолошки систем (скуп речи, скуп граматичких правила којима се оне повезују, скуп књижевних фигура, облика и стилова) већ он изражава менталитет и мисаоност једног народа, мисаони систем народа, исказује начин размишљања тог народа и његов развој. Србски / српски језик је једноставан и отворен са изузетно једноставним правописом – Вуковим правописом, и са особито повољним писмом за очи – србском/српском ћирилицом. Језик је један од основних атрибута постојања нације и једна од њених најдрагоценијих националних вредности.

Свако од нас је наследио породично име – презиме од својих родитеља и предака. Они су га очували, одржали су његов изговор. Они наши преци који су били неписмени пренели су генерацијама својих потомака презиме одржавајући његов изговор. Писање наших имена и презимена се мењало онако како се мењало наше писмо и наша азбука. Ово је један од показатеља да је изговор наших имена старији и важнији од њиховог писања у случајевима када смо приморани да извршимо избор између очувања изговора и очувања писања наших имена и презимена.

Када пишемо име града или државе у тексту на страном језику ми их пишемо тако да очувамо њихово (што правилније) читање и изговарање. На пример:

Београд                пишемо Belgrade (на Енглеском и Француском), а не Beograd (на Хрватском),

Србија                  пишемо Serbia (на Енглеском ) или Serbie (на Француском), а не Srbija (на Хрватском).

Нажалост, у овоме нисмо доследни те у тексту на страном језику, на пример у тексту на енглеском језику користимо, за иностранство (осим Р. Хрватске) неодогварајућу, хрватску латиницу када на пример:

Ниш                      пишемо Niš, уместо да пишемо Nish иако је текст на енглеском језику, а да би смо очували изговор (јер писање србском/српском ћирилицом не можемо да очувамо на страном језику), или

Љубовија              пишемо искључиво на хрватском писму по хрватском правопису: Ljubovija, уместо Lyuboviya у тексту на Енглеском језику, итд.

Када пишемо страна имена на Србском/српском језику ми их пишемо тако да очувамо (што правилнији) њихов изговор, а потпуно занемарујући њихово писање на њиховом језику. На пример:

Bush                     пишемо Буш, а не Бусх,

Churchill                пишемо Черчил, а не Цхурцхилл, итд.

Ово такође показује да је изговор важнији од писања имена.

ПРАВИЛО. Приликом писања наших имена и презимена, имена географских појмова итд. у тексту на страном језику она треба да буду писана на том истом страном језику његовим писмом и правописом тако да се очува њихов изговор.

Језик, имена, Изводи из матичних књига и пасош

Да би подаци у пасошу били веродостојни потребно је да они буду веродостојни и у Изводу из матичне књиге рођених одн. венчаних.

Нажалост, претходно правило је потпуно прекршено када се пишу наша имена и презимена у пасошу. Као последица је изопачавање, чак драстично изопачавање, изговора наших имена и/или презимена у великом броју случајева. Неколико примера:

Презиме На Хрватском језику –

хрватском латиницом и хрватским правописом

Чита се у енглеском говорном подручју Чита се у француском говорном подручју
Ајчевић Ајčević Аџкевик Ажкевик
Ашковић Аšković Асковик Асковик
Бајић Bajić Беџик Бажик
Бојић Bojić Боџик Божик
Билић Bilić Билик Билик
Вучић Vučić Вукик Викик
Гајић Gajić Геџик Гажик
Грујић Grujić Груџик Грижик
Гашић Gašić Гесик Газик
Дучић Dučić Дукик Дикик
Јањић Janjić Џањик Жањик
Јарић Jarić Џерик Жарик
Јелић Jelić Џелик Желик
Јованић Jovanić Џованик Жованик
Јовановић Jovanović Xовановик Жовановик
Јојић Jojić Џоџик Жожик
Којић Kojić Коџик Кожик
Коштуница Koštunica Костуника Костуника
Лазић Lazić Лезик Лазик
Милојевић Milojević Милоџевик Миложевик
Милошевић Milošević Милосевик Милозевик
Недић Nedić Недик Недик
Нешић Nešić Несик Незик
Пајевић Pajević Пеџевик Пажевик
Пајић Pajić Пеџик Пажик
Пршић Pršić Прсик Прсик
Ракић Rakić Рекик Ракик
Рајић Rajić Реџик Ражик
Савић Savić Севик Савик
Сарић Sarić Серик Сарик
Тадић Tadić Тедик Тадик
Црнојевић Crnojević Крноџевик Крножевик
Ћирић Ćirić Кирик Кирик
Ћосић Ćosić Козик Козик
Ћурић Ćurić Курик Кирик
Ћурчић Ćurčić Куркик Киркик
Шевић Šević Севик Севик
Шешељ Šešelj Сесел, Зезел или Сисел Сезел или Зезел

Узрок оваквом унакарађивању изговора наших имена и презимена је коришћење, за иностранство неодговарајућег, хрватског латиничког писма и правописа. И то се чини упркос томе што оно није ни једно од светских латиничких писама (није ни енглеско, ни француско ни немачко ни шпанско ни италијанско итд.), те га мало ко у свету разуме и уме да прочита (макар приближно) тачно, чак вероватно мањи број него оних који могу да прочитају (довољно приближно) тачно текст на србској/српској ћирилици (њега могу да прочитају Бугари, Белоруси, Македонци, Руси и Украјинци)!  Текст у пасошу је написан на два светска језика, односно,  цео текст је написан на три језика:

–          на Српском језику србском/српском ћирилицом српским правописом,

–          на Енглеском језику енглеском латиницом енглеским правописом,

–          на Француском језику француском латиницом француским правописом,

а нпр. у Изводу из матичне књиге рођених је написан на Српском и на једном светском језику (на Енглеском или на Француском). Уместо да наша имена и презимена буду писана барем и на једном од та два светска језика њиховом латиницом и њиховим правописом, она су писана, за иностранство неодговарајућом, искључиво хрватском латиницом хрватским правописом које знају да прочитају само они који су посебно ту латиницу научили ако им то није матерње писмо.

Други народи, који за своја писма имају нелатиничка писма, као на пример арапски народи, јапански народ, кинески народ и руски народ, природно не користе, за иностранство неодговарајуће, хрватско латиничко писмо. У арапским пасошима на горњој половини стране је цео текст, укључујући име и презиме носиоца пасоша, написан на арапском језику (арапским писмом), а на доњој половини стране цео текст, укључујући име и презиме носиоца пасоша,  је написан на једном од два светска језика – његовом латиницом (енглеском или француском) његовим правописом. У руском пасошу, у једној његовој половини текст, укључујући име и презиме носиоца пасоша, је написан на руском језику руском ћирилицом, а на другој половини је текст написан на енглеском језику.

Неодрживост образложења Секретаријата за управу града Београда

(бр. 202-28/2001-XИ-02-30.07.2001. године)

Суштину овога што следи сам био доставио Секретаријату за управу града Београда приликом мог претходног обраћања Скупштини:

Поводом мог обраћања Служби матичара Скупштине општине Стари град града Београда, Секретаријат за управу града Београда је одбио моју молбу да се наша имена напишу на Српском и Енглеском језику у обрасцу за иностранство (одштампаном на тим језицима) мог Извода из књиге рођених, који је у оригиналу написан на Српском језику – србском/српском ћирилицом.

Образложење Секретаријата за управу града Београда о писању србских/српских имена и презимена у формуларима Извода из матичних књига за иностранство написаних на Српском и Енглеском језику, и на Српском и Француском језику је неодрживо и неприхватљиво:

  1. Секретаријат се позива на одредбе, законе и Службени лист државе која не постоји: СФРЈ!
  1. Сви смо у СФРЈ били прихватили Српскохрватски као заједнички језик ради братства и јединства.  У име тога је Србски/српски народ ћутке поднео званично укидање (1957. год.) постојања његовог језика. То је важило све до новог Устава Р. Србије од 2006. године.  Братство и јединство је замењено лажима, пљачкама, мржњом, злочинима, прогонима.  Мирољубива и антифашистичка СФРЈ је насилно укинута противно Повељи УН, Међународном закону и њеном Уставу (који почиње са: Народи Југославије, полазћи од права сваког народа на самоопредељење, укључујући одцепљење, …), без сагласност њених држављана!!! Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Македонија су се насилно одцепиле супротно Уставу СФРЈ (републике нису имале право на самоопредељење, те ни на одцепљење. Нису републике створиле Југославију, већ народи. Републике нису ни постојале ни пре 1945. нити 1945. године). Опште право народа, а у овом случају и посебно јер су народи створили ту државу, је омаловажено и замењено пропагандом заснованом на лажима и демонизацији које увелико превазилазе гебелсовско – стаљинистичку машинерију. Председник Председништва СФРЈ који се био ангажовао на растурању СФРЈ је био Хрват.
  1. Све одредбе СФРЈ које су одређивале да србска/српска имена и презимена морају да буду писана искључиво  на Хрватском језику – на хрватској латиници хрватским правописом су биле правдане тврђењима да Српски језик не постоји (у СФРЈ званично Српски језик није био признат од 1957. год., понављам да се не заборави), већ да постоје само следећи језици народа СФРЈ:

–                 Срспкохрватски језик или Хрватскосрпски језик,

–                 Хрватски књижевни језик,

–                 Македонски језик,

–                 Словеначки језик.

  1. Српски језик је постојао и остао да постоји.
  1. Српски језик је службени језик у Р. Србији, па тиме и у главном граду Р. Србије – мом родном Београду.
  1. Хрватски језик и Р. Хрватска су од 1992. год. страни језик и страна држава Српском народу и Р. Србији.
  1. Уставом Р. Србије је дозвољена јавна употреба латиничког писма, али без захтева да то мора да буде искључиво хрватска латиница, већ да то може да буде албанска, енглеска, италијанска, мађарска, румунска, француска, шпанска и било која друга латиница. Ово је важно не само за Србе већ и за припаднике националних мањина у Р. Србији.
  1. Секретаријат се позива на одредбе Међународних конвенција тврдећи да оне забрањују транскрипцију имена и тиме је свој допис довео у супротност са самим собом и са својим тврђењима:

a)         Имена Србије и Југославије су транскрибована у обрасцима на страном језику: Србија је написана као Serbia на Енглеском, а као Serbie на Француском, Југославија је написана као Yugoslavia на Енглеском, а као Yougoslavie на Француском језику. Значи да је наша држава у тим формуларима извршила транскрипцију имена.

b)         Сада се врши транскрипција србских/српских имена и презимена у обрасцима за иностранство на један страни језик – Хрватски. И то искључиво на њега.

в)    Неоправдана упорност (тј. инат) да се србска/српска имена и презимена пишу у транскрипцији једино на Хрватском језику – хрватском латиницом у обрасцима за иностранство у којима је цео текст одштампан искључиво на Српском и Енглеском, или на Српском и Француском, језику представља вишеструки прекршај:

–    писање србских/српских имена у транскрипцији на Хрватски језик – хрватском латиницом је њихова транскрипција на један страни језик – Хрватски језик,

–    писање србских/српских имена на Хрватском језику и хрватској латиници је у супротности са целим одштампаним текстом у коме ништа није написано на Хрватском језику – на  хрватској латиници,

–        омаловажава слободно изражену вољу Хрватског народа да његова држава буде одвојена од Р. Србије,

–        може да изгледа да Срби проглашавају Хрватски језик (писмо, правопис, граматику) за свој национални језик – за Српски језик, што би било културна крађа националне вредности Хрватског народа,

–    омаловажава истину да се Р. Хрватска (као и Словенија, Босна и Херцеговина и Македонија) издвојила из СФРЈ противно Уставу СФРЈ: Устав је дозвољавао самоопредељење до одцепљења искључиво народима С. Ф. Р. Југославије, а не њеним републикама (нити аутономним покрајинама Србије), а што је један од најбитнијих узрока међујугословенског трагичног рата протеклих година,

–    омаловажава истину о свом злу хрватских држава нанетом делу Српског народа који је живео у својој вековној постојбини: Крајини и Славонији, у периодима од 1941. – 1945. године и од 1992. године па надаље,

–    представља настављање једног од начина насилног претапања Србског/српског народа у Хрватски народ.

С обзиром на све изнето, подносим вам овај Захтев као потпуно оправдан и природан.

  • ОБЈАШЊЕЊЕ.           Разлике између Србског језика и српског језика су следеће:

–                 У Србском језику се даје предност правилу о очувању корена речи када је тај корен властита именица (нпр. СРБ) над правилом о изједначавању сугласника по звучности, док је у Српском језику обратно. Зато је од СРБ: Србство, Србкиња, србски у Србском језику, а не Српство, Српкиња, српски како је у Српском језику.

–                 У Србском језику се поштује правило о писању сваког имена (нпр. име језика: Енглески језик, име народа: Јапански народ) почетним великим словом, а што се не поштује у Српском језику (нпр. име језика: српски језик, и име народа: српски народ).

С обзиром на то, на смисао властитог имена СРБ, на чињеницу да су Срби и у другој половини XIX века свој буквар имали под називом СРБСКИ БУКВАР, да су говорили „србски“, као што пише на плочи у холу Народног позоришта у Београду, и с обзиром на сва настојања да се искорени Србски народ, одлучио сам да пишем и говорим Србским језиком с уверењем да Србкиње и Срби, и сви други који знају било Србски било Српски језик, могу то да разумеју.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ПРЕДЛОГА

  1. Имена и презимена свих држављана Р. Србије, без обзира на националност, треба да се обавезно уписују на Српском језику – србском/српском ћирилицом у Изводима из матичних књига у обрасцима за иностранство и у пасошу јер је Српски језик службени језик у Р. Србији (Устав Р. Србије од 2006. год.). У недостатку техничког средства, уписивање може да буде и руком (на пример, имена, презимена и остали подаци се уписују руком у француским пасошима иако службеници имају на располагању техничка средства).
  1. Имена и презимена држављанина Р. Србије, чије је матерње и национално писмо (бугарска или македонска или руска или србска/српска) ћирилица треба да се напише, као што се чини у земљама њихових народа, на светском језику (Енглеском и/или Француском) у Изводима из матичних књига у обрасцима за иностранство и у пасошу, осим у случају да дотично лице затева да му се име и презиме транскрибују на Хрватски језик (уместо на једном од светских језика) – да се пишу хрватском латиницом хрватским правописом. То обезбеђује поштовање равноправности.
  1. Имена и презимена држављанина Р. Србије, чије је матерње и национално писмо (нпр. албанска или мађарска или румунска или словеначка или хрватска) латиница треба да се напише, као што се ради у земљама њихових народа,  на том њиховом језику њиховим писмом, осим у случају да дотично лице затева да му се име и презиме напишу на Хрватском језику – хрватском латиницом. Овиме се обезбеђује поштовање равноправности.

Очекујући да ћете да поштујете:

–        Устав Р. Србије,

–                 језике на којима су написани обрасци Извода из матичних књига за иностранство и пасош,

–                 непобитне чињенице напред наведене,

–                 равноправност људи пред Уставом и законом, те барем иста она права која се дају припадницима националних мањина да се поштују и за Србкиње/Српкиње и Србе у Р. Србији,

захваљујем вам се на пажњи и труду и завршавам с молбом да ми се потврди пријем овог јавног писма.

С по¡товањем,

Белфор, 30. март 2007. год. Љубомир Т. Грујић

20, rue Gaston Defferre

90000 Belfort

FRANCE»

НАПОМЕНА 1.

На овај допис је добијено писмено обавештење из кабинета председника Републике да је допис прослеђен академику Палавестри.

НАПОМЕНА 2.

Пошто је службеница за пријем документације за нови пасош одбила да уписује име и презиме на било којој другој латиници осим хрватске и осим по хрватском правопису. Љубомир и Круница Грујић су се писмено обратили (16. октобра 2009. године) Управи за управне послове МУПа Р. Србије:

„УПРАВИ ЗА УПРАВНЕ ПОСЛОВЕ

МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Београд

Лично подношење

Поштоване даме и господо,

Предмет: Писање наших имена и презимена у пасошу тако да се очува њихов изговор у иностранству

НАШ СЛУЖБЕНИ ЈЕЗИК И ПИСАЊЕ ИМЕНА И ПРЕЗИМЕНА У ПАСОШУ

Пасош је службени документ који држава издаје свом држављанину ради његове веродостојне идентификације у иностранству, што укључује и веродостојност његовог имена и презимена. Наш, Уставом утврђени, службени језик и писмо су српски језик и (српска) ћирилица, што подразумева и српски правопис («Пиши како говориш, читај како је написано», тј. «Сваком гласу одговара само једно слово, и сваком слову само један глас»). Упркос њиховог савршенства, због његовог непознавања у иностранству, одлучено је да се врши транскрипција на латиничко писмо.

ЛАТИНИЧКА ПИСМА

Као што постоје различита ћириличка писма (бугарско, македонско, руско и српско) која се разликују посебним словима која друга немају, исто тако постоје различита латиничка писма, нпр. енглеско, француско, хрватско, која такође имају поједина слова која друга немају:

Енглеска слова која не постоје у хрватској латиници Француска слова која не постоје у хрватској латиници Хрватска слова која не постоје у енглеској и у француској латиници
Q q, W w, X x, Y y à, é, è, ê, Q q, ù, W w, X x, Y y Đ đ, Ž  ž, Ć  ć, Ć  ć, Š  š

Хрватска слова Đ đ, Ž  ž, Ć  ć, Ć  ć, Š  š се у иностранству, где се не учи хрватско писмо, идентификују, следствено, као Д д, З з, Ц ц, Ц ц, С с. На пример Đorđe се чита Дорде.

НАСЛЕЂЕ ИЗ СФРЈ

Од укидања званичног постојања српског језика Новосадским договором 10. новембра 1954. год., све до усвајања садашњег Устава 8. новембра 2006. год., званично је постојао српскохрватски језик с два, прокламовано равноправна, писма (и правописа):

–        српско ћириличко (и српски правопис), и

–        хрватско латиничко (и хрватски правопис у коме се на пример Љубомир пише Ljubomir, а у духу српског правописа би требало да се пише барем LJubomir пошто у хрватском писму не постоје слова Љ љ, Њ њ, и Џ џ, иако постоје ти гласови).

Наша имена су била писана искључиво на хрватском писму и по хрватском правопису у пасошима СФРЈ, што је било задржано скоро за све држављане и у СРЈ/СЦГ. Кажемo скоро за све, јер у нашим личним пасошима СРЈ имена и презимена су написана и на енглеском писму и правопису да би се очувала њихова веродостојност (видети додатке).

Пошто станујемo у општини Нови Београд, првопотписани je ишао да утврди да ли ће наша имена бити написана тако да се очува њихов изговор. Нажалост, у рачунарском систему МУПа:

–        наша имена и презимена нису написана на службеном писму Р. Србије, и ако то може да се учини без тешкоће на рачунару,

–        наша имена и презимена су написана искључиво на хрватском писму по хрватском правопису.

ПРОБЛЕМ: ИЗОПАЧАВАЊЕ НАШИХ ИМЕНА И ПРЕЗИМЕНА

Последица писања наших имена и презимена искључиво на хрватском писму (транскрипција на хрватску латиницу) по хрватском правопису је драстично и мучно изопачавање наших имена и презимена у иностранству.

МОЛБА ЗА РЕШЕЊЕ ПРОБЛЕМА

Молимо вас да се наша имена и презимена у нашим новим пасошима напишу на енглеском писму и правопису, као што је у нашим сада важећим пасошима, тако да се очува њихова веродостојност – њихов аутентичан изговор (јер њихово аутентично писање какво је у нашим Изводима из књига рођених и у уверењима о држављанству не може да се одржи докле год се она у пасошу не буду писала на службеном писму Р. Србије – на српској ћирилици по српскком правопису), тј.

–     да се Љубомир Грујић напише Lyubomir Gruyitch,

–     да се Круница Грујић напише Krunitsa Gruyitch.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ МОЛБЕ

Веродостојност а не изопачавање наших имена у иностранству

Ову Молбу подносимо да би се обезбедила веродостојност наших имена и презимена у иностранству, те да би се тиме зауставило њихово изопачавање којем смо били раније подвргнути због њиховог писања искључиво на хрватском писму по хрватском правопису.

Да би очувао своје име и презиме у иностранству, првопотписани овог дописа је у својим књигама (видети додатке) и својим научним радовима, после распада СФРЈ, писао и пише на енглеској латиници по енглеском правопису, како је у садашњем пасошу и како је наведено у Молби.

Детаљи који објашњавају и илуструју претходно следе даље.

Језик и имена

Језик није само филолошки систем (скуп речи, скуп граматичких правила којима се оне повезују, скуп књижевних фигура, облика и стилова) већ он изражава менталитет и мисаоност једног народа, мисаони систем народа, исказује начин размишљања тог народа и његов развој. Српски језик је једноставан и отворен са изузетно једноставним правописом – Вуковим правописом, и са особито повољним писмом за очи – српском ћирилицом. Језик је један од основних атрибута постојања нације и једна од њених најдрагоценијих националних вредности.

Свако од нас је наследио породично име – презиме од својих родитеља и предака. Они су га очували, одржали су његов изговор. Они наши преци који су били неписмени пренели су генерацијама својих потомака презиме одржавајући његов изговор. Писање наших имена и презимена се мењало онако како се мењало наше писмо и наша азбука. Ово је један од показатеља да је изговор наших имена старији и важнији од њиховог писања у случајевима када смо приморани да извршимо избор између очувања изговора и очувања писања наших имена и презимена.

Када пишемо име града или државе у тексту на страном језику ми их пишемо тако да очувамо њихово (што правилније) читање и изговарање. На пример:

Београд                пишемо Belgrade (на енглеском и француском), а не Beograd (на хрватском),

Србија                  пишемо Serbia (на енглеском ) или Serbie (на француском), а не Srbija (на хрватском) што би се читало Србиџа, одн. Србижа.

Југославија           пишемо Yugoslavia (на енглеском) и Yougoslavie (на француском), а не Југославија (на хрватском) што би се у англосаксонском језичком подручју читало Џугославиџа, а у франкофонском језичком подручју: Жигославижа.

Таква изопачавања имена државе и земље избегавамо у иностранству њиховим писањем у пасошу у транскрипцији на енглески и француски.

Нажалост, у овоме нисмо доследни те у тексту на страном језику, на пример у тексту на енглеском језику користимо, за иностранство (осим Р. Хрватске) неодогварајућу хрватску латиницу када на пример:

Ниш                     пишемо Niš, уместо да пишемо Nish,  јер је текст на енглеском језику, да би смо очували изговор (јер писање српском ћирилицом не можемо да очувамо на страном језику), или

Љубовија              пишемо искључиво на хрватском писму по хрватском правопису: Ljubovija, уместо Lyuboviya у тексту на Енглеском језику, итд.

Када пишемо страна имена на српском језику ми их пишемо тако да очувамо (што правилнији) њихов изговор, а потпуно занемарујући њихово писање на њиховом језику. На пример:

Bush                     пишемо Буш, а не Бусх,

Churchill               пишемо Черчил, а не Цхурцхилл, итд.

Ово такође показује да је изговор важнији од писања имена.

ПРАВИЛО. Приликом писања наших имена и презимена, имена географских појмова итд. у тексту на страном језику она треба да буду писана на том истом страном језику његовим писмом и правописом тако да се очува њихов изговор.

Језик, имена, и пасош

Потребно је да лични подаци, самим тим име и презиме, буду веродостојни у пасошу.

Нажалост, претходно правило је потпуно прекршено када се пишу наша имена и презимена у пасошу. Као последица је изопачавање, чак драстично изопачавање, изговора наших имена и/или презимена у великом броју случајева. Неколико примера:

Презиме На Хрватском језику –

хрватском латиницом и хрватским правописом

Чита се у енглеском говорном подручју Чита се у француском говорном подручју
Ајчевић Ајčević Аџкевик Ажкевик
Ашковић Аšković Асковик Асковик
Бајић Bajić Беџик Бажик
Бојић Bojić Боџик Божик
Билић Bilić Билик Билик
Вучић Vučić Вусик Висик
Гајић Gajić Геџик Гажик
Грујић Grujić Груџик Грижик
Гашић

Дачић

Gašić

Dačić

Гесик

Десик

Гасик

Дасик

Дучић Dučić Дусик Дисик
Јањић Janjić Џењик Жањик
Јарић Jarić Џерик Жарик
Јелић Jelić Џелик Желик
Јованић Jovanić Џованик Жованик
Јовановић Jovanović Џовановик Жовановик
Јојић Jojić Џоџик Жожик
Којић Kojić Коџик Кожик
Коштуница Koštunica Костуника Костуниса
Лазић Lazić Лезик Лазик
Милојевић Milojević Милоџевик Миложевик
Милошевић Milošević Милосевик Милозевик
Недић Nedić Недик Недик
Нешић Nešić Несик Незик
Пајевић Pajević Пеџевик Пажевик
Пајић Pajić Пеџик Пажик
Пршић Pršić Прсик Прсик
Ракић Rakić Рекик Ракик
Рајић Rajić Реџик Ражик
Савић Savić Севик Савик
Сарић

Стојановић

Sarić

Stojanović

Серик

Стоџановик

Сарик

Стожановик

Тадић Tadić Тедик Тадик
Црнојевић Crnojević Крноџевик Крножевик
Ћирић Ćirić Кирик Кирик
Ћосић Ćosić Козик Козик
Ћурић Ćurić Курик Кирик
Ћурчић Ćurčić Куркик Киркик
Шевић Šević Севик Севик
Шешељ

Шијаковић

Šešelj

Šijaković

Сеселџ

Сиџаковик

Сезелж

Сижаковик

Узрок оваквом унакарађивању изговора наших имена и презимена је коришћење, за иностранство неодговарајућег, хрватског латиничког писма и правописа. И то се чини упркос томе што оно није ни службено писмо Р. Србије, нити је једно од светских латиничких писама (није ни енглеско, ни француско ни немачко ни шпанско ни италијанско итд.), те га мало ко у свету разуме и уме да прочита (макар приближно) тачно, чак вероватно мањи број него оних који могу да прочитају (довољно приближно) тачно текст на српској ћирилици (њега могу да прочитају Бугари, Белоруси, Македонци, Руси и Украјинци)!  Текст у пасошу је одштампан на два светска језика, односно,  цео текст је написан на три језика:

–          на службеном језику Р. Србије – на српском језику српском ћирилицом по српском правопису,

–          на Енглеском језику енглеском латиницом енглеским правописом, као водећем светском језику и писму,

–          на Француском језику француском латиницом француским правописом, као другом водећем дипломатском језику и писму у свету.

Уместо да наша имена и презимена буду писана барем и на једном од та два светска језика њиховом латиницом и њиховим правописом да би се очувао изговор наших имена и презимена, она су писана, за иностранство неодговарајућом, искључиво хрватском латиницом хрватским правописом које знају да прочитају само они који су посебно ту латиницу научили ако им то није матерње писмо.

Други народи, који за своја писма имају нелатиничка писма, као на пример арапски народи, јапански народ, кинески народ и руски народ, природно не користе, за иностранство неодговарајуће, хрватско латиничко писмо. У арапским пасошима на горњој половини стране је цео текст, укључујући име и презиме носиоца пасоша, написан на арапском језику (арапским писмом), а на доњој половини стране цео текст, укључујући име и презиме носиоца пасоша,  је написан на једном од два светска језика – његовом латиницом (енглеском или француском) његовим правописом. У руском пасошу, у једној његовој половини текст, укључујући име и презиме носиоца пасоша, је написан на руском језику руском ћирилицом, а на другој половини је текст написан на енглеском језику.

Неодрживост писања (искључиво) на хрватском писму хрватским правописом

  1. Више не постоје ни СФРЈ ни СРЈ ни СЦГ.
  1. Више не постоји српскохрватски језик са два писма и правописа.
  1. Сви смо у СФРЈ били прихватили српскохрватски као заједнички језик ради братства и јединства. У име тога је српски народ ћутке поднео званично укидање (1954. год.) постојања његовог језика. То је важило све до новог Устава Р. Србије од 2006. године.  Братство и јединство је замењено лажима, пљачкама, мржњом, злочинима, прогонима.  Мирољубива и антифашистичка СФРЈ је насилно укинута противно Повељи УН, Међународном закону и њеном Уставу (који почиње са: Народи Југославије, полазћи од права сваког народа на самоопредељење, укључујући одцепљење, …, видети додатак), без сагласности њених држављана!!! Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Македонија су се насилно одцепиле супротно Уставу СФРЈ (републике нису имале право на самоопредељење, те ни на одцепљење. Нису републике створиле Југославију, већ народи. Републике нису ни постојале ни пре 1945. нити 1945. године, све док није створена ДФЈ). Опште право народа, а у овом случају и посебно јер су народи створили ту државу, је омаловажено и замењено пропагандом заснованом на лажима и демонизацији које увелико превазилазе гебелсовско – стаљинистичку машинерију. Председник Председништва СФРЈ који се био ангажовао на растурању СФРЈ је био Хрват.
  1. Све одредбе СФРЈ које су одређивале да српска имена и презимена морају да буду писана искључиво на хрватском језику – на хрватској латиници хрватским правописом су биле правдане тврђењима да српски језик не постоји (у СФРЈ званично српски језик није био признат од 1954. год., понавља се да се не заборави), већ да постоје само следећи језици народа СФРЈ:

–                срспкохрватски језик или хрватскосрпски језик,

–                хрватски књижевни језик,

–                македонски језик,

–                словеначки језик.

  1. Српски језик је постојао и остао да постоји.
  1. Српски језик је службени језик у Р. Србији.
  1. Хрватски језик и Р. Хрватска су од 1992. год. страни језик и страна држава српском народу у Србији и Р. Србији.
  1. Уставом Р. Србије је дозвољена јавна употреба латиничког писма, али без захтева да то мора да буде искључиво хрватска латиница, већ да то може да буде албанска, енглеска, италијанска, мађарска, румунска, француска, шпанска и било која друга латиница. Ово је важно не само за Србе већ и за припаднике националних мањина у Р. Србији. Њихова имена могу да буду писана на њиховом националном латиничком писму, а не да се врши транскрипција на хрватско писмо.
  1. Тврдња да Међународне конвенције забрањују транскрипцију имена је у супротности са одштампаним текстом у пасошу:

c)        Имена Србије и Југославије су транскрибована у обрасцима на страном језику: Србија је написана као Serbia на енглеском, а као Serbie на француском, Југославија је написана као Yugoslavia на енглеском, а као Yougoslavie на француском језику. Значи да је наша држава у тим формуларима извршила транскрипцију имена.

б)    Сада се врши транскрипција српских имена и презимена у пасошу на једно страно писмо – хрватско. И то искључиво на њега.

в)    Неоправдана упорност (је ли то инат?) да се српска имена и презимена пишу у транскрипцији једино на хрватском писму – хрватском латиницом у пасошу у коме је цео текст одштампан искључиво на српском, енглеском, и  француском, представља вишеструки прекршај:

–    писање српских имена у транскрипцији на хрватско писмо – на хрватску латиницу је њихова транскрипција на једно страно писмо – хрватско писмо,

–    писање српских имена у транскрипцији на хрватско писмо је у супротности са целим одштампаним текстом у коме ништа није одштампано на хрватском писму ,

–       омаловажава слободно изражену вољу хрватског народа да његова држава буде одвојена од Р. Србије,

–       може да изгледа да Срби проглашавају хрватско писмо и хрватски правопис за своје национално писмо, што би било културна крађа националне вредности хрватског народа,

–    омаловажава истину да се Р. Хрватска (као и Словенија, Босна и Херцеговина и Македонија) издвојила из СФРЈ противно Уставу СФРЈ: Устав је дозвољавао самоопредељење до одцепљења искључиво народима С. Ф. Р. Југославије, а не њеним републикама (нити аутономним покрајинама Србије), а што је један од најбитнијих узрока међујугословенског трагичног рата протеклих година,

–    омаловажава истину о свом злу хрватских држава нанетом делу српског народа који је живео у својој вековној постојбини: Крајини, Славонији, Босни и Херцеговини, у периодима од 1941. – 1945. године и од 1992. године па надаље,

–    представља настављање једног од начина насилног претапања српског народа у хрватски народ.

Додатно писање имена и презимена на хрватском у пасошу

Пошто су у нашим ранијим пасошима до 2001. године наша имена и презимена била писана искључиво на хрватском писму и правопису, нисмо противни да она, уз њихово писање на енглеском (како је у садашњем пасошу и у нашој Молби), буду написана и на хрватском.

Међутим њихово писање искључиво на хрватском на нас делује као државно настојање да нас претопи у Хрвате што је у супротности с нашим пореклом.

С обзиром на све изнето, подносимо вам ову Молбу као потпуно оправдану и природну.

Очекујући да ћете да уважите и прихватите нашу Молбу, захваљујемо вам се на пажњи и труду.

С поштовањем,

Београд, 16. октобар 2009. год. Љубомир Т. Грујић

ЈМБГ 29109399710225

Број пасоша: 001618809, издат у Генералном конзулату С. Р. Ј. у Стразбуру, Француска

Џона Кенедија 31/15, Београд

Круница М. Грујић

ЈМБГ 0112933715100

Број пасоша: ЦЈ 001618843, издат у Генералном  конзулату С. Р. Ј. у Стразбуру, Француска

Џона Кенедија 31/15, Београд“

Следио је одговор Управе од 21. октобра 2009. године:

Они су се поново обратили Управи (27. октобра 2009. године). Пошто у току две недеље није било одговора, писали су председнику Владе господину др Мирку ЦВЕТКОВИЋУ:

„Господин др Мирко ЦВЕТКОВИЋ, Председник Владе Р. Србије

Кабинет председника Владе

Немањина 11

11000 Београд

Поштовани господине председниче Владе др Мирко ЦВЕТКОВИЋУ,

Предмет: Молба да се очувају наша имена и презимена њиховим адкеватним писањем у пасошу

Ради очувања наших имена и презимена на српском језику у иностранству подноси Вам  се наша

МОЛБА

Молимо да се наша имена и презимена у нашим новим пасошима (биометријским путним исправама за иностранство):

1.       напишу неизоставно на латиничком писму које:

– обезбеђује да се читају  и изговарају на српском језику, и

– које је најраспрострањеније у свету,

како следи, тј. као што су написана у нашим садашњим пасошима:

–    да се Љубомир Грујић напише Lyubomir Gruyitch,

–    да се Круница Грујић напише Krunitsa Gruyitch,

2.       да се напишу и на српском језику ћирилицом:

Љубомир Грујић и Круница Грујић.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА НАС ЛИЧНО

Ми смо се били обратили Управи за управне послове МУП-а Р. Србије (1. Додатак). Начелница Управе госпођа Зорица ЛОНЧАР – КАСАЛИЦА нас је обавестила да МУП Р. Србије није меродаван (2. Додатак). Зато, и пошто пасоше издаје Влада преко МУП-а, ми упућујемо нашу молбу Вама.

1.       Према ставу 1 члана 26 Закона о путним исправама наша имена и презимена треба да буду написана на српском језику латиничким писмом.

Значи да у иностранству треба да се читају, тј. изговарају, на српском језику. Да би се то обезбедило она треба да буду написана на латиници која се данас најраспрострањеније користи у свету и то тако да се очува њихов српски изговор. За наша имена то значи да треба да буду написана

Lyubomir Gruyitch и Krunitsa Gruyitch

да би се  широм света читала на српском језику, следствено:

Љубомир Грујић и Круница Грујић.

Наша имена су сада у рачунарском систему Министарства унутрашњих послова латиницом написана, следствено:

Ljubomir Grujić и Krunica Grujić.

Она се у иностранству, ван хрватског језичког подручја, не читају, не изговарају, на српском језику, већ, следствено:

Лџубомир Груџик или Лжибомир Грижик, и

Круниса Груџик или Круника Грижик.

Ми не желимо да нам се тако накарадно изопачују наша имена и презимена губећи њихов оригиналан српски изговор, а што се стално догађа широм света (осим хрватског говорног подручја) када су написана једино како следи:

Ljubomir Grujić и Krunica Grujić.

2.       Сваки закон је ништаван ако није у складу с Уставом (2. и 3. Став члана 194 Устава). С обзиром да је српски језик службени језик, а (српска) ћирилица службено писмо (1. Став члана 10 Устава), да су наша имена у матичним књигама рођених написана на српском језику српском ћирилицом (као горе и како следи), да се наша имена уписују рачунарски, и да у рачунарским програмима данас постоји српска ћирилица, сматрамо да је потребно да наша имена буду написана и на службеном језику и писму Р. Србије, следствено:

Љубомир Грујић и Круница Грујић.

Напомињемо да нисмо противни да наша имена, ради повезаности с њиховим писањем у пасошима до 2001. године буду написана и на хрватској латиници по хрватском правопису, следствено

Ljubomir Grujić и Krunica Grujić,

али смо категорички противни да она на латиници буду само тако, једино тако, искључиво тако, написана у нашима пасошима, а што је садашња ситуација у рачунарском систему Министарства унутрашњих послова.

Друге државе (нпр. арапске државе, Н. Р: Кина и Руска Федерација), чије службено писмо није латиничко, уписују имена својих држављана и на свом службеном писму и на најраспрострањенијем латиничком писму на коме и ми молимо да наша буду написана, што значи како је напред наведено.

С обзиром на све изнето, подносимо вам ову Молбу у свему засновану на Уставу и Закону као потпуно оправдану и природну.

Опште образложење је дато у нашем допису Управи за управне послове (1. Додатак).

Очекујући да ћете да уважите и прихватите нашу Молбу захваљујемо вам се на пажњи и труду.

Додаци: С поштовањем,

  1. Писмо Управи за управне

Послове МУП-а                                 Љубомир Т. Грујић

  1. Копија одговора начелнице    ЈМБГ 2910939710225

Управе за управне послове                 Број пасоша: 001618809, издат у Генералном

Госпође Зорице ЛОНЧАР –             конзулату С. Р. Ј. у Стразбуру, Француска

КАСАЛИЦЕ                                      Џона Кенедија 31/15, Београд

Круница М. Грујић

ЈМБГ 0112933715100

Број пасоша: ЦЈ 001618843, издат у Генералном  конзулату С. Р. Ј. у Стразбуру, Француска

Џона Кенедија 31/15, Београд

Београд, 9. новембар 2009. год.

Одговор Управе за управне послове, Дирекције полиције МУПа Р. Србије, чија скенирана копија следи, је омогућио да се њихова имена упишу на енглеском у пасошу тако да се у иностранству обезбеди њихов правилан оригиналан изговор.  Видети на крају скенер копију новог пасоша Грујића.

Овде се прилаже и копија руског пасоша. Види се да су име и презиме носиоца пасоша прво написани на руском језику руском ћирилицом, а потом на латиници.

Informationsdienst der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa 24. Februar 2010

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Serbischen Orthodoxen Diözese

für Mitteleuropa

24. Februar 2010

«Bewahrung der orthodoxen Heiligtümer im Kosovo sehr wichtig»: Lady Ashton in Kloster Visoki Decani

Wird Montenegro ein gesetzloses Land? Metropolie von Montenegro über die Aussagen des Parlamentspräsidenten

«Bewahrung der orthodoxen Heiligtümer im Kosovo sehr wichtig»: Lady Ashton in Kloster Visoki Decani

(DECANI) Die Hohe Vertreterin der EU für Außen- und Sicherheitspolitik, Catherine Ashton, Lady Ashton of Upholland, hat am 19. Februar das serbische orthodoxe Kloster Visoki Decani im Kosovo-Metohija besucht. Dort wurde Ashton durch den Abt des Klosters, Vikarbischof Teodosije von Lipljan, empfangen. Im Gespräch mit Lady Ashton betonte Bischof Teodosije die Wichtigkeit seines Klosters im Rahmen des serbischen Kulturerbes im Kosovo-Metohija. Er sagte, die Kirche sei um ihre Heiligtümer und die serbischen Kulturdenkmäler auf dem Territorium von Kosovo-Metohija besorgt, lobte aber die Entscheidung der EU, den ehemaligen Leiter der griechischen Vertretung im Kosovo, Dimitris Moshopoulos, zum Sonderberater für das serbische Kulturerbe zu ernennen. Moshopoulos habe gute Kontakte zur Serbischen Orthodoxen Kirche (SOK), so Bischof Teodosije im Gespräch mit Lady Ashton. Die Heiligtümer der SOK sollen auch weiterhin durch internationale Truppen geschützt werden, denn die politische Situation sei «delikat», fügte der Bischof hinzu.

Der Vikarbischof der Diözese Raszien-Prizren sagte auch, er hoffe, dass die EU in Zukunft die Interessen der Serben und der SOK weiterhin fördern würde und fügte hinzu, dass der Schutz der Identität des serbischen Kulturerbes sowie der Besitzrechte der SOK besonders wichtig seien. Darüber hinaus sprach Bischof Teodosije über den Schutz von Menschenrechten und die Frage der Glaubensfreiheit. Diese gehören zu den höchsten Prioritäten der SOK im Kosovo-Metohija. Er hoffe, dass die Bedingungen für die Rückkehr von geflüchteten Serben geschaffen werden, fügte der Bischof hinzu. In Bezug auf die Rolle der Kirche im politischen Diskurs sagte der Vikarbischof der SOK im Kosovo-Metohija, die Kirche könne ihren Beitrag als Brückenbauerin zwischen ethnischen und religiösen Gemeinden im Kosovo-Metohija durch «ihre jahrhundertelange Mission des Bezeugens der Wahrheit Christi» leisten.

„Der EU ist die Bewahrung der orthodoxen Heiligtümer in Kosovo und Metohija sehr wichtig“, sagte die Hohe Vertreterin der EU für Außen- und Sicherheitspolitik im Kloster Decani. „In der EU haben Sie viele Freunde, die Ihre Vision der Zukunft des Westbalkans schätzen, wo alle Völker in Frieden und Achtung leben werden“, sagte Catherine Ashton im Gespräch mit Bischof Teodosije von Lipljan. Sie fügte hinzu, Brüssel sei bereit, alles zu tun, damit diese Vision zum Wohle aller verwirklicht werde.

Am Ende Ihres Besuchs besichtigte Ashton die mittelalterliche Klosterkirche von Decani und informierte sich über die Geschichte des im 14. Jh. durch den serbischen König Stefan von Decani gegründeten Klosters.

Wird Montenegro ein gesetzloses Land? Metropolie von Montenegro über die Aussagen des Parlamentspräsidenten

Serbische Orhodoxe Metropolie von Montenegro hat in einer Pressemitteilung die neusten Aussagen des montenegrinischen Parlamentspräsidenten Ranko Krivokapic in Bezug auf die orthodoxe Kirche der Hl. Dreifaltigkeit auf dem Berg Rumija verurteilt. Krivokapic hatte wiederholt dazu aufgerufen, den kleinen Kirchenbau auf dem Gipfel Rumijas abzureißen. Der Bau stehe für die «Demonstration der Gewalt der Serbischen Orthodoxen Kirche», hatte der montenegrinische Politiker gesagt. Das Abreißen der Kirche auf Rumija würde aber die Menschenrechte und die Religionsfreiheit in Montenegro bedrohen, heißt es in einer offiziellen Mitteilung der Metropolie. Montenegro würde in diesem Fall ein gesetzloses Land werden, wird in der Mitteilung betont.

Die Kirche von Rumija steht auf einer Höhe von 2.000 Meter über dem Meeresspiegel. Sie ist lediglich 4 Meter hoch, 2,5 Meter breit und 3 Meter lang. Die neue Kirche auf dem Gipfel des Berges Rumija wurde 2005 an der Stelle einer früheren, im Jahr 1571 durch die Osmanen zerstörten Kirche gebaut.

SOK AKTUELL

Informationsdienst der Serbischen Orthodoxen Diözese für Mitteleuropa

Serbische Orthodoxe Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür

www.diozese.eu (Homepage der Diözese)

www.sokaktuell.diozese.eu (Homepage des Info-Dienstes; derzeit im Aufbau)

Eine von der Bundesregierung finanzierte Studie zur Geschichte des Bundes der Vertriebenen (BdV) relativiert die NS-Aktivitäten früherer „Vertriebenen“-Funktionäre

Newsletter vom 24.02.2010 – Vertreibung aus dem Leben

BERLIN/MÜNCHEN (Eigener Bericht) – Eine von der Bundesregierung
finanzierte Studie zur Geschichte des Bundes der Vertriebenen (BdV)
relativiert die NS-Aktivitäten früherer „Vertriebenen“-Funktionäre.
Dies berichtet die konservative Frankfurter Allgemeine Zeitung.
Demnach seien manche Argumentationen in dem Papier, das die
NS-Vergangenheit hochkarätiger Vertreter der
Umgesiedelten-Organisationen untersucht, geeignet, „die
nationalsozialistische Grundüberzeugung Heinrich Himmlers in Zweifel
(zu) ziehen“. Die Studie ist vom Institut für Zeitgeschichte in
München erstellt worden und wird streng unter Verschluss gehalten; das
Institut relativiert ihre Bedeutung und erklärt, es handele sich dabei
lediglich um eine „Machbarkeitsstudie“. Der Verfasser des Papiers
bewegt sich im Umfeld von „Deutschtums“-Organisationen in den
östlichen Nachbarstaaten der Bundesrepublik. Den Auftrag zur
Erstellung der Studie habe ihm der Historiker Manfred Kittel
vermittelt, schreibt die Frankfurter Allgemeine Zeitung. Kittel ist
Direktor der „Stiftung Flucht, Vertreibung, Versöhnung“, die in Berlin
eine Dauerausstellung zum Thema „Flucht und Vertreibung“ errichtet.
Seine wissenschaftliche Arbeit war bereits in den 1990er Jahren
Gegenstand scharfer Kritik.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57746

IRAN’S EUROPEAN SPRINGBOARD?

IRAN’S EUROPEAN SPRINGBOARD?

Yossef Bodansky & Vaughn S. Forrest

Task force on terrorism & unconventional warfare, House Republican Research Committee, September 1, 1992


The escalation of the fighting in Bosnia-Hercegovina has a significance for Europe that extends far beyond the human tragedy of the conflict. The struggle for Sarajevo and the fate of the area’s diverse population is rapidly transforming into a proxy battlefield for the future and fortunes of the growing Muslim community of Western Europe. This fact directly affects the extent and nature of the assistance provided by several outside powers led by Iran to the local Muslim authorities.

Thus, Tehran and its allies are using the violence in Bosnia-Hercegovina as a springboard for the launching of a jihad in Europe. Consequently, the character of the armed struggle waged by the Muslims of Bosnia-Hercegovina –against the Serbs and Croats, as well as against their own brothers –has been determined as much by the „needs“ of the Muslim world as by the peculiarities of the local situation.

The history of Yugoslavia’s Muslim community has been one of victimization by the Slavic majority. However, Bosnia-Hercegovina’s Muslims have long been considered by the Islamist leadership in the Middle East to be ripe as a vehicle for the expansion of Islamic militancy into Europe. Additionally, the pro-Arab policies of the Tito government during the 1960s further enhanced the situation of the Muslims as radical Arab movements were permitted to conduct active propaganda in Yugoslavia, and during the 1970s were even allowed to recruit volunteers to join Palestinian terrorist organizations such as the PLO. Yugoslavia also provided extensive military assistance to the Arab world and numerous experts and technicians, many of them Muslims, spent long periods in the Middle East.

That said, although Muslims constitute only some 40% of the population of Bosnia-Hercegovina, they have defined the character of the republic because of the peculiarities of the power structure that was imposed during Marshal Tito’s rule. Further, beginning in the mid-1970s, Islam began experiencing an unexpected renaissance in communist Yugoslavia. This was a direct outcome of Belgrade’s close relations with the Arab world and involvement in Arab radical politics.

Indeed, the 1980s saw a marked increase in the number of mosques throughout Bosnia-Hercegovina in the wake of a revival of Islamic life. Increasingly, a growing number of local youth were sent to higher Islamic studies in the Middle East, especially Iran, where the classes in schools for radical mullahs included some 250 Bosnians a year. This interrelationship developed so much so that by the summer of 1984, Yugoslav security authorities had become worried about the growing internal security risks posed by illegal immigration, particularly of Muslims from Albania and the Middle East.

Thus, as of the early-1980s, the Belgrade authorities were aware of the „increasing militancy“ of the Muslim population and their growing contacts with Iran and other radical Arab states. Belgrade recognized that having become a base for „Muslim terrorists“ operating against the West, the Yugoslav Muslim youth were drawn into cooperation with, and emulation of, Arab terrorists.

Consequently, in due course, Islamic revolutionary violence began in 1983-84, albeit on a small scale, but the precedents were established. For example, 18 Muslims were convicted in Bosnia in August 1983 for „political and religious activism“ which amounted to membership in a clandestine terrorist/subversion Islamist organization, including contacts with Islamic Jihad. In March 1984, a Muslim terrorist threw a home-made bomb into a crowd in a local municipality. He committed this act of terrorism as a protest against the authorities‘ refusal to recognize Islam and the suppression of religion by the communist authorities in the township. It is important to note that these and other fledgling Islamic terrorist activities received assistance from the Middle East, especially Palestinian organizations. However, most of the militants did not act in the name of Islamic solidarity because they did not want to adversely affect the extensive support they were receiving from Belgrade.

Meanwhile, the Muslim youth of Bosnia-Hercegovina were being exposed to Islamist terrorism. The Syrian-Iranian terrorist campaign in Western Europe was conducted in the early-1980s under the cover of the Lebanese Armed Revolutionary Forces (LARF) from a forward base in Yugoslavia that included several Islamic Jihad operatives. Other Palestinian terrorist organizations operating in close cooperation with Syria and Iran were also using Yugoslavia as their own forward base as well as for launching operations by their international partners. Since 1987, Ahmad Jibril’s „foreign division,“ optimized to conduct operations in the West, has been the primary operational channel of the international terrorist system controlled by Syria and Iran. The PFLP-GC had networks and offices in Yugoslavia that also housed HizbAllah operatives. „Islamic Jihad’s planners expect to be able to use Yugoslavia as their base in Eastern Europe if only because of the assured sympathy of the Bosnian Muslims,“ John Laffin observed in 1988.

Many of these Islamist terrorists established contacts with the local Muslim communities and began to actively recruit supporters from their ranks. Tehran was very encouraged by the local welcome, for by then, many Bosnians who had undergone extensive terrorist training and Islamist indoctrination in Lebanon and Iran were returning home, where they immediately began organizing and radicalizing the local communities. However, with the growing intra-ethnic tensions in Yugoslavia, many of the Iranian controlled and trained terrorists and their local support networks gradually shifted their attention away from Islamic Revolution to supporting their Muslim brethren in the more local struggle against the Serbs and Croats.

Meanwhile, Iran has also consolidated a Muslim leadership network supportive of Tehran’s world view. At the center of the Iranian system in Europe is Bosnia-Hercegovina’s President, Alija Izetbegovic, „a fundamentalist Muslim and a member of the Fida’iYan-e Islam organization,“ who is committed to the establishment of an Islamic Republic in Bosnia-Hercegovina. The Fida’iyan-e Islam group advocates the struggle for the establishment of Islamic rule wherever Muslims live, and as early as the late-1960s, had already recognized the leadership of Ayatollah Khomeyni and maintained close cooperation with his people.

Indeed, in 1970, Izetbegovic published his Islamic Declaration stating his world view: „There can be no peace or coexistence between Islamic faith and non-Islamic faith and non-Islamic institutions,“ he wrote. „The Islamic movement must and can take power as soon as it is morally and numerically strong enough, not only to destroy the non-Islamic power, but to build up a new Islamic one.“ After Khomeyni’s triumph in Tehran, Izetbegovic renewed his call to implement his Islamic Declaration, began organizing an Islamist political movement, and within a few years was thrown in jail for subversion.

Later, in early-May 1991, Alija Izetbegovic made an official visit to Tehran where he reiterated his long-held views about the future of his country. He was described by Tehran as „a Muslim believer whose party is the strongest political organization in Bosnia-Hercegovina and rallies Yugoslav Muslims“ to the Islamic cause. While in Tehran, Izetbegovic emphasized that „Islam has very deep roots in Bosnia-Hercegovina“ which affects its ~ policies. Alija Izetbegovic also declared that Bosnia-Hercegovina was „anxious to expand“ its diverse and comprehensive ties with Iran. In return, Iran promised massive financial assistance and other help to rejuvenate Bosnia’s local economy. In Tehran, members of the Bosnian delegation emphasized the importance of the Islamic factor in generating Iranian investments in Bosnia-Hercegovina: „Muslim intellectuals in Yugoslavia believe that in the event of inevitable privatization of the Bosnia-Hercegovina’s (sic) industry, the capital from the larger neighboring republics of Serbia and Croatia could flow into these industries and outvote Muslims in the republic’s economy. This will lead to their political weakness, they fear, adding that Islamic countries‘ investments in the republican economy could change such unfavorable developments.“

In addition to these economic considerations, special attention was paid to the expansion of religious and cultural ties, including expansion of the training of Yugoslav Muslims in Iranian schools as well as the translation and publication of key Islamic texts, including the basic Shi’ite works, in Bosnia-Hercegovina. Tehran, needless to say, has been enthusiastic concerning Islamic-cultural assistance.

Later, in pursuit of his goal to establish an Islamic Republic, Izetbegovic also visited Libya in the summer of 1991, seeking financial and political support. „At present,“ he explained upon returning to Sarajevo, „I do not ask our brothers in the Muslim states for weapons, only political support. However, if the civil war expanding in our country endangers our Muslim brothers, then many things can happen.“

However, with the changes in the military situation in Bosnia-Hercegovina, primarily the tightening of the siege on Sarajevo, and the off-again, on-again cooperation between the Muslims and the local Croat forces under Mate Boban, (who repeatedly cuts off the supply of weapons to the Muslim forces), Izetbegovic became convinced that it was necessary to undertake drastic measures of a kind that had long been advocated by Tehran. The Iranians had argued that before any escalation in the fighting could take place, it was imperative to either gain the sympathies of the West or, at the least, to ensure that there existed a legitimate excuse that would enable the presentation of any action undertaken by Muslim forces as justifying revenge for Serbian atrocities.

To that end, beginning in May 1992, a special group of Bosnian Muslim forces, many of whom had served with Islamist terrorist organizations, began committing a series of atrocities, including „some of the worst recent killings,“ against Muslim civilians in Sarajevo „as a propaganda ploy to win world sympathy and military intervention.“ For example, around June 20, Serbian troops besieging Sarajevo engaged a detachment of Muslim special forces dressed in Serbian uniforms who were on their way to attack the Muslim sector from within the Serbian lines. Such an attack, if successful, would have been attributed to the Serbs. As it was, some of these Muslims troops were killed in the brief encounter and a few were captured.

Moreover, a UN investigation concluded that several key events, mostly strikes against civilians, that had galvanized public opinion and governments in the West to take bolder action in Bosnia-Hercegovina, were in fact „staged“ for the Western media by the Muslims themselves in order to dramatize the city’s plight. Investigations by the UN and other military experts count among these self-inflicted actions the „bombing of the bread queue“ (May 27), the „shelling“ of Douglas Hurd’s visit (July 17), the „explosion in the cemetery” (August 4), and the killing of ABC producer David Kaplan (August 13). In all these cases, Serbian forces were out of rang , and the weapons actually used against the victims were not those claimed by the Bosnian authorities and the Western media.

However, despite their putting the plight of Sarajevo on the front page of the world’s newspapers, these provocations ultimately failed to deliver the results anticipated by Izetbegovic. The West proved unwilling to stop the Serbian onslaught and to relieve Bosnia-Hercegovina’s dependence on Croatia for access to the outside world. Thus, when these actions largely failed, beyond symbolic gestures, Sarajevo turned to Tehran for assistance in undertaking more drastic measures.

Indeed, Iran has markedly intensified its political involvement in Bosnia-Hercegovina since late-June. From the very beginning, Tehran argued that the plight of the Muslims was an issue directly affecting the entire Muslim world. Therefore, Tehran argued, „the governments ruling Islamic countries should take measures to prevent genocide of Muslims in Europe.“ Although the West acknowledged that the deterioration of the situation in Sarajevo called for a military intervention, nothing was done by the UN. „It seems that Muslims have been left with no choice but to take practical measures to face the brutal Serbs and to make up for the indifference shown by the fraudulent West…. It can even include facilities for the participation of volunteers in the war against the Serbs to defend Muslims.“

Additionally, Tehran warned that „if Muslims did not rise up today and take a practical, serious and deterrent measures, the Serbs would commit similar crimes in other Muslim-dwelling areas of former Yugoslavia and no Muslim would be immune in any part of Europe.“ This was the first introduction of the theme that would characterize the Iranian approach, namely, that the situation in Bosnia-Hercegovina was a microcosm of the real situation of Islam Yugoslavia. He argued that the „blatant discrimination“ exercised against the Muslims is but a part of a global conspiracy against Islam which necessitates urgent steps „to mobilize Arab and Islamic countries to help rescue Muslims wherever they are.“

Tehran’s perception of the challenges facing it was outlined authoritatively by Iran’s spiritual leader, Ayatollah Ali Hussayn Khamene’i in a sermon on 29 July 1992. The essence of Khamene’i’s sermon was to warn Tehran, and the entire Muslim world, that they were on the verge of a fateful confrontation between Islam and the West, a confrontation that might result in the expansion of the Muslim world by force of arms. In this context, Khamene’i paid special attention to the plight of the Muslim community in Bosnia-Hercegovina because he considered its suppression an integral part of a US-led Western/Christian campaign „against the Islamic wave throughout the world.“ In short, Khamene’i’s thesis was that with the Church actively supporting the campaign against Islam, the entire Muslim world, led by Iran, must mobilize to support the Muslims of Yugoslavia and Western Europe as a whole.

In Europe, Khamene’i explained, the West wants the Serbs to „destroy that group of Muslims in that region. … They do not want an independent Muslim country in the heart of Europe.“ Furthermore, the support of the Christian West to the Serbs is intended to further the ultimate anti-Muslim objectives of the entire European community. „They want to destroy them completely so that a Muslim entity does not remain in Europe. … In the future, any Muslim entity in Europe, either as a nation or as a large minority within another country poses a threat. That is why they put so much pressure.“

Khamene’i pointed out that it is Iran’s sacred obligation to help the Muslims of Bosnia-Hercegovina not just because of their responsibility for the Muslims of the entire world, but also in view of Iran’s national defense considerations: „We are extremely concerned about the Muslims of Bosnia-Hercegovina. They are Muslims. They are our brothers. They are a helpless minority in the middle of a collective opposed to Islam in different countries. And they face an armed community backed by a strong army which posses advanced and modern weapons –these are the same people who for years equipped Iraq against us; it was the same Serbs in the capital city of former Yugoslavia.“ The entire Muslim world should rally to the help of Europe’s Muslims, and Iran will „give them every kind of support,“ Khamene’i declared.

Subsequently, the Bosnian Foreign Minister Haris Silajdzic visited Tehran in early-August and met with several senior officials. He hailed Iran’s resolute position and the inspiration of the Islamic Revolution to the struggle of Bosnia-Hercegovina. In his meeting with Silajdzic, Hashemi-Rafsanjani „declared the Islamic Republic of Iran’s readiness to extent any form of assistance to that country.“ He vowed that Iran would provide Bosnia-Hercegovina with all its fuel requirements. Silajdzic was also told that „experiences have shown that international organizations have not acted in the interests of Muslims and that it is Muslims who should care about themselves.“

Mahmud Veza’i went even further, ridiculing Western „duplicity“ concerning the plight of the Muslims. „In the heart of Europe and the cradle of freedom and democracy a newly independent nation is being massacred and annihilated in an unequal war and no serious action is being taken to prevent this human catastrophe. This is where once again this analysis gains credence that maybe this is the way Bosnian-Hercegovina Muslim must pay the price of their religious and cultural difference with the rest of the European family.“ The accusation that the population of Bosnian-Hercegovina is being sacrificed intentionally by the West because of it is Islamic soon evolved into the center of Iranian analysis of the situation in the region.

Indeed, within a few days, Iran significantly increased the level of accusations directed against the West. Now, Tehran accused the West of being the primary force motivating the killings. „When the Serbs declare they are killing the Muslims in order to prevent formation of an Islamic state in Europe, in fact they have formally notified the West of their intentions.“ Therefore, Tehran saw no alternative but for the Muslim world to mobilize and directly intervene in the fighting on behalf of the Muslims.

Toward this end, „Iran’s specific proposal is the formation of an Islamic army comprising volunteer forces from the Muslim world to defend and support Bosnia-Hercegovina’s] Muslims and prevent further massacre of innocent people whose only guilt is being Muslim.“ Tehran no longer believes that anybody would come to the aid of Bosnia-Hercegovina. „Although it is the responsibility of Europe to maintain security in that part of the world, as long as the West refuses to abide by its commitments, the responsibility should then be shouldered by the Muslims themselves.“

Moreover, Tehran warned, time was running out for the Muslim population and decisive action by the Muslim world was urgently needed. „It is about time to put an end to the Serbian crimes and this could only be done by volunteer forces from all over the Muslim world who would rush to help their brothers in faith in the Balkans,“ Tehran concluded.

Iran immediately began to study the problem and closely examine the situation in Bosnia-Hercegovina. Consequently, in early-August, a high-level Iranian fact-finding delegation led by Ayatollah Ahmad Janati was dispatched to Sarajevo. (Janati is a member of the Council of Guardians and a veteran supervisor of terrorist activities including the US and Canada in the late 1980s). The Janati delegation traveled to Sarajevo via Zagreb and crossed the front lines on the way into the Muslim heartland. Their mandate was to examine measures to confront „the genocide“ of the local Muslims. They studied the weapons supplied to the Serbs from local industries, and several foreign countries.

Upon returning from Sarajevo, Janati stopped in Vienna. There he proclaimed the supply of „weapons for self-defense“ to the Muslims as Iran’s highest priority. „It is the truth and a reality that only such help can save the lives of the Bosnians. We have already thought about that. Our foreign ministry has invited all foreign and defense ministers of the Islamic world to attend a conference on military aid in Tehran. If all countries reach agreement, we will be the first to provide this kind of help.“

Returning to Iran, Janati urged Tehran to take action, declaring that „the people of Bosnia-Hercegovina badly need arms to defend their lives and property and that Islamic countries should assist the people by rapidly forming a common army and supplying arms to avert a great human tragedy in the region. … Their major need is arms. They have resisted truly courageously. They are under great pressure now, but they lack enough arms to defend themselves and are worried about their fate; if they do not receive assistance, they may soon be defeated and their resistance may break. Something should be done, and the Islamic Republic should take the first step and overcome their needs and problems by every possible means. If the Islamic countries can form a common army or extend joint arms assistance to them, they can preserve themselves.“

In a sermon a few days later, Janati further warned that if the Muslims were defeated, they „will launch a guerrilla movement“ which would engulf all Europe. He added that in his discussions with Bosnian officials, „their main demand was for weapons.“ Janati emphasized that the fighting against Muslims in Bosnia-Hercegovina must be considered a major phase in the unfolding struggle for Islam. He explained that in recounting the atrocities committed by the Serbians against the Bosnian Muslims, „the memories of the Crusades are now being almost repeated.“ Janati concluded that „the only solution [is] that Islamic states must form a joint Islamic army and give them military and arms assistance. If Islam is to be sovereign there can be no other way.“ Subsequently, in late-August, Tehran formally declared the situation in Bosnia-Hercegovina to be a test-case for the validity of its grand strategy.

Needless to say, it would not take long for the implementation of Janati’s recommendations to commence. Indeed, since the early-summer, Muslim troops had been reinforced by „volunteers“ from the ranks of several Islamist organizations. They arrived in Bosnia-Hercegovina in answer to Tehran’s call to fight the Jihad and eager to commit martyrdom in the name of Islam. They included highly trained and combat proven volunteers from Iran, Afghanistan, Lebanon (HizbAllah), and several other Arab countries. Most of the Arab volunteers had previously fought in the ranks of Palestinian terrorist organizations in Lebanon and the resistance in Afghanistan, and in fact General Amin Pohara of the Bosnian Army confirmed that some 180 mujahideen had arrived from the Middle East by mid-August. (Iranian sources insist that their number is more than one thousand.)

Additionally, the flow of arms to the Muslim forces in Bosnia-Hercegovina also increased markedly during August as the Iranians flew into Zagreb strategically important weapons systems as part of their emergency „humanitarian“ assistance program. At the outset, Tehran began supplying the Muslim forces with high-quality weapons that might offset the tactical superiority of the Serbian forces. The weapons supplied included „several“ Stinger SAMs provided by the Afghan Mujahideen to Tehran for further distribution to „brothers in need.“

Since then, massive quantities of weapons needed to create a larger army capable of waging mid-intensity wars have been shipped from Iran, Turkey and Pakistan. For example, a 32 truck weapons convoy arrived at Konjic in southwestern Bosnia in early-August on its way to Sarajevo, and a 60 truck weapons convoy arrived there in late-August. The convoys arrived from the ports of Split and Rijeka, both in Croatia. Additional shiploads of weapons have already arrived in Ploce and are being unloaded for delivery by truck convoy. However, the security of these lines of communications is extremely precarious even though Zagreb agreed „to close our eyes“ and „not … make any problems“ to the flow of weapons to the Muslim forces.

As before, the implementation of the Croatian policy would be entrusted to the local Croat forces under Mate Boban and would be placed in position to block the convoy traffic while on the territory of Bosnia-Hercegovina. Indeed, in late-June, Boban’s forces near Busovaca seized a 38 truck weapons convoy that was on its way to Sarajevo. Moreover, Sarajevo’s agreement with Zagreb hinges on Izetbegovic’s surrendering to Croatia 17 Muslim ex-Yugoslav Army senior officers now holding key positions in his Muslim forces in order to stand trial for war crimes they had committed while in the military during the fighting against Croatia. However, it is highly unlikely that Izetbegovic can afford to hand over senior Muslim officers for a show trial and certain execution at the hands of the Christian Croats. Thus, the siege of Sarajevo and the suppression of the local Muslim population will continue with no end in sight.

Tehran’s warnings to Western Europe are not an idle threat. The greatest potential threat comes from the Muslim emigre communities in Western Europe. Even without outside agitation, the rise of the Islamic communities in Europe will be a potential source of Western social instability in the next decade.

In Western Europe, Muslim communities will constitute 25% of the population by the year 2000. (At present, Muslims constitute 7-9% of the population in the UK, and 8-10% in France.) Moreover, the Muslim emigre community, and especially the younger, European born, generation is rapidly becoming militant Islamist in outlook. Since the mid-1980s, Iran and the HizbAllah have successfully conducted a massive recruitment drive among these locally-born Muslim youth and many were provided with advance terrorist and clandestine activity training in Iran. Thus, there is in the making a formidable threat because, by a cautious estimate in mid-1991, about 3%-6% of the over 8 million Muslim emigres in Western Europe were already actively involved in Islamist activities.

However, the fundamental source of the problem lies in the irreconcilable difference between Muslim society and the West European environment. The Islamists in Europe have fundamental and uncompromising differences with the society in which they live. The Islamists consider democracy as „the worst scourge the West inflicted on Muslim society in order to destroy it from the inside and annihilate its ancestral values,“ and are therefore determined to strike it at its core.

Specifically, the religious freedom in the West are a source of trouble. Islam is a communal way of life and the vast majority of emigrants and their European born children live together isolated from, and hostile to, the society around them. The separation of Church and State is contradictory to the tenets of Islam and hence a constant source of tension. The Muslim communities demand to be allowed to retain all aspects of Islam, including laws unacceptable in the West (such as blood vengeance and the killing of females for in revenge for the desecration of family honor, to name but a few), and argue for making Islamic law superior to the civil law of the land. For Muslims, the mere acceptance of the Western law of the land means a contradiction of Islam’s tenet that the Sharia is the world’s supreme law.

Thus, in early-1992, Mohand Khellil, a journalist and sociologist living in Paris, observed that despite the seeming integration into French society of the younger, second generation of Muslim emigrants, „on every side there seems to be genuine agreement that the Maghrib immigrants are unassimilable.“ Furthermore, the economic situation in Europe and the oppression in North Africa ensures that they will not return home. Consequently, the Muslim communities of Western Europe are drawn together against a perceived all-encompassing external threat from the society in which they live. The flow of largely Islamist emigrants from

Algeria and Tunisia only helps swell a militant community already „resistant to integration.“ Thus, the growing tension between the Muslim communities and liberal society may very well result in an Islamist outburst and even armed rebellion.

Thus, sentiments conducive to Islamist terrorism are returning to Western Europe as a direct outcome of the tremendous escalation of the Islamist struggle against the West in Europe. A large segment of the Islamic communities all over Western Europe „openly expresses the ambitious program of radical Islamists engaged in total war against the West.“ For example, Salah Tamimi, a Tunisian-born activist and a university student in Paris, justifies his presence in France as a commitment to the Jihad: „I am here in France to learn from the inside out the system of the West that oppresses us, to learn its science, techniques, and tricks. I will then be better equipped to fight it … Even by violence.“

Meanwhile, the vast majority of the huge North African community in France ardently supports the fundamentalist FIS [Islamic Salvation Front] in Algeria. Indeed, there is growing evidence of clandestine organizational activities in the Muslim community in several French cities in preparation for the launching of a terrorist campaign in revenge for the support and encouragement given by the French Government to the suppression of FIS in Algeria. The local HizbAllah networks assist these clandestine preparations, and the Islamists‘ call to avenge the carnage against the Muslims of Bosnia-Hercegovina merely intensifies the turmoil of the already agitated and committed community.

Indeed, the European Islamists have a good organization with state support. As early as 1991, there had already been a surge in the preparations for terrorist activities of the Sunni Islamist clandestine organizations, all of them off-shoots of the Muslim Brotherhood, in Western Europe. At present, some 47 Sunni organizations in Western Europe are organized under the umbrella of the Islamic Liberation Party [Hizb al-Takhrir al-Islami or PLI] with headquarters near Hamburg. In mid-1991, there were some 200 PLI operatives in France alone, all of them well equipped, including having several passports with different names for each key activist.

Meanwhile, as of the summer of 1991, Iran has already begun active preparations for long-term terrorist operations in Western Europe. Most important, in this context, is the advanced terrorist training provided to Islamists from Tunisia, Algeria, France, and Belgium in camps in Sudan. In late-May 1991, the first course for „65 mujahideen who will act as a nucleus for Islamic action in Europe“ was launched. In addition to extensive terrorists and clandestine training, they also receive psychological and Islamic tempering and conditioning courses so that they can sustain clandestine operations under conditions of „materialistic Western slavery“ without losing their identity and Islamic zeal.

In the fall of 1991, these efforts were expanded with the establishment of „the Islamic Tide Brigade in Europe,“ the organization responsible for training and preparing Islamist terrorists for long-term operations in Western Europe, under the direct supervision of the newly promoted Brig.Gen. Bakri Hassan Salih, the Chief of Security Agency of the Sudanese RCC. The first target countries are France, Belglum, Holland, and the UR. In late-November 1991, a group of 16 Tunisian terrorists, a high quality assassination squad, left Khartoum for Paris and Tunis. Additional groups have begun penetrating Western Europe since February 1992.

Thus, the rejuvenation of the PLI as a terrorist organization since the fall of 1991 has come atop the establishment of a comprehensive terrorist infrastructure controlled by Syria and Iran and serving the organizations they sponsor. Between the local assets and the newly inserted detachments, the Islamist radical organizations associated with Iran and Syria have a vibrant system of activists and supporters that constitutes a ready base for operations. They also have large caches of weapons and explosives safely hidden all over Europe. There are several car-bombs, mainly „recycled“ European cars so that the licence plates and serial numbers are genuine, stashed away in several cities. A solid command and control system that belongs to the sponsoring states, mainly Iran, tightly supervises these preparations. The overt control system is exercised through diplomatic channels. The covert system is exercised through student and cultural associations used by intelligence agents and operatives. These networks can be used for deniable operations without directly involving the controlling states.

***

The current crisis in former Yugoslavia may well become the catalyst that will push the Muslim communities of Western Europe into waging a terrorist campaign as an avenging Jihad. The horrors and carnage of the war in Bosnia-Hercegovina are brought home every night to the Muslims of Western Europe by the television news. Consequently, Tehran’s argument that the suppression of the Bosnia-Hercegovina Muslims is the first step in a major campaign waged the Western governments aimed at destroying the Muslim communities of Europe is in agreement with, and strongly reinforces, the beliefs already held by these emigre communities. The stream of graphic images of violence in Sarajevo makes inescapable their confronting the possibility that this will be the fate of all Muslims in Europe, and therefore Iranian propaganda finds a receptive audience in an already radicalized community.

Thus, as the siege Sarajevo continues to intensify, so does the radicalization of the Islamist world. Consequently, the great threat caused by the continued carnage in Bosnia-Hercegovina comes from the foreign volunteers and the numerous local Muslims trained in the Middle East who are capable of carrying their avenging Jihad into the heart of Western Europe, as advocated and urged by Iran, their ideological source and sponsoring patron. These terrorists are highly trained and qualified for such operations. Moreover, when deploying into Europe they will encounter a vast local network of Islamist terrorists and operatives living in the midst of an emigre Muslim community already radicalized and agitated to be on the verge of an indigenous uprising against the West European governments.

Now, further exacerbated by the massive media coverage of the plight of the Muslims of Bosnia-Hercegovina, these Muslim communities are highly motivated and ready to provide help in the rapid expansion and escalation of the new wave of anti-West Jihad advocated by Tehran.

by Yossef Bodansky & Vaughn S. Forrest

(This paper may not necessarily reflect the views of all of the Members of the Republican Task Force on Terrorism and Unconventional Warfare. It is intended to provoke discussion and debate.)

END

Teror u Gračanici-Košara Gavrilović iz Vašingtona

http://www.srpskilist.net/vesti/teror-u-gracanici


Zvezdana Stojanovic Scott
http://www.ras-international.org/