ДИВЉИ ЗАПАД АРАНЂЕЛОВЦА

ДА И СЛЕПИ ВИДЕ – АРАНЂЕЛОВАЦ

боље у априлу 2010.г.

Ко нам до избора у априлу 2010.г.  води град под слоганом пљуни за европски Аранђеловац

У протекла два месеца од увођења принудне управе догодило се низ инцидената у нашем граду. Прошли месец у градском биоскопу догодио се скандал у којем је главни актер директор Центра за културу, Саша Симоновић, кадар СПС-а, који се потукао са водитељем дечије приредбе, а који је јавно присутним грађанима рекао да је Симоновић непрекидно опструисао програм. После ових оптужби Симоновић је истрчао на бину, пљунуо водитеља и децу која су била на бини, да би се затим бацио на водитеља и тукао га пред згранутом децом и публиком. Господину Влади Гајићу ( школски надимак Прасац ) очигледно пљување и туче на дечијим приредбама не сметају, јер отпуштање Симоновића са места директора могло би да поквари уговорену – изборну коалицију ДС-СПС.

Ако се узме у обзир и отпуштање радника из јавних установа ( углавном СПС-а), стављање чланова породице по управним одборима, сасвим јасно је да од обећања о европском Аранђеловцу нема ништа!

Тако на пример за Милутина Ђурића из СПС за старог лисца социјалисту се може рећи да је неизбежан у свакој власти, мада се понаша као да је од недавно у политици.Грађани га оптужују да његова фирма снабдева канцеларијским материјалом јавна предузећа, што потпада под сукоб надлежности.

Влада Гајић ДС је иначе пожутели социјалиста, коначно је остварио свој дечачки сан и сео на место председника Општине Аранђеловац, бар сад као председник Принудне управе.

Александар Сале Дамјанић Г17+ такозвани господин од 1000 евра-верујте да ће сва обећања испунити као и његов лидер Млађан Динкић који је испунио предизборно обећање и грађанима уплатио на име акција по 1000 евра..

Динкићу дођеш нам за још по 980 евра, отворено ти поручујемо, па дај малом Салу да нам донесе, не мора да иде преко рачуна, кад можеш себи у кешу, може и нама..

Поручују аранђеловчани на челу са Новом Србијом Удружењем Наши..

Slobodan Maras teroriše gradjane

Општински одбор ЛДП-а пред гостовање народног посланика Слободана
Мараша на ТВ СУНЦЕ  у Аранђеловцу звао полицију јер су у том тренутку
чланови организације „НАШИ„ били у телевизији ради узимања ценовника
за мале огласе. Недуго после стигла је и полицијска марица и телевизија
је била под надзором. „НАШИ„ упућују питање ЛДП-у и посланику Марашу
одакле толики страх и неспокој међу чланством његове партије, да чак и
узимање ценовника у телвизији политичких неистомишљеника мора бити под
полицијским надзором. Овакво иживљавање над грађанима који су
другачијег политичког мишљења је одлика ЛДП-а који су изгледа грађани
„вишег„ ранга јер где год се појаве празне се локали, затварају улице
и обезбеђење малтретира недужне.„НАШИ„осуђују овај чин и подсећају
господина Мараша да је и он грађанин као и сви ми поред тога што је
посланик и члан ЛДП-а.
ИНФО СЛУЖБА НАШИ

Za Vas Tatjana Debeljacki

Poštovani!

Za Vas Tatjana Debeljacki

PechaKucha je oblik prezentiranja kreativnog rada svih vrsta na vrlo efikasan i informativan način. Prva PKN je održana 2003. kada je grad domaćin bio Tokio i njezini osnivači –  arhitekti Astrid Klein i Mark Dytham (Klein Daytham Architecture – KDa).
Naziv dolazi od japanskog izraza za zvuk koji nastaje pri razgovoru: peh-chak-cha.

PechaKucha Night (PKN) su inspirativne i brze prezentacije zanimljivih kreativaca, neformalan prostor za predstavljanje i druženje te oživljavanje urbane kulture grada. PechaKucha večeri su neprofitnog tipa i funkcioniraju na način da se svaki put okupljenoj publici predstavi desetak kreativnih ljudi, neovisno o području djelovanja. Ideja je da pobliže ispričaju što rade i što ih inspirira. Nakon prezentacije nema pitanja i odgovora, to slijedi na kraju, uz glazbu i druženje. Ključ uspješnosti ovakvih prezentacija su stroga pravila: svatko tko se predstavlja na raspolaganju ima točno 20 svojih vizualnih materijala i 20 sekundi za priču o svakoj od njih, odnosno točno 6 minuta i 40 sekundi slave prije nego što na red stiže sljedeći. Navedena pravila prezentacije čine sažetima, razinu interesa stalno na vrhuncu te pružaju većem broju ljudi priliku da se predstavi u istoj večeri.

Ljudi koji se najčešće prezentiraju (ali i oni koji dolaze kao publika) uglavnom su iz svijeta arhitekture, dizajna, likovnih umjetnosti, fotografije i svih vrsta kreativnih izraza, ali nema ograničenja u temi prezentiranja, pa se tako sve više uključuju i ljudi čija zanimanja nisu iz tih područja!

Danas PechaKucha ide paralelno u 270 gradova u cijelom svijetu, a mi smo ponosni što smo Rijeku uvrstili u taj globalni kreativni krug!

No, za razliku od običnih PK večeri, ova je potpuno drugačija, a radi se o najvećoj svjetskoj virtualnoj konferenciji od jednog dana, Global PechaKucha Day for Haiti, u suradnji sa organizacijom Architecture for humanity, sa ciljem prikupljanja 1,000,000 $ u 24 sata:
sudjeluje vise od 270 gradova cijeloga svijeta
sa više od 2.000 prezentacija
i praćenjem od oko 200.000 ljudi na mjestima događanja!

20. veljače 2010., više od 270 gradova diljem svijeta koji ugošćuju PKN, spojiti će se u jedno ogromno 24-satno izdanje PK!
Sve započinje u sklopu SuperDeluxe (Tokyo), gdje je i održana prva PK prije točno 7 godina, nastavlja se u smjeru istoka grad po grad i sve do mjesta kretanja – 21.02.
Biti ce to prilika prožimanja vremenskih zona i kultura, a sve će se moći pratiti on-line!!!
Svih 2.000 prezentera okupljenih u tom jedinstvenom događanju, biti će objavljeno na web-u PKN, gdje ce zainteresirani moći vršiti dodatne donacije!
Organizirajući ove događaje, PK ne zeli samo prikupljanje novčanih sredstava i različitih donacija, već želi dočarati i približiti moć pozitivnog i kreativnog mišljenja, inovativnog pristupa, a najviše dijeljenje ideja prema promjenama i održivosti!

U suradnji sa Društvom arhitekata Rijeke, PKN Rijeka uključiti ce se u ovaj nevjerojatni projekt, na način da okupimo kvalitetna imena ljudi koji nesto znače i puno doprinose i mijenjaju živote u ovome gradu- lokalno, ali i globalno!

Bilo bi nam jako drago ukoliko biste prepoznali intres i važnost ovakvih događanja kako znamo da aktivno podupirete kulturne, sportske i edukacijske projekte i na taj način dajete nesebičan doprinos projektima i programima koji poboljšavaju kvalitetu života i doprinose kreativnom duhu naše zajednice.

:::vise o PechaKucha vecerima:
http://www.pecha-kucha.org

:::vise o PechaKucha story so far:
http://www.pecha-kucha.org/presentations/50
http://www.pecha-kucha.org/presentations/51

:::vise o organizaciji Architecture for humanity:
http://www.architectureforhumanity.org


Sanja Polić
PechaKucha Rijeka
Kružna 8/II

::: 051.320.777
::: 091.1320.111

Интервју са Епископом средњоевропским Г. Константином

ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ

17. фебруар 2010.

«Интеграција може очувати идентитет.» Интервју са Епископом средњоевропским Г. Константином

Њ.П. Епископ Константин

На почетку Великог Поста, а уочи планираног отварања двојезичног интернет портала Информативне службе Епархије средњоевропске, Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски Г. Константин дао је ексклузивни интервју нашој Информативној служби. У овом интервјуу Преосвећени Владика говори о својим сусретима са Његовом Светошћу Патријархом Иринејем, међуцрквеним односима у Епархији средњоевропској, питањима интеграције странаца у земљама средње европе, те о односу интеграције и конфесионалог и културног идентитета.

Ваше Преосвештенство, Изборни сабор у чијем сте раду и Ви учествовали изабрао је 22. јануара ове године 45. поглавара СПЦ. Који су Ваши утисци о личности и досадашњем раду новог Патријарха?

Епископ Константин: Мој први сусрет са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем био је 1966. године, када сам као ученик богословије на матурантској екскурзији био у Богословији Светога Ћирила и Методија у Призрену. Његова Светост је пре избора за Архијереја био професор, а касније ректор Богословије. Са тога положаја је изабран за викарног епископа моравичког 1974. године, а годину дана касније за епископа нишке епархије, на којој га је дужности затекао и избор за Патријарха Српског. Његова Светост је више пута боравио у епархијама које се налазе у дијаспори. Један временски период је и управљао у својству администратора епархија у Америци, дајући велики допринос превазилажењу раскола. Радујемо се да можемо да нагласимо да је мало (прво) освећења храма у Хановеру, у име Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Павла извршио 1995. године Његова Светост Патријарх Иринеј и да је узео личног учешћа на великом освећењу храма Светога Јована Владимира у Минхену 1997. године.

Његова Светост Патријарх Иринеј је након свог избора дао већи број изјава које су веома позитивно одјекнуле у свету. Пре свега мислимо на његов афирмативни однос према посети Папе Србији 2013 године. Који је Ваш став у вези са овом посетом и које би, по Вашем мишљењу, могле да буду његове последице за међуцрквени дијалог?

Епископ Константин: Отвореност Његове Светости за разговоре са представницима Римокатоличке цркве, као и других хришћанских конфесија, никада није била спорна. У томе контексту требало би разумети „његов афирмативни однос према посети Папе Србији 2013 године“, тим пре јер се ради о јубилеју када Црква није била подељена.

Када већ говоримо о међуцрквеним односима било би интересантно описати међуцрквене односе на територији саме Епархије средњоевропске, у Немачкој, Аустрији, Лихтенштајну и Швајцарској. Која су Ваша искуства на овом плану?

Епископ Константин: Као Архијереј више пута сам рекао да је разумевање хришћанских цркава у Немачкој, Аустрији и Швајцарској, била драгоцена помоћ за организовање мисије Српске православне цркве. Непосредно после другог светског рата, велики број наших сународника, углавном политичких емиграната, стицајем околности био је принуђен да борави на просторима поменутих држава. У време када је талас економских емиграната, такозваних „гостујућих“ радника, дошао у ове земље, разумевање хришћанских цркава, уступањем њихових храмова и просторија, па чак и преузимање материјалних обавеза за свештенике, било је драгоцено за организовани рад наше Цркве у дијаспори.

Однос хришћана према муслиманима је већ неколико година једна од горућих тема када се говори о интеррелигиозним односима. Свјатјејши Патријарх Иринеј је пре извесног времена једнозначно назвао муслимане нашим ближњима и нашом браћом. Какав је Ваш став по овом питању на основу искустава са муслиманима у бившој Југославији и у Немачкој?

Епископ Константин: Као ученик Осмољетке у Бијељини, у времену од 1958. до 1962. године, међу школским  друговима у одељењу било је и припадника муслиманске вероисповести. Између нас није постојала нетрпељивост по основу националне или конфесионалне припадности. Уверен сам да је свима нама у то време било незамисливо да ће доћи до несрећа за све народе на просторима бивше Југославије деведесетих година прошлога века. То ми је било незамисливо и као службенкику Епархије у Тузли од 1970. до 1977. године. Хтео бих да истакнем да се у то време причало доста о добросуседским односима, наглашавајући да добри односи са суседима имају предност чак и односу на родбинске односе.

Једно од политички најинтересантнијих питања у земљама средње Европе на чијој се територији простире подручна Вам Епархија је питање интеграције «миграната», како се сада у политичком дискурсу означавају грађани страног порекла. Какви су Ваши утисци у вези са интегрисаношћу Срба у средњој Европи? Да ли и Црква игра одређену улогу у процесу интеграције?

Епископ Константин: У разговору са нашим људима стекао сам утисак да огромна већина међу њима не прави разлику између интеграције и асимилације. Једном речју, за већину њих интеграција је у служби асимилације. Моје мишљење је другачије и сматрам да се интеграцијом може одложити асимилација, а не убрзати. Када је у питању интеграција, потребно је знати њене границе. Интеграција не сме да буде на штету идентитета, како појединца тако и народа у целини. Наш идентитет је православна вера и припадност српском народу. Све дотле док то није угрожено, можемо радити на интеграцији и укључењу како у економске, просветне, па чак и у мултикултуларне пројекте. Да се интеграцојом може очувати идентитет, говори нам пример јеврејског народа. С тим у вези сматрам да људи Цркве не треба да се плаше интеграције.

Интеграција Срба уз поштовање њихове Вере и културе има посебно дугу традицију у Аустрији: Ове године наша Црквена општина у Бечу слави 150 година свога постојања. Можете ли да нам кажете на који начин ће се овај значајни јубилеј обележити?

Епископ Константин: Када је у питању обележавање 150 годишњице од оснивања Српске православне црквене општине Светога Саве у Бечу, сматрам да би било потребно да се нагласи присуство српског народа у престоном граду Бечу и његов допринос много дуже од овог јубилеја. Срби су били у Бечу и пре Велике сеобе. Карловачки митрополити и патријарси имали су духовну јурисдикцију над свима православнима у Бечу. Храмови светога Георгија и Свете Тројице у Бечу, који сада припадају грчкој заједници, грађени су за све православне у овоме граду. Имајући у виду бројност српског народа у Бечу (према званичној статистици Аустрије 2001. године, у Бечу је живело 74.198 припадника Српске православне цркве, а српским језиком говорило чак 97.824 становника Беча, тако да је српски језик други говорни језик у Бечу), покренута је иницијатива за отварање српске гимназије у Бечу, по примеру како су неке друге националне скупине то оствариле. Наша размишљања су да Српски народ у Бечу треба да има једну елитну гимназију, по примеру као што то има Римокатоличка црква, која ће бити отворена и за оне који не припадају српском народу. Сматрамо да би услов за упис у Српску гимназију требало да буде потпуно владање језика средине, с тим да они коју буду похађали ову елитну школу, пре стицања дипломе, буду у обавези да науче српски језик са писмом ћириличним.

На који начин се у Епархији средњоевропској одржава однос са Матицом?

Епископ Константин: Епархија средњоевропска организована је као и епархије у отаџбини. Међу свештенством и вернима преовладава мишљење да смо ми део отаџбине и да је Србија наша матица. Међу младима је све пристунија свест о припадности српском народу, а југословенство је за њих прошлост, чиме су били оптерећени њихови очеви. Они говоре српски, а њихови очеви врло често се изјашњавају да говоре „југословенски“ и „наш језик“. Међу појединцима који размишљају начином како се размишљало у време пре пада Берлинског зида и распада бивше Југославије и Совјетског савеза, може се понекад чути теорија о „Српској цркви у Швацарској“, о „Српској цркви у Берлину“ и слично, како би се истакла нека посебност ових делова. Ту је и позивање на законе земље боравка, и неоснована тврдња да и наша Црква треба да се потпуно асимилира са средином где бораве њени чланови, што од нас нико не тражи.

Који су потенцијали наше заједнице у земљама средње Европе и коју улогу игра СПЦ у њеном развоју?

Епископ Константин: Наша заједница је недовољно организована. Генерације које су дозволиле себи у прошлости да буду у заблуди, желе под старе дане да нам покажу неку светлију будућност. Сматрамо да би било потребно указати веће поверење младима, и приволети их да се укључе у све структуре средине боравка. Као Црква суочени смо са проблемом како да младе мотивишемо, и да их уверимо да будућност нашег народа и наше Цркве зависи од нас самих, а не од неких других, који имају и својих проблема. Ако као народ будемо инсистрили на очувању свога идентитета, али не гетоизацијом, него интеграцојом у средини боравка, уверен сам да ћемо бити много више поштовани и цењени, него ако у свему будемо исказивали своју сервилност према другима, препуштајући своју будућност њима да о нама одлучују.

Епархија средњоевропска је, колико нам је познато, једина Епархија СПЦ која има једну систематски активну двојезичну информативну службу. Овај интервју водимо управо уочи планираног отварања новог интернет портала ове Службе. Која су ваша очекивања и наде у вези са информативним радом СПЦ?

Епископ Константин: Информативна служба Епархије је веома важна да би се разбиле предрасуде, не само о нама као народу, него и као припадницима Православне цркве. Последице санкција наметнуте српском народу од стране моћника овога света, сиромаштво, недовољна просвећеност, оптерећење заблудама прошлости, као и самодовољност, међу многима стварају апатију и незаинтересованост, што није добар знак за будућност једног народа. Српски народ је у прошлости имао много примера како треба поступати у датим околностима. Очувао се пет векова у ропству под Турцима, а сачувао је свој идентитет не само у моћној, него и у беспрекорно организованој Аустроугарској монархији, која се по много чему може сматрати претечом Европске уније. У томе контексту очекујем да ће Информативна служба бити од велике користи и помоћи, посебно младим нараштајима, на стицању међусобног поверења и изналажења најбољег решења како бисмо као народ опстали и свој идентитет, као православни Срби очували.

Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом средњоевропским господином Константином водио је одговорни уредник Информативне службе, Тихомир Поповић, потпредседник Епархијског савета и Епархијског управног одбора Епархије средњоевропске.

Четрдесет нових парохија за 18 година: Кратка биографија Епископа Константина

Епископ средњоевропски Константин (у свету Крста Ђoкић) родио се у Горњем Црњелову у Семберији 26. септембра 1946. године. Српску православну Богословију Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима завршио је у првој послератној генерацији 1967. године. Замонашио се 28. марта 1970. године, а Богословски факултет завршио је 1974. године у Београду. Радио је као службеник и секретар Епархије зворничко-тузланске од 1. марта 1970 до 30. августа 1979, а једну годину провео је у Америци на учењу језика и даљем научном усавршавању. Од 1978. до 1982. био је предавач у Богословији Св. Три Јерарха у манастиру Крка. Од 1982. до избора за епископа средњоевропског 1991. године био је професор и главни васпитач у богословији Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима.

Посвећујући посебну пажњу унутрашњој мисији односно бољем организовању црквеног живота, Епископ преко епархијских органа оснива велики број нових Црквених општина и парохија, поставља нове младе свештенике како би сваки верујући човек у својој близини имао могућност да посећује редовно света богослужења. Тако је у последњих осамнаест година основано око 40 нових црквених општина у градовима Немачке, Аустрије, Швајцарске и Лихтенштајна, а многи старији црквени центри добили су нове парохије тако да сада у многим великим градовима на територији Епархије средњоевропске делају два или више свештеника.

Градитељство и обезбеђивање трајних решења богослужбеног простора добија велики замах у последњих 18 година. Упорношћу и сталним указивањем на неопходност куповине црквених центара Његово Преосвешенство Епископ Г. Константин пробудио је код благочестивог народа жељу да се и на овим просторима покаже као народ Светога Саве који за собом увек оставља богомоље као трагове свога постојања. У току рата у нашој Отаџбини велику бригу око скупљања и слања помоћи преузела је и Епархија средњоевропска. Једна од највећих акција која се још увек спроводи јесте брига о деци ратној сирочади. У сврху организованијег рада на овом пољу основана је и епархијска човекољубна Комисија «Дијаконија» која је помогла да се последице разарања и страдања у Отаџбини лакше поднесу. Народне кухиње у Крагујевцу, Куршумлији, Београду, као и велика помоћ избеглицама биле су само један део активности која је ова комисија, заједно са немачким и другим партнерима, остварила у то доба.

Бринући се о свему овоме Епископ није запостављао ни бригу о свештеничком подмлатку. Тако је на новоосновани Православни богословски факултет у Минхену послао велики број кандидата, а многи студирају и на Богословском факултету у Београду и у Фочи. Истовремено велики труд и бригу посветио је настави православне веронауке, која се у појединим деловима Епархије – у Аустрији и неким немачким савезним државама – предаје и у државним школама.

Непосредно после свога доласка у Епархију епископ Г. Константин обнавља излажење епархијског листа «Црква» који излази четири пута годишње у тиражу од 12.000 примерака, а који служи за мисијске потребе Епархије. И издавачка делатност Епархије цвета у последњих 18 година. За време Епископа Константина основан је Фонд за мисију Епархије средњоевропске, из кога се материјално помажу новоосноване црквене општине, градња нових храмова и издавачка делатност.

Такође је установљен и «Фонд омладине» из кога се материјално помажу активности младих на епархијском нивоу и обезбеђују стипендије за студенте и богослове.

Епархија осим тога има и веома активну Комисију „Црква и друштво“ која помаже рад Цркве у комуникацији са инославнима, као и са државним и световним институцијама и остварује јединствен међуцрквени и друштвени дијалог.

Коначно, за време преосвећеног Владике Константина основана је и епархијска Информативна служба која редовно информише српску јавност о догађањима унутар Епархије, а медијима и заинтересованим читаоцима на немачком говорном подручју шаље вести везане не само за Епархију већ и за целу Српску православну цркву. Тако медији немачког говорног подручја имају прилику да се о животу Српске православне цркве информишу са самог извора.

Информативна служба

Српске православне епархије срењоевропске

Serbische Orthodoxe Diözese für Mitteleuropa

Obere Dorfstraße 12

D-31137 Hildesheim-Himmelsthür

SOKAKTUELL@aol.com

www.eparhija-srednjoevropska.org

www.sokaktuell.diozese.eu

U 22. izboru za najbolju knjigu godine učestvovala su 52 kritičara

U 22. izboru za najbolju knjigu godine učestvovala su 52 kritičara iz Beograda, Novog Sada, Mladenovca, Kruševca, Niša, Užica, Kragujevca, Smedereva, Novog Pazara, Zrenjanina, Sombora, Banjaluke, Mokrina, a predložili su ukupno 90 naslova.Svoj glas ovoj knjizi dali su: Bojana Stojanović-Pantović, Mileta Aćimović Ivkov, Sonja Veselinović, Dragan Hamović, Radivoje Mikić, Dušan Stojković, Miloš Petrović, Aleksandar Kostadinović, Zoran Jeremić, Aleksandar B. Laković, Alen Bešić, Tatjana Lazarević-Milošević, Jovan Pejčić, Goran Maksimović i Saša Radojčić.
– Verujem da će ova nagrada sa svojom tradicijom i reputacijom, javnim prestižom i rejtingom, dati novo svetlo, širu akustiku i veću javnu pažnju pesničkom opusu Živorada Nedeljkovića, njegovim knjigama koje on ispisuje dugo, strpljivo, tiho i promišljeno – rekao je Gojko Božović, glavni urednik „Arhipelaga“.Ovogodišnji izbor najbolje knjige godine, koji organizuju „Novosti“, zapravo je prvi u nizu događaja koji će tokom 2010. u Srbiji biti upriličeni povodom velikog jubileja – 100 godina od rođenja Meše Selimovića. Dodelu značajnog književnog priznanja 3. marta pratiće izložba dokumentarnih fotografija sa dosadašnjih uručenja nagrada. Naša kompanija, u sklopu proslave, priprema projekat Selimovićevih Odabranih dela. A samo šest godina pošto je minuo svetom a ostao u našim životima, osnovana je nagrada sa Mešinim imenom koja se dodeljuje 22. put. Nagradu „Meša Selimović“, na inicijativu Ognjena Lakićevića i Dragana Bogutovića, ustanovili su 1988. „Večernje novosti“ i Udruženje izdavača i knjižara.
RANG LISTA1. „OVAJ SVET“, Živorad Nedeljković- 15 glasova2. „LjETOPIS VJEČNOSTI“, Žarko Komanin- 14 glasova3. „FORWARD“, Slobodan Vladušić – 12 glasova4. „GLASOVI U VETRU“, Grozdana Olujić- 11 glasova5. „PLANETA DUNAV“, Ljubomir Simović – 10 glasova6. „SRPSKA KNjIŽEVNA AVANGARDA“, Gojko Tešić – 8 glasova„SVI NA KRAJU KAŽU MAMA“, Ljiljana Đurđić „KOFERI DžIMA DžARMUŠA“, Petar Matović 7. „DOKTOR ARON“, Vuk Drašković – 6 glasova„PISMA IZ PRASTARE BUDUĆNOSTI“, Bratislav R. Milanović „TRI SLIKE POBEDE“, Zvonko Karanović 8. „KAJA, BEOGRAD I DOBRI AMERIKANAC“, Mirjana Đurđević – 5 glasova„A AKO UMRE PRE NEGO ŠTO SE PROBUDI“, Đorđe Pisarev „MAGNOLIJA NAM CVETA ITD“, Radmila Lazić „ŽUDNjA ZA CELINOM“, Milan Orlić „PUTOPISNA PROZA MILOŠA CRNjANSKOG“, Slađana Jaćimović
SLOBODA ZA REČ I MISAOPOVODOM
nagrade, pesnik Živorad Nedeljković je rekao:
– Ono što me posebno raduje jeste činjenica da je ove godine, kao što se neretko i dosad dešavalo, među uspelim proznim ostvarenjima, otkrivalačkim književnim studijama ili pouzdanim prilozima istoriji književnosti, poverenje ukazano knjizi poezije. Jezgrovita tumačenja onih koji su usmerili svoju pažnju na nju, ali i na zbirke drugih pesnika, potvrđuju da poezija, u svakom, pa i ovom vremenu, ipak nalazi svoje malobrojne, ali istinski posvećene čitaoce. Ta tumačenja doživljavam i kao snažan eho reči Meše Selimovića da poezija „traži slobodu za riječ i misao, i odriče savršenstvo svijeta koji je bog uredio. Snom živjeti, u nadanju, u čekanju, znači ne pristajati na ovo što jest“. Mislim da se suština pesničkog stvaranja može sažeti u ovim rečima velikog Meše Selimovića.

Rasuta sećanja na šabačke Jevreje

Rasuta sećanja na šabačke Jevreje

prenosimo iz Politike

U zimu 1939. Šabac je otvorio svoja vrata za 1.300 Jevreja koje niko u svetu nije hteo da primi. Još nema obeležja za ovaj plemenit čin i tragediju koja je potom usledila


Jevrejsko groblje u Šapcu (Foto M. Mijušković)
Šabac – U Šapcu danas nema Jevreja. Sumornog 13. oktobra 1941. nemački vojnici su sve muškarce starije od 14 godina na najbestijalniji način umorili u bari Zasavici kod Mačvanske Mitrovice. U jednoj raci našlo se 1.057 ljudi Mojsijeve vere – 131 starosedelac, a ostalo izbeglice iz srednje Evrope, kojima je ovaj grad širom otvorio svoja vrata, u trenutku kada niko u svetu nije želeo da ih primi. Jevrejske žene i deca su u januaru 1942. prebačeni marvenim vagonima do Rume, a odatle peške do koncentracionog logora u Zemunu, gde su zauvek ostali…
Poslednje dve jevrejske porodice iz Šapca, čiji je predak Haim Avramović, kao oficir kraljevske vojske, čudom preživao zarobljeništvo u Nemačkoj, iselile su se u Izrael početkom raspada bivše SFRJ. O narodu koji je u ovom gradu živeo više od dva veka svedoče još samo jevrejsko groblje, najveće u zapadnoj Srbiji, zgrada sinagoge u Ulici Vlade Jovanovića, čije je vlasništvo neočekivano postalo sporno, i izložba o konfiskaciji i sekvastraciji imovine, koju je ovih dana pripremila viši arhivar Nedeljka Sarić, a otvorio sudija Okružnog suda Gojko Lazarev.
Spomen bez obeležja jeste i zapušteni mlin u krugu trgovinskog preduzeća „Nama”, u Ulici Janka Veselinovića, nekada vlasništvo vinarskog trgovca Jakova Vukosavljevića. Pred zimu 1939. godine u Šabac je stiglo 1.300 Jevreja iz Austrije i Čehoslovačke, čija su tri broda mesecima bila ukotvljena na Dunavu kod Kladova, jer je Rumunija zabranila prelaz preko svoje teritorije, a Engleska nije dozvoljavala useljavanje u Palestinu. Šabački gradonačelnik, doktor prava Miodrag Petrović, ponudio im je gostoprimstvo i u grad koji je imao svega 16.000 stanovnika počela je da se sliva reka ljudi.
Rođaka Petrovićevih, kasnije poznata šabačka učiteljica Mara Jovanović, zabeležila je svoja devojačka sećanja na otmene, odmerene, vredne i brižne ljude koji su govorili uglavnom nemačkim jezikom.
U starom mlinu bilo je smešteno 500 Jevreja, a ostali u žitarskim magacinima Drage Tošković i Praškoj bancina kraju Pop-Lukine ulice i po kućama u gradu i okolini. Ugledni domaćin Dragić Adamović iz Jevremovca prihvatio je sedmoro stranaca, a svoju vilu u Velikoj Vranjskoj otvorio je i predsednik opštine Petrović. Pridošlice su uspostavljale prisne veze sa Šapčanima, stariji ljudi su odlazili u čitaonicu i uzimali knjige na nemačkom i francuskom, a mladići i devojke pripremali priredbe.
Trojica Jevreja igrala su u prvom timu „Mačve”, od kojih je najveća zvezda bio Kurt Hilkovec, za koga se pričalo da je čuvenom Zamori dao pet golova.
Sa okupacijom sve se izmenilo… Jevrejima, i starosedeocima i izbeglicama, oduzeta je sva imovina i stavljena pod sekvestar, o čemu svedoči izložba u šabačkom Arhivu. Lekarima i zanatlijama zabranjeno je da rade, dodeljene su im žute trake, a krajem jula prebačeni su u logor na Savi.
Ubijanja u gradu počela su u noći između 20. i 21. avgusta 1941. Likvidirani su ugledni lekari dr Bora Tirić i dr Alfred Bata Koen, abadžija Milutin Jovanović, žitarski trgovac Rista Ukropina, zemljoradnici Milutin Petrović, Milorad Misojčić, Nikola Perić… Jevreje logoraše Nemci su naterali da mrtva tela obese po banderama u centru, a sutradan pokupe i utovare na opštinska kola kojima se vuklo đubre. Ubijeni su sahranjeni u zajedničkoj grobnici na Donjošorskom groblju.
Posle neuspelog oslobađanja grada, 25. septembra, iz Francuske je prebačena 342. pešadijske divizije, koja je sprovodila odmazdu. Oko 5.000 Šapčana, kojima su Nemci priključili i 1.057 Jevreja iz logora na Savi, naterani su da trče 23 kilometra do logora u sremskom selu Jarak. Jevreji su likvidirani 13. oktobra u zaseoku Poloj, između Save i puta Mačvanska Mitrovica – Zasavica. Jama je bila dugačka 202, široka 2-2,5 i duboka 2 metra. Na jednakom rastojanju Nemci su poboli 50 kočeva, a svaka žrtva morala je da ga opkorači, licem okrenutim jami. U leđa su pucala po dva vojnika.
Očevidac zločina, zemljoradnik iz Majura Milorad Jelesić, koji je iz šabačkog logora doveden da zakopava mrtve, ispričao je da su Nemci bili prostrli ćebe na koje su Jevreji spuštali novac, prstenje i sve što se moglo naći od dragocenosti. Ubijenim ljudima čupali su kleštima zlatne zube, a ako se nije moglo – odvaljivali su ih cokulama.
Stari mlin u krugu „Name” još postoji. Međutim, nema obeležje da su tu živeli i nestali mnogi sugrađani. Predsednik Udruženja likovnih stvaralaca Šapca Slobodan Peladić predlagao je da se zgrada prevori u muzej. Sinagoga je zapuštena. Posle rata, jevrejska zajednica u Srbiji predala je zgradu opštini, a od 1987. do 2009. godine ovde je bila smeštena periodika Biblioteke šabačke.
Ovih dana pojavio se izvesni gospodin Stefanović, koji tvrdi da je zgrada njegovo vlasništvo…
Miroljub Mijušković
[objavljeno: 21/12/2009]


Tragom naših napisa


Neraskidive veze Šapčana i Jevreja

Jedinstvenu plemenitost treba čuvati od zaborava, poručuje iz SAD Miodrag Nikolić, unuk čuvenog gradonačelnika Miodraga Petrovića. – Zaslugom umetnika stari mlin u kojem su bili Jevreji proglašen za kulturno dobro


Stari mlin dve godine je bio dom jevrejskim izbeglicama iz srednje Evrope Foto M. Mijušković
Šabac – „Kao unuk Miodraga Petrovića, gradonačelnika Šapca iz tog vremena, želim da zahvalim ’Politici’ za objavljivanje članka o tragičnoj sudbini šabačkih Jevreja, koji pokazuje svu divotu i ljubav stanovnika ovog grada u tim nesrećnim predratnim i ratnim godinama. Pozivam sadašnje gradonačelnike da obnove stari mlin i sinagogu, da se od njih napravi muzej prijateljstva, a sve druge objekte obeleže prikladnim natpisima, kako velika humanost Šapčana nikada ne bi bila zaboravljena.”
Ove reči, posle napisa „Rasuta sećanja na šabačke Jevreje”, uputio je Miodrag Nikolić iz Los Anđelesa, unuk poznatog šabačkog vinara Tihomira Nikolića i još čuvenijeg gradonačelnika, doktora prava Miodraga Petrovića, prethodno jugoslovenskog konzula u Bernu, Trstu i Zadru. Petrović je imao dostojanstva i smelosti da u Šabac pozove 1.300 Jevreja iz Austrije, Čehoslovačke i Poljske, koji su pred zimu 1939. godine mesecima bili ukotvljeni na Dunavu kod Kladova jer niko u svetu nije hteo da ih primi.
Nikolić je omogućio objavljivanje, po obimu skromne, ali po emocijama prebogate knjige „Šabac i Jevreji u susretu”, devojačka sećanja njihove rođake, potonje učiteljice Mare Jovanović na reku pridošlica Mojsijeve vere, od kojih je najveći deo bio smešten u mlinu vinarskog trgovca Jakova Vukosavljevića Ulici Janka Veselinovića. Posle rata ovo zdanje dato je TP „Nama”, koje ga je koristilo kao magacin tekstilne robe, a zahvaljujući entuzijazmu umetnika, istoričara umetnosti, arhitekata i menadžera u kulturi, okupljenih u šabačkoj nezavisnoj umetničkoj asocijaciji „Kolektiv”, evidentirano je kao kulturno dobro.
– Jevrejska delegacija svake godine posećuje Šabac i mesta na kojima su njihovi postradali sunarodnici boravili: zgradu vinara Jakova, sinagogu, groblje, mesto streljanja u Zasavici… Na inicijativu „Kolektiva” još 2002. godine s Jovanom Despotovićem, tadašnjim pomoćnikom ministra kulture, i Dušanom Petrovićem, tadašnjim gradonačelnikom, dogovoreno je da se zgrada obeleži kao zaštićeni spomenik. Naša asocijacija je predložila da se već dotrajali objekat detaljno rekonstruiše i pretvori u Centar za modernu umetnost – kaže za naš list predsednik „Kolektiva”, akademski slikar Slobodan Peladić.
On ističe da je grad napravio pravi potez, kada je zdanje s delom placa, u kojem su bile smeštene jevrejske izbeglice, na vreme izuzeto od privatizacije jer bi do sada najverovatnije bilo srušeno ili preprodato. Objekat ima podrum, prizemlje i dva sprata, ukupne površine oko 1.500 kvadrata. Podignut je 1930. godine, već sledećeg leta delimično je izgoreo, potom je obnovljen za prihvat izbeglica, a poslednji put rekonstruisan je 1964. godine.
– Arhitekte „Kolektiva” uradile su detaljan projekat i predale ga lokalnoj samoupravi. Prema specifikaciji radova, rekonstrukcija bi koštala oko 200.000 evra, što nisu prevelika sredstva za tako ozbiljan projekat. Naravno, Centar će sačuvati uspomenu na svoje prve, tragično nastradale stanovnike, među kojima je bilo i slikara i vajara. Nadam se da se u spisima iz tog vremena mogu naći gotovo sva imena, a s našim velikim umetnikom Rašom Todosijevićem razgovarali smo o izradi velike menore u metalu, koja bi bila postavljana ispred zdanja – ističe Peladić.
Šabački gradonačelnik Miloš Milošević kaže da plemenit čin njegovog dalekog prethodnika na funkciji Miodraga Petrovića i stradanja preko hiljadu ovdašnjih Jevreja, starosedelaca i izbeglica, zaista zaslužuju posebno mesto u istoriji grada. Svaka ideja i predlog su dobrodošli, a lokalna samouprava će potruditi da se realizuju. Jedan od prvih koraka je i registar nekadašnjih jevrejskih kuća, uglavnom u centru grada, koji je za nedavnu izložbu pripremio Međuopštinski istorijski arhiv.
Miroljub Mijušković


Smrt svuda vrebala

U bari Zasavici, koja je sada park prirode, 13. oktobra 1941. ubijeno je 1.057 šabačkih Jevreja, među kojima i 131 starosedalac iz ovog grada. Streljani su muškarci, a žene i deca su u januaru 1942. prebačeni u koncentracioni logor u Zemunu, gde su takođe umoreni. Pre okupacije, 1940. i 1941, iz Šapca su otišla dva jevrejska transporta za Palestinu. U prvom, sa železničke stanice, bile majke i deca, i za taj se zna, pošto su se kasnije javili, da je stigao na odredište. Drugi je pošao u februaru preko Bugarske, ali su brod na Crnom moru torpedovali Nemci. Šabački slikar Stevan Čalić dao je veću svotu novac dr Jozefu Vinteru, Jevrejinu iz Južne Moravske, koji je ilegalno, preko monaha iz fruškogorskih i grčkih manastira, uspeo da se domogne Palestine.

[objavljeno: 27/12/2009]
Pogledaj jos slika iz Šapca

SAJT JUGOSLOVENSKIH JEVREJA I PRIJATELJA

www.makabijada.com

Seit Montag führen die deutsche Kriegsmarine und die Luftwaffe in Südafrika ihr größtes diesjähriges Manöver außerhalb der NATO durch

Newsletter vom 17.02.2010 – Kriegsszenarien für Afrika

BERLIN/PRETORIA (Eigener Bericht) – Seit Montag führen die deutsche
Kriegsmarine und die Luftwaffe in Südafrika ihr größtes diesjähriges
Manöver außerhalb der NATO durch. Die Kriegsübung, die unter dem Namen
„Good Hope IV“ nahe Kapstadt stattfindet, wird schon zum vierten Mal
gemeinsam mit Marine und Luftwaffe Südafrikas abgehalten. Sie soll
koordinierte Militäroperationen beider Länder ermöglichen und umfasst
dieses Jahr insbesondere das Schießen mit Lenkwaffen, darunter
Luft-Boden-Raketen, wie sie auch im Krieg gegen Jugoslawien von der
deutschen Luftwaffe eingesetzt wurden. Südafrika ist bemüht, sich als
Ordnungsmacht in Afrika zu profilieren; Berlin sucht sich dies zunutze
zu machen und mit Hilfe Pretorias neue Kontrollmöglichkeiten südlich
der Sahara zu gewinnen. Die gemeinsamen Aktivitäten profitieren nicht
nur von den allgemein engen Bindungen zwischen den beiden Ländern,
sondern auch davon, dass Südafrika über umfangreiches Kriegsgerät aus
deutscher Produktion verfügt. Bei dem aktuellen Manöver, das noch bis
zum 15. März andauert und gemeinsame Interventionen in Afrika
simuliert, operieren in den Marinen beider Länder Kriegsschiffe
deutscher Werften.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57740

Medjunarodna konferencija i izlozba o novim izvorima energije u Rimu prosla u znaku dvostepenih mehanickih oscilacija akademika Veljka Milkovica!

Region Lacio za energiju dvostepenih oscilacija

Medjunarodna konferencija i izlozba o novim izvorima energije u Rimu prosla u znaku dvostepenih mehanickih oscilacija akademika Veljka Milkovica!

Na nedavno odrzanoj medjunarodnoj konferenciji i izlozbi, u subotu 13. februara 2010. godine u Rimu, koja je bila posvecena novim energetskim tehnologijama pod nazivom „Slobodna energija – od teorije do prakse, za ekolosku odrzivost regiona Lacio“ u organizaciji italijanske asocijacije „European Consumers Associations” i uz podrsku regiona Lacio (Italija), glavna atrakcija i najzapazeniji nastup ostvarilla je tehnologija iz Srbije – dvostepeni mehanicki oscilator akademika Veljka Milkovica.

Konferencija i izlozba protekli su u znaku strucne rasprave i prezentacije naprednih tehnologija koje mogu odrzivi ekoloski svet buducnosti uciniti realnim. Predstavnici italijanskih drzavnih insitutucija i strucnjaci iz  oblasti energetike, poljoprivrede, ekonomije i tehnickih struka razmatrali su nacine sto brze primene novih energetskih resenja i nalazenje alternativa za prljave tehnologije i neefikasne energetske sisteme.
I Srbija je na ovom prestiznom skupu bila predstavljena sa tehnologijom ciste energije – dvostepenim mehanickim oscilatorom akademika Veljka Milkovica iz Novog Sada (www.veljkomilkovic.com).
Clanovi delegacije iz Srbije, kao jedini predstavnici ovog dela Evrope koji su prisustovali skupu, ispred „Istrazivacko-razvojnog centra Veljko Milkovic“ (VEMIRC) iz Novog Sada prezentovali su potencijale i znacaj upotrebe ciste energije bazirane na efektima dvostepenih mehanickih oscilacija i izlozili koncept samogrejne ekoloske kuce (www.samogrejnekuce.com), a akademik Veljko Milkovic ucesnicima konferencije obratio se putem video poruke.

Kao sto je i najavljeno organizatori i domacini konferencije, Vittorio A. MarinelliEugenio Martucci, istakli su veliku vaznost prisustva tehnologije akademika Veljka Milkovica na ovom skupu iskazavsi veliku dobrodoslicu i promovisuci tehnicka resenja dvostepenih oscilacija u izjavama za medije, na naslovnim stranama svih zvanicnih promotivnih materijala i izdvajajuci najvise vremena u centralnom delu konferencije (90 minuta) od svih drugih govornika za prezentaciju dvostepenog mehanickog oscilatora.
Organizatori su izrazili veliku zelju za nastavkom saradnje sa akademikom Milkovicem i promocijom njegovog pronalaska kako u Italiji tako i u celoj EU sto ce biti i krunisano uzvratnom posetom italijanske delagacije Srbiji tokom 2010. godine.
Predstavnici „Istrazivacko-razvojnog centra Veljko Milkovic“ (VEMIRC) imali su tokom konferencije veliki broj susreta sa zainteresovanim strucnjacima, predstavnicima italijanskih institucija i posetiocima svih uzrasta  Uspostavljen je veliki broj kontakata i dogovorena dalja saradnja u cilju sto brze implementacije proizvoda i tehnologija baziranih na efektima dvostepenog mehanickog oscilatora.
Inventivnost i kreativnost tehnickog resenja sistema klatno-poluga zapazena je kod svih posetioca koji su izrazili veliko odusevljeno jednostavnoscu i sirokoj upotrebljivosti istog, pa cak i kod dece koja su iskazala zanimanje za nove mehanicke efekte pogonskog klatna.
U zvanicnu posetu konferenciji i izlozbi dosao je i Claudio Bucci, predsednik komisije za zivotnu sredinu regiona Lacio, koji je nakon upoznavanja sa super efikasnoscu dvostepenog mehanickog oscilatora dogovorio sa organizatorima konferencije sastanak na kome ce razmatrati nacini primene dvostepenih oscilacija za vodosnabdevanje i lokalnu proizvodnju struje u zemljama treceg sveta.
Dr Euro Cogliani iz italijanske nacionalne agencije za nove tehnologije, energetiku i odrzivi ekonomski razvoj, koji vec par godina prati istrazivanja akademika Milkovica, dosao je u posetu izlozbi da bi se i licno uverio u snagu i efekte sistema klatno-poluga, dok su dr Daniele Poponi iz italijanskog ministarstva za zivotnu sredinu i dr Fabio Vivirito izrazili su zelju za saradnju i razmatranje potencijala dalje primene dvostepenih oscilacija. Predstavnik fondacije iz Madagaskara koji je prisustvovao skupu izrazio je zelju i predlozio primenu dvostepenih oscilacija kao rucnih pumpi za vodu i rucnih generatora u svakodnevnom zivotu i radu stanovnistva tog dela Afrike.

U specijalnu posetu predstavnicima VEMIRC-a dosli su cak iz Brese i predstavnici istrazivackog tima na celu sa Ilariom Niboliem koji vec duzi period vrse istrazivanje dvostepenih mehanickih oscilacija i koji su izradili repliku oscilatora i veliki prototip sa klatnom teskim cak 100kg!

Rad konferencije propracen je i velikim interesovanjem medija u Italiji; najvazniji stampani mediji u Italiji kao sto je „La Repubblica“ izvestili su o odrzavanju ove medjunarodne konferencije, brojni magazini i javna glasila prenela su intervjue organizatora, sadrzaj i ucesnike konferencije, a televizijske ekipe iz Rima propratile su skup i intervjuom sa predstavnicima „Istrazivacko-razvojnog centra Veljko Milkovic“ koji su siroj italijanskoj javnosti prezentovali ultra efikasnost dvostepenih oscilacija.
S postovanjem.
PR & Web tim
Istrazivacko-razvojni centar Veljko Milkovic
Bulevar cara Lazara 56
21000 Novi Sad
Srbija
tel: 021/6366-487

Napomena: Ovu poruku ste primili jer se Vasa e-mail adresa nalazi u nasoj mailing listi i sistemu za obavestavanje prijatelja sajta www.veljkomilkovic.com
Ako ste slucajno primili ovu poruku ili je Vasa e-mail adresa greskom na nasoj mailing listi, prihvatite nase izvinjenje za nezeljnu postu.
Ako ne zelite da vise primate obavestenja i novosti sa nase adrese molimo Vas da se klikom na sledeci link odjavite sa nase mailing liste http://www.veljkomilkovic.com/mailing-lista-odjava.php
Hvala. PR & Web tim Istrazivacko-razvojni centar Veljko Milkovic © 2010