Protest radnika “Trudbenika”

Protest radnika “Trudbenika”

BEOGRAD – Grupa od 120 radnika “Trudbenik gradnje” blokirala je danas nakon 10.00 sati saobraćaj na delu ulice Bulevar kralja Aleksandra, ispred Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, zahtevajući raskid ugovora o prodaji tog preduzeća.
Predsednik sindikata Nezavisnost i predsednik štrajkačkog odbora “Trudbenik gradnje” Milan Živković rekao je novinarima da radnici traže da ih primi ministar ekonomije Mlađan Dinkić, jer već nekoliko meseci njegovi saradnici ignorišu probleme tog preduzeća.
Prema njegovim rečima, radnici traže poništavanje privatizacije na osnovu izvršene revizije Agencije za privatizaciju koja je utvrdila nepoštovanje kupoprodajnog ugovora i između ostalog konstatovala, pad kontinuiteta proizvodnje, veći od 60 odsto.
Podsetio je da je “Trudbenik gradnju”, kao deo kompanije “KMG Trudbenik” u restrukturiranju, kupila u martu 2008. godine firma Montera iz Beograda, za 580 miliona dinara.
Montera se obavezala na petogodišnje održavanje kontinuiteta proizvodnje, a od 497 zaposlenih u “Trudbenik gradnji” ostalo je 147 radnika.
Živković je istakao da protesti radnika traju više od godinu dana, da zaposleni ne rade već šest meseci, kao i da je krajem prošle godine

90 odsto radnika, njih oko 150, dobilo otkaze.
Savet Vlade Srbije za borbu protiv korupcije zatražio je 25. januara da se primenom Zakona o privatizaciji omogući raskid ugovora o prodaji beogradskog preduzeća “Trudbenik gradnja”, jer novi vlasnik ne ispunjava ugovorene obaveze.
U izveštaju o privatizaciji “Trudbenik gradnje”, koji je dostavljen premijeru Srbije Mirku Cvetkoviću, Savet je ukazao da je Agencija za privatizaciju napravila propuste tokom ranijih kontrola kuporpodajnog ugovora.
Najnoviji izveštaj Agencije za privatizaciju, kako je saopštio Savet, potvrdio je da je kontinuitet poslovanja “Trudbenik gradnje” za 65,6 odsto manji u odnosu na period pre privatizacije, da su ukupne obaveze povećane za 40 odsto, da je račun preduzeća u neprekidnoj blokadi od sredine marta 2009. godine i da je 25. novembra minus iznosio 219 miliona dinara.
Dodaje se da je potvrđeno da novi pojedinačni kolektivni ugovor nije zaključen, a da postojeći Pravilnik o radu predviđa manja prava zaposlenih u odnosu na pojedinačni kolektivni ugovor koji je važio u trenutku privatizacije “Trudbenik gradnje”.
Protest radnika Trudbenik gradnje, koji imaju dozvolu okupljanja do 17 sati, obezbeđuje policija.

Dostavila D.Stanić

OPEN APPEAL FOR THE REINSTATEMENT OF HIS GRACE, BISHOP ARTEMIJE OF RAS AND PRIZREN AND KOSOVO AND METOHIJA

Below is an „OPEN APPEAL FOR THE REINSTATEMENT OF HIS GRACE, BISHOP ARTEMIJE OF RAS AND PRIZREN AND KOSOVO AND METOHIJA.“  Please sign in support of Bishop Artemije by going to:

http://www.thepetitionsite.com/2/open-appeal-for-the-reinstatement-ofhis-grace-bishop-artemije-of-ras-and-prizren-and-kosovo-and

Please circulate this message and sign.  Send to others.  Versions in Serbian, Russian, and Greek are coming shortly.

OPEN APPEAL FOR THE REINSTATEMENT OF

HIS GRACE, BISHOP ARTEMIJE OF RAS AND PRIZREN AND KOSOVO AND METOHIJA

First week of Great Lent, 2010

We, the undersigned, address ourselves to His Holiness, Patriarch IRINEJ, and to the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church.   We respectfully but insistently declare our dismay over the unjustified suspension of His Grace, Bishop ARTEMIJE, from his governance of the Diocese of Ras and Prizren and Kosovo and Metohija and call for immediate restoration of his full authority.

News of Vladika Artemije’s removal has been met with universal shock and sadness, not limited to those of the Orthodox faith or Serbian nationality but including all friends of the Serbian people and supporters of justice.   Vladika Artemije is renowned as the authentic and true embodiment of the Serbian Orthodox Church and the Serbian people in the struggle to find a peaceful and just solution to the crises that began even before the war that was launched on Serbia in 1999.   Since that time and continuing to the present day, Vladika Artemije, with firmness and humility, has been tireless in his efforts to meet with friend and foe alike, travelling countless miles and knocking on innumerable doors, to bear true witness of the sufferings of the Christian Serbian people and Church in the Serbian province of Kosovo and Metohija.   Whether in the United States or in Europe, at the United Nations or in Russia, with government officials or private citizens, with media, academia, think tanks, legislatures, or government departments and agencies, with people of all faiths and nationalities, Vladika Artemije always has openly and boldly, but peacefully and gently, championed the truth about the monstrous and destructive nature of the policies of the western governments concerning Kosovo and Metohija.   Many of his interlocutors have not agreed with his views, and many others have.  But all have concurred in their great respect for his commitment to genuine peace and understanding, his love and care for his tormented flock, and his unshakeable defense of the Orthodox Christian faith.

It is incomprehensible, then, to see exhibited before the whole world the dismal spectacle of the unwarranted and inhumane treatment of Vladika Artemije, even stooping to the level of an invasion of his residence at the Gracanica Monastery under the “authority” of foreign troops in United Nations uniform – and even so-called “police” of the separatist, terrorist Albanian Muslim administration! – and placing him under virtual house arrest.   To take such actions against any human being, much less a Bishop and shepherd of a persecuted flock, shocks the civilized conscience in its callous and cynical contempt for due process of law and fundamental fairness.

There can be little doubt as to why this action has been taken now.  Indications have been growing for some time that the western powers, notably Washington, having been frustrated in their desire to “finish the job” in the Balkans, notably in Kosovo and Metohija, have decided to remove the person who, more anyone else, has been the insurmountable obstacle to that goal.    According to reliable information, last month at a meeting in Kosovo and Metohija hosted by KFOR (i.e., NATO), the situation in the province following Vladika Artemije’s anticipated removal already was under discussion.  While Serbia’s official state policy in defense of Kosovo and Metohija could – and should – have been stronger than it has been, the efforts of the powers illegally trying to detach the province from Serbia and empower as a “government” the criminal conspiracy of Agim Ceku, Hashim Thaci, Ramush Haradinaj, and their ilk have fallen far short of their expectations some two years after the illegal and void declaration of “independence” in February 2008.   In large part due to Vladika Artemije’s hard work, the strong majority of the world community – including Russia, China, India, Spain, Greece, Slovakia, Cyprus, Romania,  Brazil, South Africa, Indonesia, Egypt, Israel, Algeria, Argentina, Mexico, Pakistan, Morocco, Ethiopia, Ukraine, Venezuela, and many, many others – has supported Serbia’s legal and moral case in preservation of its sovereignty and territorial integrity.   Despite repeated efforts, the so-called EULEX mission has failed to insert its presence into northern Kosovo and Metohija or even to establish its authority in the province apart from a legal mandate under U.N. Security Council Resolution 1244.   Attempt by the separatist administration in Pristina to shut down so-called “parallel institutions” in the province (in reality, the legitimate state bodies of the Republic of Serbia) have failed, even with Belgrade’s meager support for those same institutions.  We take note of the following:

    • Vladika Artemije’s sharp rebuff of the visit last year to the Pec Patriarchate and Decani Monastery of U.S. Vice President Joseph Biden; Mr. Biden has long been one of the most radical advocates of violence against Serbs in Kosovo and Metohija, in Bosnia and Herzegovina, and in the Krajinas, and his presence at Pec and Decani was as welcome and appropriate as would be that of Osama bin Laden to the former site of the World Trade Center;
    • The extraordinary assembly held in Kosovska Mitrovica early this month, with Vladika Artemije’s blessing, to strengthen the unity of Serbs in the province in defense of their legal institutions;
    • The unwarranted threat, contrary to all diplomatic custom, by the foreign ministries of the United States, Britain, Germany, France, and Italy to Foreign Minister Vuk Jeremic that he must “cool down” his rhetoric on Kosovo and Metohija in anticipation of the advisory opinion expected soon from the International Court of Justice; evidently, for the Western powers, even verbal defense of Serbia’s territorial integrity is now entirely unacceptable; and
    • Washington’s continuing frustration at the inability to smother Republika Srpska Prime Minister Milorad Dodik’s assertions of his Republic’s rights under the Dayton agreement.

In short, despite only pro forma resistance from Belgrade, the program of destroying Serbia and the Serbian Church is not proceeding as planned.  So it then has become necessary to first destroy Vladika Artemije, their most visible and effective voice.  Nothing in that is surprising in light of western policies during the past two decades.  But far worse even than the current attack itself is the knowledge that the outrages against Vladika Artemije have been perpetrated by his own: by persons acting in the name of the Holy Synod and of the Orthodox Church of Serbia.

For the purposes of this appeal we do not go into the substance of the unbelievable accusations against Vladika Artemije except to say that the allegations are old ones that have long since been addressed with the Holy Synod.  Any relevant information which his accusers have in their possession, let them release.  The fact that they do not do so itself speaks volumes.

But more to the issue, what greater dismay can there be than seeing that as soon as His Holiness, Patriarch PAVLE, of blessed memory, was safely out of the way, that Vladika Artemije’s detractors in Serbia – including, it is shameful to say, even members of the Holy Synod itself! – saw the way clear to acting on behalf of their foreign masters.   In particular, it must be known that Vladika Artemije has been delivered to what amounts to a lynch mob headed by certain bishops (their names are well known and need not be stated here) who, based on personal ambition or doctrinal agendas, have long harbored resentments against Vladika Artemije and now believe they have an opportunity to destroy him.   No one, especially in Serbia, should think it is possible to avert their eyes from what is being done to Vladika Artemije, and to the monks and nuns defending him, to act as if the intended result is not elimination of Serbs in Kosovo and Metohija, and to imagine those responsible will be rewarded for their treachery.  Those responsible for the outrages against Vladika Artemije should take note of the fate of Biljana Plavsic and even Slobodan Milosevic, who, after having meekly accepted what was demanded by the West were put on trial when they had outlived their usefulness.

Accordingly, in light of all that has been related above, we declare our full support for Vladika Artemije and urgently appeal to His Holiness, Patriarch Irinej, and to all members of the Holy Synod, that they take immediate action to stop the inhumane process against Vladika Artemije and fully reinstate him.

Today, no one remembers the persecutors of Saint John Chrysostom, who three times sent him into cruel exile, from the last of which he did not return alive.  Our appeal is imperative less for Vladika Artemije, whose legacy already is secured, than for the sacred dignity of the Holy Synod itself, of the Serbian Orthodox Church, and of the Serbian people.

Soviet Intervention in Afghanistan, 30 Years Later by Srdja Trifkovic

http://www.balkanstudies.org/blog/soviet-intervention-afghanistan-30-years-later

From the March 2010 issue of Chronicles: A Magazine of American Culture:

Soviet Intervention in Afghanistan, 30 Years Later
by Srdja Trifkovic
Hoping to bolster its geopolitical position, a great power sends troops to Afghanistan and installs a puppet leader of its choice. That leader has little authority with the influential tribal chieftains and insufficient means to buy their complicity. Resistance to foreign presence soon grows into a fully-blown insurgency and leads to harsh reprisals by the occupying forces. The vicious circle becomes untenable, the great power withdraws in ignomy, and Afghanistan reverts to its usual state of Hobbesian pre-modernity.
That, in short, is the story not only of the Soviet intervention which started on Christmas Day 1979, but also of the British intervention known as the First Afghan War (1839-1842). It, too, started as a limited mission to impose a new ruler, and ended in disaster. After two miserable years 16,000 soldiers and camp followers retreated from Kabul in January 1842; only one British survivor made it back alive. Scottish poet Thomas Campbell left the war’s fitting epitaph:
Few, few shall part, where many meet!
The snow shall be their winding sheet,
And every turf beneath their feet
Shall be a soldier’s sepulchre.
Another British intervention came four decades later, when this same land – hardly a “country” in any meaninful sense – was seen in London, yet again, as central to the security of the Rajamidst the ongoing “Great Game” in Central Asia. This episode, known as the Second Afghan War, is remembered, if at all, through Kipling’s grim verses:
When you’re wounded and left,
On Afghanistan’s plains,
And the women come out,
To cut up your remains,
Just roll on your rifle,
And blow out your brains,
And go to your Gawd,
Like a soldier.
The Soviet intervention of December 1979 repeated all of the British mistakes of 1839 but the consequences were more serious. The ensuing war in Afghanistan did not ‘cause’ the collapse of the Soviet Union any more than the assassination of Archduke Francis Ferdinand ‘caused’ the First World War, but it was a catalyst that revealed and exacerbated major structural weaknesses of the Soviet system. Over half a million impressionable young men did tours of duty and became Afghantsi, disillusioned with authority and in many cases hostile to the system itself. Like their counterparts in Vietnam, they believed that politicians got them into a quagmire but denied them the means to win. The war may have been unwinnable from the outset – it’s the nature of the beast – but Moscow’s objectives remain unclear to this day. Last December 28 the Rossiiskaya Gazetamarked the thirtieth anniversary of what it called “the large-scale military operation the goal of which was a mystery to all.” Neither the Politbureau nor the military had a clear set of objectives, the Gazeta wrote, let alone an exit strategy. Former NPR Moscow correspondent Gregory Feifer in his book The Great Gamblegives credence to the claim of a Soviet general staff officer that “no one ever actually ordered the invasion of Afghanistan” –itjust happened through inertia and confusion under the sclerotic Soviet leadership of the time.
In the preceding decade it seemed that Moscow’s influence in Afghanistan was steadily growing at the modest cost of a few infrastructure projects. After four decades of uneventful rule, King Mohammed Zahir Shah was dethroned in a 1973 coup by his cousin and former prime minister Mohammad Daud who abolished the monarchy. Unlike the ineffective king, President Daud was a despot intolerant of any dissent. In 1975 rebellious Islamic fundamentalists were repressed and their leaders fled to Pakistan, which gave them political and financial support. While continuing to receive economic aid and arms from the Soviets, Daud also clamped down on the small but influential pro-Moscow People’s Democratic Party of Afghanistan. In April 1978, after one of its leaders was killed, the PDPA temporarily overcame its factional squabbles and colluded with sympathetic army officers to stage a coup. Daoud and his family were killed and Afghanistan became a “democratic republic” under PDPA secretary-general Nur Muhammad Taraki.
What followed was a compressed Marxist version of the Shah’s experiment in neighboring Iran, minus the petrodollars: massive modernization from above, imposed on a society steeped in Islamic tradition. Within months a series of decrees presumed to abolish traditional Sharia practices such as arranged marriages and polygamy, ban usury (endemic in the villages), and mandate shool attendance for girls. The local village elite, Muslim clergy and landowners, were treated with disdain or outright hostility. The young PDPA activists, mainly students, were sent into the countryside to “reeducate” the people.
Then came the politically explosive decision to announce the cancellation of farmers’ debts to landowners and the start of an ambitious agrarian reform program. Although meant to benefit them, such measures could not buy the support of mainly illiterate peasants whose world view was founded on village traditions accentuated by Islam and a historic hatred of foreigners. Yet those same measures caused dismay among the powerful landowners and tribal leaders who were not offered a compensating stake in the new order. In the summer of 1978 the Nuristani elders started a rebellion in eastern Afghanistan, invoking Allah against Taraki’s “infidel” regime. The change at the helm in September, when Taraki was killed in a palace coup by his PDPA rival Hafizullah Amin, made no difference. The insurgency soon spread to other ethnic groups. The government tried to respond firmly, executing captured rebels and their suspected sympathizers. The army rank-and-file proved unreliable, however. As tens of thousands of soldiers deserted or joined the rebels, Kabul appealed to Moscow for military assistance. Instead of being integrated into the “socialist community of nations,” Afghanistan was turning into a liability.
Starting in early 1979 the Soviets provided military advisors, helicopter pilots, tank drivers, and presidential guards, but Moscow was reluctant to commit large regular units. The U.S. decision in July 1979 to arm the rebels – which became known later as Operation Cyclone – may have forced the Kremlin’s hand. As President Jimmy Carter’s national security advisor Zbigniew Brzezinski said many years later, “According to the official version of history, CIA aid to the mujahideen began during 1980, that is to say, after the Soviet army invaded Afghanistan… [b]ut the reality, secretly guarded until now, is completely otherwise.” The goal of the policy, he said in a 1998 interview, was to provoke a Soviet military response: “We didn’t push the Russians to intervene, but we knowingly increased the probability that they would… That secret operation was an excellent idea. It had the effect of drawing the Soviets into the Afghan trap.” A delighted Brzezinski wrote to Carter a note on the day that the Soviets officially crossed the border, declaring “We now have the opportunity of giving to the Soviet Union its Vietnam War.”
In addition the Soviets were concerned that President Amin was losing control. The KGB residents in Kabul warned his “harsh repressions” would consolidate the opposition and that Amin’s reliability as an ally of Moscow was becoming uncertain. The Soviet objective at the start of the intervention appears to have been no more than change of leadership and temporary presence to consolidate the new ruler while the client Aghan army reasserted government authority in the rebel areas. Amin was killed on the first day of the operation by Soviet special forces, Kabul radio announced that the country was “liberated” from his misrule, and one of the PDPA’s founders, Babrak Karmal, was flown in from Prague to take over. The immediate military objective of securing Kabul was completed swiftly and efficiently, but the pacification in the provinces did not go smoothly.
First of all, the Soviet army was not made for an anti-insurgency role. Its doctrine, tactics, training, and order of battle were predicated on a war against NATO forces on the plains of northern Central Europe. It was ill prepared to fight an elusive enemy in an unfriendly terrain and without a clear set of objectives defining success. It invariably achieved tactical successes against the Mujahedeen but failed to translate them into strategic gains even after deep penetration oftheir strongholds, notably in the Panjshir Valley.In the 19th century the Tsarist army knew how to do counterinsurgency effectively, in Central Asia as well as in the Caucasus. A century later those old skills needed to be re-learnt and a new combat doctrine developed. By the mid-1980’s specially trained air assault and spetsnaz forceshad the skills,but it was too late to compensate for the absence of doctrine.
Secondly, the Mujahedeen had supply bases and sanctuaries in the neighboring Pakistan and (to a lesser extent) Iran, which provided them with logistic and, just as importantly, moral support. Assured of Western backing, they felt that they could not lose – short of the Soviets engaging enormous forces and chasing them across Afghanistan’s southern, eastern and western borders, which was diplomatically out of the question. External support coupled with the traditional martial spirit, hatred of foreigners and invocation of Islam, provided a steady influx of motivated recruits to different “Muj” groups all over the country. Those groups remained fragmented and tribally based but they could not be defeated in detail. Pacification of one area usually coincided with a fresh flare-up in another, previously “pacified.” Paradoxically, the decentralized nature of the “Muj” resistance meant that there was no center of gravity where a massive concentration of superior Soviet forces could secure a decisive outcome.
Thirdly, the Soviet Union was no longer as indifferent to the outside world’s disapproval as Khrushchev had been in October 1956, when he crushed the Hungarian revolution. The U.S.-led boycott of the 1980 Moscow Olympics was psychologically more effective than many Americans realized at the time. In Brezhnev’s dotage the Soviet leadership lacked the ruthlessness and singularity of purpose which it displayed just over a decade earlier, in 1968, in Czechoslovakia. The Kremlin’s reluctance to unleash the army and allow it to use indiscriminate reprisals would have seemed quaint, as well as treasonous, to J.V. Stalin.
Fourthly, in spite of the Soviet regime’s control of the media and public discourse, no domestic consensus on the war could be constructed. Long used to communicating its foreign policies in terms of Marxist dogma – “internationalist duty,” “response to foreign aggression,” etc. – the Kremlin could not bring itself to present the intervention in simple geopolitical terms: that having a friendly regime in Afghanistan, in the southern backyard of the USSR, was a national security prerequisite of the highest order which made all associated sacrifices justified. Had it done so, the public (in the Union’s Slavic heartland, at least) could have responded more favorably. Realpolitical arguments were invoked years later, when it was too late. The Soviet Union lacked the political will to fight a war in Afghanistan at both ends of the hierarchy.
Fatally for the Soviets, the political solution was impossible. Babrak Karmal did reverse some of the contentious policies of his doctrinaire predecessors, invoked the name of Allah in his speeches, replaced the irritating red flag introduced by Taraki with the traditional Afghan tricolor, and released thousands of political prisoners. Nothing worked for him, however: he was fatally tainted by the fact that he was installed by foreigners and depended on them. The same problem applied to his more ruthless successor, Mohammad Najibullah, who took over from Karmal with Soviet approval in 1986. He was able to retain limited control for a couple of years after the completion of Soviet withdrawal in 1989, but his long-term destiny was sealed.
The most enduring legacy of the Soviet intervention in Afghanistan is the growth of political islam and jihadist terrorism as a global phenomenon, but the decision to turn militant Islam into a tool of policy was made in Washington. Brzezinski’sunstated assumption was that militant Muslims could be used and eventually discarded. In his now famous interview with Le Nouvel Observateur in January 1998, asked if he had any regrets about the consequences of his policies almost two decades later, Brzezinski was indignant:
B: Regret what? That secret operation was an excellent idea… Indeed, for almost ten years, Moscow had to carry on an unsupportable conflict that brought about the demoralization and finally the breakup of the Soviet empire.
Q: And neither do you regret having supported the Islamic fundamentalism, giving arms and advice to future terrorists?
B: What matters more to world history, the Taliban or the collapse of the Soviet empire? Some stirred-up Moslems or the liberation of Central Europe and the end of the Cold War?
Q: Some stirred-up Moslems? But isn’t Islamic fundamentalism a world menace today?
B: Nonsense! There is no global Islam.

The rest, as they say, is history. Let us end by noting the almost hysterical exaggeration in Brzezinski’s conceited claim. Afghanistan was not the graveyard of the Soviet system. Most fighting was Afghan on Afghan: the Soviet commitment was limited; the casualties (15,000 killed in combat) were not very serious on an annual basis and were certainly not regime-threatening. The Afghan blunder was bad for military morale and expensive, but not fatar. It is more reasonable to assert that all the conviction had leached out of the Kremlin well before Brezhnev was dead. The USSR was the husk of a dying system before a single Soviet soldier crossed the Afghan border.

ZNAJU LI VLADA I GRAĐANI DOVOLJNO O TOME DA BI MOGLI USVOJITI REZOLUCIJU KOJOM SRBIJA PRIHVATA ODGOVORNOST?

ZNAJU LI VLADA I GRAĐANI DOVOLJNO O TOME DA BI
MOGLI USVOJITI REZOLUCIJU KOJOM SRBIJA PRIHVATA ODGOVORNOST?
ISTINE I ZABLUDE OKO SREBRENICE
Činjenice sa kojima svako treba da bude upoznat
1. Jedini neposredni izvršilac zločina u srebrenici u julu 1995. koji je osuđen od strane Međunarodnog tribunala za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju (tzv. Haškog tribulana) je Dražen Erdemović, HRVAT iz okoline Tuzle. Sklopio je dogovor sa Tužilaštvom i osuđen je na minimalnu kaznu, na osnovu sopstvenog priznanja, čiji je sadržaj nekoliko puta menjao. Ključna tačka dogovora sa Tužilaštvom bio je uslov da mora svedočiti protiv srpskih optuženika. ZAŠTO SRPSKA DRŽAVA TREBA DA PREUZME ODGOVORNOST ZA ZLOČINE U KOJE JE BOSANSKI HRVAT ERDEMOVIĆ BIO UMEŠAN, I TO NA OSNOVU NJEGOVOG KONTRADIKTORNOG I NEPOUZDANOG SVEDOČENJA? Dalje… (preko banera, „Istina o Srebrenici“ koji se nalazi u stupcu banera na desnoj strani Glasa Dijaspore).

Фонд Слободан Јовановић – Билтен број 9

Фонд Слободан Јовановић
Билтен број 9

Трибина Фонда Слободан Јовановић:

Најава Трибине Фонда:

Мирослав Лазански и Бранко Крга о Србији и НАТО

Поштовани пријатељи,Фонд Слободан Јовановић има част да вас позове на своју трибину из циклуса “Србија и НАТО”. Учествују: генерал – потпуковник Бранко Крга и Мирослав Лазански. Задужбина Илије М. Коларца, мала сала, Београд, четвртак 25. фебруар 2010. године у 19.30 часова. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Трибина Фонда:

Срби су за НАТО „балкански Руси“

Професор др Миломир Степић

Срби су за НАТО „балкански Руси” и зато је НАТО применио стару-нову „формулу обуздавања“: мала Србија-стабилан Балкан, оценио је проф. др Миломир Степић на трибини Фонда „Слободан Јовановић“ одржаној у Коларчевој задужбини. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Војна неутралност:

Принцип активне неутралности у 12 тачака

Душан Пророковић и Бошко Обрадовић

Принцип активне неутралности подразумева надоградњу на прокламовану војну неутралност Републике Србије, као и уважавање основа неутралности које произилазе из закључака Хашке конференције из 1907. године… ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Одбрана:

Отказ Шутановцу

Мирослав Тинтор

Они којима Шутановац жели да нас приведе сматрају да су легалне институције државе Србије на Косову претња за безбедност и спремни су да реагују на сваку претњу. Шутановца треба подсетити да на северу Косова не делују никакве институције тамошњих Срба, као и да тамо није реч о некаквом САО Северно Косово. Тамо делују само структуре државе Србије, исте оне државе којој је Шутановац министар одбране. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Безбедност:

Смисао и бесмисао референдума о НАТО-у

Драгомир Анђелковић

Штавише, ако референдум сада и не буде расписан, на крилима иницијативе да се то деси, и полета који буде створен током расправе која ће се неизбежно распламсати, противници НАТО-а, који су доминантни међу Србима, мобилисаће своје снаге и изоштрити уверења. Политичко-интелектуалним снагама које стоје иза садашње приче о референдуму одговара све, од тога да он успе, преко тога да он пропадне, па до тога да народног изјашњавања и не дође. Само им не одговара да допусте подмукло „кување српске жабе у НАТО сосу“. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Коментар:

„Интелектуалци“ и референдум о НАТО

Петар Т. Петковић

Истине ради, у самом тексту Захтева, као и при његовом представљању на конференцији за штампу, термин интелектуалац ни речју није поменут. Једина квалификација која се у текста апела користи гласи „Ми грађани Србије…“ Потпис на Захтев за расписивање референдума нико није ставио из уверења да је интелектуалац, већ из уверења сопствене одговорности… ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Косово и Метохија:

Владика Артемије

Игор Јовановић

после свега, вреди се запитати и о резултатима превирања у СПЦ-и. После поделе међу српском заједницом на Косову, видљиве на косовским локалним изборима 15. новембра, дошло је и до поделе у тамошњој епархији СПЦ-е. Ствари су отишле толико далеко да су се монаси потукли у порти манастира, дан пре почетка Васкршњег поста. Ако је избор патријарха био важан корак за учвршћивање СПЦ-е, као једне од челних институција српског друштва, онда су дешавања око владике Артемија велики корак ка разграђивању тог положаја. А тиме губимо сви, баш сви. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Косово и Метохија:

Удри српске „тврдолинијаше“

Александар Митић

Прошла година је тако протекла у кулминацији хистерије о правном вакуму на северу Косова и о српским “тврдолинијашима” као главној претњи за мир и безбедност на Балкану. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Косово и Метохија:

Српске светиње под албанском заштитом

Слободан Рељић

Иначе, идеја да се „српске светиње“ после „Милосрдног анђела“ дају Албанцима на чување није од јуче. Баш почетком те 2004. немачки генерал Холгер Камерхоф је „процењивао ситуацију у овом граду (Призрену) као ‘стабилну’“ и „инсистирао на смањењу снага КФОР-а и распуштању контролних пунктова“. И онда се у дану ту нашло у пламену „осам цркава о којима је наводно требало да брине Косовска полицијска служба“. То што није успело Камерхофу успеће генералу Бентлару. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Одговорност и помирење:

Шта се стварно догодило у Сребреници

Група грађана за истину о Сребреници

Знају ли Влада, Скупштина и грађани довољно о томе да би могли усвојити резолуцију којом Србија прихвата одговорност? Недопустиви је парадокс да по препоруци највишег политичког руководства, Народна скупштина требало би да у име свих грађана добровољно прихвати одговорност за злочин за који је Међународни суд правде одбио да Србији припише кривицу. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Одговорност и помирење:

Еволуција Резолуције

Љубиша Спасојевић

Овај удружени подухват ће житељима Србије, а посебно многогрешним Србима, као и заинтересованим странама из иностранства, показати и доказати да је држава Србија, заједно са РС-ом, учесник „удруженог злочиначког подухвата“, односно да су Срби криви као народ. Марти Ахтисари, архитекта и нобеловац, је изрекао исту тврдњу. На тај начин резолуција еволуира у стуб који подупире независност монструм- државе Косово, што ће свакако судије МСП имати у виду приликом доношења мишљења о законитости цепања територије Србије. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Одговорност и помирење:

Сребреница, истина, право, морал и политика

Душан Пророковић

Тешко ми је да говорим о Сребреници, јер је прича о Сребреници и њеној околини, од марта 1992. до јула 1995. године, прича о „континуалном“ трогодишњем злочину. Злочину снага Насера Орића и Нурифа Ризвановића над српским становништвом у Братунцу, Сасама, Скеланима…У само једном дану, приликом упада у зворничку Каменицу, убијено је више од 250 људи, за шта је, већ споменути Орић, одликован „Златним љиљаном“, највишим одликовањем Армије БиХ. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Западни Балкан:

Мирно Море, шјор Иво

Слободан Рељић

Западни Балкан, име којим нас је у време опште трaнзиције, знајући колика је наша љубав према Западу, почаствовала мајка Европа, већ се вратио свом неспокоју. А наше муке су тек у најповршнијем слоју – материјална беда. Кад се све сабере и одузме, наш највећи проблем је одсуство сваког самопоуздања. Нико нема идеју како изаћи из слепе улице, сви чекамо да будемо изведени.Тако је, у трену, читав Западни Балкан „триповао” да нешто од тога има у Иви Јосиповићу. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Међународно право:

Моралне замке техничке противтужбе

Горан В. Ђорђевић

Ко даје право „техничарима противтужиоцима“ да се поигравају са стотинама хиљада жртава, са том непрегледном патњом и страдањем које као да још увек није завршено? Зашто се Јасеновац, Пребиловци, дечији логор у Јастребарском или Глинска црква своде на „беспућа повијесне збиље“? Да ли је икада пало на памет Јеврејима да тргују Холокаустом, и да Јад Вашем претворе у место вештачења… ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Здравство:

Оставка Томице Милосављевића

Слободан Рељић

Стекао се утисак да никад Томици ни за шта није толико било стало да се нешто спроведе као за H1N1. Објашњење како је то само несебична брига за „народно здравље” звучи непристојно и непримерено времену у коме је то здравље много више угрожено неким другим опасностима, па то не узбуђује ни министра здравља ни читаву владу. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Медији:

Презапослени режимски спин мајстори

Мирослав Тинтор

Да ми нисмо преварени путници било би занимљиво посматрати како нас све заваравају на том путу за нигде. Како своје неуспехе покушавају да сакрију приказујући нам их кроз ружичасте призме својих маркетиншких експеримената. Морали сте приметити да, по њиховом речнику, људи у Србији не добијају отказ. Јер, сва та сила новонезапослених у жаргону овдашњих спин доктора само је радна снага „обухваћена рационализацијом”. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Спорт и међународни односи:

Сменити Душка Вујошевића, хитно!

Слободан Рељић

Замислите кад би се наше „за европску Србију“ власти понашале тако! Да сад они запну и кажу: ми ћемо сами да се саберемо и одизмемо и да се бескомпромисно боримо за своју ствар. Да не верују људима из Европске да их наш успех инетресује колико и нас саме, ако не и више. А Вујошевић то ради наочиглед свих. Има нечег дубоко болесног у самој идеји да се Србија понаша као да може да побеђује у Европи. Зна се докле је то нас довело. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Сиромаштво:

Српска и балканска евросиротиња

Бранко Радун

А какве су наде биле рођене пре две деценије, када су нам говорили како је „постојање сиромаштва доказ неспособности власти”! А какве су тек биле рођене када су обећавали стотине хиљада нових радних места, улазак у ЕУ-у и социјално одговорну владу! Уместо свега, под режимом „социјално одговорне владе”, једино се приближавамо сиромаштву. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Социјална политика:

Колико гласни треба да буду позиви за узбуну

Слободан Рељић

Полицијско је да се брине о народу, а Влада има важнија посла. Шаље економске дипломате у свет! То је још један од Млађиних наума који ће сигурно државу, а и оне јадне људе с пруге, коштати много, и нико жив не зна шта може донети. „Важно је да у овом тренутку, када је криза на измаку, Србија енергично крене у што боље стратешко позиционирање у економски јаким земљама“, саопштава Јелена Марјановић, Динкићев овлашћени гласноговорник у овом пројекту. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Социјална култура:

Бедни „Риалити“ уместо реалности беде

Бранко Радун

Међутим, није нам тема толико панк, колико једно његово култно медијско чедо. Вероватно се сећате серије „Макс Хедром“, која се на нашој телевизији приказивала крајем осамдесетих? Изведена из једног „сајберпанк“ филма, ова серија је домаћој публици, сасвим неспремној на све што ће уследити на овим просторима, ипак приказала, као на длану, борбено поље на коме ће се одвијати тешке злоупотребе модерне технологије, способне да креира „виртуелну“ стварност и „виртуелне“ личности. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Војводина:

„Корхецов статут“, једини успех аутономаша

Душан Ковачев

Аутономашка политика никад у историји није добила никакву плебисцитарну или референдумску подршку народа. Напротив, увек је била октроисана. Народ је гласао за ову власт јер им је обећала експресни улазак у Европску унију, нова радна места, раст стандарда, социјалну одговорност, побољшање здравствене заштите, пензијског осигурања… Међутим, једино што је кадра да одради, било је усвајање „Корхецовог Статута“ Војводине, акт без икаквог демократског легитимитета. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Правосуђе:

Знају они добро…

Љубиша Спасојевић

Ћути, не замерај се, не питај, не мисли, не буни се, покори се, слушај, је порука свих ових примера и начин на који треба да васпитавамо децу, начин на који ми треба да се преваспитамо, јер ћемо у супротном и ми добити пресуду без суђења садржану само у једној реченици „Знају они добро…“. Ту поруку преносе медији. Јер и тамошњи (не)запослени су добро осетили шта значи „Знају они добро…“ ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Афоризми:

Ако приступимо НАТО-у, победићемо сами себе

Иван С.

Tребало је да ми возимо Фиат, а не он нас… ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

О Слободану Јовановићу:

Спомињали су га они који су га псовали

Матија Бећковић

Није прошло ни пола века, а оних који су били срећније политичке звезде нигде нема. А Слободан Јовановић израња пред очима нових нараштаја већи него што је икада био. Можда је најапсурднија оптужба у историји наших апсурда, д аје Слободан Јовановић једини човек који је рат провео у Лондону, а постао “ратни злочинац и сарадник окупатора”. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

О Фонду:

Фонд Слободан Јовановић је основан у Београду 26. септембра 2008. године у част и славу академика Слободана Јовановића. Фонд упознаје јавност са делом, визијама и стремљењима, овог, деценијама забрањеног и неправедно запостављеног великана српске научне мисли. ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ »

Препоручите наш сајт својим пријатељима и проследите им овај билтен!

Ako Vam tekst biltena nije razumljiv, podesite računar na ćirilicu.

Фонд Слободан Јовановић – Билтен број 9
(+381)11 20 30 110, Страхињића Бана 4, 11000 Београд, Србија
http://www.slobodanjovanovic.org/ | kontakt@slobodanjovanovic.org
Ако не желите више да примате билтен, пошаљите нам имејл са субјектом „Одјава“ на

Нова Србија позива истражне органе Државе Србије

Нова Србија позива истражне органе

Државе Србије

Месни одбор Аранђеловца Нове Србије позива истражне органе да јасно саопште грађанима Аранђеловца да ли су најновија привођења власника и бивших директора „ Пештан“-а, највеће приватне фирме у Шумадији, још један политички трик владајућих странака пред локалне изборе, јер знамо како су се и предходна хапшења завршила.

Сумња је већа, јер како објаснити да господин мр Влада Гајић није позван ни на информативни разговор, а био је генерални директор „Пештан“-а. И отуда сумња ако он као директор није знао да се држава поткрада за милион и по еура онда су његова стручна знања веома скромна и још горе може бити да је он знао за то, а прикривао. Е онда се питамо како ће он располагати нашим новцем на месту председника привременог већа и штитити интересе грађана, када није знао или није умео да заштити свог послодавца.

Нова Србија тражи одговоре на ова питања, јер не желимо да се због дневне политике уруши једна од ретких фирми која ради у Аранђеловцу и због тога тражимо да се господин Божидар Петковић брани свим регуларним правним средствима Републике Србије, како би иста држава имала од чега да наплати порез…

Доставила: Д.С.

OGORCENJA – autor, DUSANKA MILATOVIC

OGORCENJA
VUKOVI SU POJELI JAGANJCE
BESNE PSE SU PUSTILI NA NASU DECU
PESNIKE SU PROGLASILI LUDIMA
DIVE SE DEMONIMA BOGOVIMA SE ZAMERAJU
OBLACE PROZDRLJIVA ODELA
ZAMAJAVAJU NAS LAZIMA OTIMAJU GRABE LAJU NA ZVEZDE
KLANJAJU SE JEDNI DRUGIMA TAMTE ZA VAMTE
JA CU TEBI AKO CES TI MENI
BEZUSLOVNI USLOV
I SVE PREKO LESEVA
SAMO DA TO NISU NJIHOVA DECA
KUPUJU ULAZNICE ZA DRUGE GALAKSIJE
O BOZE SVE IM SE MOZE
LOKVE KRVI KOSTI PEPEO ZGARISTA
NIJE TO NJIMA NISTA
DOK ZEMLJA VRISTI I NEBO PLACE
ONI IMAJU SVOJE NAVIJACE
NI NA SAHRANE NE DOLAZE
SEM U SLUCAJU DA IH JE POKOJNIK
ZA ZIVOTA ZADUZIO
KAD STANU NA SMRTNU STAZU MALO SE PRENU
CIM ODU ODMAH ZABORAVE
SVOJIM STARIM PUTEM OPET KRENU
TAKVI SU ONI
ZIVU NAM DECU PROZDIRU
DOK SE NAMA TUGUJE
U ZEMLJI MRTVIH
NAJBOLJE SE TRGUJE
DUSANKA MILATOVIC