Александар ПАВИЋ: Борба за Косово или три корака ка српској слободи

Борба за Косово или три корака ка српској слободи

 

Александар ПАВИЋ | 27.02.2013 | 00:01
 Фонд Стратешке Културе
АЦА ПАВИЋ
 Тако близу а тако далеко. Слобода за Србију. Ствар је толико једноставна и очигледна да је за већину компликована и невидљива. Србија сада има прилику да освоји своју слободу у три лагана корака:

1.Зауставити бриселске преговоре.

2. Заустављање бриселских преговора аутоматски зауставља и “европске интеграције”и признање “Косова”.

3. Заустављање “европских интеграција” и очување косовске тапије враћа Србији слободу избора.

Таква – и само таква Србија добија прилику да постане господар сопствене судбине.

На првом месту зато што је у ЕУ чека само судбина колоније. То јест – када би икада у ЕУ била примљена, зашта не само да не постоје никакве гаранције, већ ни било какви реални изгледи.

На другом месту зато што тада Србија добија прилику да се окрене својим правим пријатељима и природним савезницима, а не лажним “стратешким партнерима”, који ће, као што је случај са западним силама или да исисавају њена богатства за сопствени рачун или, као што је случај са америчким вазалима попут Турске и Емирата, да заузимају место које би иначе преузели њени већ поменути пријатељи и природни савезници.

Само таква, слободна Србија би могла да заштити своју пољопривреду– тј. једног од својих крунских драгуља. Само таква Србија не би била приморана, као што је сада обавезна да учини према Споразуму о стабилизацији и придруживању са ЕУ, да продаје своју земљу странцима– од којих ће многи бити само експоненти држава или снага чији су интереси супротстављени Србији. Само таква би Србија дошла у прилику да (изнова) развија сопствену индустрију и (стварну) предузимачку класу, и да се ослања на своје, па тек онда на стране инвестиције.

Само таква Србија би била оспособљена да сачува своју целовитост – уместо да удовољава спољним захтевима који воде у даље распарчавање земље, као што су “унапређена” војвођанска аутономија какву већ сада наговештава Шеф канцеларије за Косово о Метохију, Александар Вулин.[1] Или “аутономија” за рашко-полимску област, какву најављује Муамер Зукорлић, уздајући се у “искреног четника” Томислава Николића.[2] Или источна Србија умањена за апетите великобугара огрнутих у жуто-плаве бриселске барјаке.

Тек тада би се стекли услови да одлуке поново почну да се доносе у Београду, а не у Бриселу,Вашингтону и/илиБерлину, тј. свуда само не у Србији. Тек тада би се војска Србије градила и пројектовала према сопственим потребама, а не према амбицијама и интересима глобалних “усрећитеља” – чија је једна од нескривених амбиција управо та да Србија буде што мања и слабија а, ако је могуће, да је уопште и нема.

Више него икада, сада би требало да је јасно да Косово није “баласт, како тврде малодушни, потплаћени или безидејни, нити да је Косово мамац којим се привлаче а затим и разочаравају бирачи. Косовоје, као што је увек и било, као што му је очигледно суђено да увек буде – кључ српске слободе, правде иистине.

Митинг Косово је Србија

Сад се враћамо на почетак текста, тј. на ставку 1. и кључно питање: како зауставити тзв. бриселске преговоре? То не би смео да буде проблем – ако уопште постоји већ увелико извикани “патриотски блок”, који наводно може да рачуна на 20-30% бирачког тела (уствари, ако је судити према степену евроскептичности који региструју чак и контролисане анкете, или проценту оних који би изабрали Косово пре него ЕУ – то бирачко тело је потенцијално много веће).

Нека се групације које га чине никада не уједине у предизборну коалицију. Нека, ако нема друге, наставе да гаје (не)оправдану међусобну суревњивост. Али – дужне су да се уједине око једне ствари, која им је свима у програму: око одбране Косова.

И управо се сада пружа та прилика, да се са (програмских) речи пређе на дело. Половина априла – тачније 16. април, дан када ће Европска комисија поднети извештај Савету ЕУ о напретку Србије на “европском путу”, тј. у предаји Косова – циљ је на који патриотски блок (са или без наводница) може – и мора да пуца. Да дотад организовано, сложно мобилише довољно људи – макар једнак броју Бугара који су срушили владу због високих цена струје – који неће дозволити даљу предају Косова и гурање косметских Срба у чељусти Тачијеве монструм-државе.
За оне, малодушније, који сматрају да је то “прекратко” – постоји и “поправни” рок: до (какве ли случајности!) Видовдана, 28. јуна, када државе-чланице ЕУ треба да донесу одлуку о томе да ли би благоизволели дати Србији комад магле који се зове “датум” за започињање преговора о приступању ЕУ.

Све ово не би требало да буде тешко. Радикали су показали да могу да окупе више хиљада људи, када су обележавали десетогодишњицу злочиначког хашког утамничења Војислава Шешеља. ДСС је показао способност да пред националним форумом и у Народној скупштини објави да је власт спремна на предају целокупног Косова.[3] Мање организације су показале да су у стању да удруженим напором изведу неколико хиљада људи на протест против границе са Косовом и Метохијом. Двери редовно објављују жестоке критике на рачун косовске политике садашње владе. Трећа Србија се, усред донедавно непријатељске територије, бори за повратак ћирилице у јавни простор. Има их још.

Све ове организације заједно везују на хиљаде активних чланова који би се сигурно одазвали на позив на протест, поготово ако би био заједнички. Али – предуслов за то је да до позива дође. Ту Србима нису потребни Руси – јер, заиста, зашто би били већи Срби од Срба. Ту Србима није потребно више него да се сете речи остарелог краља Петра Првог Ослободиоца који је у свом дневнику, 11.11.1915. у Призрену записао: „Јадна Србијо, на кога си полагала! Стара српска пословица: ‘У се и у своје кљусе’, на никог више и никад. Бар да нам нису обећавали сами. Ми им тражили нисмо, али смо им лудо поверовали. Али, Мајко Србијо, твој те Бог чува и неће дозволити да тако храбар и великодушан народ пропада, кривицом како званих, тако и незваних непријатеља.”

Освојиће Србија своју слободу, која јој је сада баш на домак руке – ако се у њој нађе довољно храбрих и великодушних. А тада ће се је и прави пријатељи сетити. Али прво треба да је (поново) примете.

 

 


[1]Више од суштинске аутономије за Србе // РТС 18.02.2013.

Werbeanzeigen

Мехољић: Био сам на списку за ликвидацију

РЕПУБЛИКА СРПСКА | 26/02/2013 | 08:44

Мехољић: Био сам на списку за ликвидацију

Извор: Агенције

Ратном начелнику Полицијске станице у Сребреници Хакији Мехољићу није познато да ли су постојали спискови за ликвидацију сребреничких Бошњака који су, према мишљењу неких тадашњих муслиманских структура, превише знали, али потврђује да је упозорен „да се чува“. Такође, он потврђује да су многи Бошњаци страдали приликом повлачења из Сребренице према Тузли.

Коментаришући наводе предратног предсједника Извршног одбора општине Сребреница Ибрана Мустафића, који је говорио о таквим списковима, Мехољић је потврдио да му је у колони пришао Хамдија Фејзић, садашњи потпредсједник Скупштине општине Сребреница, и рекао му да се чува јер је на списку за ликвидацију.

„Питао сам га – од кога да се чувам? А он је одговорио: Довољно сам ти рекао“, прича Мехољић и наводи да је почео да „игра своју игру“ када је сазнао за ту опасност.

„Одвојио сам се од колоне која се већ више пута прекидала у општем расулу и када сам стигао на територију под контролом Армије БиХ, прикрио сам се неколико сати и нисам одмах изашао из шуме иако су ме поименично дозивали, што значи да је неко пратио и тачно знао да сам био у тој групи“, истиче Мехољић.

Он објашњава да није био у чланству СДА, са чијим је лидерима био у сукобу, и да до данас није сазнао да ли су заиста они правили такве спискове и да ли су постојали спискови Бошњака које је требало „елиминисати“ зато што су знали „више него што треба“ према оцјени тадашњег војног и политичког руководства Сребренице, што тврди Мустафић.

Због отвореног неслагања са војним и политичким руководством Сребренице, Мехољић каже да му је у рату „четири пута пресуђивано“, али да је ипак сачувао главу, и да је због тог искуства морао да буде опрезан и да се чува да га не би ликвидирали припадници његовог народа приликом повлачења према Тузли.

„Убрзо сам у Тузли `проговорио` за медије и испричао шта се све дешавало у Сребреници, а то сам учинио да бих сачувао себе. Као дугогодишњи полицајац знао сам да ме, када наведем имена оних који су одговорни и од којих ми је пријетила потенцијална опасност, не смију ликвидирати, јер би се знало ко је то учинио, потврдили би тиме моје сумње и морали би да одговарају“, каже Мехољић.

Он се присјећа да се колона која је кренула од Сребренице више пута прекидала, групе су се одвајале, многи су остајали због исцрпљености, рањеници нису могли издржати пјешачење и долазило је до нервних растројстава и самоубистава, као и враћања појединаца и групица назад према Сребреници ради хране.

„У таквом стању беспомоћности и напуштености људи су свашта радили – убијали су се бомбама и на друге начине, очеви су остављали лакше рањене синове, јер их нису могли носити и свако је у том расулу мислио како да сачува властити живот“, присјећа се Мехољић.

Мехољић потврђује да су многи настрадали у душевном растројству, али да се тачни подаци о томе никада неће сазнати због расула које је тада наступило. Људи су кретали на разне стране, по властитим процјенама и плановима; групе Бошњака су лутале шумама, сусретале се и отварале ватру једне на друге, неки су се вјешали, убијали, наилазили на минска поља – прича Мехољић.

Он, као и Ибран Мустафић, окривљује Алију Изетбеговића и СДА за, како каже, „издају Сребренице“ и понавља оно што је давно изнио у јавност – да је Изетбеговић делегацији из Сребренице током рата у Сарајеву рекао да треба жртвовати око 5.000 људи да Срби уђу у Сребреницу, па да се изазове међународна интервенција и бомбардовање Републике Српске.

Истиче да је бошњачки ратни политички и војни врх омогућио Насеру Орићу излазак из Сребренице неколико мјесеци прије њеног пада, што је био знак да је „Сребреница жртвована“

Што се тиче тврдње Ибрана Мустафића, коју су претходних дана пренијели скоро сви медији на овим просторима – да су, док су се повлачили према Тузли, Бошњаци убили од 500 до 1.000 својих сународника „који су знали више него што су смјели“ и били на списковима за ликвидирање, Мехољић каже да Мустафић није изашао у колони и није пјешачећи стигао на територију под контролом Армије БиХ, те да не може знати шта се све догађало.

Мехољић наводи да нико не може знати колико је људи и на који начин настрадало у општем расулу које је завладало приликом повлачења бошњачке војске и мушкараца преко шума из Сребренице, у јулу 1995. године

Ипак, Мехољић није искључио могућност таквих ликвидација, али каже да он није био очевидац и да није имао та сазнања.