The quisling of Belgrade

The quisling of Belgrade

The murdered Serbian prime minister was a reviled western stooge whose economic reforms brought misery

Tributes to Zoran Djindjic, the assassinated prime minister of Serbia, have been pouring in. President Bush led the way, praising his „strong leadership“, while the Canadian government’s spokesman extolled a „heralder of democracy“ and Tony Blair spoke of the energy Djindjic had devoted to „reforming Serbia“.In western newspaper obituaries Djindjic has been almost universally acclaimed as an ex-student agititator who bravely led a popular uprising against a tyrannical dictator and endeavoured to steer his country into a new democratic era.But beyond the CNN version of world history, the career of Zoran Djindjic looks rather different. Those who rail against the doctrine of regime change should remember that Iraq is far from being the first country where the US and other western governments have tried to engineer the removal of a government that did not suit their strategic interests. Three years ago it was the turn of Slobodan Milosevic’s Yugoslavia.

In his recent biography of Milosevic, Adam LeBor reveals how the US poured $70m into the coffers of the Serb opposition in its efforts to oust the Yugoslav leader in 2000. On the orders of Secretary of State Madeleine Albright, a covert US Office of Yugoslav Affairs was set up to help organise the uprising that would sweep the autocratic Milosevic from power.

At the same time, there is evidence that underworld groups, controlled by Zoran Djindjic and linked to US intelligence, carried out a series of assassinations of key supporters of the Milosevic regime, including Defence Minister Pavle Bulatovic and Zika Petrovic, head of Yugoslav Airlines.

With Slobo and his socialist party finally toppled, the US got the „reforming“ government in Belgrade it desired. The new President Vojislav Kostunica received the bouquets, but it was the State Department’s man, Zoran Djindjic, who held the levers of power – and he certainly did not let his Washington sponsors down.

The first priority was to embark on a programme of „economic reform“ – new-world-order-speak for the selling of state assets at knockdown prices to western multinationals. Over 700,000 Yugoslav enterprises remained in social ownership and most were still controlled by employee-management committees, with only 5% of capital privately owned. Companies could only be sold if 60% of the shares were allocated to workers.

Djindjic moved swiftly to change the law and the great sell-off could now begin. After two years in which thousands of socially owned enterprises have been sold (many to companies from countries which took part in the 1999 bombing of Yugoslavia), last month’s World Bank report was lavish in its praise of the Djindjic government and its „engagement of international banks in the privatisation process“.

But it wasn’t just state assets that Djindjic was under orders to sell. Milosevic had to go too, for a promised $100m, even if it effectively meant kidnapping him in contravention of Yugoslav law, and sending him by RAF jet to a US-financed show trial at the Hague. When a man has sold his country’s assets, its ex-president and his main political rivals, what else is there to sell? Only the country itself. And in January this year Djindjic did just that. Despite the opposition of most of its citizens, the „heralder of democracy“ followed the requirements of the „international community“ and after 74 years the name of Yugoslavia disappeared off the political map. The strategic goal of its replacement with a series of weak and divided protectorates had finally been achieved.

Sometimes, though, even the best executed plans go awry. Despite the western eulogies, Djindjic will be mourned by few in Serbia. For the great majority of Serbs, he will be remembered as a quisling who enriched himself by selling his country to those who had waged war against it so mercilessly only a few years earlier. Djindjic’s much lauded reforms have led to soaring utility prices, unemployment has risen sharply to over 30%, real wages have fallen by up to 20% and over two-thirds of Serbs now live below the poverty line.

It is still unclear who fired the shots that killed Zoran Djindjic. The likelihood is that it was an underworld operation, his links to organised crime finally catching up with him. But, harsh though it sounds, there are many in Serbia who would willingly have pulled the trigger. On a recent visit to Belgrade, I was struck not only by the level of economic hardship, but by the hatred almost everyone I met felt towards their prime minister, whose poll ratings had fallen below 10%.

The lesson from Serbia for today’s serial regime changers is a simple one. You can try to subjugate a people by sanctions, subversion and bombs. You can, if you wish, overthrow governments you dislike and seek to impose your will by installing a Hamid Karzai, General Tommy Franks or a Zoran Djindjic to act as imperial consul. But do not imagine that you can then force a humiliated people to pay homage to them.

· Neil Clark is writing a book about the recent history of Yugoslavia


Текст који је објављен само дан након Ђинђићевог убиства у лондонском Гардиану. Ево шта је писало: БЕОГРАДСКИ КВИСЛИНГ

Текст који је објављен само дан након Ђинђићевог убиства у лондонском Гардиану. Ево шта је писало: БЕОГРАДСКИ КВИСЛИНГ
von Станислав Бранковић, Dienstag, 5. Februar 2013 um 12:43 ·

Убијени Србски премијер

био је озлоглашени западни послушник

чије су економске реформе донеле беду.


Нил Кларк


Петак, 14. март 2003.

Гардиан (Лондон)

Почасти Зорану Ђинђићу, убијеном српском премијеру,

пљуште као киша. Први је почео председник Буш,

хвалећи његово „снажно вођство“, док је портпарол

канадске владе величао „весника демократије“,

а Тони Блер говорио о енергији коју је Ђинђић

посветио „реформисању Србије“.

У читуљама западних листова Ђинђић је

скоро увек слављен као бивши студент-агитатор,

који је храбро повео народни устанак против

окрутног диктатора и покушао да уведе своју земљу

у нову демократску еру.

Али изван СиНН-ове верзије светске историје,

каријера Зорана Ђинђића изгледа прилично другачије.

Они који се ограђују од доктрине промене режима

требало би да се сете да Ирак није прва земља

у којој су америчка и друге западне владе покушале

организовати уклањање владе која није одговарала

њиховим стратешким интересима. Пре три године,

на реду је била Милошевићева Југославија.

У својој недавној биографији Милошевића,

Адам ЛеБор открива како су Сједињене Државе

натрпале 70 милиона долара у кофере српске опозиције

у њеном напору да збаци југословенског лидера 2000. године.

По наређењу државног секретара Мадлен Олбрајт,

тајна америчка канцеларија за југословенске послове

била је припремљена да потпомогне организовање устанка

који би збрисао аутократског Милошевића са власти.

Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне

групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића

и повезане са америчком обавештајном службом,

извеле серије успелих атентата кључних људи

који су подржавали Милошевићев режим,

укључујући министра одбране Павла Булатовића

и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.

Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали,

Сједињене Државе су добиле „реформистичку“ владу

у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав

Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао

човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурно

своје вашингтонске спонзоре није изневерио !

Први приоритет је био увођење програма „економских реформи“

– што је израз новог светског поретка за распродају

државне имовине у бесцење мултинационалним компанијама.

Преко 700 000 југословенских предузећа остало је

у друштвеном власништву и углавном је било контролисано

од стране радничких одбора, са свега 5% капитала у

приватном власништву. Компаније су могле бити продате

ако је мање од 60% капитала припадало радницима.

Ђинђић је брзо променио законе и распродаја је могла

да почне. После две године у којима је хиљаде друштвених

предузећа било продато, (многа компанијама које су

учествовале у бомбардовању Југославије 1999.),

прошломесечни извештај Светске банке је обиловао похвалама

Ђинђићевој влади и њеном „ангажовању интернационалних

банака у процесу приватизације“.

Али Ђинђићу није било наређено да прода само државну имовину.

Милошевић је такође морао да оде, за обећану награду од

сто милиона долара, чак ако је то значило и његово

киднаповање у супротности са југословенским законима

и слање авионом РАФ-а на амерички финансирано режирано

суђење у Хаг. Кад је продао имовину своје земље,

њеног бившег председника и своје политичке ривале,

шта је јеш остало да се прода ? Једино још сама држава.

И јануара ове године Ђинђић је управо то и урадио.

Упркос супростављању већине њених грађана,

„весник демократије“ следио је захтеве „међународне

заједнице“ и после 74 године име Југославије

нестало је са политичке мапе. Стратешки циљ њене замене

серијом слабих, подељених протектората коначно је

био постигнут.

Понекад, ипак, и најбоље изведени планови крену наопако.

Упркос западним хвалоспевима, мало ће Срба оплакивати




свега неколико година раније. Ђинђићеве толико хваљене

реформе подигле су цене комуналних услуга небу под облаке,

незапосленост је оштро скочила на 30%, и скоро две трећине

Срба сада живи испод линије сиромаштва

Још није јасно ко је испалио хице који су убили

Зорана Ђинђића. Вероватноћа је да је то била операција

подземља, његове везе са организованим криминалом

коначно су га сустигле. Али, ма како то сурово звучало,

има много људи у Србији који би радо повукли обарач.

У својој недавној посети Београду, био сам погођен

не само разином економске неправде, него и мржњом

скоро свакога кога сам срео према премијеру, чијиа

је популарност у народу пала испод 10%

Лекција из србије за данашње серијске мењаче режима

је једноставна. Можете покушати да подјармите

људе санкцијама, разарањем и бомбама. Можете,

ако желите, да збаците владе које вам се не допадају,

пможете окушавати да наметнете своју вољу постављањем

Хамида Карзаија, генерала Томија Френкса или Зорана Ђинђића

да глуме империјалне конзуле. Али не замишљајте да можете

натерати понижени народ да их поштуje

Војислав Коштуница: ЕУ више није оно што је некад била

Објављено: 7. фебруар 2013.

Војислав Коштуница: ЕУ више није оно што је некад била

Ниједна земља на путу ка ЕУ није имала услов као Србија, да се одрекне дела територије, рекао је председник ДСС-а Војислав Коштуница гостујући у емисији “Сведок”. Стално се помиње датум за почетак преговора, а Србија стално губи, наводи Коштуница.

Гостујући у емисији “Сведок” председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница рекао је да ниједна земља на путу ка ЕУ није имала услов као Србија – да се одрекне дела територије.

На питање Главног и одговорног уредника Информативног програма РТС-а Ненада Љ. Стефановића, како му изгледа данашњи сусрет Николића и Јахјаге, Коштуница каже да је пуне две године и сам седео за преговарачким столом, али да се све то одвијало пре врло важног датума – једнострано проглашене независности Косова, 17. фебруара 2008. године.

“После тога нисам седео, а и не бих седео ни са ким од представника привремених институција, јер ова врста контаката легализује нешто што није легално. А и зато што је посредник овог разговора ЕУ, која је све ово време посвећена стварању независног Косова. Мислим да су преговори Београда и Приштине под диктатом Брисела почели у пролеће 2011. године, водила их је једна влада и постигнути су резултати на штету Србије. Садашња влада то је прихватила и наставила тзв. дијалог”, наводи Коштуница.

Каже да председник Владе учествује у преговорима, то није раније био случај, и то је омогућило да дође до споразума који су заиста врло штетни – о границама, катастру, дипломама, личним исправама.

“Разговор који је председник Николић данас имао је другачији. Он је и сам рекао да су преговори у надлежности саме Владе, он треба да подстакне даљи дијалог који се води на нивоу председника влада и да се утаначе даљи споразуми који су на помолу – око енергетике, телекомуникација, у априлу можда и свеобухватни споразум који се најављује”.

“Свако у глави треба да држи Устав, а у Брисел се може ићи и без Резолуције и платформе, тако стоје ствари, а приступи политика председника Владе и Републике јесу различити, то се показало и то је исказано кроз платформу са којом се у јавности појавио Николић.

Платформа није дефинисала уставно-правну везу између Србије и Косова, ја сам разговарао о томе са председником, очекивао сам закон о суштинској аутономији који је изостао. Остало је недефинисано, шта значи тај низ институција на Космету, па Скупштина, Извршно веће – у односу на то да ли Косово представља или не део Србије. А и формулација да ништа није договорено док све није договорено, значило је да се преговори заустављају на нивоу који је до сада постигнут”, сматра Коштуница.

О томе да ли дијалог треба одложити, каже да се ту стално помиње датум за почетак преговора са ЕУ, а Србија стално губи. “Ниједна земља није имала услов као Србија, да се одрекне дела територије, а нећу улазити у то шта Косово значи за Србију, па ако је тај пут кроз преговоре такав, питам се шта је алтернатива, то је да се не преговара под таквим условима, већ да се заустави процес. Инсистирати да се то врати под окриље УН, то јест у Савет безбедности”, наводи лидер ДСС-а.

“Ми смо имали и подршку Русије, могли смо да замрзнемо преговарачки процес, тако да је то била прилика, али још увек је далеко боље и то од ове агоније кроз коју пролази”, тврди Коштуница.

У свету има моћних земаља, каже, које би биле на страни Србије, али се “овом пузајућом политиком са наше стране, од 2008. године стигло до неког саучесништва”.

Консензус ван Устава немогућ
О томе да ли је уопште могуће постићи политички консензус међу политичким актерима у Србији по питању Косова, Коштуница је рекао да је консензус био могућ, и да би требало да поново буде могућ.

“Пред сваку фазу преговора излазили смо пред тим, прво платформа, па извештај, и цела скупштина је стала иза тога, па ту је и Устав Србије… и после 2006. је све грађено у оквиру Устава, а данас се хоће консензус изван Устава, то пак није могуће”, рекао је Коштуница.

О реалности живота на Косову тврди да треба најпре окренути леђа ЕУ, јер су евроинтеграције нешто што иде на штету Србије, када је реч о економији, култури, па и нашем достојанству.

“Имате пуно озбиљних људи у Србији који су сада уздражни, па и евроскептици, који јесу за сарадњу у економији, али не и чланство у ЕУ. Ја мислим да Србији има живота без ЕУ и да она може бити јача у борби за КиМ ако не хрли у чланство у ЕУ”, рекао је Коштуница.

Треба да се окренемо себи,  па сарадњи са другим земљама, не само са ЕУ, јер од многих можемо имати користи, пре свега од Руске федерације, каже лидер ДСС-а.

“У овом тренутку када дрма и криза и када велике државе озбиљно преиспитују своје чланство, као Британија, па и Турска, видимо да ЕУ има алтернативу. Да не говорим о идентитету и самопоштовању које се у свему томе губи. Чешки председник није престао да изражава скепску о ЕУ, али једно је ЕУ данас, а друго је била пре 2004. године, па са њом би се човек још и могао сложити, али са овом данас тешко”, рекао је Коштуница.

Озбиљни разлози за изборе
На питање о могућности избора, Коштуница каже да његова странка увек води рачуна о организацији и спремности, а овог пута ту је и додатни разлог.

“Ипак, избори су били скоро, буде ли их и на пролеће, то је велики издатак, велико оптерећење, презасићени су људи. Поставља се питање зашто да буду поновни избори. Има оних који желе да се овај процес у Бриселу одвија што брже, а избори успоравају ствари, али мора постојати неки јак разлог да се после промене власти избори одрже за годину дана. ДСС сматра да тај разлог постоји, то је начин на који премијер води преговоре у Бриселу, и да треба да поднесе оставку, јер је радио на успостављању границе са Косовом и разградњи Србије, а поставило се питање и о чланству Косова у УН, а од те изјаве се председник оградио.”

Други разлог је, каже, све што се сазнаје о вези премијера са Шарићевим наркокланом.

“То је веома озбиљно и у озбиљној земљи Влада би пала. Не кажем да је Дачић знао ко су ти људи, али сувише је људи умешано, а то нису кафански сусрети, него сусрети кроз које су чланови Шарићевог клана имали користи, а Србија штету. То су јаки разлози за изборе, то јест нешто због чега би премијер Дачић требало да поднесе оставку”, каже Коштуница.

Политика је, каже, јединствена, али води је председник Владе. Премијер је, како наводи, нудио нешто што од њега није ни тражено, као што је чланство Косова у УН. “Ја ту критику њему упућујем, као упозорење и критику целој влади, без калкулација. Ствари су јасне, критикујемо онога на челу Владе, јер све што он чини пада на Владу у целини, исто као што ће и ова афера Шарић, ако се не расплете, погодити целу Владу”.

На питање види ли себе уз радикале, Двери, и види ли себе као лидера покрета тзв. десног ДОС-а, о којем се спекулише још увек као идеји ако дође до избора, рекао је да је политика ДСС врло јасна, државотворна, постоји нешто што је разликује од других а то је идеја политичке неутралности.

“То је јасан и развијен програм, са којим идемо сами на изборе, са својим именом и презименом. О томе ће се ипак у једном тренутку изјаснити Главни одбор, али најважније је да избори нису расписани”, рекао је Коштуница.

Што се тиче формирања Савета за националну безбедност и колико је то решење ослабило уставну позицију Владе која по Уставу води политику земље, каже да је Савет једним делом формиран и због ситуације на КиМ, и у систему кохабитације, која је тада функционисала. То је био један од компромиса, Тадић се тиме бавио, мислим да ништа посебно из тога није произашло, а сада се поново отвара питање тих служби, али ја сам фокусиран на томе шта је… па мора се покренути питање одговорности, ко је имао везе и са ким… па би се поставила питања контроле, мора се поћи од главе, јер грдна је штета нанета, неко је мора платити да се не би брукале влада и држава”, тврди Коштуница.

О приватизацијама које су се догодиле док је он био премијер, каже да је апсолутно за то да се у оквиру институција све преиспита. “То је време у којем је Србија кренула напред, од 2004. до 2007. године, али те приватизације ће бити испитане, то нико не доводи у питање. Ја сам за то, нема ту ничега што бих довео у питање. Али битно је да никоме није пошло за руком да сатанизује ДСС”, рекао је Коштуница.

О приватизацији Луке Београд, и о томе да је бивши министар за привреду и приватизацију Предраг Бубало тврдио да је одлука о приватизацији донета на највишем државном нивоу, али да се у кривичној пријави коју је Савет за борбу против корупције поднео 2010. каже да је Бубало пропустио да обавести владу и премијера о реалној вредности акција, рекао је да и то тек треба да се утврди, кроз одговарајући судски поступак.

Преломни тренутак у борби против корупције
Када је реч о борби против корупције постојала су, каже три периода, од 2004. до 2008, затим од 2008. до 2012. и сада.

“Сигуран сам да је у време када сам ја био председник почела та борба, тај обрачун, маркиран је већи број мафија, и путна и царинска, и стечајна, дуванска, радило се озбиљно и министар Јочић је био ревносан и одговоран. Други период владе из 2008. такав је да сам ја све рекао о томе, а од 2012. испољава се јака и чврста воља за обрачуном, ово је можда један преломни тренутак”.

Многе институције озбиљно су уздрмане, тврди Коштуница. “Ако се не реши ова ствар са премијером, поставља се питање колико ће држава бити јака у борби против корупције. Ми смо почетком 2004. предузели измене закона, да се омогући да на нормалан начин добијемо председника, онда је влада спремила нацрт Устава, водило се јако рачуна о стабилности институција. Ако немате и борбу против корупције и јаке институције, та борба може да се обесмисли и изгуби на снази. Сада ценим све што се дешава по том питању”.

На питање шта би урадио да сада има прилику да одлучује, каже да би прво учинио да институције делују у оквиру устава и закона.

“Може влада да се огреши о Устав, може и скупштина, али шта ако и судство затаји? Узмимо Уставни суд, ако и он затаји, као последња одбрана Устава, у проблему смо. Покренут је предлог за оцену уставности четири предлога претходне владе, суд још није донео одлуку на захтев посланика ДСС. Тражено је да се спречи њихово спровођење…”

“Дакле, прва ствар коју бих урадио је да институције које постоје делују у оквиру Устава, затим да се повуче рез када је реч о евроатлантским интеграцијама и преговорима са Бриселом и да се земља ослони на властите снаге и потенцијале. Три теме су јако мало за крш пред којим се налазимо у сваком погледу, од привреде до културе”, каже Војислав Коштуница.

ЕУ није што је била
Коштуница наглашава да је однос ДСС-а према ЕУ веома јасан, али да је 2008. постало белодано да је ЕУ изиграла поверење коју су грађани у њу имали.

“Данас је 59 одсто анкетираних грађана против уласка у Европску унију, тај број ће расти то је више него јасно. Дакле, нисам се променио ја, него ЕУ, чак и у очима земаља које су посталњ њени чланови. Али Унија се не може једначити са Европом и њеним вредностима. А Партнерство за мир – мислим да је то пуна капа наших односа са ЕУ, не даље од тога, говори о чланству у НАТО пакту”, рекао је Коштуница.

Говорећи о времену после 2000. године и о утицају тадашњег ДОС-а, Коштуница је рекао да ствари са ДОС-ом нису ишле сјајно, али да је та епизода за нама. “Али колико је ДОС уништио Србију, знам да је ДСС у коалицији из 2004. ипак помогла да се Србија изгради и стекне један углед у свету.”

“Пети октобар је толико иза нас да је у пуном смислу речи историја. “Ломиће се копља око његових тумачења, али то је историја, и природно је да су се ствари промениле, људи се мењају, неки на боље, неки више него што треба, али необично би било да се та изборна утакмица игра само у том кругу који је однео победу 24. септембра и 5. октобра”, каже Коштуница.

Што се тиче маневарских могућности Србије у будућности, Коштуница закључује да после свих пораза, ратова, и ломова који су прошли можемо без заштитника, али и ослањајући се на један део земања ЕУ, као и оне које нису чланице, свакако Русију и Кину.

“То је наш пут. Мислим да простора имамо, али прилике се мењају. Да одем далеко у историју, у Орашац, па колико је тада простора било… Сада стојимо на сличном искушењу, али важна је воља”, закључио је Војислав Коштуница.



Ја представљам Еколошки покрет Новог Сада који је самостална, непрофитна, еколошка организација, која за разлику од политичких организација не представља само своје чланове или своје уско бирачко тело, него најширу јавност због своје отворености и свакодневног комуницирања са грађанима непосредно и посредно. Зато Еколошки покрет има право да представља и брани интересе јавности од свих појава и одлука које могу на било који начин да угрозе здравље и живот становништва и његову будућност. Посебно са становишта што Еколошки покрет сваке године организује Међународне научне Еко-конференције чија је тематика парним годинама здравствено безбедна храна, а о ГМО смо организовали и два округла стола са истакнутим учесницима. До сада смо иза 16 одржаних Еко-конференција, обе тематике, објавили више од 1800 научних радова у целовитом облику. Сама чињеница да је у својству суорганизатора Еколошки покрет окупио једну академију наука, четири универзитета, од тога три државна и два института светског реномеа, говоре о значају те Конференције. Зато данас не износим лаичке ставове једне самосталне, или како неки воле да се представљају, невладине организације, него научне и стручне ставове, јер између више од 10.000 чланова имамо више од 200 професора универзитета, академика и научних радника.
Међутим, морам на самом почетку да изнесем генерални став Еколошког покрета о ГМ О(измењеним), а он гласи:
Не постоје контроверзе у погледу мишљења о ГМО, то је највећа неистина и обмана јавности. Уосталом и да није тако, у случају постојања основане сумње, о тој проблематици се не би смело ни расправљати, још мање одлучивати, јер се у свету и осведочене убице пуштају на слободу ако порота установи да постоји основана сумња, а у Србији корумпиране групе и појединци желе да одлучују о судбини народа и државе иако и сами тврде да постоје наводне контроверзе, односно основана сумња.
Један јапански научник је рекао да ако наиђете на неког стручњака који тврди да ГМО нису опасни, тада сте наишли или на комплетног идиота или на бескрупулозно корумпирану особу. Народу се коначно мора рећи права истина, јер нам је већ сада угрожен биолошки опстанак.
Зашто то раде одређене особе са стручном квалификацијом, не знам, немам доказе да се ради о личној користи на било који начин, али отворено сумњам да се ради о необавештености или незнању особа које заговорају употребу ГМО. Зато остављам јавности да сама одреди којој групи стручњака припадају заговорници употребе ГМО.
Електронска интернет комуникација је избрисала границе у свету, избрисала је разлике између одређених групација становништва света, омогућила увид неквалификованог становништва у готово све области науке, омогућила информисаност коју нико не може цензурисати. Зато никако не могу да прихватим тезу да су особе са друге стране необавештене или да имају етичко право да у име своје струке заузимају ставове којим бране ГМО и њихову употребу на било који начин.
Чак бих им оспорио и право да своје мишљење јавно износе.
Зашто бих отишао тако далеко? Зато што је у свету све што има морални и стручни интегритет дигло глас на основу научних аргумената и већ уочених последица по здравље становништва које нико на свету не може валидно да оспори.
Наводим пример: 828 највећих стручњака из 80 земаља света, под пуним именом, титулом и својом струком су потписала Отворено писмо свим владама свих држава на свету, па и нашој, о опасности од пошасти званој ГМО и о последицама по људско здравље и природу. Они тврде да су последице употребе генетски модификоване хране, појава чак 65 врста болести, међу њима и најтеже са смртним исходом. А најгоре од свега, или најмонструозније, је да они који преживе до треће генерације постају стерилни, што се доказало на лабораторијским пацовима храњеним храном од ГМО. То исто се дешава и људима. Наши грађани то врло добро знају, ми већ сада животима плаћамо цену корупције државе ради илегалног увоза хране и ГМ семена пољопривредних култура. Умиремо као муве, а 350.000 брачних парова, по званичној статистици, већ сада има проблема са зачећем. Зашто наша Влада крије то отворено писмо стручњака из целог света од својих грађана!?
Ми више немамо времена, нити смемо да се изложимо ризику да после 75 година неко од наших преживелих потомака схвати да је изумирање становништва Србије била последица употребе генетски модификоване хране, без обзира да ли је разлог најављене легализације ГМО корупција, уцена или притисак највеће терористичке државе на свету која је прво свој народ жртвовала, а нама 99-те послала ,,Милосрдног анђела,, са уранијумским бомбама.
Да ли иоле озбиљан стручњак може без иједног контрааргумента да каже, ма нису противници ГМО у праву, не знају они ништа?
Да ли иједан човек у Србији са стручном квалификацијом, па био он и председник Савета за биолошку сигурност, може да каже да су ти стручњаци у броју од 828 из 80 држава на свету погрешили у својој оцени о опасности од ГМО или да је он паметнији од њих? Да ли ико на свету може да каже да се у једној генерацији човека неће родити дете које ће имати рибље репове уместо у шију или морски краставац уместо носа? Не може, такав стручњак још не постоји. Вештачким мешањем гена две, у природи неспојиве врсте, рибе и парадајза, бактерије и кукуруза, свиње и човека, ти биоинжењери се играју Бога, само Бог зна у шта се та игра може изродити и коју ће цену због те игре човечанство платити.
Ми, у Еколошком покрету, задржавамо право да верујемо институцијама и стручњацима који нам уливају поверење. До сада су се изричито против ГМО изјаснили: Српска православна црква са његовом светошћу Патријархом Иринејом, који је на општенародни протест против ГМО одржаног 5. јуна 2011.г. испред Народне скупштине послао свог специјалног изасланика да окупљеном народу каже да је СПЦ против ГМО и да ће увек бити уз свој народ. Исламска верска заједница није послала свог изасланика на народни протест, али на свом сајту има одредницу из Курана која је против ГМО и гласи: НЕ ПРАВИТЕ НЕРЕД, РЕД ЈЕ УСПОСТАВЉЕН. Затим Привредна комора Србије која је још пре неколико година послала свој предлог Влади да се у Србији у потпуности забрани увоз, узгој и комерцијални промет производа од ГМО, да би се сачувала пољопривреда и економија Србије. Српско лекарско друштво чији се чланови на терену суочавају са последицама употребе хране од ГМО, затим Српска академија наука и уметности која се напокон пробудила и стала уз свој народ, Еколошки покрет Србије-Савез еколошких организација Србије који окупља све самосталне еколошке организације и екологе, Удружени пољопривредници Србије који су свесни да би им легализација ГМО представљала крај каријере произвођача хране знајући методе увлачења пољопривредника у дужничко ропство према највећој злочиначкој биоинжењерској компанији на свету, Асоцијација кувара Србије и читав низ невладиних организација, формалних и неформалних група и ванпарламентарних политичких странака.
Нажалост, једино се Војска Србије о овом питању није изјаснила иако ово питање најдубље задире у питање националне безбедности, што не чуди ако се зна њихова пословична издаја народа и државе и ако се зна у шта је Војска Србије данас претворена.
Под притиском становништва држава које окупља, Европска унија је на предлог своје комисије донела одлуку да државе чланице ЕУ имају право да донесу законе о забрани ГМО на својој територији, што су неке одмах и учиниле, као Пољска, која је на списак забрањених типова семена кукуруза ставила типове који се слободно увозе у Србију иако нису испитана, одобрена нити уписана у Регистар семена пољопривредног биља, што је законски предуслов. Од 27 држава ЕУ само је 6 дозволило увоз и узгој ГМО, на својој територији, погађате, углавном 6 новопридошлих држава чланица недовољно јаких да се одупру притисцима САД.
Да ли се може веровати у добре намере биоинжењерске компаније Монсанто, која је чак и Владу САД претворила у свој маркетиншки сервис, а неке наше стручњаке и министре корумпирала да заговарају употребу ГМО? Да ли се може веровати у њихово тумачење нешкодљивости ГМО иако нису спроведена научна испитивања процене сигурности? Да ли се ГМО могу држати под контролом када се једном пусте у природу? Искуства говоре да не могу и да планети Земљи заправо прети промена кôда планете Земље, а Србији брисање са географске карте света после изумирања њеног становништва.
Права је истина да смо ми као народ одређени за нестанак са лица земље.
У то се можете уверити својим очима ако само погледате небо са кога нас свакодневно запрашују тонама и тонама отрова као да смо инсекти, а не људи, док Врховни командант и Војска Србије ћуте на очигледан акт агресије радиолошко-хемијско-биолошком методом. У тим облацима отрова највише има честица алуминијум оксида који закишељава земљу после чега ће на њој моћи да се узгајају само ГМ семена.
Уколико би Народна скупштина и поред јасног противљења и упозоравања на опасности од ГМО од стране наведених институција, стручне јавности и народа, ставила на дневни ред покушај легализације ГМО, тиме би недвосмислено показала да води антинародну и антидржавну политику, чиме би се стекли легитимни услови да народ масовно изађе на улице и да свим расположивим средствима распусти Народну скупштину, похапси издајнике и преузме одговорност за свој живот и опстанак.

Подаци које сам изнео до сада у излагању не могу се наћи у средствима тзв. јавних информативних медија, као и податак да је у Канади откривено да 93% процента трудница има повишену концентрацију хербицида у крви због конзумирања ГМ кукуруза, јер се ти подаци прикривају од јавности, што довољно говори само по себи. Јавност мора да буде обавештена о сваком становишту употребе и правој размери опасности од употребе ГМО у Србији. Али исто тако и о томе каква га судбина чека ако Србија уђе у ЕУ и СТО.
До које мере се злоупотребљава мишљење грађана о ГМО нека послужи пример бескрупулозне преваре грађана у кампањи заговарања употребе ГМО. Петиција против ГМО коју смо у име грађана покренули по целој Србији показала је велику заинтересованост грађана за своје здравље и будућност. У сред акције новооснована политичка странка лажних Зелених приступају акцији и почињу да скупљају потписе против ГМО, што смо поздравили. Када су скупили 36.000 потписа, под светлом ТВ камера предају у Народној скупштини потписе, али не против ГМО, него као подршку ,,њиховом,, предлогу закона о ГМО којим се употреба ГМО дозвољава ако неки ,,експертски,, тим, кога бира министар, то дозволи. Тај исти закон смо оспоравали још у фази нацрта док је министар пољопривреде био Саша Драгин, а сад је затвору, а ови лажни Зелени нису били ни регистровани. Потписивањем предизборне коалиције лажних Зелених са ДС разоткривена је будућа улога ове, тада режимске, секције која треба да да алиби режиму за легализацију ГМО.
Зато, у име грађана које представљам, одговорно изјављујем да нико нема право да угрози живот и будућност становништва Србије ни под каквим изговором. То најмање могу корумпирани појединци и интересне групе у Народној скупштини, јер уколико би се дозволио увоз, узгој и комерцијални промет производа од ГМО, без имало претеривања, одговорно тврдим да би народ нестао са лица земље, а Србија била избрисана са географске карте света. А под таквом претњом народ има природно и уставно право да свим расположивим средствима легитимно преузме власт и одговорност за сопствену судбину.
Моје име ће тада бити гарант јединог правоверног позива народу да изађе на улицу да се обрачуна са издајницима. Зато поручујем грађанима Србије да се не одазивају на позиве разних мешетара који су добили задатак да до општенародног бунта истроше енергију народа.
Захваљујем на пажњи.



Gefällt mir · · Beitrag folgen · vor 3 Minuten

Einladung zum Autorenabend

Einladung zum Autorenabend

Eine Lesung, welche gleichermaßen Literaturbegeisterten sowie auch Musikliebhabern Freude bringen kann

Liebe Freunde,

Liebe Literaturbegeisterte und Musikliebhaber,

hiermit lade ich Sie/Euch ganz herzlich zu einer Lesung der besonderen Art ein!

Am Samstag, 9. Februar 2013 im Saalbau Bornheim, Clubraum 1,

Arnsburger Straße 24, 60385 Frankfurt am Main, mit Beginn um 19.30 Uhr.

Auf dem Programm stehen meine literarischen Werke – Gedichte sowie Kurzgeschichten, welche ich zweisprachig vortragen werde – in Deutsch und in Serbisch. Zudem freue ich mich darauf, dass einige meiner ausgewählten und ins Russische übersetzten Werke zu hören sein werden.

Musikalische Beiträge:

Filip Simić & Lena Jermakow – Klavier

Ruža Mijović – Gesang, Milić Pavlović – Violine

Moderation – Diana Pijetlović

Ich würde mich sehr freuen, Sie/Euch zahlreich zu diesem feinsinnigen, humoristischen und musikalischen Abend begrüßen zu dürfen.

In meiner eigenen Welt, da bin ich gern daheim

In meiner eigenen Welt, fernab von Raum und Zeit

In meine eigene Welt lade ich Euch herzlich ein…

Herzlich Willkommen!

Euer Ljubiša Simić

Mit freundlicher Unterstützung des Kulturamtes der Stadt Frankfurt am Main