DALI TO VLADA OBSTRUIRA PO TUDJEM NALOGU NAŠE OD SVETSKOG RENOMEA PRONALAZAČE, Zelena emisija 31.mpg

https://www.youtube.com/watch?v=g68N-WyZz1U

Werbeanzeigen

Žak Atali: “Kratka istorija budućnosti”

Žak Atali: “Kratka istorija budućnosti”

Koliko ljudi danas zna da je administrativna prestonica sveta Njujork i da je zato tu i sedište UN. Koliko ljudi zna je Medjunarodni monetarni fond agencija UN-a, a da su UN osnovali medjunarodni bankari odnosno njihov vrhovni trgovački kartel koji ima sedište u Londonu. Najzad, koliko ljudi zna da je poreska uprava SAD pod kontrolom MMF-a? Praktično veoma malo ljudi zna da naplatu poreza u SAD kontroliše Kruna iz Londona, jer su SAD njihova kolonija koja funkcioniše kao velika korporacija.

Ali, Žak Atali mnogo toga zna više od ostalih je pripada elitnim bankarskim službenicima ovog kartela. Zato on savršeno zna koju nit kroz istoriju treba pratiti. Knjiga francuskog bankara i pisca, Žaka Atalija, koja je izdata u engleskom prevodu 2006, “Kratka istorija budućnosti”, ne samo da otkriva potajne (i javne) želje i planove kreatora globalizma i takozvanog Novog svetskog poretka, već je zanimljiva što o svemu tome piše čovek iz bankarske „mreže“, koja ove planove već odavno sprovodi.

Da li je Atali u zabludi, ili namerno neke stvari previđa, ali mnogi događaji koje on opisuje kao nešto što će tek uslediti, već su postali stvarnost. Ipak, želja Atalija da bude vizionar, bar nam jasno otkriva da se ništa ne događa slučajno. Oni koji ne veruju u veliku globalnu zaveru i ubeđeni su da se kriminal i korupcija i nesposobna i pljačkaška privatizacija, na primer, u Srbiji sprovodi samo zato što smo mi „glup , primitivan i nesposoban narod“ (kako nas na to navode neki popularni srpski pseudointelektualci), ni posle čitanja ove knjige verovatno neće promeniti svoje mišljenje. Piše: Ivona Živković

Ali, onim promućurnijima Atali je praktično rekao – sve. Lako ćete videti da je pljačkaška privatizacija u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Bugarskoj, Rusiji itd. samo deo vešto smišljenog plana međunarodnih bankarskih kartela (u službi Iluminata) koji se, ne retko, i sukobljavaju otkrivajući kriminalne i korupcionaške afere političkih piona na državnim funkcijama. Pljačka nacionalnog bogatstva je svuda, i na Zapadu i na Istoku, i odavno je poprimila globalne razmere.

FRANCUZIMA BIBLIOTEKA, ENGLEZIMA BANKA, A STARCIMA EUTANAZIJA

Biografija Žaka Atalijia otkriva da on potiče iz jedne jevrejske trgovačke porodice (o majci nema podataka) i da mu je otac radio u Alžiru kao trgovac parfemima kada se Žak rodio 1943. U to vreme, ti trgovci su bili otomanski Turci, pa i sam Atali liči na Turčina. On ima i brata blizanca, Bernara, koji je kao i Žak svojim jevrejskim poreklom bio predodređen za velike trgovačke poslove i uticajne funkcije u velikim korporativnim sistemima koji su okosnica globalnog trgovačkog trans-nacionalnog biznisa. Jevreji su, kako smo ranije pisali, u najvažnijim čvorištima ove globalne trgovačke mreže koja uključuje i medije, telekomunikacije i trgovinu naftom. Da ih nema rasutih po celom svetu i u svim državama i narodima, morali bi biti izmišljeni. U protivnom, globalni transnacionalni biznis ne bi mogao da stvori svoju piramidalnu funkcionalnu strukturu koja danas apsolutno drži pod svojom kapom čitav svet. Ako im je neko zbog toga i napisao falš istoriju i ideologiju (talmudizam) i kreirao veru (judaizam), imao je očito dobar razlog za to.

Atali je tako bio predodređen da završi elitističku francusku visoku politehničku inženjersku školu. Ovo je jedna od četiri elitističke škole otvorene nakon francuske buržoaske revolucije (kojom su međunarodni bankari preuzeli francusku privredu) i u njima se danas školuju bogata trgovačka deca koje se odmah ubacuju na rad u “mrežu” korporativnog biznisa.
Tako je Žak u svojoj 38. godini (1981.), postao savetnik Fransoa Miterana, predsednika Francuske po ukusu jednog moćnog evropskog bankarskog kartela. I taj posao je radio veoma uspešno deset godina. Sa svog uticajnog mesta, Parizu je “darivao” ogromnu biblioteku i uključio je Francusku u program razvoja novih evropskih tehnologija “Eureka”.

Godine 1991. Atali je postao prvi  predsednik moćne Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj, sa sedištem u Londonu.

Atali je bio i član evropske komisije (pri EU) koja je bila inicijator stvaranja jedinstvenog obrazovnog sistema u EU, u kome bi sve diplome bile rangirane u jedinstvenom poretku, pa je zato izglasana Bolonjska konvencija.

Kao pisac je objavio više od 30 knjiga koje su prodate u preko 6 miliona primeraka širom sveta. Tu spada i knjiga o njegovom omijenom bankaru Sigmundu Varburgu.

Sigmund Varburg

Za Karla Marksa,  Atali tvrd da je pogrešno povezan sa komunizmom odnosno “sovjetizmom” , i da je on  bio istinski zagovonik globalnog slobodnog tržišta, pa samim tim i ekonomski filozof Novog svetskog poretka.
Žak Atali je danas  (2010.) predsednik finansijske organizacije “PlaNet Finance” i bavi se mikrofinansijskim kreditima (tj. kreditiranjem najsiromašnijih).

Žak Atali svakako nije najviši deo tajnog društva Iluminata (iako ga neki tako predstavljaju) i samo je deo izvršne finansijske strukture svetske vlade, koja  neformalno već funkcioniše nakon Drugog svetskog rata oblikujući čitav svet po potrebama bankara odnosno prodavaca novca. I Atali za to zna. Zato je on  “vidovit”, baš kao i njegov više rangirani kolega bankar, Džordž Soroš, koji već poslovično unapred “predviđa” šta će se na nekoj svetskoj berzi dogoditi, u kojoj će državi izbiti državni udar ili rat, gde će pasti akcije itd., tako da kada god kupuje ili prodaje “napravi” svom finansijskom fondu koju milijardu evra više.

Iako odlično poznaje istorijska kretanja (jer zna da prati pravu nit, a to je istorija bankarstva i trgovine) Atali ima i “bisere” zbog kojih ga neki kritičari nazivaju običnim pajacem i zabavljačem.
Tako Atali veoma ozbiljno navodi da se Kalfornija proteže od Meksika do Kanade (ili je to možda plan Iluminata), ili iznosi veoma ozbiljna “predviđanja” o tome koje će se zemlje istočnog bloka priključii uskoro EU (iako su one već postale članice EU, na primer Bugarska i Rumunija 2007.) Procvat Njujrka kao svetskog trgovačkog centra on vidi kao posledicu toga što on nije imao ruralnu tradiciju, a neke istorijske dođađaje Atali pomera i po stotinu i više godina od vremena kada su se zaista odigrali (bar prema zvaničnoj istoriji). Ni matematika mu nije jača strana jer predviđa u budućnosti da će čak milijarda ljudi živeti u 50 mega gradova, sa po 20 i 30 miliona stanovnika (!) Sve ovo, međutim, može da bude i loša formulacija u prevođenju na engleski (s obzirom da je knjiga na francuskom izdata još 2004)., ali, nije li kod bankara dva i dva oduvek bilo, 4,5 pa i više?

Ipak, sve je to nebitno, jer je istorija i ovako odavno falsifikovana upravo za potrebe Iluminata (jednog od najuticajnijih tajnih društava) , a “vizija” budućnosti Žaka Atalija (koja je već postala stvarnost) u svakom slučaju je interesantna i provokativna.

Atali se zato u knjizi ne gnjavi davanjem fusnota sa referencama za svoje tvrdnje kada navodi neke istorijske događaje, za koje poznavaoci oficijelne istorije kažu da su netačni. U ostalom, koliko ljudi danas zna da je administrativna prestonica sveta Njujork i da je zato tu i sedište UN. Koliko ljudi zna je Medjunarodni monetarni fond agencija UN-a, a da su UN osnovali medjunarodni bankari odnosno njihov vrhovni trgovački kartel koji ima sedište u Londonu. Najzad, koliko ljudi zna da je poreska uprava SAD pod kontrolom MMF-a? Praktično veoma malo ljudi zna da naplatu poreza u SAD kontroliše Kruna iz Londona, jer su SAD njihova kolonija koja funkcioniše kao velika korporacija. Ali, Žak Atali mnogo toga zna više od ostalih je pripada elitnim bankarskim službenicima ovog kartela. Zato on savršeno zna koju nit kroz istoriju treba pratiti.

Dopuštam zato sebi da se malo nadovežem na neka njegova “predviđanja”, jer se u njima savršeno vidi kako se perfidno kreira državna politika mnogih zemalja EU, pa i Srbije i drugih država bivše YU.

AGENDA ZA 21. VEK ŽAKA ATALIJA

Žak Atali u knjizi “Kratka istorija budućnosti” tako “predviđa” da će se događaji u 21. veku  odvijati u tri različite faze:
U prvoj fazi to će biti vreme stvaranja  “Super Imperije”. Ova imperija neće biti geografski ograničena već globalna i njome će vladati velike međunarodne korporacije. I one će kreirati globalnu politiku.
“Novac će se konačno osloboditi od svega što ga  ugrožava- uključujući  nacionalne države, koje će progresivno biti razmontirane. Tržište će postati jedini svetski zakon”, piše Atali.

I to je period u kome smo danas, zar ne? Proces demontaže nacionalnih država već se odvija i to veoma uspešno na prostoru bivše Jugoslavije i čitavog istočnog bloka uključujući i Rusiju. Mehanizam kojim se to radi je pljačkaška privatizacija koja se vrši preko mreže lokalnih tajkuna, političkih piona (koje nadziru lokalne službe bezbednosti) i preko njihovih partijskih sledbenika željnih “boljeg života” za sebe. Posao obavljaju međunarodni investicioni fondovi koji u državu ubacuju bezvredan papir (fiat money – odnosno spekulativni novac koji nema pokriće u stvarnom kapitalu ili zlatu, ali marionetske vlade ga računaju kao novac), a za uzvrat uzimaju prave vrednosti- ljudski rad, zemljište, rudna bogatstva, saobraćajne resurse i čitava tržišta. Novac se onda vraća preko robe koja se na ovo tržište ubacuje i ponovo iznosi iz zemlje. Onda se isti ponovo ubacuje, ali kao novi kredit i tako sve dok se narod do guše ne zaduži da mora da proda gospodaru sam sebe budzašto samo da bi se nahranio.

Dva su glavna finansijska fonda koja na ovaj način preuzimaju kompletnu nacionalnu privredu danas u i Srbiji i oba imaju zvučna i dobroćudna imena: USAID (“američka pomoć”) sa spekulativnim novcem koji stiže iz privatnih bankarskih fondova u SAD) i EBRD (Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj sa sedišem u Londonu) koja je, takođe, privatna banka. Jedan od glavnih deoničara EBRD je Džordž Soroš, koji je 2005. bio vlasnik čak 52 posto investicionog kapitala ove banke). Prvi predsednik ove banke bio je Žak Atali.
Sorošov “Kvantum fond” inače obrće novac za “nepoznate vlasnike”, ali je poznato da mu je glavni “klijent” porodica Rotšild. Tako je Soros zapravo visokorangirani baknarski “oficir” Rotšilda.

Da bi spekulativni novac ovih banaka (koji je nastao ni iz čega tj. od kamata) ulazio bez prepreka u neku zemlju, najvažnije je da se u nju prvo instalira marionetska vlada u kojoj će sedeti ljudi bez ikakvog političkog znanja ili bilo koje veštine, bez privredeng iskustva i ograničene inteligencije, ali izuzetno jake sujete i sa grozničavom željom da se izdignu iznad drugih ljudi u svojoj sredini.

Za one najsiromašnije slojeve stanovništva koji nemaju šta da daju u hipoteku, bankari su smislili mikro fondove tako da im “pomognu” da mogu da kupe bar plastenik za povrće, zakupe pijačnu tezgu, a neuke seljačke žene kupe bar štrikaće igle i vunicu. Važno je da novac nauče da kupuju svi, pa i najsiromašniji. Niko ne sme biti doveden u poziciju da započne neki biznis, a da prethodno nije kupio novac (što znači upao u dugove). I tu opet nalazimo Žaka Atalija koji je danas na čelu jednog takvog mikrofonda – “PlaNet finance”. On ima čak 10 000 mikro kreditora za siromašne i deluje najviše u Aziji.

Druga faza koja će nastati, po predviđanjima Atalija, je hiperkonflikt. To je period u kome se ova hiperimperija skuplja (to se još zove svetska kriza i posledica je smanjenja novca u opticaju). I to je deo današnjice. Atali “predviđa” da je to period u kome se polako stvara opšti svetski haos. On, međutim ovaj period ne vidi kao današnjicu, već ga stavlja u 2030. godinu.

Atali za ovaj period prognozira razarajuće ratove, suprotstavljene nacije (sve go guše zadužene i lišene strateških resursa), suprostavljene religiozne grupe, terorističke grupe i početak pljačkaških mafijaških sukoba na slobodnom tržištu.
Treća faza, koju pomnje Atali,  nastaće oko 2060. i biće to period hiperdemokratije. Tako će narodi širom planete, iscrpljeni ratovima i socijalnim pobunama prihvatiti formiranje jedne “demokratske svetske vlade”, koja će doći kao spasonosno rešenje. To će biti uvod u stvaranje globalnog kolektivističkog sistema gde će svako raditi za “opšte dobro”.

Dakle, ukoliko spadate u one koji žarko priželjkuju da se na političkoj sceni u Srbiji pojavi “čvrsta ruka” koja će korumpirane političare i neobuzdane tajkune staviti u zatvor, obračunati se sa mafijom i državnom korupcijom, vi ćete se formiranju ove svetske vlade radovati. I nećete biti jedini, jer  iste želje imaju stotine miliona ljudi širom sveta koji su shvatili da su ih nacionallni lideri decenijama samo pljačkali. SAD i Rusija su najviše opljačkane zemlje u 20. veku. Pljačka Indije (i Pakistana) je počela znatno ranije, a Kinezi uglavnom još nisu shvatili ko im je izveo veliku revoluciju.

Evidentno je da je ovo stari i već poznati plan Iluminata, i samo se možemo zapitati da li je ratni i revolucionarni haos koji je 1940. do 1948. i vladao na prostoru bivše Jugoslavije bio jedna mala generalna proba za uvođenje jednog “opšteprihvaćenog kolektivističkog sistema” poznatog kao “samoupravni socijalizm” ili “komunizm sa humanim likom”, kako su ga na Zapadu nazivali.  Inostrani agent, Josip Broz Tito je, tako, nametnut kao spasilac zaraćenih etničkih grupa , podeljenih u tri vere i pet “naroda” koji su onda sastavljeni u veliku Jugoslovensku naciju. Iako se praktično radilo o istom narodu (u koji su ubačena i neka plemena iz Male Azije i nadenuto im ime Albanci) i koji je decenijama pre toga bio vešto modeliran prekrajanjem jezika, menjanjem prezimena, nametanjem druge vere, te ideološkim  ispiranjem mozga ljudima (uglavnom bezemljašima) koji će onda biti postavljeni kao akademska “intelektualna” elita. Njihovi neuki i zabludeli potomci i danas zato naivno širom otvaraju sva vrata ovim stranim investitorima, doživljavajući ih kao spasioce, dok prema sopstvenom narodu ( i sebi) imaju osećaj prezira i manje vrednosti. A to je upravo jezuitska duhovna alhemija koju sporovode Iluminati.

“Novi vrli svet” bi pre izlaska iz haosa morao biti i smanjen  za neku milijardu, ali je pitanje načina na koji će to biti ostvareno i to je za sada najveća tajna Iluminata (i posebna tema). Poznajući njihovu filozofiju i to za njih mora biti PROFITABILNO. Vakcine bi bile jedan takav profitabilan metod, ali postoje i moćnija sredstva.

EUTANAZIJA ZA BESKORISNE HUMANE VIŠKOVE
Upravo je Atali odavno zagovornik primene humane eutanazije kod ljudi koji navrše 60 godina života. Tako je još 1981. u vreme jedne javne debate povodom predloga da se donese zakon o eutanaziji, izjavio: ” Čim neko pređe 60-65 godina, on živi ispod svojih sposobnosti da proizvodi, i košta društvenu zajednicu mnogo novca… eutanazija će biti jedna od suštinskih instrumenata budućeg društva”.

Atali kao da previđa činjenicu da ogroman broj ljudi, posebno u zapadnim postindustrijskim zemljma, već decenijama ništa ne proizvdi i da radi u uslužnom sektoru i u administracijama. Rad od osam, deset i 12 sati sasvim se nepotrebno nameće ljudima samo zato da bi bili stalno okupirani radom u svom robovskom položaju. Jer, kapitalizam i slobodno tržište upravo imaju problem sa hiperprodukcijom i grozničavo nastoje da ljude održavaju u radu , iako toliki proizvodi nikome nisu potrebni. Zapravo kad bi manje radili, manje bi se trošila hrana, nafta, voda, odeća… A to trgovcima ne odgovara jer se oni ugrađuju u vrednost robne razmene, a veliki finansijski promet održava u životu njihov bezvredan papir koji mora stalno da “cirkuliše” da bi “živeo”.

Sa druge strane, na evropskom jevrejskom kongresu Atali je nedavno  izjavio da svetska popuacija Jevreja treba da poraste na 200 miliona. Zašto? Koja je uloga Jevreja u Novom vrlom svetu?  Da bi pevali i glumili u holivudskim filmovima i bili udarne novinarske režimske perjanice širom sveta? Ili naučnici izuzetnog potencijala, koji bi i dalje kao po pravilu dobijali Nobelovu nagradu za “izuzetna naučna dostignuća”? Ili da bi ratovali i špijunirali i lobirali za interese Izraela?

Biće, da je sve to ipak samo jedna oblanda koja služi pre svega za njihovu manipulaciju.

Pravi razlog je da oni svojom nametnutom povezanošću (kojom se uče od malih nogu) mogu da isprepletu globalnu mrežu (agenturu) za funkcionisanje Svetske vlade i nadzor globalnog poseda. Da služe „svojoj zajednici“ bez griže savesti oni se uče od malih nogu, kao što moraju da nauče da se upravo neposlušnost Zajednici može platiti životom. I to je zapisano u Talmudu. Dakle, sa dvesta miliona Jevreja tj. nadzornika (vojnika, doušnika, trange-frange novčanih dilera, itd.), po Atalijevoj proceni, kolika bi onda bila ukupna robovska populacijua Novog vrlog sveta?

Milijarda, dve, tri…
Ali, da li će oni koji su zaduženi da obrću svet na glavačke, pljačkaju narode i uvode ih opšti haos, biti dobri nadzornici u Novom svetskom poretku kakav želi da nametne globalna vlastela? Da li bi ste stavili za pouzdanog čuvara onog koga ste naučili da krade i laže? Poznata izreka kaže: „Nije kome je rečeno, već kome je suđeno“. Da li je možda i Žak Atali u velikoj zabludi kada misli da će Jevreji vladati svetom (kako im je obećano u Talmudu?) Smišljeno “punjenje” Evrope i SAD islamom poslednjih decenija, ipak nagoveštava i nešto drugo.

DEVET “SRCA” TRGOVAČKE MOĆI

Žak Atali, veoma dobro zaključje  da je  “moderna istorija zasnovana na pobedama  trgovaca (i tržišne demokratije) nad Kraljevima i Bogom”, mada ne otkriva veliku tajnu da su sve evropske i azijske vladarske dinastije koje danas postoje jednostavno zamenjene sa poslušnim članovima nasledne ili bliske loze pravih vladara. Ovu zamenu su perfidnim zaverama izvršili jezuiti i njihovi bankari (uz pomoć svoje jevrejske mreže) i tronirali one koji su bili spremni da prestanu da proganjau lihvare i na svom posedu dozvole legalnu prodaju novca i stvaranje bankarske vrednosti – IZ NIČEGA. Samo onaj kralj koji bankarima dozvoljava da nesmetano rade je bio dobar kralj.

Danas je nemoral već uveden  u hrišćansku zajednicu i data je prednosti materijalnim dobrima nad duhovnom snagom. I to je očiti trijumf bankara nad hrišćanskim učenjem.
Preoblikovanje ljudi u gramzive zveri koje se u životu rukovode isključivo svojim porivima za ličnim zadovoljstvom i posedovanjem teritorije i materijalnih dobara, deo je psiholoških operacija koje se ubacuju preko kontrolisanih medija širom sveta. Zato se u ljudsko stado konstantno ugrađuju i seksualna nastranost i devijanstnost i to predstavlja svojevrstan eksperiment. Ako malo razmislite zašto se sve to sprovodi i preko privatne srpske televizije “Pink”, lako ćete shvatiti ko je zaista pravi vlasnik ove televizije.

Atali, piše da je svaka  faza u evoluciji tržišta praćena tehnološkim revolucijama, gde postojeće “srce” tržišta ne uspeva da se adaptira novom svetu i gubi nadmoćnost. “Srce” je po Ataliju mesto u kome je u jednom istorijskom periodu napravljen ogroman tehnološki iskorak, i upravo je to omogućilo trgovcima nadmoć i bogaćenje.

U slikovitom opisu, Atali tako prati istorijski uspon i pad devet “srca” zapadne civilizacije. Prvo je to bio grad Briž (u današnjoj Belgiji) koji je postao moćan konstrukcijom lađa sa kormilom, zatim je došla Venecija (koja je napravila lađe širokog pramca sa tri jarbola, poznate kao karavele). Nakon njih procvetao je Antverpen (u kome su nikle prve evropske štamparije), pa Đenova (kao kolevka bankarstva i računovodstvenih poslova),  zatim Amsterdam (koji je izgradio svoju moćnu flotilu), onda London (sa parnom mašinom), Boston (u kome je stvoren prvi klipni motor), Njujork (sa stvaranjem električnog  motora), i danas je to Los Anđeles zahvaljujući silicijumskoj dolini i mikročipovima. Da li na osnovu ovoga Atali smatra da se Kalifornija proteže do Kanade?

Sa ovakvim gledanjem na istoriju Atali filozofira koji će grad biti ekonomski i trgovački centar u 21, veku. Aalizirajući posebno ekonomski razvitak Kine i uošte Azije, on ipak ne može da nađe “srce” za 21, vek,  jer ga verovatno neće više ni biti. Zato Atali izvodi zaključak da će globalizacija tržišta stvoriti nomadsku populaciju. Biće to biznismeni i radnici koji će se stalno seliti u skladu sa potrebama svoje kompanije ili u zavisnosti od cene njihovog rada. Tako će i njima glavni podsticaj uvek biti novac, ali će mnogi odlaziti u druge zemlje zato što im se jednostavno smučilo da žive u istoj.

“Oni više neće želeti da zavise od zemlje čiji  sistem oporezivanja, zakonodavstvo čak i kultura ih odbija.  Oni će želeti da potpuno promene svoj život. Svet će tako sve više biti ispunjen ljudima koji su odlučili da budu anonimni i žive po svojoj slobodnoj volji. Oni će  živeti i seliti se kao karneval gde će svako ko ima krajnji cilj slobodu, birati novi identitet za sebe”.

Takvi emigracioni tokovi će se vremenom širiti i potpuno će potopiti nacionalne države. “Velika Britanija će postati glavna zemlja domaćin, posebno za građane centralno evropskih zemalja. Primaće radnike iz Ukrajne, a njih će u Ukrajni zameniti ruski radnici, koje će u Rusiji zameniti Kinezi”, piše Atali. Da li su ovo želje Iluminata?

Atali dalje zloslutno napominje i da će države koje ovome budu pružale otpor vremenom shvatiti da je priticanje populacije sa stane ”uslov i njihovog opstanka”.

Ostaje i tu pitanje da li će ovakve države to shvatiti zato što će im biti uvedene ekonomske sankcije ukoliko se budu zatvarale za jeftinu radnu snagu? Na primer za jeftine Kineze?

U drugom zloslutnom i “vidovitom” pasusu, Atali govori o hordama iz Trećeg sveta koje sve više okružuju i “gutaju” Zapad.
“Još brojnije mase će pohrliti na kapije Zapada (nego što je to slučaj danas). One već sada broje stotine hiljada ljudi svakog meseca. Taj broj će rasti do miliona, desetina miliona”. SAD će biti najpopularnija destinacija i “u dvadeset godina, Hispano i Afro- amerikanci će gotovo biti većina u SAD”.
Atali lako predviđa jer očito zna da američka vlada, ne samo da ne sprečava ovakve horde da ulaze u SAD, već radi sasvim suprotno i ogroman broj siromašnih Meksikanaca krišom od sopstvenih građana ubacuje na teritoriju SAD gde oni obaraju cenu rada i uzimaju poslove starosedeocima.

SLOVENIJA, POBUNA NARODA

HomePolemikeReagovanjaPOBUNA NARODA

POBUNA NARODA

nedelja, 02 decembar 2012 13:36 GOST Polemike

SLOVENIJA

piše : Branko Dragaš, 02.12.2012

U Sloveniji je otpočela spontana narodna pobuna. Povređenih ima i na strani policije i na strani prevarenog naroda. Ustaju građani u svim gradovima Slovenije. Opšta pobuna protiv pljačkanja i korupcije. Građani traže da se smene sve političke elite,koje su opljačkale i zadužile državu, da se stvori pravedna, slobodna i zaposlena društvena zajednica. Hiljade građana izlaze na ulicu i obećavaju da se neće zaustaviti dok sve političare ne skinu sa vlasti.

Građani Srbije su iznenađeni. Otkud nemiri u Sloveniji? Zar mirni Slovenci nisu bogatiji od nas? Zar Slovenija nije uzor mnogim zemljama u tranziciji?

Imam nekoliko kancelarija BBC u Sloveniji. Govorio sam pred privrednicima u nekoliko gradova. Najavio sam još 2010 da će se upravo ovo dogoditi. Obišao sam seljake, male proizvođače i inustrijske proizvodnje i video da su svi pred bankrotom. Slovenija je upropastila od 2007 sve ono što je dobila u godinama nezavisnosti. Slovenija je danas najzaduženijan zemlja, jer dva miliona stanovnika duguje 61 milijardu evra. Klasičan model neoliberalnog koncepta je primenjen u zaduživanju i politička oligarhija, tajkuni i kriminalci su uništili državu.

Stanje je postalo neizdrživo. Pritisnuti svetskom ekonomskom krizom i teretom dugova Slovenija je finansijski bankrotirala. Građani se nalaze u pretis loncu i ne mogu više da izdrže tolike državne namete. Račun je došao na naplatu. Političke promene su pokazale da je Kurta zamenio Murtu. Posle nekoliko godina novih pljačkanja, Murta je zamenio Kurtu. Političari su izludeli građane. Ni pojava novih političara, tipa menadžera Zorana Jankovića, koji je napravio stranku Pozitivna Slovenija, nije doneo ništa novo, jer su otkrivene afere o bogaćenju Jankovića i sinova.

Pobuna je počela sama od sebe. Nezadovoljni građani Maribora su izašli da protestuju protiv privatnih kontrolora za naplatu saobraćajnih prekršaja. Poznajem gradonačelnika Maribora. Imali smo sastanak kod njega u kabinetu u Mariboru i video sam da je japijevac koji gazi preko mrtvih da bi se dokopao novca. To je isti tip kao Đilas. Isti im je i način pljačkanja građana. Rekao sam tada mojim ljudima iz Maribora i Ptuja, koji su bili sa mnom na sastanku, da protiv takvog bandita jedino rešenje je – ulica! Na svu sreću, to se danas i dogodilo.

Radujem se hrabrosti Slovenaca da izađu na ulice. Pozdravljam i hrabrim ih da istraju u svojim zahtevima. To je jedino rešenje za spas države i nacije. To je jedino rešenje za obnovu demokratije, republike, pravde i slobode. Ulica jedino može da slomi čelični zakon oligarhije. Stotine hiljada opljačkanih građana na ulici mogu da sruše svaki totalitarni sistem. Plamene vatre demokratije danas gore na ulicama Grčke, Španije, Portugala, Italije, Francuske i Slovenije. Te plamene vatre slobode i pravde zahvatiće čitavu Evropu. Ulazimo u odlučujuću borbu. Ili će se građani izboriti za demokratiju ili ćemo svi konačno postati roboti. Izbora nemamo. Borba je naš spas.

A gde smo tu mi, Srbi? Građani Srbije?

Počela su okupljanja opljačkanih građana spontano. Nema partijskih skotova, sindikalnih parazita i policijskih doušnika da usmeravaju nezadovoljstvo građana. Počeli su ljudi da se okupljaju i udružuju. Ne trebaju nam reciklirani političke bitange u ovoj građanskoj revoluciji. Zalažem se da odozdo, iz utrobe naroda, iz samog društvenog bića, izraste jedan moderan, građanski, patriotski, evropski i kosmopolitski pokret protiv svih političara, tajkuna i kriminalaca. Pokret za slobodu i demokratiju u Srbiji. Pokret koji će u sebi nositi – direktnu demokratiju!  Direktna demokratija – SADA! To nije utopija. To je naša realnost. Direktna demokratija za spas države, nacije i građana.

Ulica je početak direktne demokratije.
Pripremajte se za ulične proteste.
To je jedini način da se izborimo za bolji život.
Ulicom da uspostavimo direktnu demokratiju.
Srbija se sprema za pobunu.
Niko nas više nikada neće moći da prevari. Treba nam društvo bez političara. Društvo slobodno, pravedno, štedljivo, radno, moderno, socijalno, kulturno i duhovno uzdignuto nad današnjom tragedijom.

Verujem u pobunu.
I radimo na – BUĐENJU!

Tako je govorio Nikola Tesla

Narodni kapitalizam

ponedeljak, 08 septembar 2003 00:00 Tekstovi i kolumne

Ulica. Leto. Sumrak. Nas nekoliko stojimo i razgovaramo. Prolazi blindirani BMW. Niske registracije. Škripa koènica. BMW se vraæa unazad. Iz kola izlazi Švercer. Vrata ostaju nezatvorena. Švercer: «O-o, koga to vidim, kakva èast, ma gde si druže?» Srdaèno se rukuje. Izbegavam grljenje. «Èitam sve tvoje tekstove. Svaka ti èast. Razbijaš ih!» «Hvala». «Gaðaš, brate, pravo u srce».

Glupo smejanje. «Lude na tvoje tekstove». Ponovo cerekanje. «Šta, brate, radiš?». «Ništa». «Kako ništa? Ne može to tako. Ti si prvi od nas krenuo. Ti si nam pomogao. Zašto, brate, ne kupuješ preduzeæa?». «Nemam para». «Nemaš para? Svašta! Nemam para ni ja». Neko se nasmeja. Autobus pun putnika staje. Ne može da proðe. «To nije pošteno. Tebi mnogi duguju. Neka ti se Drug revanšira». Autobus pokorno stoji. Vozaè je prepoznao Švercera. «Ja nemam para, ali kupujem, brate, iz krede. Neka ti Drug obezbedi dobru kredu».

Kolona vozila stoji. Niko ne svira. Švercer nastavlja. «Ne budi lud! Sad je pravo vreme! Sad ili nikad! Ko sad kupi završio je posao. Ko, brate, u ove dve godine kupi, kupio je». Kolona je sve duža. «Ima brate para u bankama. Neka ti Drug sredi». «Smetaš ljudima». Švercer zazviždi. Ošišani Gorila pomera kola. Kolona kreæe. «Otkud meni pare? Nemam brate. Zato uzmi kredu! Sad ili nikad! Kupuj, brate!» Švercer odlazi. Mrak pada nad Srbijom.

Pogledajmo kako izgleda privatizacija u Srbiji. Graðani Srbije odnose devize na štednju u banke. Parazitske banke odobravaju kredite partijskim kumovima po nalogu Stranke na vlasti. Partijski kumovi uèestvuju u privatizaciji i kupuju najbolja preduzeæa ne pitajuæi za cenu, ako se radi o aukcijskoj prodaji, ili, ako je reè o tenderima, neki visoki funkcioner iz Vlade, istovremeno i èlan Stranke, upravlja tenderskom prodajom tako da se pobednik unapred zna.

Kada novi vlasnik uðe u firmu, on otpušta radnike, smanjuje plate, rasprodaje zalihe, prodaje delove preduzeæa, dobija nove poslove od Vlade, koje ranije preduzeæe namerno nije moglo dobiti, poveæava ukupne prihode i isplaæuje kredit iz postojeæih potencijala. Menadžer dobija proviziju za dobro uraðen posao ili mu režim oprašta pronevere koje je ranije izvršio. Partijski kumovi bez para kupuju unosna preduzeæa, uknjiže ih na svoje ime i plaæaju partijski reket Stranci na vlasti što je uprilièila ovakvu unosnu transakciju. Funkcioneri stranke su lièno obezbeðeni i mogu mirno da nastave da šire laži o reformama, dok stranka puni fondove za buduæu predizbornu kampanju.

Ukoliko državnu imovinu kupuju stranci, onda se finansijska kombinacija završava napolju. Samo neoprezni idioti, tako ih zovu partijski kumovi, prebacuju novac u zemlju. Zabluda je da æe država ove godine ubrati preko 1 mlrd € investicija, jer dobar deo tog novca je veæ u zemlji, samo se pere preko privatnih raèuna novih kapitalista. Tako u Srbiji nastaje kumovski kapitalizam koji se razlikuje od burazerskog socijalizma samo po tome što ovu pljaèku podržavaju potkupljene meðunarodne birokrate.

Cilj današnjih neoliberalnih reformi je da se cementira kastinsko društvo. Da li je to buduænost Srbije? Poznajuæi mentalitet našeg naroda mislim da nije. Naivni jesmo, ali glupi nismo. Umesto kumovskog kapitalizma, prelažem da izgradimo narodni kapitalizam. Graðani štede u bankama i dobijaju 2 odsto godišnju kamatu, dok je profit u, recimo «Knjaz Milošu», prema reèima direktora, skoro 16 odsto. Dokapitalizacijom ove uspešne firme, državni paket akcija iznosi 41 odsto, kupili bi za 20 mil € naših 1 mil graðana, tako da bi svako postao vlasnik akcije od 20 €. Onome koji ne bi imao 20 € država bi dala moguænost da uplati 10 jednakih rata po 2 €. Svako u Srbiji ima 2 € meseèno.

Zašto mudra država ovo radi? Zato što hoæe da nauèi graðane Srbije da investiraju i hoæe da ih nauèi akcionarstvu. Samo interesi mogu sve nas da povežu. Interes graðana je da više zarade, umesto 2 odsto èitavih 16 odsto, dok je interes države da stekne poverenje svojih graðana. Tek tada se može oèekivati da æe graðani izvuæi 16 mlrd € iz èarapa i sive zone, preostalih 4 mlrd € u štednji i deviznim rezervama mogu biti garant novih poslova i možemo sa sigurnošæu tvrditi da æe ih ulagati u profitabilne projekte. Na isti naèin bi se graðanima prodale cementare, šeæerane, duvanska industrija, pivare, fabrike voda, Beopetrol i delovi strateških grana, jer bi veæinski deo akcija ostao u rukama države.

Ukljuèivanjem naše dijaspore u reforme investicioni potencijal bi se uveæao za preko 25 mld $, dok bi dolaskom stranih investitora privreda obezbedila ubrzani privredni razvoj koga sada, nažalost, uopšte nemamo. Berza bi postala pravo tržište gde se kapital ulaže, a ne organizovano mesto za preotimanje firmi. Graðani bi pratili kotacije akcija i poslovanje firmi kao što danas prate sportske kladionice. Duvansku industriju moglo je otkupiti 2 mil graðana za 50 € po akciji. To je više nego što su dale za investiciju multinacionalne kompanije. Investicioni fondovi, kojih sada nema, postali bi važniji od parazitskih banaka, koje se prave da nešto rade. Dnevnici bi poèinjali izveštajem sa Berze, umesto saopštenjem partijskih oligarhija o snažnom napretku kumova kapitalizma. Gradilo bi se 40.000 stanova godišnje i zapošljavalo, zajedno sa prekvalifikacijom, preko 300.000 ljudi. Država bi ponudila besplatno preduzetnicima 14 mil m? praznog poslovnog prostora i uslovila da zapošljavaju radnike. Otvorilo bi se više privatnih berzi, a graðani i preduzetnici bi dobili priliku da investiraju slobodno devizna sredstva na tržište u deviznom obliku. Dinar bi se branio na tržištu, a ne u glavi nelegalno izabranog guvernera.

Kada bi naši ljudi u dijaspori videli da graðani Srbije ulažu u sopstvenu državu, vratilo bi se poverenje i kod njih, jer svi su ih do sada prevarili. Oni bi doveli svoje poslovne prijatelje i tako bi brzi privredni razvoj bio zagarantovan. Niko ne bi dolazio zato što nas voli, veæ zato što ima interes. Njihov interes bi se usaglasio sa našim državnim interesom, umesto sa liènim interesima potkupljene politièke oligarhije.

Preko 75 odsto graðana postali bi srednja klasa, dok bi se iskorenilo prosjaèenje, beda i beskuæništvo. Razvojem srednje klase još brže bi se razvijalo društvo. Akcionarstvo bi preporodilo Srbiju. Strateške grane bi bile u našim rukama. Partijski kumovi bi bili u zatvoru. Njihova imovina u državnim fondovima. Ekonomija bi upravljala politikom. Potrošaèka korpa bi se punila veæim radom i izvozom, a ne uvoznim lažima. Vratila bi se nada unesreæenom narodu. Narode, borite se za narodni kapitalizam. To je u vašem interesu. Šverceri više neæe zaustavljati saobraæaj na ulici. Mirno vozite. Ne verujte svakome. I svirajte kad vam stanu na put.

Beograd, 08.09 2003. god.

< Prethodna

Sledeća >

Tesla

Tako je govorio Nikola Tesla
»Mi živimo u vremenu tehničkih otkrića bez presedana, koja vode sve potpunijem ovladavanju silama prirode i neutralisanju vremena i prostora. Ali ovaj razvoj, iako doprinosi našem komforu, udobnosti i sigurnosti života, ne ide u pravcu istinske  kulture i prosvetljenja. Sasvim suprotno, on je destruktivan za ideale…
Opširnije…

SREBRENICA:THE GUIDE FOR THE PERPLEXED INTRODUCTION

SREBRENICA: THE GUIDE FOR THE PERPLEXED

INTRODUCTION

Einstein’s Theory of Relativity may freely be disputed. Everyone is also permitted to criticize the Bible and to some extent the Holy Ku’ran. Only Srebrenica is off limits. Critical reflection is regarded as execrable heresy.

We choose to ignore that prohibition. That is why we have created the following presentation. Our goal is not to challenge the significance of Muslim victims in Srebrenica but to point out the many questionable aspects of the official narrative about what happened there. There were also Serbian civilian victims of Srebrenica, but they are unfairly left out of this narrative. The undeserved suffering of all innocent persons is important and worthy of attention. The suffering of one set of victims should not be set apart and amplified, while human beings on the other side are demonized and their suffering is systematically diminished, all in the pursuit of a political agenda.

Moses Maimonides explained thus the object of his work: “…to afford a guide for the perplexed,” i.e. “to thinkers whose studies have brought them into collision with religion”, “who have studied philosophy and have acquired sound knowledge, and who, while firm in religions matters, are perplexed and bewildered on account of the ambiguous and figurative expressions employed in the holy writings.”

Taken metaphorically, it is remarkable how Maimonides’ twelfth century notions are easily and naturally projected to our contemporary circumstances. They are applicable perfectly to the deeply dogmatic and almost medieval discourse that prevails on the topic of Srebrenica. Today, questioning or criticizing received wisdom on that subject may provoke unpleasant personal consequences not unlike those visited upon non-conformist thinkers in Maimonides’ day who were perceived as “colliding with religion”. One may, if one wishes, extend the parallel even further. The cult of Srebrenica also has its “holy writings”, in the form of judgments of the Hague Tribunal and the binding dogmatic precepts of eminent political bodies keenly interested in historical truth and moral enlightenment, such as the European Parliament. And just as in Maimonides’ time, there are today also some “who have studied philosophy and have acquired sound knowledge” but are “perplexed and bewildered” by the doctrine those authorities impart.

Here are some of the reasons for their perplexity and bewilderment.

QUESTIONS

1. If Srebrenica was indeed a UN protected demilitarized safe zone, how was it possible for it to be used as a training ground and launching pad by Muslim army forces inside it against Serbian civilian villages and military positions outside?1The United Nations, which was in charge of the “demilitarized” zone and responsible for the implementation of the agreements by which it was set up, judging by the Secretary-General’s statements, was under no illusions about what was going on, but for some inexplicable reason it made a political decision to turn a blind eye and do nothing about it.

2. Although they were well aware that the Muslim side’s abuse of Srebrenica enclave’s demilitarized zone status to continue with military operations had given rise to a serious sense of grievance and a strong thirst for revenge on the Serbian side, UN observers and representatives of interested international parties failed to act in order to put a stop to Naser Orić’s forces’ carnage and depredations? 2 How was that possible?

3. Why has there never been any accounting of the identity and subsequent career of the thousands of Muslim males who after the takeover of Srebrenica on July 11 verifiably did make it alive to Tuzla as part of the 28th Division column? Many of them were said to have been quietly reassigned to other units of the Muslim army or resettled elsewhere. 3 Their continued official status as “missing” has provided

the Muslim side with an army of phantom “victims” available to fill quantitative gaps in the “8,000 executed men and boys” narrative.

4. Indeed, where are the bodies4 tosupport the claim of 8,000 execution victims? Have the rules of criminalinvestigation been suspended just to accommodate Srebrenicaprosecutors and genocide partisans, eliminating the requirement of producing physical evidence when demonstrating the crime ofmurder? Has the process of post-mortem examinations of Srebrenicamass grave remains ever been reviewed by an impartial team of forensicexperts?

5. The approximately 3,500 “Srebrenica genocide victims” buried at thePotočari Memorial Center invite many complex questions. The burialprocedure is entirely under the control of the Muslim religious authorities, which normally ought not to be a problem. However, by invoking a Muslim religious doctrine that supposedly bars non-Muslims from having anything to do with the burial of members of the Muslim faith, those authorities are creating a serious verification problem. 5 For all practical purposes, that means that they expect secular authorities—and the world at large—to accept on faith whatever they are told about the number of buriedvictims, the condition of their remains, and the correctness of the forensic findings about the cause and manner of death. 6 This raises serious difficulties. Since ICTY forensic teams ended their exhumation activities in 2001, the Missing Persons’ Commission controlled by the Muslim-dominated government in Sarajevo has been in charge of mass grave exhumations. They claim to have found hundreds of new victims in areas previously unexplored by ICTY teams. These victims are now being brought out with great fanfare for burial at the Memorial Center around July 11 of each year. 7 But no one can be sure about the identity of the individuals who are being buried, or if they have any connection to Srebrenica. Indeed, even if there is a connection. Did anyone in Srebrenica during the war, prior to July of 1995, succumb to natural causes? Was anyone there, prior to July of 1995, killed in military operations? Is every single death in or around Srebrenica, whenever or in whatever manner it may have occurred, automatically attributable to genocide?8

6. We are assured that the body bags which are being buried according to Muslim custom in July of each year do contain the physical evidence we were told is inside. Muslim religious doctrine requires that at least 75% of the body be there before a religious funeral can take place. But the practical implementation of what this custom requires raises a new set of questions. A large percentage of exhumed human remains consists of body fragments and parts. Dr. Ljubiša Simić’s review of ICTY forensic evidence demonstrates that out of 3,568 “cases” for which Tribunal forensic teams wrote post-mortem reports, 1,583, or 44,4%, consist of body fragments or just a few bones. Were Muslim religious burial rules followed in those instances as well? If so, is there a record that those incomplete remains were specifically rejected for burial in Potočari? The same applies to the 92% of those remains which were not only in an incomplete and highly fragmented condition but for which forensic experts, who were working for the prosecution, were unable to determine the manner or cause of death. If any of them were buried as victims of genocide in Potočari they clearly should not have been. Until the purportedly religious obstacles are removed, normal European investigative procedures are applied, and unhindered access is granted to sort out the facts at the Potočari Memorial Site, we will not know. And, of course, questions about the true number of victims and about the integrity of burial procedures will continue to be raised.

Those questions have gained new impetus in light of significant discrepancies in the findings of various chambers about the number of Srebrenica victims. From the Krstić [2001] to the Popović trial [2010] at ICTY, the standard estimate of executed victims in Srebrenica was 7,000 to 8,000. In the recent Tolimir trial judgment, however, that figure was put at 4,970.9 Similarly, in all previous Srebrenica trials dealing with Branjevo farm executions, victim estimates were based on the claims of Dražen Erdemović, one of the perpetrators who made a plea bargain with the Prosecution. The accepted figure was 1,200 victims, notwithstanding the fact that the number of bodies exhumed at the crime scene was 115. However, at the trial of accused co-perpetrators Franc Kos and three associates in Sarajevo, the Chamber found [2012] the number of victims to be “up to 800”.10 In all these trials chambers heard essentially the same witnesses and were shown the same evidence, yet they reached disparate conclusions. That suggests that they are operating without any serious methodology and that all their conclusions should therefore be viewed with healthy skepticism.

7. Where are the famous satellite photos that US Secretary of StateMadeleine Albright advertised as the definitive proof that a crime of hugedimensions did occur around Srebrenica? Why are they underseal for fifty years if they are of such enormous probative value? If they were made available to the public and toneutral experts for critical analysis now, would that not benefit everybodybecause many persistent doubts about Srebrenica would quickly be resolved?11

8. Why has the focus of Srebrenica investigations consistently been away from the direct perpetrators and organizers of the crime? Authorities were aware of the identities and whereabouts of most members of Dražen Erdemović’s12 group of executioners for a decade after Erdemović’s revelations, yet no effort was made to apprehend or even to question them until the appearance of The Star Witness,13Germinal Čivikov’s incisive exposé of Erdemović’s flawed evidence. When some of them finally were arrested, one of the accused co-perpetrators [Marko Boškić] pled guilty in return for a relatively light ten-year sentence. The remaining four, who were unwilling to cooperate, were given a farcical trial in Sarajevo which was kept strictly within the bounds of personal responsibility and not allowed to inquire any further. The commander of the unit responsible for the execution of prisoners, Milorad Pelemiš, is still at large and giving media interviews. No effort is being made to apprehend him or to establish from whom he received execution orders.

9. Is the conduct of the Srebrenica-Žepa military operation in July of 1995, viewed as a whole, compatible with the theory of genocide? To take that position, we must believe that what at the start of the month of July 1995 began as a regular military operation, by around the 11th, after a meeting of Serbian military officials in Bratunac, had degenerated into a genocidal project complete with the sudden appearance of the legally required dolus specialis. That remarkable transformation within a few days supposedly led to the execution of 8,000 Muslim prisoners captured at Srebrenica. But once Žepa’s turn came ten days later, the operation apparently reverted to more or less regular military form, without major departures from the rules and customs of war or mass slaughter. Until the recent ICTY trial of General Tolimir no effort was made a decade and a half after the fact to obtain judicial confirmation for the charge that genocide also occurred in Žepa. Under intense political and media pressure, the Tolimir trial court found that it did, but the only grounds for such a conclusion it could cite was the killing of three Žepa municipal officials in positions of leadership. Their removal, the Chamber argued, constituted genocide because it significantly impaired the local community’s capacity to survive.14 The coherence of that conclusion is a matter for debate.

With regard to both Srebrenica and Žepa there are serious questions. Does genocidal intent, as in Srebrenica, come and go in irregular intervals? What accounts for the absence of any Serbian order or plan setting forth the alleged intention of exterminating the Muslim community, even within the limited confines of the municipality of Srebrenica? What explains the apparent difference in the treatment of two similar groups of defeated Muslims, one in Srebrenica and the other in Žepa, if at that time Serbian forces were motivated by genocidal intent? In Srebrenica, casualties were numerous. In Žepa they were minimal, and only by the implausible use of judicial legerdemain could the conclusion be reached that it also was a place where genocide occurred.

10.Combat casualties. The status of the 12,000 to 15,000 strong military/civilian, mostly male column which left Srebrenica enclave on foot late on July 11, 1995, headed for Muslim-controlled territory in Tuzla, is a key factor in the controversy over what happened. ICTY Prosecution military expert Richard Butler conceded the mixed character of the column, which under international law makes it a legitimate military target.15 Testifying in the Popović case, Butler reiterated that position.16

The legal character of the column and the extent of its casualties are of the utmost importance because in an effort to reach the magic figure of 8,000, combat losses inflicted on the column are conflated with execution victims. That approach is improper because the column’s casualties are legally legitimate and result in no criminal liability whatsoever. Referring to the column, Jean-René Ruez, chief ICTY prosecution investigator, stated that,

A significant number [of Muslims] were killed in combat. The Zvornik Brigade of the VRS Drina Corps had organized ambushes and that is when it had the most casualties during the entire war. Many were killed while trying to make it through minefields. An unknown number probably committed suicide in fear of being tortured before being put to death. It cannot be excluded that some had shot those who may have wanted to surrender.17

In fact, based on statements given by surviving column members who reached Tuzla,18 which are available in the ICTY electronic data base,19 many of the engagement sites have been identified and there are eyewitness estimates of casualties.20

These casualties were estimated by prosecution military expert Richard Butler, when testifying in the Popović trial, to have been 1,000 to 2,000 for the period of July 12 to 18, 1995, and raised to between 2,000 and 4,000 at a subsequent trial.21 In a July 17, 1995, UN internal report it is estimated regarding the column that “up to three thousand were killed on the way, mostly by mines and BSA [Bosnian Serb Army] engagements.”22 In the “UNMO HQ Daily Sitrep” for July 18, 1995, speaking of the column it is estimated that 3,000 were “believed to have been killed by minefields, snipers, and ambush conflict with BSA”.23 All these estimates and reports, while lacking absolute precision, nevertheless converge on the conclusion that during its breakthrough from Srebrenica to Tuzla the 28th Division column did suffer significant casualties along the way.

The technical problem which the column presents is two-fold. First, it creates the need for separate analysis and treatment for casualties incurred during legitimate combat which cannot be fitted into the Procrustean bed of genocide, as the neat and simple Srebrenica narrative requires. Politically and psychologically the column’s casualties greatly alter the simplistic picture that has been relentlessly emitted over the years. Secondly, the casualties involved are statistically significant because they are in the thousands and they cannot be linked to war crimes. Given the severe dearth of incontestable execution victims, the presence of thousands of these legitimate Srebrenica casualties is at worst an embarrassment, but at best an opportunity. The opportunity is to blend them in with execution victims, thus eliminating the problem and at the same time helpfully raising the victims’ total, even if it still remains short of the target figure of 8,000.

Hague Tribunal chambers have opted to seize the opportunity. They generally admit that the column was shelled with artillery and hand grenades, presumably causing widespread casualties, and that some members of the column committed suicide.24 But then these casualties are minimized in relation to execution victims. The Popović Chamber, for instance, argues that in its composition the column was indistinguishable from the women, children, and elderly Srebrenica enclave inhabitants who had gathered at the UN base in Potočari. After thus attempting to obscure the legal distinction, the Chamber goes on to draw the natural conclusion: the column (and by implication its casualties) was part of the “widespread and systematic attack against the civilian population.”25 That opens the door for plausibly merging combat casualties with illegal execution victims, thus conveniently boosting the “genocide” count.

There is no subtle or refined legal analysis here, but the conclusion does serve the Hague Tribunal’s practical purpose. By erasing the legal distinction between the two groups, it also did away with the necessity for bothersome account-keeping in terms of who was unlawfully executed and who was a legitimate casualty. Given the severe shortage of execution victims and the preferential option for upholding genocide, the Chamber’s pragmatic solution is understandable. But it is certainly not to its credit professionally any more than its misrepresentation of what can be expected from DNA results.

11. Legitimate losses. Can a reasonably reliable accounting of legitimate combat losses on the Muslim side in the aftermath of the fall of Srebrenica on July 11, 1995 be made? Our NGO, Srebrenica Historical Project, has published data from 33 statements made by surviving participants in the 28th Division breakout in which 19 locations along the column’s path where combat with Serbian forces took place are named. It sheds much light on that issue. According to these eyewitnesses, the column from Srebrenica sustained extremely heavy combat casualties. The fact that “a significant number of Muslims died in combat” was affirmed by the chief investigator of the Office of the Prosecutor of the Hague Tribunal, Jean-René Ruez.26 Ruez went on to say that “as far as those who died in the woods are concerned, we must consider that they were killed in battle.”27 That means that under international law there is no criminal liability for their deaths. ICTY military expert, Richard Butler, stated under cross-examination in the Popović trial that in his professional opinion up to 2,000 Srebrenica Muslims in the column probably perished in combat during this breakout.28 There are other estimates as well, such as Army of Bosnia and Herzegovina chief of staff Enver Hadžihasanović’s of 2,628 combat casualties29 and peace negotiator Carl Bildt’s of „more than four thousand.“30

The precise number of combat casualties may never be determined but the combined evidence of eyewitness testimony and assessments by experts and officials in a position to know suggests that they were enormous.

That poses some very important questions. When exhumations take place, are we being misled to believe that what are actually the remains of people killed in combat belong to execution victims? What mechanism, if any, is in place to differentiate these legally very distinct categories? If, on the other hand, these combat casualties are criminal acts, why hasn’t anybody at ICTY or before the war crimes court in Sarajevo ever been charged with shooting at the column? If these casualties are not culpable, what assurance do we have, apart from victims with blindfolds and ligatures, that death was inflicted unlawfully instead of as a result of legitimate combat? The burden of proof, let us recall, is always on the prosecution.

12.DNA. The forensic evidence is more unhelpful than helpful to the Prosecution’s claim that there were about 8,000 execution victims in Srebrenica. Ten years later, there was no trace of even the 4,805 bodies that in its trial judgment the Krsti

court gullibly stated had been “detected” in unexhumed Srebrenica mass graves.31 Body counting and forensic analysis in the classical sense had reached an embarrassing dead end.

In the Popović case, the Chamber therefore decided to make an end run around the issue and to shift its emphasis from autopsy reports to a new technique—DNA:

Based on the evidence, the Trial Chamber has found that at least 5,336 identified individuals were killed in the executions following the fall of Srebrenica. However, noting that the evidence before it is not all encompassing, the Trial Chamber is satisfied that the number of identified individuals will rise. The Trial Chamber therefore considers that the number of individuals killed in the executions following the fall of Srebrenica could well be as high as 7,826.32

The reference to “identified individuals” suggests the source of the Chamber’s data: the International Committee for Missing Persons (ICMP), an NGO with US ties with local headquarters in Tuzla.33 ICMP claims to have so far identified 6,414 Srebrenica victims.34 Superficially, that sounds like genuine progress in the critical area of victim identification. The problem, however, is that during the Popovi

trial, where it was officially unveiled, ICMP’s DNA data was presented in closed session and under conditions that were severely constraining for the defense. The accused were given neither time nor adequate resources to challenge this evidence by subjecting it to thorough scientific analysis. ICMP strenuously opposes outside inspection and verification of its results on the grounds that it might cause additional pain to the survivors. It therefore conditions release to anyone of its raw data on obtaining the sample donors’ written permission. Needless to say, in the tense and hostile Balkan context, that is virtually the same as denying access.

ICMP’s penchant for secrecy in fact seems to go quite far. After Radovan Kara’s open court complaint that his defence was subjected to discriminatory treatment as a result of ICMP’s refusal to show their data, to everyone’s surprise prosecutor Hildegard Uertz-Retzlaff revealed that ICMP was no more forthcoming even to the Prosecution:

The ICMP did also not provide the DNA to us. It is not that give it to us and not to others.35 

It is amazing that even a vigorous proponent of this evidence such as the ICTY Prosecution should have been denied the opportunity to properly review it.

While the Chamber did hear ICMP Director of Forensic Science Thomas Parsons’ oral presentation of the DNA data36 it is not clear whether even the Chamber had actually seen the supporting evidence. Assuming that it had a glimpse of it, the record does not show that the Chamber bothered to enlist any expert assistance in order to gain a better grasp of its meaning.

Acceptance and uncritical reliance37 on ICMP’s unexamined evidence constitutes a bold act of faith in the twenty-first century.

Even if protestations of privacy on behalf of the survivors who donated blood samples are credited at face value, now that a 5,336 identified victim figure has been enshrined in the official court Judgment,38 it would seem convenient and very helpful to allay doubts were the first and last names of all the 5,336 individuals involved to be published. That should offend no one’s sensibilities as thousands of names of alleged Srebrenica victims have already been carved into a huge slab of stone at the Poto

ari Memorial Centre, where they can be seen by everybody. In terms of enhanced transparency, the publication of these names would also be quite helpful. It would make further verification of the authenticity and status of these victims possible. Another benefit would be increased trust in the court’s professionalism and the validity of its findings. No such list, however, is appended to the Judgment.

But the Chamber’s biggest problem is not its failure to name the identified individuals (identification means assigning a first and last name to each individual, as opposed to just giving the total number of alleged identifications). Nor is it even the cavalier prediction (made by the Popović Chamber) that “the number of individuals killed in the executions following the fall of Srebrenica could well be as high as 7,826”, a prognosis for which there is no apparent basis and which is distressingly reminiscent of a similar failed forecast made by the Krstić Chamber in 2001 that almost 5,000 unexhumed but “detected” bodies were on the verge of being discovered.39 It is, rather, the Chamber’s apparent ignorance of how DNA works and of what it can and cannot do.

That ignorance is reflected in the ICTY chamber’s finding that “at least 5,336 identified individuals were killed in the executions following the fall of Srebrenica”, which scientifically is an impermissible statement to make. By matching samples taken from the deceased person to biological material donated by the potential blood relative, DNA procedure can establish, with various degrees of accuracy, the deceased’s probable identity. But from the standpoint of criminal liability for the murder, it can do no more than that. It cannot help to determine the time and manner of death. The deceased, whose first and last name may have been established as a result of successful DNA matching, could have been killed in combat or in an accident, or could have died of natural causes. The casual suggestion made by the Chamber, that the 5,336 identified individuals “were killed in the executions following the fall of Srebrenica” is scientifically unsupportable by using DNA evidence and, as any biology student could inform the court, it is absurd on its face. No one can make such a claim based on DNA data without exposing themselves to enormous ridicule.

But the Chamber had to make that arbitrary determination because unless the pompously announced DNA identification evidence were made to appear to support Prosecution’s time and manner of death claims, it would be manifestly useless for purposes of conviction.

It can be argued that the Chamber acted unwisely by embracing the DNA approach without at least consulting a biology student about its legitimate scope before doing so. Once the misleading use of DNA is noticed, ICTY will discover a marked further decline in its credibility. The standard forensic approach which is based on autopsies may not have generated the hoped for 8,000 victims, but in a situation of this nature it generates at least some legally useful evidence. The standard approach did yield 947 potential execution victims (442 with blindfolds and ligatures, plus 505 with bullet injuries). In terms of legally relevant criteria, the methodological shift to DNA is incapable of demonstrating a single culpable death. It seeks to impress with the aura of high tech, but like any bluff it can last only as long as it remains unchallenged and, in this case, unexamined.

13. Serbian victims. An important issue pertaining to Srebrenica that is almost never talked about are the Serbian victims. The trick of excluding them is performed by simply narrowing down the relevant Srebrenica chronology to three days in July of 1995, while completely ignoring events during the preceding three years.

In the three-year period before the massacre of Muslims in 1995, several dozen Serbian villages surrounding Srebrenica town were attacked and devastated by Muslim army forces from within the enclave.40 According to the Dutch Institute for War Documentation (NIOD), these attacks “…followed a certain pattern. Initially, Serbs were driven out of ethnically mixed towns. Then Serbian hamlets surrounded by Muslim towns were attacked and finally the remaining Serbian settlements were overrun. The residents were murdered, their homes were plundered and burnt down or blown up.” As a consequence, “it is estimated that between 1,000 and 1,200 Serbs died in these attacks, while about 3,000 of them were wounded. Ultimately, of the 9,390 Serbian inhabitants of the Srebrenica district, only 860 remained…”41

Why are these substantial figures rarely reported or given even fleeting attention in discussions about Srebrenica, although they are undoubtedly an integral part of the overall picture and their relevance to the events of July of 1995 is indisputable? First of all, because this is precisely what generated the “accumulated hatred” that was clearly sensed by the UNPROFOR commander in Bosnia, General Philippe Morillon, which he referred to as the consequence of these “terrible massacres.”42 Second, perhaps because these pogroms created a motive for taking revenge on the perceived malefactors when that became possible in July of 1995. The latter point clearly upsets the genocide applecart because it posits a compelling alternative explanation of the motive.

The urgency of keeping the slaughter of the Serbian population of Srebrenica off both the public and the judicial radar screens is reflected in the virulent denunciation of any attempt to bring it up. It is angrily dismissed as “relativization of genocide”. But in fact it is those who shove another community’s victims under the rug who are engaged in blatant relativization. To recognize absolutely the equal value and dignity of all human lives, and not just those who belong to one group, especially in a conflict as senseless as the recent one in Bosnia, is the only fair and decent approach.

14. The prehistory of Srebrenica. The expression “prehistory of Srebrenica” was first used by the Norwegian film director Ola Flyum in his noted documentary, “Srebrenica: A town betrayed.”43 It does not refer to events which took place in the Neolithic but to the machinations and sordid political deals on many levels which, beginning in late 1993, set the stage for the tragedy of the Muslim people of Srebrenica. That is another largely hidden dimension of this vastly complex narrative.

It begins in September of 1993 in Sarajevo, at a time when the military situation looked particularly grim for Alija Izetbegović and his Muslim-dominated government. A meeting of the ruling party, SDA, was convoked, including a delegation from the UN protected enclave of Srebrenica. According to one of the participants and eyewitnesses, Hakija Meholjić, Srebrenica chief of police at that time, during a pause in the proceedings Izetbegović summoned the delegates from Srebrenica in order to convey to them a startling proposition: in an alleged conversation Izetbegović had had with President Clinton, the latter suggested that if the Serbs could be enticed to capture Srebrenica, which by then had already become a potent international symbol, and “slaughter” 5,000 Muslims there, skeptical public opinion in the United States would be so outraged that it would acquiesce to a military intervention on the side of Izetbegović’s government in Sarajevo. To sweeten the deal, the men from Srebrenica were told that arrangements had already been made that in the ultimate territorial swap the Serbian suburb of Vogošća would be ceded to the remaining inhabitants of Srebrenica as compensation for their losses.44 The authenticity and the implications of this shocking scheme are extensively explored by Ola Flyum in his documentary.

Before dismissing Meholjić’s testimony, it is worthwhile to consider some corroborative “coincidences.” It emerges from the Debriefing45 of the Dutch battalion that not only was there no demilitarization within the enclave, as stipulated in the April 1993 agreement which set it up as a UN protected zone, but that throughout the period of the Dutch presence (February 1994 – July 1995) the enclave was actually used with impunity by the Muslim army within it as a springboard for attacks on the surrounding Serbian areas.46 One may wonder if these attacks were designed to provoke just the sort of violent Serbian response that could serve as a catalyst for the desired intervention. As the war was obviously approaching its final phases, in anticipation of the final settlement it became necessary to arrange territorial loose ends. In April 1995 the Muslim commander in Srebrenica, Naser Orić, and his top military assistants were recalled to Sarajevo, allegedly for “additional training,” leaving the enclave without effective leadership. In late June of 1995, forces from the enclave staged a raid on the Serbian village of Višnjica, which finally exhausted the patience of the Serbian side, and it dusted off plans for a military operation against the enclaves of Srebrenica and Žepa. But the correlation of forces was very unusual. Serbian attackers had assembled about 400 front-line men and four tanks,47 who were facing on the other side the Muslim army’s 28th Division comprising about 5,500 soldiers. In the opinion of UN military observer Carlos Martins Branco,48 the refusal of the previously combative Srebrenica Muslim contingent to fight was inexplicable since both their numerical advantage and the rough terrain were ideal for defensive action and clearly favored the defenders. But instead, the military-age men assembled in the village of Šušnjari and from there undertook a 60 kilometer trek through minefields and Serbian ambushes to Tuzla. Naturally, had they stood their ground and fought there would have been distinct political drawbacks. For example, that would have revealed the fact that they were well armed and thus risked compromising their victim status. As for the women, children, and elderly, they were left behind and deposited at the UN compound in Potočari. Quite possibly that was done as a convenient bait to the Serbs to perpetrate the anticipated massacre, but whatever the ultimate motive behind it may have been, on the whole nothing sinister occurred. The 20,000 or so enclave residents dumped in Potočari were put by the Serbs on buses and evacuated safely to Muslim territory.

What could have been the purpose of the massacre of Muslim prisoners of war? Who was the intended beneficiary? That is one of the key Srebrenica mysteries which demands a rational explanation. As the ICTY chamber in the Krstić case sensibly noted: “…the decision to execute these Bosnian Muslim men is unfathomable in military terms.”49 The chamber then proceeds to quote the view of the prosecution military expert Richard Butler to the effect that it is hard to envision a better negotiating chip than several thousand prisoners in Potočari under the supervision of the UN and the International Red Cross.50

None of these key Srebrenica research topics is ever explored in a sustained and scholarly (or honest) fashion by the advocates of the institutionalized narrative. The gaps in the official account and the unresolved issues that we have pointed out make it imperative to keep asking critical questions and not to be intimidated by the agenda driven Srebrenica lobby.

1UN Secretary General Reports of 16 March 1994 and 30 May 1995.

2 „…the Srebrenica enclave increasingly acquired the status of a ‚protected area‘ for the ABiH, from which the ABiH could carry out hit and run operations against, often civilian, targets. These operations probably contributed to the fact that at the end of June the VRS was prepared to take no more, after which they decided to intervene: the VRS decided shortly after to capture the enclave. In this respect, the ´illegal US sponsored’ Black Flights to Tuzla and the sustained arms supplies to the ABiH in the eastern enclaves did perhaps contribute to the ultimate decision to attack the enclave. In this connection it is not surprising that Mladić and other Bosnian Serbs constantly complained about this, but usually received no response to their complaints…“ See NIOD (Netherlands War Research Institute) Report, Srebrenica — A Safe Area? Appendix II — Intelligence and the war in Bosnia 1992–1995: The role of the intelligence and security services, Chapter 4, Secret arms supplies and other covert actions.

3UN High Commissioner for Human Rights, Hubert Wieland, with five assistants, interviewed a large number of these Srebrenica Muslim refugees after they had made it to Muslim-controlled territory. It is an interesting detail that, according to Wieland, none of them declared having actually witnessed the commission of a war crime. (London Telegraph, July 24, 1995)

4Under the circumstances, 8,000 relatively intact bodies are unlikely to ever be found. But the skeletons, and parts of skeletons, that we can expect to find, ought not to be manipulated to create the illusion of more victims. That is why Dr. Ljubiša Simić’s approach of counting femur bones, of which we know that everyone has only two, is an example of a credible approach to the calculation of the probable number of victims.

5It goes without saying that religious sensitivities must be respected whenever reasonably possible. But such a massive crime scene in the middle of Europe must be treated primarily according to secular European standards that routinely apply in such situations. That means that all avenues of inquiry which likely to bring us closer to the truth and to help us solve the crime must in principle be kept open.

6It should be noted that on the “secular” side, these matters are usually handled by the Missing Persons’ Commission, which up until the present time has been under the control of Mr. Amor Mašević, a functionary with close ties the Sarajevo Muslim political and religious establishment.

7As the supply of legitimate Srebrenica execution mass graves began to dry up, and bodies needed to back up the 8,000 genocide victims claim were in short supply, the Muslim-controlled Missing Persons Commission focused, for instance, on a locale called Kamenica. They played down the fact that Kamenica was on the path of withdrawal of the Muslim army 28th Division in July of 1995 and that a major clash with Bosnian Serb forces took place there, with numerous Muslim casualties. For the flurry of Kamenica exhumation reports, see Dnevni Avaz, 24/11/08; BH Vijesti,

8Concerning Kamenica, see reports of Radio Sarajevo, 17/07/09; Fena, 15/09/09; Radio Slobodna Evropa, 10/12/08, to cite just afew. The Muslim side do not advertise it, but they do freely admit the fact that Kamenica victims arecombat casualties: “…84 bodies were exhumed from the first Kamenica mass grave. These bodiesbelonged to those who did not survive the break-out from Srebrenica in July of 1995.” (Slobodna Bosna, “Bajram u dolini masovnih grobnica,” http://www.genocid.org/print.php?type=A&item_id=96

9Prosecutor v. Tolimir (ICTY), Trial Judgment, Par. 1184. The new Srebrenica genocide death toll happens to be roughly equal to the 4,700 innocent civilians that US Senator Lindsay Graham says have so far been killed by American drone attacks in the various Middle Eastern and Central Asian war theatres. Expressing regret, Sen. Graham commented “Sometimes you hit innocent people, and I hate that, but we are at war…” [The Telegraph (London), February 21, 2013.]

10Prosecutor v. Kos at al. (State Court of Bosnia and Heryegovina), Trial Judgment, Par. 340.

11The laughable reason given for insisting on the photos’ confidentiality is that showingpublicly them might compromise intelligence gathering methods. That rationale is an insult to the intelligence of the public because the methods used in 1995 are long obsolete.

12 Dražen Erdemović was a member of the Tenth Sabotage Detachment, a multinational unit of unclear origin that was operating in the Bosnian civil war during 1994 and 1995. After being brought before the Hague Tribunal, Erdemović signed a plea bargain.In return for agreement to testify for the Prosecution he was given a light five-year sentence although he admitted taking part in the massacre of Muslim prisoners at Branjevo Farm and personally killing between 70 and 100 of them. His controversial evidence was dissected by Bulgarian journalist and long-time Deutsche Welle correspondent Germinal Čivikov.

13 Germinal Čivikov, The Star Witness (translated from German by John Lauchland), Belgrade 2010, http://www.srebrenica-project.com/DOWNLOAD/books/Star_witness.pdf

14Prosecutor v. Tolimir (ICTY), Trial Judgment, Par. 782.

15 Richard Butler, Expert report, par. 3.21, November 1, 2002, EDS (Tribunal data base) number 03072366.

16Prosecutor v. Popović (ICTY), T. p.20244, lines 19-25, p. 20245, line 1.

17Monitor newspaper [Montenegro], April 19, 2001. EDS (Tribunal data base) number 06038344.

18 For a sustained analysis and discussion of witness statements on column casualties, see: Stephen Karganović and Ljubiša Simić, “Srebrenica: Deconstruction of a Virtual Genocide” (Belgrade 2010), available on the internet at: http://www.srebrenica-project.com/index.php?option=com_content&view=article&id=90:any-lieutenant-colonel-will-do&catid=12:2009-01-25-02-01-02

19 See Stephen Karganović: “Analysis of Muslim Column Losses Due to Minefields and Combat Activity,” Proceedings of the International Symposium on ICTY and Srebrenica, p. 376-391 (Belgrade-Moscow 2010). Available on the internet at: http://www.srebrenica-project.com/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=21&Itemid=19

20 In the Krstić judgment, it is conceded that the column was subjected to “heavy shooting and shelling,” par. 65.The Chamber did not dispute the conclusion, stipulated by prosecution and defence experts, that “the column qualified as a legitimate military target”, par. 163.

21Prosecutor v. Popović (ICTY), T. P.20251, lines 6-8, and 12-14. A few years later, under cross-examination at the Jevic etal. trial before the Court of Bosnia and Herzegovina in Sarajevo, Butler increased his estimate of 28th Division column combat casualties to „between 2,000 and 4,000“. Jevi

et al, September 19, 2011.

22 ICTY electronic data base number R043-3424.

23 ICTY electronic data base number R003-8723.

24 For an example, see Popović Trial Judgment(ICTY), par. 381.

25 Popović Trial Judgment (ICTY), par. 782.

26Interview in the „Monitor,“ April 19, 2001.

27Ibid.

28Prosecutor v.Popović et al. (ICTY), January 23, 2008, Transcript, p. 20251.

29Prosecutor v. Krstić (ICTY), April 6, 2001, Transcript, p. 9532.

30Carl Bildt, Peace Journey: The struggle for peace in Bosnia, Weidenfeld and Nicolson, London, 1998., p. 66.

31Prosecutor v. Krstić(ICTY), Trial Judgment, Par. 80, footnote 166.

32Prosecutor v. Popović et al. (ICTY), Judgment summary, http://www.icty.org/x/cases/popovic/tjug/en/100610summary.pdf

33Prosecutor v. Popovi

et al. (ICTY), Trial Judgment, par. 638 and passim.

35Prosecutor v. Kara (ICTY), Status conference, Transcript, July 23, 2009, p. 364, lines 21-23.

36Prosecutor v. Popovi

et al., Trial Judgment, par. 639.

37Prosecutor v. Popovi

et al., Trial Judgment, par. 624.

38In the Popović case [2010], the Chamber attributed 5,336 victim identifications to successful DNA matches while confidently maintaining that by the use of the same technology the standard figure of 7,000 to 8,000 will ultimately be proved. In the Tolimir judgment [2013], the demonstrable victim figure is put at 4,970.

39Prosecutor v. Krstić, Trial Judgment, Par. 80, footnote 166.

41NIOD Report, Part 1: The Yugoslavian problem and the role of the West, 1991 / 1994; Chapter 10: „Srebrenica under siege.“

42Prosecutor v. Milosević (ICTY), February 12, 2004, Transcript, p. 32031.

44Hasan Hadžič, 5000 Muslim Lives for Military Intervention, Dani (Sarajevo), June 22, 1998, http://www.ex-yupress.com/dani/dani2.html

46Report based on the Debriefing on Srebrenica, October 4, 1995, par. 2.43 and 2.46.

47The total Serbian force was estimated at about 1,500 men. That is the estimate of Major Wright of the UN Observer Mission, on p. 5 of his July 26, 1995 report “Postscript to Srebrenica,” EDS file designation R0050422. In his report Major Wright estimates the overall strength of the Serbian attackers at about 1,500 and a few tanks, and the strength of the Bosnian Muslim army in the enclave at around 4,000. In his view, numerical superiority combined with the advantages offered by the terrain should have facilitated a successful defense.

49 Prosecutor v. Krstić(ICTY), Trial judgment, Par. 70.

50Prosecutor v. Krstić (ICTY), Trial Judgment, Par. 70.

СРЕБРЕНИЦА – СВЕ ШТО ТРЕБА ДА ЗНАТЕ, А БИЛО ЈЕ ЗАБРАЊЕНО ДА СЕ КАЖЕ

Историјски Пројекат Сребреница

СРЕБРЕНИЦА

СВЕ ШТО ТРЕБА ДА ЗНАТЕ, А БИЛО ЈЕ ЗАБРАЊЕНО ДА СЕ КАЖЕ

Увод

Циљ текста који је пред вама није да умањи број и значај жртава муслиманског народа у Сребреници, већ да укаже на оно шта се стварно догодило јула 1995. и на нелогичности које се јављају у званичним причама везаним за овај злочин. Поред тога у тексту се указује и на занемарене српске жртве, јер је свако страдање битно без обзира на националност и никако не треба дозволити да се истичу и преувеличавају патње једне стране, док се друга страна демонизује и занемарује, а све то у циљу политичких махинација.

  1. Крунски сведок

Једини непосредни извршилац злочина у Сребреници у јулу 1995. којег је осудио Међународни трибунал за ратне злочине за бившу Југославију је Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле, за којег је и сам Трибунал утврдио да је није довољно психички стабилан да би се могао подвргнути унакрсном испитивању. Склопио је договор са Тужилаштвом, на основу којег је добио пресељење у неидентификовану западну земљу и промену идентитета, и осуђен је на минималну казну од пет година затвора (и то за наводно учешће у стрељању више стотина људи, ана основу сопственог признања, чији је садржај неколико пута мењао). Кључна тачка договора са Тужилаштвом био је услов да мора сведочити против српских оптуженика кад год буде био позван.

Бугарски новинар и сарадник “DeutscheWelle” Жерминал Чивиков седео је у галерији и систематски бележио све нелогичности које је пред судом изрекао Ердемовић. Наиме, Ердемовић је тврдио да су “он и његова јединица, 10. диверзантски одред, на стратишту Пилице успели да за свега пет сати погубе око 1.200 заробљеника” . Чивиков је темељно израчунао да би за такав један злочин био потребан најмање читав дан! Осим тога, оно што је најважније и што потпуно дискредитује сваку од Ердемовићевих ноторних лажи је чињеница да је “ексхумација масовне гробнице у Пилицама, коју је обавио форензички тим Тужилаштва, открила остатке само 127 потенцијалних жртава, од којих 70 са повезима, што би заиста указивало на заробљенике.

  1. Десети диверзантски одред

Ердемовић је наводно припадао тзв. Десетом диверзантском одреду Војске Републике Српске, мултинациналној јединици која је у својим редовима имала Србе, Хрвате, Словенце и муслимане. Он је пред Хашким трибуналом именовао још седам припадника те јединице, који су наводно учествовали у стрељањима у околини Сребренице у јулу 1995 – од којих су се неки касније борили у Африци, такође као плаћеници западних војски. Искључиво ослањање Хашког трибунала на непоузданог и контрадикторног Ердемовића указује да је сврха хашког процеса била да сакрије а не да изнесе све расположиве доказе везане за Сребреницу.

Зашто је фокус свих истрага у вези са Сребреницом дуго био далеко од директних починилаца?1Власти су знале идентитет и боравиште већине чланова Ердемовићеве групе џелата, али до сасвим недавно ништа није учињено да се они приведу или барем испитају. Шта би се ту, евентуално, могло сазнати и на чију срамоту? Да ли се неко плашио могућности да би, суочен са сведочењем његових саизвршилаца, „крунски сведок“ Сребренице био толико дискредитован да би могао бити откривен као лажни сведок?

  1. Сателитски снимци

Где су чувени сателитски снимци које је америчка државна секретарка Медлин Олбрајт рекламирала као дефинитиван доказ да се злочин огромних димензија десио у околини Сребренице? Зашто се држе запечаћени на педесет година? Ако би сада били стављени на располагање јавности и неутралним стручњацима за критичку анализу, зар то не би користило свима, јер би допринело да се многе заостале сумње брзо реше?2

Овим поводом треба обратити пажњу на интервју бившег главног истражитеља (1996–2001) Хашког тужилаштва, Жан-Рене Руеза (JeanRené Ruez) који је објављен у часопису “Cultures & Conflicts”, 2007. У оквиру исцрпне дискусије о раду тужилаштва на расветљавању околности масакра у Сребреници, разговор се неизбежно дотакао и „сателитских доказа“ које је Медлин Олбрајт 10. августа 1995. године драматично предочила Генералној скупштини УН као увод у геноцидну сребреничку причу. Како се наводи у извештају Холандског института за ратна истраживања (NIODReport, 2002), Олбрајтова је „употребила те слике да Савету безбедности пружи доказе почињених зверстава и да изврши притисак на Савет безбедности и на Клинтонову владу да заузму тврђи став…Она је изјавила да оштрији и бољи снимци сигурно постоје, али да они не могу бити показани зато што се техника и технологија морају заштитити“ (Извештај НИОД-а, Прилог 2, поглавље 7, пар. 4).

На питање водитељке интервјуа, Изабел Делпла (IsabelleDelpla), о значају тих знаменитих снимака који остављају утисак „да се масакр могао пратити истовремено док се и догађао“, главни истражитељ тужилаштва Руез коментарише:

То је добро питање, али се израз ‘сателитски снимци’ мора избацити из употребе. Званичан назив гласи: ‘снимци направљени са ваздушних извиђачких платформи’. У питању су слике које је направио У2… У вези са овим морамо оповргнути одређене криве представе… Авиони У2 представљају технологију из шездесетих година. Слика покрива терен у пречнику од 30 км, и све је ту потенцијално видљиво…Теоретски, ако имате ту слику, ви знате шта се у тој зони дешава; али, практично говорећи, слику је немогуће тумачити ако унапред не знате шта је то што у њој тражите и ако не вршите поређења са опсервацијама на терену.“

Молим? Дакле те снимке, који фигурирају као критичан доказ, уопште нису правили сателити са најпрецизнијом савременом технолошком опремом, већ је босанско ратиште било снимано застарелом шпијунском технологијом из шездесетих година. Али у том случају, скривање „сведоказујућих“ снимака за наредних педесет година ничим није оправдано. Апсурдан званични изговор, да би се њиховим показивањем могла компромитовати технологија САД за прикупљање оперативних података из ваздуха, сада дефинитивно отпада. Не заборавимо да је 1960. године, у шпијунском авиону У2, Франсис Гери Пауерс био оборен изнад Совјетског Савеза. Летелица је пала на територију СССР-а и можемо претпоставити да су њени капацитети још одавно у потпуности познати руској обавештајној служби. Чему, онда, тајанственост у вези са У2 снимцима, који би – ако ћемо веровати представницима Хашког трибунала – могли отклонити већину преосталих дилема у вези са геноцидом у Сребреници?

Руез, даље, истиче тешкоће које настају око анализе тих слика, па каже:

Слика сама по себи никада не садржи неки одређени смисао, па чак може послужити и као повод за врло озбиљне грешке приликом тумачења.“

На то се, дакле, своди најегзотичнији до сада понуђени доказ „геноцида“ у Сребреници?

Штета што је Руез своје драгоцене констатације поделио са јавношћу тек седам година после окончања суђења генералу Крстићу (где је и он, наравно, сведочио али, подразумева се, строго у параметрима које му је одредило Тужилаштво). Да је поступио у право време као професионалац коме је највише стало до утврђивања истине, а не искључиво као службеник и сведок Тужилаштва, још одавно једна од важних компонената „досијеа Сребреница“ могла је бити расветљена.

Најзад, Руез открива један нови детаљ, који ће читаоце свакако заинтригирати, и који поткрепљује нашу тезу да, када се ради о Сребреници, „ништа није онако како се приказује“. Он износи податак који наводи на закључак да се у свом чувеном обраћању Генералној скупштини УН (entoutebonnefoi, додаје Руез, као савршени џентлмен) Медлин Олбрајт пред међународном заједницом није понела баш најтранспарентније. Она је показала прво У2 слику фудбалског стадиона у Новој Касаби, који је у том тренутку био препун избеглица, па затим слику масовних гробница. Представа је произвела утисак да је непосредно после игралишта следећа дестинација тих људи била гробница. Али, између те две чувене слике, Руез нам сада са незнатним вишегодишњим закашњењем открива, не постоји заправо никаква ни географска нити узрочно- последична веза.

Entoutebonnefoi, како би било да се сада изврши темељита ревизија не само Крстићеве пресуде већ и целокупне званичне приче о Сребреници?

  1. Прави размери муслиманских губитака

3.1. На Меморијалу у Поточарима код Сребренице записан је број „8.372 …“, који треба да представља укупан број сребреничких жртава – али се признаје да тај број укључује и оне који се још воде као „нестали“, што значи да о њиховој судбини ништа тачно није утврђено, а три тачке после овог броја треба да значе да број није коначан. Како се за нестале може тврдити да су „жртве геноцида“ ако на њима није извршена обдукција и ако се још увек не зна да ли су сви „нестали“ мртви?

3.2. Током 2010. су чак и неки босанско-муслимански званичници били принуђени да бројку од „8.372“ доведу у питање: а) Мирсад Токача, директор Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изнео је досад недемантовану тврдњу да се на списковима „жртава“ налази „500 живих Сребреничана“, док је додатних 70 лица на тим списковима страдало на другим местима иу друго време; (б) директор Меморијалног центра у Поточарима Мерсед Смајловић и директор Центра за нестала лица БиХ Амор Машовић такође су изнели да је у Поточарима сахрањено око 50 особа које су страдале још 1992. а које су „у блиском сродству“ са онима који се воде као жртве стрељања; (в) Хакија Мехољић, ратни шеф полиције у Сребреници, изјавио је да је „љут на све који су у Меморијалном центру сахранили 75 особа, а које нису погинуле у јулу 1995. године „; (г) уз све то, постоје и озбиљне индиције да је у Поточарима чак сахрањен и један број Срба, што се засад не може утврдити јер сарајевске власти не дозвољавају ексхумацију сахрањених у Меморијалном центру у Поточарима.

Да ли је у енклави Сребреница ико умро или у борбеним дејствима погинуо пре јула 1995? Не само да је природно претпоставити да јесте већ то потврђује сам Насер Орић. Орић набраја 1.333 „шехида“ од пре 11. јула 1995  по имену и месту и датуму смрти на странама  211–244 своје књиге „Сребреница свједочи и оптужује“.3 Где су они закопани и како можемо бити сигурни да њихови остаци нису помешани са жртвама „геноцида“? Зашто докази о манипулацијама бројевима жртава у Сребреници не утичу да се преиспитају бројке које се непрестано врте по медијима?

3.3. Највиши цивилни представник УН на терену у јулу 1995, Американац Филип Корвин, непрекидно је тврдио, све до своје смрти 2010. године, да је тада у Сребреници убијено „око 700“ босанских муслиманаи да је разлика између тог броја и броја од 8.000 који се стално пропагира“политичка“. Сребреница је очигледно исполитизована да би се српски народ неосновано оптужио, и трајно завадио са својим суседима.4

3.4. У вези са бројем жртава битно је нагласити и то да недавна пресуда у предмету Здравко Толимир, поредтогаштоје број жртава смањен за око трећину у поређењу са званично „пресуђеним чињеницама“ Трибунала које су важиле све до недавно, садржи још неке интересантне разлике у односу на раније констатације Хашког трибунала. Појављују се две различите цифре, које се наводно односе на број убијених.

До Толимирове пресуде, пред Хашким трибуналом је важило да су у оквиру сребреничке операције српске снаге по преком поступку погубиле „између 7.000 и 8.000 заробљеника“. (Другостепена пресуда у „предмету Крстић“, пар. 84 [2004].) Међутим, у пресуди генералу Толимиру број жртава је смањен на 4.970, ако се разматра у вези са релевантним тачкама оптужнице, или 5.749, ако дијапазон проширимо на све за које Веће тврди да су наразненачине били погубљени, што укључује лица чије се убиство не помиње у оптужници. Број жртава Сребренице које Веће у предмету Толимир признаје креће се, прематоме, у оквирима за око трећину испод стандардне цифре од 8.000.

Зар ово играње бројкама, чак и у самом Трибуналу, не указује на суштинску непоузданост ових података и зар не постаје већ сувише сумњиво?5

  1. Легитимни губици мешовите војно-цивилне колоне у јулу 1995.

Следећа веома битна димензија сребреничког питања којом би требало да се позабаве сви односи се на легитимне губитке које је током пробоја из сребреничке енклаве претрпела колона 28. дивизије Армије БиХ у чијем саставу је било од 12.000 до 15.000 људи. После пада енклаве 11. јула 1995, пробој према територији под муслиманском контролом у Тузли био је предузет преко неприступачног терена и водио је кроз минска поља, при чему је било и честих борби на заседама које су постављале српске снаге. Велики део јавности никада није ни чуо за ову важну епизоду, нити располаже неким специфичним сазнањима о њој. За то заташкавање постоје врло јаки разлози практичне природе, који леже у политичком интересу. У односу на званичан наратив, питање колоне је крајње експлозивно. Ево зашто.

Oрганизација „Историјски пројекат Сребреница“ објавила је податке из 33 изјаве које су дали преживели учесници пробоја 28. дивизије. У тим изјавама наводи се 19 локација дуж путање пробоја колоне где су се одиграли борбени судари са српском војском и где је, по исказима које су ти очевици накнадно дали властима у Тузли, колона из Сребренице претрпела огромне људске губитке.

На пример, у изјави Мевлудинa Суљића, чије је сведочење заведено под архивским бројем 00464649, “12. јул—заседа код Коњевић Поља, процењује се да је око 400 до 500 људи побијено.” Cамиочевици—војници сребреничке 28. дивизије, која се заједно са цивилима повлачила према Тузли, указују на то да су јединице у њеном саставу претрпеле тешке губитке приликом борбених контаката са јединицама зворничке бригаде ВРС. Веома је битно то да је правни статус ове мешовите колоне био такав да је она представљала легитиман војни циљ, а у извештају Генералштабу АБиХ и Управи безбедности у Сарајеву о колони се говори као о мешовитој. Тамо стоји да “по неким проценама у колони је било између 10.000 и 15.000 људи, међу којима је било око 6.000 наоружаних бораца”.6 На основу тога, по међународном праву, колона је “представљала легитимну мету”.

Чињеницу да је „значајан број Муслимана погинуо у борбама“ потврдио је бивши главни истражитељ Тужилаштва Хашког трибунала Жан-Рене Руез. Руез је још појаснио да „што се тиче оних који су погинули у шуми, ми стојимо на становишту да су они живот изгубили у борби”.7 То значи да се по међународном праву у вези са њиховом погибијом уопште не поставља питање кривичне одговорности. Војни вештак Хашког трибунала, Ричард Батлер, изјавио је под унакрсним испитивањем на суђењу Поповићуи другима 2008. године да је по његовој професионалној процени до 2.000 сребреничких Муслимана из колоне могло настрадати у борбеним дејствима током пробоја.8 Нешто касније, 2011. године, сведочећи на суђењу Јевићу и другима пред Судом БиХ у Сарајеву, Батлер је своју процену борбених губитака колоне 28. дивизије повећао на између 2.000 и 4.000.9 Постоје и друге процене. На пример, у недавно емитованом норвешком документарцу о Сребреници редитеља Оле Флиума [OlaFlyum], Сребреница, издани град,10 интервјуисани амерички обавештајац, а сада професор на катедри националне безбедности на морнаричком колеџу (USNavalWarCollege), Џон Шиндлер, износи своје сазнање да је у борбама током пробоја из сребреничке колоне погинуло око 5.000 људи, док је стрељаних заробљеника било „око 2.000.“11

По процени начелника Генералштаба Армије БиХ Енвера Хаџихасановића на суђењу генералу Војске Републике Српске Радиславу Крстићу,у повлачењу мешовите колоне муслиманске 28. дивизије из Сребренице за Тузлу погинуло је 2.628 војника и официра АБиХ (дакле, овде нису урачунати цивили).12 У извештају Унпрофора од 17. јула 1995. укупни губици колоне се процењују на око 3.000,13 а Карл Билт (преговарач међународне заједнице током сукоба, после рата Високи представник у БиХ) у својим мемоарима их процењује на око 4.000.14 Према свим законима рата, ово су биле легитимне жртве ратних дејстава, па према томе у њиховом случају није дошло до кршења Женевске конвенције. Занимљива је и чињеница да је велики број ископаних тела за која се тврди да су „жртве геноцида“ нађен управо на локалитетима где су се одвијале борбе српских и муслиманских снага за време пробоја 28. дивизије Армије БиХ. Скандалозно је да се легитимне жртве ратних дејстава дан-данас некритички cврставају међу „жртве геноцида“ у Сребреници само да би се вештачки одржала бројка од „преко 8.000 жртава“.

Да ли се јавност намерно доводи у заблуду када се посмртни остаци људи који су погинули у борби приказују као да припадају жртвама погубљења?

  1. Форензички докази

Утврђивање узрока смрти тела ексхумираних на ширем подручју Сребренице од 1996. налази се у рукама две организације: Комисије за нестала лица БиХ (оснивач влада ратног муслиманског председника Алије Изетбеговића) и ICMP, или Међународне комисије за нестала лица (ICMP – International Committee for Missing Persons), чијегдиректора поставља амерички Стејт департмент. Од почетка ископавања до данас ни српски ни независни међународни форензичкистручњаци нису имали приступ форензичком поступку над ископаним телима.15 Чак ни оптужени за злочине у Сребреници пред Хашким трибуналом немају могућност приступа ДНК извештајима ICMP-а.16 Дакле, свака могућност независне провере форензичких „налаза“ везаних за Сребреницу је искључена, а од јавности се захтева да их прихвате – на реч.
Укупан број тела која су стручњаци Хашког трибунала ексхумирали у вези са истрагом о догађајима у Сребреници највише је 1
.923. То је број упарених бутних костију на основу којих је установљен број особа које су се налазиле у масовним гробницама. Њихови костури су били у разним стањима, неки више, неки мање комплетни. Али присуство две упарене бутне кости сигурно указује да се ту ради о једној особи. То је далеко испод цифре од 8.000, колико се у исхитреним медијским текстовима и политички обојеним изјавама тврдило да их је тамо требало бити.

Форензичка документација Трибунала говори о 3.568 „случајева“. Међутим, један „случај“ не значи нужно и једно тело, већ се може односити и на непотпуне остатке неког тела, па чак и на једну или неколико кошчица нађених на одређеном локалитету. Људско тело има преко 200 костију. Када бисмо по неколико костију ставили у једну кесу са импликацијом да то представља једну особу, од костију једног тела могли бисмо да саставимо по неколико људи. Постоје два начина да се установи тачан број особа у гробницама. Један је да се изброје упарене бутне кости, други је да се коришћењем ДНК анализе склопе разбацани костури појединих особа и тако утврди њихов укупан број. Трибунал није урадио ниједну од ових ствари, мада има техничку могућност да то учини. Њима одговара пројектовање илузије да је у јамама више људи него што их у стварности има. Уз то, чак ни број од 1.923 не означава укупан број досад утврђених „жртава геноцида“. У гробницама које су обрадили форензички стручњаци Трибунала налазе се 442 тела са повезима преко очију и / или везаним рукама (то указује на смрт стрељањем, што јесте злочин и што се не може оспорити), 505 где је смрт проузроковао метак, што може указати на стрељање, али и на смрт током борбених дејстава, а у том случају би то биле легитимне жртве, 627 је страдало од гранате, мине, гелера итд., што искључује стрељање, у 411 форензичких извештаја стручњаци Трибунала су навели да „узрок смрти није могуће установити“. Поред тога, у 1.583 аутопсијских извештаја, или „случајева“, ради се о по неколико костију. У овој последњој категорији за 92,4 одсто тих „случајева“ форензички стручњаци Трибунала нису могли да одреде узрок смрти па се на основу њих никакви правно или форензички значајни закључци не могу ни изводити. Заправо, форензички докази самог Хашког трибунала подржавају бројку од око 700—800 стрељаних, на којој је инсистирао високи УН званичник Филип Корвин.
У хашкој пресуди против потпуковника ВРС Вујадина Поповића и
других [2010] наведено је да је, помоћу ДНК узорака, идентификовано „5.336″ жртава (број је, у међувремену, додатно нарастао). Међутим, ДНК служи једино за идентификацију посмртних остатака или да омогући реасоцијацију делова тела исте особе. ДНК технологија је неупотребљива за одређивање узрока и времена смрти, што су кључне категорије у криминалистичкој истрази овакве врсте. У кривичном поступку као што је сребренички кључни подаци су начин и време смрти, а не идентитет покојника. (Овај последњи податак свакако да јесте важан, али у првом реду за породицу, а не за сам процес.) ДНК анализом се не разликују особе које су вероватно биле погубљене од оних које су страдале током борбених дејстава. У питању је круцијална разлика: смртни исход у борби није кривично дело, док убијање ратних заробљеника јесте. Класична форензика, која укључује преглед посмртних остатака и израду подробног аутопсијског извештаја, може да повуче ту разлику; ДНК анализа то не може.Додатним сумњама доприноси чињеница да Хашки трибунал одбија да објави чак и списак имена лица наводно идентификованих путем ДНК анализе.Треба знати и то да сви новипосмртни остаци који се сваке године сахрањују у Поточарима пролазе кроз овакву врсту „идентификације“, што додатно изазива велике сумње у погледу тога ко се тамо стварно сахрањује.

Зашто се ДНК узорци злоупотребљавају у сврху некритичког прихватања унапред одређеног броја жртава у Сребреници?Исто тако, шта год да се дешава у лабораторијама ICMP у Тузли и другим местима, то је потпуно изван могућности било какве провере. Главни објекат у Тузли нема међународну акредитацију за ДНК лабораторије, што значи да у њој нико није извршио инспекцију и да руководство те лабораторије никоме није предочило задовољавајуће доказе да је професионално оспособљено да се бави својим задацима. Што год они рекли, то се мора прихватити искључиво на реч.

Хашки трибунал управо је тако и поступио у својој пресуди у предмету Поповић, и нема сумње да је спреман да опет слично поступи у предметима Караџић и Младић. Што се јавности тиче, од ње се очекује да прихвати шта јој се каже и да не поставља сувишна питања.

Око 3.500 „жртава геноцида у Сребреници“ сахрањених у Меморијалном центру Поточари изазива много сложених питања. Процедура тих сахрана је у потпуности под контролом муслиманских верских власти, што иначе не би требало да буде проблем. Међутим, позивајући се на муслиманску верску доктрину, која наводно забрањује немуслиманима да имају било какав додир са прописно сахрањеним остацима припадника муслиманске вере, те власти у овом специфичном случају ствара озбиљне проблеме у вези с верификацијом.17У практичном смислу, то значи да се од секуларне власти, и света у целини, једноставно очекује да прихвате и да слепо верују у оно што им је речено о броју сахрањених жртава, стању њихових остатака, као и о тачности форензичкихналаза о узроку и начину њихове смрти.18 Овакав приступ изазива озбиљне потешкоће.Откако су форензички тимови МКТБЈ 2001. године завршили са ексхумацијама, Комисија за нестале особе, која је под доминацијом сарајевских власти из Федерације БиХ, ради на ексхумацијама масовних гробница. Они тврде да су открили на стотине нових жртава у подручјима које претходно нису истражили тимови Хашког трибунала, укључујући неке који су, наводно, концентрисани у подручју Каменице. Ове жртве се сада с великом помпом сахрањују у Меморијалном центру око 11. јула сваке године.19 Али, нико не може бити сигуран у погледу идентитета сахрањених појединаца или на који би начин они могли бити повезани са Сребреницом. Чак и да ли уопште постоји нека веза. Легитимно је поставити питање да ли је неко уопште у Сребреници умро природном смрћу током рата пре јула 1995? Да ли је било ко тамо био убијен у војним операцијама пре тог критичног периода? Да ли је оправдано сваку смрт на подручју Сребренице, кад год се или на било који начин можда догодила, аутоматски приписати геноциду?

Толико, дакле, о 8.000 сребреничких жртава и о доказима у вези са њима.

Овде је битно напоменути и следеће. Медији су успешно креирали слику да у Сребреници постоје једна или две масовне гробница где је закопано на хиљаде стрељаних људи како би се на брзину сакрио овај злочин. Међутим, истина је да је то више гробница са више тела која су тако укопавана из следећег разлога. Ако се узме у обзир да је највећи број људи у Сребреници страдао током борбе између две војске, јавила се потреба за брзим укопавањем због могућности избијања здравствене катасрофе. Чак је и Драган Јокић, оптужени начелник инжењерије Зворничке бригаде, рекао да је брзим укопавањем по несносној јулској врућини помогао да се избегне избијање колере, и да би зато требали да га одликују уместо да му суде. Узгред, био је у праву.

  1. Предисторија Сребренице

У суштини, прича почиње у септембру 1993. у Сарајеву, у периоду када је стање на ратишту било врло неповољно по Алију Изетбеговића и његову владу. На седницу владајуће странке СДА била је позвана и делегација из енклаве Сребреница. Према изјави једног од учесника на том скупу, тадашљег шефа сребреничке полиције Хакије Мехољића, за време паузе Изетбеговић је позвао делегате из Сребренице да им нешто саопшти. Изетбеговић им је пренео да му је у наводном разговору са председником САД Клинтоном било предочено да, уколико би се Срби дали намамити да заузму Сребреницу и да затим тамо „покољу“ 5.000 Муслимана, да би то толико разбеснело америчку јавност (која није била склона војној интервенцији на Балкану) да би тада подржала војну интервенцију САД на страни Изетбеговићеве владе у Сарајеву. Да би предлог био привлачнији, људима из Сребренице било је речено да је већ постигнут споразум који је предвиђао да у оквиру коначне размене територија српско сарајевско предграђе Вогошћа припадне избеглицама из Сребренице као надокнада за претрпљене губитке. Мехољић тврди да су присутни Сребреничани ову понуду са гнушањем одбили. Аутентичност и импликације овог шокантног предлога детаљно се испитују у документарцу норвешког редитеља Ола Флиума.20

Пре него што се Мехољићево сведочанство одбаци, било би корисно размотрити неке од бројних „коинциденција“ које говоре у прилог његовој веродостојности. Из „Дебрифинг-а“ холандског батаљона види се не само да демилитаризација није била спроведена као што су уговори постигнути у априлу и мају 1993 налагали, а на темељу којих је била успостављена безбедна зона под заштитом УН, већ и да је током читавог периода холандског присуства на овом подручју (фебруар 1994 – јул 1995) муслиманска војска енклаву некажњено користила као полигон за извођење напада на околну српску територију. Свакако не смемо а да у овом приказу не поменемо и документе који представљају заплењене ратне извештаје команде 28. дивизије у Сребреници где се јасно и недвосмислено говори о војним акцијама које су спровођене управо из наводно демилитаризоване зоне, као и бројне изводе из књиге Ибрана Мустафића, посланика СДА (странка Алије Изетбеговића, дакле сведока са муслиманске стране) из Сребренице, Планирани хаос (Сарајево, 2008). Ту се најбоље говори о гнусним злочинима који су извршени над српским цивилима на подручју Сребренице. Навешћемо само један извод који је нарочито индикативан, јер је, како сведочи Мустафић, Насер Орић лично убијао Србе. На страни 288. наводи се дијалог између Ибрана Мустафића и Насера Орића, где Орић прича о гнусном убиству над једним Србином које је починио. Жртва је Слободан Илић из Залазја. Прво му је Орић бајонетом пробадао очи, а потом га је убио. Скоро да је логично упитати се да ли су ти напади били замишљени баш да би испровоцирали управо онакву врсту силовите реакције која би могла послужити као оправдање за прижељкивану страну интервенцију. Пошто се средином 1995. окончање рата већ назирало, настала је потреба за „пеглањем“ неких територијалних рогобатности, и Сребреница је ту неизбежно дошла на ред. У априлу 1995. муслимански командант у Сребреници, Насер Орић, са својим војним руководством био је позван у Сарајево, наводно на „допунску обуку“, што је енклаву у одбранбеном смислу практично обезглавило. Крајем јуна 1995. снаге из енклаве извеле су напад на српско село Вишњицу, што је исцрпело стрпљење српске стране, која је убрзо затим почела да разматра планове за предузимање војне операције против енклава Сребренице и Жепе. Али у овом подухвату однос снага био је више него занимљив. Српски нападачи располагали су са око 400 људи (и још 1.000 у резерви) док се на супротној страни налазило око 5.500 војника 28.дивизије АРБиХ. По процени војног посматрача УН Карлоса Мартинса Бранка, изненадно одбијање донедавно врло борбеног муслиманског контингента у Сребреници да пружи отпор Србима било је тешко разумети с обзиром на њихову бројчану надмоћ и погодности које им је пружао кршовити локални терен за вођење одбранбених дејстава.21 Уместо да се бране, војноспособни мушкарци окупили су се у селу Шушњари да би одатле пошли према Тузли у пробој дуг 60 километара, преко минских поља и кроз српске заседе. Разуме се, да су пружили отпор, открили би целом свету чињеницу да су били добро наоружани и ризиковали би губљење ореола невиних жртава. Што се тиче жена, деце и престарелих, они су били остављени у бази УН у Поточарима. Могуће је да је то било учињено као мамац Србима да над њима изведу масакр који је многима у том тренутку био пожељан. Али, шта год да је мотивисало такав поступак, ипак се ништа језиво није догодило. Српске снаге су око 20.000 неборбених становника енклаве ставиле у аутобусе и безбедно их евакуисале на муслиманску територију.

Шта је онда могао да представља масакр муслиманских ратних заробљеника? План Б, када је план А (покољ нејачи у Поточарима) пропао? Коме је тај чин послужио? То је једно од кључних питања које захтева рационалан одговор. Као што је Хашко веће у пресуди Крстићу логично приметило: „Са војног становишта одлука да се погубе мушкарци међу босанским Муслиманима несхватљива је…“ Веће затим наводи мишљење војног вештака тужилаштва Ричарда Батлера да је тешко замислити јачи адут за преговоре и размену од неколико хиљада заробљеника усред Поточара под надзором УН и уз присуство Међународног Црвеног крста.

7. Српске жртве

Следећа значајна димензија Сребренице односи се на жртве о којима се не говори, а то су српске жртве. Трик помоћу којег су оне искључене из разматрања изводи се врло ефикасно. Хронологија релевантних догађаја сужава се на три дана у јулу 1995, док се трогодишња дешавања која су томе претходила потпуно игноришу.

Током тог трогодишњег периода који је претходио масакру Муслимана 1995, неколико десетина српских села у близини Сребренице напале су и уништиле муслиманске оружане снаге из енклаве.

Према подацима „Холандског института за ратна истраживања“ (NIOD), ти напади „…су се одвијали по устаљеном образцу. Прво су Срби били истерани из етнички мешаних насеља. Онда су нападани српски засеоци окружени муслиманским местима и на крају су била прегажена и преостала српска насеља. Становништво је убијано, а њихови домови похарани, спаљени или дигнути у ваздух.“ Услед тога, „процењује се да је у овим нападима између 1.000 и 1.200 Срба побијено или помрло, док је њих око 3.000 било рањено. На крају је од првобитних 9.390 становника Срба у подручју Сребренице остало само њих 860…“ 22

Ове нимало занемарљиве цифре ретко су у расправама о Сребреници удостојене макар површне пажње, али њихова релевантност у односу на догађаје од јула 1995. је неоспорна. Пре свега зато што је управо то проузроковало ону „накупљену мржњу“ коју је командант Унпрофора, генерал Филип Моријон, приликом посете Сребреници и Братунцу у пролеће 1993, јасно осетио и за коју је као сведок Тужилаштва на суђењу Слободану Милошевићу недвосмислено рекао да представља последицу тих „ужасних покоља“. Друго, зато што су ти погроми створили мотив, психолошку основу, за освету над перципираним злочинцима, што је делимично уследило у јулу 1995. Ове контекстуалне чињенице најозбиљније доводе у питање тезу о олако и напречац донетој одлуци да се изврши геноцид над Муслиманима. За оно што се догодило 1995. године оне сугеришу врло убедљиво алтернативно објашњење.

Изражена потреба да се покољ српског становништва Сребренице и околине прикрије и да се од њега по сваку цену одврати пажња јавности и судских органа очитује се у бурним протестима који се подижу сваки пут када неко покуша да то питање постави на дневни ред. Најчешће се то осорно одбацује као „релативизација геноцида“. Али они који настоје да жртве друге заједнице гурну под тепих управо јесу ти који безочно релативизују злочине. Признати апсолутну и подједнаку вредност свих људских живота без разлике, а не само припадника своје групе, нарочито у једном безумном рату као што је био недавни у Босни, то је једини праведан и пристојан став који цивилизована особа може да заузме.

Изгледа мало вероватно да ће такав став ускоро бити прихваћен у редовима присталица званичне линије догађаја у Сребреници. Иде се чак дотле да су USAID и друге међународне агенције за помоћ и реконструкцију, које су већ дуго присутне у сребреничком крају, своју помоћ условљавале тако да би она требало бити усмерена искључиво на кориснике Муслимане, при чему су становнике српске националности изричито искључивали. Мотивација за такав поступак је да се они први званично сматрају жртвама, док су они други агресори и стога немају право на бенефиције. Како се неки српски сељак из села на пет километара од Сребренице чију су кућу разорили а укућане побили наоружани суседи Муслимани, уклапа у профил „агресора,“ тешко је схватити.

Овде се мора навести бар један пример из великог броја српских села која су уништена у нападима муслиманских снага под вођством Насера Орића. Село Кравице је нападнуто на Божић 1993. године и том приликом уништено, а велики број становника села је убијен. Да ли треба занемарити ове жртве и овај гнусни злочин? Чак су и творци “Босанскoг атласa ратних злочина“, који је припремио „Центар за истраживање и документацију“ из Сарајева били принуђени да убележе Кравице (на жалост само Кравице) у свој Атлас. Они су то учинили тек почетком 2011. године, после упорног инсистирања Историјског пројекта Сребреница лично директору Центра, г. Мирсаду Токачи, да престане са игнорисањем патње српске заједнице у Сребреници и да у свој Атлас унесе и њихова уништена села.

За крај – али никако зато што је ово најмање важно, већ као симбол игнорисања не само српских жртава већ и целокупног контекста сребреничких збивања, неопходно је навести и следеће.Према подацима садржаним у монографији „Српске жртве Сребренице, 1992–1995“,на основу делимично доступне грађе на подручју Сребренице, у наведеном периоду страдало је 704 цивила српске националности. Ове жртве су поименице набројане, и за сваку постоји картон са свим расположивим подацима. Зашто се свако помињање Сребренице у домаћим и страним медијима ограничава искључиво на још увек спорне догађаје из јула 1995, а игноришу документоване српске жртве из претходног периода?

  1. Усвајање резолуције о Сребреници

Према пресуди Међународног суда правде у тужби Босне и Херцеговине против Савезне Републике Југославије за „геноцид“, Србија не сноси одговорност за такво дело, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу. Самим тим, Србија није имала никакву обавезу да усвоји било какву „Декларацију о Сребреници“, зато што по пресуди највише међународне правосудне инстанце на свету Србија није повезана са догађајима у Сребреници. Стога је усвајање Декларације о Сребреници у Скупштини Србије из 2010. било плод искључиво спољних и унутрашњих политичких притисака, и није нимало допринело утврђивању пуне истине о Сребреници.

Издања посвећена догађајима везаним за Сребреницу:

  1. Стефан Каргановић: НВО Историјски пројекат Сребреница, Холандија, Зборник радова са Симпозијума одржаног у Москви 2009, Београд 2010.
  2. Група аутора: Масакр у Сребреници: Докази, контекст, политика, Београд 2011.
  3. Група аутора, Сребреница: Фалсификовање историје, Београд 2012.
  4. Историјски пројекат Сребреница, Српске жртве Сребренице 1992-1995, Београд 2012.
  5. Стефан Каргановић, Љубиша Симић, Сребреница: Деконструкција једног виртуелног геноцида, Београд 2010.
  1. Жерминал Чивиков, Сребреница – Крунски сведок, Београд 2009.
  1. Љубиша Симић, Страдания сербской Сребреницы (Фотографическое путешествие по стране беды и несчастья), Београд 2010.

1 Насупрот свеопштем утиску, привођење „крунског сведока“ Ердемовића није било резултат марљивих и циљаних напора Тужилаца Хашког трибунала. Њега су ухапсиле југословенске власти након кафанске туче уНовом Саду. Очигледно забринут, желећи да избегне правосудни систем Југославије, смислио је своју причу о Сребреници и био је изручен Хашком трибуналу ради даље обраде на основу клаузуле о вишој надлежности МКТБЈ.

2 Смешан разлог за инсистирање на тајности фотографије је “да јавно приказивање може угрозити обавештајне методе прикупљања података”. То образложење представља увреду за интелигенцију јавности, јер су методе које су се користиле1995.већ давно застареле.

3Насер Орић, „Сребреница свједочи и оптужује, 1992-1994“, Љубљана, 1995. За комплетан поименични списак, видети: http://www.srebrenicaproject.com/sr/DOWNLOAD/Odlomak_iz_Oriceve_knjige.pdf

4 Види „Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика“, приредио Едвард С. Херман, Београд 2011, Предговор Филипа Корвина, с. 12. У интервјуу немачком листу JungeWelt [31/07/2008] Корвин процењује да би реална цифра погубљених муслиманских заробљеника била „око 700 жртава…а разлика између тога и 8.000 није бројчана него политичка“.

5 У првостепеној пресуди Францу Косу и другима пред Судом БиХ у Сарајеву (10. јун 2012) за масакр у Пилици, где је «крунски сведок» Дражен Ердемовић тврдио да је побијено 1.200 заробљеника, веће утврђује нову цифру од – 800 жртава. У наведеној пресуди непосредним извршиоцима злочина одбацује се оптужба за геноцид, мада је исти сарајевски суд пре тога неколико учесника у масакру у Земљорадничкој задрузи у Кравици, који се догодио само неколико дана раније, осудио за – геноцид. Када се има у виду да се у свим сребреничким предметима, у Хагу и у Сарајеву, углавном предочава иста доказна грађа и саслушавају се исти сведови, тешко је определити се којем судском већу и којој методологији за процењивање доказа треба веровати.

6Види докуменат ICTYпод ERNознаком 11854425 – 11854433.

7 Интервју у листу “Монитор,” 19. април, 2001.

8 МКТБЈ, суђење Поповићу и другима,  23 јануар, 2008, Транскрипт, с. 20251.

9 Суд БиХ, суђење Јевићу и другима, 19/9/2011.

11Видети документарни филм „Сребреница: издани град“ у фусноти 4, на 51:14 до 52:02  минута.

12МКТБЈ, Тужилац против Крстића, 6 април, 2001, Транскрипт, с. 9532.

13Докуменат заведен у архиву Хашког трибунала под ознаком RO433425.

14Carl Bildt, Peace Journey: The struggle for peace in Bosnia, Weidenfeld and Nicolson, London, 1998., с. 66.

15ОвучињеницупотврдиојесведокХашкогтужилаштва, антрополог др РичардРајт[Richard Wright], чланфорензичкеекипеТужилаштвакојајевршилаексхумацијесребреничкихмасовнихгробница.Тужилац противКараџића, суђење 1. децембра 2011, Транскрипт, с. 22298, алинеје 15-18.

16 Види Захтев одбране Радована Караџића од 15. маја 2012. упућен расправном већу МКТБЈ да се наређењем суда ICMP обавеже да стручњацима одбране достави на увид ДНК доказе на које се Тужилаштво позива и који се наводно односе на 6066 појединаца, жртава геноцида. Веће је највећим делом одбацило Караџићев захтев и одобрило је уступање одбрани само 300 насумично изабраних ДНК досијеа, али и то само под условом да се чланови породица који су своје узорке дали лабораторији ICMP са тиме писмено сложе.

17 Подразумева се да верска осетљивост мора бити испоштована кад год је то могуће. Али локација таквог масовог злочина усред Европе треба бити третирана, пре свега, у складу са секуларним европским стандардима који се рутински примењује у свим сличним ситуацијама. (О злочинима, уосталом, суде секуларни судови.) То значи да, у принципу, истражни методи који би нас највероватније приближили истини, и који би могли помоћи у решавању злочина, морају бити примењени.

18 Треба напоменути да са „секуларне“ стране оваква питања обично обрађуе Комисија за несталеособе, која је у овом тренутку под контролом г. Амора Машевића, функционера у блиским везама са сарајевским муслиманским политичким и верскимврхом.

19 Како је почело да понестаје легитимних сребреничких масовних гробница које би сведочиле о погубљењу и како је све мање тела потребних за подупирањетврдње о 8.000 жртава геноцида, Комисија за несталеособекоја је под муслиманском контролом, све више се усмерава на разне локације као Каменица. Они скривају чињеницуда су та местабила на путуповлачења 28. дивизије муслиманске војске у јулу 1995. и да се тамо десио велики сукоб са снагама босанских Срба, са бројним муслиманским жртвама. За бројне извештаје о каменичким ексхумацијама видетиДневни аваз, 24/11/08; БХ Вијести 20/11/08; Радио Сарајево, 17/07/09, ФЕНА, 15/09/09; Радио Слободна Европа, 10/12/08, да наведемо само неколико. Муслиманска странато не оглашава, али и она признаје чињеницу да су каменичке жртве настрадале у борби: „… 84 тела су ексхумирана из прве масовне гробнице у Каменици. Ова тела припадају онима који нису преживели пробој из Сребренице у јулу 1995 „(Слободна Босна, „Бајрам у долини масовних гробница,“ http://www.genocid.org/print.php?type=A&item_id=96 .

20 „Сребреница: издани град,“ http://tv.globalresearch.ca/2011/07/srebrenicatownbetrayed, интервју са Хакијом Мехољићем, 27:40 до 29:50 минута.

21Carlos Martins Branco, “Was Srebrenica a Hoax?”, Global Research [www.gloobalresearch.ca], 24 July 2005.

22NIOD Report, Part I: The Yugoslav problem and the role of the West 1991–1994: Chapter 10: Srebrenica under siege.

Predsednicki kandidat Ron Paul – Klizimo prema fasizmu

https://www.youtube.com/watch?v=RZifblUi-iY