Председник СНП НАШИ Иван Ивановић гост на радију ФОКУС

http://nasisrbija.org/index.php/2013/02/06/predsednik-snp-nasi-ivan-ivanovic-gost-na-radiju-fokus/

Video:

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=0SBaH6kqFDM#!

Skupštinska rasprava o filmu „Težina lanaca“

http://www.youtube.com/watch?v=MfCU9DANXIk

NEMAČKA: Ministarki oduzet doktorat, Merkel pred promenama u Vladi?

NEMAČKA: Ministarki oduzet doktorat, Merkel pred promenama u Vladi?

Zbog sumnje da je u svom doktoratu, odbranjenom 1980. godine, prepisivala od drugih autora, Univerzitet u Diseldorfu poništio je doktorsku titulu nemačkoj ministarki obrazovanja Anete Šavan. Mediji i opozicija zahtevaju ostavku ministarke

Foto: Tanjug-AP

Nemačkoj ministarki obrazovanja Anete Šavan iz Hrišćanskodemokratske unije, partije nemačke kancelarke Angele Merkel, Univerzitet u Diseldorfu poništio je doktorsku titulu. Nemački mediji traže ostavku ministarke, dok njen advokat najavljuje tužbu protiv fakulteta.

Savet Filozofskog fakulteta prebacio je ministarki da je u svom doktoratu, odbranjenom 1980. godine, prepisivala od drugih autora i anulirao joj titulu, a ta odluka o poništenju još nije pravosnažna, navode mediji i prenose da će do tada Šavan nositi svoju doktorsku titulu. Prema navodima dekana Filozofskog fakulteta Univerziteta u Diseldorfu Bruna Blekmana, 12 članova saveta fakulteta glasalo je za oduzimanje doktorata ministarki Šavan, a dva su bila protiv.

Odmah nakon objavljivanja vesti o oduzimanju doktorata pojavili su se zahtevi za ostavku Anete Šavan, kako od različitih prosvetnih grupa, tako i iz političkih krugova. Iz redova Partije zelenih, Levice i Piratske stranke ocenjuju da Šavan nije više odgovarajuća ličnost za ministra obrazovanja i podseća na slučaj bivšeg ministra odbrane Karla Teodora cu Gutenberga, koji je u aferi ”Doktorat-plagijat” podneo ostavku na ministarsku funkciju.

Ukoliko se Šavan, koja važi za blisku saradnicu Merkelove, odluči da podigne tužbu protiv fakulteta, ona mora biti podneta u roku od četiri sedmice. Šavan se trenutno nalazi na putu u Južnoj Africi i, prema planovima, u Nemačku se vraća u petak.

Foto: Tanjug-AP

Foto: Tanjug-AP

Mereklova je već jednom doživela da njenom ministru oduzmu doktorsku titulu. Mladi baron i bivša politička zvezda, već zaboravljeni bivši ministar odbrane Cu Gutenbergu, u martu 2011. godine, posle afere ”doktorat-plagijat” kada mu je nadležni univerzitet oduzeo doktorat, podneo je ostavku na mesto ministra.

– Ovo je najbolniji korak mog života – rekao je Cu Gutenberg tada u kratkoj izjavi o ostavci.

I dok su ga jedni hvalili i tvrdili da su on i njegova zgodna supruga doneli ”duh Obama” u Nemačku, opozicija je tvrdila da je Cu Gutenberg zbog prepisanog doktorata, što je dugo sporio, braneći se i napadajući, zapravo, ”poliltički hohštapler” i tražila njegovu ostavku. Gutenbergova “propast” je počela kada je profesor prava iz Bremena Andreas Fišer-Leskano, mediji kažu ”pri rutinskom” čitanju, otkrio da je mladi baron od drugih do reči preuzeo mnoge pasuse koje nije označio u fusnotama, kao što to pravila nalažu.

Propast ministarke Šavan, koja je među prvima na Cu Gutenberga ”bacila kamen” zbog plagijata, počela je krajem prošle godine kada je štampa počela da piše da je ministarka obrazovanja prepisivala od drugih svoj doktorat.

Ja dobijam enormno veliku podršku nauke. To mi pomaže da izdržim ovo vreme. Nisam ni u jednom momentu doktorskog rada pokušala da prevarim – ovako se branila Šavan krajem prošle godine kada je i krenula priča o njoj i njenom doktoratu.

(M. S. / Tanjug / Foto: Tanjug-AP

POLITIČKA BOMBA! Vojislav Šešelj se iz Haga vraća u Srbiju u julu!

06/02/2013 – 09:07

POLITIČKA BOMBA! Vojislav Šešelj se iz Haga vraća u Srbiju u julu!

Prvostepena presuda vođi SRS biće izrečena na leto, nakon čega će, ako bude oslobađajuća, „vojvoda“ u roku od 24 sata biti u Srbiji. Iz stranke poručuju da će Šešelj nastaviti da se bavi politikom

Vojislav Šešelj

Predsednik Srpske radikalne stranke i haški optuženik Vojislav Šešelj za nekoliko meseci mogao bi da se vrati u Srbiju!

Kako su u izveštaju podnetom Savetu bezbednosti UN naveli predsednik Tribunala u Hagu Teodor Meron i glavni tužilac Serž Bramerc, prvostepena presuda Šešelju biće izrečena četiri meseca kasnije nego što je prvobitno bilo planirano, tačnije u julu ove godine. Proces suđenja Šešelju praktično je završen 20. marta 2012, kada je on završio sa iznošenjem završne reči.

U Haškom sudu za Telegraf potvrđuju da će postupak biti okončan ove godine, ali nisu želeli da istaknu tačan datum izricanja presude.

U ovom trenutku još nemamo tačan raspored aktivnosti, i to važi i za slučaj Vojislava Šešelja – dodaju u Haškom sudu.

SRS: POLITIKA JE ŠEŠELJEV ŽIVOT!

U stranci Vojislava Šešelja, koja prvi put nakon više od dvadeset godina nije u sazivu srpskog Parlamenta, s nestrpljenjem čekaju jul. Kako u razgovoru za Telegraf kaže funkcioner SRS Nemanja Šarović, Haški sud protiv Šešelja nema nikavih dokaza, pa bi on “morao da bude pušten”.

– Opšti stav, bez obzira na to kojoj partiji ko pripada, od Čedomira Jovanovića pa do druge krajnosti, jeste da dokaza protiv Šešelja nema. Ja sam siguran da bi on morao da bude pušten, ali presude Gotovini i Haradinaju dovoljno govore o pravičnosti tog suda. Tamo niko nije osuđen za zločine nad Srbima – podseća Šarović.

Foto: Tanjug

Prema njegovim rečima, o eventualnom povratku lidera SRS na političku scenu Srbije ne može se govoriti, jer “Šešelj politiku nikada nije napuštao”.

– Iako su sve učinili da ga ućutkaju i iz politike proteraju, istina je da Vojislav Šešelj politiku nikada nije napuštao. Njegov odlazak u Hag bila je žrtva i upravo je vezana za njegovo bavljenje politikom. On je dokazao da je na svaku žrtvu spreman i sada je potpuno jasno da je on tamo otišao da brani istinu o srpskom narodu – smatra Šarović.

Slično razmišlja i njegov partijski kolega Zoran Krasić, koji tvrdi da je izračunao da je Šešelj u Hagu dva i po puta ugroženiji od bilo kog drugog optuženika.

– To je prosta matematička računica. Meni ni do danas nije jasno šta on tamo traži. Svaka sekunda koju je tamo proveo je preterana – poručuje Krasić.

On dodaje da je “Šešelj čitav život podredio politici i srpskom narodu“.

DESET GODINA SUĐENJA I SUNOVRAT PARTIJE

Podsetimo, Vojislav Šešelj se na spisku haških optuženika pojavio oktobra 2001. godine, dok je optužnica koju je potpisala tužiteljka Karla del Ponte obelodanjena 14. februara 2003. Deset dana kasnije, Šešelj se dobrovoljno uputio ka Haškom tribunalu.

Svoje razloge on je objasnio u razgovoru za “Večernje novosti”, gde je rekao “da bi bio duboko nesrećan kada bi taj svetski cirkus prošao bez njegovog direktnog učešća“.

– Jedva čekam da odem u Hag. Što pre i u bilo kom svojstvu. Moj životni cilj nije da mirno umrem u krevetu, već da ostavim neko delo po kome će me se sećati pokolenja. Hag je za tako nešto idealna prilika – poručio je tada Šešelj.

Za ovih deset godina “slučaj Šešelj” nekoliko puta je bio i na naslovnim stranama inostrane štampe, a nekoliko njegovih “nastupa” postoji zabeleženo je i na Telegrafu. U međuvremenu, kada je u pitanju upravljanje strankom, Šešelj nijednog trenutka nije “ispuštao konce iz ruku”: njegove reakcije na odvajanje Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića bile su vrlo burne, a neposredno pred potonje izbore za predsednika Srbije SRS je kandidovala Jadranku Šešelj – po liderovoj izričitoj želji.

Foto: Tanjug

Foto: Tanjug

Takođe, nakon “ispadanja” iz poslaničkih klupa, Šešelj je poslao detaljne instrukcije za “čistku” u stranci, nakon čega je ceo stranački vrh izmenjen.

Inače, hrvatski novinar i haški osuđenik Domagoj Margetić rekao je u razgovoru za Telegraf da bi za Šešelja i Ratka Mladića trebalo očekivati oslobađajuće presude.

(E. T. / Foto: Profimedia)

Kako su Vučić i Dačić komentarisali Radu Manojlović

Foto: Printskrin

BAJIĆ: Zar nam je Dino Merlin preči od kralja Petra?!

Radoš Bajić

TADIĆ: Znao sam da se Dačić viđa sa Šarićevim ljudima

Boris Tadić

Ostavite komentar

Komentar možete poslati koristeći i naloge:

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Ime *

E-mail *

Komentar

8 komentara za POLITIČKA BOMBA! Vojislav Šešelj se iz Haga vraća u Srbiju u julu!

  1. Petko

    Daj bože da se Šeki vrati.

  2. Delta

    Nemoj da te cuje da ga zoves Seki, ccc!

  3. Mornar

    Nije sunovrat zbog njega, nego zbog njegovih “kumova”. U zivotu nisam video da vise kumova izdaju jednog coveka, a on je u zatvoru.

  4. pera

    Vrati se Vojvodo, u Srbiju ponovo!

  5. Војислав

    Вратиће се Шешељ! Биће добро ко буде у Србији!

  6. Gunner

    Nisam njegov simpatizer ali bi voleo da se čovek vrati.Ali čisto sumnjam da će se to desiti u narednih pet do deset godina.

  7. Ralexic

    MNOGO JE DANA DO JULA A POZNAJUCI SEKIJA NAPRAVICE ON JOS NEKO SRANJE DO TAD I SEBI PRODUZITI ROBIJU.MOZE ON I SUTRA DA IZADJE ALI OD SRS JE SAMO ZORAN KRASIC STO VREDI.A NJIH DVOJICA TESKO DA OPORAVE ONO STO SU JOVANOVICKA I RADETA KLETVAMA POSTIGLE.

  8. Bozana

    Vojvodo, zeljni smo slobode, dostojanstva, pravde, pa i hleba. Dodji i povedi nas u oslobadjanje Srbije i srpskog naroda!

СРБИЈА, песма о Србији

http://www.youtube.com/watch?v=UX7G9oxk-qo

Песме само за децу

„Rock ’n‘ roll“ за клинце и клинцезе, песме

само за децу

У општем хаосу музичке продукције у Србији, деца су изложена неукусу и

наметању музике која није примерена њиховом узрасту. Угледају се на разне

познате личности из света музике, који никако нису у складу са васпитањем

које они треба да имају у тим годинама. Већ дуго година се деци на

агресиван начин и текстовима пуним еротике, насиља и понекад настраним

идејама утире пут ка каснијем стварању свог система вредности. То ме је

навело

да сам напишем тескт и музику за 10 песама, које говоре о младалачкој

љубави коју деца прво осете у основној школи, чистој и неисквареној.

Музичка подлога има модеран призвук рока и савремене забавне музике, са

лепим мелодијама и хармонијама, које се лако памте и усвајају. Радим као

наставник музичке културе у основној школи у Смедеревској Паланци,

дипломирани сам музички педагог, и већ 20 година радим са децом и упознат

сам са њиховим музичким могућностима и начином на који могу да се музички

изражавају. Ове песме сам снимао у студију у Паланци, који је тада био

аматерски, а певала су деца из моје школе, узраста од 2. до 6. разреда. У

неким песмама, водећи глас је била колегиница, наставница ликовне културе.

Овај пројекат је урађен још пре неколико година, обраћао сам се разним

издавачима, чак и министарству просвете, али није било одговора. Иако смо

били једина школа у Србији која је својим снагама, знањем и новцем урадила

песме за комплетан аудио диск, из министарства нису хтели чак ни да нас

удостоје одговора. Пошто сам ове песме користио на разним школским

приредбама, прославама и такмичењима, поуздано знам да би имале одличан

пријем код деце узраста основне школе, а наставници музичког би могли

песме да користе на часовима музичког, као и за друге потребе на часу

музичке културе и музичке тачке у разним представама. Могу да се понуде

децама у свим основним школама у Србији, али и иностранству, јер

продубљавају однос према својој Отаџбини. Надао сам се да ће промена

власти у Србији да промени и однос према деци, образовању и култури, али

сам се преварио, зато на овај начин покушавам да пронађем везу ка некоме

ко може и хоће да ми помогне да овај пројекат одрадим до краја, и да

покушам да деци пружим музику која је намењена искључиво њима, а могуће и

да други аутори почну да пишу песме специјално за децу, јер одавно немамо

дечију музичку сцену, као у време Бранка Коцкице, Лаковића, Миње Суботе….

У нади да ће овај мој позив за помоћ наћи пут до онога ко може и жели да

помогне, поздрав свима и свако добро!

Линкови на којима се могу чути неке од ових песама:

http://www.youtube.com/watch?v=Z_qdKRQoriI

http://www.youtube.com/watch?v=H_qkAK4o2D4&list=UU2JEsyMD7tJmSZXLTlvj38A&index=7

http://www.youtube.com/watch?v=UX7G9oxk-qo

Александар Митровић, дипломирани музички педагог и композитор,

Смедеревска Паланка, Србија

Бивши Југословенски краљ није Српски Краљ

Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво, Европа    Аутор: Проф. др. Слободан Турлаков    844 пута прочитано    Датум: 30.01.2013    Одштампај

Неки Срби као и увек, неупућени.

Неки Срби као и увек, неупућени.

Ових дана, потпуно изненада, донесени су, из Америке, посмртни остаци бившег краља Југославије, Петра II, којом приликом је учињено неколико грубих и неоправданих преступа, који су, на жалост, добили велики одјек у медијима, који не бирају средства у циљу повећања тиража или, пак, гледаности, што је још један, необориви, доказ да су медији сугерисани од власти или од неких других, за њих, меродавних.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков; 29.01.2013

***

Дочеку речених посмртних остатака, у име СПЦ био је присутан сам патријарх Иринеј, а у име владе њен премијер Ивица Дачић, пошто је председник Републике, био у службеној посети Словачкој. Да ли је он баш то тако удесио, да не буде присутан, или је пак, све то било случајно, у шта је тешко поверовати, тек та дужност је припала премијеру Дачићу. А ко зна, можда је Дачић оценио да ће то присуство подићи његову популарност код српског народа, па је по личној иницијативи присуствовао.

Наравно, питање је, није ли српски народ у међувремену еволуирао, одвојивши се од монархистичких идеја, па, према томе, путање је да ли се речено Дачићево присуство, могло одразити на повећање његове популарности.

Тек, оно што се, том приликом десило, по нама, за сваку је осуду, утолико пре што су присутни челници СПЦ и Владе, показали основно незнање српске историје.

Наиме, патријарх је изволео изјавити да „Србији недостаје цар или краљ. који би били ујединитељи народа“, а премијер: „да српска историја нијр могла да буде написана, без допроноса који су јој дали лоза Вожда Карађорђа“.

Познато је, међутим, да су две народне династије у борби за престо, чиниле све да разједине српски народ и да, према томе, наш растурени српски народ никакав цар (!) или краљ не би могао објединити. Али, зато Црква може, и она би морала све да чини да народ покупи и обједини, како би га сачувала од пропасти, која му прети са свих страна, изнутра и споља.

Када само помислимо, на милионски скуп народа приликом испраћаја покојног патријарха Павла, и на говор садашњег патријарха, у цркви Св.Марка, после ускршње литургије у полупразној цркви, што је патријарха нагнало да одржи једно гневно слово против београдских верника, мада је у тој „чињеници“ могао да нађе разлог да се приупита: шта урадисмо, за ових годину дана, кад смо успели да растерамо онолику масу српског народа!?

За црквене јерархе важно је да они буду сложни и да објаве да у врху СПЦ влада јединство, које не само да не постоји, већ је опасно нарушено! Шта више, црква не реагује на многе грубе испаде појединих владика, па тако ни на, већ на другу, посету епископа Григорија Дубровнику, у чијиј католичкој цркви, заједно са тамошњим бискупом, држао заједничку мису, као знак добре воље и помирења, које је произашло пошто је владика херцеговачки, замолио свог „колегу“ да прими његову молбу, у име српског и православног народа, за опроштај, што је овај здушно прихватио, и у свом одговору похвалио владику Григорија!

Писали смо већ о томе, али писали смо ми, док је СПЦ ћутала. А ћутала је и кад је, овај одпадник, ових дана, приликом друге своје посете Дубровнику, изјавио да је – бискуп, а не владика одн. епископ! Срамно и за сваку осуду, коју би требало сав српски народ да са дужним гнушањем искаже.

Уосталом шта се може очекивати од садашњег патријарха, кад је у току предизборне кампање, позвао народ да гласа за онога, који га је прогласио за злочинце, терајући га да се и сам за такве прогласи!

Дачић је више пута до сада показивао да је недоучен, ма колико се китио титулом студента генерације, што више говори о том факултету, но о њему, јер се он, ето, трудио да научи што му је предавано. Али, на том факултету, који је настао преименовањем Високе партијске школе, Српство и српска историја нису омиљене, напротив, што се доказује и тиме, што студенти уче, по књизи „Политика“ Американца Ендру Хејвуда, у преводу професора, сад већ, и академика, В.Становчића, у којој јасно пише да су: „Срби геноцидни народ и да у том погледу стоје уз бок Хитлеру и Мусолинију!“

Но, и то је било мало том Факултету, па су касније, предложили, што је и усвојено, да се за почасног доктора Београдског универзитета, прогласи један професор са америчког универзитета у Пристону, који је објављивао текстове са тражењем да се бомбардује Србија 1989!

Кад се зна да је у том часу министар просвете био Жарко Обрадовић, заменик председника шефа СПС –а , који је и сам питомац и докторанд тог врлог титоистичког факуклтета, онда је све јасно.

Требало би да буде близу памети, да остали факултети, па и сам Универзитет реагују. Међутим, знано је да су професори Београдског универзитета, махом бивши функционери, омладински и партијски, па се тако може добрим својим делом сматрати титоистичким…што, онда, ништа не чуди!

Ипак, да кажемо Дачићу, да би добро било да прочита наш „Водич за Србе почетнике, 1804-1941“ и да из њега стекне наук, по ком српску историју нису писали, својим доприносом потомци вожда Карађорђа! Ако је, пак, неко писао, то је био сам српски народ и великим делом припадници династије Обреновића (кнез Милош, кнез Михаило, краљ Милан, краљ Александар).

Да кажемо још нешто, поводом преноса посмртних остатака југословенског краља Петра II, који се 29. јануара 1945, одрекао престола, и својим га Указом даривао трочланом Намесништву, чиме је учинио државни удар, јер је још по важећем Уставу, краљевску власт могао пренети само и једино на краљевића Томислава.

Тиме је све речено! Па тако, ковчег са посмтртним остацима последњег југословенског краља, није могао бити прекривен – српском заставом, јер је његов отац, краљ Александар, између осталог, одузео српске ратне заставе свим прослављеним српским пуковима, заменивши их југословенским, као што је и постојећу српску нацију заменио интегралним југословенством.

Другим речима, био је основни ред, да се на речени ковчег стави југословенска застава, а никако српска.

О прокламованом почасном обилажењу ковчега са посмртним остацима југословенског краља Петра II, у некадашњој дворској капели, у којој ће чекати мај месец, да би били пренесени у задужбину на Опленцу, нема се шта рећи. То је просто једно грубо наметање нечег што је и сопственом заслугом, једна неповратна прошлост.

Слободан Турлаков

илустрација новинар.де

Лажи и манипулације сребреничког мита – Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (1. део)

Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (1. део)

Лажи и манипулације сребреничког мита

Спомен соба српских цивила у Братунцу

Господине Дорин, од 1995. године бавите се независно и самоиницијативно дешавањима у Сребреници. Објавили сте до сада две књиге о Сребреници. Шта Вас је мотивисало да се тако интензивно бавите Сребреницом, о чему се тачно писали, и који су Ваши закључци после свих година истраге?
Пратио сам од 1991. године начин на који западни медији обавештавају, или, боље речено, дезинформишу своју публику о ратовима у бившој Југославији. Постало ми је врло брзо јасно да они, благо речено, цртају једну црно-белу слику о тим сукобима. Ширили су годинама неистине и полуистине. Трагедија је у томе што су све те лажи биле искључиво на штету српскога народа и српских политичара. Западни медији никада нису ширили пропаганду против Хрвата, босанских муслимана или Албанаца, него једино против Срба. Кроз Запад је прошао један невероватан талас антисрпске пропаганде, који је многе људе инфицирао вирусом мржње и предрасуде против Срба. Тако нешто после смрти Гебелса и краја нацистичке Немачке нико није могао да очекује.
Ступио сам у контакт са разним критичким новинарима и активистима широм света који су обавештавали о тим манипулацијама, иако се, нажалост, мора рећи да су они о томе могли да пишу само у мањим и независним новинама и часописима који немају велики тираж, тако да резултати њихових истрага никада нису могли да дођу до једне веће масе људи.
Годинама сам скупљао њихове анализе, док ме једног дана један познаник није питао зашто не искористим све те документе и податке и напишем књигу. На крају сам управо то учинио. На немачком језику сам 1999. године издао своју прву књигу о западно-медијским манипулацијама у току југословенских ратова, која се зове „In unseren Himmeln kreuzt der fremde Gott“ („Небесима крстари туђи бог“). Немачка издавачка кућа „Ахриман“ из Фрајбурга је 2001. године издала други тираж.
Сребреница ме је увек посебно занимала, зато што је она врхунац расистичке антисрпске пропаганде. Знао сам увек да званична верзија догађаја у Сребреници, односно верзија владе Алије Изетбеговића и његових савезника у Вашингтону, не може да буде истинита. Јер што би неко баш о Сребреници говорио истину, када је паралелно непрекидно лагао о другим аспектима и дешавањама у току ратова у бившој Југославији? Годинама сам пратио независне журналисте и друге људе, и оно што су пронашли и писали о Сребреници. Скупљао сам и проверавао све те податке као делове мозаика, док ми једнога дана цела слика није била сасвим јасна. Морам да додам да сам и сам много пута био у региону око Сребренице, где сам причао са људима, скупљао изјаве, податке и сликао споменике, спомен-собе и гробља, итд.
Једног дана ме је поново једна особа, овога пута једна независна новинарка из Немачке, питала што не напишем књигу о истини у Сребреници. Поново сам сео за рачунар и једно годину дана непрекидно писао. Издавачка кућа „Каи Хомилиус“ из Берлина је показала интерес, и тако смо књигу крајем 2009. године издали на немачком језику. У тој књизи се бавимо чињеницама које доказују да је тврдња да је армија Републике Српске убила негде око 8000 босанских Муслимана измишљотина.
А годину дана касније, у сарадњи са новинаром Зораном Јовановићем, објавио сам поново једну књигу о Сребреници („Сребреница – како се збило“), коју је издао „Ахриман“, издавач моје прве књиге.
У тој књизи се бавимо претежно страдањем Срба у околини Сребренице. Тај крај се зове Бирач, и обухвата општине Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Осмаци, Шековићи и Милићи. Књизи смо додали и један филм, са насловом „Досије Сребреница“. Аутори филма су Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић из Бања Луке.
Што се тиче мога закључка у вези са истином о Сребреници, проф. Едвард С. Херман из Америке је рекао да је „Сребреница“ у званичној верзији највећи случај пропаганде у вези са ратовима у бившој Југославији. Проф. Емил Влајки из Босне, који се изјашњава као Хрват јеврејскога порекла, каже да је Сребреница највећи мит двадесетог столећа. А још оштрије говори немачки писац, публициста и психоаналитичар др Петер Прискил, који пише у уводној речи моје задње књиге „да је Сребреница лажни Аушвиц НАТО-а“. Све три изјаве бих одмах потписао.

Споменик у Кравици за десет хиљада српских жртава у оба рата

Ви нисте једини који се бави истином о Сребреници. Да ли сте после истрага сви дошли до истих закључака?
Што се тиче закључака у вези са Сребреницом, мање или више долазимо сви до истих или сличних резултата. Сагласни смо сви са тиме да званична верзија о Сребреници нема никакве везе са истином, и да се ради о једној огромној манипулацији. Али има и међу критичним људима оних који се плаше критике јавности, напада од стране муслиманских организација, Тадићеве владе, или притисака из међународне заједнице. Они мисле да праве неки компромис ако кажу „ми не негирамо злочине, али хоћемо само да покажемо да цифра убијених људи после пада Сребренице није око 8000“. Али какав је то компромис? Противници истине нападају свакога ко негира њихову верзију догађаја. А они не разликују да ли сада неко тврди да је убијено 3000, 5000 или 7900 људи. Значи − нема компромиса са онима који су изокренули истину 100%.

У интервјуу за магазин „Геополитика“ рекли сте да је Ваша дугогодишња потрага за доказима о страдању Срба у околини Сребренице била доста напорна и компликована. Због чега?
Постоји један феномен међу Србима, који у тој мери нисам видео код других народа на Балкану. Организација није баш једна од јачих српских особина. Не постоји ниједна једина организација која поседује целокупни доказни материјал о страдању Срба у околини Сребренице. Свако има понешто: ту и тамо се нађе неки видео-снимак, неке слике или неки документи. Ко се интересује за те доказе, мора годинама да путује кроз Босну и Србију да би дошао до већег дела тог материјала. А да не причамо колико се времена, труда и новца за тако нешто мора уложити. Ја сам укупно био око тринаест година на терену, док сам сакупио оно што сам тражио. Па да ли је то нормално? Зашто појединци на свој терет морају да обаве онај посао за који би требало да буду одговорне српске владе у Босни и у Србији?
Наишао сам у току својих истрага и на један други аспект, који представља велику бруку. У току рата су на лицу места били разни српски патолози. Документовали су страдање Срба. Постоји огромна документација о томе; патолошки извештаји, слике, видео-снимци итд. Нико од тих људи никада није негде објавио целокупне доказе о страдању Срба у Подрињу и Бирчу. Како тако нешто нормалан човек да разуме? Па, баш темом Сребренице нападају Србе од 1995. до данас. Сатанизују преко Сребренице један цели народ, и тврде да је геноцидан.
То се не би тек тако могло десити да су одговрне особе још пре много година објавиле доказе о злочинима над Србима, посебно што се тиче Сребренице и њене околине. Јер ти докази показују да је управо српски народ у околини Сребренице био жртва геноцида. Муслиманска армија је убијала, протеривала и уништавала све што је српско. Нису правили разлику да ли је у питању жена, стара особа, или чак и дете. Мучили су и убијали људе на невероватно бруталан и грозан начин. То је био геноцид у правом смислу. А на другој страни је српска армија поштедела муслиманске цивиле у Сребреници.

Убијено српско дете из околине Зворника

Зашто српски патолози и стручњаци нису још давно објавили књиге о тим злочинима? Или што макар нису направили неку интернет архиву о томе, да би светска јавност могла да се увери у те монстроузне злочине? Питао сам их да макар мени или другим истражитељима дају или продају те доказе, како бисмо ми могли да их ширимо. Али нису хтели ни да чују за то. Својим ћутањем ти су људи одговорни за чињеницу да светска јавност нема појима о страдању Срба у току ратова у бившој Југославији, посебно у околини Сребренице. А на другој страни истовремено иду на руку оним екстремистима међу босанским муслиманима, који до данас тврде да њихова армија никада није починила злочине против Срба. И како сада појединци, као што сам ја, могу да окрену светско мишљење и да поправе штету која је из ћутања одговорних људи настала? Јевреји су, на пример, сваку своју жртву документовали. Срби ће и даље плаћати цех за то.

Да ли Вам је неко макар финансијски помогао?
Ма какви, ни говора о томе. Обратио сам се у току многих година на адресе неколико стотина српских заједница у свету. Питао сам их да ли би могли да ми пошаљу по педесет евра или долара, да бих могао да штампам књиге, да платим доказни материјал, да водим даље истраге и да направим своју интернет страницу. Нисам добио ниједан одговор, иако су неки од њих видели да стварно непрекидно радим на томе да се шири истина.
Обишао сам пола Босне и Србије. Причао сам са политичарама Владе и опозиције. Такође сам ступио у контакт са приватницима који имају новца, и који се јавно представљају као патриоте. Обишао сам и разне организације, владине и невладине. Али на крају није ништа било од финансијске помоћи. Има доста антисрпских организација широм света, које зарађују паре тиме што шире лажи и мржњу. А ја не могу да скупим ни динар да бих ширио део истине. То је просто неразумљиво. Али, тако пролази већина људи који раде на исти или сличан начин као ја. Новац данас зарађују искључиво лажови и манипулатори. То је симптоматично за данашње стање света, који је све више и више под контролом једне велике силе и њених слуга.

Хајдемо, онда, да пређемо на Ваше књиге. Шта су главне тачке Ваше истраге? Шта и где се тачно манипулисало у вези са Сребреницом?
На спомен-камену у Поточарима стоји да је било 8372 жртава геноцида у Сребреници. Али листа наводно несталих је после пада Сребренице обухватала око 7400 имена. Одакле сада скоро хиљаду имена више него што их је 1995. наводно нестало? Када је неко из Сребренице могао да нестане, ако не у јулу 1995? Очигледно, босанско-муслиманска пропаганда тврди да су и касније нестајали људи. Како нико не дође на идеју да поставља муслиманским организацијама критична питања, када су њихове манипулације истином очигледне? Где су сви ти новинари који се увек хвале да на Западу постоји нека слободна штампа?

Значи, да пођемо од тога да је било око 7400 жртава?
Апсолутно не! Има још много више и много значајнијих случајева манипулације. На пример, да је припадник муслиманске армије Несиб Бурић у босанском магазину „Дани“ (18.1. 1999.) рекао да је муслиманска армија у току борбених дејстава после пада Сребренице имала око 2000 жртава. Има још много више муслиманских сведока који исто то тврде. Ти сведоци су набрајали око седамнаест тачака где су муслиманска и српска армија између Сребренице и Тузле наишле једна на другу. Оснивачи „Историјског пројекта Сребреница“ су на својој страници објавили једну анализу изјава тих сведока (www.srebrenica-project.com). По тим подацима, у пробоју је страдало чак и више од 2000 муслиманских војника и бораца. И муслимански генерал, Енвер Хаџихасановић, проценио је да је на муслиманској страни у пробоју према Тузли погинуло више од 2000 људи. Те податке можете, на пример, да пронађете у књизи. „Сребреница – деконструкција једног виртуелног геноцида“, коју је такође публиковао „Историјски пројекат Сребреница“.

Масакр над Србима у селу Бјеловац између Сребренице и Братунца

Ја лично поседујем једну серију слика на којима се виде муслимански војници и цивили, један део њих такође под оружјем, у пробоју према Тузли. Било је око 8000 војника из Сребренице и Жепе. А око 4000 цивила, већим делом мушкараца, придружило се армији. На сликама се виде, између осталог, повређени муслимански војници и цивили, који су борбе са српском армијом преживели. А најмање 2000 од њих, као што потврђују муслимански сведоци, те битке нису преживели.
Такозвани хашки истражитељи су у околини од 50 километара око Сребренице пронашли близу 2000 лешева. То се може прочитати у првом извештају хашког истражитеља Дина Менинга (види: Dean Manning, „Summary of Forensic Evidence – Execution Points and Mass Graves“, 16.5.2000.) Анализе др Љубише Симића показују, међутим, да су они од нешто мање од 2000 лешева касније покушали да направе око 3500. Јер, они у стварности нису, као што су касније тврдили, имали 3500 лешева на располагању, него 3500 патолошких извештаја. А не односи се сваки од тих извештаја на један комплетан леш, него и на делове лешева. Др Љубиша Симић је направио реконструкцију тих патолошких извештаја, и дошао је до закључка да су истражитељи из Хага пронашли нешто мање од 2000 лешева. То је исто што је Дин Менинг на почетку тврдио (што се све може такође наћи на адреси http://www.srebrenica-project.com).
Постоје веома очигледне индиције да су хашки истражитељи манипулисали резултатима својих ископавања. На пример, српским патолозима и другим независним стручњацима није било дозвољено да присуствују ископавањима. А касније је главни тужилац трибунала у Хагу, Серж Брамерц, на једној прес-конференцији дао изјаву да је Хашки трибунал уништио око хиљаду наводних доказа сребреничкога масакра. Брамерц тврди да се то десило зато што нису имали места за архивирање доказа! Како један такав моћан трибунал нема места за архивирање доказа? А процеси против Караџића и Младића нису још били почели. Какве су то бајке? Ко таквим изговорима може да верује?
У процесу против Војислава Шешеља у Хагу (15.1.2009.) појавио се познати др Зоран Станковић. И он је рекао да је Хашки суд уништавао доказни материјал у вези са Сребреницом. Потврдио је додатно да српски експерти нису смели да буду на лицу места ископавања. Давао је и друге примере нестручног и дилетанског, или, боље речено, манипулативног рада хашких истражитеља.

Муслимански борци у Сребреници

И шта нама то све говори?
Да у Поточарима нису само сахранили жртве борбених дејстава, него су и вештачки пробали да повећају број пронађених лешева. Као што сам малопре објаснио, Миливоје Иванишевић из Београда је у својим књигама додатно описивао како они многим мртвима дају лажни идентитет. На пример, можете међу именима наводно идентификованих лешева да нађете много имена која су се, такође, појавила на брирачким списковима у Босни 1996. године.
А постоји још нешто занимљиво. Насер Орић је 1994. године објавио књигу која се зове „Сребреница – свједочи и оптужује“. У тој књизи је Орић објавио списак својих бораца који су 1992, 1993. и 1994. погинули. Анализе те књиге показују да је велики део тих бораца погинуо у нападима на српска села, а неки и у борбама у региону. На том списку има око хиљаду имена која су се годину дана после објављивања Орићеве књиге нашла на списку „несталих“.
Америчка организација „Balkan strategic studies“ тврди да босанско-муслиманске институције и хашки истражитељи декларишу лешеве из других делова Босне као сребреничке жртве. Мирослав Тохољ, бивши министар информисања Републике Српске, дао је један интервју за немачке новине „Junge Welt“, (11. јул 2005.) у којем је рекао да је код Хан Пијеска пронађено око 300 лешева, већим делом плаћеника из муслиманских држава и муџахедина, који су у борбама 1993. године погинули; па опет, и њих данас убрајају у сребреничке жртве.

Зашто се онда стално говори да је до сада помоћу ДНК анализе идентификовано више од 5000, а неки кажу и око 6000 лешева?
Као прво, мора се знати ко то тврди. Ради се о организацији која се зове „Интернационални комитет за нестале особе“ (International Commitee for Missing Persons − ICMP), са седиштем у босанско–муслиманском граду Тузли. Ова организација је основана на иницијативу бившег председника Сједињених Америчких Држава Била Клинтона. То је исти Бил Клинтон за ког је доказано да је сарађивао са Ираном зарад илегалног наоружавања муслимана у Босни. Поред тога, муслимански политичари потврђују да је Клинтон тадашњем муслиманском председнику Алији Изетбеговићу још 1993. године предложио „сребренички масакр“. Хрватски медији са своје стране извештавају да је више америчких генерала из Клинтонове администрације организовало и водило операцију „Олуја“. Опет исти тај Клинтон је 1999. године наредио једанаест недеља бомбардовања Југославије. Дакле, реч је о ратном злочинцу.
За председника комитета ICMP постављен је ни мање ни више него ратни ветеран из Вијетнама, Џејмс Кимсеј, који је учествовао и у инвазији на Доминиканску Републику, са 10 000 страдалих цивила. Бивши министар иностраних послова Бушове администрације, Колин Пауел, лично је Кимсија поставио на позицију председавајућег. Па зар то није „поверљива“ клика која стоји иза ICMP?
Сам рад комитета се показао својим апсолутно мафијашким поступцима. Адвокати одбране Радована Караџића су затражили доставу целокупног доказног материјала о ДНК идентификацији жртава. Захтев је био одбијен, уз објашњење да фамилијарни сродници жртава то изричито не желе. Ово заиста треба разумети: једна организација тврди да је 6000 такозваних жртава сребреничког масакра идентификовала путем ДНК, али се ти докази не прилажу јавности, јер фамилије идентификованих то забрањују! Морам да додам да тај списак жртава, наводно идентификованих кроз ДНК анализу, никада није објављен. Па какву доказну вредност те тврдње онда могу да поседују? И босански магазин „Фокус“ је 27. јуна 2010. године под насловом „Трибунал дискредитован“ објавио интересантне податке о тој превари.

Вратимо се на онај бирачки списак из 1996. године, који сте малопре споменули. Шта можете да нам кажете о том случају?
Миливоје Иванишевић је прегледао неке бирачке спискове у Босни, и упоређивао их са листом наводно несталих људи после пада Сребренице. На једном бирачком списку из 1996. пронашао је око 3000 имена, која су такође и на такозваној листи несталих Сребреничана. Ти избори су тада били под контролом „Организације за европску безбедност и сарадњу“ (ОЕБС). Нису само гласали босански муслимани из Босне, него истовремено и један број људи који су живели као избеглице у неким европским државама.
Енглески новинар Јонатан Рупер је чуо за тај случај, па је питао ОЕБС како они то могу да објасне. Одговор је истовремено био − изговор. Рекли су да су бирачки спискови негде закључани и да не могу да дођу до њих. Касније су дали друго објашњење, или, боље речено, други изговор. Тврдили су да су одговорни људи за изборе у 1996. користлили старе бирачке спискове из 1991. године. Али ни то није могуће, зато што на списку можете да нађете нека имена људи који 1991. нису били пунолетни, и тако нису уопште ни могли да гласају на изборима. А поред тога, ако би неко стварно на изборима користио старе спискове, онда би се у том случају радило о изборној превари. А зашто онда никоме није суђено због једне такве изборне преваре?
Очигледно је да ОЕБС хоће да сакрије истину, и да кроз изговоре и лажи изађе из прљаве игре. Објективног посматрача то никако не може да зачуди, када се узме у обзир коју улогу је ОЕБС одиграо, на пример, на Косову. Шеф некадашње верификационе мисије ОЕБС-а на Косову, Вилијам Вокер, исценирао је, заједно са албанским терористима, такозвани масакр у селу у селу Рачак. То показују анализе разних критичних аналитичара широм света. И финска форензичарка Хелена Ранта је у својој биографији писала да је Вилијам Вокер пробао да манипулише њеним форезичким извештајем о инциденту у Рачку. „Масакр“ у Рачку је послужио НАТО-у као повод да бомбардује Србију. И кога може заиста да зачуди да је та иста организација и у Босни била умешана у скривање истине?
У том контексту се може објаснити и следећи случај: Мирсад Токача, директор „Истраживачко-документа- ционог центра“, на једној прес-конференцији у Бања Луци рекао је да су он и његов тим у околини Сребренице пронашли око 500 живих особа, чија имена су такође на списку „несталих“ (види: Дејан Шајиновиц, „Токачин тим пронашао 500 живих Сребреничана“, Независне Новине, 31.3.2010). Није онда чудно да је 1996. гласало око 3000 „мртвих“ људи.

Муслимански борци из Сребренице у пробоју ка Тузли

То заиста звучи као да се Сребреницом жестоко манипулише. Међутим, шта је са оним сведоцима коју су у својим изјавама сведочили о егзекуцијама које су они преживели?
Избеглице које су евакуисане из Сребренице нису имале шта да кажу о неким злочинима српске армије, када су после пада Сребренице стигле у Тузлу. И мушкарци из оне колоне која се пробијала према Тузли нису прво сведочили о злочинима. О томе је, на пример, писао новинар Тим Бацер 24. јула 1995. године у чланку „Serb Atrocities in Srebrenica are Unproved“, објављен у The Electronic Telegraph.
Тек нешто касније су се појавили неки људи који су наводно преживели стрељања на разним местима, али је их било само неколико. Немачки новинар Томас Дајхман је анализирао њихове изјаве. Дошао је до закључка да њихова сведочења нису поверљива, зато што су од интервјуа до интервјуа мењали верзије и давали контрадикторне изјаве (види: Thomas Deichmann, „Laptop-Krieger auf dem Balkan“, 18, September/Oktobar 1995). Такође су новинари René Grémaux и Abe de Vries анализирали изјаве наводних сведока, и дошли су до истога закључка (види: „The Deconstruction of a Trauma“, De Groene Amsterdammer, 13.3.1996).
У процесу против Радована Караџића се појавио исто такав један наводни сведок. Рекао да је био у камиону са другим заробљеницима и да су одведени на стрељање. Тврдио је да је видео и генерала Младића када је померио повез око очију, зато што му руке нису биле везане. Али нема логике у томе да се заробљенику повежу очи, а да руке остану слободне. А стрељање је наводно преживео зато што је био покопан испод лешева, и после је успео да побегне. И Караџић је у току унакрсног испитивања установио да тај човек очигледно измишља приче.
Један други сведок је тврдио да су Срби једну велику групу, од можда 2000 људи, после пада Сребренице ухапсили, и прво затворили у основну школу у Каракају, и у спортску халу поред школе. Др Дарко Трифуновић из Београда је отишао у Каракај да провери ове податке. На лицу места је установио да у тој малој школи уопште нема места за тако велику групу људи. Тадашњи директор школе, Недо Васић, Дарку Трифуновицу је показао школски летопис из тога периода 1995. године. У летопису се потврђује да су ђаци тог дана наводног масакра били у школи. Па није армија Републике Српске ваљда пред очима деце стрељаља масу заробљеника! И жена која живи поред школе, Цвета Благојевић, рекла је да у тој школи није никада било убијања и да није ни знала да неко тврди да су у школи стрељани заробљеници. Изгледа да су се ти сведоци у ствари пробијали са муслиманском армијом од Сребренице до Тузле, и да су жртве борбених дејстава лажно представили као жртве егзекуција.

НАСТАВАК ИНТЕРВЈУА ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

Rate this:

2 Votes

Like this:

Be the first to like this.

1. октобар 2011. – Објављено од стране | Број 23, Интервју, Тема броја

2 коментар »

  1. Svaka vam cast gospodine, vas trud nije uzalud……to ce vreme pokazati!
    pozdrav Rade Klac

    7
    0
    Rate This

    Коментар од Rade | 24. октобар 2011. | Одговор

  2. Ponekada je poluistina gora od neistine. Dosta ljudi koji se bave na “kritican” nacin sa Srebrenicom sire samo 50% istine, a ono ostalo su pomesali sa neistinom. Na taj nacin valjda hoce da pokazu da ne negiraju 100% “genocid” i Srpske zlocine posle pada Srebrenice. A ovaj Dorin je jedan od retkih ljudi koji nece da prave kompromis sa neistinom.

    Интервју: Александер Дорин, публициста и борац за истину о Сребреници (2. део)

    ПРВИ ДЕО ИНТЕРВЈУА ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ

    Крсто Драгићевић, убијен у току побуне муслиманских заробљеника у хангару пољопривредне задруге у Кравици, 13. јула 1995.

    Неки сведоци тврде да су припадници војске Републике Српске у земљорадничкој задрузи у Кравици затворили и убили између1000 и 1500 муслиманских заробљеника.
    Тај исказ носи исти рукопис као и оне остале изјаве неких такозваних сведока. Цела прича потиче од једног или двојице муслиманских сведока. И ни за ту тврдњу не постоје докази. У хангару у Кравици се десило нешто сасвим друго од онога што су муслиманска Влада и хашки истражитељи утврдили. Српска војска је у околини Кравице могла да ухапси један одређени број муслиманских бораца и цивила, који су после пада Сребренице кренули на пут према муслиманској територији. Заробљеници су, као прво, били затворени у тој просторији у Кравици. Не постоји ниједан једини доказ да су припадници војске Републике Српске имали план да убију те људе. Што би их убили, када су им требали заробљеници за размену српских заробљеника? А што их нису на лицу места убили, ако су их негде по неким шумама заробили, и хтели да их стрељају? Што би их стрпали прво у неки магацин у Кравици? А тај магацин уопште није сакривен, него се налази поред пута који пролази кроз Кравицу. Који лудак би наредио да се 1000 људи убије поред пута?
    Радован Караџић је 11. јула 1995. године својој војсци наредио да се према муслиманским цивилима понаша коректно, те да припаднике противничке армије, ако наиђе на њих, третира по интернационалним законима. Чак је наредио да се препусти муслиманским становницима Сребребнице да одлуче где хоће да живе, или да ли желе да буду евакуисани. А ко би сада био у стању и толико моћан да против наређења Радована Караџића нареди убијање 1000 цивила? И из којих разлога би неко тако нешто уопште урадио?
    Постоје докази да се у том хангару у Кравици нешто друго десило. Један српски стражар, звао се Крсто Драгичевић, ушао је у хангар међу заробљенике. Хтео је очигледно да прича са једним познаником међу заробљеницима, којег је препознао. Међутим, њега су заробљеници напали, отели му митраљез и убили га. То се десило 13. јула 1995. године. Два дана касније је Крсто Драгичевић сахрањен. Његова слика виси у спомен-соби у Шековићима.
    У току те побуне заробљеника, повређен је и један други српски војник, Раде Чутурић. Преживео је тај инцидент, али је погинуо у септембру 1995. године код Добоја. И његова слика виси у спомен-соби у Шековићима.
    Муслимански заробљеници су после побуне покушали да побегну кроз главни улаз хангара. Остали српски стражари су пуцали у њих да би спасли своје животе и спречили побуну.
    Српски новинар Зоран Петровић Пироћанац је тада боравио у региону, и снимао својом камером разне сцене. На пример, снимао је када су се неки муслимански мушкарци предали српској војсци. Неке интернационалне организације су касније анализирале Петровићеве снимке. Тврде да се на његовим снимцима у једној сцени види једна група од 15 до 20 мртвих људи пред улазом хангара у Кравици.
    Прегледао сам повећање тога снимка и чини ми се да се на том снимку стварно види та група људи. Али снимак само потврђује побуну муслиманских заробљеника, јер су ти људи убијени пред улазом у хангар, а не у самом хангару. Логично је да српска војска не би поубијала те људе пред улазом у хангар, тако да би са улице свако могао да гледа. У те људе је пуцано само да би се спречила побуна, која је започела после убиства Крсте Драгичевића.

    У овом документу један УН командир и један представник муслиманске цивилне власти потврђују да у току евакуације житеља Сребренице није дошло ни до једног инцидента

    Нема доказа да је у току побуне страдало више од 15-20 заробљеника. И у том случају, један или два човека тврде да су они та убиства преживели само зато што су били покопани под лешевима и после успели да побегну. Али, који докази постоје за ове тврдње? Где су ти лешеви? Хашки истражитељи су касније покушали да пописују мртве у гробницама, у околини Кравице, нађене у том наводном стрељању. Муслимански борци сведочили су да су код Кравице, после пада Сребренице, вођене битке између српске и муслиманске армије. Имена тих сведока су следећа: Шевал Адемовић, Рамиз Хусић, Мидхат Кадрић, Нуриф Мемишевић, Хусејн Мустафић и Фадил Орић. Ови људи су дали исказе да је на њиховој страни погинуло много људи у артиљериској ватри. Фадил Орић је проценио да су они код Кравице у покушају пробоја имали неколико стотина погинулих људи. Анализу изјава ових сведока можете наћи на страници „Историјског пројекта Сребреница“.
    Хашки истражитељи кажу да су они у околини Кравице нашли неколико стотина лешева, док изјаве оних муслиманских сведока показују да су то жртве војних сукоба код Кравице. Па где је онда оних 1000 лешева људи коју су наводно у хангару у Кравици стрељани? Можемо да установимо да је цела прича једна измишљотина. БЕТА је објавила 10.9.2009. године чланак „Одбрана Боровчанина затражила ослобађање“, у ком такође пише да тужиоци у Хагу не могу да докажу да је у Кравици страдало више од оних 15-20 људи који су погинули у току побуне.
    Зато су кроз друге манипулације покушали да пређу преко чињенице да доказа нема. Претили су ухваћеним Србима да ће добити веома високе казне ако не „признају“ да су учествовали у „масакру“ у Кравици. Тако је Момир Николић после претњи и уцена дао изјаву да је он наредио убијање заробљеника у хангару у Кравици. Ипак је Николић касније у току једног процеса признао да је дао лажну изјаву, зато што су му понудили мању казну ако каже оно што тужилац хоће од њега да чује (види: Chris Stephen, „Key Srebrenica witness admits lying“, IWPR 29.9.2003).
    Један други српски (заштићени) сведок, који је био 13. јула пред хангаром у Кравици, изјавио је да је тамо страдала једна мања група заробљеника, у току побуне. Тек касније је својим другим изјавама одједном повећао број наводно погинулих. Ту нову изјаву су користили у процесима против разних оптужених Срба. Може се поћи од тога да су тужиоци и њему претили дугогодишњом затворском казном ако не потпише нову изјаву у смислу оптужнице. Мирослав Дероњић је, на пример, Војиславу Шешељу у Хагу причао како су га психички и физички малтретирали док није на крају потписао све што су тужиоци од њега хтели да чују. Ту врсту уцене зову у Хагу „Plea agreement“ и „Plea bargain“. А у принципу такве методе подсећају на инквизицију. И власенички адвокат Раде Голић је у свом жалбеном писму на пресуду Миленку Трифуновићу дао разне примере како тужилаштво у вези са дешавањима у хангару у Кравици манипулише истином.
    И новинар Јонатан Рупер у својој анализи о Сребреници пише да је прича о масовном убијању у хангару у Кравици једна превара. Рупер се позива, између осталог, на истраге холандског новинара Ролфа Хартзуикера, који је почетком 1996. године обишао хангар у Кравици. Хартзуикер је прегледао хангар и дошао до закључка да у тој просторији нема трагова метака и ручних бомби. У оптужници се тврди са су српски војници у хангару убијали заробљенике митраљезима и ручним бомбама. Ти Срби су очигледно морали да буду нека врста натприродних створења, ако могу да убију толике људе, а да не оставе трагове иза себе. Трагови метака се могу наћи само око врата на самом улазу, са спољне стране.

    Наредба Радована Караџића о хуманом поступку према сребреничком становништву, од 11. јула 1995.

    Да ли је, по Вашем сазнању, после пада Сребренице уопште игде дошло до убијања једне веће групе заробљених мушкараца?
    Постоји један случај где је очигледно дошло до злочина. Ради се о случају Дражена Ердемовића, који је био припадник Десетог диверзантског одреда војске Република Српске. Тај случај је мало чудан зато што су у тој јединици, поред Ердемовића, служили још један Хрват, један Словенац, неки Срби, и на почетку чак и један босански муслиман.
    Ердемовић тврди да су он и његова јединица стрељали око 1200 муслиманских заробљеника. Истраге бугарског новинара Герминала Цивикова доказују, међутим, да је Ердемовић у својој целој причи многе ствари измислио. Цивикове истраге, на пример, показују да је убијено негде око 130 људи, а не 1200 као што Ердемовић тврди. Веома је чудно и да је Ердемовићева јединица тога дана, када је очигледно дошло до убијања групе заробљеника, била отпуштена на одмор. Што би војници који су отпуштени на одмор негде убијали људе?
    У току процеса против Слободана Милошевића, Ердемовић је признао да је неко са стране тој јединици нудио злато и новац, како би они негде после пада Сребренице ухватли и стрељали групу муслиманских мушкараца. Разни извори у том контексту спомињу француску обавештајну службу. И Милошевић је у току процеса рекао да поседује доказе да су тај злочин припремили влада Алије Изетбеговића и Французи. Нажалост, није стигао да изложи те доказе, зато што је мало касније у хашком притвору, под чудним околностима, изгубио живот. Хоћу да подсетим и на случај хрватског новинара Иве Пуканића, који је у својим новинама писао да су генерали Била Клинтона организовали операцију „Олуја“, у којој је протерано око 250 000 Срба, и убијено њих око 1900. Неко време после тога, Иво Пуканић је убијен помоћу ауто-бомбе, када је хтео да отвори врата својих кола.
    То у принципу не би требало никога да зачуди, пошто су ратови у бившој Југославији показали да су стране тајне службе много пута биле умешане у разне манипулације. Желим да подсетим читаоце на случај када је бомба експлодирала на пијаци „Меркале“ у Сарајеву. Тај инцидент су Американци и њихови савезници одмах приписали Србима, иако истраге и чињенице доказују да то нису били Срби. Или на случај у селу Рачак на Косову. И ово је била једна манипулација западних сила. Зашто су Французи евакуисали хеликоптерима Насера Орића и његове официре из Сребренице пре пада тога града? Што Французи морају да спасавају муслиманске злочинце? Очигледно су се ту одвијали веома прљави послови.
    Али има још много детаља у вези са случајем Дражена Ердемовића, у које не могу да улазим зато што овде нема довољно места за то. Зато хоћу да препоручим књигу „Сребреница – крунски сведок“ од Герминала Цивикова. У њој могу да се нађу сви релевантни подаци.

    А шта је са оним филмом на ком се види како припадници паравојне формације „Шкорпиони“ убијају шест муслиманских мушкараца? Није ваљда и то намештаљка?
    У том филму су састављена два снимка која немају везе један са другим. У првом филму видите како свештеник благосиља борце за које се тврди да су припадници „Шкорпиона“. Филм не даје одговор на питање где су те сцене снимљене. А још је важније да је филм снимљен 25. јуна 1995; међутим, знамо да је Сребреница пала 11. јула 1995 године. Какве везе онда тај снимак има са Сребреницом? „Шкорпиони“ су једна војна јединица која је основана у хрватској Крајини, и која није била под командом генералштаба Републике Српске.
    У другом делу филма се види како неки војници воде шест заробљеника на ливаду, где на њих пуцају. На интернету могу да се нађу и дугачке верзије филма, где се види да после пуцњаве два заробљеника поново устају. У једној сцени пре пуцњаве један заробљеник пита да ли може да добије воде. Српски војник га пита да ли су они давали Србима воде пре него што су их убијали. У другој сцени се чује како један српски војник једном заробљенику каже „Када си Србе убијао, ниси чекао“.
    Али у принципу ови детаљи нису важни. Зашто? Зато што тај филм где се виде стрељања није снимљен у јулу 1995. године код Сребренице. У процесу против Милошевића у Хагу, оптужени је као сведока одбране позвао генерала Обрада Стевановића. Милошевић је питао генерала где и када је пронађено тело Сафета Фејзића, који је идентификован у видео-снимку. Генерал Стевановић је цитирао из доказног документа, по ком је тело Сафета Фејзића ексхумирано 28. априла 1993. године, код општине Трново!
    Значи, тужилаштво је сценама из 1993. године код Трнова хтело да докаже егзекуције у вези са Сребреницом у јулу 1995. године. А сваки критичан посматрач дешавања би поставио питање зашто би српски војници шест заробљеника одвезли из Сребренице до Трнова да их тамо убију. Из ког разлога би неко себи компликовао убијање заробљеника на такав начин?
    Наравно да се ради о ратном злочину ако неко без судског процеса стреља шест заробљеника. У околини Трнова су тада почињени злочини над Србима. И у том снимку српски борци пребацују заробљеницима злочине над Србима. Можда су заробљеници стварно учестовали у злочинима над Србима и можда су убијени из освете. Али, и ако нису, какве везе тај снимак има са Сребреницом у јулу 1995. године?
    У јануару 1994. новинар Бил Шилер посетио је Насера Орића у његовој кући у Сребреници. Орић је новинару поносно показао филм у ком се виде запаљене куће, мртва тела на улици, и људи који у паници покушавају да беже. Орић је коментарисао те сцене и додао да су он и његова армија у једном једином месту убили 114 Срба (види: Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, The Toronto Star, 16. july 1995). Значи, светска јавност игнорише филмове у којима се стварно виде злочини који су у околини Сребренице почињени зато што су жртве Срби, док манипулисаним снимцима хоће да докаже да су Срби после пада Сребренице убијали муслимане.

    Аутори књиге о Сребреници, Александер Дорин (десно) и Зоран Јовановић (лево) на Сајму књига у Лајпцигу

    Реците нам укратко постоје ли и други случајеви манипулација у вези са Сребреницом?
    Постоје. Један представник цивилне муслиманске власти из Сребренице и један командир ОУН-а 17. јула 1995. године документовано су потврдили да су муслимански цивили, на свој захтев, напустили Сребреницу, и да су затражили да буду пребачени на муслиманску територију. У истом документу се потврђује да су српске власти организовале евакуацију и да није дошло ни до једног инцидента (тај документ је објављен у мојој књизи „Сребреница − како се заиста збило“).
    И разни други посматрачи и припадници ОУН-а су тада сведочили о томе. Поседујемо и један дужи видео-интервју са припадницима холандског батаљона у Сребреници, који сведоче о томе да није дошло до напада и злочина у току евакуације. А поред тога поседујемо и разне писмене изјаве разних сведока несрпске националности. Такође постоје снимци на којима се види Ратко Младић како организује евакуацију муслиманских цивила и како им дели пиће и храну. Како онда данас може озбиљно да се тврди да су ти Холанђани били сведоци масакра који нису спречили? Зашто се Холанђанима данас пребацује нешто што се тада очигледно није десило? Значи, људи који тада нису били на лицу места одлучују шта се тамо тада десило а шта не, иако очевици тако нешто нису видели. То је већ дошло дотле да се неки Холанђани данас стиде за нешто што се није догодило. Коју сврху имају онда документи и докази, ако их касније сваки лажов и манипулатор може оборити обичним тврдњама? То је невероватно!
    Српска војска је после уласка у Сребреницу пронашла и друге документе које је муслиманска власт оставила иза себе. На пример, једну статистику о броју становника у Сребреници из 1994. године, коју је тадашњи председник председништва Сребренице, Фахрудин Салиховић, послао за Сарајево и Тузлу. Салиховић у том документу пише да у Сребреници живи 37 255 људи. Даље, Салиховић у документу наглашава да статистику не би требало давати на увид међународним организацијама, зато што они мисле да у Сребреници живи 45 000 људи. А доказано је да се после пада Сребренице у Тузли регистровало 35 000 и неколико стотина људи (и тај документ може да се нађе у књизи „Сребреница – како се заиста збило“). Највећи могући број погинулих на страни босанских муслимана из Сребренице после пада тог града је нешто мањи од 2000. А изјаве многих муслиманских сведока потврђују да су они у пробоју према Тузли изгубили око 2000 бораца и велики део наоружаних цивила. Одакле онда 7000-8000 наводно убијених, и о ком је масакру реч?

    Каква су Ваша сазнања о организацији „Мајке Сребренице“? Зар то нису жене које су изгубиле мужеве, браћу и синове?
    Као што смо већ установили, муслиманска армија је изгубила у пробоју према Тузли негде око 2000 војника. А 1992, 1993. и 1994. Орићева војска је у нападима на српска села и у борбама имала мало више од 1000 губитака. То значи да постоји нешто преко 3000 погинулих муслимана из околине Сребренице који су оставили некога од родбине иза себе; 1000 од њих немају везе са јулом 1995. године, а 2000 су већим делом страдали у пробоју према Тузли, те не могу никако да буду жртве стрељања. Значи да заиста постоје жене које су изгубиле мужеве, браћу и синове. Међутим, не на онај начин као што тврди сребренички лоби, и не у тој мери.
    У задње време су и неки муслимани из Босне почели да нападају организацију „Мајке Сребренице“. Пребацују водећим кадровима да лажу, манипулишу и да праве паре тиме што шире неистину. На пример, једна жена из Сарајева на интернету тврди да је Мунира Субашић, председница организације „Мајке Сребренице“, стекла велике паре (види: http://www.neboljubavi.blogger.ba). Каже да је Мунира у међувремену дошла у посед три куће: две у Сарајеву и једне у Сребреници. Прима велике паре са свих страна. Између осталог, добила је од БХ Телекома 300 000 км, а поред тога прима, по званичној верзији, месечну плату од 4000 км. Вози џип који је добила од УН-а. Даље, њој се замера да за време рата уопште није живела у Сребреници и да се њена ћерка налази на списку сребреничке деце без родитеља, те због тога прима помоћ. Жена из Сарајева, која критикује „Мајке Сребренице“, пише да на списку наводно несталих из Сребренице има чак и доста људи који су дуго пре пада Сребренице, или чак пре рата, умрли. На тај начин су фамилије умрлих добиле паре. Даље, та жена сведочи да сваке године 11. јула на „Дан жалости“ аутобусима довозе многе људе из Сарајева за Поточаре. Тако ваљда хоће да произведу утисак у светској јавности да су то све припадници фамилија страдалих из Сребренице. Чак се говори да син Мунире Субашић, који је наводно у јулу 1995. погинуо, данас живи под другим именом у Америци (види: „Живи на списку убијених!“, Пресс РС 11.10.2007).
    Једна друга Сребреничанка која данас живи у Тузли, Хаша Омеровић, испричала је, такође, неке интересантне ствари о организацији „Мајке Сребренице“ (види: „Мајке Сребренице шире лажи“, Независне Новине, 25.2.2011).
    Госпођа Омеровић изјављује да су „Мајке Сребренице“ једно профитерско удружење које је основао ратни председник тадашње БиХ Алија Изетбеговић и начелник исламске заједнице Мустафа Церић. Омеровићева је изјавила да та група жена лажно представља породице погинулих у Сребреници, нагласивши да је то једна профитерска организација. „Та група жена никада се не мења. Плаћене су да изађу на годишњицу у Поточарима, да лажно сведоче у Хагу и да се појаве пред медијима чим им кажу њихови наредбодавци из Сарајева“, рекла је Омеровићева. Додала је „да је Изетбеговић злоупотребио Сребреничане да би утврдио своју власт и победу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим председником САД Билом Клинтоном, да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА“. А за „Дан жалости“ каже следеће: „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији ’Мајке Сребренице’“.
    А за крај интервјуа хоћу још кратко да подсетим на једну другу манипулацију. Године 2002. је влада Републике Српске написала извештај о догађајима у околини Сребренице после пада тога града. У том извештају се наводи да је страдало око 2000 муслиманских мушкараца у пробоју према Тузли, и да није било 7000-8000 мртвих, ни масовног стрељања.
    Тадашњи високи представник међународне заједнице у Босни, Педи Ешдаун, после објављивања тог извештаја је повиленио и тражио од владе Републике Српске да се одмах напише нови извештај који потврђује верзију догађаја Изетбеговића и Вашингтона. Да би то успело, он је морао да смени разне људе са њихових позиција. Вршио је велики притисак на све оне који нису хтели да учествују у тој манипулацији истином. На крају је Ешдаун саставио нови тим који је био спреман да потпише лажну верзију. На тај начин је дошло до „признања злочина“ у Сребреници од стране Републике Српске (види: „US official implicated with Bosnian high Representative Ashdown in attempting to force fabricated report on Srebrenica“, ISSA special report – the Balkan Strategic Studies, 8.9.2003).
    А да не улазимо овде у причу зашто је Борис Тадић предложио да се усвоји декларација о Сребреници. Ко је пратио Тадићеву каријеру до сада, томе је одговор сасвим сувишан.

    РАЗГОВОР ВОДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ

    Rate this:

    1 Votes

    Like this:

    Be the first to like this.

    1. октобар 2011. – Објављено од стране | Број 23, Интервју, Тема броја

    4 коментар »

    1. Sta reci? Proglasiti coveka za nacionalnog heroja – to je to.

      3
      1
      Rate This

      Коментар од Tomo | 24. новембар 2011. | Одговор

    2. Slazem se sa predhodnim komentatorom Tomom, covek je zaista neprocenjiv, i nadasve hrabar, sto se za sve nase istrazitelje i one koji treba da se pobrinu da se ova istina sazna i usvoji,prevashodno mislim na sadasnjeg ministra zdravlja koji je godinama bio glavni patolog za prostore rata u Bosni, a Aleksandru Dorinu zelim da iskazem duboko postovanje i zahvalnost…nemerljiv je njegov rad i zalaganje..vlastiu Srbiji bi ovog coveka zaista trebalo da uvazavaju i najmanje sto za njega mogu da icine je da bar finansiraju njegova pojavljivanja na raznim forumima i da najzad takvom coveku obezbede prostor za dalje istrazivanje i prikazivanje istog, jos jednom svaka cast Aleksandru, pre svega zato sto je coveki humanista i zato sto nije dozvolio da sve sto se zna kao istina o Srebrenici na neki nacin zataska…

      2
      1
      Rate This

      Коментар од Dragana Popovic | 23. децембар 2011. | Одговор

„Мајке Сребренице“? Зар то нису жене које су изгубиле мужеве, браћу и синове?

Каква су Ваша сазнања о организацији „Мајке Сребренице“? Зар то нису жене које су изгубиле мужеве, браћу и синове?
Као што смо већ установили, муслиманска армија је изгубила у пробоју према Тузли негде око 2000 војника. А 1992, 1993. и 1994. Орићева војска је у нападима на српска села и у борбама имала мало више од 1000 губитака. То значи да постоји нешто преко 3000 погинулих муслимана из околине Сребренице који су оставили некога од родбине иза себе; 1000 од њих немају везе са јулом 1995. године, а 2000 су већим делом страдали у пробоју према Тузли, те не могу никако да буду жртве стрељања. Значи да заиста постоје жене које су изгубиле мужеве, браћу и синове. Међутим, не на онај начин као што тврди сребренички лоби, и не у тој мери.
У задње време су и неки муслимани из Босне почели да нападају организацију „Мајке Сребренице“. Пребацују водећим кадровима да лажу, манипулишу и да праве паре тиме што шире неистину. На пример, једна жена из Сарајева на интернету тврди да је Мунира Субашић, председница организације „Мајке Сребренице“, стекла велике паре (види: http://www.neboljubavi.blogger.ba). Каже да је Мунира у међувремену дошла у посед три куће: две у Сарајеву и једне у Сребреници. Прима велике паре са свих страна. Између осталог, добила је од БХ Телекома 300 000 км, а поред тога прима, по званичној верзији, месечну плату од 4000 км. Вози џип који је добила од УН-а. Даље, њој се замера да за време рата уопште није живела у Сребреници и да се њена ћерка налази на списку сребреничке деце без родитеља, те због тога прима помоћ. Жена из Сарајева, која критикује „Мајке Сребренице“, пише да на списку наводно несталих из Сребренице има чак и доста људи који су дуго пре пада Сребренице, или чак пре рата, умрли. На тај начин су фамилије умрлих добиле паре. Даље, та жена сведочи да сваке године 11. јула на „Дан жалости“ аутобусима довозе многе људе из Сарајева за Поточаре. Тако ваљда хоће да произведу утисак у светској јавности да су то све припадници фамилија страдалих из Сребренице. Чак се говори да син Мунире Субашић, који је наводно у јулу 1995. погинуо, данас живи под другим именом у Америци (види: „Живи на списку убијених!“, Пресс РС 11.10.2007).
Једна друга Сребреничанка која данас живи у Тузли, Хаша Омеровић, испричала је, такође, неке интересантне ствари о организацији „Мајке Сребренице“ (види: „Мајке Сребренице шире лажи“, Независне Новине, 25.2.2011).
Госпођа Омеровић изјављује да су „Мајке Сребренице“ једно профитерско удружење које је основао ратни председник тадашње БиХ Алија Изетбеговић и начелник исламске заједнице Мустафа Церић. Омеровићева је изјавила да та група жена лажно представља породице погинулих у Сребреници, нагласивши да је то једна профитерска организација. „Та група жена никада се не мења. Плаћене су да изађу на годишњицу у Поточарима, да лажно сведоче у Хагу и да се појаве пред медијима чим им кажу њихови наредбодавци из Сарајева“, рекла је Омеровићева. Додала је „да је Изетбеговић злоупотребио Сребреничане да би утврдио своју власт и победу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим председником САД Билом Клинтоном, да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА“. А за „Дан жалости“ каже следеће: „У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији ’Мајке Сребренице’“.
А за крај интервјуа хоћу још кратко да подсетим на једну другу манипулацију. Године 2002. је влада Републике Српске написала извештај о догађајима у околини Сребренице после пада тога града. У том извештају се наводи да је страдало око 2000 муслиманских мушкараца у пробоју према Тузли, и да није било 7000-8000 мртвих, ни масовног стрељања.
Тадашњи високи представник међународне заједнице у Босни, Педи Ешдаун, после објављивања тог извештаја је повиленио и тражио од владе Републике Српске да се одмах напише нови извештај који потврђује верзију догађаја Изетбеговића и Вашингтона. Да би то успело, он је морао да смени разне људе са њихових позиција. Вршио је велики притисак на све оне који нису хтели да учествују у тој манипулацији истином. На крају је Ешдаун саставио нови тим који је био спреман да потпише лажну верзију. На тај начин је дошло до „признања злочина“ у Сребреници од стране Републике Српске (види: „US official implicated with Bosnian high Representative Ashdown in attempting to force fabricated report on Srebrenica“, ISSA special report – the Balkan Strategic Studies, 8.9.2003).
А да не улазимо овде у причу зашто је Борис Тадић предложио да се усвоји декларација о Сребреници. Ко је пратио Тадићеву каријеру до сада, томе је одговор сасвим сувишан.

РАЗГОВОР ВОДИО: МИЛАН СТАРЧЕВИЋ