UŽICE, 21.09.2008
PRESS
PRESS ISTRAŽUJE… Šta sve gradi Emir Kusturica?
MOKRA GORA POBEDITI MORA
Dolaskom Emira Kusturice, izgradnjom Drvengrada, ski-staza i novih hotela, celo podruèje postaje nešto o èemu se doskora nije moglo ni sanjati. Cene nekretnina otišle su do neba
„Pre rata nismo imali ništa, a onda je došao neprijatelj i sve uništio!“ Upravo nas je ova reèenica, pokupljena iz nekog davnog, poratnog udžbenika iz istorije, pratila sve vreme puta od Beograda do Mokre Gore. Pošli smo s povodom, onako istraživaèki, da dokuèimo šta je to uèinio Emir Kusturica, proslavljeni umetnik i esteta, šta je to uradio da ga meštani Kremne, onomad, onako po srpski izvreðaju, da mu priprete i zamole da što pre pokupi svoje pinkle i ode. U Novi Pazar, u Bosnu, u Tursku. Gde mu je volja.
Kroz Kremnu smo prošli, ali se u njoj nismo zadržali. Šta su imali da kažu, Kremanci su rekli. Uradili su to pred kamerama, pred novinarima. Rekli su bez stida reèi koje je teško preneti. Usijala se Mokra Gora od optužbi i pretnji, usijali su se i telefoni na Meæavniku, domu gde živi proslavljeni reditelj. Zvao je Dobrica Æosiæ, izvinjavao se Jovan Memedoviæ, pozivali su znani i neznani stideæi se reèi koje nisu izgovorili, srameæi se istorodnika koji sebi dadoše za pravo da vreðaju, etiketiraju, progone i mitraljezima brane neka svoja iskonska prava. Produžili smo dalje, ka mestu zloèina, ka glavnom osumnjièenom, ka èoveku „koji je iskoristio našu pospanost da nesmetano rovari i ruši, da radi što mu je volja, da zabranjuje ljudima da obraðuju imanja, da ih proteruje s dedovine, da im helikopterom zastrašuje životinje, da im brani da love…“
Emir æuti. Vidimo, teško mu je što je prokazan, otkriven, što su mu namere proèitane. Umesto da se pravda i objašnjava, nudi nam da se zajedno prošetamo planinom, da nam pokaže svoje (ne) delo, da sami sagledamo štetu. Pristajemo. Dok motor starog „landrovera“ lagano brekæe, penjemo se novim asfaltnim putem uz planinu. Idemo trasom na kojoj su i koze donedavno lomile noge, gledamo raj na zemlji, nepregledne pašnjake i proplanke, drvene kuæice i stada ovaca. Ljudi je malo. A upravo su nam oni potrebni, oni što ovde vekovima žive, što su im preci ovde ognjište zakopali, oni što æe nam ponajbolje objasniti svoju muku i pošast koja ih je zadesila. Nailazimo na seljaka koji nam ide u susret. Vidimo, prepoznao ga je odmah. Tražimo mu prezir u oèima, kamen u rukama. Ništa od toga. Na licu mu osmeh, ruka na šajkaèi. Pozdravlja nas k’o da smo mu rod roðeni. Da nije starina obnevidela, pitamo se u sebi, da nije nešto, možebiti, pomešao? Samo nekoliko kilometara dalje prolazimo i pored katuna, ispred koga žena siri mleko. I ona se, bog æe znati zašto, raduje, maše, pozdravlja. Šta je to danas s ovim ljudima, tako razlièitim od onih koje na televiziji nedavno videsmo?
Zaposleno više od 60 ljudi
– To su Mokrogorci, moje prve komšije – objašnjava naš domaæin. – Oni s kojima veæ èetiri godine živim i koji ponajbolje znaju šta im je moj dolazak ovde znaèio.
Pa opet, mislimo, zar baš oni nisu prvi na udaru, zar baš njima nesreæa nije prva zakucala na vrata?
– Otkako je zaživeo Drvengrad, više od 60 ljudi je ovde našlo posao – prièa Emir. – Mladi više ne odlaze, oseæaju da æe i ovde imati životnu perspektivu. Poslednjih godina se rodilo èak tridesetak beba, mnogima sam i kumovao. Kada se završe radovi na izgradnji ski-staze, kada se završe dva hotela koji se uveliko grade, biæe posla i za ostale.
Pa dobro, šta onda tu ne valja? Gledamo radove na novim objektima, onima koji æe uskoro potpuno promeniti sliku ovih predela. Ili se možda ništa neæe promeniti. Hotel nazvan „Humanizam-turizam“, s one strane brda Šišatovac, skoro da je završen. Namenjen je deci, onima koji æe prvi put stati na skije i nauèiti da se energija može potrošiti na jedan zdraviji i humaniji naèin. Zgrada je izgraðena u obliku velike, starinske kuæe, s mnogo kamena i drveta, materijala koji se ovde koristi od iskona. Kao da se i sama s okolinom stopila kao da ju je neko rukom iz neke zabiti preneo i ovde postavio. Takav æe biti i hotel „Turizam-renesansa“, namenjen iskusnijima, onima koji uživaju u ekstremnim spustovima i zimskim noæima na planini. Imaæe sedamdesetak soba, pun luksuz, ali se s polja to neæe videti. Biæe deo planine, njen neraskidiv deo.
 |
|
Pravi èudo na Mokroj Gori… Kusturica smeta svima koji bi da se ovajde
|
A moglo je, naravno, i drugaèije. Jeftinije, lakše i brže. Kako, pokazuje nam upravo naš domaæin. Nekoliko kilometara dalje, na putu ka Mitrovcu na Tari i danas se može videti idilièna slika starog planinskog sela. Drvene kuæice razbacane bez reda i poretka troše svoje poslednje dane. Naherene i oronule, prokisle i vlažne, èekaju da se same uruše. Kusturica još nije stigao da ih saèuva, a meštani, njihovi vlasnici i naslednici, kao da za njih i ne haju. Umesto njih, samo nekoliko metara dalje, nièu vikendice bez plana i ukusa.
– Ovo podruèje je donedavno bilo van zaštite Parka prirode pa su vlasnici iskoristili priliku da rade po svojoj volji – kaže Emir.
Preturanje po katastrima
– Naravno, imaju pravo na to, ali ono što æe se ubuduæe ovde graditi mora biti strogo kontrolisano, s planom i ukusom. Ako to ne uèinimo, Mokra Gora neæe biti ono što je bila, biæe još jedno urbanistièko strašilo koje niko neæe zaustaviti.
|
Ko æe koga, ako ne svoj svoga
Emir Kusturica, proslavljeni reditelj i esteta, više nije poèasni graðanin Užica! Sam se odrekao ovog priznanja, razoèaran onima koji su ga prvi prigrlili i proglasili svojim. Uèinio je to posle niza uvreda od strane onih kojima je želeo dobro, ali i zbog onih koji nisu ni pokušali da ga zaštite. A kakve je beneficije imao kao zaslužni graðanin, možda najbolje potvrðuje podatak da mu je opštinska poreska služba, za zemljište koje je plaæao po ceni od 40 evra po aru, naplatila porez kao da je tržišna vrednost ara 24.000 evra. Možda æe, doista, jednog dana toliko i vredeti, pa je opština odluèila da odmah pokupi kajmak. Što bi narod rekao, odrali su ga živog. Uostalom, ko æe koga, ako neæe svoj svoga.
|
I upravo time stižemo do suštine problema koji ovih dana potresa planinu. Dolaskom Emira Kusturice, izgradnjom Drvengrada, ski-staza i novih hotela, celo podruèje postaje nešto o èemu se doskora nije mogao ni sanjati. Cene nekretnina su otišle do neba, apetiti vlasnika su preko noæi porasli, pa sada svako u zemljišnjim knjigama traži podatke o vlasništvu neèega na šta je davno zaboravio. Upravo ono što reèe jedan neimenovani Kremanac, onaj što neæe da mu se ime naðe u novinama u strahu od svojih.
– Ma, nudili smo tu zemlju zabadava, samo da porez ne bi plaæali – kaže on. – Sada se sve promenilo, ali da bismo je debelo naplatili, moramo je najpre isparcelisati i prodati kao placeve za vikendice. Nema to nikakve veze s ispašom jer ovde ni ljudi skoro da više nema, a kamoli ovaca. Uostalom, niko nam to i ne brani, ali ta njihova zaštita, bojim se, mnogima æe pomrsiti raèune.
Napuštamo Mokru Goru i nešto razmišljamo. Došao je Emir i oživeo planinu. Sada kada i najkratkovidiji shvataju o èemu je reè, Kusta poèinje da smeta. Uradio je šta je uradio i sada može da ide. Gde želi i kud mu je volja. A opet, mislimo u sebi, možda to i nije loše. Ima ova zemlja zabiti koliko vam duša ište. Prelepih predela koja bi mogla pravi turistièki bum da postanu. Potrebno je da samo neko doðe, uloži sve što ima, pokrene, a zatim ode. Što dalje, to bolje. Takvi smo mi Srbi. I zato nas, valjda, toliko i svrbi.
VLADA ARSIÆ
Dobro dosli na Internet prezentaciju srpske dijaspore 