DOĆIĆE – Autor, ZORICA SENTIĆ

doćiće

doćiće vreme

kada će svi prijatelji da odu

kada ćeš u svakoj tišini čuti melodiju straha i note zaborava

kada ni nada, ni najlepša uspomena neće značiti ništa

kada će da te zaboli svaka kost i svaka dlaka

kada će iluzije da popadaju kao kiše

kada ni noću nećeš sanjati više

doćiće vreme

kada ćeš se osetiti samim

kada ni plakati nećeš umeti

doćiće vreme

doćiće

doćiće dan

kada će se osetiti

da nisi od koristi

nikome

nikakve

ni sebi

doćiće dan

doćiće

doćiće jutro

kada će na tvom jastuku biti više kose

nego na tvojoj glavi

i kada ćeš zube zaboraviti u čaši

i upitati se

zašto? kako?

gde je sve prošlo

kuda se provukoše planirani i neplanirani dani

tako brzo

doćiće jutro

doćiće

doćiće taj trenutak

kada ćeš osetiti

da starost kuca na vrata

doćiće taj momenat

doćiće

doćiće, doćiće, doćiće

dolazi svima

ne boj se

a kada bude došla

videćeš u ogledalu

da više ne vidiš sebe

već život svoj

videćeš

ma ko da si

postaješ isti sa svima

koji behu

ah, svi smo isti tada

svi vidimo isto

tada

to isto svetlo

videćemo

doćiće

kada treba da dođe to dođe

doćiće
¡! nemoj se uplašiti ¡!
Zorica SENTIC


Belgija stoji pred neposrednim razdorom

Belgija stoji pred neposrednim razdorom

Newsletter vom 03.09.2008 – Freund und Kollege

EUPEN/BRUXELLES/BERLIN (Eigener Bericht) – Die staatliche Einheit
Belgiens wird im Grenzgebiet zu Deutschland verstärkt zur Disposition
gestellt und ist Gegenstand einer aktuellen Umfrage, die das
Sezessionspotenzial ergründen will. Hintergrund ist die seit mehr als
einem Jahr andauernde Staatskrise in Brüssel, die durch weitreichende
Autonomieforderungen des Landesteils Flandern verursacht wird.
Flämische Sezessionisten, traditionelle Partner großdeutscher Politik,
haben ihre Agitation in diesem Jahr verschärft, eine Spaltung Belgiens
scheint in greifbare Nähe zu rücken. Überlegungen, wie die staatlichen
Grenzen in Westeuropa nach dem Ende des belgischen Nationalstaates zu
ziehen seien, werden auch im Landesteil Wallonie angestellt. Laut
neuen Untersuchungen befürwortet rund die Hälfte der dortigen
Bevölkerung, sollte Belgien zerfallen, den Anschluss an Frankreich.
Welche Option die rund 70.000 deutschsprachigen Belgier an der Grenze
zu Deutschland favorisieren, ist Gegenstand der aktuellen Umfrage. Die
Regierung der Deutschsprachigen Gemeinschaft intensiviert seit Jahren
systematisch die Anbindung des Gebietes an die Bundesrepublik. Aus
Sicht ihres Ministerpräsidenten, des Sozialdemokraten Karl-Heinz
Lambertz, ist der Anschluss an Deutschland eine realistische Option.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57324

Eine Spaltung Belgiens scheint in greifbare Nähe zu rücken – Belgija stoji pred neposrednim razdorom

Newsletter vom 03.09.2008 – Freund und Kollege

EUPEN/BRUXELLES/BERLIN (Eigener Bericht) – Die staatliche Einheit
Belgiens wird im Grenzgebiet zu Deutschland verstärkt zur Disposition
gestellt und ist Gegenstand einer aktuellen Umfrage, die das
Sezessionspotenzial ergründen will. Hintergrund ist die seit mehr als
einem Jahr andauernde Staatskrise in Brüssel, die durch weitreichende
Autonomieforderungen des Landesteils Flandern verursacht wird.
Flämische Sezessionisten, traditionelle Partner großdeutscher Politik,
haben ihre Agitation in diesem Jahr verschärft, eine Spaltung Belgiens
scheint in greifbare Nähe zu rücken. Überlegungen, wie die staatlichen
Grenzen in Westeuropa nach dem Ende des belgischen Nationalstaates zu
ziehen seien, werden auch im Landesteil Wallonie angestellt. Laut
neuen Untersuchungen befürwortet rund die Hälfte der dortigen
Bevölkerung, sollte Belgien zerfallen, den Anschluss an Frankreich.
Welche Option die rund 70.000 deutschsprachigen Belgier an der Grenze
zu Deutschland favorisieren, ist Gegenstand der aktuellen Umfrage. Die
Regierung der Deutschsprachigen Gemeinschaft intensiviert seit Jahren
systematisch die Anbindung des Gebietes an die Bundesrepublik. Aus
Sicht ihres Ministerpräsidenten, des Sozialdemokraten Karl-Heinz
Lambertz, ist der Anschluss an Deutschland eine realistische Option.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57324

КАВКАСКИ ЛАКМУС

Живадин Јовановић 02. СЕПТЕМБАР 2008.

КАВКАСКИ ЛАКМУС

Догађања у Грузији и реаговања глобалних фактора су потврдила основаност упозорења да ће једнострано одцепљење Косова и Метохије од Србије и противправно признавање тог чина од стране САД и других земаља Запада деловати као преседан изазвајући домино ефекат и хаос у међународним опдносима. Остаје чињеницаѕ да су упозорење упутиле су и много пута понављале Србија и Русија укључујући на седницама Савета безбедности УН. Оне су посебно истицале нужност поштовања универзалних принципа међународних односа, посебно принципа поштовања суверенитета и територијалног интегритета свих држава, као и одлука Савета безбедности УН, односно, резолуције СБ 1244 (1999). У Вашингтону и другим центрима није било слуха за таква упозорења. Вашингтон је следио свој наум још од 1999, европски савезници су га, ко милом ко силом, следили. Једном пуштен, дух се није дао назад у Пандорину кутиј. Дошао је по своје на Кавказ – по Јужну Осетију и Абхазију. Куда ће даље, видеће се. Да неће мировати, то је свакоме јасно.

Политика дуплих стандарда САД, а под његовим притиском и готово читавог Запада, покушај поделе сепаратизама и тероризама на „добре“ и „лоше“, прихватљиве и неприхватљиве – огољена је до краја. Једнако је разобличен лицемеран однос Запада према принципима међународног права и одлукама Савета безбедности УН. Изјаве француског министра иностраних послова, великог пријатеља Тачија, Харадинаја, Чекуа и адвоката за одцепљење Косова и Метохије од Србије, да се у случају Грузије морају поштовати принципи међународног права, посебно принцип суверенитета и територијалног интегритета као и одлука УН, представљају врхунац цинизма и увреду здраве памети. Принципијелност и морал лидра моћних западних држава доживео је суноврат какав се, ипак, ретко сретао у историји.

У региону Кавказа ослабљен је утицај САД и ојачан утицај Русије. Иронија је да је највећи допринос томе дао Михаил Сакашвили, велики пријатељ САД који би тешко икада дошао до председничке фотеље у Тбилисију да није било издашне америчке и Сорошеве помоћи и подршке „револуцији ружа“. Показало се да гасоводи и нафтоводи преко Грузије, у које су САД и Запад много уложили и полагали највеће наде, нису постављени на стабилном тлу, те да немају на располагању много начина да га стабилизују, ни на краћи, поготову, на дужи рок.

Заустављена је политика заокруживања Русије. Постало је јасно да је Русија спремна да се тој политици супротстави и војним путем.

Ако није заустављено, свакако је отежано даље ширење НАТО на Исток. То ће узнемирити како руководство Украјине (Председника Виктора Јушченка) које је практично свој опстанак везало за пријем у НАТО, тако и руководства Пољске и Чешке која су управо потписала споразуме о дозволи успостављања амерички ракетних система на својим територијама дајући тако замах новој трци у наоружавању.

Сакашвили је произвео нови повод за пукотине у евро-атлантском савезништву (САД-ЕУ) као и унутар Европске уније која и без тога пролази кроз тешкоће прилагођавања наглом повећању броја чланова и тражењу излаза из „уставне кризе“. Јужна Осетија и Абхазија су се неочекивано појавиле као лакмус папир метода двојних стандарда Запада који не може проћи незапажен у свим деловима света. Тај „лакмус“ је такође показао ограничења Запада у могућностима притисака против Русије, као и зависност Западне Европе од енергената из Русије.

Крај политике заокруживања Русије уједно значи и крај концепта униполарног света. Русија више не прихвата доминацију САД. Тој политици, разуме се, због својих сопствених интереса, једнако је привржена Кина која је и изванредном организацијом Олимпијских игара подсетила на своје незаобилазне економске, технолошке и интелектуалне потенцијале. Политику изградње мултиполарних међународних односа следе Индија, Индонезија, Јужно-афричка Република, Бразил и огромна већина чланица Уједињених нација. Процес кретања светских односа ка мултиполаризму добио је више него јасно убрзање. Сакашвили је и несвесно томе допринео.

Има ли све то икаквог значаја за Србију?