Srpski intelektualni sergeant na Zapadu

Saturday, September 27, 2008

Srpski intelektualni sergeant na Zapadu

Kada Srbin „zaključi“ da mu je neko „po volji“, tada se on, nesrećnik, trudi da zdušno opravda svaki postupak svog „miljenika“, čak i tada kada mu takav „ljubimac“ počne neskriveno da radi o glavi. Ta neobična crta u srpskom karakteru vidljiva je na svakom koraku, počev od „visokih “ intelektualnih krugova, do seljaka na pijaci ili besmrtnih čobana-čuvara u „hoch geehrten“ „ovčarsko-kablarskim“ katunima saher-mazohovske (ne)svesti. Kada se Srbin, odnekud, snažno-bolesničko-boljševički veže za nekoga, on je spreman da i u pigmejcu vidi gorostasa ili da i najobičniju seosku ludu proglasi mudracem. Ta srpska potreba za samozavaravanjem i glorifikovanjem nečega što nema nikakvu osnovu u realnosti, gurnula je Srbe u XX veku na samu ivicu propasti i vlastitog poništenja. Kada Srbin nekoga „zavoli“ on toga tada „voli“ više od sebe samoga. Od silne „ljubavi“ prema „jednome“, Srbin iz dna duše olako zamrzi sve one koji bi da se okrenu „drugome“, kao i sve one koji nisu spremni da se klanjaju tom njegovom „jednom jedinome“.

Jedan sličan, ali, svakako, daleko bezazleniji primer srpske „ljubavno-mazohističke obnevidelosti“ može se zapaziti u odgovoru Svetislava Kostića (Jedan od najaktivnijih srpskih intelektualaca na Zapadu) na moj tekst objavljen u elektronskim novinama „Novinar„, pod naslovom „Ko je Srđa Trifković“.

Naime, gospodin Kostić kaže da se „stiče utisak da autor članka ‚Ko je Srdja Trifković‚ ocjenjuje patriotizam Srdje Trifkovića samo na osnovu Trifkovićevog odnosa prema Slobodanu Miloševiću“. Reklo bi se da pomenuti gospodin Kostić ne shvata da je upravo odnos prema Miloševiću ona ključna tačka, kroz koju svaki Srbin ispoljava svoj „patriotizam“ i poimanje novije srpske istorije. Uz to, odnos prema Miloševiću je centralni orijentir kroz koji se bliska prošlost prelama/pretapa u budućnost; odnosno, to je mesto gde sutrašnjica izvire iz kvintesencije jučerašnjeg „viđenja stvarnosti“.

U pokušaju da ‚odbrani‘ onoga ko mu je „po volji“, gospodin Kostić konstatuje da Trifkovićevo negativno mišljenje o Miloševiću „u vreme rata u BiH“ nije bilo „usamljeno“. Ipak, onaj ko je pažljivo čitao ono na šta sam ja pokušao da ukažem, uvideće da „negativno mišljenje“ o Miloševiću nema nikakve veze sa onim što je rekao gospodin Trifković, a što sam ja u pomenutom članku citirao. Zapravo, problem je u tome što je Trifković lagao zapadnu javnost, da su „Miloševiću bili potrebni spoljni neprijatelji, kako bi zaustavio opadanje vlastite popularnosti“. To nije rečeno „za vreme rata u BiH“, već dosta ranije, kada „negativno mišljenje“ o Miloševiću jedva da je postojalo među Srbima, i s jedne i s druge strane Drine. Na izborima u decembru 1990 godine (Trifković je gornju tvrdnju izneo u novembru, pred same predsedničke izbore 1990), kao što znamo, Milošević je dobio 65,34% glasova biračkog tela u Srbiji. Sudeći po broju ljudi koji su tada dali svoj glas Slobodanu Miloševiću, moglo bi se reći da je on u to vreme imao apsolutnu podršku srpskog naroda, kao i priličnog dela nacionalnih manjina. Pošto je to Trifković morao znati, postavlja se pitanje, zašto se u tom slučaju poslužio neistinom?

Čak i da uzmimo da on to nije znao, te da ga je neko krivo informisao, teško se može naći opravdanje za takav postupak. Dakle, Trifković tada, zapravo, utire put za priču o tome da je Milošević (tj. Srbija) kriv(a) za rat i da ga je on započeo (što opet ne odgovara činjenicama). Prirodno, onaj ko traži „spoljne neprijatelje“, nalazi ih u svom okruženju i započinje „krvavi balkanski pir“, kao budući „balkanski kasapin“.

Druga Trifkovićeva laž je da se „Miloševiću nikako nije moglo verovati“. Prava istina je da su zapadne sile na čelu s SAD u Miloševiću imale najpouzdanijeg vazala. Srđa to izjavljuje u najtragičijoj godini u novijoj srpskoj istoriji (1995). Čak tog istog Miloševića poredi s Drakulom, što je, opet, samo neznatno odstupanje od poznate,“The Butcher of the Balkans“, priče Zapada o Miloševiću, koja je, čini mi se, i lansirana nekako u to vreme. Pogledajmo samo kako je CNN izvestio o smrti Slobodana Miloševića: ‚Butcher of the Balkans‘ found dead‚, to jeste, ‚Balkanski kasapin‘ nađen mrtav‘, da bismo shvatili koliko je Trifkovićev „Drakula“ bio „vidovita“ verzija takve, godinama mlađe, a davno osmišljene CNN propagandne „vesti“.

Ono što gospodinu Kostiću, ali i mnogim Srbima nije jasno, jeste činjenica da Trifković uglavnom piše po „narudžbi“. Da bi takvu tvrdnju ilustrovali, pokazaćemo to na primeru svojevremene Trifkovićeve „pro-bush-ene“ kampanje, kada se taj čovek 2004. godine svim srcem zalagao za to da Srbi daju svoj glas Džordžu Bušu, tvrdeći kakao je republikanska opcija „spas za Srbe“. Da je za takvu „bušnu“ propagandu bio debelo plaćen i da takvo njegovo viđenje nije imalo nikave veze sa njegovim stvarnim uverenjima, uvidećemo kada pročitamo Trifkovićev članak Mr. Bush and the Lure of Pseudo-Reality, objavljen nakon Bušove pobede, a samo nekoliko dana pre njegove inauguracije, u januaru 2005. Naime, u tom članku Trifković indirektno tvrdi da Buš zapravo nije normalan, jer sebe vidi, maltene, kao „Pomazanika/Mesiju“ ili izaslanika „Proviđenja“ (an anointed agent of divine providence). Dakle, kako je moguće da neko mesecima ubeđuje svoje sunarodnike da glasaju za ludaka i da čak osnuje Srpsko-američku ligu za podršku Džordžu Bušu, te da, uz sve to, od Srba još traži dobrovoljne priloge (novac!) za promovisanje „mentalno poremećenog“ republikanskog kandidata?

Krajnje je vreme da se Srbi osveste i shvate, da intelektualci tipa Trifkovića nisu pripadnici srpske umne elite, već da su se takvi odavno „učlanili“ u klub „pametnih plaćenika“ i time sebe kvalifikovali i označili kao „bogomdane“ eksponente i promotere „novog svetskog poretka“, koji se, iz pohlepe i želje za ovozemaljskim zadovoljstvima, dobrovoljno brljugaju u blatnim vodama globalističke intelektualne falange.

service.gmx.net/de/cgi/derefer?TYPE=3…

service.gmx.net/de/cgi/derefer?TYPE=3…

IZJAVA – Dobrilo Dedeić, portparol SNS

IZJAVA

Dobrilo Dedeić, portparol SNS

Podsjećam na odluku statutarnih organa SNS-a da svaki član koji uzme učešća u radu Srpskog manjinskog vijeća odlazi u novu političku aktivnost u lično ime, mimo aktivnih programskih principa stranke. Ne sporeći elementarni princip demokratije i prava na drugačije mišljenje, za koje ću se uvijek i bez rezerve boriti, moram da konstatujem da SNS postoji da bi Srbi u Crnoj Gori bili ustavno definisan ravnopravan narod i van bilo kakvog nacionalnog geta. Upravo zato i postojimo kao organizovana i najjača opoziciona stranka. Dakle, Srbi ne mogu biti nacionalna manjina, jer bi to značilo da odustajemo od istorijske matice koja nam je uvijek garantovala komociju na ovim prostorima i nacionalni ponos.

Lično, neću učestvovati u radu Srpskog manjinskog vijeća ili bilo kojoj aktivnosti koja bi za cilj imala trajno betoniranje postojeće diskriminacije ili proizvođenje Srba u Crnoj Gori u status nacionalne manjine. Svaka generacija mojih predaka borila se za državne kapacitete Crne Gore koja je bila srpska zemlja, sposobna za jedinstvo sa Srbijom. Kao njihov potomak, dovoljno sam nacionalno ponosan i politički uporan da ću nastaviti borbu za konstitutivnost srpskog naroda u Crnoj Gori i ponovno integrisanje svih srpskih zemalja u zajednicu. Mi, Srbi u Crnoj Gori, moramo biti ravnopravni sa onima koji su prestali da budu Srbi, a nikako osakaćeni ,,darovanim“ ili ,,ponuđenim“ pravima na kašičicu. Uvjeren sam da nijesmo od goreg nacionalnog materijala od Srba iz Bosne i Hercegovine, odnosno Republike Srpske, koji nijesu pristali da budu Izetbegovićeva nacionalna manjina i za to morali da polože 80.000 najboljih glava. Niti od onih sa prostora Republike Srpske Krajine koji su odbili da ih ponižava nedemokratska Tuđmanova Hrvatska. Očigledno je da ćemo mi Srbi u Crnoj Gori demokratskom upornošću, mimo mogućnosti sukoba ili prihvatanja efeketa diskriminacije, izboriti svoju konstitutivnost i ostati dostojni viteštvu predaka i i obavezi prema potomcima.