ISTINA I ZABLUDA – autor, Dušan Vukotić – javno obraćanje g. Milatoviću urednika „ISTINE“

Иза туче ведрије је небо,

иза туге бистрија је душа,

иза плача веселије појеш.

П. П. Његош

Господине Милатовићу!

Четири су, рекао бих, битна разлога због којих сам се одлучио да вам се обратим на овакав, јаван начин, пред српском инернет „публиком“. Први разлог је чињеница, да сам био не само изненађен, већ, малтене, ужаснут, видевши ваш текст од 17. августа о.г., објављен на Вашем сајту „Истина“, под насловом „Ко да поверује у морал проститутке„, који је толико набијен мржњом, да ми се на моменте чинило као да ће ваша „Истина“ експлодирати као Sprengstoff пред мојим очима. Једноставно, сматрам, ко год је ушао на сајт „Истина“ и прочитао ваш горе поменути чланак, сигурно није могао остати равнодушан, а многима су, претпостављам, ваше тешке, паклене речи одзвањале у ушима до дубоко у ноћ.

Други, пак, разлог, јесте, моја унутрашња компулзија, која ми не да мира и једноставно ме гони да се српском „аудиторијуму“ изјадам и да их питам, да ли су и они осетили исту горчину и бол у души, на сурове и немиле речи, које дојучерашње пријатеље своде на „жиголо момке“, „лопове“ и „проститутке“. Ваша жаока је недвосмислено окренута ка неколицини људи у расејању и појединцима у Србији, а у највећој мери, ви сте се, чини се, окомили на господина Јанића. Наравно, ви на то имате право; чак, мислим, за разлику од већине Срба, да имате право, да у таквом атаку на одређене људе, користите и оне речи које сврставамо у непристојне, а које су саставни део српског (и Вуковог) вокабулара — попут „лажов“, „лопов“ и слично. Заправо, такав речник (којег неки зову „примитивним“), мора бити праћен непорецивим доказима, то јесте, таквим аргументима које не остављају нимало места сумњи, да је неко, кога именујемо речју „лопов“, уистину нешто и украо. Тада те „ружне“ речи имају свој смисао. У супротном, уколико нашу тврдњу о нечијем непоштењу нисмо у стању да поткрепима јасним доказима, тада долазимо у опасност да нас околина презре и прогласи смутљивцем и човеком ниског морала, без части и достојанства.

Овом бих додао, да је посебно опасно, да се човек петља у нечије приватне ствари (ко је кога „оженио“, има ли или нема деце, итд.), јер је то приземна или крајње осиона, примитивна дисквалификација особа које нам нису по вољи и којима желимо да нанесемо бол на онај начин, који се у нормалном (цивилизованом) свету обично назива „подмуклим“, па и „дивљачким“. Опет, сви смо живи људи, и дешава се да некада изгубимо самоконтролу, те прибегнемо оним радњама за које знамо да спадају у домен поменутог „дивљаштва“. Да би се таква импулсивна и привремена ментална аберација могла доцније исправити, цивилизован човек је смислио речи „извини“ и „опрости“.

Трећи и, вероватно, најважнији разлог због којег сам одлучио да вам се обратим, јесте чињеница, да ви, уместо да почетну ватру стишавате, радите сасвим супротно. Можда је то лоше, а можда и добро за укупну ситуацију у српском расејању — видећемо. Ваш најновији чланак на порталу „Истина“, под насловом С(А)КУПЉАЊЕ (?) РАСУТОГ, УСПРАВЉАЊЕ ПОСРНУЛОГ, наставак је оне харанге коју сте започели 6. маја 2008. године, када сте, такође на вашем сајту „Истина“, објавили текст, под насловом, „Тројански коњи остављају магареће отиске„. С друге стране, видим и да је господин Јанић одлучио да вам врати истом мером („Кад човек постане будала„), што никога, коме је стало до тога да српска дијаспора, једног дана, дође до циља и озбиљно се организује, не може оставити равнодушним.

Наравно, све се ово може гледати и из једног дригачијег угла, пошто би овакво распаљивање страсти могло довести до тога, да се „дијаспорна“ сцена рашчисти. Ваш позив „српској интелектуалној елити“ да се изјасни, то јесте, „да изнесу своја виђења начина организовања српског расејања“, ја, са своје стране, најискреније подржавам. Надам се да ће се вашем позиву одазвати велики број Срба, како етаблиране „елите“, тако и „обичног“ света, који, свакако, без обзира на вашу аверзију према „неписменим аналфабетама (!)“, верујем, имају неотуђиво и „демократско“ право да се о задатој „теми“ изјасне. То је уједно и последњи од поменута четири разлога због којих сам се овога часа прихватио тастатуре.

Такође, надам се, да ћете одржати ваше обећање, те да ћете „свачије мишљење“ објављивати „без цензуре“, на сајтовима које сте навели. Истина, ви сте у почетку позвали само „српске интелектуалце“ на сарадњу, али општом заменицом „свачији“ ви сте ту вашу првобитну иницијативу проширила на „свакога“, и тиме дерогирали ваш првобитни исказ. Ово кажем, тек да се зна, да доцније не би било неспоразума. Исто тако, запазио сам да сте себи оставили превелики маневарски простор, када сте рекли, да ћете на сајту „Истина“ публиковати „свачије“ мишљење, додавши, „које је у служби зналачке одбране српских виталних интереса“. Предлажем да се овај део реченице у потпуности избаци, јер ако ви будете сами одређивали шта јесте а шта није „зналачко“, тада је бесмислено да се о таквој теми било ко изјашњава. Дакле, тада би испало да ви све знате, а када неко све зна унапред, тада су сви други, који немају такву дивинизовану моћ, у подређеном положају; а судбина њихових мишљења, свеједно да ли „елитних“ или „свачијих“, унапред је осуђена на „истинско“ необјављивање.

Но, ето, дође и час да понешто покушам да кажем о „српском (не)организовању“ у дијаспори (исто важи и за Матицу). Имам утисак, да ми Срби никако не успевамо да разумемо једну ствар, а то је, да је било какво озбиљније удруживање или прављење некаквих асоцијација унапред осуђено на пропаст, уколико се „актери“ такве „друштвене игре“ не ослободе властите нарцисоидности и веровања да они увек морају бити у праву. Србин се радо и брзо (да не кажем брзоплето) одазива на састанке било које природе, унапред уживајући у властитиој „афирмацији“ и надмоћности оних „идеја“, које сам заступа; стога је Србин исто тако брз и у деструкцији („разбуцавању“) онога што је, готово до пред сам крај „састанка“, изгледало као тврда, малтене, гранитна извесност.

Још пре пет година, ја сам дао мој мали прилог, на тему о којој данас ви говорите. У то доба, покушао сам да представим идеју УСДЕ организовања, онако како сам га ја видео, а на основу онога што је у то време предлагао (заступао) Никола Јанић. С поносом признајем да сам тада био одушевљен Николиним замислима, које су, показало се доцније, предвиделе све, осим невероватних и разорних црта у српском карактеру — саможивости и сујете. Из тог текста, за ову прилику, издвајам неколико тачака о томе како би требало да изгледа једна озбиљна српска организација:

[…* Као прво, нуди нам слободну и ни у ком делу ограничену мисао, сем истинским интересом српског народа.

* Позива све српске „кровне“ организације, да приступе Уједињеној српској дијаспори Европе. (Многе су се већ том позиву одазавале и, убеђен сам да ће то убрзо учинити и оне које се, можда, још двоуме).

* Уједињење се заснива на консензусу око основних националних интереса.

* У таквом уједињењу ниједна организација Срба, понаособ, не би била ни на који начин угрожена, када је у питању њихова аутономност.

* Таква, условно речено, надкровна институција не би имала свог лидера, оличеног у индивидулном (личном) ауторитету.

* Њоме би управљало тело, сачињено од председника организација чланица или оних људи које свака чланица за то овласти (делегира).

* Одлуке би се доносиле гласањем (простом већином гласова) чланова таквог председништва.

* Председници (или овлашћени делегати) одређених српских организација имали би прилику да тамо заступају мишљења њиховог чланства.

* Све одлуке, које би на такав начин биле донесене, постале би обавезујуће за све чланице УСДЕ–а.

* Дакле, УСДЕ све ради отворено, јасно и без икаквих „задњих намера“, на какве смо навикли у нашем дугогодишњем јаловом саобраћању. Све што је понуђено, крајње је људски и засновано је на најдемократскијим принципима. Чак и да то неко жели да оспори, за тако нешто не би могао да нађе ни један једини основан аргумент...]

Заправо, у поменутом тексту, ја нисам ништа посебно смислио, већ сам само „компилирао“ оно што је господин Јанић годинама заступао. Дакле, сви они који тврде да је Јанић некакав самозвани „ујединитељ“ или неко ко је хтео да преузме европски (или, чак, светски!) „трон“ српске дијаспоре и постане некакав „диктатор“, малтене, capo di tutti capi (der Pate der Paten) „свесербског“ расејања, једноставно, причају бесмислице. Никола је небројено пута наглашавао да би волео да види „уједињену дијаспору у Европи“ и тиме би његов сан био остварен. За себе никада није тражио било какве привилегије, нити га је то, уверен сам, икада посебно занимало. Ако ви, господине Милатовићу тврдите да је Никола „лопов“ и да је у некаквом „дилу“ са „жутима“, тада постоје само два објашњења за вашу тврдњу: једно је да сте „на невиђено“ поверовали некоме ко вам је близак; а друго је да сте се на хајку без покрића одлучили, вођени некаквим, мени непознатим калкулацијама. Лично верујем да је у питању ово прво, то јесте, да вас је неко искористио као „кедера“, за своје сопствене циљеве. Тај ко вас је тако злоупотребио, будите уверени, сутрадан ће вас одбацити као крпу и доживећете судбину сличну оној коју је доживео ваш тренутни „сапутник“ — Сима Мраовић! Та особа, која вам је тренутно „мила“, биће она отровница која ће вас сасвим бацити у блато и избрукати пред српским родом. Сав ваш рад и вишедеценијски труд и борба за српску ствар, биће бачени у бездан. Све вам ово говорим, јер сматрам да ваш досадашњи рад јасно указује на човека који је искрено у срцу српски патриота. Још једном — питајте Симу, и ако је у том човеку остало имало савести, он ће вам објаснити каква вас је „бољка“ снашла.

Више од овога што сам вам рекао, ја не могу да учиним ништа, да бих вам помогао да се саберете. Неко ће можда рећи, да, ако сам желео да вам помогнем, није требало да вам се обратим на овакав, свима доступан вид саобраћања. Ја не мислим тако, пошто је свима нама „блиско“ падање и устајање, морално посрнуће али и очишћење и поносан ход. Сви смо људи од крви и меса, а грех је саставни део наше природе. Сетимо се Исуса Христоса и његовог: „Нека први камен баци онај који је безгрешан!“

Морам још. на крају, да вам кажем одакле сте добили идеју да Србе могу да воде само „доктори наука“ или „елитни интелектуалци“. Те синтагме, заправо, једну грубо „рафинисану“ глупост, у вашу главу улила је Мила Алечковић. Просто, мени је апсолутно јасно шта се с вама догађа, те да ви тешко можете да из „емотивне магле“ сагледате сурову реалност у којој се тренутно налазите. Просто је невероватно како једна српска чобанчица, Мила, око прста врти толики број српских умних људи, којима она у интелектуалном смислу, није ни до колена. Да бисте схватили о чему говорим и да ја ништа не причам тек тако, на рекла-казала, упутићу вас у неке ствари, везане за Милу, о којима сам ја небројено пута писао. Најпре, прочитајте шта о њој мисли ваш пријатељ Сима Мраовић, један од оних несрећника које је Мила давно прогутала.

[…Откуд Мили новац да иде у Кину – вајкао се Сима Мраовић. А и шта ће тамо када нема никаквих научних радова, додао је. Кинеско-француско-српска веза показала се изузетно корисном у случају негдашњег КСЕ „двојца“ – Симе и Миле. У преписци с аутором ове странице, Сима је нагласио да Милу Алечковић „треба жалити“, али му то доцније није сметало да се прикључи „армији“ од неколико „хиљада“ србоазијатских „интелектуалаца“ – од Владивостока до Нџамене…].

Питајте Симу и он ће вам потврдити да је ово горе истина. Друго, да ли знате каквом „памећу“ се Мила, као вајни „интелектуалац“ служи? Погледајте ову преписивачку школу једног набеђеног „доктора“, једно интелектуално ругло, на које сам ја реаговао 6. јула 2005. године, пославши протест листу „Политика“:

Дакле, 2003 Мила, на почетку свог чланка „о српској неслози“, вели следеће:

[…„Наравно да српски народ није појаву Сигмунда Фројда, Вилхелма Рајха, Алфреда Адлера, па чак ни Карла Г. Јунга да би сопственим животом показао да разуме основну психосексуалну динамику доминације и игре моћи, као ни историјске несреће која из тога следи.“

Јул 2005, у срамотном тексту који је данас Политика објавила. Мила понавља:

„Наравно да народи нису чекали појаву Сигмунда Фројда, Вилхелма Рајха, Алфреда Адлера, па чак ни Карла Г. Јунга да би сопственим животима показали да разумеју основну психосексуалну динамику доминације, материјалног згртања и игре моћи која опстаје и у демократији.“…]

Надам се, да вам је сада јасно да Мила није никакав „интелектуалац“, већ једно крајње смушено створење, које однекуд има способност да људе „хипнотише“, ваљда њеним психо-сексуалним уз-буђењем. О чему се ту заправо ради, ни мени није до краја јасно. Али, јасно ми је, господине Милатовићу, да сте ви једна од њених најновијих жртава. Да се разумемо: господине Милатовићу, ја изузетно ценим ваш рад и због тога сам се дуго премишљао да ли да ово писмо упутим само вама или да оно буде „јавно“. Одлучио сам се за ово друго, јер ми се чини да је то једини начин да се заустави разорна, уништавајућа активност Миле Алечковић у телу европске српске дијаспоре.

С поштовањем,

Душан Вукотић

From Kosovo to Georgia

http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2008/sep/01/kosovo.georgia?gusrc=rss&feed=worldnews

From Kosovo to Georgia

David Miliband should remember the scorn heaped on those of us who protested against Blair’s Chicago speech in 1999

Some might call it a lesson in the law of unintended consequences. For others, however, the bitter aftertaste of Tony Blair’s saccharine-coated „doctrine of the international community“ was all too obvious when he outlined it nearly a decade ago.

The reheated cold warriors who’ve fulminated over events in the Caucasus this month would do well to go back to that speech at the Chicago Economics Club in 1999.

Nato bombs were raining on Belgrade, eviscerating TV make-up women and destroying civilian infrastructure. Shamelessly, Blair posed as the stoic British prime minister who had voyaged across the Atlantic to remind America of its world historic role at the hour of Europe’s need.

„On its 50th birthday Nato must prevail,“ he said, „Success is the only exit strategy I am prepared to consider.“

He went on to locate the Kosovo war in the context of the then fashionable cliches of globalising capitalism and the changing roles of states and international alliances. The war’s salience lay in recognising that the advance of the global free market depended on the preparedness of an undefined „international community“ to, as he would put it two years later, „reorder this world“ by force when necessary.

Thus, according to Blair in his address to Chicago neo-liberals, „The most pressing foreign policy problem we face is to identify the circumstances in which we should get actively involved in other people’s conflicts“.

That meant riding roughshod over the doctrine of the sovereignty of nation states dating from the peace of Westphalia – clearly his urge to modernise outdated notions had burst beyond such trifles as the welfare state and the Labour party.

Those of us who protested were castigated and calumniated against as the real dyed in the wool conservatives who had not understood that the world had moved on. In fact, our concern was that the Kosovo intervention and its justification were taking the world back. The sovereignty of nations was never an inviolable and faultless principle – and none of us on the left had said otherwise. But Blair’s humanitarian interventionism, his 21st century civilising mission, was no advance on it.

It was a throwback to the Gladstonian liberal imperialism of the 1880s, which also was born with ballyhoo about Balkan atrocities, at that time Bulgarian. Two consequences flowed at the end of the 19th century.

First, peoples across the globe rapidly came to suffer murder and mayhem far worse and more extensive than any visited by one Balkan nationality upon another. The carnage in Africa, Asia, the Americas and Australasia still evades the North American and European imaginations because, quite simply, the victims were not white and the perpetrators were.

Second, as other states decided that they too had a duty to civilise, the scramble for Africa, China and elsewhere brought the European powers first into diplomatic conflict and skirmish, and then, when conquests in neither the east nor the west had filled their maw, into a cataclysmic clash on their own continent.

It’s worth recalling the scorn heaped on those of us who raised these points nine years ago, warning of the vicious circle interventionist wars would unleash, and then turning to events today in the Black Sea’s own Balkans.

Perhaps the mandarins of King Charles Street have a manual on how to hold a straight face and keep talking when all around are gasping incredulously. Maybe there’s an homage to Kipling along those lines. Or maybe it’s just the way our current foreign secretary is eerily adopting the tics and mannerisms of our former prime minister. Either way, David Miliband’s performance over Georgia has been a spectacle to behold.

There was the bluster about the territorial integrity of small nations – this from a government that had only months previously proclaimed its support for ripping out Kosovo from what is left of Yugoslavia. The recognition by Washington and London of Kosovo’s secession prompted a warning from Moscow, which, thanks to many years of Russian weakness and US triumphalism, was predictably ignored.

There are other nations besides Kosovo that might want to secede elsewhere and with greater claim, said the Kremlin, and if you recognise Kosovo against our wishes, don’t be surprised if we end up recognising other secessionists against yours.

The frothing from Miliband and Condoleezza Rice when Russia did just that exposes the hypocrisy at the heart of western policy as outlined by Blair. When it comes down to it, for all the talk of universal moral objectives in international affairs, the right to pursue them turns out not to be universal, but to be vested in particular powers, and, it seems, some nations‘ rights are more inviolable than others.

They call it the international community, but it is not even the community of the permanent members of the UN Security Council, still less the UN General Assembly. It is, as with Kosovo, a community that is coterminous with the biggest military alliance on the planet, the North Atlantic Treaty Organisation, which has strayed very far indeed from the Atlantic.

For more than a decade, successive British and US governments could get away with this sleight of hand. Russia was enfeebled, robbed blind by foreign-domiciled billionaires. China was just a manufactured-in stamp piled high in the pound shop.

Not now. The unipolar future turns out to have been a moment in the past. And that makes the hubris that led from Kosovo through Iraq to today’s missile shields and Cold War rhetoric all the more dangerous. One of the „collateral casualties“ of the Kosovo war was the Chinese embassy in Belgrade. The result of a similar air strike in „rogue“ capitals today doesn’t bear thinking about. Nor do the consequences that would have flowed had Georgia been a member of Nato with its mutual military obligations.

The Russian action in Georgia has underscored the limits of US power, but Anglo-US arrogance is unabated. For the US – despite the dying days of the Bush administration – there is a logic. It is a global power, still the only true global power. However dangerous the game, it’s not difficult to see why the US establishment, and not merely the Bush regime, plays it.

But why should Britain? Maybe it was the gap between western bombast and Russian facts on the ground, but there was something truly ridiculous about Miliband travelling to Ukraine to shake his fist at the east. He preached extending Nato membership to a country where two thirds of the people are not in favour of it and which is already ruptured by east/west tensions and internal conflicts that make Georgia look like Switzerland.

The Labour government in London again managed to outflank to the right Nicolas Sarkozy, Angela Merkel and even Silvio Berlusconi – but for what? To share this time not in foolish, short-lived triumph in the Middle East, but in Bush’s humiliation.

The world is at that most dangerous of places: where one way of ordering states and systems is giving way to another. That usually doesn’t happen without some major rupture and frequently with attendant violence. The worst place to be in such circumstances is as some ersatz power, an imperial hangover not of yesterday, but of the last century, busy threatening rising or renewing powers with the armies belonging to an ailing one.

Georgia’s hapless president, the New York lawyer Mikheil Saakashvili, has just learnt what it means to plunge into dangerous waters on the ebb tide. It’s a lesson that Britain’s political elite would do well to heed.

__________ NOD32 3407 (20080902) Information _________

Was an independent Ossetia inevitable after Kosovo or is it a US election ruse gone wrong? – Russian President Vladimir Putin gave a gritty, straight-talking 30-minute interview with CNN this week in Russian.

Headlined on 9/1/08:
Wag the Dog

by Eric Walberg Page 1 of 1 page(s)

www.opednews.com

ersetzt: http://www.reddit.com/button_content?t=2&url=http%3A%2F%2Fwww.opednews.com%2Farticles%2FWag-the-Dog-by-Eric-Walberg-080901-115.html&title=Wag%20the%20Dog ersetzt: http://digg.com/tools/diggthis.php?u=http%3A//www.opednews.com/articles/Wag-the-Dog-by-Eric-Walberg-080901-115.html&t=Wag%20the%20Dog&b=Was%20an%20independent%20Ossetia%20inevitable%20after%20Kosovo%20or%20is%20it%20an%20US%20election%20ruse%20gone%20wrong%3F%20Russian%20President%20Vladimir%20Putin%20gave%20a%20gritty%2C%20straight-talking%2030-minute%20interview%20with%20CNN%20this%20week%20in%20Russian.%20It%20was%20not%20translated%20or%20reported%20on%20widely%20in%20the%20US%20media%2C%20which%20is%20a%20shame.%20He%20charged%20that%20US%20military%20personnel%20were%20in%20South%20Ossetia%20during%20the%20attack…&c=politics
vote nowBuzz up!
Tell A Friend„)

(0.0 from 0 ratings) View Ratings | Rate It

Was an independent Ossetia inevitable after Kosovo or is it a US election ruse gone wrong?

Russian President Vladimir Putin gave a gritty, straight-talking 30-minute interview with CNN this week in Russian. It was not translated or reported on widely in the US media, which is a shame. He charged that US military personnel were in South Ossetia during the attack, and lectured about such topics as Ossetia’s long membership in the Russian empire (since 1801) and Ossetians‘ age-old resentment of Georgian chauvinism, especially following the 1917 Russian revolution and the 1990 declaration of Georgian independence. A South Ossetian legislator has already mooted the possibility that it will eventually become part of the Russian Federation.

When asked by CNN if he would stop threatening neighbours now that the Ossetian crisis was over, he angrily dismissed the question as preposterous, saying it was up to the US and its new Eastern European clients to stop threatening Russia. It is the Polish and Czech missile bases and Ukrainian and Georgian pretenses to join in the nuclear-tipped encirclement of Russia that are the destabilising developments forcing Russia to batten the hatches. The Russians see the bases as a precursor to a much larger system that would undermine the already seriously eroded Russian nuclear deterrent. For the first time in history – and I want to emphasise this – there will be elements of the US nuclear capability on the European continent. It simply changes the whole configuration of international security. Of course, we have to respond to that,“ said Putin at a press conference last year which was also not reported in the mainstream US media.

Foreign Minister Sergei Lavrov underlined Putin’s words Monday, referring to „the reality of the post-America world“ and warning that „in the absence of a reasonable multilateral dialogue we will be forced to react unilaterally.“ Europe’s inability to produce a new collective security system, „open for everyone and taking into account everyone’s interests,“ was to blame for the Georgia crisis. He added: „There is a feeling that NATO again needs frontline states to justify its existence.“

As if to make his point, the Russian military carried out a successful test of a Topol RS-12M nuclear capable stealth rocket from the Plesetsk space centre. Analysts are already speculating that Putin (OK, Medvedev) may well „take out“ the Polish missile site. „He has no other option. The proposed system integrates the entire US nuclear arsenal into one operational-unit a mere 115 miles from the Russian border. It’s no different than Khrushchev’s plan to deploy nuclear missiles in Cuba in the 1960s,“ writes Mike Whitney at Online Journal. At the very least he „will be forced to raise the stakes and send warplanes over the construction site. That is the logical first-step that any responsible leader would take before removing the site altogether.“ So if Cold War II keeps accelerating and something like this happens later this year, what should we make of it? Is this Russia threatening and even invading its neighbour, or is it a justifiable warning to the US to back down from its attempts to instigate WWIII?

Is it possible that all this furfural is really just an early „October Surprise“, in the US electoral tradition that both Reagan and Bush II made such masterful use of? Recall that Ronald Reagan’s advisors orchestrated a delay in returning US hostages from Iran in 1980, tipping the balance in his favour in the elections that year. President George W Bush got a letter purportedly from Osama bin Laden weeks before the elections in 2004, conveniently reminding Americans that he is their defender against terrorists. This possibility was the inspiration for the 1998 movie „Wag the Dog“, where a few weeks before the elections, a presidential advisor hires a Hollywood producer to fabricate and market a war in an ex-socialist bloc country (Albania) and ensure the incumbent’s re-election.

In the current „reality show“ version, discretion is thrown completely to the wind, with a certain Randy Scheunemann playing both doctor and advisor to Republican „incumbent“ Senator John McCain. Scheunemann’s two-man Orion Strategies lobby firm has been advising Latvia since 2001 and more recently, Georgia. Georgia hopes to following Latvia’s success in joining NATO and – why not? – the European Union. It has already paid Orion Strategies $300,000 to this end.

Putin firmly declared in his CNN interview that the attack on Russian peacekeepers by Georgia was given the green light by US officials as part of an US election campaign ploy. He was most likely referring to McCain, a personal friend of Georgian President Mikheil Saakashvili, and Scheunemann, McCain’s chief foreign policy advisor. Or possibly Joseph Wood, Cheney’s deputy assistant for national security affairs, who was in Georgia shortly before the war began. Or both.

But Putin is caught between a rock and a hard place in this US election year. Even if he’s right about Scheunemann, McCain’s advisor has his counterpart in Senator Barack Obama’s chief foreign policy advisor, Zbigniew Brzezinski, who while being no fan of Bush, is rubbing his hands in glee over the Russian move to protect Ossetia . So whoever wins in November will undoubtedly push CWII into high gear, come what may.

Will this „Wag the Dog“ Part II bring in the votes for McCain? That is far from certain considering his admiration for the now-despised Bush, his endless gaffes and his patent lack of intelligence. However, the key to US elections – the Israeli lobby – is not happy with Brzezinski, and could scuttle Obama’s candidacy, despite Obama’s choice of self-proclaimed Zionist Senator Joe Biden as his running mate. Recall that Brzezinski was foreign policy advisor to ex-president Jimmy Carter, whose Camp David accords forced Israel to give the Sinai back to Egypt.

Enter Scheunemann. He has no such skeletons in his closet. And he is a big fan of the current Middle East make-over designed to ensure Israeli supremacy. As director of Chalabi’s Committee for the Liberation of Iraq he pushed for the invasion in 2003. Mission accomplished, he found his new warrior prince in Tbilisi. Scheunemann is just one of dozens of US and Israeli advisors to the trigger-happy Georgian president. Israel has been actively supporting Saakashvili, eager to see the Georgian pipeline project bypassing Russia completed. Georgian Defence Minister Davit Kezerashvili and Minister of Reintegration Temur Yakobashvili are both Israeli citizens who returned to Georgia to enter politics.

If in fact the US Israeli lobby has decided on McCain for president, and passed the word on to Sheunemann, this could well account for the green light that Saakashvili clearly thought he had to attack Russian peacekeeping troops and Ossetia civilians, killing hundreds if not the 1,500 claimed by Russia. And what better way to force both candidates to shore up Bush’s policy of war and death, just in case by some fluke the suspicious Obama overcomes the many hurdles to a candidate not enjoying the full confidence (i.e., control) of „the lobby“.

You can’t fault Obama for trying to please them, short of firing his patron Brzezinski. Already, he has dropped his willingness to talk to „the enemy“, which clearly means Russia these days, every bit as much as Iran. Under him, Iraq will keep its US bases and Afghanistan will absorb any troops who leave Iraq. Whether or not Washington succeeds in bringing Georgia and Ukraine into NATO is the only moot point in all this, and this really depends more on Russia than on who inhabits the White House for the next four years.

This is all very much like Brzezinski’s scheming as advisor to president Carter. He now boasts that by orchestrating US funding of Islamic extremists like bin Laden from 1979 on, he was responsible for the Soviet invasion of Afghanistan and the subsequent collapse of the Soviet Union. This did nothing to wag Carter’s dog back into power in 1980, but that is of little consequence to these shadowy advisors, who are never without work in the higher echelons of US politics, just as Scheunemann will not suffer in the least if his candidate is found to have Aldzheimer’s and forgets to show for his inauguration next January. And if Obama wins, he will merely cede his White House pass to Brzezinski and continue advising world leaders such as the hapless Georgian president.

It’s quite possible that this ratcheting up of tensions in the Caucasus is intentional. It clinched the Polish missile deal in a hurry and put Russia in a bad light, giving succour to those planning to make the Baku-Tbilisi-Ceyhan oil pipeline the key link in a network bypassing Russia. But the Georgian pipeline was shut down by BP during the recent conflict, and it is far from clear that spin doctors and tweaking the Russian bear’s nose will bring the US any closer to cutting Russia down to size. What this episode and Putin’s steely evaluation did was to further expose the poison at the heart of American politics and confirm the world’s suspicions that Russia is not afraid to stand up for itself.

http://www.geocities.com/walberg2002/

Georgia shows Canada was rash on Kosovo

Georgia shows Canada was rash on Kosovo



BACK ON March 18 when Prime Minister Stephen Harper announced that Canada would recognize Kosovo’s unilateral declaration of independence many decried this decision as a violation of the United Nations charter.

It was without a UN mandate that NATO had intervened in the clash between Serbian security forces and Albanian separatist guerrillas in 1999. However, it was UN Resolution 1244 that brought a ceasefire to the disputed province, and although NATO troops were to replace Serb forces in providing security, Kosovo was to remain the sovereign territory of Serbia.

It was obvious that Harper’s Conservatives understood the implications of recognizing the secession of a province based on a unilateral declaration of independence by an ethnic majority of that territory, as it took a full month for Canada to concede to recognition of the new state.

The U.S. and the British had been the primary pilots steering Kosovo towards independence in this manner, as they knew that Russia and China would block any further efforts to achieve a consensus on this issue through official United Nations channels.

Under tremendous pressure from the U.S. State Department, Harper finally buckled and joined the small number of nations that had already recognized Kosovo’s independence. At that juncture some three dozen countries had followed the American lead, and despite George Bush’s best efforts, that number has topped out at just 46.

A similar number of nations have rejected Kosovo’s independence outright and the remaining 100 UN members continue to sit on the fence.

At the time that Harper reluctantly agree to the recognition of Kosovo, he claimed that this particular Balkan province was a „unique case“ and therefore violating the UN charter, which deems national sovereignty to be inviolate, would not set any sort of precedent.

As witnessed by recent events in the Republic of Georgia, the breakaway territories of South Ossetia and Abkhazia have wasted little time in proving Harper wrong. When the Soviet Union collapsed in the early 1990s, three new countries — Georgia, Azerbaijan, and Armenia — emerged in the strategically important region known as the Caucasus.

While much of the western media’s attention was focused on events in the violent breakup of Yugoslavia, an equally brutal series of wars was being conducted in this region. The end result was a number of unresolved frozen conflicts with sovereign territories occupied by belligerent nations — such as the Nagorno-Karabakh region of Azerbaijan, which is still being held by Armenian troops — and regions such as South Ossetia and Abkhazia that refused to join Georgia when it separated from Russia.

Armed with U.S. assurances and military aid, American-educated Georgian President Mikheil Saakashvili decided on Aug. 7 to flex his muscles and attempt to exert control by force over South Ossetia. The Russians were not caught napping and they responded immediately and forcefully.

The Georgian troops were hurled out of South Ossetia back into Georgian territory and Saakashvili immediately took to the airwaves to call upon the international community to save him from Russian aggression.

Back in April at the NATO summit in Bucharest, it had been Canada and the U.S. who had pushed forcefully for Georgia’s inclusion into the alliance. Thankfully, the central European nations rejected both Georgia and Ukraine’s admission to NATO as it could unnecessarily provoke the Russians.

Had Canada and the U.S. been successful, as a NATO member, Saakashvili’s cry for support would have plunged the alliance into a military showdown with Russia.

It has now become clear that the Russian bear may be reawakening in terms of military might, but its intention in the Caucasus seems limited to recognizing South Ossetia and Abkhazia as separate states — not reoccupying all of Georgia.

What is hypocritical beyond belief is Bush and Condoleezza Rice claiming that by recognizing these two small states as independent, Russia is setting a dangerous precedent for others to ignore the UN charter.

That would be the same UN charter that the U.S. ignored when it bombed Serbia in 1999, when they invaded Afghanistan in 2001 and when they invaded Iraq in 2003.

Canada made a grave mistake in the recognition of Kosovo, and we should not be so quick to leap on board the Bush bandwagon when it comes to determining a policy on the Georgian crisis.

Like the Americans, we no longer have the moral authority to denounce Russia’s present actions.

( staylor@herald.ca)

BERLIN/BRÜSSEL/MOSKAU – sa zahtevom Brissela i Berlina da Rusija revidira svoju odluku zaostrava se kriza

Newsletter vom 02.09.2008 – Zwei Seiten einer Medaille

BERLIN/BRÜSSEL/MOSKAU (Eigener Bericht) – Mit der Entsendung von bis
zu 200 Beobachtern nach Georgien verschärfen Berlin und die EU den
Druck auf Moskau. Russland müsse seine Truppen zurückziehen und die
Anerkennung der Sezession Südossetiens und Abchasiens rückgängig
machen, heißt es nach dem gestrigen Brüsseler Gipfeltreffen. Die EU
kündigt an, mit umfangreichen Finanzierungsprogrammen die Einbindung
Georgiens in ihre Peripherie voranzutreiben; dadurch wird das Land als
westlicher Frontstaat gegen den Kreml gestärkt. Weitere Provokationen
bleiben auf Druck der deutschen Industrie derzeit aus. Vertreter der
deutschen Wirtschaft weisen darauf hin, dass der Osthandel in den
vergangenen Jahren die Geschäfte mit den Vereinigten Staaten weit
hinter sich gelassen hat und sogar zur maßgeblichen „Wachstumsstütze“
für die deutsche Ökonomie avanciert ist – eine Kräfteverschiebung, die
nach Ansicht deutscher Manager jetzt berücksichtigt werden muss. In
regierungsnahen Medien ist von einer „Doppelstrategie“ die Rede:
Drohpolitik gegenüber Moskau bei gleichzeitiger Wirtschaftskooperation
– ganz nach dem Modell der antisowjetischen Politik der 1970er Jahre.

mehr
http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/57323

New concept Boutique Hotels residence business apartments rent -a-car concierge service (Belgrade)

New concept Boutique Hotels residence business apartments rent -a-car concierge service (Belgrade)

Diamond, Residence,  Crown,

please look;  www.rezimegroup.com

Neuer kalter Krieg ( Novi hladni rat) emisija od 28. 08. 2008-ARD Namačke televizije – Forum diskusija!

Neuer kalter Krieg ( Novi hladni rat) emisija od 28. 08. 2008-ARD Namačke televizije – Forum diskusija!

Da bi učestvovali u diskusiji ove retko objektivne emisije nemačke telavizije potrebno je upisati i klikniti;

http://www.panorama.de

potom kliknuti na na Forum panorama od 28. o8. 2008.

Tu će te naići i na moj komentar pod No.No.No.

Ovaj podijum pruža mogućnost da sa naša istina objavi, na nemačkom jeziku, bez cenzure.

Koristimo ovu priliku!!!

Dušan Nonković