БАРАКЕ СУ СРПСКА СУДБИНА

 

Комнен Коља Сератлић

Овај текст посвећујем свима онима који неће изаћи на изборе, или Ако изађу да гласају за себе, односно на листићу упишу своја имана и тако ће више од 60 посто удружених Срба победити на изборима.

Писмо пријатељу

Драги пријатељу,
Мили мој пријатељу,
Драги мој непознати пријатељу,
Querido amigo,
Sher Amy,
Дарагој мој,
Миљенкаја маја

„Откујете ми ланце, окове скините,
Тешко је и болно жељезо носити.
Дајте ми слободу, жељену слободу,
Ја ћу вас научити да је волите“.

Пишем Ти из једног Фрушкогорског кућерка, са те Српске Свете Горе, дакле из Србије, за коју песник каже: „Србијо, судба прека тебе гони. Спутана су уста пророцима твојим, а слободна реч је магарцима дана“. Пишем Ти већ пету годину о свему и свачеми, посебно о баракама. Многи догађаји су застарјели, а новима нема броја.

Ко зна гдје се налазиш. Можда си на барикадама где те на нишану држе немачки и хрватски фашисти, или те са њих прогоне српски жандарми; можда си на далекој Суматри, на Аљасци, на југу Африке, Огњеној земљи, Сибиру, Северном полу, Гандеру, на Монмартру, у Хашком казамату; можда гледаш утакмицу Барселона-Реал, или прљаво симулирање тенисера у Лондону; можда си у некој бившој југорепублици, данас новим државетинама; можда пловиш морима и океанима; можда си ми ближњи комшија, можда се кревељиш, скачеш, млатараш рукама и језиком збо кандидауре за члана Цекаја ЕУ; можда си се укључио у прљаву предизборну кампању; можда милујеш телад, идеш по њивама, чупкаш озиму пшеницу, или хваташ кокошке по сеоским двориштима; можда се удвараш једнј војвођанској лапрдачи која хоће да од преостале Србије направи федерацију; можда…

Знам да је велика моралана одговорност писати писмо, посебно када се наводе имена. Ради потомства и због још једног разлога, којег не смем написати, нећу споменути ниједно. Бојим се да ћеш ми замерити, можда ћеш се чак и наљутити, а ја бих желео да Ти ово писмо да мало наде.

Желим, дарагој мој, истине ради, да Те подсетим. У последњих пет година, написао сам седам писама: једном министру спољних послова Србије, односно сада НАТО представнику у Србији, Председнику Србије, једном професору-академику, једном министру унутрашњих послова Србије, министру спољних послова Турске, једном познатом аналитичару и последње шефу партје, који ће политичку каријеру ипак завршити на стиропору. Имао сам дуплу част: писма су објављена и нико ми није одговорио. Ипак, морам признати, мало ми је жао што ми професор и аналитичар нису одговорили, не ради сујете, већ ради њих самих. Вероватно су и они, као и политичари, у себи рекли: „Пусти будалу нека пише“. На ово писмо, пријатељу, немаш обавезу да одговориш.

Такође, желим да се извиним што Ти ово писмо нисам раније послао, јер сам га почео писати још 2007 године. Стално сам нешто ишчекивао, посебно у 2010 години. Тако сам чекао да прође један митинг на коме је најављена велика производња стиропора. Никада ми нећеш поверовати, очекивао сам, негде у дубини душе, сањао, јер сам склон сновима, да ће народ (ех, тај народ) почистити са говорнице ону групицу Прелетача, Европејаца, Империјалаца, Јуловаца и кренути на разне Бастиље. Рећи ћеш, народ је дошао да слуша спаситеље и да се са великм задовољством мирно разиђе, а не да их почисти. Прекорићеш ме, како се усуђујем да јавно говорим, да би то друштво, „мало али одабрано“, требало уклонити. Пријатељу, много сам уврнут човек, морам да Ти поновим да су опаснији (изврши анализу садржаја њихових проимпријиних и пројевропских говора и изјава) од садашњих владара, са Вођом на челу. Да су се моји снови остварили, писмо бих спалио.

Поново заборавих на писмо, због трагедије на Блиском Истоку. Очекујем, пријатељу, пад Имерије зла, која од када постоји, дојури на коњици (сада су неки други коњи и други Индијанци), са трубама, ту,ту,ту,ту, побију, спале, опљачкају, а све под девизом да Вашингтон „треба да буде главни лидер на терену, као и то колико брзо ситуација може да се промени под његовим корацима”, како изјави она у чијем презимену има дренови клин и која јавно каже кога треба убити, односно ко има право на живот, а ко нема. Наредила је да либијски Вођа нема право да живи.

Пишем Ти, Sher Amy, због тога што Србији и српском народу изгледа нема више помоћи. Срби су једини народ у Јевропи коме прети потпуни нестанак са историјског простора људске цивилизације. Платили су у крви све своје огромне заблуде: Пијемонт, југословенство, братство и једниство, космополитизам (Срби су једини говорили: „није важно ко је које нације“), комунизам (који и данас траје као ратно стање, јер Србија није ослобођена након Другог светског рата), посткомунизам, досизам, дакле ИЗАМ, који ће остати запамћен као најсуровији. Надам се да си све прочитао, видео, доживео, тако да нам је туга заједничка.

Оваква трагедија: политичка, економска, културна, морална, српски народа није задесила, како рекох, од памтивијека. Мили мој пријатељу, осим наведеног безнађа, немој никада заборавити да је западни комшија Србима приређивао незапамћене баханалије и починио три геноцида. Не осврћи се на срамно понашање садашње политичке „елите“, што их поново називају браћом, што им се дневно извињавају и зликовцима опраштају. Молим Те, немој никада ни та извињења заборавити.

Ако си негдје далеко, дарагој мој, можда и не знаш шта се све догађало и догађа са Косметом: све је превара, фарса, односно лакрдија, лапрдање, „Косово је Србија“, седање за сто са дилерима дроге, убицама, кољачима и вадитељима органа српским мученицима, који неће разговарати о статусу фантомске државе Косово, што је знало и последње дете у Србији, Срби гину на северу Космета, МС Неправде, срамна Бриселска резолуција, стубови спољне политике, стратешки односи чак са Лихенштајном, понашање антисрпске дипломатије. Осионо понашање министра спољних послова, који је патолошки умислио да је једини геније у свету који би требало да председава ОУН, који за незапамћену играрију и пилотирање око Космета и утрошене милионе Евра пореских обвезника, каже да је генијално дипломатско дело Косово са фус нотом. С обзиром на то да је генијални сваштар, сада постаде и велики експерт за тенис. Отићи ће Он и у неку Клинику да се бави хирургијом.

И у овом тексту (извињавам се миљенкаја), желим да поновим и поставим кључно питање, питање идентитета. Ко смо ми Срби. Да ли настављамо да живимо у несрећи, јер смо од ње рођени. Да ли ће се Авала звати Авала. Да ли ће се Морава звати Морава. Чија је оно долина. Чији је Космет. Чија ће бити Рашка област. Чија је Војводина. Ко су били наши очеви и наше мајке. Чега се сећамо. Коме законски припада ова земља и њени плодови и зашто толико мали број има толико много, а толико бројни тако мало. Коме би Срби требало да се моле. Богу јединоме, лутајућим Европским циркузантима или домаћим „мангупима“. Паметни људи су говорили у разним историјским променама и превирањима: „Мангупи ће нам доћи главе“.

Извештај Швајцарца о српским мученицима, – продаји људских органа, властодршци не схватају као огромну шамарчину, јер је знао да су поседовали документацију, доказе, али су ћутали (чак су наговорили једну женску сподобу да шамара несрећнике и то, гле симболике, на Пашићевом Тргу, који су тражили истину о несталим) и грлили се са терористима, убицама, разбојницима, наркодилерима, водили преговоре са њима, као и са посредницима на Космету, посебно са оним болесником – Французом, који је из хеликоптера надгледао спаљивање српских православних светиња, није бирао речи мржње и псовачине по новинару који га је питао о продаји људских органа (након тог догађаја – сатанизације новинара – наши „елитисти“ су га примали и одлазили му на поклоњење у Париз). Како то, дарагој мој, да баш за време посете Империји, српски Нес поручи, да продаја органа српских мученика – извештај Швајцарца – није проблем Србије и српског народа, већ свеколиког човечанства (проблем пада у воду када се интернационализује). То потврди и један Енглез (ти су нам Енглези много зла нанели), к томе научник, чије „мудролије“: „да вађење и продаја органа није само српско питање, већ светско“, пренесе и то у Дневнику, Јавна ТВ 1.

Због догађања у Рашкој области сви у Београду дрхте од једног муслиманског разгоропађеног србомрсца, који у џамији пева: „Плови патка плови гуска Рашка област већ је турска“. Држи говоре, грми, преноси ставове и пријетње са Босфора и из Сарајева, Србија га, како изјави високи српски званичник, „уважава као политички фактор у Санџаку“, а Стиропорац се са њим грли и нешто му обећава, уместо да је већ давно обојица ухапшени и осуђен на доживотну робију. Тај амбасадор Турске у Рашкој области (службено именован у Анкари), утисну своје поруке и ставове у Утиску недеље, и саговорницима и Утискачици и свима нама. Његов агбаб, комшија и вјечити министар, каже да он само економски лоше делује, „да држава не треба да реагује ни нагло ни исхитрено“. Шеитан један. Турци владају Рашком облашћу и не само Рашком, већ целим Балканом. Можда ниси приметила, миљенкаја маја, био нам је у неслужбеној посети Турчин да мири Алије и Кучук Алије, Турчин који је рекао да је дошао на кању: „Ми смо Османлије долазили на коњима и доносили просперитет и културу народима, које смо набијали на колац („Крцну колац неколико пута“, Андрић), узимали данак у крви.

У Војводини влада мрак и трагедија слична оном познатом Новосдаксом покољу, а ова врста „статутарног покоља“ се уклапа у најмрачније странице наше блиске прошлости (нико се од „елитиста“ војвођанских не поклони жртвама на годишњици тог бестијалног дивљања, убијања, бацања под лед, чак их није коснуло сведочење једног од мађарских џелата те 1941. г.: „пси су још десет дана заударали на несахрањене лешеве“). Нису они свесни да се сличне баханалије могу поновити. Једино се уздам у Бога да Србима да макар иста права као националним мањинама. Нико не сме да завири у клиничку слику вођа аутономаша и оног санкаџије – цртача мапа, посебно његове мале мачкице, која, како Ти написах, тражи државу Војводини и федерацију са Србијом. Имамо и нову нацију Војвођанин, представништва Војводине у иностранству. Ти аутономашки мешетари, у вези Закона о реституцији, плачу за фашистима и њихивим наследницима.

На Југу Србије Шиптари и Шиптарке коло воде, порађају се у Врању, Нишу, како би и те делове једнога дана отели, а њихов представник у Парламенту се понаша као прави кабадахија. Све што изговори је оптужба на рачун српског народа, износи ноторне лажи, пријети (онај пуковник Словенац, што га задужи Европа да прати понашање Срба, како би требало да се владају и у тоалету, и што болује од рушилачке маније, воли да руши СПЦ, његов је директни ментор). Говори тог шиптарског парламентарца са Југа Србије су увод у отцјепљење и тог деле Србије. Стварање велике Албаније прошири ће се и по несрећним планинским селима Србије из којих су побегле Српкиње, а момци остали нежење. Пројектанти за све нађу решење. Доводе им девојке из Албаније. Бракови ничу као печурке. Рађају се млади албански ратници. Унесрећена Ц. Гора имаће површину Цетиња и ближе околине. Знам да ми ово нећеш поверовати: то је сасвим довољна површина за онај двојац стриропорац и владара Ц. Г. и брда званог Бритва, да пију рујно вино и једу његушку пршуту.

О Београду шта да Ти пишем, querido amigo, у њему су антсрпске масмедијске куће и најгоре правосуђе на свету, што му даје посебну карактеристику (у малој Србији се моментално води 5 милиона судских процеса, што значи да је свеколика одрасла популација на суду). Приређују се разне баханалије на сплавовима, затим геј параде, а уз коло које воде оне разгоропађене несрећнице НО и шпијуни из целог света, цветају корупција, убиства, дневне пљачке: банака, пошта, продавница, станова, лудачке погибељне вожње пијаница и наркомана. Он је изразити пример антисрпаког града. Ако долазиш понекад из иностранства, молим Те пријатељу, заобиђи тај град.

У једну реч, Србију су растурили лутајући циркузанти из старе уседелице Јевропе и Империје зла, а извршиоци су домаћи учесници тајних политичких операција (ТПО). Нисам изненађен, као ни Ти, миљенкаја маја (то је на овим просторима од пантивијека чак нормално), да су политичари улетели у те ТПО и Специјални рат, да су се претворили у стуб од соли и срама, али трагедија је понашање, нажалост, не тако малог броја, тзв. стваралачке интелигенције. Милије им је да опљуну по српском народу (филм, позориште, ТВ серијали, емисије), него хлеба да се наједу. Патриотизам сматрају „срамном српском особином“. Згазиће оца, мајку, брата, сестру, властито дете, а тек рођену Србију, само да одиграју неку улогу, отпевају, сниме „пројекат“, у разним фармама, дворовима, гранд парадама, цвета трулеж и смрад, који растаче српско национално биће, а све због пројектаната, њихових крвавих, прљавих долара и евра, који су постали обична папирчина. Те актере, о којима се пише на првим страницама масмедија и слика голе, развратне, који се паре на отвореној сцени, пљују, туку, у Србији све више и више обожавају и називају српским иконама. Да ли можеш замислити, пријатељу мој, да неке кафанске арлаукаче, наногњаче, многи Срби називају иконома. Ето колико знају шта је икона.

О валдарима Србије да Ти пишем, дарагој мој, писмо би износило хиљаде страница. Морал су бацили под задњицу, не стиде се, не сраме се, а сви изигравају, опонашају – неко највећег сина југословенских народа и народности, неко онога што га убише у Хагу, а неко онога што га мучки убише, и то, како су нам саопштили, на прагу Владе.

Како ово писмо има један једини циљ, који предстоји, само ћу налукнути пар ствари. Због њих, који нас покрадоше, због глади, због понижења, а посебно због Вође, који се, да парафразирам једног умног Француза, понаша као господар тако што је силу претворио у право, а послушност у дужност, због његових трабаната, његове владе, његових медија, његове економије, културе, његове спољне политике, његове дипломатије, сви смо престали да се међусобно нормално односимо, разговарамо, понашамо. О том синдрому, писао је један познати немачки философ након окончања Другог светског рата: „Немцима ће бити потребно много година да између себе почну нормално да комуницирају, разговарају“. Колико ће тек Србима бити потребно година, ако преживе. Политички „елитисти“ Србије су прваци и у Региону и у Европи по томе колико су пута прекршили Устав и слагали овај народ. Хапсе. Све ће нас похапсити. Народ, драги пријатељу, све то толерише, што потврђује ону већ познату тезу: „Да је толерисање друштвено допуштени облик мржње“.

Не могу, а да Ти не напишем, мили мој пријатељу, да ће поделе, које финансирају и креирају Енглеска, Империја и Бриселска администрација, на четнике и партизане, првосрбијанце, другосрбијанце, осмосрбијанце, европљне, русофиле, међупартијске и др., односно стално свађање Срба, трајати (ако не остваримо оно због чега Ти све ово пишем) још најмање 50 година. Пројектанти користе немаштину, политичку некултуру, унесрећену младеж Србије, примитзивизам на сваком кораку, од сељака, радника до интелектуалаца.

Драги пријарељу, како Србија нема државу, већ њих двадесетак, с ВОЂОМ на челу, мислим да би у Војводини, где има више од 900 000 хектара у парлогу, требало изградити бараке. Годинама сам писао да се отпадници, свака врста пошасти, може уклонити само петогодишњом диктатуром, са 10 просвећених цивила на челу, а онда успоставити Парламент, партије итд. Све данас модерне државе, да их не набрајам, произашле су из диктатура. Угледни књижевници, хуманисти, учењаци у ЛА, су ме уверавали да нису постојали начини да се државе (Чиле, Аргентина; Бразил…) реше вагабунда, осим диктатуром.

Морам да Ти се пожалим да ме у једном листу „изгрди“ (и не само моју маленкост) познаник и један врсни економиста ове земље: “Кокетирање са апсолутизмом је још један у низу промашаја малограђанске српске интелигенције…треба да ојачамо законе и грађанске институције… треба са политичарима то и то, са овима и онима то и то, само поштени људи на власти…залажем се за просвећени апсолутизам закона…“

Све што је написао, потписијем без остатка, али тај паметни човек није написао ко ће обезбедити све оно што је предложио. Не сумња ваљда да баш нико не зна каква би требало да изгледа нормално уређена држава. Како до такве државе доћи, питање је свих питања. Ако неко мисли да ће се то десити партитократијском борбом, или како то неко назива демократијом, онда тај о кретањима у друштву и о држави, нема појма.

Драги мој непознати пријатељу, ето ја одустајем од диктатуре у трајању од 5 година, са 10 просвећених цивила на челу, јер нема ко да је изведе. Није случајно што су Империја и Јевропа уништили српску војску. С обзиром на то да Ти пишем у поверењу, предлажем бараке. Знам да ћеш се одмах упитати: кога тај луди човок хоће да стрпа у бараке.

Ево, querido amigo, како би то требало да изгледа, а све да буде, по јевропски, транспарентно и хумано (редослед барака није битан):

Барака бр 1:

За водитеље и водитељице ТВ канала, не све, већ оне неписмене, неваспитане, дрске и добро плаћене. Једино би требало изоставити Утискачицу. Њена улога би била да свако вече долази у ту бараку, да колегама и колегиницама утиска, односно приређује утисак, а гледаоци, гласачи за најбољи утисак, звали би из других барака. Након десетак утискања, Утискачица би укинула емисију. Водитељска је „елита“ око ње. Не могу они да слушају када неко замуцкује. Ако, драги пријатељу, мислиш да је ово нехумано, онда Те уверавам да нико ништа није предузео већ годинама да спаси Србију од Утискачице. Ставила је под џупу (подсукња исплетена од вуне) комплетну Србију, а они јадници долазе као овчице да им утиска. Има и оних који се често појављују, који је моле да се појаве, како би „неуком“ народу пренели своје генијалне мисли, односно мисли ментора и финансијера, те демантовали неке своје криминалне поетупке. У току дана, водитељи и водитељице морали би да приређују своје емисије из сата у сат, да причају глупости, јер причање глупости у овој земљи није кажњиво. С обзиром на то да ће у баракама бити врхунска храна, хигијена, апартмански смештај, морају се трудити да то зараде и оправдају.

Барак бр 2:

Намењена је за власнике и уреднике разних петпарачких листова, часописа, недељника (о часним изузецима, који и поред информативног мрака постоје, овде није реч). Они су измислили два начина како да се богате, осим наравно финансијера који су их основали. Најбоље текстове и вести не плаћају, а неке и то понекоме, објављују за велике паре. Плаћају их углавном они по којима, с времена на вријеме, испале неку стрелицу. Е, није него. Њима бих, као највећу казну, одредио да им сваки дан и ноћ, држе предавања и да их васпитавају она двојица средњешколаца: главни у Јавном сервису ТВ куће и оног листа који наводно доноси новости, о коме се распредало, али брзо утихнуло, да је чинио неке финансијске вратоломије. Као генијални прелетачи, надам се да би своје „ученике“ убедили да прелете на страну народа. Нормално, и њима би биле одузете све привилегије и они би становали у барци. Стражу би чувао онај што у презимену има „жарко“, а који нема појма у ком и каквом „Времену“ живи.

Барака бр3:

Предвиђена је за Досове дипломате и торјицу шефова: оног свиленог у крокодилској кожи, те двојицу који имају имена крвних непријатеља оваца и неизоставно све чланове Форума за међународне односе Европског покрета Србије. Е, ова барака највише мука задаје. Она би убрзо била затворена. Ни кордон полиције ( а у баракама нема полиције) не би могао да их заштити од међусобног истребљења и специјалаца из иностранства, који не би дозволили да открију пунктове и резиндетуре. Оне најзначајније, вероватно би спесцијалци отели и одвели. Прво вече предвиђено је да их едукујемо како да се заштите. Нажалост, они то не би послушали, посебно чланови Форума, који су толико зла нанијели кадрујући у дипломатији и у креирању антисрпске спољне политике, да су се већ одавно морали огласити из једне друге институције.

Барака бр. 4:

Ова барака је специјална, односно била би по свему специјална. У тој барци ће доживотно да живе и ужавју оне јахачице апокалипсе, оне што изигравају хуманитарне НО, што у сваком погледу шамарају српски народ. Оне су убедљиво највише радиле и допринеле да се српски народ углиби. Уморне су и исцрпљене, лоше изгледају, зна се ко их је добро цедио и исцедио, ред је да се одморе. За њих су предвиђени и најлуксузнији услови живота, како не би дигли дреку „међународни хумнитарци“. Остаје тајна, ко би им, с времена на време, држао предавања. Пријатељу, ако би пожелео да им одржиш пар предавања, јави се.

Барака бр. 5:
У тој бараци бу били смештен хомосексуалци, педери и лезбејке. И та барака би била убрзо затворена. Она би послужила као извор финансија. Њих би за велике паре откупили богаташи из иностранства, а то иностранство, пријатељу мој, има пара, просто их расeјава по Србији (ето, онај обавештајац и бивши надри амбасадор Империје рече да је за паљење Скупштине, односно петооктобарску контрареволуцију потрошио само 100 милиона долара). Финансијски би били подмирени расходи за скоро све бараке, а Срби се не би свађали око геј-парада.

Барак бр. 6:

То је изузетно важна барака, барака стваралачке интелигенције: антисрпских глумаца, режисера, писаца, певача и певачица, спортиста. Не, не, молим те пријатељу, не сви, само они који су се добровољно и из интереса увалили у политичко блато. Неки су се толико уживели у политику и антисрпство да су достигл степем мајмунаже. Иза себе остављају некултурну и сваку другу пустош. Када би, недо Бог, Срби овога момента нестали, проналазачи након стотину година, не би нашли ништа што би говорило да је ту живео један народ, народ који је до ових црних времена иза себе оставио врхунску културу и цивилизацију. Не знају они да култура сама по себи може да врати једну потребну визију стварних коинциденција живота, који живимо са политиком и економијом, јер је култура стварана од оних који, такође, чине политику и економију, тј. од свих нас, грађана. Бараком би руководио онај са Мокре горе и Дрвен града. Имао би посебно задужење, да свакодневно приказује антисрпске филмове у којима играју српски глумци, глумице.

Барака бр. 7:

Предвиђена је за чланове секте, зване „Пешћаник“. Они би били једини везани, односно на ногама би имали букагије. Само би јели и пили и као свака секта, једнога дана би нестали.

Барака бр. 8:

Ова барака задаје проблеме. У њој би били надри-професори, надри-лекари, надри-научници, односно сви они који су покуповали дипломе и докторате. Не би више морали да узимају паре за испите, јер им је у бараци све обезбеђено. Њима би држали предавања онај што је пријетио пандемијом и терао несрећнике да се вакцинишу, те одбегли вечни министар здравља, који има велико искуство како се на судбинама свих унесрећених и болесних ствара бизнис. С обзиром на то да су снажне и самосталне личностима, било би им дозвољено да раде шта год хоће. Као што видиш, дарагој мој, у бараци би валдала тзв. затворена демократија. Ту врсту демократије би требало свуда увести, јер она демократија, о којој последњи имбецили причаjу, не постоји. Кажеш, пријатељу, у граду Полису. Знам да се шалиш. Како је могла постојати демократија тамо где је истовремено било на хиљаде робова. То је исто када би неко рекао да је у Србији демократија.

Барака бр.9:

Та барака није девета рупа на свирали већ главна рупа. Она је предвиђена за судије, тужиоце, адвокате, специјалне судије, осим једног малог броја који су остали морални. Сваки дан би била суђења од зоре до мрака. Обавезна је ротација. Једнога дана судија би био странка, оптужени, другога дана адвокат, затим тужилац, а онда поново судија, тужилац и тако би се редовно смењивали. С обзиром на то да не би имали новац, на крају би једни друге осудили на доживотне робије. Замолио бих познату бившу хашку тужитењицу и још неке светске „угледне“ тужиоце и судије да их с времена на време посећују. А, ако би неко од њих изразио жељу да остане у бараци, била би велика почаст. Имали би, као странци, специјални третман.

Барак бр. 10:

Намењена родитељима који су своју децу тапшали по раменима и хвалили када су долазили кући са украденим стварима, да су се тукли, пуцали, разбијали и крали аутомобиле, радње, банке, дрогирал ли се. Гледано социолошки, Србија је крахирала, онога момента када је син дошао и рекао оцу: „Убио сам, украо сам“, а он га је потапшао по рамену и рекао: „Браво сине“. Замилио бих познату тројицу професора да им редовно држе предавања. Ако након два семестра не би дошло до неких видних резултата, те тзв. родитеље требало би распоредити по другим баракама.

Барака бр. 11:

Као хуманиста, наменио сам јој чисто хуманитарни карактер. У њој би били сви пси луталице и њихови ранији власници. Први дан био би наjсрећнији дан за псе, јер би срели своје газде, које су лудо, псећи волели. Контролу би обављале две даме, једна из Србије, а друга (повремено, с обзиром на године) из Француске, којој суде због малверзација (крађе) са новцем којег су дали донатори за псе луталице. У тој бараци су и они који не чисте остатке иза својих љубимаца, по којима се нерећна деца клизају као по снегу. Предвиђена је и једна посета унесрећених које су пси луталице изгризли. Та би барака била наслоњена на бараку број три, како би пси макар мало заштитили њене становнике од специјалаца. Иначе, безбедност, заштита барака, је болна тачка. Неопходно је анагажовање познатих махера за те послове. Боље да то раде него што измишљају, односно чак пишу књиге о својим подвизима, поготово о онима који су отишли у вјечна ловишта. Мртва уста не говоре, а они могу сада да лапрадају ша год хоће.

Барака бр.12:

Та барака, симболичног броја, намењена је за неке „достојанственике“ СПЦ. Избор би урадила Црква, јер добро зна који су превршили меру. Као верник, не бих се мешао ко ће стићи у бараку, али бих организовао серију предавања о односу државе и религије, те односа према Ватикану. Експерти би посебно подвукли да ће СПЦ преживети само на основу парохијалних заједница, које не живе само док траје литургија. Њихова преосвештенства владике морали би да схвате да они не воде литургију. Том приликом се јавља Христос, јер је на челу Цркве Христос. Клерикализам је посебан проблем. То што се данас догађа у Србији, што вршљају европејци и еврослинавци, подоста иде и на душу Цркве. Садашње подјеле и свађе (чак туче) настале су, пре свега, у време изабран патријарха и због односа према Ватикану и папи. Црне лимузине и џипови били би продани на дражби, јер више не би били потеребни. Неукаљани свети оци узели би штап у руке и кренули пешке кроз народ, јер имају право по Уставу, као сваки граћанин, да говоре о свим проблемима у земљи. То право нема Свети Синод. Његова политичка саопштења су клерикализам. Када се један велики руски књижевник вратио из изгнанства у време Перестројке, на конференцији за новинаре рекао „да је Октобарска револуција победила и због тога што је у тадашњој РПЦ владао клерикализам“.

Барака бр.13:

Ова барак, баксузног броја, предвиђена је за самозване аналитичаре, коментаторе, разне истраживаче, цесиде, статистичаре. Њих се толико намножило да је Србија величине Кине, много би било. Велико су зло нанијели и настављају да наносе овој унесрећеној земљи. Њихово вајно описивање економске, политичке и сваке друге каљуге, је истовремено пристајање да се ваљају по тој каљузи за велике паре. Многи су уграђени, успавани. Ментори их пробуде када настану разни проблеми. Пренесу њихове ставове и поново нестану. С обзиром на то да су на ниском интелектуалном и сваком другом нивоу, немогуће их је продати као оне из бараке број пет. Такве ментори по принципу пусте низ воду. Да им ангажујемо предавааче, такође, не би имало смисла, јер би их требало едуковати по програму од основне школе.

Барака бр.14:

Та барака већ одавно постоји. Налази се у центру престоног града. Погодио си, пријатељу, то је САНУ. Сви досадашњи режими, када се ради о САНУ, применили су ову моју идеју баракаричења само на академике. Та највећа мозговна институција једне земље толико је понижавана да је њено присуство занемариво. Западни злотвори, у шеми како да нестане Србија и српски народ, најприје су уништили српску елиту. За очекивати је да се ти паметни људи пробуде и ангажују за спас српског народа, те да се не укључују у прљаве политичке игре, чему су понеки склони, као онај који воли да се ћера.

Барака бр.15:

Када сам размишљао о бракама, посебно сам мислио на руководиоце Државне лутрије, који су покрали и краду најсиромашније слојеве у Србији. Нормално, богати не играју игре на срећу, јер знају да је све намештаљка. Не дозвољавају ручно извлачење, а пре тога пребројавање куглица. Онај руководилац, који се сваки пут смеје када изговара „да је све спремно и да извлачење може да почне“, био би главни у бараци. Лото и Бинго би играли становници других барака. Главни би објашњавао, како може да извуче број који хоће (спсцијални бубањ, који кошта хиљаде евра), да намести да се седмица ЛОТО или супер Бинго не извуку све док не достигну енормну суму, због које несрећни и гладни дадоше последњи динар. То се у жаргону каже – навалачење. Да га не би они из барака линчовали, морали би увести ручно извлачеље, тако да би сваки пут била извучена седмица. До сада се нико у овој земљи није огласио да је добио милионе евра, тј. седмицу. Значи да је Државна лутрија највећи тајкун. Водитељи и водитељице наведених лоповских емисија били би хигијеничари у бараци. Сада су се много разиграли: вриште на сцени, водитељ Бинга стално пријти прстом, а водитељица изиграва девојчицу, кикоће се, арлауче, прича глупости, као и она полугола водитељица која води Лото, фрља се падежима и на крају узвикује: „Нема седмице, али сте одлично играли вечерас“, а уствари играла је она, бубањ и троје руководилаца. У овој барци је смештена болница у којој би били водитељи и водитељице оних разних квизова на ТВ каналима, као за погађање имена неке певачице или певача, који су новчано унесрећили хиљаде сиромаха. Њих нисам могао сместити у посебну бараку, с обзиром на њихово трагичн морално, ментално и физичко стање. У болници ће их посјећивати, а ако треба неговати, представници поште, који су убирали велики део колача и без којих не би могли правити те емисије, крађу.

Барака бр.16:

Становнике ове барака издвајам из бараке бр.2. У њој би били делатници Јавног сервиса ТВ куће Србије, дакле сервиса, како свакодневно рекламирају, којег сам и ја власник. Сваки дан би у тој бараци биле свадбе, приказивалиле би се антисрпске емисије, серије, филмови. Понекада би их посећивао њихов бивши шеф који живи у бараци број два. Зар није хуманије да буду у бараци, а не да недужна зграда поново буде спаљена. Нисмо ми ни убице ни Досови пиромани и багеристи. Предавања би им држао професор и шеф једне пропале партије, који је своједобно именовао главног да води тај Јавни сервис, на тему „Савремени српски издајници и прелатачи“

Барака бр.17:

И ова барака је изузетно значајна. Предвођена је за запослене у социјалном. То легло безобразлука, нанело је огромну штету овом напаћеном народу. Та барака би имала шалтере. Сваки дан би чекали редове од јутра до мрака, а на шалтерима би радиле оне незналице, који сада раде на шалтерима – роћаци и пријатељи владајућих партија, посебно партије онога што у презимену крака. С обзиром на то да више није министар здравља, онај који је нанио огромно зло овом народу, био би повремено портир на улазу у бараку.

Барака бр 18:

Та барака је за специјалне житеље, најугледније представнике једне земље. Погађате, они су из Парламента. Успели су да од Парламента направе циркус (извињавам се Циркусу): предсједницу, њену замјеницу, која увек води седнице када треба шамарати, понижавати, малтретирати посланике, и свеколики српски народ, затим шефицу ЗЕС-а њене компањоне, оног отпораша и најстаријег мрсимуда који је у младости волио попове, напредног шефа званог Стиропораш, бившег министра хиљаду(евро)пског преваранта и његове посланике, шефа партије који, који је волио коње и базене, којки се грли са јањичаром и командантом логора највећег сина народа и народности, онога шефа посланичке групе што у презимену има ријеч за ружење, његове посланике, без чијег присуства не би било Парламента, звани циркус, као и за све оне који у току седница спавају, зевају и разговарају мобилним телефонима. Седнице би трајале од јутра до мрака. Искњучиво би их водила она замјеница. Седнице би преносила ТВ само за становнике барака.

Знам, драги мој пријатељу, да очекујеш бараку за политичаре, политичку „елиту“ и тајкуне. Не, они неће бити у баракама. За њих би бараке биле привилегија. У међувремену смо довели из иностранства (за велике градове, Војводину, Космет, Рашку област, итд) 17 гувернера, дакле по целој Србији, људи који су морални, способни и који су доказали да воле Србију и српски народ, који знају да је српски народ сатанизован. Као моралне светске личности, одузели би им власт, новац, виле, аутомобиле. Они би свако јутро трчали на канте за смеће. Многи би се вратили на кауче код тетака, а неки да чувају овце и говеда. Они који би покушали да побегну у иностранство, где су сакрили новац, били би посебно кажњени. Границе би биле затворене. Њих би чували бивши цивилни и војни стручњаци, који су сада на кантама за смеће. Када их гувернери врате на ранија радна места наставили би да раде одговорно и морално.

На крају између барака предвиђен је велики трг, у средини бина и озвучење. Наступали би бивши политичари. Говори би били умерени, тихи, не би било скакања по бини, певања, то не би били партитократијски говори. За разлику од ранијих говора када су углавном слали претње народу, бирачима, сада би претили само становницима барака. Тројица политичара, онај што њише палме, мали Нес и онај што воли да крка, морали би пешке да посећују све градове и села Србије и да се извињавају због непринципијелне коалиције, која је за скоро четири године нанијела велико зло народу. Немогуће је претпоставити колико би се дуго шетали. Око трга била би писта за онога мотористу и санкача, који се презива као посуда за кајмак што носе чобани. Возио би и љети и зими и нико га не би смео казнити.

Ето, драги пријатељу, уверен сам да у животу ниси прочитао већу глупост. Молим Те, керидо амиго, опрости ми, изгледа да сам и ја сазрио за бараку. Много би ми помогао ако би дао сугестију за још неку бараку.