Велика сеоба Рома у Србију

Велика сеоба Рома у Србију

Друштво | | februar 21, 2014 00:55


Агенда 21 УН  и насилне демографске промене

Пише Биљана Ђоровић

Један од кључних програмских докумената савременог глобализованог света – Агенда 21 УН, поставила је као циљ до 2020. успостављање апсолутне контроле над водом, земљом, биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијама  и популацијом.

Контрола популације у контексту Агенде 21 за Србију подразумева  и насилну промену демографске структуре.

Након 2000. године отпочело је спровођење овог програма. Реч је пре свега  о насилној промени демографске структуре у Србији која се реализује тајним депортовањем Рома (из ЕУ у Србију) и то оних Рома који никада нису били српски држављани – а који ће до краја ове године – бити уписани у матичне књиге као да су рођени у Србији. Са друге стране, фаворизује се масовни одлив младих, образованих људи из Србије. Овај процес подржан је у оба случаја моћним финансијским инструментаријем Запада, односно евроатлантске заједнице. Како ствари сада стоје, грађани Србије у великој мери сами финансирају настанак нове државе на свом тлу, и то настанак некакве специфичне врсте ромске државе у којој ће живети несразмерно увећан (у односу на стање до пре једне деценије) број Рома .Подухват ће се постепено реализовати у оквиру регионализације Србије коју је наметнута формула европских интеграција поставила као (пред)услов за њихов наставак.

Промена Устава је у том смислу приоритетни задатак а циљ одржавања превремених републичких избора је обезбеђивање двотрећинске већине за изгласавање ове промене.

Петар Искендеров, старији научни сарадник Руске академије наука, у својој анализи „Европска унија се припрема да докусури српску државност“ (2009) анализирајући процес „административнотериторијалне реформе којом се српска држава трансформише у Заједницу српских региона‘ (ЗСР)“ сагледао је из перспективе регионализације као коначно решење за Србију и Србе: регионализација представља форму предаје српске територије Албанцима (у Јужном – прешевском региону) Турској и Босни у Западном (рашком) региону, Мађарској у Војвођанском а Румунији и Бугарској у Источном региону.

Централни регион (област Шумадије и Поморавља) према овој анализи – предвиђен је за постепено пребацивање из ЕУ депортоване ромске популације без држављанства, ромске популације са Косова и Метохије, те оне из других република бивше Југославије.

Јуриспруденција „цивилизоване Европе“ Демографска политика Европе, у прошлости оптерећена расним законима и расистичком и геноцидном праксом, у актуелном поретку ограничава се на депортацију, за „цивилизоване Европљане“ мање пожељних и непожељних етничких група – у Србију и православне земље Југоисточне Европе, као и на предузимање опсежних мера и програма – како се они случајно не би вратили на просторе са којих су потекли или се у њима населили. Да би се тај план реализовао, европска јуриспруденција ангажовала је тимове правних експерата који су освојили читав нови правни инструментариј, нове законе о миграцијама и азилантима, пласираним под називима: „управљање миграцијама“, „реадмисија“, „сигурна трећа земља“. Промена демографске структуре у Србији одвија се по истој формули по којој Глобални поредак премрежава свет: глобална политика миграција намеће се ултимативно и спроводи локално преко владе, савезних и локалних власти, НВО сектора (у овом тренутку у Србији делује 218 ромских невладиних организација) неформалних група, група за притисак и флек као и медија чији су посленици у обавези да се строго придржавају веома јасних закона политичке коректности, као и обавеза да мотре и онемогуће односно нападну било кога ко се усуди да критички проговори о проблемима који се отварају и перспективама овог процеса.

Пројекат трајног пресељења ромске популације из Европе и стварање предуслова за настанак – на тлу Србије – државе са несразмерно великом ромском популацијом, преузео је на своја плећа Џорџ Сорош, члан групе Билдерберг, бивши члан Борда директора Савета за иностране односе, мађарски Јеврејин, у младости сарадник нациста и водећи хуманиста Новог светског поретка (уз Била Гејтса). Сорош и његов Фонд реализују програм „Деценија укључења Рома“ који обухвата све аспекте живота и рада: образовање, здравствену заштиту, становање.

Сорошев програм се представља као пројекат од приоритетног значаја за решење проблема са којима се суочава ромска популација – коју треба по мерилима протестантске етике – уздићи на ниво грађана на тржишту рада. И мало ко разуман би одбио да се сложи са овим племенитим идејама. Са племенитим замислима, разуме се,слажемо се у потпуности и ми, тако да поруку овог текста никако не би требало разумети као разматрање уперено против Рома и унапређења њиховог укупног положаја. Напротив, предочавањем чињеница о поступку „решења ромског питања” желимо да укажемо на неке нетранспарентне и проблематичне аспекте овог подухвата.  Проблем је и у томе што се поменуте идеје реализују искључиво изван – плавокрвног језгра ЕУ из којег се Роми континуирано и масовно депортују у Србију (од 2001. године – најпре необележеним авионима који су фантомски слетали на Сурчински аеродром) на најсуровије начине, веома често уз везивање лисицама, држање у затвореном простору и сличне методе, о којима постоје кредибилна сведочанства.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

МРЖЊА ИЗ НАФТАЛИНА

МРЖЊА ИЗ НАФТАЛИНА

Невиђена бујица антируских наступа у западним медијима током протеклих месеци изазвала је негативне оцене у Русији, али и на самом Западу. Стратегија таквих притисака није се променила од прошлог века, а садашњи напад медијске хистерије везан је за то што Русија иритира Запад својим успесима, тако да је данашња разјарена критика уствари само копија некадашње антикомунистичке реторике против СССР-а.

У вршењу притисака на Русију Запад покушава да примени старе идеолошке шаблоне. Извор: Reuters.
У последњих неколико месеци Запад врши на Русију притисак који није забележен од распада Совјетског Савеза. Кулминација је наступила када се на украјинску кризу надовезало отварање Олимпијаде у Сочију.
Понекад то изгледа врло комично. Сами западни политичари буквално нису избијали са кијевског Мајдана и (како је показало објављено прислушкивање телефонских разговора заменице државног секретара са америчким амбасадором) интензивно су плели мрежу интрига и контактирали са лидерима опозиције која већ увелико није била мирна, а истовремено су амерички сенатори и европски парламентарци регуларно наступали са захтевима да Москва престане са вршењем притисака на Украјину и да одустане од својих империјалистичких амбиција.

Из нафталина су извађени пропагандни шаблони из доба хладног рата и сада се поново користе, али не против Совјетског Савеза као бедема комунизма, него против либерално-капиталистичке Русије.
Комедија је прерасла у фарсу када је постала актуелна тема Олимпијаде. Још пре почетка такмичења потекле су бујице репортажа западних новинара о недовршеним хотелима и другим скандалозним појавама у Сочију. Стицао се утисак да би им изузетно одговарало када би све заиста било у лошем стању и страшно су се нервирали што није било тако. Чак је ухваћен Енглез који је најпре сам ломио нове браве, а затим фотографисао детаље тог „расула“ и постављао фотографије на Интернету. Међутим, отварање Игара је било феноменално, што је по свему судећи код западних новинара изазвало нервни слом.
Западна реторика изгледа као нешто већ виђено. Из нафталина су извађени пропагандни шаблони из доба хладног рата и сада се поново користе, али не против Совјетског Савеза као бедема комунизма, него против либерално-капиталистичке Русије. Социјализам је одавно побеђен, а СССР се одавно распао. Зашто онда Запад поново покушава да створи представу о некаквом непријатељу? Некада је то била принципијелна идеолошка конфронтација између два цивилизацијска модела, а на чему се заснивају садашње супротности? Чиме савремена Русија толико иритира Запад?

По инерцији
Садашње заоштравање односа између Русије и Запада, пре свега САД, умногоме је, наравно, везано за изузетну инертност америчког политичког система. У Русији су људи навикли на нагле промене политичког режима и исто тако нагле заокрете у спољној политици, те им је зато тешко да схвате толику стабилност спољнополитичких модела САД. Такав степен стабилности политичког система могућ је само у земљи која није осетила озбиљне последице светских ратова, нити је доживела револуције и преврате, али која има могућност да активно учествује у преуређивању света, и то у оном правцу који њој изгледа као најразумнији.

Често се каже да САД немају јасну спољну политику. Међутим, одсуство конкретног плана не значи и одсуство става. Став постоји и он се не мења много. Амерички политичари су у суштини већ после Првог светског рата формулисали питања као што је политика према Русији или најприхватљивији (за Америку) облик постојања земаља у Источној Европи. Коначну оквирну конструкцију спољне политике према појединим регионима САД су формулисале после Другог светског рата, и од тада политика Реганове, Клинтонове, Бушове или Обамине администрације варира само у задатим оквирима. Генерални правац и размере тог варирања се не мењају.

2013. година и препород нормалне дипломатије
Може се рећи да се у септембру 2013. завршила једна епоха, епоха идеолошке самовоље победника у Хладном рату. Од 1990-их је престало посредништво у конфликтима широм света, и уместо тога „лоши момци“ су просто кажњавани у мање-више насилним процесима са унапред познатим исходом. Крај једнополарног света означава да ће договарање са „отвореним финалом“ поново постати неопходно.
Политику „одвраћања“ Русије у главним цртама је формулисао амерички дипломата Џорџ Кенан почетком 1946. Занимљиво је да сам Кенан, као и многи други амерички политичари, није веровао у одрживост комунистичког СССР-а и идеолошку конфронтацију је доживљавао углавном као врло ефикасан инструмент за деловање на сопствене бираче (трка у наоружању у САД реализована је за новац пореских обвезника које је најпре требало убедити у озбиљност комунистичке опасности). Кенан је и царску и бољшевичку Русију третирао као „заостало варварско друштво, а њене владаре као људе који су мотивисани традиционалним инстинктом самоуништења и који се увек изолују од спољног света. Он их је доживљавао као аутократе које се труде да успоставе мир само путем исцрпљујуће смртоносне борбе до потпуног уништења противника.“

„Смисао његове тезе“, писао је касније изванредни британски историчар Ерик Хобзбаум, „састојао се у томе да су САД као једина сила која може да се супротстави СССР-у обавезне да сузбијају његово напредовање уз помоћ исто тако бескомпромисне конфронтације“.
Један од праваца те бескомпромисне конфронтације односио се и на стварање антируски настројених земаља у „тампон зони“ између Русије и Западне Европе, тј. у Источној Европи. Данас мало ко обраћа пажњу на чињеницу да је територија Аустроугарске империје после Првог светског рата „исецкана“ на ситне државе са националистичким владама управо на инсистирање америчког председника Вудроа Вилсона (Велика Британија и Француска су биле против). Тај процес уопште није био толико природан, упркос устаљеном мишљењу у тим земљама. „На месту хабзбуршке империје створене су нове државе-нације са надом (која се обистинила) да ће савезници из табора победника радије изабрати своју државу и нацију него ризике бољшевичке револуције. И заиста, када су бољшевици позвали народе да склопе мир и затим објавили тајне споразуме из којих се види како су савезници поделили Европу, прва реакција Запада било је објављивање ‘Четрнаест тачака’ председника Вилсона. Он је играо на националистичку карту против Лењиновог интернационализма. Зона малих држава-нација имала је за циљ да створи својеврстан појас у виду карантина против ‘црвеног вируса’“, пише Хобзбаум.

Русија поново опасна
У Русији се после распада Совјетског Савеза прилично дуго веровало да је конфронтација са Западом заувек окончана с обзиром на колапс комунизма и њен прелазак у табор капиталистичких земаља. За време Бориса Јељцина Русија је пуцала по свим шавовима и бацала своје карте једну за другом. Таква Русија се допадала Западу и у то време нико није марио ни за непоштовање људских права, ни за проневере високих функционера. Запад је инсистирао на томе да Русија постепено препусти своје ресурсе њему и да се претвори у „нормалну европску државу“, можда и путем даље поделе на ситније делове (ЦИА још увек сваке године објављује прогнозе о распаду Русије на шест делова).
Амерички политичари су у суштини већ после Првог светског рата формулисали питања као што је политика према Русији или најприхватљивији (за Америку) облик постојања земаља у Источној Европи.

Проблеми су почели када је 2002. постало јасно да је Русија престала да се расипа и да се, напротив, поново сабира (две године после доласка Владимира Путина на власт Русија је одбила да се интегрише са деловима Европске уније). Тог тренутка је Запад престао да се „умиљава“ и вратио се на стари опробани начин идеолошких притисака.
Више није било могуће оптуживати Русију за приврженост комунизму, те је као полазиште за идеолошки напад изабран „ниво демократије“. Друго објашњење опасности која прети од стране Русије формулисано је као њена тежња за обнављањем империје.
Те нове формулације су изабране као замена за некадашњу борбу против комунистичке опасности. САД су почеле да их користе као универзални принцип за мешање у унутрашње ствари оних држава које се не уклапају у њихову слику света. Упад у Ирак, растурање Ливије, покушај уништења Сирије – све је то праћено демонизацијом легитимних власти поменутих држава, и све то показује да САД примењују један исти модел према различитим земљама.

Стихијска демонизација
Међутим, када је у питању Русија, данас смо сведоци потпуно друкчијег феномена. У питању је стихијска демонизација. Многи стручњаци за међународне односе (како руски, тако и западни) наглашавају да садашња кампања медијске демонизације Русије у целини, и конкретно Владимира Путина, није могла бити организована из једног центра. Пред нама је сложени комплекс многих фактора.
Пре свега, Јељцинова Русија је на Западу доживљавана као продор у правцу слободе. То је посебно било карактеристично за младе политикологе и новинаре. При томе је игнорисана далеко сложенија суштина процеса, са свим његовим позитивним и негативним странама. Многе појаве због којих се данас критикује Русија постојале су у Јељциново време, и то у још већој мери, али су тада игнорисане. Са друге стране, обнављање државности и самосталности за време Владимира Путина посматра се искључиво кроз призму одбацивања ранијег курса, и поред тога што се садашњи курс умногоме надовезује на претходни (на пример, у економији).

Парадоксално је што се Русија не критикује због стања у коме се сада налази, него због њених некадашњих илузија и разочарања, тј. због онога што је чинила док су је сви хвалили. Јасно је да садашња Русија није идеална, али се свакако не може рећи ни да се по било чему радикално разликује од многих савремених развијених земаља или земаља у развоју. Русија је уствари потпуно природна, са свим њеним врлинама и манама, а критика је попримила потпуно неприродне размере.

Више о руско-америчким односима
Медијска хистерија се делимично потхрањује и тиме што су и данас у многим западним медијима за њу задужени исти они новинари који су то радили 1990-их. Они и даље посматрају Русију кроз призму свог специфичног искуства, и штавише још чвршће верују у исправност својих погледа захваљујући читавој мрежи контаката успостављених 1990-их. Тако се њихове унутрашње и спољашње побуде међусобно стимулишу и још више утврђују њихова убеђења.
Запад, међутим, и сам губи снагу. Његово војнополитичко и економско вођство подрива се великом брзином, а у тим условима је згодно да се сви страхови усмере на Русију, чак и ако од ње не прети директна опасност. Запад има шта да изгуби (САД могу да изгубе хегемонију, а Европа врло комфоран живот) и зато се боји самосталности Русије.
У вршењу притисака на Русију Запад покушава да примени старе идеолошке шаблоне и све време говори о некаквим различитим вредностима код нас и код њих, а нико нигде не прецизира по чему се толико разликујемо. Уствари они и сами не знају по чему се разликујемо и не верују својим сопственим тврдњама. Једноставно речено, никако не могу да искористе старе антикомунистичке формулације.
Руски текст на сајту „Експерта“.

МРЖЊА ИЗ НАФТАЛИНА

Невиђена бујица антируских наступа у западним медијима током протеклих месеци изазвала је негативне оцене у Русији, али и на самом Западу. Стратегија таквих притисака није се променила од прошлог века, а садашњи напад медијске хистерије везан је за то што Русија иритира Запад својим успесима, тако да је данашња разјарена критика уствари само копија некадашње антикомунистичке реторике против СССР-а.

У вршењу притисака на Русију Запад покушава да примени старе идеолошке шаблоне. Извор: Reuters.
У последњих неколико месеци Запад врши на Русију притисак који није забележен од распада Совјетског Савеза. Кулминација је наступила када се на украјинску кризу надовезало отварање Олимпијаде у Сочију.
Понекад то изгледа врло комично. Сами западни политичари буквално нису избијали са кијевског Мајдана и (како је показало објављено прислушкивање телефонских разговора заменице државног секретара са америчким амбасадором) интензивно су плели мрежу интрига и контактирали са лидерима опозиције која већ увелико није била мирна, а истовремено су амерички сенатори и европски парламентарци регуларно наступали са захтевима да Москва престане са вршењем притисака на Украјину и да одустане од својих империјалистичких амбиција.

Из нафталина су извађени пропагандни шаблони из доба хладног рата и сада се поново користе, али не против Совјетског Савеза као бедема комунизма, него против либерално-капиталистичке Русије.
Комедија је прерасла у фарсу када је постала актуелна тема Олимпијаде. Још пре почетка такмичења потекле су бујице репортажа западних новинара о недовршеним хотелима и другим скандалозним појавама у Сочију. Стицао се утисак да би им изузетно одговарало када би све заиста било у лошем стању и страшно су се нервирали што није било тако. Чак је ухваћен Енглез који је најпре сам ломио нове браве, а затим фотографисао детаље тог „расула“ и постављао фотографије на Интернету. Међутим, отварање Игара је било феноменално, што је по свему судећи код западних новинара изазвало нервни слом.
Западна реторика изгледа као нешто већ виђено. Из нафталина су извађени пропагандни шаблони из доба хладног рата и сада се поново користе, али не против Совјетског Савеза као бедема комунизма, него против либерално-капиталистичке Русије. Социјализам је одавно побеђен, а СССР се одавно распао. Зашто онда Запад поново покушава да створи представу о некаквом непријатељу? Некада је то била принципијелна идеолошка конфронтација између два цивилизацијска модела, а на чему се заснивају садашње супротности? Чиме савремена Русија толико иритира Запад?

По инерцији
Садашње заоштравање односа између Русије и Запада, пре свега САД, умногоме је, наравно, везано за изузетну инертност америчког политичког система. У Русији су људи навикли на нагле промене политичког режима и исто тако нагле заокрете у спољној политици, те им је зато тешко да схвате толику стабилност спољнополитичких модела САД. Такав степен стабилности политичког система могућ је само у земљи која није осетила озбиљне последице светских ратова, нити је доживела револуције и преврате, али која има могућност да активно учествује у преуређивању света, и то у оном правцу који њој изгледа као најразумнији.

Често се каже да САД немају јасну спољну политику. Међутим, одсуство конкретног плана не значи и одсуство става. Став постоји и он се не мења много. Амерички политичари су у суштини већ после Првог светског рата формулисали питања као што је политика према Русији или најприхватљивији (за Америку) облик постојања земаља у Источној Европи. Коначну оквирну конструкцију спољне политике према појединим регионима САД су формулисале после Другог светског рата, и од тада политика Реганове, Клинтонове, Бушове или Обамине администрације варира само у задатим оквирима. Генерални правац и размере тог варирања се не мењају.

2013. година и препород нормалне дипломатије 
Може се рећи да се у септембру 2013. завршила једна епоха, епоха идеолошке самовоље победника у Хладном рату. Од 1990-их је престало посредништво у конфликтима широм света, и уместо тога „лоши момци“ су просто кажњавани у мање-више насилним процесима са унапред познатим исходом. Крај једнополарног света означава да ће договарање са „отвореним финалом“ поново постати неопходно.
Политику „одвраћања“ Русије у главним цртама је формулисао амерички дипломата Џорџ Кенан почетком 1946. Занимљиво је да сам Кенан, као и многи други амерички политичари, није веровао у одрживост комунистичког СССР-а и идеолошку конфронтацију је доживљавао углавном као врло ефикасан инструмент за деловање на сопствене бираче (трка у наоружању у САД реализована је за новац пореских обвезника које је најпре требало убедити у озбиљност комунистичке опасности). Кенан је и царску и бољшевичку Русију третирао као „заостало варварско друштво, а њене владаре као људе који су мотивисани традиционалним инстинктом самоуништења и који се увек изолују од спољног света. Он их је доживљавао као аутократе које се труде да успоставе мир само путем исцрпљујуће смртоносне борбе до потпуног уништења противника.“

„Смисао његове тезе“, писао је касније изванредни британски историчар Ерик Хобзбаум, „састојао се у томе да су САД као једина сила која може да се супротстави СССР-у обавезне да сузбијају његово напредовање уз помоћ исто тако бескомпромисне конфронтације“.
Један од праваца те бескомпромисне конфронтације односио се и на стварање антируски настројених земаља у „тампон зони“ између Русије и Западне Европе, тј. у Источној Европи. Данас мало ко обраћа пажњу на чињеницу да је територија Аустроугарске империје после Првог светског рата „исецкана“ на ситне државе са националистичким владама управо на инсистирање америчког председника Вудроа Вилсона (Велика Британија и Француска су биле против). Тај процес уопште није био толико природан, упркос устаљеном мишљењу у тим земљама. „На месту хабзбуршке империје створене су нове државе-нације са надом (која се обистинила) да ће савезници из табора победника радије изабрати своју државу и нацију него ризике бољшевичке револуције. И заиста, када су бољшевици позвали народе да склопе мир и затим објавили тајне споразуме из којих се види како су савезници поделили Европу, прва реакција Запада било је објављивање ‘Четрнаест тачака’ председника Вилсона. Он је играо на националистичку карту против Лењиновог интернационализма. Зона малих држава-нација имала је за циљ да створи својеврстан појас у виду карантина против ‘црвеног вируса’“, пише Хобзбаум.

Русија поново опасна
У Русији се после распада Совјетског Савеза прилично дуго веровало да је конфронтација са Западом заувек окончана с обзиром на колапс комунизма и њен прелазак у табор капиталистичких земаља. За време Бориса Јељцина Русија је пуцала по свим шавовима и бацала своје карте једну за другом. Таква Русија се допадала Западу и у то време нико није марио ни за непоштовање људских права, ни за проневере високих функционера. Запад је инсистирао на томе да Русија постепено препусти своје ресурсе њему и да се претвори у „нормалну европску државу“, можда и путем даље поделе на ситније делове (ЦИА још увек сваке године објављује прогнозе о распаду Русије на шест делова).
Амерички политичари су у суштини већ после Првог светског рата формулисали питања као што је политика према Русији или најприхватљивији (за Америку) облик постојања земаља у Источној Европи.

Проблеми су почели када је 2002. постало јасно да је Русија престала да се расипа и да се, напротив, поново сабира (две године после доласка Владимира Путина на власт Русија је одбила да се интегрише са деловима Европске уније). Тог тренутка је Запад престао да се „умиљава“ и вратио се на стари опробани начин идеолошких притисака.
Више није било могуће оптуживати Русију за приврженост комунизму, те је као полазиште за идеолошки напад изабран „ниво демократије“. Друго објашњење опасности која прети од стране Русије формулисано је као њена тежња за обнављањем империје.
Те нове формулације су изабране као замена за некадашњу борбу против комунистичке опасности. САД су почеле да их користе као универзални принцип за мешање у унутрашње ствари оних држава које се не уклапају у њихову слику света. Упад у Ирак, растурање Ливије, покушај уништења Сирије – све је то праћено демонизацијом легитимних власти поменутих држава, и све то показује да САД примењују један исти модел према различитим земљама.

Стихијска демонизација
Међутим, када је у питању Русија, данас смо сведоци потпуно друкчијег феномена. У питању је стихијска демонизација. Многи стручњаци за међународне односе (како руски, тако и западни) наглашавају да садашња кампања медијске демонизације Русије у целини, и конкретно Владимира Путина, није могла бити организована из једног центра. Пред нама је сложени комплекс многих фактора.
Пре свега, Јељцинова Русија је на Западу доживљавана као продор у правцу слободе. То је посебно било карактеристично за младе политикологе и новинаре. При томе је игнорисана далеко сложенија суштина процеса, са свим његовим позитивним и негативним странама. Многе појаве због којих се данас критикује Русија постојале су у Јељциново време, и то у још већој мери, али су тада игнорисане. Са друге стране, обнављање државности и самосталности за време Владимира Путина посматра се искључиво кроз призму одбацивања ранијег курса, и поред тога што се садашњи курс умногоме надовезује на претходни (на пример, у економији).

Парадоксално је што се Русија не критикује због стања у коме се сада налази, него због њених некадашњих илузија и разочарања, тј. због онога што је чинила док су је сви хвалили. Јасно је да садашња Русија није идеална, али се свакако не може рећи ни да се по било чему радикално разликује од многих савремених развијених земаља или земаља у развоју. Русија је уствари потпуно природна, са свим њеним врлинама и манама, а критика је попримила потпуно неприродне размере.

Више о руско-америчким односима
Медијска хистерија се делимично потхрањује и тиме што су и данас у многим западним медијима за њу задужени исти они новинари који су то радили 1990-их. Они и даље посматрају Русију кроз призму свог специфичног искуства, и штавише још чвршће верују у исправност својих погледа захваљујући читавој мрежи контаката успостављених 1990-их. Тако се њихове унутрашње и спољашње побуде међусобно стимулишу и још више утврђују њихова убеђења.
Запад, међутим, и сам губи снагу. Његово војнополитичко и економско вођство подрива се великом брзином, а у тим условима је згодно да се сви страхови усмере на Русију, чак и ако од ње не прети директна опасност. Запад има шта да изгуби (САД могу да изгубе хегемонију, а Европа врло комфоран живот) и зато се боји самосталности Русије.
У вршењу притисака на Русију Запад покушава да примени старе идеолошке шаблоне и све време говори о некаквим различитим вредностима код нас и код њих, а нико нигде не прецизира по чему се толико разликујемо. Уствари они и сами не знају по чему се разликујемо и не верују својим сопственим тврдњама. Једноставно речено, никако не могу да искористе старе антикомунистичке формулације.
Руски текст на сајту „Експерта“.

ОСНОВНА НАЧЕЛА КОЈА ОДЛУЧУЈУ О ИСХОДУ ИЗБОРА И СУДБИНИ НАРОДА!

ОСНОВНА НАЧЕЛА КОЈА ОДЛУЧУЈУ О ИСХОДУ ИЗБОРА И СУДБИНИ НАРОДА!

ДОКАЖИ СЕ БОЉИМ ПА ОНДА КРИТИКУЈ

ДОКАЖИ СЕ БOЉИМ, СА КОНКРЕТНИМ РЕЗУЛТАТИМА, ОД ОНИХ КОЈЕ БИ ДА КРИТИКУЈЕШ КАКО БИ МОГАО БИТИ ВЕРОДОСТОЈАН! А ДА БИ ТО МОГАО BITI МОРАШ ПРВО ОСВОЈИТИ ВЛАСТ СВОЈИМ КОНКРЕТНИМ ПРОГРАМИМА(А НЕ НАМЕРАМА), КОНКРЕТНИМ РЕЗУЛТАТИМА А НЕ ГОЛИМ БЕЗ ПОКРИЋА ОБЕЋАЊИМА, ДОКОНИМ И НЕПРОВЕРЉИВИМ ПОЛЕМИКАМА, КРИТИКАМА КОЈЕ РАЗБИЈАЈУ ЈЕДИНСТВО БЕЗ КОЈЕГ НЕМА СЛОГЕ А СВИ МИ ЗНАМО ДА БЕЗ СЛОГЕ НЕМА НИ ПОБЕДЕ НАД ОКУПАТОРИМА. КО РАДИ ПРОТИВ СЛОГЕ, РАДИ ОКУПАТОРУ НА РУКЕ А ПРОТИВ ИНТЕРЕСА СВОГА НАРОДА. ТО ЈЕ ЧИЊЕНИЦА И ПО ТОМ ПИТАЊУ НЕМА ДИЛЕМЕ (СССС)  А ДА БИ МОГАО ДОКАЗАТИ ДА СИ БОЉИ ОД ДРУГИХ И ОНИХ ИСТОРИЈСКИХ ПРЕДХОДНИКА, КОЈИ СУ ЗА РАЗЛИКУ ОД ТЕБЕ ДОКАЗАЛИ ДА СУ СПОСОБНИЈИ ОД ТЕБЕ ЈЕР СУ УСПЕЛИ БИТИ ВЛАСТ ШТО СЕ НЕ МОЖЕ РЕЋИ И ЗА ТЕБЕ А СТИМ СУ И ДОКАЗАЛИ ДА СУ БОЉИ ЈЕР СУ УСПЕЛИ ТО ШТО ТИ ЈОШ НИСИ УСПЕО ДА ПОСТИГНЕШ. ДА БИ ТИ ТО ПОСТИГАО МОРА ТИ НАРОД ВЕРОВАТИ А ДА БИ ТИ НАРОД ВЕРОВАО ДА СИ БОЉИ МОРАШ ТО PRVO СВОЈОМ СПОСОБНОСТЋУ ДОКАЗАТИ СТИМ ШТО БИ ОСВОЈИО ВЛАСТ. А ТО НЕЋЕШ МОЋИ СВОЈИМ КОНТРОВЕРЗАМА, НЕПРОВЕРЕНИМ ПОЛЕМИКАМА СТВАРАЊЕМ РАЗДОРА ИЗМЕЂУ И ОНАКО ОД СВЕГА УМОРНОГ НАРОДА. САМО КОРЕКТНИМ ПОНАШАЊЕМ И КОНКРЕТНИМ РЕЗУЛТАТИМА ЋЕШ ОСВОЈИТИ ПОВЕРЕЊЕ НАРОДА ТЕ ЋЕ ТИ ТАКО ВЛАДАВИНА НА ДУЖЕ СТАЗЕ, ОД НАРОДА БИТИ ЗАГАРАНТОВАНА! LAKO JE NABRAJATI СВОМ СУПАРНИКУ ONO ŠTO NIJE DOBRO УЧИНИО ALI TO NIJE НИ ИЗБЛИЗА DOKAZ DA СИ НИТИ ДА ЋЕШ БИТИ БОЉИ КАД ТИ СЕ УКАЖЕ ПРИЛИКА. САМО АПСОЛУТНА ИСКРЕНОСТ И КАРАКТЕРНА КОРЕКТНОСТ БИ МОГЛА УЈЕДИНИТИ ВЕЋИНСКИ ДЕО НАРОДА, ПОКРЕНУТИ НЕБИРАЧЕ НА ИЗБОРЕ ДА ГЛАСАЈУ ПО СВОМ НАХОЂЕЊУ И ОДЛУЧЕ ИСХОД ИЗБОРА У СВОЈУ КОРИСТ БИРАЈУЋИ ИСКРЕНЕ СПОСОБНЕ И КОРЕКТНЕ ОСОБЕ ЗА СВОЈЕ ПРЕДСТАВНИКЕ У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ. СВАЂАЛИЦАМА НЕЋЕ НИКАД ПОЋИ ЗА РУКОМ УЈЕДИНИТИ НАРОД, НИТ ЋЕ ИКАД СТИМ МОЋИ ОЧУВАТИ ДРЖАВУ А КАМОЛИ ЈЕ УЧВРСТИТИ. НАРОД ЈЕ СИТ ПРАЗНИХ ОБЕЋАЊА ПОГОТОВО ПОПУТ ОВЕ ПОСЛЕДЊЕ ПРЕВАРЕ СА ЛАЖНИМ ОБЕЋАЊЕМ; СВЕ ПОНИШТИТИ ШТО ЈЕ ТАДИЋЕВ РЕЖИМ УГОВОРИО ПА ПО ДОЛАСКУ НА ВЛАСТ СВЕ РАДИТИ ПО ТАДИЋЕВИМ СМЕРНИЦАМА “ЕВРОПА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ” – ЗА ТАКО НЕШТО НИЈЕ ТРЕБАЛО ТРОШИТИ НИ ВРЕМЕ НИ НОВАЦ. НИТИ ТО ТРЕБА САД ЧИНИТИ УКОЛИКО НЕ НАМЕРАВАТЕ СВОЈ ГЛАС ДАТИ ОНИМА КОЈИ ЈОШ НИСУ ИМАЛИ ПРИЛИКЕ ДА ДОКАЖУ ШТА ЗНАЈУ А ШТА НЕ, ДАЛИ СУ БОЉИ ИЛИ ЛОШИЈИ ОД ОНИХ КОЈИ СУ СЕ ДО САДА ДОКАЗАЛИ ДА СУ ИЗ ДАНА У ДАН СВЕ ЛОШИЈИ. СВАКОМ ЈЕ ЈАСНО ДА ТО ТАКО НЕ МОЖЕ У НЕДОГЛЕД ИЋИ А ДА НЕ ДОЂЕ ДО СВЕОПШТЕ КАТАСТРОФЕ! АКО ВАМ ЈЕ ОВАКО КАКО ЈЕ СВЕ ДОБРО И НЕ ЖЕЛИТЕ НИШТА ДА ПРОМЕНЕТЕ ОДНОСНО ЖЕЛИТЕ ДА СВЕ ОСТАНЕ КАО ШТО ЈЕ ТО И ДО САДА БИЛО ОНДА МОЖЕТЕ ОСТАТИ КОД КУЋЕ А АКО НИСТЕ ЗАДОВОЉНИ ДОСАДАШЊИМ РАДОМ ПОСЛАНИКА И ВЛАДЕ ОНДА ТО МОРАТЕ ПРОМЕНУТИ А ТО НЕЋЕТЕ МОЋИ НЕУЧЕСТВОВАЈУЋИ НА ИЗБОРИМА, ОДНОСНО ОСТАЈУЋИ КУЋИ. ИЗАЂИТЕ НА ИЗБОРЕ И ПОМРСИТЕ СВИМА КОНЦЕ, САМО ТАКО МОГУ ОСЕТИТИ СНАГУ НАРОДА И САМО ИЗЛАСКОМ НА ИЗБОРЕ МОЖЕ СЕ ЛЕГАЛНИМ ПУТЕМ БАРЕМ ПРУЖИТИ ПРИЛИКА ДА ДОЂЕ ДО ПРОМЕНА.

ТО НЕ ЗНАЧИ ДА ЗАГОВАРАМ НЕКРИТИЧНОСТ, НЕ НАПРОТИВ, ТРЕБА БИТИ КРИТИЧАН АЛИ МЕТОДАМА КОЈЕ ВОДЕ И ДО УСПЕХА А ТО БИ ПО МОЈЕМ МИШЉЕЊУ БИЛО ТАДА КАД БИ СЕ САМО НАБРОЈИЛО ТО ШТА БИ СЕ ДРУГАЧИЈЕ УРАДИЛО ПА НЕКА ГЛАСАЧ ОДЛУЧИ ЗАШТА, ЗА КОГА И ЗА КОЈИ КОНКРЕТНИ ПРОГРАМ ДА СЕ ОПРЕДЕЛИ.

Душан Нонковић

UKRAINA: die vom Westen bezahlte TERORISTEN schießen und töteten 11 unbewaffneten Polizisten – Odzapada plaćeni teroristi pucali i ubili 11 nenaoružanih policajaca

AntoNela Mars mit Biljana Djorovic und 17 weiteren Personen
UKRAINA: die vom Westen bezahlte TERORISTEN schießen und töteten 11 unbewaffneten Polizisten: und alles eskaliert im Moment, als Janukovitch die verhaftete Demonstrante frei gelassen hat und den Frieden mit der Oposition abgeschloßen hat (nach Klitschkos- Besuch der Kanzlerin Merkel)! LIVE-STREAMING!…

http://srbin.info/2014/02/19/ukrajina-zapad-rusija-se-ne-brani-bez-ukrajine-po-svaku

Бојева муниција је дошла на ред у часу када је шеф државе испунио кључни захтев демонстраната и амнестирао све ухапшене учеснике протеста, без обзира на њихове…
srbin.info

ODGOVOR ALBANCIMA I BOŠNJACIMA – HLADAN TUŠ

https://www.youtube.com/watch?v=35ZppxueMGA

БАРАКЕ СУ СРПСКА СУДБИНА

 

БАРАКЕ СУ СРПСКА СУДБИНА

Комнен Коља Сератлић

Овај текст посвећујем свима онима који неће изаћи на изборе, или Ако изађу да гласају за себе, односно на листићу упишу своја имана и тако ће више од 60 посто удружених Срба победити на изборима.

Писмо пријатељу

Драги пријатељу,
Мили мој пријатељу,
Драги мој непознати пријатељу,
Querido amigo,
Sher Amy,
Дарагој мој,
Миљенкаја маја

„Откујете ми ланце, окове скините,
Тешко је и болно жељезо носити.
Дајте ми слободу, жељену слободу,
Ја ћу вас научити да је волите“.

Пишем Ти из једног Фрушкогорског кућерка, са те Српске Свете Горе, дакле из Србије, за коју песник каже: „Србијо, судба прека тебе гони. Спутана су уста пророцима твојим, а слободна реч је магарцима дана“. Пишем Ти већ пету годину о свему и свачеми, посебно о баракама. Многи догађаји су застарјели, а новима нема броја.

Ко зна гдје се налазиш. Можда си на барикадама где те на нишану држе немачки и хрватски фашисти, или те са њих прогоне српски жандарми; можда си на далекој Суматри, на Аљасци, на југу Африке, Огњеној земљи, Сибиру, Северном полу, Гандеру, на Монмартру, у Хашком казамату; можда гледаш утакмицу Барселона-Реал, или прљаво симулирање тенисера у Лондону; можда си у некој бившој југорепублици, данас новим државетинама; можда пловиш морима и океанима; можда си ми ближњи комшија, можда се кревељиш, скачеш, млатараш рукама и језиком збо кандидауре за члана Цекаја ЕУ; можда си се укључио у прљаву предизборну кампању; можда милујеш телад, идеш по њивама, чупкаш озиму пшеницу, или хваташ кокошке по сеоским двориштима; можда се удвараш једнј војвођанској лапрдачи која хоће да од преостале Србије направи федерацију; можда…

Знам да је велика моралана одговорност писати писмо, посебно када се наводе имена. Ради потомства и због још једног разлога, којег не смем написати, нећу споменути ниједно. Бојим се да ћеш ми замерити, можда ћеш се чак и наљутити, а ја бих желео да Ти ово писмо да мало наде.

Желим, дарагој мој, истине ради, да Те подсетим. У последњих пет година, написао сам седам писама: једном министру спољних послова Србије, односно сада НАТО представнику у Србији, Председнику Србије, једном професору-академику, једном министру унутрашњих послова Србије, министру спољних послова Турске, једном познатом аналитичару и последње шефу партје, који ће политичку каријеру ипак завршити на стиропору. Имао сам дуплу част: писма су објављена и нико ми није одговорио. Ипак, морам признати, мало ми је жао што ми професор и аналитичар нису одговорили, не ради сујете, већ ради њих самих. Вероватно су и они, као и политичари, у себи рекли: „Пусти будалу нека пише“. На ово писмо, пријатељу, немаш обавезу да одговориш.

Такође, желим да се извиним што Ти ово писмо нисам раније послао, јер сам га почео писати још 2007 године. Стално сам нешто ишчекивао, посебно у 2010 години. Тако сам чекао да прође један митинг на коме је најављена велика производња стиропора. Никада ми нећеш поверовати, очекивао сам, негде у дубини душе, сањао, јер сам склон сновима, да ће народ (ех, тај народ) почистити са говорнице ону групицу Прелетача, Европејаца, Империјалаца, Јуловаца и кренути на разне Бастиље. Рећи ћеш, народ је дошао да слуша спаситеље и да се са великм задовољством мирно разиђе, а не да их почисти. Прекорићеш ме, како се усуђујем да јавно говорим, да би то друштво, „мало али одабрано“, требало уклонити. Пријатељу, много сам уврнут човек, морам да Ти поновим да су опаснији (изврши анализу садржаја њихових проимпријиних и пројевропских говора и изјава) од садашњих владара, са Вођом на челу. Да су се моји снови остварили, писмо бих спалио.

Поново заборавих на писмо, због трагедије на Блиском Истоку. Очекујем, пријатељу, пад Имерије зла, која од када постоји, дојури на коњици (сада су неки други коњи и други Индијанци), са трубама, ту,ту,ту,ту, побију, спале, опљачкају, а све под девизом да Вашингтон „треба да буде главни лидер на терену, као и то колико брзо ситуација може да се промени под његовим корацима”, како изјави она у чијем презимену има дренови клин и која јавно каже кога треба убити, односно ко има право на живот, а ко нема. Наредила је да либијски Вођа нема право да живи.

Пишем Ти, Sher Amy, због тога што Србији и српском народу изгледа нема више помоћи. Срби су једини народ у Јевропи коме прети потпуни нестанак са историјског простора људске цивилизације. Платили су у крви све своје огромне заблуде: Пијемонт, југословенство, братство и једниство, космополитизам (Срби су једини говорили: „није важно ко је које нације“), комунизам (који и данас траје као ратно стање, јер Србија није ослобођена након Другог светског рата), посткомунизам, досизам, дакле ИЗАМ, који ће остати запамћен као најсуровији. Надам се да си све прочитао, видео, доживео, тако да нам је туга заједничка.

Оваква трагедија: политичка, економска, културна, морална, српски народа није задесила, како рекох, од памтивијека. Мили мој пријатељу, осим наведеног безнађа, немој никада заборавити да је западни комшија Србима приређивао незапамћене баханалије и починио три геноцида. Не осврћи се на срамно понашање садашње политичке „елите“, што их поново називају браћом, што им се дневно извињавају и зликовцима опраштају. Молим Те, немој никада ни та извињења заборавити.

Ако си негдје далеко, дарагој мој, можда и не знаш шта се све догађало и догађа са Косметом: све је превара, фарса, односно лакрдија, лапрдање, „Косово је Србија“, седање за сто са дилерима дроге, убицама, кољачима и вадитељима органа српским мученицима, који неће разговарати о статусу фантомске државе Косово, што је знало и последње дете у Србији, Срби гину на северу Космета, МС Неправде, срамна Бриселска резолуција, стубови спољне политике, стратешки односи чак са Лихенштајном, понашање антисрпске дипломатије. Осионо понашање министра спољних послова, који је патолошки умислио да је једини геније у свету који би требало да председава ОУН, који за незапамћену играрију и пилотирање око Космета и утрошене милионе Евра пореских обвезника, каже да је генијално дипломатско дело Косово са фус нотом. С обзиром на то да је генијални сваштар, сада постаде и велики експерт за тенис. Отићи ће Он и у неку Клинику да се бави хирургијом.

И у овом тексту (извињавам се миљенкаја), желим да поновим и поставим кључно питање, питање идентитета. Ко смо ми Срби. Да ли настављамо да живимо у несрећи, јер смо од ње рођени. Да ли ће се Авала звати Авала. Да ли ће се Морава звати Морава. Чија је оно долина. Чији је Космет. Чија ће бити Рашка област. Чија је Војводина. Ко су били наши очеви и наше мајке. Чега се сећамо. Коме законски припада ова земља и њени плодови и зашто толико мали број има толико много, а толико бројни тако мало. Коме би Срби требало да се моле. Богу јединоме, лутајућим Европским циркузантима или домаћим „мангупима“. Паметни људи су говорили у разним историјским променама и превирањима: „Мангупи ће нам доћи главе“.

Извештај Швајцарца о српским мученицима, – продаји људских органа, властодршци не схватају као огромну шамарчину, јер је знао да су поседовали документацију, доказе, али су ћутали (чак су наговорили једну женску сподобу да шамара несрећнике и то, гле симболике, на Пашићевом Тргу, који су тражили истину о несталим) и грлили се са терористима, убицама, разбојницима, наркодилерима, водили преговоре са њима, као и са посредницима на Космету, посебно са оним болесником – Французом, који је из хеликоптера надгледао спаљивање српских православних светиња, није бирао речи мржње и псовачине по новинару који га је питао о продаји људских органа (након тог догађаја – сатанизације новинара – наши „елитисти“ су га примали и одлазили му на поклоњење у Париз). Како то, дарагој мој, да баш за време посете Империји, српски Нес поручи, да продаја органа српских мученика – извештај Швајцарца – није проблем Србије и српског народа, већ свеколиког човечанства (проблем пада у воду када се интернационализује). То потврди и један Енглез (ти су нам Енглези много зла нанели), к томе научник, чије „мудролије“: „да вађење и продаја органа није само српско питање, већ светско“, пренесе и то у Дневнику, Јавна ТВ 1.

Због догађања у Рашкој области сви у Београду дрхте од једног муслиманског разгоропађеног србомрсца, који у џамији пева: „Плови патка плови гуска Рашка област већ је турска“. Држи говоре, грми, преноси ставове и пријетње са Босфора и из Сарајева, Србија га, како изјави високи српски званичник, „уважава као политички фактор у Санџаку“, а Стиропорац се са њим грли и нешто му обећава, уместо да је већ давно обојица ухапшени и осуђен на доживотну робију. Тај амбасадор Турске у Рашкој области (службено именован у Анкари), утисну своје поруке и ставове у Утиску недеље, и саговорницима и Утискачици и свима нама. Његов агбаб, комшија и вјечити министар, каже да он само економски лоше делује, „да држава не треба да реагује ни нагло ни исхитрено“. Шеитан један. Турци владају Рашком облашћу и не само Рашком, већ целим Балканом. Можда ниси приметила, миљенкаја маја, био нам је у неслужбеној посети Турчин да мири Алије и Кучук Алије, Турчин који је рекао да је дошао на кању: „Ми смо Османлије долазили на коњима и доносили просперитет и културу народима, које смо набијали на колац („Крцну колац неколико пута“, Андрић), узимали данак у крви.

У Војводини влада мрак и трагедија слична оном познатом Новосдаксом покољу, а ова врста „статутарног покоља“ се уклапа у најмрачније странице наше блиске прошлости (нико се од „елитиста“ војвођанских не поклони жртвама на годишњици тог бестијалног дивљања, убијања, бацања под лед, чак их није коснуло сведочење једног од мађарских џелата те 1941. г.: „пси су још десет дана заударали на несахрањене лешеве“). Нису они свесни да се сличне баханалије могу поновити. Једино се уздам у Бога да Србима да макар иста права као националним мањинама. Нико не сме да завири у клиничку слику вођа аутономаша и оног санкаџије – цртача мапа, посебно његове мале мачкице, која, како Ти написах, тражи државу Војводини и федерацију са Србијом. Имамо и нову нацију Војвођанин, представништва Војводине у иностранству. Ти аутономашки мешетари, у вези Закона о реституцији, плачу за фашистима и њихивим наследницима.

На Југу Србије Шиптари и Шиптарке коло воде, порађају се у Врању, Нишу, како би и те делове једнога дана отели, а њихов представник у Парламенту се понаша као прави кабадахија. Све што изговори је оптужба на рачун српског народа, износи ноторне лажи, пријети (онај пуковник Словенац, што га задужи Европа да прати понашање Срба, како би требало да се владају и у тоалету, и што болује од рушилачке маније, воли да руши СПЦ, његов је директни ментор). Говори тог шиптарског парламентарца са Југа Србије су увод у отцјепљење и тог деле Србије. Стварање велике Албаније прошири ће се и по несрећним планинским селима Србије из којих су побегле Српкиње, а момци остали нежење. Пројектанти за све нађу решење. Доводе им девојке из Албаније. Бракови ничу као печурке. Рађају се млади албански ратници. Унесрећена Ц. Гора имаће површину Цетиња и ближе околине. Знам да ми ово нећеш поверовати: то је сасвим довољна површина за онај двојац стриропорац и владара Ц. Г. и брда званог Бритва, да пију рујно вино и једу његушку пршуту.

О Београду шта да Ти пишем, querido amigo, у њему су антсрпске масмедијске куће и најгоре правосуђе на свету, што му даје посебну карактеристику (у малој Србији се моментално води 5 милиона судских процеса, што значи да је свеколика одрасла популација на суду). Приређују се разне баханалије на сплавовима, затим геј параде, а уз коло које воде оне разгоропађене несрећнице НО и шпијуни из целог света, цветају корупција, убиства, дневне пљачке: банака, пошта, продавница, станова, лудачке погибељне вожње пијаница и наркомана. Он је изразити пример антисрпаког града. Ако долазиш понекад из иностранства, молим Те пријатељу, заобиђи тај град.

У једну реч, Србију су растурили лутајући циркузанти из старе уседелице Јевропе и Империје зла, а извршиоци су домаћи учесници тајних политичких операција (ТПО). Нисам изненађен, као ни Ти, миљенкаја маја (то је на овим просторима од пантивијека чак нормално), да су политичари улетели у те ТПО и Специјални рат, да су се претворили у стуб од соли и срама, али трагедија је понашање, нажалост, не тако малог броја, тзв. стваралачке интелигенције. Милије им је да опљуну по српском народу (филм, позориште, ТВ серијали, емисије), него хлеба да се наједу. Патриотизам сматрају „срамном српском особином“. Згазиће оца, мајку, брата, сестру, властито дете, а тек рођену Србију, само да одиграју неку улогу, отпевају, сниме „пројекат“, у разним фармама, дворовима, гранд парадама, цвета трулеж и смрад, који растаче српско национално биће, а све због пројектаната, њихових крвавих, прљавих долара и евра, који су постали обична папирчина. Те актере, о којима се пише на првим страницама масмедија и слика голе, развратне, који се паре на отвореној сцени, пљују, туку, у Србији све више и више обожавају и називају српским иконама. Да ли можеш замислити, пријатељу мој, да неке кафанске арлаукаче, наногњаче, многи Срби називају иконома. Ето колико знају шта је икона.

О валдарима Србије да Ти пишем, дарагој мој, писмо би износило хиљаде страница. Морал су бацили под задњицу, не стиде се, не сраме се, а сви изигравају, опонашају – неко највећег сина југословенских народа и народности, неко онога што га убише у Хагу, а неко онога што га мучки убише, и то, како су нам саопштили, на прагу Владе.

Како ово писмо има један једини циљ, који предстоји, само ћу налукнути пар ствари. Због њих, који нас покрадоше, због глади, због понижења, а посебно због Вође, који се, да парафразирам једног умног Француза, понаша као господар тако што је силу претворио у право, а послушност у дужност, због његових трабаната, његове владе, његових медија, његове економије, културе, његове спољне политике, његове дипломатије, сви смо престали да се међусобно нормално односимо, разговарамо, понашамо. О том синдрому, писао је један познати немачки философ након окончања Другог светског рата: „Немцима ће бити потребно много година да између себе почну нормално да комуницирају, разговарају“. Колико ће тек Србима бити потребно година, ако преживе. Политички „елитисти“ Србије су прваци и у Региону и у Европи по томе колико су пута прекршили Устав и слагали овај народ. Хапсе. Све ће нас похапсити. Народ, драги пријатељу, све то толерише, што потврђује ону већ познату тезу: „Да је толерисање друштвено допуштени облик мржње“.

Не могу, а да Ти не напишем, мили мој пријатељу, да ће поделе, које финансирају и креирају Енглеска, Империја и Бриселска администрација, на четнике и партизане, првосрбијанце, другосрбијанце, осмосрбијанце, европљне, русофиле, међупартијске и др., односно стално свађање Срба, трајати (ако не остваримо оно због чега Ти све ово пишем) још најмање 50 година. Пројектанти користе немаштину, политичку некултуру, унесрећену младеж Србије, примитзивизам на сваком кораку, од сељака, радника до интелектуалаца.

Драги пријарељу, како Србија нема државу, већ њих двадесетак, с ВОЂОМ на челу, мислим да би у Војводини, где има више од 900 000 хектара у парлогу, требало изградити бараке. Годинама сам писао да се отпадници, свака врста пошасти, може уклонити само петогодишњом диктатуром, са 10 просвећених цивила на челу, а онда успоставити Парламент, партије итд. Све данас модерне државе, да их не набрајам, произашле су из диктатура. Угледни књижевници, хуманисти, учењаци у ЛА, су ме уверавали да нису постојали начини да се државе (Чиле, Аргентина; Бразил…) реше вагабунда, осим диктатуром.

Морам да Ти се пожалим да ме у једном листу „изгрди“ (и не само моју маленкост) познаник и један врсни економиста ове земље: “Кокетирање са апсолутизмом је још један у низу промашаја малограђанске српске интелигенције…треба да ојачамо законе и грађанске институције… треба са политичарима то и то, са овима и онима то и то, само поштени људи на власти…залажем се за просвећени апсолутизам закона…“

Све што је написао, потписијем без остатка, али тај паметни човек није написао ко ће обезбедити све оно што је предложио. Не сумња ваљда да баш нико не зна каква би требало да изгледа нормално уређена држава. Како до такве државе доћи, питање је свих питања. Ако неко мисли да ће се то десити партитократијском борбом, или како то неко назива демократијом, онда тај о кретањима у друштву и о држави, нема појма.

Драги мој непознати пријатељу, ето ја одустајем од диктатуре у трајању од 5 година, са 10 просвећених цивила на челу, јер нема ко да је изведе. Није случајно што су Империја и Јевропа уништили српску војску. С обзиром на то да Ти пишем у поверењу, предлажем бараке. Знам да ћеш се одмах упитати: кога тај луди човок хоће да стрпа у бараке.

Ево, querido amigo, како би то требало да изгледа, а све да буде, по јевропски, транспарентно и хумано (редослед барака није битан):

Барака бр 1:

За водитеље и водитељице ТВ канала, не све, већ оне неписмене, неваспитане, дрске и добро плаћене. Једино би требало изоставити Утискачицу. Њена улога би била да свако вече долази у ту бараку, да колегама и колегиницама утиска, односно приређује утисак, а гледаоци, гласачи за најбољи утисак, звали би из других барака. Након десетак утискања, Утискачица би укинула емисију. Водитељска је „елита“ око ње. Не могу они да слушају када неко замуцкује. Ако, драги пријатељу, мислиш да је ово нехумано, онда Те уверавам да нико ништа није предузео већ годинама да спаси Србију од Утискачице. Ставила је под џупу (подсукња исплетена од вуне) комплетну Србију, а они јадници долазе као овчице да им утиска. Има и оних који се често појављују, који је моле да се појаве, како би „неуком“ народу пренели своје генијалне мисли, односно мисли ментора и финансијера, те демантовали неке своје криминалне поетупке. У току дана, водитељи и водитељице морали би да приређују своје емисије из сата у сат, да причају глупости, јер причање глупости у овој земљи није кажњиво. С обзиром на то да ће у баракама бити врхунска храна, хигијена, апартмански смештај, морају се трудити да то зараде и оправдају.

Барак бр 2:

Намењена је за власнике и уреднике разних петпарачких листова, часописа, недељника (о часним изузецима, који и поред информативног мрака постоје, овде није реч). Они су измислили два начина како да се богате, осим наравно финансијера који су их основали. Најбоље текстове и вести не плаћају, а неке и то понекоме, објављују за велике паре. Плаћају их углавном они по којима, с времена на вријеме, испале неку стрелицу. Е, није него. Њима бих, као највећу казну, одредио да им сваки дан и ноћ, држе предавања и да их васпитавају она двојица средњешколаца: главни у Јавном сервису ТВ куће и оног листа који наводно доноси новости, о коме се распредало, али брзо утихнуло, да је чинио неке финансијске вратоломије. Као генијални прелетачи, надам се да би своје „ученике“ убедили да прелете на страну народа. Нормално, и њима би биле одузете све привилегије и они би становали у барци. Стражу би чувао онај што у презимену има „жарко“, а који нема појма у ком и каквом „Времену“ живи.

Барака бр3:

Предвиђена је за Досове дипломате и торјицу шефова: оног свиленог у крокодилској кожи, те двојицу који имају имена крвних непријатеља оваца и неизоставно све чланове Форума за међународне односе Европског покрета Србије. Е, ова барака највише мука задаје. Она би убрзо била затворена. Ни кордон полиције ( а у баракама нема полиције) не би могао да их заштити од међусобног истребљења и специјалаца из иностранства, који не би дозволили да открију пунктове и резиндетуре. Оне најзначајније, вероватно би спесцијалци отели и одвели. Прво вече предвиђено је да их едукујемо како да се заштите. Нажалост, они то не би послушали, посебно чланови Форума, који су толико зла нанијели кадрујући у дипломатији и у креирању антисрпске спољне политике, да су се већ одавно морали огласити из једне друге институције.

Барака бр. 4:

Ова барака је специјална, односно била би по свему специјална. У тој барци ће доживотно да живе и ужавју оне јахачице апокалипсе, оне што изигравају хуманитарне НО, што у сваком погледу шамарају српски народ. Оне су убедљиво највише радиле и допринеле да се српски народ углиби. Уморне су и исцрпљене, лоше изгледају, зна се ко их је добро цедио и исцедио, ред је да се одморе. За њих су предвиђени и најлуксузнији услови живота, како не би дигли дреку „међународни хумнитарци“. Остаје тајна, ко би им, с времена на време, држао предавања. Пријатељу, ако би пожелео да им одржиш пар предавања, јави се.

Барака бр. 5:
У тој бараци бу били смештен хомосексуалци, педери и лезбејке. И та барака би била убрзо затворена. Она би послужила као извор финансија. Њих би за велике паре откупили богаташи из иностранства, а то иностранство, пријатељу мој, има пара, просто их расeјава по Србији (ето, онај обавештајац и бивши надри амбасадор Империје рече да је за паљење Скупштине, односно петооктобарску контрареволуцију потрошио само 100 милиона долара). Финансијски би били подмирени расходи за скоро све бараке, а Срби се не би свађали око геј-парада.

Барак бр. 6:

То је изузетно важна барака, барака стваралачке интелигенције: антисрпских глумаца, режисера, писаца, певача и певачица, спортиста. Не, не, молим те пријатељу, не сви, само они који су се добровољно и из интереса увалили у политичко блато. Неки су се толико уживели у политику и антисрпство да су достигл степем мајмунаже. Иза себе остављају некултурну и сваку другу пустош. Када би, недо Бог, Срби овога момента нестали, проналазачи након стотину година, не би нашли ништа што би говорило да је ту живео један народ, народ који је до ових црних времена иза себе оставио врхунску културу и цивилизацију. Не знају они да култура сама по себи може да врати једну потребну визију стварних коинциденција живота, који живимо са политиком и економијом, јер је култура стварана од оних који, такође, чине политику и економију, тј. од свих нас, грађана. Бараком би руководио онај са Мокре горе и Дрвен града. Имао би посебно задужење, да свакодневно приказује антисрпске филмове у којима играју српски глумци, глумице.

Барака бр. 7:

Предвиђена је за чланове секте, зване „Пешћаник“. Они би били једини везани, односно на ногама би имали букагије. Само би јели и пили и као свака секта, једнога дана би нестали.

Барака бр. 8:

Ова барака задаје проблеме. У њој би били надри-професори, надри-лекари, надри-научници, односно сви они који су покуповали дипломе и докторате. Не би више морали да узимају паре за испите, јер им је у бараци све обезбеђено. Њима би држали предавања онај што је пријетио пандемијом и терао несрећнике да се вакцинишу, те одбегли вечни министар здравља, који има велико искуство како се на судбинама свих унесрећених и болесних ствара бизнис. С обзиром на то да су снажне и самосталне личностима, било би им дозвољено да раде шта год хоће. Као што видиш, дарагој мој, у бараци би валдала тзв. затворена демократија. Ту врсту демократије би требало свуда увести, јер она демократија, о којој последњи имбецили причаjу, не постоји. Кажеш, пријатељу, у граду Полису. Знам да се шалиш. Како је могла постојати демократија тамо где је истовремено било на хиљаде робова. То је исто када би неко рекао да је у Србији демократија.

Барака бр.9:

Та барака није девета рупа на свирали већ главна рупа. Она је предвиђена за судије, тужиоце, адвокате, специјалне судије, осим једног малог броја који су остали морални. Сваки дан би била суђења од зоре до мрака. Обавезна је ротација. Једнога дана судија би био странка, оптужени, другога дана адвокат, затим тужилац, а онда поново судија, тужилац и тако би се редовно смењивали. С обзиром на то да не би имали новац, на крају би једни друге осудили на доживотне робије. Замолио бих познату бившу хашку тужитењицу и још неке светске „угледне“ тужиоце и судије да их с времена на време посећују. А, ако би неко од њих изразио жељу да остане у бараци, била би велика почаст. Имали би, као странци, специјални третман.

Барак бр. 10:

Намењена родитељима који су своју децу тапшали по раменима и хвалили када су долазили кући са украденим стварима, да су се тукли, пуцали, разбијали и крали аутомобиле, радње, банке, дрогирал ли се. Гледано социолошки, Србија је крахирала, онога момента када је син дошао и рекао оцу: „Убио сам, украо сам“, а он га је потапшао по рамену и рекао: „Браво сине“. Замилио бих познату тројицу професора да им редовно држе предавања. Ако након два семестра не би дошло до неких видних резултата, те тзв. родитеље требало би распоредити по другим баракама.

Барака бр. 11:

Као хуманиста, наменио сам јој чисто хуманитарни карактер. У њој би били сви пси луталице и њихови ранији власници. Први дан био би наjсрећнији дан за псе, јер би срели своје газде, које су лудо, псећи волели. Контролу би обављале две даме, једна из Србије, а друга (повремено, с обзиром на године) из Француске, којој суде због малверзација (крађе) са новцем којег су дали донатори за псе луталице. У тој бараци су и они који не чисте остатке иза својих љубимаца, по којима се нерећна деца клизају као по снегу. Предвиђена је и једна посета унесрећених које су пси луталице изгризли. Та би барака била наслоњена на бараку број три, како би пси макар мало заштитили њене становнике од специјалаца. Иначе, безбедност, заштита барака, је болна тачка. Неопходно је анагажовање познатих махера за те послове. Боље да то раде него што измишљају, односно чак пишу књиге о својим подвизима, поготово о онима који су отишли у вјечна ловишта. Мртва уста не говоре, а они могу сада да лапрадају ша год хоће.

Барака бр.12:

Та барака, симболичног броја, намењена је за неке „достојанственике“ СПЦ. Избор би урадила Црква, јер добро зна који су превршили меру. Као верник, не бих се мешао ко ће стићи у бараку, али бих организовао серију предавања о односу државе и религије, те односа према Ватикану. Експерти би посебно подвукли да ће СПЦ преживети само на основу парохијалних заједница, које не живе само док траје литургија. Њихова преосвештенства владике морали би да схвате да они не воде литургију. Том приликом се јавља Христос, јер је на челу Цркве Христос. Клерикализам је посебан проблем. То што се данас догађа у Србији, што вршљају европејци и еврослинавци, подоста иде и на душу Цркве. Садашње подјеле и свађе (чак туче) настале су, пре свега, у време изабран патријарха и због односа према Ватикану и папи. Црне лимузине и џипови били би продани на дражби, јер више не би били потеребни. Неукаљани свети оци узели би штап у руке и кренули пешке кроз народ, јер имају право по Уставу, као сваки граћанин, да говоре о свим проблемима у земљи. То право нема Свети Синод. Његова политичка саопштења су клерикализам. Када се један велики руски књижевник вратио из изгнанства у време Перестројке, на конференцији за новинаре рекао „да је Октобарска револуција победила и због тога што је у тадашњој РПЦ владао клерикализам“.

Барака бр.13:

Ова барак, баксузног броја, предвиђена је за самозване аналитичаре, коментаторе, разне истраживаче, цесиде, статистичаре. Њих се толико намножило да је Србија величине Кине, много би било. Велико су зло нанијели и настављају да наносе овој унесрећеној земљи. Њихово вајно описивање економске, политичке и сваке друге каљуге, је истовремено пристајање да се ваљају по тој каљузи за велике паре. Многи су уграђени, успавани. Ментори их пробуде када настану разни проблеми. Пренесу њихове ставове и поново нестану. С обзиром на то да су на ниском интелектуалном и сваком другом нивоу, немогуће их је продати као оне из бараке број пет. Такве ментори по принципу пусте низ воду. Да им ангажујемо предавааче, такође, не би имало смисла, јер би их требало едуковати по програму од основне школе.

Барака бр.14:

Та барака већ одавно постоји. Налази се у центру престоног града. Погодио си, пријатељу, то је САНУ. Сви досадашњи режими, када се ради о САНУ, применили су ову моју идеју баракаричења само на академике. Та највећа мозговна институција једне земље толико је понижавана да је њено присуство занемариво. Западни злотвори, у шеми како да нестане Србија и српски народ, најприје су уништили српску елиту. За очекивати је да се ти паметни људи пробуде и ангажују за спас српског народа, те да се не укључују у прљаве политичке игре, чему су понеки склони, као онај који воли да се ћера.

Барака бр.15:

Када сам размишљао о бракама, посебно сам мислио на руководиоце Државне лутрије, који су покрали и краду најсиромашније слојеве у Србији. Нормално, богати не играју игре на срећу, јер знају да је све намештаљка. Не дозвољавају ручно извлачење, а пре тога пребројавање куглица. Онај руководилац, који се сваки пут смеје када изговара „да је све спремно и да извлачење може да почне“, био би главни у бараци. Лото и Бинго би играли становници других барака. Главни би објашњавао, како може да извуче број који хоће (спсцијални бубањ, који кошта хиљаде евра), да намести да се седмица ЛОТО или супер Бинго не извуку све док не достигну енормну суму, због које несрећни и гладни дадоше последњи динар. То се у жаргону каже – навалачење. Да га не би они из барака линчовали, морали би увести ручно извлачеље, тако да би сваки пут била извучена седмица. До сада се нико у овој земљи није огласио да је добио милионе евра, тј. седмицу. Значи да је Државна лутрија највећи тајкун. Водитељи и водитељице наведених лоповских емисија били би хигијеничари у бараци. Сада су се много разиграли: вриште на сцени, водитељ Бинга стално пријти прстом, а водитељица изиграва девојчицу, кикоће се, арлауче, прича глупости, као и она полугола водитељица која води Лото, фрља се падежима и на крају узвикује: „Нема седмице, али сте одлично играли вечерас“, а уствари играла је она, бубањ и троје руководилаца. У овој барци је смештена болница у којој би били водитељи и водитељице оних разних квизова на ТВ каналима, као за погађање имена неке певачице или певача, који су новчано унесрећили хиљаде сиромаха. Њих нисам могао сместити у посебну бараку, с обзиром на њихово трагичн морално, ментално и физичко стање. У болници ће их посјећивати, а ако треба неговати, представници поште, који су убирали велики део колача и без којих не би могли правити те емисије, крађу.

Барака бр.16:

Становнике ове барака издвајам из бараке бр.2. У њој би били делатници Јавног сервиса ТВ куће Србије, дакле сервиса, како свакодневно рекламирају, којег сам и ја власник. Сваки дан би у тој бараци биле свадбе, приказивалиле би се антисрпске емисије, серије, филмови. Понекада би их посећивао њихов бивши шеф који живи у бараци број два. Зар није хуманије да буду у бараци, а не да недужна зграда поново буде спаљена. Нисмо ми ни убице ни Досови пиромани и багеристи. Предавања би им држао професор и шеф једне пропале партије, који је своједобно именовао главног да води тај Јавни сервис, на тему „Савремени српски издајници и прелатачи“

Барака бр.17:

И ова барака је изузетно значајна. Предвођена је за запослене у социјалном. То легло безобразлука, нанело је огромну штету овом напаћеном народу. Та барака би имала шалтере. Сваки дан би чекали редове од јутра до мрака, а на шалтерима би радиле оне незналице, који сада раде на шалтерима – роћаци и пријатељи владајућих партија, посебно партије онога што у презимену крака. С обзиром на то да више није министар здравља, онај који је нанио огромно зло овом народу, био би повремено портир на улазу у бараку.

Барака бр 18:

Та барака је за специјалне житеље, најугледније представнике једне земље. Погађате, они су из Парламента. Успели су да од Парламента направе циркус (извињавам се Циркусу): предсједницу, њену замјеницу, која увек води седнице када треба шамарати, понижавати, малтретирати посланике, и свеколики српски народ, затим шефицу ЗЕС-а њене компањоне, оног отпораша и најстаријег мрсимуда који је у младости волио попове, напредног шефа званог Стиропораш, бившег министра хиљаду(евро)пског преваранта и његове посланике, шефа партије који, који је волио коње и базене, којки се грли са јањичаром и командантом логора највећег сина народа и народности, онога шефа посланичке групе што у презимену има ријеч за ружење, његове посланике, без чијег присуства не би било Парламента, звани циркус, као и за све оне који у току седница спавају, зевају и разговарају мобилним телефонима. Седнице би трајале од јутра до мрака. Искњучиво би их водила она замјеница. Седнице би преносила ТВ само за становнике барака.

Знам, драги мој пријатељу, да очекујеш бараку за политичаре, политичку „елиту“ и тајкуне. Не, они неће бити у баракама. За њих би бараке биле привилегија. У међувремену смо довели из иностранства (за велике градове, Војводину, Космет, Рашку област, итд) 17 гувернера, дакле по целој Србији, људи који су морални, способни и који су доказали да воле Србију и српски народ, који знају да је српски народ сатанизован. Као моралне светске личности, одузели би им власт, новац, виле, аутомобиле. Они би свако јутро трчали на канте за смеће. Многи би се вратили на кауче код тетака, а неки да чувају овце и говеда. Они који би покушали да побегну у иностранство, где су сакрили новац, били би посебно кажњени. Границе би биле затворене. Њих би чували бивши цивилни и војни стручњаци, који су сада на кантама за смеће. Када их гувернери врате на ранија радна места наставили би да раде одговорно и морално.

На крају између барака предвиђен је велики трг, у средини бина и озвучење. Наступали би бивши политичари. Говори би били умерени, тихи, не би било скакања по бини, певања, то не би били партитократијски говори. За разлику од ранијих говора када су углавном слали претње народу, бирачима, сада би претили само становницима барака. Тројица политичара, онај што њише палме, мали Нес и онај што воли да крка, морали би пешке да посећују све градове и села Србије и да се извињавају због непринципијелне коалиције, која је за скоро четири године нанијела велико зло народу. Немогуће је претпоставити колико би се дуго шетали. Око трга била би писта за онога мотористу и санкача, који се презива као посуда за кајмак што носе чобани. Возио би и љети и зими и нико га не би смео казнити.

Ето, драги пријатељу, уверен сам да у животу ниси прочитао већу глупост. Молим Те, керидо амиго, опрости ми, изгледа да сам и ја сазрио за бараку. Много би ми помогао ако би дао сугестију за још неку бараку.

Добар дан, за кога ћете да гласате

 

Политика

Добар дан, за кога ћете да гласате

Страначки анкетари који вас ових дана питају да ли ћете да изађете на изборе и да ли ћете да гласате за њихову странку, немају право да вам траже личну карту и да узимају податке из ње

Драган Стојановић

Звоно на вратима стана зграде у новобеоградском блоку најављује упорне посетиоце. Жена отвара врата и суочава се са двојицом средовечних људи. „Добар дан, ми смо из Српске напредне странке, анкетирамо људе, за кога ћете да гласате?” Жена објашњава да нема времена за разговор јер касни на посао. „Значи, неопредељени сте”, закључује један од „напредњака” и вади блокче да евидентира потенцијалног гласача за ову странку.

„Нисам неопредељена, него касним, не могу сада да одговарам на ваша питања”, објашњава суграђанка већ на ивици стрпљења.

Али, „анкетари” имају времена напретек. „Чекајте, онда нам реците за кога ћете да гласате, морамо то да знамо”, одјекује у ходнику док жена затвара врата.

Да ли сте се ових дана суочили са сличном ситуацијом? Људи који тврде да припадају различитим странкама, пре свега напредњацима, опседају станаре зграда питањима коју странку на листићу ће да заокруже на предстојећим парламентарним и београдским изборима. Или директније: „Јесте ли ви наш сигуран глас?“

Углавном су учтиви и љубазни, али њиховој упорности најчешће нема краја: ако сте неопредељени, надрљали сте, неће вас оставити на миру док не одлучите да сте баш желели да гласате за „њихове”. А онда следи легитимисање: траже вам личну карту како би вас унели у евиденцију. Објашњавају да ће вас, према тој евиденцији, 16. марта звати и подсетити да пожурите на биралиште како бисте им дали глас.

Е, то је нешто што је апсолутно незаконито. Легитимисање људи од стране било кога ко за то није овлашћен законом јесте директно кршење закона, упозорава Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.

„Замислите да вам неко тако на улици приђе и тражи личну карту – а поготово да вам дође на врата. Зна се ко може да вас легитимише. Поред тога, прављење базе података на основу таквих докумената такође је незаконито”, истиче Шабић.

Искуства грађана са овим страначким анкетарима прилично су слична, јер они очигледно раде по одређеном обрасцу. И када дођу на врата и када зову телефоном.

„Добар дан, спроводимо анкету, за кога ћете гласати”, поставља питање љубазан глас. А онда следи легитимисање – име и презиме, адреса, матични број… Покушавате да прекинете разговор, али из слушалице се чује: „Само још мало, реците ми хоћете ли гласати за нас?” Упорност непознатог гласа може се образложити незваничним информацијама да је за звање потенцијалних гласача ангажована армија људи и да њихов хонорар за месец дана посла износи 500 евра, мада је и много волонтера – страначких активиста који из различитих разлога (пре свега, наде у запослење) на овај начин поклањају своје време и труд политичким странкама.

Ако решите да до 16. марта не отварате врата стана и да се не јављате на телефон, тешко да ћете избећи поштанско сандуче. Она су ових дана пуна писама у којима странке позивају грађане да гласају баш за њих. Можда то и не би био проблем да на писмима не стоји име и презиме потенцијалног гласача и његова адреса. Грађани Србије, очигледно још ненавикнути на овакве облике политичке кампање, често остају збуњени осећањем да су им се одређена странка или лидер лично обратили, али понекад и заплашени било тиме што „тамо неко” зна њихову адресу (често и статус), било оним папирима које виде у рукама анкетара када им дођу на врата па нешто бележе или штиклирају.

„Реално је да се плаше, многи људи се плаше. Ви ћете да кажете ’немојте да ме смарате, нисам расположен’, али ће онај анкетар онда у својим папирима нешто да забележи. И због тога неки не могу да се не плаше. Мене је пре свега занимао тај податак што носе некакве спискове, који снажно асоцирају на некакве базе података, које су најчешће у поседу органа власти. Али, не можемо категорички тврдити да је то тако без озбиљне истраге, укључујући и полицијску. Међутим, ако све труднице у једном граду, рецимо, добију некакав допис о томе да ће им једна политичка странка повећати дечји додатак ако победи, онда је потпуно јасно да је то једна специфична база података која може да постоји само у болници”, указује Шабић.

Ако се, дакле, у кампањама користе базе података које су у поседу органа власти и које су законом установљене у друге сврхе, то је кривично дело. И на то би морали реаговати и полиција и тужилаштво. То није ствар коју може да ради, рецимо, повереник или омбудсман, истиче Шабић.

Он указује и на то да постоји огромна разлика, бар на папиру, између заштите коју закони ове земље пружају грађанима у односу, рецимо, на агресивни маркетинг продаваца робе или услуга и агресивни маркетинг политичких странака. Овај други заправо уопште није санкционисан, док, рецимо, у области електронске трговине постоје законске одредбе (друго је питање да ли се примењују и колико су ефикасне, али су уписане у правни поредак) које, у случају малтретирања грађана неком понудом услуге или робе, дају могућност активирања прекршајне одговорности. У том случају, на пример, казна за предузетника може да износи и више стотина хиљада динара.

Кампања „од врата до врата”, наравно, није забрањена, али, према Шабићевим речима, како се спроводи код нас, она је на граници политичке културе. Али, већи део оваквог понашања формално се тешко може подвести под кршење неког закона. Отуда изгледа да је једина заштита да грађани реагују, наравно не грубо, а било би сјајно, примећује Шабић, ако почну да образују анкетаре и инсистирају на примени закона. Тако што ће рећи, на пример: „Господо, нема смисла да доводите и вас и нас у непријатну ситуацију. Себе у ситуацију да сте на рубу закона, а мене да будем узнемираван.” Али, наравно, то треба да буде пропраћено и апелом политичким странкама да покажу више поштовања према људима који ће им сутра дати легитимитет да врше власт.

Д. Ивановић, Б. Баковић

———————————————–

СНС: Наши активисти не траже лична документа

„Активисти СНС-а редовно на терену обилазе грађане, што смо чинили и пре кампање. Увек смо инсистирали на непосредном контакту са грађанима, како бисмо из прве руке чули њихове проблеме и како бисмо разговарали о могућностима да им се помогне и побољша квалитет живота”, кажу у овој странци која у актуелној кампањи, чини се, има убедљиво највише активиста на терену.

„Наравно да нико од активиста СНС-а никада није тражио личну карту од грађана, јер за то нисмо ни овлашћени, нити је то по закону, а свима је познато да се управо СНС залаже за поштовање закона и прописа и за увођење реда у све области живота, па и у ову”, истичу у СНС-у у одговору на питање да ли њихови активисти траже личне карте.

Како се додаје, уколико неко од грађана, са којима разговарају на терену, жели да се учлани у СНС, активисти му дају приступницу да је сам попуни и упише неопходне податке.

„Ако је неко тражио од грађана личну карту, одговорно тврдимо да то нису били активисти СНС-а, нити је став СНС-а да се траже лична документа. Ако се таква ситуација десила, тврдимо да је то била зла намера, како би се нанале штета нашој странци”, речено је у СНС-у за „Политику”.

Б. Б.

објављено: 20.02.2014.

Последњи коментари

Ana Stajic | 21/02/2014 09:28

Mene ineteresuje odakle im moj broj fiksnog telefona kada ga nema u imenikui dobila sam ga pre par meseci? Kakva je odgovornost Telekoma u tom slucaju, kako on stiti nase podatke?

Svetozar Krtinic | 21/02/2014 09:37

Da li je to naredba Velikog brata ili Velikog Strumfa?

kosts kosta | 21/02/2014 10:01

ako se pojave , odmah cu im odgovoriti da cu glasati P3ROTIV njih. tj. za neku stranku koja ima totalno suprotan program njihovom davljemju Srbije, ako takve ima. A ako takve nema, opet cu naci neki nacin da glasam protiv ove medijsko politicke diktature. Slucajno sam ba TV-u video juce neki predizborni miting, to je bilo na nivou pozorista apsurda!

  • пошаљите коментар
  • коментари (44)
  • Marija M | 20/02/2014 10:34

    Bili su prekjuce i kod mene. Rekla sam im da cu glasati za PUPS. To stvarno i mislim i ne plasim se da svoje misljenje kazem anketarima iz SNS.

    ilija despota i majke ruže rodjene radovanović mitrović | 20/02/2014 11:10

    vidi ovako kod mene kao još nisu bili. ali ubacili pamflet jedne stranke. doći će i oni drugi kao i 2o12. jedni delili paketiće, jedni pakete i to sve po spisku centra za socijalni rad dva dana pred izbore. svi mora da ćutimo, jedan je i sad ministar. drugi što delio paketiće boriće sa za cenzus. jedino stranka koja je delila butelje 0,7 vina rekla da sam pijan a meni butelju nisu ponudili. i da znate ja neću da glasam JA ĆU DA BIRAM bez mita, korupcije, vina paketića i paketa, radnih mesta i protesta.

    Nele Nele | 20/02/2014 11:30

    Bili su i kod mene i rekao sam im da cu glasati za Dss i da ce mo ih pobediti !

    Dragan Milic | 20/02/2014 12:27

    Zar glasanje ne bi trebalo da bude tajno. Sta se onda njih tice za koga cu ja da glasam? Zar s takvim pitanjem ne krse izborna prava i slobode gradjana? Ali ako bas vole da znaju, recicu im javno da glasam za PUPS jer se oni jedino bore da mi se ne smanji penzija od koje skolujem unuke, jer mi sin i snaja rade bez para.

    Kušlić PO Saša | 20/02/2014 13:11

    A ja vama TVRDIM,da su aktivisti SNS-a bili kod mene na vrata,prethodno me prevarivši da im otvorim ulazna vrata od zgrade,i na kraju ‚razgovora‘ tražili moje lične podatke,konkretno broj lične karte..Naravno da sam odbio,upitavši ih odakle im prava na tako nešto..Za kraj su upitali da li se ja vodim na toj adresi !? Dalje,svi,apsolutno svi znaju šta su aktivisti SNS-a radili po Kostolcu pred lokalne izbore pre mesec-dva…pritisci,razvoz penzionera,besomučno maltretiranje telefonom,blokiranje nekih ulica i krajeva grada na sam dan glasanja..Svi su pomalo neumereni,ali to što SNS radi je prosto neverovatno…

    posmatrac nemi | 20/02/2014 15:41

    Partije vise nanose stetu sebi nego koristsaljuci ovakve ljude na vrata glasaca.Licno su me posetili i bio sam malte ne grub prema njima i revoltiran na stranku za koju cu glasati

    Zemun Beograd | 20/02/2014 16:28

    Mene su na telefon zvali i uznemiravali aktivisti SNS i na pitanje za koga cu da glasam culi su samo tu, tu, tu… Direktno krsenje Ustava i zakona!!! Ali to se u ovoj zemlji krsi redovno i svakodnevno! Zato smo tu i gde jesmo.

    Nada Ugarak | 20/02/2014 16:36

    Ko još veruje novo-starim strankama i istim liderima već više decenija? Neki poput dinastije Krkobabića će iz stranačke liderske fotelje pravo na Novo groblje.Pa da li penzioneri i ini prate izjave naših stranačkih lidera? Šta nam se ostvarilo od njihovih obećanja osim sunovrata! Kada se SNS formirala ikada su prvi put prerušeni radikali izašli na izbore,mene je lično Toma Nikolić telefonom podsetio da izadjem da glasam. O kakvom zakonu oni pričaju? Sada su još navalentniji.Jadni smo i mi i oni.Kakva borba za vlast!!!

    surovi surovi | 20/02/2014 16:54

    Zovu telefonom, dolaze na vrata , svakog vikenda se rasporede po trotoarima sa kojekakvim tezgama i smaraju nevidjeno. Predlozio sam kad su bili kod mene da nama koji necemo glasati za njih podele zute trake jer ako ne daj boze pobede uz takvu vlast meni sleduje zuta traka…

    Nenad P. | 20/02/2014 16:55

    Gospodin Šabić je definitivno glas razuma.Ali zaista je zastrašujuće kako je usamljen.

    zoran nikolic | 20/02/2014 17:00

    Bolesna manija za vlascu cini ovu stranku nepodnos ljivu za bilo kakvo uvazavanje za njihova lazna obecanja,napade na ljude koji su bolji od njih. Sa ov im su rekli mnogo toga o sebi i njihovim namerama. Tek ce oni pokazati svoje pravo lice jer laz i obmane ne traju dugo.

    profesor N.S. | 20/02/2014 17:02

    Moje je mišljenje da sasvim umesno i argumentovano kao što je to uostalom činio i u više prilika ranije g.Šabić ukazuje na veliki broj pitanja u vezi s mogućim kršenjem zakona. Ali takođe mislim da je posebno u pravu kad ukazuje na to da je, neovisno od fprmalne zakonitosti ili nezakonitosti, ponašanje stranačkih aktivista neprihvatljivo sa stanovišta elementarne političke kulture.

    Majkić P. | 20/02/2014 17:21

    Primitivno i zaostalo društvo je ovo naše. Sve o čemu govori g.Šabić i svaka mu čast za to je nešto što se u civilizovanom društvu prosto podrazumeva.Ni naše političke pertije to neće nikad javno osporiti ali je zato raealnost koje smo svi svesni da njihovi ljudi dolaze na vrata,postavljaju pitanja koja ne bi smeli i beleže i odgovore i odbijanje da se daju i lične podatke.Skandal!

    Р С | 20/02/2014 17:28

    Високо мишљење имам о господину Вучићу али не и о прелетачима који су у многим странкама били и ушли у СНС.Нисам имао прилику да видим да је неко имао тешкоћа да постане члан неке странке али да се запосли на сваком кораку, посебно ако није члан одређене странке. Долазак активиста из странака на врата непосредно пре избора, не могуи се оправдати ничим.Исти треба да нас обилазе одмах после избора и траже или нуде помоћ.Слободан грађанин је онда када сам одлучи а то је неотуђиво право.

    К. к. | 20/02/2014 17:49

    Све што се дешава је потврда потпуне политичке некултуре. Нема права грађана,људи,бирача, има само интереса политичких странака. И баш зато г-дин. Шабић а уз њега и г-дин Саша Јанковић,омбудсман заслужују пуну подршку за настојања да се томе супротставе.

    Romario Zemunac | 20/02/2014 17:50

    pa naravno za DS,jednom sam se prešao i nikad više,napred Dragane

    Petrovic ka P | 20/02/2014 18:18

    Živim u Svedskoj vec 22 god. I ovde dolaze na vrata predstavnici raznih partija pred vrata. Zovu i statisticke sluzbe da nam izmere glasačku temperaturu, ali nikad NIKAD ne sugerisu za koga da glasate. Ovde je to privatna stvar svake licnosti. Nema zucnih diskusija na radnim mestima, čak se ni u porodici ne govori za koga ce se glasati. Mislite svojom glavom i iznenadite političare!

    Maja M. | 20/02/2014 18:35

    Dobar dan,
    glasacu za Ekonomski pokret Branimira Dragasa.

    I setih se: ko je na Happy TV u emisii Revolucija, koju je vodio Boris Malagurski, zabranio Dragasev drugi cas o pljackaskoj privatizaciji?

    Umirovljeni Upokojenec | 20/02/2014 18:49

    Mnogi penzioneri tretiraju penziju ne kao ekonomsku kategoriju nego kao nešto što im je poklonjeno i onda se boje da im to može biti smanjeno ili čak zbog deficita u budžetu i – oduzeto. Naravno tom populacijom je zbog toga lako manipulisati i to čelnici PUPSA mnogo dobro znaju.
    Usklađivanje penzija vrši se za 0,5 posto na godišnjem nivou, a rast životnih troškova za isti period ide i preko 10 posto. Posebno kategegoriji vojnih penzionera, država već godinama duguje nešto što im nedvosmisleno po zakonu pripada, a lideri PUPS-a se mnogo ne preretržu da im se to reši. Oni uz debele penzije imaju još deblje poslaničke plate a penzionera se sete samo neposredno pred izbore.

    Miladin P. | 20/02/2014 18:50

    Sve što poverenik Šabić govori je istina. Političke sztanke prelaze sve granice, i zakona i kulture.

    Гоца сликарка, оригинал | 20/02/2014 19:02

    Maja M. | 20/02/2014 18:35
    Добро сте се сетили , ја сам заборавила да питам зашто другог дела није било иако сам чекала следеће недеље , ја се нисам још одлучила за кога ћу да гласам , мислим да је народ доведем у пат позицију , знам за кога сигурно нећу , мислим да Вучић ипак хоће све да реши демкоратским путем , ово што је он урадио ретко би ко урадио , али мислим да би најбоље било да се помире он и Радуловић . Некако ме је страх да гласам за оне које не позанјем и који нису били на власти а ове које познајемо видели смо шта знају и шта да ради народ на гласачком месту, многи ћесе одлучивати моментално баш тамо

    Sigurni glasovi, po zakonu | 20/02/2014 19:51

    Postoji i sasvim zakonit način pravljenja baze „sigurnih glasova“.
    Članovi stranke kojoj pripadam kontaktirali su isključivo svoje prijatelje i rođake – ne, dakle, od vrata do vrata sa nepoznatim ljudima – i pitali ih za saglasnost da ih uvrste u spisak svojih birača. Tako sastavljene spiskove (ja sam imao šezdesetak imena) predavali smo našoj izbornoj komisiji, koja je na osnovu toga pravila procene, ali i na dan izbora telefonom pozivala popisane ljude i ljubazno ih pozivala da idu na biralište. Kako je sve bilo na potpuno dobrovoljnoj i drugarskoj bazi, niko se nije bunio.
    Ali ovo što sada rade naprednjaci, ovo je već nasilje!

    pop jovanovic | 20/02/2014 20:16

    Secate se kako ste vi komunisti odrzavali vasu diktatorsku vlast preko kucnih savete i mesnih zajednica. Sve ste znali o svakom i mogli ste kad god ste hteli da zakucate na vrata, jej tako.? Sami ste, proglasavali izdajnike cija je jedina krivica bila sto su otvoteno rekli da su protiv vase diktature i nista vise. Verbalni delikt „Dobar dan za koga cete glasati“ u demokratskoj i slobodnoj Srbiji danas ne postoji ali samo saznanje moze da se iskoristi, jednog dana nikad se ne zna, ako se to pretvori u „Dobar dan tugo“. Mnogo pre ovakva pitanja su bila besmislena i mogli ste i da zavrsite u zatvoru ali sva sreca nije bilo izbora. Znate kako je pored toga sto su zidovima u jednom vremenu narasle usi moguce je da se Ustav Srbije ne postuje i da se “ anketari“ sto idu okolo i postavljaju takva „neumesna pitanja“ koja zadiru u najintimniju privatnost svakog gradjanina Srbije pretvore u neke baba roge i druga cudesa i tako pocne lov na vestice.

    Јовица Цветићанин | 20/02/2014 20:38

    Није тачан навод из СНС да обилазе само рођаке и чланове. За мене знају да сам у Општинском одбору једне странке (излетело им), а ипак су дошли код мене. Друго, о каквим проблемима причају са грађанима, лаж. Интересује их само за кога ћемо гласати. Колико су „стручни“ и припремљени за квалитетан и законит рад, говори и то да ме девојка која је дошла ради анкете, питала хоћу ли изаћи на престојеће ПРЕСЕДНИЧКЕ изборе. На моје питање, зашто то раде кад је лична ствар да ли ће неко изаћи на изборе и за кога ће гласати и да то што раде није по закону, одговарају да им је тако наређено. Ко може некоме тако нешто да нареди? Ко може да иде од врата до врата, чак и у друго место, а да за то не добије новчану накнаду? Одакле новац за њихове дневнице? Вероватно од оних надуваних рачуна за струју и гас и пореза грађана.

    Aleksandar Mihailovic | 20/02/2014 20:42

    Bio sam pre nekoliko dana kod prijatelja u Zemunu i dok smo pijuckali kafu i domacu u dvoristu na prelepom vremenu pojavili su se „anketari“, dve muske i dve zenske osobe izmedju 30 i 40 godina starosti. „Dobar dan, mi smo anketari iz …stranke, za koga ce glasati punoletni clanovi vaseg domacinstva“? -Jeste li za kafu i domacu? „Ne, zurimo, imamo puno kuca da obidjemo“. – Svi ste iz te stranke, upitao je stariji sin domacina? „Da“. – Jeste li dugo u njoj? „Od 3-7 godina“. – Da li radite honorarno i za druge stranke, nastavio je sin domacina na cudjenje svih nas? „Ne, kakvo je to pitanje, odgovorio je najstariji medju „anketarima“? – Lepo, pre dva dana ste mi na pultu u ulici… trazili da potpisem za drugu stranku, i potpisao sam, ali, sada necu za vas da glasam“. „Anketari“ su se pogledali, cak i malo uplaseno, okrenuli se i bez pozdrava otisli ne zatvarajuci kapiju za sobom.

    Aleksandar Mihailovic | 20/02/2014 20:47

    Bio sam pre nekoliko dana kod prijatelja u Zemunu i dok smo pijuckali kafu i domacu u dvoristu na prelepom vremenu pojavili su se „anketari“, dve muske i dve zenske osobe izmedju 30 i 40 godina starosti. „Dobar dan, mi smo anketari iz …stranke, za koga ce glasati punoletni clanovi vaseg domacinstva“? -Jeste li za kafu i domacu? „Ne, zurimo, imamo puno kuca da obidjemo“. – Svi ste iz te stranke, upitao je stariji sin domacina? „Da“. – Jeste li dugo u njoj? „Od 3-7 godina“. – Da li radite honorarno i za druge stranke, nastavio je sin domacina na cudjenje svih nas? „Ne, kakvo je to pitanje, odgovorio je najstariji medju „anketarima“? – Lepo, pre dva dana ste mi na pultu u ulici… trazili da potpisem za drugu stranku, i potpisao sam, ali, sada necu za vas da glasam“. „Anketari“ su se pogledali, cak i malo uplaseno, okrenuli se i bez pozdrava otisli ne zatvarajuci kapiju za sobom.

    Zoran R. | 20/02/2014 20:47

    Kakvi sigurni glasovi? Šta to znači? Kakav je to pritisak na birače? Ako mi neko ove godine pozvoni na vrata isprašiću ga tako da će da zaboravi zašto je došao. Već sam se na sličan način obračunao sa nekim likom iz “izbornog štaba gospodina Vučića“ koji me je uznemiravao telefonom.
    Gospodo, dovoljno ste zabrljali na svim nivoima da nema šanse da me naterate da glasam za vas!

    goran aleksić | 20/02/2014 21:16

    Puna podrška za g.Šabića.Jedan od retkih profesonalnih i poštenih ljudi koji su se još zadržali na tim visokim funkcijama.

    Marko Tulije | 20/02/2014 21:26

    Anketari koji su bili kod mene i predstavli se da su iz SNS_a, u istom kraju su pravili ankete kao pripadnici druge stranke???

    Radoje Demirdžić | 20/02/2014 22:18

    Eto najzad koristi od video nadzora po stambenim zgradama!
    Narodna milicijo, upari snimke iz sistema video nadzora sa navodima iz prijava građana, vremenom pojavljivanja dolaska „anketara“, izjavama građana i datim ličnim opisima – i eto solidne krivične prijave za tužilaštvo. Naravno, ukolko vas ne mrzi.

    Aranđel Mihajlović | 20/02/2014 22:20

    Spremite na vreme i svetlo – braon košulje da ne bi ste bili premlaćeni posle izbora .

    Влајко Вршић | 20/02/2014 22:36

    Ови напади анкетара, куповање или продаја бирачког гласа је недемократски, па тиме противуставни акт који се мора кривично гонити, а починиоци били драстичним казнама осуђени.

    bole pcelar | 21/02/2014 00:29

    Stranacka policija SNS-a je krenula u ofanzivu. Pocinje zastrasivanje gradjana i prisilna mobilizacija biraca za 16 mart. Sta ce nam demokratija i zdrav razum kada imamo Vodju koji misli za nas. Za neku godinu necemo ni morati na izbore. Oni ce se obaviti u stranackim prostorijama SNS-a, a citav narod bice srecan i klicace vladaru. Sto se tice opozicije, ona ce biti svedena na nivo udruzenja pcelara.

    Слободан Ђ. Завишин | 21/02/2014 00:34

    Узнемиравање грађана појавом лобиста појединих странака има у свом де
    ловању елементе претње и ако се ово не заустави и дотични не буду каж- њени по закону за инкрим.дело изнуде са елементима претње,избори неће бити регуларни.Наиме одбијањем давња изјаве у корист лобиста,одн.њихо ве странке стављају вас на списк противника који може бити,после избора злоупотербљен јер имају ваше податке са натписа на вратима или пошт.са ндучичићима.У сл.неке администаративне потребе у општини или граду,ла ко вас могу наћи на списку и отежати вам решење проблема.Ако у улици и- мају више противника странке за коју лобирају могу правити и друге проб-
    леме па смо ми у нашиј ул. после прошлих избора имали сметње са прити- ском воде,када смо установили,захваљујући једном часном човеку из водо вода,да је неко на трансверзали која напаја наш крај заврнуо вентиле на пола и на тај начин извао слаб притисак.После тог открића и нашег енерг. наступа ствар се средила.

    Веровали или не, али има алтернативе. | 21/02/2014 06:50

    Ђура је мој блиски рођак. Зову га Ђура Торнадо и не воли да га неко непозван узнемирава у његових 150 квадрата.
    Јуче разбио сопствена врата, и то још изнутра, када су се ови иза врата представили и питали га „на којој је страни“?
    Каже да је одма и отворио врата, али никог више није било.
    Једва сам му објаснио да су га питали „у којој је странци“, а не страни.
    Нема везе, али каже да више нису долазили.
    Пробајте без разбијања врата.
    Ставите кофу воде изнад врата, мало их отшкрините, а онда их позовите да „слободно уђу“.
    А ако вам се врата после искриве због влаге, позовите ме. Ја сам столар. Зато ме је Ђура и звао под хитно.
    А други комшија исто каже да и њега заобилазе. Има пицбула и воли га толико да му је кућицу(коју сам му ја направио) поставио поред самих врата. И позвао испитиваче да слободно уђу. Нису ушли.

    vlastimirka vlastic | 21/02/2014 07:52

    kako da dam licnu kada je istekla..i neupotrebljena vozacka istekla..pasos jos nezamenjen..lepo bi zelela da se ispricam sa tim ,,anketarima,,jer sam i ja zgubidanka..dosadno mi bez posla..

    Jole Manojle | 21/02/2014 07:56

    Ako stranke žele objektivnu anketu šta glasači misle neka pročitaju komentare u Politici. Ovde sve piše!

    EU dijaspora | 21/02/2014 08:06

    Ovakvih stvari ne ma u EU… plakati po gradu (na odredjenim za to mestima) poneki flajer u postanskom sanducetu od neke partije… i to je to.
    Bude u centru grada neki mali stand sa prospektima, ponekad olovkama, ali te niko niti zove niti vuce da to pogledas.
    Ovo sto se kod nas radi je protiv zakonito, trebalo bi te ljude koji se time bave kazniti.
    Ovde se stranke time blamiraju a ne dobijaju, Nikada necemo glasati za te koji“ brisu kucna zvona“!

    Goca Slikraka | 21/02/2014 08:36

    Sve ov nije novina za stanovnike grada Beograda a kako se radi u drugim mestima izvan Srbije to niko ne pise.
    Jutros sam na zelenom pijacu u Zemunu razgovarala sa mojim snabdevacem zelenom salatom ion mi kaze da se i kod njih izta stvar dogadja u opsitini Stara Pazova.
    Dakle sta raditi ili sta ciniti pa pozovimo i ovoga puta g.Vucica i d aga zamolimo d anaredi svojim aktivistima da nas ne uznemiravaju na ovaj nacin.
    Mozda i g.dja Mihajlovic bi mogla da intervenise i da se ova agresiajna birace zaustavi a moje licno misljenje je d ace ovo biti kontraproduktivno.
    Birac kada dodje na biraliste uzme listic i olovku u ruku i okrene ledaj citavom svetu niko ga ne moze primorati da zaokruzi ono sto je nekome obecao .Zaokruzit ce ono sto mu padne na pamet u tom trenutku

    Danilo S | 21/02/2014 08:43

    Veliki Brat jos uvek kuca na vasa vrata!
    Jos je mlad!

    mirko b | 21/02/2014 09:01

    Nemaju pravo ni da vam zvone na vrata ni da vas pitaju za koga će te glasati. Mislim da će to izazvati potpuno suprotan efekat. Nismo mi dostigli ni D od demokratije. Pogledajte kako razgovaraju predstavnici stranaka na raznim TV emisijama. Takav primitivizam, podlost i nevaspitanje nemožete naći nigde kao u tim emisijama. Takvog nevaspitanog dijaloga nema nigde na javnom mestu a kamoli na TV gdr se predstavljaju oni koji traže poverenje gradjana.

    Ana Stajic | 21/02/2014 09:28

    Mene ineteresuje odakle im moj broj fiksnog telefona kada ga nema u imenikui dobila sam ga pre par meseci? Kakva je odgovornost Telekoma u tom slucaju, kako on stiti nase podatke?

    Svetozar Krtinic | 21/02/2014 09:37

    Da li je to naredba Velikog brata ili Velikog Strumfa?

    kosts kosta | 21/02/2014 10:01

    ako se pojave , odmah cu im odgovoriti da cu glasati P3ROTIV njih. tj. za neku stranku koja ima totalno suprotan program njihovom davljemju Srbije, ako takve ima. A ako takve nema, opet cu naci neki nacin da glasam protiv ove medijsko politicke diktature. Slucajno sam ba TV-u video juce neki predizborni miting, to je bilo na nivou pozorista apsurda!