Hrana – za zdravo zivljenje !


 Hrana  – za zdravo zivljenje ! 










 

KORENI: Trgovina mrtvim ljudima

Objavljeno: 2. Februar 2014.

Šokantno: Trgovina mrtvim ljudima

nataša kandicNataša Kandić, i njen Fond za humanitarno pravo, debelo su plaćeni da opravdaju agresiju SAD i njihovo uplitanje na Balkanu, tako što je gospođa Nataša imala zadatak da što veći broj Srba osudi kao zločince, a Srbe na taj način prikaže kao genocidan narod.

I tako ona, uz pomoć svog bivšeg muža i menadžera Lazara Stojanovića, godinama izmišlja zločince, prikazujući poslednjih godina Albance kao jadne i napaćene ljude. Nekažnjeno će pirovati, sve dok jednog dana Albanci za Vašington ne postanu, kao i Srbi, “‘loši momci”‘.
Ova priča opisuje njena konkretna nedela, koja ostaju nekažnjena i kojih se i njen dvadesetogodišnji sin, teški narkoman koji živi luksuznim životom u SAD trošeći krvavi novac svoje majke, duboko gadi.

U pismu koje je početkom godine uputio sudiji u procesu koji se vodi pred specijalnim odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, svedok Zoran Rašković Serdar naveo je kako predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić “trguje leševima”.

Ova konstatacija nije daleko od istine, jer ono čime se pomenuti fond bavi zaista je trgovina mrtvim ljudima.

Fond za humanitarno pravo je osnovala Nataša Kandić 1992. godine sa proklamovanim ciljem dokumentovanja “nečuvenih kršenja ljudskih prava” koja su masovno činjena tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i kasnije na Kosovu.

Od osnivanja Fonda na njegovom čelu je Nataša Kandić. Pošto se radi o nevladinoj organizaciji neprofitnog tipa, Fond se izdržava od donacija i dobrovoljnih priloga, bar bi tako trebalo da bude.

Glavni finansijeri Fonda sve ove godine su Savet Evrope, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) iz Sjedinjenih Država, Fond za otvoreno društvo koji finansira Džordž Soroš, Švedska međunarodna agencija za razvoj i saradnju (SIDA), Švedski helsinški komitet za ljudska prava i drugi.
Ono što na ovaj način pristiže u kase Fonda ni izdaleka nije dovoljno da pokrije troškove rada četrdesetak, što stalno zaposlenih, što honorarnih saradnika, od kojih većina ima visoku stručnu spremu, kao i posebne prohteve Nataše Kandić i njene raskalašne porodice. A tu su još i enormne sume koje se isplaćuju na saradnju spremnim svedocima.

Zbog toga i Fond, i Nataša Kandić, pribegavaju nameštanju podataka u skladu sa željama platežno sposobnih nalogodavaca, među kojima najistaknutije mesto zauzima albanska narko-mafija.

Poznati slučaj Milića Martinovića, koji je na montiranom procesu u Švedskoj osuđen na doživotnu robiju za ratne zločine koje nije počinio.

Svaki od albanskih navodnih svedoka koji se pojavio na suđenju i teretio Martinovićadobio je kao nagradu 15.000 evra od Fonda za humanitarno pravo.

Dodaju li se tome itroškovi koje je tim na čelu sa Mustafom Radonjićem, advokatom Fonda, i Natašom Kandić imao dok je pronalazio i instruisao “svedoke”, svaki svedok na pomenutom suđenjukoštao je Fond najmanje 20.000 evra.

Odakle Fondu toliki novac?

Ono što je odmah bilo uočljivo jeste činjenica da su samo svedoci koji su prihvatili da terete Martinovića bili novčano nagrađeni, dok ostali nisu dobili ništa.

Svedok Rašković je četiri sata svedočio putem video-linka i insistirao na tome daoptuženi Martinović u vreme izvršenja krivičnog dela u selu Ćuški nije bio tamo. Ovom svedoku bi trebalo verovati budući da je isti zaštićeni svedok u postupku protiv grupe Šakali kojoj se pred specijalnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu sudi upravo za zločin u selu Ćuška.

Iako se skoro celokupna optužnica Šakalima, za koje se smatra da su odgovorni zaubistva u Ćuški, zasniva upravo na iskazima svedoka Raškovića, njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela.

Međutim, svedok i očevidac događaja u Ćuški ne samo što je prevario prevaranta Natašu Kandić i svedočio u korist policajca Martinovića već se i javno ogradio od svake trgovine leševima rečima: “Šiptarskim svedocima sa švedskim azilom se ne sme verovati”.

Rezultat takvog Raškovićevog svedočenja je izostanak bilo koje vrste izveštavanja i dostupnosti informacija o ovom suđenju srpskoj javnosti. Kandićka je sve uspela da zataška.

Zamenik tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković je svojevremeno takođe istraživao eventualnu umešanost Posebne jedinice policije (PJP) u zločin u Ćuškoj, a čiji je član u to vreme bio i Milić Martinović. Materijali koje je Stanković prikupio i saznanja do kojih je došao u potpunosti aboliraju ne samo celu jedinicu već posebno i samog Martinovića, zbog čega protiv njih u Beogradu nikada nije podignuta optužnica za Ćušku.

Stanković je i svedočio u sudskom postupku pred švedskim sudom u korist Martinovića, ali ni njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela. Zašto?

Spremnost da svedoči u korist Martinovića izrazio je i general Obrad Stevanović, komandant posebnih jedinica policije, koji je bio odlično upoznat sa položajima i kretanjima pripadnika jedinice tokom agresije NATO snaga kada se desio zločin u selu Ćuški, pa je tako znao i da je odred u kome je bio Martinović tih dana bio najmanje 50 kilometara udaljen od mesta zločina. Sud u Stokholmu ga nije pozvao da svedoči.

Posao Nataše Kandić u ovom postupku bio je da instruiše i plati svedoke da nesrećnog Martinovića prepoznaju kao jednog od izvršilaca zločina.

Isto tako je Kandićka, preko svojih veza dobijenih od švedskih sponzora njenog Fonda, izdejstvovala prvo da švedsko tužilaštvo Martinovića sumnjiči da je uzeo lažni identitet u toj zemlji, a da se u stvari radi o jednom poznatom članu Šakala.

Pošto je od srpskog MUP-a dobijena potvrda o tome da je u Geteborgu uhapšeni Srbin zaista Milić Martinović, koji nema nikakve veze sa Šakalima, sa fotografija pomoću kojih su “svedoci” prepoznavali svog mučitelja iznenada nestaje ime pravog člana Šakala i pojavljuje se ime Milića Martrinovića.

Pomoću ovako manipulisanih dokaza švedsko tužilaštvo podiže optužnicu, a sud izbegava da na svedočenje pozove Stevanovića koji je bio upoznati sa činjenicom da je u predistražnom postupku iz Švedske stigla fotografija na kojoj je bio Milić Martinović, ali na kojoj se navodilo ime drugog čoveka, i koji bi svojim svedočenjem mogao da dokaže da je došlo do zamene identiteta.

Ovako nešto se nikako nije uklapalo u finansijske planove Nataše Kandić.

LIČNI INTERESI NATAŠE KANDIĆ

Kod Nataše Kandić se sve vrti oko para i ličnog interesa, a ne oko otkrivanja istine.

Izvor iz Višeg suda tvrdi, da ona ne samo da instruiše svedoke koga treba da terete već i čije ime ne smeju da pominju.

Čak i kod nje postoje Srbi koji su izuzeti od sumnje da su počinili ratne zločine, ali su to isključivo oni čija pomoć joj je potrebna kako bi nastavila da sakuplja pare na tuđoj nesreći.

O tome kako Kandićka po potrebi manipuliše dokazima, i to uz svesrdnu podršku i pomoć domaćeg pravosuđa, imamo rečit primer u slučaju koji se pod brojem K 3984/10 u Višem sudu u Beogradu vodi protiv Jugoslava Petrušića i drugih. NJima se, između ostalog, na teret stavljaju ubistva tokom rata 1999. na štetu dva kosovska Albanca: Rahmana Idrizia i Hamdie Neziria.

U svojoj knjizi Kosovo – knjiga pamćenja, Nataša Kandić na strani 108. navodi Idrizia Rahmana (od oca Bajrama), rođenog 11. decembra 1972. godine, vojnika, ubijenog u Juniku 5. maja 1999. godine.

Ono vojnik u toku kasnijeg sudskog postupka netragom nestaje, pa se Petrušić i ostali terete za zločin nad civilnim stanovništvom.

U istoj knjizi na strani 188. upisan je i Neziri Hamdi (od oca Osmana), rođen 14. aprila 1957, civil, ubijen u Trsteniku 7. maja 1999. godine.

U sudskim spisima, međutim, nalazi se potvrda o identifikaciji Neziria od 13. novembra 2006. u kojoj stoji sledeće: kao mesto nestanka navodi se Zalč kod Peći, a dalje da je telo nađeno 13. septembra 2000. u Juniku – Dečani.
U potvrdi o smrti izdatoj 13. novembra 2006. stoji da je telo ekshumirano u Batajnici?!

Kako je moguće da jedno te isto telo bude na dva različita mesta i da dva puta bude pronađeno: jednom u Juniku, drugi put u Batajnici?

I kako je Kandićka uopšte došla do informacije da je Neziri ubijen u Trsteniku, koji se nigde ne pominje u sudskim spisima?

Očigledno je, a na šta su ukazivali i branioci optuženih, da u ovom postupku Nataši Kandić iz nekog razloga odgovara da se “pronađu” ubice baš ove dvojice pomenutih Albanaca sa Kosmeta, pa se “dokazi” nameštaju onako kako optužnici u datom momentu odgovara. Sigurno da je i tu u igri novčana nagrada.

Dok su “svedoci” koji su teretili Milića Martinovića uživali u luksuzu, a jedan od Albanaca sa Kosova je pored para dobio i azil u Švedskoj, glavni i jedini svedok koji je tvrdio da je Martinović nevin od tada ima samo probleme.
Onog momenta kada je postalo jasno da Zoran Rašković Serdar ni pred sudom u Stokholmu, a ni pred ovim domaćim nema nameru da svedoči kako mu nalaže Nataša Kandić, njegov položaj se dramatično pogoršao.

Izvor: getosrbija

like-button.net here

wordpress-themes.org here

1 Komentar

Napišite komentar

Ime jos toga u slucaju Martinovica o cemu medije u Srbiji nisu pisale. Iznenadjujece je da ni na ovom portalu, koji je prvi objavio ovaj tekst, nema ni reci o tome da je Martinovic prvo osudjen na dozivotnu robiju, a da ga je vrhovni sud svedske posle oslobodio svake krivice. Oni koje to interesuje mogu da procitate objavljeni intervju sa Nikolom Janic, predsednikom “Humanvoice” iz Stokholma na adresi http

АКО НЕКА ДРЖАВА НА БАЛКАНУ ИМА ПРАВО ДА СЕ ЗОВЕ ВЕЛИКОМ ОНДА ТО ИМА САМО СРБИЈА НА ОСНОВУ ДОКАЗАНИХ МОРАЛНО ИСТОРИЈСКИХ ЧИЊЕНИЦА

 

АКО НЕКА ДРЖАВА НА БАЛКАНУ ИМА ПРАВО ДА СЕ ЗОВЕ ВЕЛИКОМ ОНДА ТО ИМА САМО СРБИЈА НА ОСНОВУ ДОКАЗАНИХ МОРАЛНО ИСТОРИЈСКИХ ЧИЊЕНИЦА

Ако нека држава на Балкану има морално право да се зове великом па и више од тога, величанственом онда то право има само Србија на основи доказаних историјских чињеница, било то неком право или не! То морам тако драстично рећи не само због обавезе према палим жртвама за слободу свих народа већ и због неморалних душевних кепеца што су под утицајем великог брата, довели до не само да Србију подкрадају и нарушавају већ по оној старој; три лоша убише милоша, прете да је и подпуно униште као државу и нацију која је као мало која на свету задужила човечанство за боље сутра.

Ниједан народ на Балкану па вероватно ни на целој нам планети није поднео толике жртве у континуитету кроз столећа борећи се како за своју тако и слободу свог окружења па и целокупне цивилизације света, колико је то поднео српски народ. Само на бранику централне Европе од средњовековне најезде османлијског царства се српска нација вишеструко децимирала бранећи слободу своју и других, нестајала под најстрашнијим мукама од вађења очију живима до набијања на колац па до масовних прогрома припадника српске нације. Гинула је да би живела Европа. Као живи бедем, на границама Аустроугарске Империје, бранила је Европу својим животима од најезде Турака односно Османског царства да би доживела од исте те Европе не само да буде пуштена низ воду на милост и немилост непријатељу већ чак бива и нападнута од те исте Европске империје коју је Србија до недавно својом крвљу и животима пред турцима бранила. У знак захвалности за вековну оданост срба и Србије Европи Аустроугарска империја је уништила више од половине српског становништва али, по Божијој правди на крају је тај свој крвави, злочиначки рат и изгубила. Истога столећа иста та Европа напада и Србију под заставом фашизма који прети уништењем света. И поново подноси Србија милионске жртве у борби против фашизма, Хитлера којег је велики брат подпомогао кредитима да дође на власт. И из тог светског рата излази Србија као победник на страни савезника поново ратом децимираног становништва да би била у истом столећу по трећи пут нападнута од исте Европе само под другом заставом. Под заставом Глобализма марширала је окупаторска чизма у име глобализма, безстидно у име новог светског поретка за којег нико на свету није заинтересован до великог брата. Алијанса најмоћнијих држава Европе на челу САД по трећи пут истог столећа напада Србију, овог пута, без објаве рата кршећи УН карту и сва међународна права чинећи тиме злочин против човечности којег би сад хтела подпуним уништењем Србије да заташка. Та монструозна сила звана НАТО, која је јавно најавила да ће бацити Србију на колена у року три дана посегнула је и за уранијумом затрованом муницијом да уништава Србију бомбардовајући је 73 дана без да јој за руком пође да баци Србију на колена.

Да би своју срамоту и свој почињен злочин прекрила, та НАТО алијанса је прибегла превари подписујући резолуцију 1244 коју до данашњег дана није испунила. Напротив, наставила је са уценама уништавање Србије како би пред светом сакрила свој злочим и своју срамоту!

Србија клеца али поклекнула није, задња реч још није изговорена. Није нити може бити да зло добро за навек победи.

Србија је својом борбом за част и слободу, свет достојанством задужила а и свог највећег сина свих времена, највећег генија света, свету подарила без чијих изума би стале све фабрике света, не би било космосом лета нит комфора у фотељама даљинским управљачима а нит у медицини многих апарата. Без његових изума све би задесила црна тама а свет апокалипса.

То се мора више једном довољно јасно и гласно рећи како би то и сви закржљалог духа душевни кепеци попут Блера, Дабељуја и ко зна којих и каквих то све Клинтона могли чути да би пред својим почињеним злочином и устукнули. Како ником на ум не би пало, истину преокрећати по својој вољи прекрајати, српски народ ко до сада сатанизовати!

Душан Нонковић

СРБСКИ ФБРепорт; Др Јелена ГУСКОВА: Да ли ће Србија као и Украјина одустати од ступања у ЕУ?

Др Јелена ГУСКОВА: Да ли ће Србија као и Украјина одустати од ступања у ЕУ?

 

 

4 Votes

 

Др Јелена ГУСКОВА: Да ли ће Србија као и Украјина одустати од ступања у ЕУ?

 

У последње време новинари ме често питају: Да ли ће на Србију утицати одустајање Украјине од евроинтеграције? Можда ће се сада и Србија зауставити и донети судбоносну одлуку да не ступа у ЕУ?

 

 

© Flickr.com/NeonMan/cc-by-nc

© Flickr.com/NeonMan/cc-by-nc

 

Овај проблем има неколико аспеката. Као прво, колико је далеко зашла Србија на свом путу приближавања ка ЕУ, колико је она на том путу изгубила и добила? Као друго, колико је искрено Украјина спремна да одустане од ЕУ, или је то само маневар који јој омогућава да добије значајне компензације?

Да подсетимо да су почетком 90-их година земље Централне Европе које су се ујединиле биле отприлике истог нивоа економског развоја и развијале се на основу западоевропског друштвено-економског модела, њима нису биле потребне дубоке системске реформе. Проширивање ЕУ на исток 2004. и посебно 2008. године био је нови талас европске интеграције: у уједињену Европу су позиване земље које нису одговарале западноевропским политичким и економским стандардима. У том процесу несумњиво важну улогу је играо политички фактор: ЕУ је свесно ишла на компиликације унутар већ формираног система како би фрагментирала Источну Европу, извела је из економске зависности и политичког утицаја Русије. Мада, главни захтеви према земљама претендентима тицали су се адаптације националног законодавства и увођења европских стандарда у национални систем стандардизације, за нове чланове обавезни услов је била либерализација политичког живота, узимање у озбир интереса опозиционих покрета, правилно постављање спољнополитичких приоритета. Важно је подвући: све земље које су ступале у ЕУ, показивале су огромну срећу од процеса обједињавања са Европом, биле су спремне да уступе део националног суверенитета ради реализације овог животног циља. Настало уверње несумњиве користи од евроинтеграције руководство ЕУ у пуној мери је користило на Балкану.

Искуство Балкана показује да привлачност евроинтеграције може да се употреби и као услов за манипулацију непослушним или политички непопустљивим земљама. Управо то се десило са Србијом. После толиких година унижавања, неразумевања од стране међународних организација, кажњавања у виду бомбардовања 1999. године, евроинтеграције се чинила као идеал који потпуно изједначава Србију у односима са другим земљама. И за овај европски сан руководство земље, почев од председника Бориса Тадића, било је спремно да испуни сваки услов. А услови су били тешки и уопште нису били везани за европске стандарде.

Важан захтев било је изручење такозваних ратних злочинаца Хашком трибуналу. Ухапсивши Радована Караџића (2008. године), генерала Ратка Младића (2011. године) и Горана Хаџића (2011. године) Београд је мислио да је самим тим превладао последњу препреку на путу у уједињену Европу. Али не лези враже.

Даље је уследио још сложенији услов који је требало решити што је могуће пре: признати независност Косова. Почео је да предаје позиције борис Тадић, приставши на размештање снага ЕУ на Косову (Русија је била против), мада су сви знали да је то увод у независност, а наставила је влада Ивице Дачића. Премијер је био главни и попустљив преговарач. Резултат је било потписивање у априлу 2013. споразума између Београда и Приштине према којем су се општине са већинским српским становништвом потпуно интегрисале у политички систем Косова, укључујући правосуђе, полицију. Споразум са приштинским властима максимално је приближио Косово независности, потпуно је уклонио присуство Србије у бившој аутономној покрајини, чак у општинама са већинским српским становништвом.

Били су и други, мање важни услови, на пример, одржавање геј-параде у земљи. Немачка је такође истакла захтев да се Србија извини за «злочине» у ратовима. Председник Србије Томислав Николић се одлучио на то, извинио се за Србију за злочине у Сребреници, обећао да ће поставити меморијал и поклонити се жртвама злочина. Немачки Швобише Цајтунг 25. априла јасно је протумачио: једноставно извињење за Сребреницу не може аутоматски да отвори врата у ЕУ. Тако да Срби морају да чекају нове захтеве. Време пролази, а датум ступања у ЕУ практично се не приближава.

Украјини би било добро да погледа колико је уступака морала да учини Србија, како би одредила датум почетка преговора. Жељу да ступи у ЕУ Београд је изразио још 2000. године, а преговори о потписивању Споразума о стабилизацији и асоцијацији су започели са ЕУ тек 2005. године. Само потписивање стално је одлагано, замењено је симбиличним «прелиминарним споразумом». Споразум је потписан тек у априлу 2008. године, али био је одмах замрзнут. У децембру 2009. године Србија је предала пријаву за статус кандидата за чланове ЕУ, али тек 2011. године ЕУ је објавила да је статус кандидата могућ, само треба решити питање Косова. Датум почетка преговора стално је померан. А шта је Србија добила? За 5 година после потписивања споразума о асоцијацији државни дуг Србије је увећан 7 пута, укинуте су царинске мере заштите домаће продукције, у земљу је кренула роба из ЕУ, индустрија гасне, пољопривреда назадује.

Србији обећавају да ће у јануару 2014. преговори о ступању Србије у ЕУ стартовати. Али то није чињеница. Списак захтева може да буде продужен. Највероватније ће морати да се попусти по питању самосталности Војводине, Санџака, југа Србије. А зашто Европа да не тражи уступке, ако се Србија лако слаже са њима? Уз то руководство земље нема никакве сумње у исправност одабраног пута. Чак са Русијом је спремно да спусти ниво односа.

Украјини ЕУ припрема српски сценарио: држати је на кратком поводцу услова и захтева од којих је главни потпуни раскид односа са Русијом. А само приближавање ЕУ отегло би се на десетине година. Уз то чак укидање безвизног режима није предвиђено. ЕУ, навикла на покорност потенцијалних чланова, већ је почела да истиче Кијеву захтеве који никако нису везани за обичне услове адаптације законодавства. И одједном Украјина објављује обуставу припреме за потписивање споразума о асоцијацији са ЕУ.

За ЕУ ова ситуација је била крајње неочекивана и непријатна. Али уједињеној Европи не сме се рећи не: она кажњава. З акратко време организовани су протестни покрети по читавој земљи. Сигнал је прилично јак: ако направи погрешан избор, Украјини прети распад. Где је излаз? Са једне стране у ЕУ не примају, али постављају жеестоке услове, са друге, не сме се одбити, тада ћеш да погинеш.

Чинило се да је Украјина добро научила лекцију која је одржана Србији. Чини се да би Србија требала да извуче поуку из искуства Украјине: показало се да је могуће одупрети се!

Али… Медији у Србији скоро да нису говорили о отме шта је довело владу Украјине до тога да одустане од евроинтеграције. Читав акценат је стављен на иступања народа у подршку чланства у ЕУ. Листови, радио, телевизија анализирају многобројне митинге противника актуалне власти у Украјини и не говоре о митинзима за подршку власти у источним регионима земље. И ни једне анализе узрока и последица, посебно тога да ли Србија треба да се замисли над предлозима за евроинтерграцију. Сасвим је очигледно да после толиких уступака српске власти неће се повући. А последњи догађаји у Украјини показују да је опасно говорити не Европи и начинити покушај вођења самосталне политике. Зато се Украјина тешко окреће лицем према Русији и врло несигурно говори не ЕУ.

Према словенским православним земљама ЕУ има посебне захтеве. ЕУ има задатак да не прими у своје редове Украјину или Србију, већ да их учини послушним, контролисаним, да не допусти интеграцију постсојветског простора под окриљем Москве.

Јелена Јурјевна Гускова (рус. Елена Юрьевна Гускова; Москва, СССР, 23. септембар 1949) доктор је историјских наука, редовни члан Руске академије наука, инострани члан Српске академије наука и уметности и члан Сената Републике Српске. Руководилац је Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука.

Јелена Јурјевна Гускова (рус. Елена Юрьевна Гускова; Москва, СССР, 23. септембар 1949) доктор је историјских наука, редовни члан Руске академије наука, инострани члан Српске академије наука и уметности и члан Сената Републике Српске.
Руководилац је Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука.

Србин Инфо ; Срби са Косова и Метохије траже Патриотски блок!

 

Срби са Косова и Метохије траже Патриотски блок!

Srbin u napadud

Скупштина АП Косова и Метохије на предлог Двери позвала је на јединство Патриотског блока на предстојећим парламентарним изборима.

РЕПУБЛИКА СРБИЈА-АП КОСОВО И МЕТОХИЈА СКУПШТИНА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ КОСОВО И МЕТОХИЈА

ИНИЦИЈАТИВА ПОЛИТИЧКИМ СТРАНКАМА И УДРУЖЕЊИМА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ОДБРАНА УСТАВА ЈЕ ОДБРАНА СРБИЈЕ

Закључивањем Бриселског споразума од 19.04.2013. године и принудним спровођењем истог грубо је нападнут Устав Републике Србије. За разлику ранијих напада који су вршили албански сепаратисти уз подршку западних савезника, овога пута напад на наш Устав је извршен од стране актуелног режима у Београду. Захваљујући актима републичке власти, успостављен је гранични прелаз између јужне српске покрајине и преосталог дела Србије, противзаконито су распуштени органи власти јединица локалних самоуправа на северу Покрајине, након чега је локално становништво, претњама и принудама приморавано да изађе на локалне изборе расписане од стране шиптарских сепаратиста.

Распуштене су безбедносне институције Републике Србије, а готово свим запосленим у Министарству унутрашњих послова на територији АП Косово и Метохија је дат незаконит отказ. Донет је нови Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава којим се по први пут новом мрежом судова и тужилаштава не покрива територија АП Косово и Метохија, а претходно је незаконитим одлукама Високог савета судства и републичког јавног тужиоца заустављен рад тих државних органа уз налог да се већина предмета преда ЕУЛЕКС-у и даље „органима“ који су формирани од стране шиптарских сепаратиста. Запосленим у судовима и тужилаштвима, као и у другим инстутуцијама Републике Србије на КиМ се припрема иста судбина као и оним у Министарству унутрашњих послова – незаконит отказ.

Грађанима Републике Србије који су остали лојални својој држави се свакодневно крше основна људска и друга права: укинуто је право на локалну самоуправу, изборно право, право на учешће у управљању јавним пословима, слобода кретања и настањивања, право на рад, право на имовину, право на једнако поступање, општа забрана дискриминације и многа друга људска права, зајемчена Уставом Републике Србије.

Више је него јасно да је наведеним потезима власт у Београду угрозила територијалну целину Републике Србије и тиме загазила у зону законом забрањеног деловања. Међутим, државни органи који су надлежни да гоне починиоце кривичних дела не реагују, а не реагују ни европски званичници који се наводно залажу за владавину права и поштовање људских права. Напротив, из западних центара моћи стижу само речи похвале за све потезе које је власт у Београду повукла у вези са својом јужном покрајином, наградивши режим у Београду отпочињањем преговора за улазак у ЕУ.

У светлу отпочињања преговора за улазак у ЕУ, у медијима је оркестрирано интензивирана тема измене важећег Устава Републике Србије. ,Да ли ће Устав Србије бити промењен, делимично или у целини, више није под знаком питања“ , „креће чешљање целокупног правног система”, „ово (је) права прилика да се крене у уставну ревизију” Устава из 2006. године који је „кочница друштвеном развоју и променама у земљи“ (1). То су натписи који су преплавили медије.

ustav121

Ко тражи и коме је потребна промена Устава Републике Србије?

Прави наручиоци уставних промена су ван наше земље. То су исти они који су, у циљу отимачине Косова и Метохије, варварски бомбардовали нашу земљу, потом инсталирали своје војне снаге на том делу наше територије прикривајући се иза наводне „војне мисије ОУН“, тј. исти они који су подржали албанске сепаратисте у проглашењу независности тзв. републике косово признавши „нормализацији издаје“ (2) која је извршена закључивањем тзв. бриселског споразума.

Уставне промене заговарају, наравно и домаћи извршиоци, како би накнадно озаконили противзаконите радње које су предузимали и до краја извршили преузете обавезе.

Основни циљ промене важећег Устава био би, пре свега, накнадна легализација предаје једног дела државне територије у руке албанских сепаратиста, а затим и даља разградња и раслабљивање Републике Србије, све до њеног потпуног разваљивања и уништења.

На мети би се прво нашла преамбула и текст заклетве Председника Републике, јер директно сметају и представљају непремостиву правну препреку за намеравану предају Косова и Метохије.

Затим би се мењао облик државног уређења, те би уместо унитарне државе, под изговором регионализације и децентрализације била извршена суштинска (кон)федерализација Републике Србије. Каква би даља судбина Србије била, лако се може претпоставити и на основу судбине биших федералних држава као што су СФРЈ и СРЈ. У вези са тим, треба поменути већ отворено прокламоване циљеве појединих политичких партија из северне покрајине који захтевају законодавну, извршну и судску власт за Војводину, уз право на изворне приходе.

Измене би, по свој прилици, претрпеле и одредбе Устава које се односе на језик и писмо у службеној употреби, које одредбе се већ увелико и масовно крше без било каквих санкција. Шта више, ове одредбе Устава некажњено крше и поједини државни органи!

И на крају, као најважније, планиране измене Устава предвиђају уградњу „интегративне клаузуле“ тј. клаузуле о преносу дела суверенитета Републике Србије на институ.ције Европске уније. Ова клаузула би предвиђала могућност Републике Србије да на основу међународног уговора повери и пренесе вршење својих суверних права на међународне организације (ЕУ) уз евентуалну могућност уласка и у одбрамбене савезе са државама које се темеље на сличним вредностима.

Уградња инегративне клаузуле би озаконила пренос већ похараног суверенитета Републике Србије, чиме би наступиле тешке последице по нашу земљу, а могућност поновног успостављања државног суверенитета свела би се на минимум. Као што је речено, интегративна клаузула би отворила врата уласку земље и у НАТО пакт, а што би се наметнуло као логично решење након прикључења Европској унији, чије чланице углавном и чине тај војни савез. Тиме би се Србија нашла у канџама војног савеза који нас је својевремено бомбардовао, а на супротној страни у односу на све оне који су данас на мети тог истог савеза.

Оно што је индикативно је чињеница, да за разлику од мање развијених чланица ЕУ, Немачка нема интегративну клаузулу у свом уставу што значи да та земља никоме није уступила део своје суверености (1).

UČESNICI

Поставља се питање као спречити овакве катастрофалне и погубне измене важећег Устава?

Треба знати да су потпуно неистините и измишљене тврдње да су промене Устава неопходне и да је устав „кочница друштвеном развоју“. Та теза је измишљена како би се код наших грађана, у самом старту, психолошки елиминисала свака могућност супротног начина размишљања, а промена Устава наметнула као једино могуће решење, што је нетачно.

Истина је управо обрнута. Важећи Устав Републике Србије јесте кочница, али не „друштвеном развоју и променама у земљи“, како то тврде заговорници европских интеграција, већ је Устав искључиво препрека и кочница даљем разваљивању наше државе тј. њене целовитости и суверености и тренутно представља једини гарант заштите националних, културних, економских и свих других интереса наших грађана. Промену Устава траже само они који су спремни да тргују делом државне територије и државним суверенитетом као и они којима Србија никада није ни била на срцу, а који су се притајили чекајући овај тренутак, да би се сада огласили у виду наводно великих заговорника „европске идеје и европских вредности“, под плаштом којих идеја се намерава докрајчити Србија, а српски народ најзад бацити на колена.

Нема никаквог разлога за измену важећег Устава Републике Србије. Поготову не сада, када је актуелна власт поиграла са делом државне територије закључујући споразум са сепаратистима који су прогласили државу на делу наше територије.

Обзиром на реалну и озбиљну опасност која се надвила над нашом земљом, проглашавати неутралан однос према збивањима која се одвијају, не значи ништа друго до позив на пасивно посматрање директног преноса самоукидања државе.

Грађани Републике Србије који су по Уставу једини носиоци суверености, никако не смеју себи дозволити неутралан и пасиван однос према актуелним збивањима који се тичу њихове земље и њихових личних судбина. „Народни фронт обједињених националних, социјалних и демократских снага“ (3) у виду уставобранитељског покрета који би се залагао за доследно поштовање начела уставности и законитости са циљем заштите основних националних, социјалних, економских интереса и демократских вредности у нашем друштву, представљао би прави бедем очувања српске државности и спречио би суноврат који нам је намењен и који се припрема. Потпуно је извесно да наши грађани, повезани у општенародни уставобранитељски фронт могу да спрече промену важећег Устава.

Спречавањем планиране и најављене измене Устава спречила би се и легализација тзв. бриселског споразума и предаја Косова и Метохије. Држава Србија нема никаквог разлога да тргује са делом своје територије, а парола да Европа нема алтернативу намењена је искључиво умртвљивању можданих ћелија наших грађана. Европска унија, која постаје тамница народа, начином на који се поставила према Србији, и те како има алтернативу, а то је сама Србија. Србија је слободна да бира свој пут тј. друге државе и савезе са којима ће сарађивати, а који за узврат не траже ни нашу територију, ни жртвовање суверенитета наше државе.

Окосница народног фронта је већ настала, а она се налази на самом Косову и Метохији. Наш народ је огромном већином рекао велико НЕ бриселском споразуму, супротставио се свим притисцима режима, и у стилу правих уставобранитеља и искрених поштоваоца начела владавине права, формирао Скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија, у циљу одбране важећег Устава и Републике Србије. Остали грађани Србије би требало само да следе пример свог народа на КиМ и храбро се укључе у свеопшти народни фронт са истим циљем – одбрана важећег Устава, а тиме и саме Републике Србије и свих њених интереса.

У складу са напред неведеним позивамо Вас, да на предстојећим парламетарним изборима наступите јединствено са свима којима је целовитост Србије приоритет у свом политичком деловању.

У Косовској Митровици: 02.фебруара 2014.године

Председника Скупштине АП Косово и Метохија

Славко Стевановић

Иван Миловановић, ДОКЛЕ СЕЖЕ ИЗДАЈА НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА СРБИЈЕ, ОВОГ ТРЕБА НА ОДГОВОРНОСТ:

ДОКЛЕ СЕЖЕ ИЗДАЈА НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА СРБИЈЕ, ОВОГ ТРЕБА НА ОДГОВОРНОСТ:

Албанци – староседеоци Балкана и дошљаци Срби

Претходних дана, помно сам ишчитавао и бележио занимљивости из уџбеника историја за шести разред основне школе у издању Завода за уџбенике Београд. Аутор овог уџбеника Раде Михаљчић износи неке фрапантне тврдње. Након читања овог уџбеника, нисам више сигуран да познајем српску средњовековну историју. Може бити да само нисам довољно проучавао дела албанских и хрватских историчара. Наиме, у овом уџбенику који се бави историјом средњега века, могао сам да научим да „…подела друштва увек води и стварању државе која штити богати, владајући слој“[2]. Занимљива опаска. Након што сам ову значајну лекцију савладао, упознао сам се са староседеоцима Балкана – Албанцима. Након описа доласка Словена на Балкан и сукоба са староседеоцима аутор каже „…међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик, и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се с њима“.[3] Запањен овом констатацијом, сасвим случајно сам пронашао објашњење у првој проширеној верзији истог уџбеника, у реченици које нема у садашњој: „Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи…“. [4]

Имамо ли права да било шта очекујемо од других када смо сами себи највећи непријатељи?
srbijadanas.net