ИЗДАВАЧКА КУЋА ПРОМЕТЕЈ НОВИ САД МОЛИ ЗА САРАДЊУ КАКО БИ ИЗДАЛА ДЕЛО АУТОРА: Милан-а ИВАНОВИЋ-а „МЕТОХИЈА СПОМЕНИЦИ и РАЗАРАЊА“

metohija_pismo-finale

МЕТОХИЈА
СПОМЕНИЦИ и РАЗАРАЊА

Списак илустрација:

1. Географска карта: Метохија са Прекорупљем и делом Косова

2. Бања Рудничка: Звоно и Надгробна плоча властелина Родопа

3. Белица – црква Св. Лазара (Св. Ђорђа) пре рушења, ХVI век

4. Бело Поље код Пећи, црква Ваведења Богородице, ХIV–ХIХ век

5. БУДИСАВЦИ код Пећи, манастир, ХIV–ХVI век

6. БУДИСАВЦИ, портрет патријарха Макарија, ХVI век

7. Велика ХОЧА, црква Св. Николе, ХIV–ХVI век

8. Велика ХОЧА, црква и манастир Св. Јована, ХIV–ХVI век

9. ГОРИОЧ, манастир Св. Николе, ХIV–ХVI–ХIХ век

10. ГОРЊЕ СЕЛО, Средска црква Св. Ђорђа, ХVI век

11. ДЕВИЧ, манастир Св. Јоаникија (Јанићија), ХV век

12. Дворане цркве Св. Спаса, ХIV–ХVI век, минирањем срушена

13. ДОБРОДОЉАНЕ, антиминс из 1564. године, припадао срушеној цркви

14. ДОЛАЦ, Богородичина црква и манастир, ХIV–ХVI век, минирањем срушен

15. ДРСНИК, црква Св. Петке, ХIV–ХVI век, минирана и спаљена

16. ДЕЧАНИ, манастир Христа Пантократора, ХIV век

17. ДЕЧАНИ, иконостас – царске двери и икона Богородице са Христом, ХIV век

18. ЂУРАКОВАЦ, црква Св. Николе, 1362. г. минирањем срушена до темеља

19. ИСПОСНИЦА БЕЛАЈА код Дечана, ХIV–ХV век, спаљена

20. ИСПОСНИЦА Св. Петра Коришког ХIII–ХIV век, разорена

21. КИЈЕВО, црква Св. Николе, ХVI век, минирањем срушена до темеља

22. КОРИША, манастир Св. Марка, ХIV век, минирањем срушен до темеља

23. КОРИША, остаци цркава Св. Ђорђа и Св. Николе, збрисани са земље, ХIV век

24. КРЊИНЕ, старо српско гробље, ХVIII век, уништено

25. ЉУБИЖДА, црква Св. Николе са збирком икона ХIV–ХVI век, спаљена

26. ЗОЧИШТЕ, црква Св. Врачи, ХIV век, минирањем уништена

27. МЛЕЧАНЕ, црква Св. Николе (Св. Петке), ХIV–ХVI век, уништена

28. ШУШНИКОВО, црква Св. Петра и Павла, ХVI век, оскрнављена

29. ШУШНИКОВО, црква Св. Николе, ХVI век, оскрнављена

30. МУШУТИШТЕ, Богородичина црква, 1315. године минирањем срушена

31. МУШУТИШТЕ, црква Св. Тројице, ХIV–ХVI век, минирањем срушена

32. НАВРЂЕ, црквиште и старо српско гробље са столетним храстом, порушено, посечено и насуто земљом, без видних остатака

33. НЕЦ код Ђаковице, црква Св. Николе (летњег), срушена

34. ПОГРАЂЕ, црква Св. Димитрија, ХVI век, минирањем срушена

35. ПОПОВЉАНЕ, црква Св. Николе, ХVI век, минирањем срушена

36. ПЕЋ, манастир Пећка патријаршија, ХIII–ХIV век

37. Пећка патријаршија, Богородица из Вазнесења, 1260. године

38. Пећка патријаршија, фреска: Христос, ХIII век

39. Пећка патријаршија, дуборезне двери патријарха Антонија, 1557. год.

40. ПРИЗРЕН, црква Богородица Љевишка, 1307. године, спаљена 1999. год.

41. ПРИЗРЕН, црква Богородица Љевишка, Богородица са Христом Хранитељем, оштећена и спаљена, ХIII век

42. ПРИЗРЕН, црква Св. Николе, задужбина Тутића, 1330. године, спремљена за минирање и опљачкана 1999. и 2004. године

43. ПРИЗРЕН, црква Св. Ђорђа, задужбина Руновића, ХIV век, спаљена и руинирана

44. ПРИЗРЕН, манастир Св. Арханђела из 1348. године, остаци храма

45. ПРИЗРЕН, Поткаљаја, спаљена 1204. године и „два дана горела”

46. Ракитница, црква Св. арханђела Михаила, ХIV век, срушена до темеља

47. РАТИШ, црква Св. Тројице, срушена заједно са звоником

48. РЕЧАНЕ, црква Св. Ђорђа, ХIV века, спаљена и срушена до темеља

49. СИЋЕВО, црква Св. Николе, ХIV–ХV век, срушена до темеља

50. Студеница Хвостанска, остаци манастирског комплекса, ХIII век

51. ЧАБИЋ, црква Св. Николе, ХIV–ХVI век, срушена до темеља

52. Шиптарска кула из Дечана – Проблеми заштите

Милан ИВАНОВИЋ

ВЕЧНО У МЕТОХИЈИ
српски црквени споменици, њихови градитељи и рушитељи

Назив Метохија потиче од грчке речи метох, која се одомаћила и у српском језику, и означава у оба језика манастирска имања. Првобитни словенски и српски називи за Метохију носили су имена по жупама: Хвостно, околина Пећи и реке Бистирце; Затрнавска жупа, између Дечанске бистрице и реке Затрмаве; жупа Реке, између река: Трнаве и Рибника; Патково, између Ђаковице и Хаса под Паштриком; Подримље, у долини Белог Дрима; Прекорупље са Клином, на левој страни Белог Дрима; Дршковина, околина Рудника и дела Дренице; Купавча, долина и данашње реке Кујавче; Пећког Подгора, под планином Мокром Гором; Призренским Подгором, под источним огранцима Шарпланине са жупама; Гором, Опољем и Средском.

По турском освајању 1455. године целу Метохију су потчинили под Скадарски санџак, који је касније подељен на нахије (казе): Призрен, Пећ, Велика Хоча, Суво Грло и напослетку и Ђаковица. Дотадашње бројне старе српске називе жупа, иначе тешко савладиве у турском изговору, а и из подозрења да ти називи Србе подсећају на стару државу и буде код њих наду на њен повратак, настојали су и успели да избаце из званичне употребе. Уместо тих назива од половине ХVIII века увели су један општи назив Метохија, назван тако по бројним манастирским имањима широм данашње Метохије. Последњи Србин, пећки патријарх Василије Бркић, написао је 1771. године леп опис турских области и живот хришћана у њима. Па каже, између осталог, „манастир Пећска патријаршија имала је силна имања у хвостском крају, а и у другим областима, добивена од српских краљева, па су Турци тај крај назвали Метохијом”.[1] Много раније, српски краљ Стефан Драгутин (1276–1282) хиландарском повељом одређује да људи његове „призренске метохије: чувају стражу на мору на пристаништу” и истовремено додељује село Локвицу више Призрена светој Богородици Светогорској – Хиландарској.[2]

Француски научник А. Буе 1830. године, проучавајући европски део Турске, писао је да „la Metochie” заједно са Новим Пазаром и Моравом чине Стару Србију.[3] И наш Вук Ст. Караџић у границама Србије убраја „Метоију ђе је Призрен столица српских краљева и царева, Пећ и Дечани а Шара планина с ону страну Метоије”.[4]

Аустро–угарски историчари Л. Талоци, К. Јиречек и М. Шуфлај бележе да је „Metochia, regio propre Prizren”.[5] Немачки лекар турског гарнизона у Пећи др Јозеф Милер обилазећи села Метохије 1830-их година и користећи турске званичне списе дао је значајне податке географске, етнограске и конфесионалне природе за Метохију.[6]

У проучавању историјске и етничке прошлости српског народа у Метохији највише је у годинама половином ХIХ века учинио И. С. Јастребов, руски конзул у Призрену.[7]

Италијански мисионар P. Domenico Pasi на самом почетку ХХ века пише о својој посети земљи званој „Metochia”.[8]

Поред географског назива и неке историјске личности носиле су презимена настала од географског појма Метохија. Године 1669. помиње се Василије екзарх метохијски.[9] И митрополит Београдски и Сремски Стефан Метохијац-Пећанин учествовао је на саборима у Печују и Барањи јуна месеца 1700. године. Помиње се и у записима од 1706. до 1709. године.[10]

Једном наметнуто од Турака и усвојено име Метохија трајало је дуже од 250 година, ушло у све језике света па и дипломатску преписку од ХVIII века до 1968. године. После Другог светског рата, 1945. године, Косово и Метохија, као делови двеју географских и историјских целина, проглашени су за Аутономну област Србије. Године 1968. вољом Јосипа Броза из двојног назива Покрајине албански националисти уклонили су назив Метохија, са жељом да се оно избрише из географије, историје и, ако може, из сећања српског народа.

Географске особености. Метохија је пространа тектонска долина у сливу реке Белог Дрима на југу Србије, оивичена планинама (почев са истока): Сува Гора (900м), Мокра Гора (1332м), Жљеб (2352м), Русолија (1382м), Штедим (2273м), Волујак или Бела Кут (2015м), Бјелопаћ (1773м), Слано Поље (1895м), Копривник (2460м), Плеш (2315м), Рупе (2502м), Богићевица (2530м), Ђеровица (2656м), Богдаш, сада Марјаш (2590м), Ујездна (1980м), Паштрик (1983м) и на крајњем југу Шарпланина са жупама: Гора, Окоље и Средска са Призренским Подгором. Метохији припада и Ругово у изворишту Пећке бистрице.

Планину Ујездну са пашњацима и превојима, изнад села Кошаре с обе стране југословенско–албанске границе, купио је српски краљ Стефан Дечански „за сто оваца са јагањцима” од неког Витомира и приложио 1330. године својој задужбини манастиру Дечанима. Сам њен српски назив означава место којим се може најлакше „јездити” преко ове високе планине.[11]

Читав овај венац високих планина спада не само у највише динаридске планине, него и најкршевитије и природно најнепроходније у читавој југоисточној Европи. По том својству су и добиле народно име Проклетије, што је у свом Српском рјечнику уврстио и Вук Ст. Караџић 1852. године, а Јован Цвијић увео у географску науку.

Занимљиви су и очувани стари словенски и српски називи планина: Русолија, Штедин, Велакут, Волујак, Белопаћ, Жљеб, Копривник, Ујездна и други. Русолије (Русалије) су стара, словенска, митска женска бића; Штедин као име планине постоји у шарпланинској жупи Гори и Лабу код Подујева, па и у Пољској велики град Шћећин; Плеш (Пљеш) је планина без шумског покривача. Поред дечанског Плеша постоји исто таква у Лици и Источној Србији. Албанци су називе планина делом задржали уз додатак своје речи „Маја” (планина, врх), па су добили: Маја Русолиј, Маја Рупес, Маја Сланопој и друге. Назив планине Плеш је у службеним картама замењен новим именом: Страочке планине и „Маја Стрелцит”, на албанском језику. Но и кад би хтели Плеш не би могли избрисати из писаних историјских сведочанстава. У ризници манастира Дечана сачуван је један запис на старој књизи који најважнијим његовим делом преносимо: „Године 1794. октомврија 17. ден… по ваздуху огањ над црквом како сноп велик и ходе до Плеша, онда пуче, све се Дечане потресе…”[12] Свакако да је реч о природној појави.

Са источне стране Метохију ограничавају нешто ниже планине: Козник, Милановић, Затрич, а од Косова је деле западни огранци Голеша са Волујком, Црнољева и побрђа Чичавице.

Надморске висине метохијске долине крећу се од 188м (Пећ) до 320–350м у јужном делу (Призрен). Долином Дрима који се пробија кроз албанске планине до Јадранског мора допире приморска клима која Метохију, заштићену добрим делом високим планинама од оштре континенталне климе, са обиљем планинске, изворске и текуће воде која се у долинама користи за наводњавање, чини Метохију насељену од давнина и веома плодном. Богата пасишта на планинама допринела су развоју сточарства. Под дејством благе климе у подножју планина расту у природи читаве шуме питомих и јестивих кестена, а у долинама поречја познате метохијске јабуке које народ различито зове: „буалије”, „шербетке” и „душанке”. По народном предању, саднице „душанки” донео је цар Душан из Француске.[13] Старе сорте јабука потисле су савремене „мутантне” сорте које су наметнула бројна пољопривредна добра и прихватили пољопривредници. По терасастим равницама и прибрежју са великим бројем сунчаних дана у години негује се од памтивека познато метохијско виногорје и производи од грожђа.

Све метохијске реке и речице носе словенске и српске називе: Пећка бистрица са притокама Јеленачка бистрица и Бјелуха; Дечанска бистрица са притоком Кожљарска бистрица; Лоћанска бистрица, Призренска бистрица са притоком Манастиричка бистрица; Сушице: Белопољска, Загрмљанска, Брестовичка и Сухогрлска; Рибница, Рубник, Трнàва, Трава, Трепетник, Јабланица, Љубижња; Исток, Дреница, Топлуха и друге.

Старе српске и средњовековне називе села и њихових делова и заселака најпотпуније бележе очуване повеље српских манастира у Метохији. У Дечанским повељама /I, II и III/ које обухватају највећим делом метохијска села забележено је око 500 топонима. Сви су они у апсолутном броју српског језичког порекла. Ако се зна да су топоними археолошки називи језичке прошлости на основу којих се може утврдити који је народ дао имена насељима у којима је живео – онда је то овде јасно. У Дечанским хрисовуљама су унети пописи домаћинстава у 89 села и других насеобина. Од укупно 2432 уписане куће само су 44 албанске, односно 1,90 процената.[14]

И Жичка повеља краља Стефана Првовенчаног из 1220. године о дарованим селима Српској архиепископији у жупи Хвосно набраја села која су до сада задржала своје тадашње називе: Пећ са засељима својим, Чрни Врх (и сада Црни Врх), Стлпези (Ступ), Требовитићи (Требовић), Горажда Вас (Гораждевац), Накла Вас (Накло) Челпеци (Челопек), Лабљани (Лабљане), Жутоглави са градом (Жутоглав). А ово су планине у Хвосну: Слано Поље са Тмастим Гвоздом.[15] Сва су ова села и планине српских имена и то тако названа много раније него што су уписана у повељу.

И велика Светоарханђеловска повеља којом српски краљ и цар Душан оснива 1348. године своју задужбину манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила код Призрена и даје му властелинство које је бројало 111 села и насеља јасно указује на апсолутну надмоћност српских топонима.[16] Сва села властелинства носе српске називе, са изузетком осам арбанашких и осам влашких катуна, што чини тек два од сто од укупног броја.

Подаци које садрже ове повеље представљају незаобилазну грађу за проучавање, не само историјског развитка српског језика, него и за проучавање целокупног живота у средњовековној Србији.

Пописе насеља Метохије у ХV веку турске власти су вршиле, како одмах по освајању српских земаља, тако и касније у редовним размацима. Ако се има у виду прецизност турских дефтера у којима су подробно дати спискови села, домаћина пореских дужника, удовица, нежења и свештеника и, разуме се, уз тачан превод назива српских села и личних имена, онда су подаци које они садрже веома значајни и веродостојни. За Метохију је веома значајан турски попис Скадарског санџака из 1485. године, посебно део који обухвата Пећку, Призренску и Сухогрлску нахију, чије се територије поклапају са простором Метохије. По том попису у Пећкој нахији, која је тада потпадала под Скадарски санџакат, уписана су 1082 словенска имена према 8 албанских имена пореских дужника.[17]

По турским пописима из ХV века Албанаца тада има само у селима око Ђаковице док читав остали простор Метохије насељавају практично Срби.

По истом турском попису из 1485. године Срба има и у албанском делу средњовековне српске жупе Алтин која је тада представљала изразито српско–албанску мешовиту зону са обе стране југословенско–албанске границе. И у албанском делу нахије Алтин тада су преовлађивале српске насеобине. У тамошњем селу Каменици (и сада Каменица) уписано је 121 српских пореских дужника; у селу Шипчани (сада Шипчај) 51 српски порески обвезник; у селу Требопоље (сада Тропоја) 17 српских имена; у селу Гостуране (сада Гостуран) 33 српска домаћина; село Драгобиље (сада Драгобиј) 6 српских породица; Михољани (сада Михејан) српско село са 20 српских дужника; Бабиновци (сада Бабин) са 24 српска домаћина; Сићевци (сада Сикуци) село са 40 пореских обвезника; Ковач (сада Ковачи) са 22 српска имена; село Черномељ (Црномељ?) са 18 српских дужника; село Поља (и сада Поља) са 63 српска имена; Шума и друга села.[18]

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ.
СРПСКИ ВЛАДАРИ-КТИТОРИ И ГРАДИТЕЉИ

О раној прошлости простора садашње Метохије писани историјски извори веома су ретки и најраније потичу тек с почетка Х и ХI века. Византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит (905–959) и савременик српског кнеза Часлава (927–950) бележи у кнежевини „Покрштеној Србији” град Дестиник. Сасвим је извесно да је био код данашњег села Дрсника на левој обали Белог Дрима. Цар Константин Порфирогенит каже да је архонт (кнез) Часлав „средио и населио земљу и као архонт у њој се учврстио”. Држава кнеза Часлава простирала се од обале Белог Дрима преко Хвосна, Раса, Сзлинеса (данашње Тузле) до реке Саве на северу, а на западу се граничила са жупанијама Хрватске до река: Цетине, Пливе, Ливна и Имота.[19]

Византијски цар Василије II је повељом из 1019. године основао Охридску архиепископију са 31 епархијом међу којима су уписане и Призренска и Липљанска епископија. Цар набраја да су у Призренској еписикопији били: Хвосно, Призрен, Лесковац (на ушћу Клине у Дрим) и Врет (данашња села Брут или Врмница југозападно од Призрена).[20]

Велики српски жупан Стефан Немања поклонио је 1198. године манастиру Хиландару Велико-хочки метох са девет села, планином, виноградима и пчеланицима својом повељом која је нестала у Првом светском рату када је опљачкана Народна библиотека Србије.[21] /Д. Медаковић: Враћање раскућене српске духовне баштине. „Даница” 2005, 82/ То су села: Непробишта, Момуша, Сламодража, Ретивља, Трн’је, Ретивштица, Трновац, Хоча и друга Хоча (сада Велика и Мала Хоча), Трпезе, Дабшор и Голишева. Имена села су српска осим два вероватно влашка (Момуша и Дабшор).

Свети Сава (1174–1235) син и биограф Стефана Немање поред назива за жупу Хвосно између горњег тока Белог Дрима и Пећке бистрице уводи и шири назив: Земља Хвосно. У „Земље Хвосна” сврстава, поред већ поменуте жупе Хвосно, жупу Затрнава између Дечанске бистрице и реке Трнаве; жупу Реке западно од Затрнавске жупе са рекама Рибник и Затрнава; жупу Патково између реке Рибника и планине Паштрик; жупу Подримље са планинама Козник и Милановић; Призренску жупу са Великом и Малом Хочом; жупу Кујавчу са селом Ракош; жупу Дршковину са Подгором и Кострц око река Мируше и Топлухе према Црнољеву.[22] Жупи Хвосно, односно Метохији припада Ругово са клисуром, планинама и селима. Руговске планине, Слано Поље и Тмасти Грозд поменуте су у повељи краља Стефана Првовенчаног 1220. године. Руговска села: Кућиште, Боге, Дрење, Велики и Мали Штупељ, Кошутана, Лутово и остала носе све српска имена. У Ругови, у клисури с обе стране Бистрице, налази се читав венац српских испосница где се одвијао посебан монашки живот и веома плодна преписивачка и књижевна делатност.

Албанаца у Ругови није било све до прве половине ХVIII века.[23]

У средњовековном Хвосну најпознатији Хвостанин био је св. Петар Коришки, савременик св. Саве, за кога је српски књижевник и монах Теодосије, око 1310. године у Житију св. Петра Коришког писао да је „син благоверних родитеља из хвостанског села Уљемира”.[24] И о другој хвостанској жупи Реке остао је запис у средњовековној књизи ризнице манастира Пећке патријаршије о грозној смрти њеног „господина Уроша са сином”: „В’ неделе В’сех светих набодоше у Печи господина Уроша Хречанина на кол’ц’ и сина”. /В. Мошин: Рукописи Пећке патријаршије, 43/

Свети Сава, први српски архиепископ (1219–1233), син Стефана Немање и брат Стефана Првовенчаног, пошто је издејствовао самосталност Српске цркве 1219. године, повељом византијског цара Василија II, оснива у Метохији две српске епископије: у Призрену и Студеници Хвостанској (североисточно од Пећи) и поставља српске епископе.

Стефан Првовенчани, велики жупан српски (1196–1217) и краљ (1217–1227) потврђује дарове свога оца Немање манастиру Хиландару и додаје села српских имена, а у то време и српског становништва: „Ђурђевик, Петровик, Крушево, Книна, Рубач Поток, Дреник, Гребник, Гован, Заљут, па Видеље и Белчишта са Горњим Вранићима, планину Добри Доли, трг Книнац и винограда два…”.

Посед се налазио с обе стране Белог Дрима, ушћа Клине и Пећке бистрице, а обједињено је назван као Крушевски метох. Повеља је издана 1200/02. године.[25] Стефан Првовенчани је написао и Житије св. Симеона, свог оца Стефана Немање, које се чува у париској Националној библиотеци.[26]

Краљ Владислав (1234–1243) син Стефана Провенчаног дарује Хиландару „Видев записаније дедино ми и от’чино … придах село Враниће”.[27]

Стефан Урош I, краљ Србије (1243–1277) оснива храм Св. Николе у Хвосну 1276/77. године, потчињава га манастиру Милешеви и дарује му имања у селима која носе српске називе.

Краљ Стефан Урош I даровао је Хумској епископији, манастиру Богородице Стонске на полуострву Пељешцу код Дубровника: „село Ракош у Хвостне” и „село Крушевац у Дршковини”. Када је потом Хумска епископија пресељена из Стона у манастир Св. Петра код Бијелог Поља на Лиму, краљ је новом повељом иста села дао новом седишту епископије.[28]

Краљ Драгутин (1276–1282) даровао је Св. Богородици Светогорској-Хиландарској село Локвицу и одредио да његови људи из „призренске метохије” дају човека да чува стражу на мору у пристаништу манастира Хиландара.[29]

Краљ Милутин (1282–1321) потврђује 1282. године прилоге свога деде и оца манастиру Хиландару и дарује нова: села Лабићево и планину Козник код Ораховца у Метохији.[30] Године 1307. подиже епископску катедралну цркву Св. Богородице у Призрену. Године 1314/1316. подигао је недалеко од Звечана манастир Бањску себи „за вечно покоиште” – маузолеј где је и био сахрањен. Његова задужбина са фреско-повељом на зиду је и велелепни манастир Грачаница на Косову. Милутинова Светостефанска – Бањска повеља писана на пергаменту у облику књиге са 96 листова сада се налази у Ески-сарају у Цариграду – Истанбулу. У повељи краљ Милутин наводи дарована дела: „И у Хвостну село Гумништа са међама… село Костр’ц са ораницама краљевим и са ратарима и са пчеларима; село Редобради у Дршковини, Бање, Рудник, од Рудника међа у Дршков студенац, Лелчину (данашњу Леочину), Суво Грло и цркву Св. Богородице на сухогрлској земљи, у Дреновик путем у Клечиглаву…”, „А у жупи Кујавчи село Осојани са међама од Шаљичовца, Белог Поља, Верића, Тучепа”. Сва та села су и данас задржала та имена.[31]

Српски краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331) био је на празник Богојављења 1321. године крунисан за краља „уз учешће целог свештеног сабора српског”. Свечано крунисање је обављено у новој цркви Богородици Љевишкој која је тек десетак година раније била саграђена и осликана блиставим фрескама руком најпознатијег сликара ХIV века протомајстора Астрапе и сарадника из Солуна. Свечани чин крунисања обавио је уз садејство свих епископа тадашњи српски архиепископ Никодим (1317–1324).

Године 1326. краљ Стефан Дечански издаје повељу Епископији призренској Богородици Љевишкој којом потврђује дарове свога оца и дарује нова села: Лутовину (данашњу Ландовицу) и Немишљу на Белом Дриму, Хочу Заградску, Повилско (данас Поуско) више Призрена; Пустомулче (сада Ренце) у Опољу; Белаћевац и Слатину у Дреници и манастир Св. Симеона у Мушутишту.

Између 1327. и 1335. године Стефан Дечански са сином душаном подиже манастир Дечани и дарује му силна имања у посед. Недалеко од манастира основао је и болницу – прихватилиште за тешко оболеле. Болница је имала четири одељења у којима су болесници распоређивани према врсти оболења. Управник болнице је био лекар. Од свог оснивања 1330. године више од пет векова играла је значајну улогу у животу народа.[32]

Манастир Дечани спада међу највеће и најбоље очуване српске средњовековне манастире. Краљ је својој задужбини повељом писаном 1330. године у Породимљу, данашњем Неродимљу, даровао посед, земљу са селима и људима на простору од Пећке бистрице до реке Валбоне у Албанији. Дечанска повеља је једина која се очувала у Србији и сада је у Државном архиву Србије у Београду. У повељи је уписано поименично 89 села са 2435 кућа и 6600 одраслих мушких лица, без пописа женских лица и деце, а када би се додала број житеља на целокупном дечанском поседу износио је око 20.000. Сви називи уписаних насеља и имена лица у огромној већини су словенског, српског порекла или узета из хришћанске науке, а само спорадично грчког, влашког или арбанашког порекла.

Српски краљ и цар Душан (1331–1355) за четврт века владавине успео је да створи српску царевину која је обухватала Мачву, Захумље, Албанију, Епир, Тесалију и сву Македонију осим Солуна. Подигао је 1348. године манастир Светих Арханђела код Призрена и подарио му властелинство од 111 села и насеља. При манастиру је основао и болницу са 20 постеља за лечење монаха. Оснивачка повеља цара Душана манастиру Светим арханђелима је нестала за време немачке окупације 1915. године.

На Саборима у Скопљу 1349. године у Серезу 1354. године цар Душан је донео „Законик благовјерног цара Стефана”. Један од неколико примерака преписа тог Законика, познат у науци као „Призренски”, чува се и сада у Народној библиотеци Србије у Београду. Законик је изазвао велико интересовање у научном свету и оцењен као „најлепше дело српског средњег века”. Цар Душан је изненада умро и био сахрањен у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. Манастир је касније разорен и од његовог обрађеног материјала 1615. године саграђена је у Призрену Синан-пашина џамија.

Стефан Урош, српски цар (1355–1371). На Сабору у Скопљу 1346. године цар Душан је крунисан за цара, а његов малолетни син Урош проглашен за „младог краља – савладара”. Цар Урош није успео да сломи тежње ка осамостаљењу феудалних господара Дејановића, Мрњавчевића, Балшића и других. Уздигао је краља Вукашина Мрњавчевића који је столовао у Скопљу и Призрену за савладара од 1365. до његове погибије у Маричкој битки 1371. године. Исте године на Сабору му је за савладара одређен краљ Марко, пошто цар Урош није имао деце.[33] Цар Душан и цар Урош имали су дворац поред Призрена и у Рибнику на реци Бистрици, југозападно од Призрена. У Рибнику је цар Урош издао три повеље Дубровчанима и једну манастиру Св. Богородице Синајске. Повеље из 1358. и 1366. године издате манастиру Хиландару тамо се чувају и сада. Српски патријарх Пајсије (1615–1646) написао је Службу и Житије цара Уроша и допринео уздизању његовог култа.

Краљ Вукашин (Мрњавчевић) је 1365. године крунисан за српског краља и савладара цара Уроша. Центри његове власти су били Призрен, Скопље и Прилеп. У Призрену је столовао и ковао свој новац са натписом „краљ Вукашин” чији се сачувани примерци налазе у Народном музеју у Београду. Погинуо је у борби са Турцима 26. септембра 1371. године на реци Марици у Бугарској.[34]

Краљ Марко, син Вукашинов (у српској народној поезији познат као Краљевић Марко), на сабору 26. септембра 1371. године проглашен је за наследника цара Уроша који није имао деце.[35] Исте 1371. године „млади краљ Марко” подигао је цркву Св. Богородице Владичице у Подграђу (Поткаљаји) Призрена и о томе изнад улаза у нартекс цркве на надвратнику уклесао један од најлепших српских епиграфских споменика ХIV века са годином изградње цркве: 1371. У цркви су, до 1999. године и албанског рушилачког и вандалског похода на српске споменике у Призрену, биле сачуване још две надгробне плоче са натписима из 1371. године: Марине Струје и нечитког имена.[36]

Српски кнез Лазар Хребељановић (1329–1389) поред Моравске Србије био је и господар Хвосна, Кујавче и Метохијског Подгора са манастиром Студеницом Хвостанском. Кнез Лазар наставља традицију Немањића, па је хиландарској Саборној цркви дозидао спољну припрату познату под називом „Лазарева припрата”. Хиландарској болници даровао је 1379. године село Јелашницу у Хвосну које је држао Градислав Тепчија, цркву у селу и његове засеоке: Ђурђевик, Ресник, Слатина и друге.[37] Следеће 1380/81. године кнез Лазар даровао је манастиру Св. Пантелејмона у Светој Гори цркву Светог Спаса у Хвосну код манастира Студенице Хвостанске.[38]

Кнез Лазар је 28. јуна 1389. године у познатој битки са Турцима на Косову погинуо са већим делом српских племића и војске. Непуну годину дана после кнежеве погибије на Косову, Вук Бранковић је током 1390. године преотео Лазаревићима северну Метохију. Кнегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком потврђује дарове манастиру Св. Пантелејмона у Светој Гори 1395. године: у Хвосну цркву Светог Спаса са селима и метосима „што је држала код цара Стефана” и дар војводе Новака и супруге му Видославе, цркву Св. Јована у Црколезу са селима и метосима.[39] Кнегиња Милица, као монахиња Јевгенија, враћа 1397. године манастиру Дечанима нека отуђена села и са своје стране прилаже нова села, која и сада носе уписана имена: Чабић, Брестовац, Батуша, Рибница, Доброш и засеоке: Смољице, Поповци, Плоношежци, Плављане и друге.[40]

Вук Бранковић, зет кнеза Лазара, поред Дренице и Косова био је од 1378. године и господар Метохије када ју је преотео од Балшића.[41] У време владавине Вука Бранковића писана је по његовој наредби 1386/87. године у манастиру Светих Арханђела код Призрена књига са потписима писара Викодима и Пријака.[42] Вук Бранковић држао је манастир Светих Арханђела све до битке код Никопоља 1396. године када су Турци поразили крсташку војску. Мада у тој битки Вук није учествовао ни на једној страни, жртва турске победе био је Вук Бранковић који је постао сужањ турског султана све до своје смрти 6. октобра 1397. године.

Госпођа Мара Бранковић са синовима Гргуром, Ђурђем и Лазаром приложила је болници манастира Хиландара 100 унчи од трга у Великој Хочи својом даровницом од 15. октобра 1406. године.[43]

Ђурађ Бранковић (1375–1456) је син Вука Бранковића и унук по мајци кнеза Лазара. По једном запису на рукописној књизи писаној у преписивачкој радионици манастира Светих Арханђела код Призрена стоји да је књига писана „у дане господина Стефана деспота и господина Ђурђа” из чега следи да је деспот био врховни господар Ђурђу Бранковићу у односу на владавину Призреном и делом Метохије. Деспот Стефан га је прогласио и за свога наследника.

Ђурађ Бранковић подигао је град Смедерево који су Турци освојили 1439. године, а Ђурађ је 1444. године добио натраг своју земљу уз обавезу да Турцима плаћа данак. Турци су тада предали Ђурђу Бранковићу на управљање и Призрен.[44]

ЦРКВЕНИ ПОГЛАВАРИ (АРХИЕПИСКОПИ И ПАТРИЈАРСИ) ГРАДИТЕЉИ

Поред чланова владарске куће Немањића и њихових наследника подизање цркава и манастира у Метохији вршили су и црквени поглавари. Посебно значајан и велики удео у том подухвату имали су архиепископи и потом патријарси, епископи и други достојанственици.

Први српски архиепископ Сава 1219. године, по добијању самосталности Српске православне цркве у Метохији, основао је две епископије: у Призрену и Студеници Хвостанској.

Црква Светих Апостола у Пећкој патријаршији прва је међу црквама која се несумњиво везује за архиепископа Саву и његовог ученика и наследника на престолу архиепископа Арсенија (1233–1263). Са добрим разлогом се сматра да је програму градње цркава дао обележје први српски архиепископ. Није сачуван ниједан податак из ХIII века када су грађени Свети Апостоли у Пећи. Тек је архиепископ Никодим (1317–1324) у уводу свога превода Јерусалимског типика[45]писао да је цркву у Пећи „саздао” и „створио” први српски архиепископ Сава. Други податак о грађењу у ХIII веку пружа фрескосликарство у певницама цркве Светих Апостола које је настало око 1260. године заслугом архиепископа Арсенија, наследника Св. Саве.[46]

Године 1284. у Пећ је из Жиче пренесено седиште српских архиепископа где настаје значајан књижевни центар који је имао важну улогу у духовном и културном животу српског народа.

Архиепископ Сава III (1309–1316) учествовао је у градњи храма Богородице Љевишке у Призрену и о томе оставио утиснуто своје име пет пута на разним странама цркве у дугом натпису од узиданих глеђосаних цигала претходно урађених у виду слова[47]

Архиепископ Никодим је између 1321. и 1324. године уз северну страну храма Св. Апостола у Пећи саградио храм Светог Димитрија. По налогу архиепископа Никодима у граду Ждрелнику више Пећи јеромонах Дамјан написао је 1324. године Апостол Изборни, у науци познат као Шишатовски апостол, који се сада чува у Библиотеци Српске православне цркве у Београду.[48]

Архиепископ Данило (1324–1337) је са јужне стране цркве Светих Апостола саградио цркву Богородице Одигитрије и црквицу Светог Николе. Испред скупине све три цркве Пећке патријаршије подигао је заједничку припрату са отвореним тремом двојних аркада. Фреске у храмовима Пећке патријаршије рађене су у више махова. У храму Светих Апостола у току ХIII, ХIV и у ХVII веку. Црква Св. Димитрија је осликана у време патријарха Јоаникија 1346. године. Фреске у Богородичиној цркви су сликане око 1300, а затим и 1350. и 1375. године.

Пећка архиепископија је на Сабору у Скопљу, на Ускрс, 9. априла 1346. године проглашена за Патријаршију, a архиепископ Јоаникије за патријарха са седиштем у Пећи. Тиме је Пећка патријаршија постала духовни и културни центар што ће и остати све до турског похода на Србију и њеног освајања 1459. године. Тада настаје период робовања под Турцима који су и укинули даље постојање Српске патријаршије.

За време патријарха Јоаникија II (1346–1354) његовим настојањем и трудом осликана је северна црква Св. Димитрија у Пећкој патријаршији коју је саградио његов претходник архиепископ Никодим (1317–1324).

Патријарх Сава IV (1354–1375) дао је да му се напише и ослика скупоценo Четворојеванђеље украшено заставицама, иницијалима и портретима јеванђелиста које се сада чува у манастиру Хиландару.[49]

Патријарх Јефрем је у два маха биран за патријарха (1375–1379. и 1389–1392) у најтежим данима, после Косовске битке 1389. године. Познат је по свом обимном и оригиналном песничком делу.[50]

За време патријарха Спиридона (1379–1389)и његовог управљања српском црквом постигнуто је измирење између српске и византијске цркве.[51]

Патријарх Данило III или Данило Млађи или Данило Бањски био је патријарх од 1390/91. до 1399. године. Творац је косовског култа кнеза Лазара коме је посветио четири списа: Похвално писмо, Службу, Пролошко житије и Повесно слово. Око 1390. или 1391. године пренео је мошти кнеза Лазара из цркве Св. Спаса у Приштини у манастир Раваницу.[52]

На државним саборима Лазаревића бирани су и патријарси: Сава V (1398–1406), Данило IV (1407), Кирил (1407–1419) и Никон (1446–1453). Последњи српски патријарх био је Арсеније II (1453–1463). После његове смрти престо пећког патријарха остао је упражњен све до обнове Пећке патријаршије и патријарха Макарија Соколовића 1557. године.[53]

Турска освајања током ХV и ХVI века захтевала су њихову трпељивост према покореним хришћанским народима, а такође и мирну и сигурну позадину што би помогло даља турска освајања. Увиђајући ту неопходност читавих сто година после освајања Србије велики турски везир Мехмед паша Соколовић, пореклом Србин одведен данком у крви, заузео се да Султан и Диван (Врховни савет) Турске ипмерије васпоставе обновљену Пећку патријаршију. Територија коју је покривала обновљена Пећка патријаршија била је огромна: од Штипа (на југу) до Коморана на Дунаву (у данашњој Словачкој) и реке Искре и града Самокова (у Бугарској) до реке Купе у Хрватској. На том простору у саставу Пећке патријаршије било је 40 епархија, односно 8 митрополија и 32 епископије. Изабрани патријарх морао је за берат у знак потврђивања од султана да плати 100.000 акчи и сваке године по 2.000 дуката.[54] Турске власти преко овог убирања дажбина имале су и приближно тачан увид у њихово распростирање.

Први патријарх обновљене Пећке патријаршије био је Макарије Соколовић (1557–1571, умро 1574), стриц или брат великог везира Мехмед-паше Соколовића. Рад је усредсредио на организационо обнављање Цркве и грађевинско обнављање оронулих и страдалих црквених здања. Највећи подухват патријарха Макарија био је рад на обнови и оправкама велике Данилове припрате у комплексу цркава Пећке патријаршије. Да би осигурао стабилност грађевине зазидао је отворе међу стубовима аркада, осликао нове површине зидова и пропале делове старог живописа. Један од тадашњих сликара, Андреј, оставио је и свој потпис на штиту фреске св. Димитрија.[55]

Године 1568. патријарх Макарије је затекавши цркву Св. Преображења Господњег из ХIV века у селу Будисавцима код Пећи порушену и „с врха пал мале не конечне…” обновио и осликао, оставивши о томе и фреско-натпис изнад западних улазних врата цркве. У цркви је сачуван и његов портрет који спада међу најлепше портрете српског фреско-сликарства ХVI века.

Патријарх Макарије се старао о чувању, откупу и прикупљању старих српских рукописних књига опљачканих и разнесених широм тадашњег света. У Цариграду је купио стару српску књигу за три дуката и уз свој запис приопштио је ризници Пећке патријаршије.[56]

У Пећкој патријаршији је тада створена и посебна дуборезачка радионица у којој су израђене највеће и најраскошније царске двери митрополита Антонија на којима је минуциозно у дуборезу изведен његов натпис: „с’градих сије светије двери, позлатих и вобразах и приложих светјеј велицјеј цркви Пекји…”[57]

У цркви Грачаници на Косову, на јужном унутрашњем делу западног зида спољашње припрате сачуван је ктиторски натпис у десет редова у коме стоји да је припрата осликана 12. септембра 1570. године „повеленијем патријарха всем’ Србљем’ кир Макарија трудом же и настојанијем всеосвештенаго митрополита херцеговскаго кир Андонија…”[58]

И трећи српски патријарх обновљене Пећке патријаршије Герасим (1575–1586) био је пореклом из Херцеговине и у родбинској вези са Соколовићима. Патријарх Герасим је у изворима поменут неколико пута: да редовно плаћа султану по 2.000 дуката годишње; да се први пут својеручно потписао као патријарх Срба и Бугара; да је његовим настојањем и трудом писано неколико књига од којих је Панегирик поклонио Новобрдској митрополији. На икони светог Николе у Великој Хочи код Ораховца је запис сликара Лонгина да је сликана за време патријарха Герасима.[59]

После тројице наследника патријарха Герасима: Саватија (1587–?), Јеротеја (1589–1591) и Филипа (1591–1592), за патријарха је био изабран Јован (1592–1614). Он је за разлику од својих претходника заједно са ситном племенском властелом тежио потпуном ослобођењу од Турака. Његов изасланик, пећки калуђер Дамјан Љубибратић ишао је на преговоре у Рим, Напуљ, Фиренцу, Мадрид и другде. У земљи је патријарх Јован сазивао саборе народних главара. На скупу одржаном 1608. године састављено је и писмо папи Павлу V које су потписала 32 српска главара: војводе, кнезови и спахије. Своју сарадњу са Западом патријарх Јован је платио мученичком смрћу. Турци су га ухватили, одвели у Цариград и обесили 14. октобра 1614. године. „Његов гроб је у царствујућем Константиновом граду, близу Јени-капије”.[60]

У цркви Светих Апостола у Пећкој патријаршији насликан је у стојећем ставу лик патријарха Јована, рад познатог сликара Георгија Матрофановића, са дугим натписом за који се мисли да га је написао његов ученик, будући патријарх Пајсије, који у натпису каже: „…престави се преосвећени архиепископ и господин мој Јован…”[61] У истој цркви на иконостасу је дуборезни и сликани крст, висок скоро три метра, са ликовима: Христа Деизиса, Богородице и светог Јована. На њему је натпис: „Сиј свети и честниј крст согради и пописа се повеленијем преосвешченаго патријарха Пекскаго кир Иоанна … в лето ЗРВ = 1594”.[62] И у цркви Св. Димитрија Пећке патријаршије, на северној страни прозора је фреско запис: „Повеленијем блаженаго и преосвештенаго архиепископа пекскаго и мего господина кир Иоанна наче се обнављати сиј храм лета ЗРКВ-(1614), месеца маја 2”.[63]

Пајсије I, пећки патријарх (1614–1647), био је преко тридесет година на челу Пећке патријаршије. Обнављао је цркве и манастире на читавом простору Пећке патријаршије: од Крупишта код Штипа и Лешка код Тетова до неколико цркава у северној Далмацији: Дрнишу, Врлики, Жегру и Стрмици код Книна и Крупи, преко Копаоника и Црне Реке и околине Новог Пазара и Тутина, манастирима Рмањ и Довоље на Тари, у Боки и Подострогу код Будве, манастира Богородице код Бјеловара, манастира Благовештења у Овчарско-Кабларској клисури, сремских манастира Шишатовац и Врдник. Посетио је Бечкерек, Будим, Пешту, Темишвар, Арад, Црепају у Влашкој, Самоков у Бугарској. А у Метохији за време патријарха Пајсија обновљена је црква и живопис манастира Ваведења у Долцу, код Клине и црква Св. Николе у селу Поповљану код Суве Реке са Испосницом – Пустињом Вранић између села Поповљана и Вранића.

На својим честим и неуморним путовањима по свим епархијама целе Патријаршије, Пајсије I старао се не само о обнови цркава и манастира него и сабирао, оправљао, преповезивао и преписивао у радионицама многих манастира, па и сам лично у томе учествујући, спасао преко 70 старих, оронулих црквених књига. У редовном обиласку својих епархија походио је не ретко и невелике сеоске цркве. Тако је храму Св. Георгија у селу Великом Лукавцу код Истока у Метохији даровао својом руком оправљену књигу уз запис и свој потпис „да послужи док Бог не да боље”.

На манастирским храмовима Пећке патријаршије и Грачанице променио је и поставио нови оловни покривач на чијим таблама су остали очувани до наших дана изливени натписи са његовим именом и годином препокривања: 1621. Трудом и настојањем патријарха Пајсија настављен је и окончан рад на обнови живописа у цркви Св. Димитрија у Пећкој патријаршији, на чему је радио тада најбољи српски сликар Ђорђе Митрофановић. На иконостасу храма манастира Грачанице стоји као поклон патријарха Пајсија велики крст са представом Распећа сликан и урађен 1621. године.[64]

По жељи патријарха Пајсија урађен је и крст са Распећем за неки од споредних грачаничких иконостаса, украшен дуборезом и сликан руком јеромонаха Стефана са натписом из 1625. године. Патријарх Пајсије је умро у манастиру Будисавцима код Пећи и сахрањен у Пећкој патријаршији.

Патријарх Гаврило (1648–1655) изабран је за патријарха као епископ рашки на сабору у манастиру Морачи почетком 1648. године. Путовао је и старао се о црквама на простору читаве Патријаршије. Подигао је цркву Св. Николе у манастиру Ковиљу код Ивањице. Састао се са призренским католичким бискупом Франом Стојмировићем ради преговора о приступању Унији. Путовао је у Русију и 12. фебруара 1655. године био примљен код руског цара коме је даровао неколико српских рукописних и штампаних књига. Руски цар је њега такође даровао књигама које је по повратку у Србију даровао црквама и манастирима. У Русији је обишао цркве, манастире и градове Новгород, Псков и друге. Познат је по својој изјави у Русији да под својом влашћу држи осам митрополија и 32 епископије. У опроштајној посети код руског цара 1656. године добио је 400 рубаља у самурима. Вратио се у Србију где је затекао изабраног новог патријарха Максима, који је одбио да му врати престо. Патријарх Гаврило био је оклеветан код султана да је саветовао руског цара да нападне Турке. Турци су га одвели у Брусу, тадашњу престоницу султана и у току суђења му нудили опрост уколико прихвати ислам. Пошто је то одбио обешен је између два луба у Бруси. По другим изворима био је задављен 1659. године. Српска црква прогласила га је за свеца.[65]

Патријарх Максим (1655–1674) дао је допринос постепеној и систематској обнови цркава и манастира започетој за време патријарха Макарија Соколовића. Настојањем патријарха Максима оправљена је и осликана црква Светог Николе у Пећкој патријаршији руком сликара Радула 1673. године. Његовим настојањем обновљена је и стара црква Св. Јована из ХIV века у селу Црколезу код Истока у Метохији. И ову цркву осликао је по патријарховом налогу тада најпознатији сликар Радуле у току 1672/73. године. У ризници манастира Пећке патријаршије сачувана је велика икона (99х86х4см) Светих врачева Кузмана и Дамјана са њиховим ликовима у средњем пољу и шеснаест сцена из њиховог живота са натписима. Икону је по налогу патријарха сликао сликар Радуле 1673/74. године.[66]

Патријарх Максим је путовао широм своје дијецезе и изричито се старао о црквеној организацији у тадашњем турском Подунављу и Хабзбуршкој монархији. Посетио је Сарајево, Овчарско-кабларске манастире, Скопље, Самоков, Панчево, манастир Шишатовац у Срему, и друге цркве и манастире. Путовао је и у Јерусалим и био поклоник Христовог гроба. Умро је од срчане капи и сахрањен у великом мермерном саркофагу испред цркве Св. Николе у Пећкој патријаршији.[67]

Патријарх Арсеније III Чарнојевић (1674–1690) био је још 1669. године као митрополит хвостански изабран за помоћника тешко оболелог патријарха Максима. Стао је на чело цркве и свог народа после његових претходника од Макарија до Максима, који су успели да обнове цркву и окупе народ и снагу за најтеже дане који их очекују.[68]

Патријарх Арсеније III оставио је трага и у српској књижевности прихвативши народни језик у својим делима: Путовање у Јерусалим 1682. године и на крају у потресној поеми: Ноћ над нама спеваној „месеца септемврија 29. дан, 1705. лета”: „И дан и ноћ бежећи за својим осиротелим народом, од места до места, као лађа на пучини великог океана…”[69]

После пораза Турске под Бечом 1683. године и аустријског продора до Скопља и Штипа 1689. године, патријарх Арсеније, српски народ и црква пружили су снажну подршку Аустријанцима. После преокрета ратне среће у корист Турака 1690. године настала је сеоба српског народа и свештенства. Цркве су напуштене или разорене, ризнице опљачкане, монаси прогнани.[70] Да би сачувао народ од покоља и робљења, патријарх предводи велику сеобу Срба северно од Дунава до градова Будима, Коморана и Јегра у данашњој Мађарској и Словачкој.[71] Сам патријарх Арсеније III изјавио је да је прешао у Аустрију са 30.000 људи.[72] Монах Даскал Стефан из Раванице писао је како је патријарх Арсеније III повео 37.000 породица, што значи најмање 185.000 душа.[73]

Патријарх Калиник I (Скопљанац, 1691–1710) и његов наследник патријарх Атанасије I (1711–1712) управљали су Српском црквом под турском влашћу у најтежим временима после Велике сеобе под патријархом Арсенијем III и настојали да се сачува од народних и црквених добара што се у тадашњим условима могло сачувати. У каквом стању се 1691. годне налазио манастир Пећка патријаршија, столно средиште Српске цркве, казују сачувани записи: Татари су се сместили на зимовање у манастир, а коње држали током целе зиме у цркви; уништили манастир и посекли тројицу калуђера, спалили град (кастело).[74] Патријарх Калиник вратио је живот у пећки манастир. У његово време су се и књиге преписивале. Обилазио је њему преостале епархије, па је на таквом путу и умро у Темшвару. Са тадашњим скопским митрополитом Атанасијем обновио је 1706. године чесму, обрађену у каменом блоку и ограђену каменим плочама која и сада постоји испред манастирског конака Пећке патријаршије. Настојећи да учврсти органиизацију Цркве, 18. марта 1710. године својом граматом потврдио је новоосновану Крушедолску митрополију као дела Пећке патријаршије.

Српској цркви патријарх Калиник I и скопски митрополит Атанасије сачували су и оставили у наслеђе најстарији неумски (нотни) запис хорске композиције „Ниње сили небесние…” на рукописној књизи Лествице из ХIV века – дело најстаријег познатог српског композитора Доместика кир Стефана Србина из ХIV–ХV века. Рукопис се сада чува у Народној библиотеци Србије под бр. 92.[75]

Патријарх Мојсије Рајовић (1712–1726). Из сачуваних писама знамо о његовој делатности у Пећкој патријаршији. Писмом од 18. јуна 1714. године он је молио будимског владику Вићентија Поповића да му пошаље велике свећњаке и друге црквене украсе „јер немају ничег у Пећи”.[76] Из писама од фебруара и априла 1722. године види се његов посебан труд на оправци и осликавању „тембла” – иконостаса храма Светих Апостола у Пећкој патријаршији. Он најпре преговара са грчким сликарима из Солуна, па „пошто много ишту”, одлучује да о свом трошку набавља сликарски материјал и настоји да обезбеди сликаре.[77] Но, до обнављања пећког иконостаса није дошло за његова живота па ће то урадити његов наследник патријарх Арсеније IV Јовановић 1724. године. Патријарх Мојсије је 1720. године обновио и порушене оградне зидове и цео манастирски „град са палатама”.[78] Године 1724. тешко оболелом патријарху Мојсију изабран је за помоћника будући патријарх Арсеније IV Јовановић.

Патријарх Арсеније IV Јовановић (1724–1737–1748). Био је родом из Пећи. Као рашког митрополита патријарх Мојсије га је одредио себи за помоћника. У свом писму из Подгорице од 18. фебруара 1725. године он каже да је „вољом целог Сабора и по милости честитог цара уведен у престо српске патријаршије”. По берату турског султана Махмуда I из 1731. године патријарх Арсеније IV био је дужан давати царској благајни годишње 70.000 аспри, а за обнову берата још 100.000 аспри. Арсеније IV као патријарх имао је најопсежнију титулу пећких патријараха која је обухватала: „Все Србље, Болгаре, Поморије, Далматију, Травунију, Вретанска остров (дијецеза Ускочких гора на граници Крањске и Хрватске), обој поли Дунава и северне стране васего Илирика”. Путовао је по епархијама и посетио: Скопље, Штип, Ниш, Ћустендил, Лесново, Сарајево, Ушће, Прокупље, Плав и манастире: Жичу, Ариље, Житомислић, Пиву, Гргетег, Сопоћане, Рилу и друге. Освештавао је антиминсе од којих је један у Софијском црквеном музеју, други у цркви села Голубића у Далмацији, трећи у цркви села Мушникова код Призрена (до Првог светског рата). Оставио своје потписе на познатој Иловичкој крмчији из 1229. године (сада у ХАЗУ у Загребу), на књигама и иконама у Цетињском манастиру, Сарајевској цркви и другде.[79]

Започети рад патријарха Мојсија Рајовића на иконостасу у цркви Св. апостола у Пећкој патријаршији патријарх Арсеније IV је обновио и прилозима београдског митрополита Викентија Поповића привео крају 1724. године. Грчки сликари су скупоценошћу материјала употребом злата, живошћу боја, дрворезом и орнаментима допринели утиску свечаног изгледа. На престоним иконама Христа и Богородице називи су на српском језику, а на горњим мањим иконама на грчком језику. Исти сликари су урадили и две велике иконе: Христа на престолу и Богородице са Христом које су сада у ризници Пећке патријаршије.

На дуборезном и сликаном Надверију иконостаса цркве Св. апостола у Пећкој патријаршији дуж горње ивице је дуг натпис патријарха Арсенија IV од априла месеца 1732. године.[80] У ризници Пећке патријаршије чува се сребрни ручни крст са траговима позлате. На полеђини крста је натпис у 17 редова у коме стоји да га је 1736. године патријарху Арсенију IV „саковао ва Сараеве рукоделац Иоан”.[81]

Патријарх Арсеније IV је фебруара 1737. године на састанку у Пећкој патријаршији, у присуству рашког митрополита, неколико епископа, архимандрита Пећке патријаршије, кнезова и народних првака Срба и албанских представника из племена Климената (католика), донео одлуку о устанку и прикључењу аустријској војсци чим она пређе турску границу. Турци су сазнали за договоре и ухапсили патријарха Арсенија у Пећи. Он је успео да побегне из затвора и ноћу, на коњима, са делом пећке ризнице преко Ругова и Шекулара дође у Васојевиће и одатле се прикључи устаницима у Рашкој и Србији.[82] Устаницима су се придружили Плав и Гусиње, муслимани српског говорног језика, обећавши да ће се вратити и примити своју стару хришћанску веру.

На несрећу, Турци су успели да победе аустријску војску и 1739. године уђу са војском у Београд. Миром склопљеним 1739. године између Турске и Аустрије граница је постала на Сави и Дунаву. Патријарх Арсеније IV у Другој сеоби Срба „са мноштвом народа и свештенства даде се у бекство” бележи Раванички летопис.[83] Колико се Срба иселило у овој другој Сеоби није тачно утврђено. Зна се да је са патријархом Арсенијем IV прешао и известан број албанских породица из племена Климената (католика) који су насељени у селима: Хртковци, Никинци и Јарак, а сада се изјашњавају као Хрвати.[84]

Шест година после Сеобе патријарх Арсеније IV је из Сремских Карловаца послао сликара Георгија Стојановића да уради цртеже манастира Пећке патријаршије и Дечана и околине на основу којих је, у Бечу 1746. године, урадио бакрорезе оба манастира. На бакрорезу Дечана у доњем углу урезан је и портрет Арсенија IV.

Патријарх Арсеније IV по прелазу у тадашњу Јужну Угарску добио је Карловачку митрополију и овим делом Српске цркве, слободним од Турака, управља задржавши титутлу патријарха до смрти 1748. године.

Надимак Шакабента патријарх Арсеније IV није ниједном употребио сâм у свим својим записима и писаним делима, па ни у Обштем листу Пећке патријаршије који је он отпочео и водио до свог места у редоследу међу уписаним патријарсима.[85]

После преласка патријарха Арсенија IV у Јужну Угарску на трон пећког патријарха, за непуних 29 година, изређало се девет патријараха Грка и Срба о којима се скоро ништа не зна. Новог патријарха Јоаникија III Караџу Грка (1739–1746) посадио је на престо, уместо избеглог патријарха Арсенија IV, турски везир Ахмет-паша Ћуприлић, који га је у својој војсци довео кад је ишао на Ниш.[86]

Наследник патријарха Јоаникија Караџе Грка био је Атанасије II Гавриловић (1747–1752), родом из метохијског села Кијева. Из очуваних записа зна се да је препокривао цркву, направио овећу источну капију и оправљао делове оградних зидова које је однела надошла река, као и да је даровао неколико старих рукописних књига својој завичајној цркви у Кијеву. Књиге су у току ХIХ века пренете у Народну библиотеку Србије, где су 6. априла 1941. године изгореле од немачких бомби.

О последњем Србину патријарху Василију Јовановићу Бркићу (1763–1765) зна се да је, оклеветан код Турака од стране присталица његовог наследника Калиника II Грка, био прогнан у сужањство од турских власти у тврђаву Фамагуста на Кипру.

Патријарх Калиник II Грк (1765–1766) је био последњи патријарх Пећке патријаршије. Са неколико својих епископа поднео је молбу да се укине Пећка патријаршија. Цариградски патријарх Самуило са Синодом Цариградске патријаршије поднео је захтев султану Мустафи III да прихвати предлог пећког патријарха Калиника и његових епископа о укидању самосталне Пећке патријаршије. Султан Мустафа III, бератом од 11. септембра 1766. године, укинуо је Пећку патријаршију и прикључио је Цариградској. Цариградски патријарх Самуило потчинио је Пећ као манастир под управу Призренске митрополије.[87]

Српска патријаршија поново је успостављена 1920. године са седиштем у Београду. Нови патријарси су били: Димитрије (1920–1930), Варнава (1930–1937), Гаврило (1938–1950), Викентије (1950–1958), Герман (1958–1990) и Павле (1990–2009).

За време патријарха Варнаве извршена је конзервација и рестаурација Пећке патријаршије; саграђена је црква Светих апостола Петра и Павла у Истоку са прилозима и иконостасом патријарха Варнаве и црква Јежевица у Новом Чикатову код Србице прилозима и звоном патријарха Варнаве, краља Александра I, Михаила Пупина и других.

МЕТОХИЈА ЗА ВРЕМЕ ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ
И АЛБАНСКИ ЗЛОЧИНИ 1455–1912.

Освајањем градова Призрена и Пећи, 4. јуна 1455. године, Турци су потпуно загосподарили Метохијом, где ће остати све до 1912. године када су ове крајеве ослободиле српска и црногорска војска. Турске власти су почеле одмах да заснивају феудално уређење и уводе своју администрацију. Уместо управних српских подела на жупе увели су санџакате и нахије. Метохија је најпре потпадала под Скадарски санџак, чије ће градове и села пописати 1485. године. Од 1570. године Призрен ће постати седиште санџака и у њему ће пописе извршити 1571. и 1591. године. У оба пописа Метохија ће бити подељена на нахије чија ће седишта бити у Призрену, Пећи и већим насељима Хочи и Долцима.

Ови турски пописи дали су значајне историјске податке о називима насеља, структури привреде, фискалним обавезама, о личним именима и патронимима сваког уписаног становника, о називима планина, речних токова и црквама и манастирима. Са изузетком неколико катуна (сточарских насеља) Арбанаса и Влаха и ивичних села према Албанији, становништво ових крајева чинила је апсолутна српска етничка већина. Према писаним изворима Косово и Метохија били су у ХIII, ХIV, ХV и ХVI веку најхомогеније области српске државе.

Турци су у првом налету порушили многе тврђаве, цркве, манастире, трговачке и друге објекте. Феудални господари постали су беглербегови, спахије и тимарници доведени из редова турске властеле и ислужених ратника. На другој страни остала је раја – становништво нижег реда задужено да обрађује земљу и врши најтеже послове. Сељаци су били дужни да обрађују земљу и дају државне и спахијске порезе – хараче. Хришћани су поред пореза обавезног за све, такозване „испенџе” били дужни да плаћају и „џизју” или харач, чега су били ослобођени муслимани. То је био разлог за све већу исламизацију, у првом реду имућнијих и угледнијих делова српског становништва у градовима и селима.

По својим законима Турци су признавали слободу вероисповести, али су свим силама настојали да то изиграју. Звона са цркава су поскидали и однели где год су их нашли и забранили њихову употребу у обредима. Већ у време првих провала попалили су и похарали многе манастире и цркве, а све веће и лепше цркве и манастире по градовима претворили у џамије или их разорили па на њиховим местима подизали џамије, своје дворове и друге јавне зграде. Старе цркве нису се могле обнављати без дозволе и подмићивања турских власти. Па и тада, оправка се условљавала коришћењем само материјала од старе срушене цркве при чему је одређивана и висина крова која се није смела прекорачити. Стога је унутрашњи простор готово свих тада саграђених или оправљених цркава укопаван у земљу, каткада од пола до целог метра. Црквене драгоцености су разграбљене и упропашћене. Црквене књиге и иконе су, такође, немилице уништаване или одношене и продаване по великим градским трговима Скадра, Подгорице, па и самог Цариграда. Готово сва села и имања – метохије – које су српски владари даровали својим задужбинама, одузета су и претворена у спахилуке.

Продор албанских племена у Метохију не може се потврдити пре краја ХVII века. Извештаји католичких визитатора сведоче да се етничка граница између српског и албанског народа тада налазила на ставама Црног и Белог Дрима. Апостолски визитатор, Барски надбискуп и примас Србије, Марин Бици је у септембру 1610. године ушао у Србију на ушћу Белог у Црни Дрим. На путу од Призрена ка Косову он бележи да је пролазио кроз „лепу долину пуну шизматичких села” (тј. српских православних села). И остали историјски подаци сведоче да је на простору Метохије и Косова у ХVII веку живело преко 90 процената српског народа.

Када су Турци у свом поступном продору 1683. године, готово 300 година после Косовске битке 1389. године, стигли да опседну Беч и у њему царску палату, пољски краљ Јан Собјески (1624–1696) притекао је у помоћ Аустријанцима, потукао Турке и ослободио Беч од опсаде. Аустријанци су потом предузели успешан поход против Турака, ослободили српске земље и стигли до Скопља у коме је харала куга, спалили град и у даљем походу стигли до Тетова и Штипа. Српски патријарх Арсеније III Чарнојевић придружио се војнички организовано са својим народом аусторијском војсковођи Пиколоминију. На несрећу, Турци су, уз помоћ превртљивих Албанаца победили аустријску војску 1690. године и приморали је на повлачење до Саве и Дунава. Српски устаници са патријархом Арсенијем III били су приморани на сеобу и повлачење са Аустријанцима. По писму самог патријарха Арсенија III аустријском цару, он је са собом довео 30.000 извежбаних војника, не рачунајући у тај број и остале избеглице.

Турци, Татари и Албанци су три месеца палили и рушили српска села и вршили одмазду над српском рајом, а у опустеле градове Пећ, Призрен и Приштину сместили на зимовање Албанце, своје војнике. Татари су своје ратнике сместили у конаке манастира Пећке патријаршије, у чијим црквама су зимовали и неговали своје коње.

И у поновљеном аустријском походу 1737. године Срби су устали и пружили помоћ аустријској војсци и, коначно, опет били принуђени на другу сеобу, чији је предводник био патријарх Арсеније IV Јовановић.

Да би дефинитивно елиминисали српски отпор, турске власти су систематски насељавали ова подручја поузданим албанским муслиманским живљем из Албаније, који је играо битну улогу у гушењу свих каснијих српских побуна. Од 1737. до 1878. године Срби су још увек били у већини у Метохији и на Косову. Средином ХVIII века било их је око 400.000 житеља. У девичком манастирском Поменику, који се водио од 1761. до 1789. године, забележено је око 250 српских села. Из тог пописа се види да је у целом ХVIII веку српски живаљ одржаван и тако ушао у ХIХ век.

Између двеју српских сеоба, Албанци су се насељавањем померили из своје етничке матице за 200 км на српско тло, а то је било праћено протеривањем Срба или исламизацијом. Албански досељеници, муслимани, после српских ослободилачких устанака почетком ХIХ века, били су главно и најсуровије оруђе турске казнене политике и играли су главну улогу у гушењу не само српских побуна, него и у прогањању других хришћанских народа – Грка и Јермена.

СРБИ У МЕТОХИЈИ У ХIХ И ХХ ВЕКУ

Албанци су у саставу турске војске ратовали пуних девет година са устаницима Србије 1804–1813. године, предвођени својим пашама: Нуман-пашом Махмудбеговићем пећким; Махмуд-пашом Ротул/овићем/ призренским, Бећир-пашом ђаковачким и Малић-пашом Ђинићем приштинским. Већ у првим данима војевања српских устаника у две битке код Баточине, 24. и 26. марта 1804. године, Срби су сатрли турску посаду од око 400 војника. Међу убијеним налазиле су се и бимбаше башибозучних одреда Хусеин Ганић и Јусуф-ага Климентић. Турска војска састављена од Албанаца учествовала је у одбрани од Карађорђевих устаника Пријепоља и Нове Вароши. Пећки Нуман-паша Махмудбеговић поражен је од устаника у битки на Суводолу 1809. године, на Коштан-пољу и Сјеници. Аустријски извори наводе да је тада погинуло 4.000 његових ратника, а он се, рањен, повукао са остатком војске у Пећ. У бојевима код Рожаја били су поражени и Бећир-паша ђаковички и Али Призренац. Њихова имена наводи и Вук Караџић.

Битка на Каменици код Ниша, између српских устаника и турске војске, одиграла се 19. маја (1. јуна) 1809. године. Српска војска се утврдила у 11 шанчева на домаку Ниша. У Великом шанцу на Чегру одолевао је турским нападима Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца који су јуначки погинули дигнувши у ваздух своје складиште барута. Турски Хушид-паша је тада сазидао чувену Ћеле-кулу од мртвих глава изгинулих српских ратника. У 57 редова узидане су 952 српске главе са главом Стевана Синђелића у средини. У битки на Каменици 1809. године учествовало је и 2.500 Албанаца добровољаца из Дренице у турској војсци приштинског Малић-паше и сви су изгинули.

И следеће, 1810. године Албанци су са турском војском Хуршид-паше били потучени на Варваринском пољу од српских устаника предвођених опеваним јунаком Јованом Курсулом. Призренски Махмуд-паша Ротул/овић/ са својим Арбанасима учествовао је у битки на Каменици, а потом и у походу на Смедерево 1813. године и са тамошње цркве скинуо три звона и донео у Призрен. На првом звону, које је поставио на Сахат-кули у Призренској тврђави, био је натпис: „Приложио Георгије Петровић комендант из вароши Смедерева 1808”. Друго звоно, без натписа, Махмуд-паша поклонио је сахат-кули код џамије у селу Мамуши код Призрена. На сахат-кули поставио је уклесани натпис у хронограму „Махмуд-паша је задобио плен… и учинио добро дело за Мамушу”. Треће звоно поставио је на сахат-кули у Ораховцу. Поред звона Махмуд-паша донео је и четири заплењена топа. На два већа топа био је и натпис: „Вожд Карађорђе Петровић”. Поред заплењених звона и топова Махмуд-паша је довео и 30 српских робиња и непознат број српске деце која су продавана на тргу у Призрену (и Скопљу?).

О страдању српског народа у походима турско-албанске војске и сам Махмуд-паша Ротул у натпису на сахат-кули у Призрену, између осталог, у хвалоспеву о својим делима казује: „…Развио је заставу против Срба, безброј српских неверника посекли су сабљама, њихове породице заробили и имања им запленили… и запленио је у Смедереву изврсно звоно”.

Упоредо доносимо и описе Вука Ст. Караџића о учешћу Албанаца у рату против српских устаника 1804–1813. године и арбанашком оргијању на подручју Овчарско-кабларских манастира и то онако како их је Вук забележио: „…једанпут се дигне једна иљада Арнаута те изађу у Овчар и ударе на српске збегове, много робље поробе и људе побију… робље побегне пред Арнаутима низ Овчар и Морави… Друго пак робље побегне од манастира Сретења низ поток те дође на Мораву и не имајући ко да га брани, поскаче у Мораву и које год није знало пливати подави се. Ту је Морава носила и мајке и колевке, и девојке и Арнауте који су за девојкама скакали у воду да би је поватали. Од неколико робова који су се овде у виру подавили рибари су саранили на брегу поред Преображења. Остале које је однела брздица сарањивали су где је које ватано”.[88]

Историографски утврђене чињенице казују да су Срби у Метохији до средине ХIХ века већина, као и под којим су условима Албанци од етничке мањине на почетку ХIХ века тамо постали већина до краја тога века. Срби губе етничку већину у Метохији у време Кримског рата, средином ХIХ века. Ситуација се још више погоршала за време српско-турских ратова 1876–1878. године, добрим делом због делатности Призренске лиге.[89] Године 1878. албански главари и хоџе, уз отворену подршку Аустрије, дискретну потпору Енглеске, почетак рада није прошао ни без знања и подстицаја званичне Турске, основали су Призренску лигу која је требло да обухвати део Црне Горе, јужни део Србије, западни део Македоније и северни део Грчке. Већ тада било је предузето јаче исељавање Срба. Године 1894. остало их је само још 133.000 душа.[90] Јован Цвијић је установио да је између 1876. и 1912. године са Косова и Метохије избегло 150.000 Срба.[91]

Да би коначно сломили српски отпор турски управљачи су систематски насељавали Метохију и Косово поузданим муслиманским албанским становништвом из северне Албаније које је играло битну улогу у гушењу свих каснијих српских побуна. Истовремено са насељавањем Арбанаса муслимана било је и знатнијег досељавања Арбанаса католичке вероисповести који су већим делом прелазили на ислам да би задржали узурпирана српска имања. Упоредо са насељавањем Арбанаса из северне Албаније вршена је и насилна исламизација старог српског становништва. Крајем ХVIII века на ислам су преведени сви становници шарпланинске жупе Горе. Они су ипак успели да сачувају свој језик, обичаје и избегну арбанашење. Нешто раније исламизована је Дреница и крајеви Прекорупље (око Клине ка Лапушнику и Малишеву) и Међуводе – стара жупа Реке између река Рибника (Ереника) и Трнаве (данашње Траве).[92] Дренички Арбанаси су знатним делом српског порекла. Многи знају и за своја стара српска презимена: Зонићи, Марушићи, Рацићи, Мартиновићи.[93] Чувају предања и о свом крсном имену. У сваком селу има развалина старих српских цркава и гробаља која чувају као гробове својих предака. У Турском попису Области Вука Бранковића чији је средишњи део била Дреница у 79 српских села, чија су имена сачувана до сада, уписано је 85 цркава и манастира и у њима 950 књига што јасно говори о тадашњим високо развијеним културним достигнућима.[94]

За владавине паша 1808–1899. године настаје доба анархије и њихове неограничене власти. Сваки мухамеданац могао је, ако је хтео, убити ма ког Србина, а да му ништа не буде, само ако је побегао под заштиту било које муслиманске богомоље џамије или текије.[95] Турске паше и бегови, већином арбанашког порекла, окупљали су своју војску, пљачкали или дозвољавали пљачку албанским племенима која су силазила са брда у Метохију. Срби су добили два господара: Турке и Арбанасе којима су морали плаћати намете, издржавати војске, а без икаквих права и заштите. Турска је била немоћна да обезбеди личну и имовинску безбедност. Анархично арбанашко друштво живело је у фисовима, а регулативне норме биле су бела и крвна освета.[96]

Слободан Јовановић, српски научник, политичар и академик је о положају Срба у Метохији писао: „Стара Србија била је одметнута област Арнаутлук у Турској царевини. Турске власти нису значиле ништа. Арнаутске поглавице са својом ’мартинком’ били су једини чувари реда”.[97]

Виктор Берар (1864–1931), француски класични филолог и историчар пише о Метохији и Косову: „Арбанаси у овој словенској земљи играју исту улогу као и Курди у јерменским крајевима. Арбанаси ће за ма каква њихова недела увек остати некажњени. Њихове утврђене камене куле – јазбине са низом пушкарница у поткровљу из којих силазе у равницу, убијају, силују или се задовољавају пљачком коју склањају у њима.”[98]

Српски конзул у Приштини Свет. С. Симић извештава своју владу: „Положај Срба није нимало бољи од оног у коме су се 1894–6. године налазили Јермени у Малој Азији.”[99] У покољу Јермена учествовао је и знатан број Албанаца. И у рату против Грчке 1897. године јавило се око 10.000 Албанаца добровољаца. Захваљујући њима турске трупе продрле су дубоко у Тесалију пљачкајући грчка села.[100] Албанци су 1821. године нападали и манастир Хиландар на Атосу и опљачкали његова имања не хајући за истину да се у манастиру Хиландару налазе и гробови албанског „дукса” Репоша, брата Скендер-бегова и монаха Јоакима, по неким мишљењима, Ивана Кастриоте, оца Репошевог и Скендербеговог.[101]

Албанци су јуна месеца 1890. године убили и Луку Маринковића, првог српског конзула у Приштини, а 1903. године и руског конзула у Косовској Митровици Григорија Степановића Шчербина.[102] Други српски конзул у Приштини, Тодор Станковић, наследник Луке Маринковића записао је 1897. године у свом Путопису: „Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део од свега оног што је почињено у скорије време Србима на Косову”.[103] Он се приликом обиласка српских села срео са кулучарима Србима који су сами вукли пуна кола камена и шљунка за оправку путева на којима раде већ 20 дана.[104] Арбанаси захтевају да им Срби сређују летину, оправљају стаје, ограђују дворишта зидовима, плотовима и трњем и врше свакодневне послове. Остављање метка на кућни праг српске куће представља опомену да напусте кућу и имање, а у случају отпора погибију свих мушких чланова и отмицу и турчење српских девојака. Отмица и турчење српских девојака сматрало се двоструким чином јунаштва: стицао се углед у свом роду, а превођењем у ислам и богоугодно дело пророку Мухамеду.[105] Поједине поглавице и разбојничке вође упућивале су чете својих момака да ноћу упадају у српска села, стварају пуцњима и урлицима пометњу испуњену ужасом, подмећу под кровове ватру, убијају, одводе робље и одгоне стоку, сено, кошнице пчела, одело и постељину, тепсије и котлове па чак и кућне вериге са огњишта. Учени игуман манастира Дечана, Серафим Ристић, жали се 1857/58. године турском султану: „Нема куће христијанске која није опљачкана, нема села, нема града, нема цркве ни монастира који нису процвилели од зулума”.[106] Конзул Тодор П. Станковић је израчунао да су Арбанаси у Пећкој нахији истерали више од три четвртине тамошњег српског живља.[107] Игуман манастира Дечани, Серафим Ристић, у свом Плачу Старе Србије, штампаном 1864. године у Земуну, описао је злодела Арбанаса у 69 села и вароши Старе Србије и послао турском цару, страним конзулима у Призрену и Приштини, руском цару, српској влади и митрополиту.

Поред сведочења игумана Серафима Ристића и сачувани Протокол општине пећке из 1870–1880. године даје веродостојне историјске податке о тешком стању Срба у Пећи и околини и бележи бројне злочине о убијању Срба, њихове деце и спаљивању дућана. Међу стотинама злочина из ова два извора навешћемо само оне о убијању српске деце отетих са груди очајних мајки. Арбанашки вишеструки убица Суљ-паша из Истинића отргао је дете српској мајци у селу Злокућанима код Клине и згазио ногама и цокулама. Мајци из села Леочине отели су дете из колевке и бацили у ватру. У селу Пограђе Арбанас-католик заклао је двоје српске деце. У селу Ковраге убили су оца и сина Јовановиће који су бранили ћерку и сестру од Арнаута. У Пећи каменују српске поворке и носила покојника на путу до градског гробља Ђеновије.[108]

У оваквим околностима један део Срба, у циљу заштите живота и основне егзистенције, прихвата ислам као нужно зло, у нади да ће доћи боља времена и да ће се вратити својој вери и нацији сачувавши свој језик и обичаје. Но, после неколико генерација поједине српске породице, услед снажног албанског притиска, прибегле су потпуној промени националног бића прихватајући језик, веру и везујући се за поједине албанске родовске фисове који ће их убудуће штитити. Својим сународницима за које се знало кад су променили веру и народност Срби су дали назив „Арнауташи”. Уколико се историјски подаци могу претворити у бројчане односе, 30 до 40 процената Албанаца у Србији непосредног су ближег или даљег словенског порекла.[109] Од средине ХIХ века, Кримског рата и Берлинског конгреса 1878. године до Балканског рата 1912. године настао је велики миграциони талас Срба када су читаве фамилије, а понекад и насеља бежале у правцу Србије.[110] Према истраживањима Јована Цвијића, објављеним 1911. године, у Србију је до 1912. године пребегло око 150.000 Срба из Метохије и са Косова. Цвијић тада сматра да су, упркос прогонима и непрестаном исељавању, Срби још увек чинили безмало половину укупног становништва, односно да је тада тамо живело око 400.000 Срба.[111]

Проучавањем Српске академије наука и уметности утврђено је да је током ХVIII и ХIХ века исељено из Старе Србије и насељено у Србији око пола милиона душа.[112]

Ово вишевековно жалосно стање Срба у Метохији и на Косову прекинуто је Балканским ратом против Турске који су водиле 1912. године Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора. Одлучујућу битку добила је српска војска код Куманова 23-24. октобра 1912. године. Миром у Лондону, 1913. године, Турска је морала да се повуче. Српска војска је ослободила Косово са градовима Митровицом, Приштином, Гњиланом, Ораховцем, Урошевцем и Призреном. Два одреда црногорске војске, један под командом генерала Јанка Вукотића, ослободила је Пећ, Исток и Метохију до реке Клине, а други одред, под командом генерала Радомира Вешовића, продором преко Проклетија и клисуром Дечанске бистрице манастир Дечане и Ђаковицу.

После ослобођења од Турака у кратком трогодишњем периоду српска нова власт укинула је анархичну турску управу, о којој је Јован Цвијић писао као о власти највеће анархије и насиља, не само на Балканском полуострву, но можда јединствене у свету.[113] Укинута је чивчијска власт над земљом. Сељак и држава постали су власници земље коју обрађују. Настала су и нова миграциона кретања и насељавања делова необрађених површина земљишта, шумарака и утрина. Ослобођењем Метохије у сваком њеном селу било је 1912. године насељено по неколико црногорских кућа, које су Албанци протерали доласком аустријске окупације 1915. године. У ослобођеним градовима дошло је до значајне делатности. У Призрену је донет први урбанистички план чији је творац био архитекта Момир Коруновић, тада поручник српске војске која је ослободила Призрен и касније познати српски архитекта ХХ века. На главној призренској цркви Богородици Љевишкој, задужбини краља Милутина из 1307. године, коју су Турци псле заузећа Призрена 1455. године претворили у Џума-џамију и тек 1856. године премалтерисали споља и изнутра да би сакрили српске натписе и фреске и на њеном звонику подигли минаре, нова градска власт порушила је минаре 1912. године и цркву ослободила турских преградњи у олтарском простору, а цркву најзад вратила на службу Српској православној призренској епископији. Поручник и архитекта Момир Коруновић пројектовао је и саградио велику трочлану градску чесму „Студенац Косово” посвећену Призрену и његовим ослободиоцима 1912. године – српским официрима и војницима.

Убрзо је стигао и Први светски рат у коме су Срби из Метохије опет страдали. Албанци су дочекали аустријску војску као ослободилачку и починили над Србима многе злочине. Приликом заузимања Пећи, 8. децембра 1915. године, аустријска војска извршила је прави покољ над српским живљем, а албански Зија-бег Махмудбеговић са својим одредима попалио је мноштво српских дућана, магаза и кућа. У граду и околини пресретали су и убијали српске војнике у заштитници војске која се повлачила.[114] У пећкој болници аустријски стражари спречили су да Албанци побију рањене Србе. У градићу Истоку су 29. новембра 1915. године Албанци побили све војнике српске чете која је као заштитница обезбеђивала повлачење главнине српске војске. У манастиру Св. Марка изнад села Корише код Призрена, Албанци су заклали старешину манастира и побили 60 српских војника пошто су им на „бесу” одузели пушке и „пустили их да слободно иду”.[115] Призренског митрополита Вићентија и његовог ђакона одвели су из града, везали их за телефонске стубове на путу за Урошевац, полили петролејом и спалили их. За време рата убили су 22 српска свештеника из цркава и градова Метохије.[116] Аустријанци су интернирали у злогласне логоре Нађмеђер и Болдогасоњ у Мађарској и данашњој Словачкој, свештенике из Ђаковице и Пећи, монахе и игумана Теофана из Пећке патријаршије и Дечана, учитеље, трговце и угледније Србе из Пећи. У манастиру Девичу су аустријски војници пијуцима разбили надгробну плочу св. Јоаникија Девичког тражећи закопано благо. Албанци Дреничани су 1917. године у манастиру Девичу отровали тадашњег игумана Руфима.[117]

Октобра месеца 1918. године Метохија је била поново слободна и ушла у састав прве заједничке државе Јужних Словена, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно од 1929. године Краљевине Југославије. У новој држави престала је заувек владавина турске анархије и чифлијског поседовања села и свих обрадивих површина. Законом о насељавању земљорадничких породица приступило се и обрађивању шумског и утринског земљишта, откупом и поделом великих поседа бивших турских и албанских бегова и ага и, у појединачним случајевима, напуштених одметничких имања албанских качака. У Метохији заједно са Косовом било је том акцијом насељено око 60.000 насељеника свих југословенских народа.[118] Поред државног, било је и случајева самосталног насељавања Срба и Црногораца куповином албанских имања са кулама: Богић Јововић (село Барани), браћа Џудовићи (Раушићи), браћа Јокићи (Дечани), Леко Шаљић (Дашиновац), Милош Маринковић (Радавац), Радоје Ђуричић досељеник рудар из Америке (Витомирица) и други. Сви они су морали напустити своја купљена имања, како априла 1941. тако и јуна 1999. године, пред навалом албанских паликућа и пљачкаша.[119]

За време двадесеттрогодишње владавине краљевине Југославије дошло је до позитивног преображаја услова живота у свим насељима Метохије. Године 1925. свечано је пуштен у саобраћај новосаграђени пут Пећ–Чакор–Андријевица, који је преко планинског врха Чакор, висине 1889 м, повезао Метохију са Црном Гором.[120] Изграђена је и железничка пруга Приштина–Пећ са најлепшом железничком станицом у Пећи и читавој земљи. Зграда станице, рађена по пројекту архитекте Гавриловића у Дирекцији железница Југославије, и данас плени својим аркадама и фасадама рађеним у мермеру Пећке бање и у стилу најстаријег метохијског средњовековног српског манастира Пећке патријаршије.[121] Граде се хидроцентрала у Пећи и Призрену, подижу се домови здравља у Пећи, Призрену, болница у Пећи, Призрену, Ђаковици и Ораховцу. Изграђене су нове зграде потпуних гимназија у Пећи и Призрену, основних школа у свим већим селима, средњих школа у Ђаковици и Ораховцу, нових зграда и управних средишта у Пећи, Призрену, Ђаковици и Драгашу. Изграђен је нови систем за наводњавање – Брежанички бетонирани канал, дуг 15 км и Добрушки канал, такође дуг 15 км са чворовима за развођење бочних сеоских канала; оправљени су постојећи стари путеви Пећ–Митровица, Пећ–Призрен–Сува река, Швањски стари мост преко реке Бели Дрим и направљени црпни бунари са пумпама за захватање подземних здравих вода у безводним селима (Витомирица код Пећи и друга села).

Спроведен је вишегодишњи подухват спасавања од даљег пропадања цркава Пећке патријаршије и откопавања и научног испитивања остатака манастира Светих Арханђела код Призрена, задужбине цара Душана из 1348. године, и смештај 1600 нађених делова фресака и скулптура у Скопски музеј. Подизање верских богомоља за све вероисповести. (У новој католичкој цркви у Пећи до краја ХХ века постојала је спомен-плоча о помоћи краља Александра I у њеној изградњи.) Зашто не рећи и да су изграђене полицијске станице како у градовима, тако и у значајнијим селима и раскршћима путева да би се осигурала безбедност саобраћаја, миран живот свих становника и онемогућила терористичка делатност одметника-качака.

6. априла 1941. године Немачка и Италија су напале и убрзо заузеле Југославију. Срби Метохије поново су доживљавали тешке дане: убиства, паљења и пљачке својих кућа и протеривања са имања. Априла месеца 1941. године Метохија је била жива буктиња у којој су неколико дана од Шарпланине до Вуговске клисуре и планине Мокре Горе гореле српске куће и насеља. Тих дана Албанци су протерали не само Србе насељенике него и Србе староседеоце, укупно око 110.000 људи.[122] Све српске зграде – куће, школе, цркве и управне зграде су потпуно разорене, а људи, жене и деца по хладном метохијском априлском невремену протерани преко Чакора у Црну Гору или преко Митровице у Србију. Ново засађени воћњаци и виногради који су тек почели да дају свој пуни род су до корена посечени, бунари затрпани, а сва ситна и крупна домаћа стока опљачкана.

Спаљене су и срушене цркве у селима Бистражину, Брњачи, Доњем Ратишу, Лубарди, Нетцу, Пацају, Пољнцу, Поношевцу, Раставници, Сиги, Смачу, Шереметову и другим. Манастир Девич је минирањем срушен до земље. У старој цркви села Црколеза је спаљен иконостас. Манастир Гориоч је претворен у затвор и логор за Србе из среза Источког. У Пећи су линчовали Србина који се затекао на улици и покушао да се склони у двориште своје куће пред наишлом гомилом манифестаната Албанаца који су клицали: „бабу Хитлеру”, Дучеу, Скопљу њиховом („Шкупи јоне”) и Ћамерији (грчкој Тесалији) „њиховој земљи и градовима”. У ђаковичком селу су побијене Србе домаћине наслагали на „ломачу”, дрвљаник са крчевина својих шумарака, и спалили. У селу Добруши која се пола године одупирала сваконоћним нападима, побили су неколико старица и спалили све куће. Сву нејач и жене су италијански војници-окупатори спасили од линчовања и под војном стражом спровели 10-15 км до града Пећи. У селу Витомирици и Пећи су заробљеним Србима и Црногорцима вадили очи, секли руке, уши, носеве и полне органе.[123] У дворишту школе села Поношевац су убили 23 сељака Црногорца. Српска гробља су растурена, претворена у њиве и ливаде, а споменици поразбијани.

У току 1942. године настављен је појачан албански терор над преосталим Србима у градовима и селима Метохије. Према подацима америчких специјализованих служби, од априла 1941. до августа 1942. године, односно за само 15 месеци, шиптарски терористи су на Косову и у Метохији убили 10.000 Срба. До краја Другог светског рата убијено је преко 15.000 и протерано са својих имања око 100.000 Срба и Црногораца. За то време бесправно је насељено 100.000 Албанаца из Албаније који су остали и после ослобођења 1945. године на заузетим српским имањима што је драстично нарушило етничку равнотежу. У току 1942. године Албанци су се у Пећи поново вратили њиховој методи уцењивања Срба, старој више од сто година: остављањем метка на кућни праг – што је тада била њихова опомена Србима да напусте куће и имања. У супротном, били би убијени сви мушки чланови породице и отете жене и девојке. Месеца марта и априла 1942. године Албанци у Пећи су оживели овај њихов стари метод уцењивања осавременивши га новим техничким достигнућима. Под кућне прагове Срба у Пећи подвлачили су летке-опомене откуцане на писаћој машини (ћирилицом!) са завршном опоменом „почећемо акцијом”. (Примерак тог „летка-опомене” сачуван је у Архиву града Пећи, збирка А. И. бр. 2.) Убрзо затим, настало је хапшење и интернација Срба и Црногораца у логоре Северне Албаније и Јужне Италије, а у Пећи и Призрену и вешање Срба. Марта месеца 1942. године било је интернирано 700 Срба и Црногораца, преосталих у градовима Метохије после спаљивања и прогона из априла месеца 1941. године.

После капитулације Италије, септембра 1943. године, Метохију је заузела немачка војска, потврдила албанску власт и основала специјалну СС дивизију „Скендербег” која је у српском народу Метохије остала упамћена по свирепим злочинима. У селу Велика, у подножју Чакора побили су сво становништво: 380 људи и жена, 120 деце и спалили 300 кућа. Остали су само живи они сељаци који су се задесили ван села. Децу су вешали о воћке у дворишту кућа и пекли у рернама кућних шпорета и чинили до тада невиђена злодела. Осамнаест девојака су везали у коло за руке око стога сена и живе у највећим мукама спалили. Албанци злогласног казненог пука „Ређимент Косова” Џафера Деве убили су 1943. године 27 Срба у селу Брестовик и 100 грађана Пећи.[124]

После завршетка Другог светског рата, 1945. године, први правни акт који се односио на Косово и Метохију била је Одлука Националног комитета ослобођења Југославије од 6. марта 1945. године о забрани повратка насељеника на њихова раније места живљења.[125] Опште је познато да су Косово и Метохија као делови Краљевине Србије ушли у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године. Обласна народна скупштина Косова и Метохије, 9. јула 1945. године, донела је Одлуку да се ова област прикључи федералној Србији. Народна скупштина Србије је 1. септембра 1945. године донела Закон о установљењу Аутономне косовско-метохијске области као двеју различитих географских и историјских области. Новим уставом из 1963. године Косово и Метохија су установљени као покрајина из чијег је назива изостављена реч Метохија, како су то тражили албански сепаратисти, а дозволила им КПЈ и доживотни председник Броз.[126]

По ослобођењу 1945. године није се вратило 1.638 прогнаних српских породица. У Војводину је пресељено 2.064 породице. У Метохији и на Косову је сасвим изгубило земљу 5.744 породице. Казну за почињене злочине Албанци нису искусили осим неколико најистакнутијих злочинаца. Нису кажњени него су насилно мобилисани у Југословенску армију и стекли статус бораца против фашизма, а после и право на запослење и коначно на пензију. Прогнаним Србима није била враћена имовина нити допуштен повратак на посед, него су расељени по другим крајевима где им се губи траг. Све жртве нису побројане и нису обештећене, а злочинци су остали некажњени. Комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача прикупила је податке и предала их у надлежност судова који под идеолошким и политичким притисцима нису извели судски поступак.[127]

Међутим, 100.000 Албанаца досељених између 1941. и 1945. године из Албаније, остали су на бесправно заузетим и додељеним имањима Срба и вршили непрестана насиља над Србима суседима који су као староседеоци стотинама година живели у тим селима. У таквој ситуацији и стално терорисани отимачинама, наношењем штете и претњама, Срби староседеоци су се масовно исељавали у Србију. По непотпуним подацима само од 1941. до 1987. године са Косова и Метохије иселило се 500.000 Срба.

Током свих послератних година 1945–1999. Косово и Метохија добијали су веома издашну помоћ од Југославије и од Србије, највећим делом од Срба који су у Југославији били најбројнији. Захваљујући тој помоћи Косово и Метохија су се извукли из заосталости и добили нове индустријске и пољопривредне капацитете. У пољопривреди је првих послератних година увођена пракса оснивања сељачких радних задруга (СРЗ) и колективне обраде земље. Занимљиво је да ниједна СРЗ није била основана у албанским селима. Државна пољопривредна добра такође су оснивана само на просторима српских села. Таква су била пољопривредна добра: „Хвосно” у Метохији и Пећи, „Ереник” код Ђаковице, „Душановац” код Призрена; „Мали Жгањ” (Жгањ) код Клине, „Дреница” код Србице и друга. У Метохији су оснивани и „погони” или предузећа која су самостално радила. У Пећи је предузеће „Црвена застава” из Крагујевца основало фабрику ауто-делова (шасија); у Ђаковици је основана фабрика металних и памучних производа; у Дечанима фабрика паркета и ситног намештаја; у Призрену фабрика лекова и Пољопривредни комбинат; у Ораховцу, Ландовици и Сувој Реци плантажни виногради са институтима за савремену технологију производње вина, алкохола и других напитака.

У области образовања, поред основних и средњих школа на свим језицима и у свим градовима и селима, у Приштини је основан Универзитет са наставом на оба језика са посебним факултетима у Пећи и Призрену; основано је Обласно народно позориште и градска позоришта у Пећи и Призрену, Албанолошки институт пре него што га је основала и сама Албанија и пре него што је основан Институт за српски језик и културу Косова и Метохије, Шумарски институт у Пећи, Пољопривредни институти у Приштини и Пећи, Институт за пчеларство у Дечанима, балнеолошко личилиште у Пећкој бањи, истакнуто Планинарско друштво „Ђеровина” у Пећи, Завод за лековито биље и шумски расадник „Орно Брдо” у Пећкој бањи, индустрија мермера „Оникс” у Пећкој бањи, Природни резервати ретких шума, биљака и животиња „Проклетије” и „Шарпланина” и многе друге институције.

После II светског рата Албанце је карактерисао високи природни прираштај – највиши у Европи, трећи у свету. У целој Југославији Албанаца је 1921. године било 439.657 становника, 1931. уписано их је 505.259, а уочи II светског рата око 560.000 душа. У последњем извршеном попису, 1981. године, Албанци су чинили 77 процената, а Срби око 23 процента становништва.[128]

Током 1998. године албански терористи наоружани, обучени и убачени ван граница Југославије отпочели су прави рат, нападајући војне и граничарске јединице, станице милиције, цивилне управне установе, болнице и српска села прокламујући постојање такозване „Ослободилачке војске Косова” (ОВК). Одлучним дејством југословенских власти и војске „устанак ОВК” био је до јесени 1998. године сломљен.[129]

Први познати злочин албанских терориста почињен је лета 1998. године у селу Клечка на обронцима планине Црнољеве код Суве Реке. Пред гротлом сеоске кречане-крематоријума судске и полицијске власти Србије пронашле су остатке 22 српске жртве. Пред гротлом кречане затечене су очуване дечје и женске папуче и остаци њихових недогорелих костију. Родбина несрећних жртава по папучама је препознала своју девојчицу и одраслу жену из села Леочине код Србице.

Децембра месеца 1998. године у Пећи у кафићу „Панда” Албанци су митраљирали и убили шест српских младића гимназијалаца и студената. У руднику Велики Белаћевац отели су и одвели двадесетак рудара Срба, о чијој судбини се ништа не зна до садашњег времена. У Глођанском каналу код Дечана у току 1998. и 1999. године Албанци су на грозан начин убили 40 Срба оба пола и бацили их у бетонски канал вештачког Радоњићког језера. У рударској јами рудника Волујак код Клине у току 1998. и 1999. године бацали су отете живе и побијене Србе чији идентитет није ни до данас утврђен. У селу Оптеруши код Ораховца киднаповали су 16 Срба о чијој се судбини ништа не зна до данас. Вршили су групна силовања жена и девојака, спалили и разорили цело село и у њему две цркве. И у суседном селу Ретимљи су истог дана отели 16 мушких чланова породице Костић, најстаријег домаћина полили бензином и живог спалили, а све жене и девојке села наочиглед силовали пред укућанима. Две сеоске цркве су и овде заједно са свим српским кућама спалили и порушили.

Терористички напади нису били реткост ни после доласка „мировних снага”. У селу Гораждевцу код Пећи, после пуне четири године присуства мировних снага, убијено је троје младића-дечака и рањено неколико дечака и девојака који су се у реци поред села купали за време августовских врућина 2003. године. У селу Радеву под Голешом, јула месеца 2004. године, Албанци су убили 14 жетелаца Срба који су на својој њиви скупљали снопове пожњевеног жита. Ниједан злочинац Албанац није ухваћен ни осуђен, иако је протекло много година од времена када су злочини почињени.

Бомбардовањем Србије са Косовом и Метохијом, које је НАТО извео од 24. марта до 10. јуна 1999. године, Метохија је веома страдала. У току 78 дана Метохија је била готово свакодневно бомбардована. Читави делови градова Пећи и Ђаковице – стамбене четврти, две старе градске чаршије у Пећи и Ђаковици, законом заштићени споменици; две старе џамије историјски споменици; Бајракли џамија у Пећи из ХV века и Хадум џамија у Ђаковици из ХVI века – биле су бомбама спаљене и оштећене. Чак су и два албанска села, Траканић и Кориша, били митраљирани.[130]

Метохију су снаге НАТО бомбардовале веома интензивно и то бомбама обогаћеним уранијумом и редовно касетним бомбама свих тих 78 дана. Од тада је тло Метохије, и данас после више од десет година, веома загађено радиоактивним честицама. Налази лекара тврде да се сваке године број оболелих од рака повећава за 40 процената. Нарочито се јавља рак костију, и то најчешће код деце од 11 година, као и повећан број спонтаних побачаја код трудница. Међу оболелима од рака има и италијанских војника који су провели шестомесечни рок службе у мисији УНМИК-а и КФОР-а.[131]

Док су јединице Међународне мисије КФОР-а и УНМИК-а данима на терену бирале погодне локације за изградњу својих база, Албанци су за то време починили бројне злочине, пљачке и убиства. Према подацима Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице, за то време протерано је 230.000 до 250.000 Срба. На стотине људи је убијенео, хиљаде су нестале без трага, укључујући многе чији су органи одстрањени у североисточној Албанији.[132]

Албанци су уништили 160 српских цркава и манастира. У многим од њих били су сачувани ктиторски натписи који су представљали значајне историографске изворе и примере лапидарне српске књижевности и писма. Такве су биле цркве: испосница и црква Св. Петра Коришког (ХIII и ХIV век), Пресвете Богородице у Мушутишту (1315), Св. Петра у Уњемиру (Доброј Води ХIII и ХIV век), Св. Николе – Драгослава Тутића (1330), Св. Недеље у Призрену са два натписа – младог краља Марка и Марине Струје (оба из 1371), Св. Ђорђа у Речану код Суве Реке (1370) и фреско-натписи ктитора у цркви Ваведења у Долцу (ХIV и ХVI век), клесани натпис у цркви Ваведења у Белом Пољу код Пећи (ХIV век), натпис у Богородичиној цркви у Плањану Средачком (1363), натпис у цркви Св. Николе у Ђураковцу (1362), манастир Св. Тројице Русинице са рукописном књигом Апостол (ХIV век), натпис игумана Пахомиија из 1578. у манастиру Девичу, натпис ктитора оца са синовима из цркве Св. Николе у Поповљану из 1626. године.

Сви ови натписи су неповратно нестали за будуће генерације српских научних посленика. Једина сведочанства о њиховом постојању јесу публиковани радови, фотографије и цртежи текстова објављивани током ХIХ и ХХ века. У спаљеним и срушеним црквама нестало је више хиљада икона са иконостаса, налоња и зидова. Исто толико је нестало и црквених богослужбених књига, металног црквеног инвентара и неутврђен број црквених звона. Уништено је минирањем и спаљивањем цркава више стотина квадратних метара фресака из периода од ХIV до ХVI века (Мушутиште, Речани, Призрен, Ђураковац, Девич, Поповљане, Долац, Чабићи, Млечане, Пограђе, Леочина, Рудник, Дреник и друге).

Албански вандали уништили су целокупан српски књижни фонд градских библиотека у Пећи, Призрену, Ђаковици, Истоку, Клини и Србици. Упоредо са државним библиотекама уништили су неколико стотина приватних библиотека Срба професора, лекара, правника, инжењера, агронома, свештеника, учитеља и других угледних јавних личности. Библиотека Српске православне богословије у Призрену, стара више од 130 година и употпуњена послератним домаћим и страним издањима, заједно са свим зградама и последњим Србином Призренцем у њима, до темеља је изгорела и срушена.

Албанци су спалили и порушили цео комплекс старог градског ткива града Призрена – званог Поткаљаја (Подграђе). Само неколико година пред спаљивање, Скупштина града Призрена и њен Завод за заштиту споменика спремали су обимну стручну документацију да Светској организацији за културу УНЕСКО-у поднесу предлог да се Поткаљаја као редак пример очуваног градског ткива уврсти у листу културних и природних вредности читавог света. Њихови саплеменици Албанци предухитрили су их и ослободили тог дугог и одговорног посла спаливши и последњу кућу тог древног српског подграђа Призрена. Приликом паљевине Поткаљаје Албанци су двема српским мајкама отели са груди децу и бацили их у њихове запаљене куће. Тај призор мирно су посматрали војници из састава мировних међународних снага, који су дошли да обезбеде мир свим становницима. Истог дана Албанци су протерали све Србе, не само из Поткаљаје, него и из свих станова и кућа града Призрена чији су власници били Срби.

Са више од 50 ововремених српских гробаља у Метохији и на Косову однесени су споменици, ограде и капеле срушене су до темеља и уклоњене, земља насута или поравњана тако да се сада не познаје ни место некадашњег српског гробља. И тако Албанци сада тврде да ту „није било ни Срба ни њиховог гробља”.

У том општем протеривању, рушењу, паљењу и убијању успела су да одоле и одрже се само два српска села у Метохији: Велика Хоча код Ораховца, Гораждевац код Пећи, Српска улица у Ораховцу и село Осојане код Истока. Српска улица у Ораховцу са црквом је дуга свега триста метара, опасана бодљикавом жицом и без могућности приступа старом гробљу, па се умрли сахрањују у порти цркве. Срби у овим енклавама лишени су запослења, слободног кретања и могућности да безбедно обрађују своја имања ван села.

На крају треба нешто рећи и о особеностима албанског сеоског градитељства – албанским каменим кулама у Метохији. Села уз путеве била су испресецана високим каменим кулама, двоспратним или троспратним, са двориштем ограђеним зидовима или високим плотовима на којима је уместо црепа наслаган одебљи слој трња или клеке. Куле су у приземљу и на првом спрату чиниле породични део са унутрашњим степеништем. На другом спрату била је велика дворана са огњиштем-камином намењена гостима тзв. „мусафир-кана”. На последњем спрату под широким коровом-стрехом правили су низове малих лучних прозора-пушкарница грађених у камену или дебљим дрвеним брвнима распоређеним на две или све стране куле. /Сл. …/. Прилаз гостинској соби је био могућ само спољним призиданим или дрвеним степеништем. Преко призиданог еркера на спрату куле обезбеђен је и посебан нужник истурен над сеоском улицом или сопственим двориштем. Прилаз породичном приземном делу зграде, сходно муслиманском обичају, онемогућавао је сусрете са женским особљем у кући.

Из кула су у ХIХ веку Албанци нападали путнике, уцењивали их, отимали им новац и робу, а најчешће нападали околна српска насеља и отимали девојке, децу, стоку, сточну храну, жито, пчеле, бакарно посуђе, одећу и покућство, чак и вериге са кућног огњишта. У кулама су плен чували, међусобно делили или трговали.

У кулама су често били утамничени „дужници крви” настали у међусобним обрачунима албанских племена. Према подацима Савета за одбрану људских права и слобода, само од окончања рата на Косову и у Метохији 1999. године па до краја 2003. године забележено је најмање 40 нових убистава чији је мотив крвна освета, а у око 1.000 породица има мушких лица затворених у својим кулама због „дуга у крви”. У тим породицама има и мушке деце школског узраста „дужника” или „осветника крви”.

МАНАСТИРИ У МЕТОХИЈИ

Метохија је у средњем веку била привредно, политичко и културно средиште српске средњовековне државе. Пећ је 1284. године постао средиште и столна резиденција Српске архиепископије пренесене из манастира Жиче после тамошње провале Монгола, а 1346. године, проглашењем пећког архиепископа за патријарха и Призрена за престоницу српског царства, Метохија је постала једна од најважнијих српских земаља. У Метохији се налазио или и сада постоји највећи број српских средњовековних манастира. Ту спадају и три очувана горостаса старе српске културе: Пећка патријаршија, Високи Дечани и саборна Црква Богородице Љевишке у Призрену – саграђени у ХIII и ХIV веку. Ту су припадали и разорени велики српски манастири: Студеница – Богородица Хвостанска код Пећи и Свети Арханђели код Призрена. Овде је и више пута страдао и обнављан манастир Девич, саграђен 1434. године, као и сада малени женски манастири Будисавци и Гориоч из ХIV века.

У наставку рада биће изнесени сажети историјати српских метохијских:

а) очуваних манастира;

б) срушених и несталих српских манастира;

в) средњовековних српских испосница;

г) средњовековних писарница (скрипторија);

д) средњовековних градова;

ђ) средњовековних звона;

е) претварања српских цркава у џамије;

ж) старих српских гробаља;

з) преглед насеља Метохије у којима су се налазиле српске цркве или њихови остаци и помени;

и) закључна реч.

Ово не би требало да стоји овде! Чак нисам сигурна да треба да стоји било где!!!

Манастир Пећка патријаршија је комплекс од четири цркве са заједничком припратом. Манастир је духовно седиште (ставропигија) и маузолеј српских архиепископа и патријараха.

Најстарију, средњу цркву Светих Апостола саградио је у трећој деценији ХIII века архиепископ Арсеније I и осликао 1260. године. Северну цркву Св. Димитрија подигао је архиепископ Никодим између 1321. и 1324. године. Са јужне стране цркве Светих Апостола архиепископ Данило II (1324–1337) саградио је цркву Богородице Одигитрије и цркву Св. Николе. Архиепископ Данило II испред све три цркве на западној страни подигао је припрату са тремом на стубовима. Патријарх Макарије Соколовић је у ХVI веку из конструктивних разлога зазидао и осликао просторе између стубова припрате.

Пећка патријаршија је једна изузетно вредна галерија фреско-сликарства под једним кровом са фрескама из ХIII, ХIV, ХV и ХVI века.

По заузећу Метохије, 1455. године, и коначног освајања Србије, 1459. године, Пећка патријаршија није била укинута. Забележени су њени патријарси: Никодим II (1446–1453) и Арсеније II (1453–1463) после којега настаје прекид до обнове Пећке патријаршије 1557. године.[133] Из турског пописа 1485. године види се да су некадашњи поседи Пећке патријаршије села Горажд, Накло, Лабљане, Захаћ и Љутоглава, која је краљ Стефан Првовенчани 1220. године даровао новооснованој Српској архиепископији, одузета Пећкој патријаршији и додељена спахијама и санџак-бегу.[134] Исто тако су прошле ћелије и мали манастири Кармил, Кузмићани, Тавор, Св. Никола, Туменица, Богавац, Мокри До, Шумник, Нарта и Будисавци (Подисалце). Сви су поменути у попису из 1485. године заједно са њихових 39 калуђера. Сви су они нестали осим Будисаваца који су до данас сачувани.[135]

Обновом Пећке патријаршије 1557. године и трудом патријарха Макарија Соколовића био је опорављен и обновљен и сам манастир. У њему су радили познати сликари Лонгин и Андреј, дуборесци, књиговесци и писари рукописних књига.

После великог турског пораза под Бечом 1683. године Аустријанци су преузели успешно противофанзиву и 1689. године ослободили Пећ, Приштину, Качаник и Скопље. Аустријском војсковођи Пиколоминију пришли су и Срби предвођени патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. У тим несигурним временима ризница манастира Пећке патријаршије била је, већим делом, пренесена у Грачаницу и зазидана у малом кубету Грачанице. Турски силник Јеген Осман-паша је 1686. године сазнавши за то, опљачкао тај део ризнице и однео девет товара, понижавајући патријарха Арсенија III и оглобивши га са 110.000 талира.[136]

У току пресудне битке у Качаничкој клисури, јануара 1690. године, прешавши преко брда, Арбанаси су Татарима и Турцима показали пут до Немаца и „Татарима у току битке прискочили перфидни Арнаути”, забележио је италијански хроничар.[137] Продором Татара, Турака и Арбанаса три месеца је трајала одмазда над хришћанима. Спаљена су сва села. Градови Пећ и Призрен били су поштеђени да би се у њима сместили Арбанаси на зимовање. Татари су се сместили у манастир Пећке патријаршије, а њихови коњи зимовали су у манастирским црквама.[138] Турски Махмуд-паша Хасанбеговић (Махмудбеговић) побио је тада у Пећи све затечене хришћане. Заједно са Татарима, Турцима и Арбанасима појавила се и куга од које је, 1690. године, у Призрену умро и аустријски војсковођа Енес Силвио Пиколомини. Патријарх Арсеније III Чарнојевић је 1690. године прешао Саву и Дунав и понудио аустријском цару 30.000 извежбаних војника.[139]

И у другом походу Аустријанаца против Турака Срби су учествовали на страни Аустријанаца и опет били принуђени на сеобу 1737. године, а њен предводник био је патријарх Арсеније IV Јовановић.[140]

Пећка патријаршија је и у ХХ веку била предмет насилног понашања Арбанаса. У мноштву њихових насртаја бележимо само најдрастичније случајеве. Дана 9. фебруара 1904. године манастир Пећку патријаршију су пленили „500 Арнаута Руговаца и однели 2.500 гроша”.[141] Дана 16. марта 1981. године Албанци су ноћу спалили велики двоспратни конак, зидан каменом у ХIХ веку и духу локалне народне архитектуре, на чијем спрату је било на спавању 30 монахиња, стогодишњи духовник и канцеларија манастира са архивом ХIХ и ХХ века и збирком турских докумената писаних арапским писмом. Спасене су монахиње, а духовник је изнесен у ћебету пре него што су се кров и таваница срушиле. У приземљу су разбијена двокрилна врата и изнесено је 115 рукописних књига и десетине икона иако натопљених великом количном воде вредних пећких ватрогасаца. Тако је спашена позната средњовековна ризница Пећке патријаршије и пренесена на лечење у Београд и Нови Сад.

Био је ово увод у рушење српских цркава, села и градова Метохије и протеривање Срба из села и градова које ће се десити 1999. и 2004. године. Манастир Пећку патријаршију спасили су разарања 1999. године италијански војници који су стигли у манастир пре похода Албанаца. Мора се овде признати да су априла 1941. године немачки мотоциклисти били бржи од Албанаца па и тада спречили рушење и пљачку манастира и његовог блага.

Манастир Пећка патријаршија, заједно са манастиром Дечанима и црквом Богородице Љевишке у Призрену, 2006. године уписана је у листу светске културне и природне баштине УНЕСКО-а.

Манастир Дечани се налази на обали реке Бистрице у дивном подпланинском крају огранака Проклетије, удаљен 17 км југоисточно од Пећи. Подигао га је српски краљ Стефан Дечански између 1327. и 1355. године. Главни протомајстор је био Вита Которанин, који је оставио уклесан натпис на архитраву јужног портала цркве. Саграђен је од тесаника мермера жућкасте и црвенкасте боје ређаних у наизменичним појасевима. Прозори, портали и поткровни венац конзола богато су украшени пластиком у мермеру.

У цркви је живопис готово у целини сачуван и по тематици обухвата целокупни библијски репертоар у више од 20 циклуса са преко 1.000 појединачних насликаних ликова.

Манастир има најбогатију ризницу икона, рукописних средњовековних књига и металних црквених сасуда у Србији. Манастирску порту – двориште, уоквирује неколико конака из ХIХ века и обновљена стара трпезарија на остацима из ХIV века. Манастирски економски простор употпуњују радионице са пратећим економским зградама.

Манастир Дечани је 2004. године уписан у листу светске културне и природне баштине УНЕСКО-а. Од месеца јуна 1999. године манастир чувају италијански војници из састава одреда Уједињених нација.[142]

Манастир Будисаваци са црквом Преображења Господњег налази се у питомој долини Белог Дрима, удаљен 18 км источно од Пећи. Црква је саграђена у ХIV веку и представља један од најлепших примерака малих храмова тога времена. На основу делова очуваног натписа на плочи узиданој споља на апсиди цркве, сматра се да је храм подигао краљ Милутин. Првобитне фреске нису очуване. Обновио их је патријарх Макарије 1568. године, о чему сведочи фреско-натпис на унутрашњој страни улазних врата. Портрет патријарха Макарија, добро очуван на јужном зиду храма, спада међу најлепше портрете српског зидног сликарства ХVI века. Посебну вредност представља икона Преображења, храмовне славе, која се датује у крај ХIV века, као и сликано олтарско надверије иконописца Максима Тујковића са дугим натписом из 1732. године.

Будисавци су метох манастира Пећке патријаршије и о њему се старају већ више од пола века монахиње из Пећке патријаршије. Законом је заштићен као изузетан споменик културе српског народа. Од маја месеца 1999. године о безбедности манастира и његових монахиња старају се италијански војници јединица Уједињених нација.[143]

Манастир Гориоч (Огориоч, Гориоча) са конаком и црквом Св. Николе је метох манастира Дечани. Налази се изнад Беле Стене, 2-3 км северно од града Истока у Пећком Подгору, 25 км источно од Пећи. По народном предању саградио га је српски краљ Стефан Дечански и посветио св. Николи у знак захвалности што му је „излечио огореле очи”. По томе догађају је и добио вишеструко име посвећено истом догађају. Скромна једнобродна црква, вероватно саграђена у ХIV веку, није сачувана. Обнављана је у ХVI веку у доба Обновљене Пећке патријаршије, а потом и у ХVIII веку и најзад половином ХХ века. У цркви је сачувано 11 икона насталих у ХVI, ХVII и ХVIII веку. У манастиру је била сачувана богата збирка средњовековних рукописних књига на српском и грчком језику из ХIV и ХV века. Руски конзул и историчар А. Гиљфердинг приликом посете манастиру 1856. године однео је четири књиге из ХIV и ХV века које се и сада налазе у Јавној библиотеци Русије у Санкт Петербургу. У цркви нису сачуване старе фреске, а новије потичу из половине ХХ века.

За време Другог светског рата (1941–1945) манастир је служио као затвор албанским властодршцима за масовна хапшења Срба. Сада је Гориоч женски манастир.

Манастир су сачували шпански војници из састава одреда Уједињених нација од албанског потпуног затирања јуна месеца 1999. године. Тада су Србе из града и околних села у великом броју поубијали на најсвирепији начин, спалили и разорили им куће, а сељаке и грађане Истока, Србе старинике протерали са вековних огњишта.[144]

Манастир Девич се налази у метохијској области Дренице и традиционално је везан за Пећку патријаршију. Црква је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Храм се састоји из једнобродног средњег дела и источног најстаријег параклиса уз гавну апсиду са гробом св. Јоаникија Девичког (умро 1430. године). Манастир је, према традицији, подигао деспот Ђурађ Бранковић око 1434. године. Његов син Гргур поклонио је 1458. године манастиру, очевој задужбини, велико звоно са натписом које се сада чува у Дечанској ризници. Турци су манастир разорили крајем ХV века. Обновљен је 1578. године у време патријарха Макарија Соколовића о чему је сведочио фреско-натпис на северном зиду цркве. Манастир је вековима био поштован као исцелитељни храм. Уз цркву су били саграђени и конаци: девички, потом пећки, приштински и вучитрнски, а затим бунар и капела над природним извором лековите воде. Манастир је до страдања 1941. године имао значајну збирку српских средњовековних и познијих рукописних књига. У обнови манастирских зграда учествовали су 1879. године и скадарски Срби.[145]

У ХIХ веку Арнаути су убили настојатеља архимандрита Пајсија и монаха Стефана, сабрата тог манастира.[146] Од 1889. до 1914. године у манастиру је радила српска школа. Године 1909, уз дозволу турских власти, у Девичу је одржан и соколски слет на коме је учествовало 150 српских младића из свих градова и села Метохије и са Косова.

Јуна месеца 1941. године, после капитулације Краљевине Југославије, тобожњу бригу о чувању манастира преузеле су јединице окупаторске италијанске војске. Но, Албанци су ипак успели да експлозивом цркву разоре до темеља, конаке најпре опљачкају, па потом спале, а монахе протерају.

Од 1947. до 1999. године манастир је огромним напорима Цркве и српског народа обновљен и поново се придружио реду најзначајнијих српских манастира. Јуна месеца 1999. године Албанци су, по други пут у истом веку, а марта 2004. године и по трећи пут, у присуству француских војника УНМИК-а, три дана пљачкали, рушили и спаљивали цео манастирски коплекс, укључујући и манастирско гробље. Манастирско сестринство су брутално тада малтретирали и нељудски понижавали. Српска влада и Српска православна црква су, уз помоћ Грчке цркве, у првој деценији ХХI века преузели на себе обавезу да и овом приликом обнове манастир Девич и врате га у живот.

Манастир Св. арханђела Михаила и Гаврила у клисури Бистрице, удаљен 3 км југоисточно од Призрена, саградио је цар Душан између 1343. и 1352. године као своју задужбину. Уз главну цркву саграђени су и црква Св. Николе, велика трпезарија, прилазни мост преко Бистрице са улазном кулом и оградни зидови који су, поред осталог, дуж обале Бистрице чували манастирска здања од могућих налета реке.

Главна црква је била саграђена од углачаног мермера белог и плавољубичастог чији су тесаници ређани у наизменичним појасевима. Прозоре, портале, подкровне венце и фасаде су украшавали бројни ликови и орнаменти у мермеру. Главни храм био је украшен ситним мозаиком уграђеним у патос. У углу главног храма, под аркадом стубића, постојала је и изграђена гробница предвиђена за цара ктитора. У остацима храма пронађена је и у мермеру вајана глава царева. Фреске које су красиле унутрашње зидове храма нису заостајале за најбољим фрескама српских манастира ХIV века него их надмашивале, како сведоче записи савременика.

Манастир је страдао по освајању Призрена од Турака 1455. године. Почетком ХVII века турски Синан-паша, пореклом Албанац, га је до сокла порушио вадећи готове, изглачане до полирања тесанике из фасада и делове обликованих тесаника тамбура средњег и бочних кубета да би их узидао 1615. године у своју задужбину Синан-пашину џамију у центру Призрена.

У току месеца маја 1999. године и поновљеног мартовског погрома 2004. године, монашко братство, које је обновило део конака на источном делу манастирског комплекса и чувало законом заштићени манастирски комплекс, је растерано, а један од монаха усмрћен одсецањем главе. Скромно обновљени конак са капелом је спаљен и разорен до темеља.[147]

Манастир Св. Арсеније се налазио у граду Пећи, на брежуљку изнад десне обале реке Бистрице и делова града „Шустер-махале”, „Ђарин-махале”, како су Турци ове две српске четврти града називали (Ђарин, Ђаурин и Каурин је турски назив за хришћане). Манастир је био ограђен зидовима и, по предању, био „стојиште српског митрополита”. Турци су га срушили после заузећа Пећи и на његовом месту касније саградили касарну која је постојала и за време црногорске управе Метохијом у ХIХ и ХХ веку. Касарну је користила и југословенска војска. Археолошка испитивања нису вршена.[148]

Св. Арханђео Михаило је манастир у рушевинама. Уписан је у Пећкој епархији. Имао је велики посед, нарочито у шумама. Није утврђено где се ближе налазио. Руски конзул у Призрену Јастребов, забележио је: „на пола сата хода од Сопинича је црква Св. Арханђела у рушевинама”. Село Сопинич је садашње село Сопнић у Подримљу, удаљено 8-9 км западно од Ораховца. Село се помиње у повељи патријарха Саве IV 1361. године којом потврђује дар челника Милоша Повића манастиру Хиландару.[149]

Манастир Баране налазио се у истоименом селу у долини Дечанске бистрице, 14 км југоисточно од Пећи. У турском попису из 1485. године уписан је, поред села Баране, и манастир са назнаком да је опустео. И у попису за време Сулејмана (1520–1566) је уписан као опустео. И у следећем турском попису 1570/71. године манастир је пуст, а његово имање обрађују житељи села. У селу се и сада налазе три издашна извора која зову Калуђерска врела и која чувају успомену на стари манастир.[150]

Бело Поље код Истока, манастир Св. Спаса. Село је у Метохијском Подгору, удаљено 7-8 км источно од Истока. Под истим називом село се помиње у повељи краља Уроша I, издатој између 1254. и 1264. године којом га дарује манастиру Св. Петра на Лиму код Билејог Поља. У Арханђеловској повељи цара Душана, издатој 1348. године помиње се „пут који греде от Белог Поља у Сушицу” више Истока. На месту званом Црквеник, у старом српском гробљу са надгробним плочама и каменим крстачама, међу столетним дубовима су и сада (до 1999. године) видни остаци цркве и конака које сељаци зову „манастир Св. Спас”.[151]

Билуша – манастир Св. Димитрија се налазио на прибрежју Призренске бистрице, удаљен 7 км југозападно од Призрена. У повељи краља Милутина из 1308/09. године уписан је „манастир Св. Димитрија у Билуши са селом и заселијем и всеми правинами”, приложен хиландарском пиргу у Хрусији. Цар Душан је 1348. године тај дар потврдио. После доласка Турака о манастиру нема вести.[152]

Бича је село у Прекорупљу, удаљено 7 км северно од Клине. У шуми изнад села, у старом српском гробљу, постоје остаци манастира Свети Врачи.

Бобовац (Бобојевци). У селу удаљеном 14-15 км југоисточно од Клине, у старом српском гробљу постоје остаци цркве која је била у саставу манастира непознатог светитеља.

Бориче су пропланци и брег обрастао ниском лесковом шумом, 1 км јужно од горанског села Зли Поток. На падини брега, поред извора планинске воде, налазила се стара црква која је, по предању, била манастир. Место и сада посећују Горанке, иако муслиманке, са децом, пале свеће и носе кући „лековиту” воду коју користе само за преке потребе.

Брод код Драгаша, манастир Св Димитрија. По народном предању манастир је био велики и доминирао је околином. У њему је био „дом и стојиште владике и митрополита”. У Бродској и Злопоточкој планини, недалеко од села, налазе се, по тврђењу Брођана, и старе грчке монашке испоснице.[153]

Бродосавци су село у Опољу удаљени 8-9 км североисточно од Драгаша. Село је српски краљ Стефан III Дечански даровао 1327. године Епископији Пресвете Богородице Љевишке у Призрену. Руски конзул Јастребов забележио је 1864. године остатке веће цркве „која би могла бити и манастир”.[154]

Велика Јабланица, безимени манастир. Село је удаљено 10-11 км североисточно од Пећи, у подножју планине Жљеба. У турском попису из 1485. године уписано је као Бујук (Велика) Јабланица са 50 пореских обвезника који сви носе српска имена и попом Божидаром. Изнад села на падини обраслој ситногорицом су остаци манастира и цркве са конацима и оградним зидовима.[155]

Велики Ђурђевик, манастир Св. Петке, налазио се у метохијском селу удаљеном 5 км североисточно од Клине. У садашњем муслиманском гробљу су остаци цркве Св. Петке, која је била у саставу женског манастира. Сачувани садашњи назив Калуђерска чесма у селу потврђује некадашње постојање тог, сада ишчезлог, манастира.[156]

Манастир Св. Јована налази се на северном ободу села Велика Хоча удаљеном 5 км јужно од Ораховца. У „Цариградском гласнику” бр. VI за 1900. годину, садашња црква Св. Јована описана је као манастир. У ХХ веку манастирски звоник, конак и економске зграде су обновљене и данас се сматра само црквом Св. Јована. Види: Велика Хоча.

Велики Крстац је село удаљено 4-5 км западно од Драгаша. У селу постоји месни назив Калуђерци и остаци цркава на брегу Пантелевац (Св. Пантелејмон) и на брегу Ђула (ђула је турска реч за ружу, ружицу). Није ретка појава и да се цркве Св. Тројице у народу зову „Ружице”, „Русинице”. Могуће је да је и овде постојала црква Ружица, односно њени остаци, а место се за време турске окупације назвало Ђула.[157]

Манастир Св. Георгија. Село Велики Лукавац се у ХХ веку зове Бегов (Османбегов) Лукавац. Налази се 7-8 км југоисточно од градића Исток у долини Источне реке. Српски патријарх Пајсије је 1643. године посетио село Велики Лукавац и тамошњем храму „Великомученика Георгија” даровао богослужбену књигу Октоих. Село, по предању, код тамошњег српског народа носи назив по храму манастира Св. Луке.[158]

Видење, манастир Св. Симеона, ишчезао. Уписан је у турском дефтеру 1485. године. Видење (Видање) је и данас сачувало свој стари назив и налази се у долини Белог Дрима, 3-4 км западно од Клине. Жупан Стефан Немањић га је 1200–1202. године приложио манастиру Хиландару. То су потврдили краљ Милутин 1282–1298. године и цар Душан 1348. године.[159]

Воћник (Воћњак) је село удаљено 8 км западно од Србице. На сеоској утрини су остаци српске цркве која је била манастир. На падини брега, испод нове спратне зграде албанске основне школе, је напуштено српско гробље и скромна црква из ХХ века, коју су изградили Срби којих више нема у селу. У селу је међу албанским њивама још остао непосечен столетни дуб који је као „свето дрво” био поштован стотинама година од свих житеља села. У селу је живео и прадеда истакнутог српског тенисера ХХI века Новака Ђоковића. Његов деда Владимир се под притиском Албанаца 1951. године иселио из Метохије.[160]

Брановац је село у долини Дечанске бистрице, удаљено 15 км југоисточно од Пећи. У селу се налазила стара црква Ружица – Св. Тројица, саграђена од тесаног ружичастог дечанског мермера. Албанци су је у ХIХ веку порушили и од њеног камена саградили џамију у селу. Црква је била и манастир о чему и сада сведоче Калуђерски извори у селу, обрасли у дрвеће и јовово шибље. Њих и сада Албанци називају „Крони и калуђерит” – Калуђерски извори.[161]

Браниште је велико горанско село удаљено 3 км југозападно од Драгаша. Помиње се у Светоарханђеловској повељи цара Душана 1348. године под истим називом. У селу постоје остаци три цркве из времена пре исламизације. За цркву на брду Чикаре сељани сматрају да је била манастир. За остатке цркве у Марин Дофу (Долу) на тромеђи између села Враништа, Млике и Кукољана, сељани такође сматрају да је била најзначајнија црква и манастир. Њени остаци су и сада очувани изнад темеља.[162]

Манастир Враоница се помиње само у турском попису из 1582. године као „друго име” за манастир Туменицу у селу Томанце код Истока.[163]

Манастир Врела. Врела су данашње село у Метохијском Подгору, удаљено 15 км североисточно од Пећи. У турском попису из 1485. године уписан је манастир Иврада са пет калуђера. То је свакако велики манастир Студеница (Богородица) Хвостанска, која се налазила на брегу северозападно од села. Њени остаци у темељима и велики број археолошких налаза су научно испитани у годинама 1930, 1970. и 1980. и публиковани.[164]

Глоговац је општинско средиште у долини реке Дренице. На оближњој планини Космачи и изнад издашног извора Врела, била је црква и манастир Јежевица, задужбина краља Милутина (1282–1321).[165]

Горње Преказе је дреничко село удаљено 5 км североисточно од Србице. Преписивач рукописних књига Дијак Симон преписао је овде 1567. године Јеванђеље „у храму манастира Успенија Пресвете Богородице на селу Приеказех”. Јеванђеље се сада налази у манастиру Зограф у Светој гори. Од манастира Пресвете Богородице у Горњем Преказу нема сада никаквог трага.[166]

Горњи Црнобрег је удаљен 1 км јужно од села Дечана. У Дечанској хрисовуљи се помиње као Чрвени брег. Аустријски лекар Јозеф Милер је 1844. године у селу видео манастир у коме живе три калуђера.[167]

Горња Добруша је село у Метохијском Подгору, удаљено 15 км североисточно од Пећи. На брегу Бунару, чијим подножјем тече истоимени поток који Вучар дели од суседног села Велики Лукавац, постојала је црква солидно зидана тесаницама баљског мермера из оближње Пећке Бање. Сељаци оба села сматрају да је црква била манастир. Патријарх Пајсије даровао је 1643. године октоих ХV века „храму великомученика св. Георгија”. Сељаци оба села, Горње Добруше и Великог Лукавца, сматрају да се тај храм налазио на брегу Вучару и да су остаци цркве део манастирског комплекса који је нестао после великих сеоба Срба из Метохије.[168]

Горња Клина је село удаљено 5 км северно од Србице. У турском попису Области Бранковића из 1455. године уписан је манастир Св. Архалије са монасима: Јованом, Савом, Радином и Марком. У турским пописима из 1477. и 1487. године уписан је манастир са по једним старешином. Даљих историјских података нема. Сада постоје албански месни називи: Киша, Ара, Брегат и Крони, односно у преводу: Црква, Њива, Брегови и Извори – црквени.[169]

Горњи Петрич је метохијско село, удаљено 17 км југоисточно од Пећи. У њему су се налазили остаци манастира Св. Јована са црквом. Албанци су последњих година ХХ века остатке цркве и манастира булдожером разорили и камен однели за изаградњу својих зграда и оградних зидова око кула и дворишта.[170]

Дечани II, Манастир Св. Николе. У турском попису 1570/71. године у Дечанима је уписано поред главног манастира још девет манастира: два Св. Николе и Испосница Белаје су и данас познати. То су: манастир Св. Никола, метох Дечана у Гориочу код Истока и Св. Никола, уписан са 2 калуђера са црквом на брежуљку више великог манастира чије је рушевине откопао и публиковао Пера Ј. Поповић. Осталих шест манастира побројаних у том турском попису нису сачувани до сада.[171]

Добра Вода је нови назив званично прихваћен у ХХ веку за старо средњовековно српско село Уњемир, удаљено 10 км источно од Клине. [172]

Манастир Св. Николе у Добрушти, на обали Белог Дрима. У селу удаљеном 14 км југозападно од Призрена, помиње се манастир Св. Николе у повељи краља Стефана III Дечанског, издатој 1326. године. Његов син, цар Душан је са три повеље, издате 1334, 1348. и 1355. године, манастиру Св. Николе у Добрушти даровао седам села и планину Коритник и све заједно са манастиром приложио светогорском манастиру Хиландару. Доласком Турака 1455. године манастир је опустео и нестао.[173]

Долац је манастир и село у Метохијском Прекорупљу, удаљени су 2 км источно од Клине. На брегу источно од села био је средњовековни манастир са црквом Св. Пречисте Богородице и остацима манастирских конака, зграда и улазне куле на источном делу манастирског простора. Цркву и остатке осталих зграда Албанци су у два маха, лета 1999. и 2004.године, срушили и на крају булдожерима њихове остатке уклонили, земљиште поравнали, засејали траву и претворили у ливаду. Село Долац помиње краљ Милутин у својим повељама из 1282. и 1298. године.[174]

Доманек је село у Прекопрупљу, удаљено 5 км северозападно од Малишева, чијој је општини додато. У ХIХ веку у селу су забележени остаци цркве која је била у саставу манастира.[175]

Манастир Св. Ђорђа у селу Уложиштима (Улитиштима). Краљ Милутин и његов син Стефан Дечански су Селиште свог властелина Милше даровали Радослави, Милшиној удовици, а она потом манастиру Хиландару. Овај дар је потврдио краљ Душан својом повељом 1336/37. године. Милшина селишта су се налазила на месту садашњег села Милановић код Ораховца.[176]

Манастир Ђурко је забележен у турским пописима 1570/71. и 1582. године. У првом попису манастир је био ненастањен, а у другом је имао незабележен број калуђера. Сматра се да се овај турски податак односи на цркву Св. Николе у селу Ђураковцу код Пећи, коју су Албанци 1999. године минирањем до темеља разорили.[177]

Жаково је село Метохијског Подгора, удаљено 12 км североисточно од Истока. На месту Калуђерска Вода, недалеко од садашњег истоименог извора, налазио се манастир несачуваног имена светитеља коме је био посвећен.[178]

Истинић је сада албанско село, удаљено 3-4 км северно од Дечана. Помиње се у Дечанској хрисовуљи 1330. године. У турском попису из 1485. године поред села је уписан манастир Св. Симона, а у самом селу и црква Св. Илије.[179]

Ђенова (Кеновија) је ишчезли женски манастир у граду Пећи. Налазио се на левој страни реке Бистрице у средишту града, у такозваној „махали Пу’авац”, недалеко и северно од садашњих великих зграда основне школе и Окружног суда, саграђених у ХХ веку. У оквиру манастира постојао је дом за осиротеле жене и незбринуте девојке. Игуман манастира Дечана, Кирил Андрејевић, купио је за 300 дуката приватну кућу у којој је у ХIХ веку радила и школа за српску децу. Влада Србије је у току ХIХ века слала школи новчану помоћ и књиге за наставу. И руски конзул у Сарајеву, А. Ф. Гиљфердинг посетио је 1856. године Пећ и Дом за женску чељад са школом на Ђеновији. Следеће године послао је Дому на Ђеновији помоћ у књигама и другим потребама.

Црква манастира Ђеновије није очувана. По предању сачуваном код Срба, на иконостасу је имала царске двери, које је сликао познати зограф Лонгин у ХVI веку, у време обновљене Пећке патријаршије. Двери су у бурним временима, крајем ХVII века, пренесене у заштићенији и сигурнији велики пећки манастир, у чијој ризници се и сада налазе.

Манастир је, по предању Срба у Пећи, саградила кнегиња Милица као монахиња Евгенија када је, 1397. године, посетила Пећ и манастир Дечане коме је тада повратила отуђена села и имања. Сада не постоје никакви трагови манастира.

На месту где је био манастир Ђеновија, Турци су саградили неугледну „Курд-џамију” и око ње засновали своје, сада неактивно гробље.[180]

Зочиште је некадашње старо српско село удаљено 5 км од Ораховца. Краљ Милутин 1282. године потврђује прилоге свога деде и оца манастиру Хиландару и додаје, између осталог, и половину винограда у Желчиштима, данашњем Зочишту. У повељи Стефана Дечанског из 1327. године, којом дарује манастиру Хиландару имања и одређује њихове међе, помиње и цркву Св. Врача у Зочишту.

Црква Св. Врача је саграђена у ХIV веку и обнављана у ХVI веку. Имала је фреске из оба века. У турском попису из 1591. године уписана су три попа у Желчишту. У енглеском граду Оксфорду чува се Псалтир из ХIV века са записом дијака из манастира Врачев. Сматра се да су то Св. Врачи у Зочишту. Два Празнична минеја, из ХIV и ХV века из Зочишта изгорела су у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. године у Београду. У Дечанском поменику (1595. године) уписан је игуман јеромонах Евгеније из Желчишта. У цркви се чувала и драгоцена збирка икона, књига и лепе дуборезне царске двери на иконостасу. У манастиру је у ХIХ веку радила и једна од ретких српских школа у Турској, коју су књигама помогли кнез Александар Карађорђевић и Милош и Михаило Обреновићи. Манастир је у месном становништву оба народа уживао велики углед и као лечилиште за болести очију и посебно душевних тегоба.

Манастир је трпео насиља од дела албанског живља, нарочито од друге половине ХIХ века. На крају ХХ века, јуна месеца 1999. године, Албанци су минирањем срушили манастир до темеља. Уз помоћ Српске владе, Српске православне и Грчке цркве манастир је обновљен 2008. године и у тешким условима продужио духовни живот. Срба у селу нема од 1999. године, када су им куће попаљене, а они протерани са својих вековних огњишта.[181]

Јеловац је село удаљено 7 км источно од Клине. У њему постоје остаци цркве Св. Петке и црквиште Ћелије. По предању очуваном код српског народа и по називу Ћелије сматра се да је постојао манастир.[182]

Манастир Кармил са црквом Св. Илије саградио је први српски патријарх Јоаникије (1346–1354) по узору на библијски истоимени манастир у Кармилској гори. Помиње се у турском попису 1485. године као опустео и у Пећкој нахији. Није сигурно идентификован. У поменутом турском попису наведено је село „Ћ’рмил, припада Пећи”, што је у науци протумачено као садашње село Црмљане код Ђаковице. У селу се на брегу налазила црква, која је касније претворена у муслиманско тулбе. Ту се до скорих дана одржавао народни сабор на Илиндан уз присуство оба народа из суседних села.[183]

Манастир Св. Петра Коришког са остацима цркве Пресвете Богородице и испоснице, које су до ХХ века биле очуване само у остацима срушених здања насталих у времену од ХIII до ХIV века. Њихови остаци налазе се на 20 км источно од Призрена и 6-7 км јужно од села Корише, у клисури Коришке реке и под северним стенама планине Русинице, која припада масиву Шарпланине.[184]

Манастир Св. апостола Марка налазио се на стени изнад десне обале Коришке реке, удаљен 5 км источно од села Корише. Манастир са црквом и малом испосницом саграђен је у ХIV веку о чему сведочи надгробна плоча монаха Макарија из 1388. године, нађена код манастира. Манастир су Албанци два пута рушили у ХХ веку: 1941. и 1999. године.[185]

Манастир Козник налазио се у истоименом селу на планини Козник, удаљен 11-12 км северозападно од Ораховца. Српски краљ Стефан Дечански га помиње у повељи издатој 1327. године. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов је 1879. године затекао развалине цркве ограђене унаоколо зидинама што упућује на утврђени манастир, који је служио као тамница за свештена лица кажњена епитијом.[186]

Манастир Кузмићан налазио се у околини Пећке патријаршије. У турском попису из 1485. године имао је само једног калуђера. Епископ Марко Пећки помиње 1404. године Кузмину Пештеру код Пећке патријаршије, па се може претпоставити да се ради о истом храму. Не зна се када је нестао.[187]

Манастир Мојстир. У садашњем селу Мојстиру, удаљеном 5-6 км североисточно од Истока, налазио се ишчезли манастир. И сам назив села је настао по ишчезлом манастиру. У турском попису из 1485. године међу уписаним сељанима је и име Брајана Екумена. То је свакако турски пописивач погрешно чуо и уписао игумана Брајана.[188]

Леочина је велико старо село на развођу Метохијског Подгора и Дренице. У селу се поред велике цркве Св. Јована сачувала у остацима зидова, високих и 3-4 метра, и Калуђерска – Преобрашка црква, у делу села који се зове Ћелије, са Калуђерским врелом удаљеним на неколико метара од остатака цркве. Месни називи: Ћелије, Калуђерска црква и Калуђерско врело јасно потврђују постојање манастира посвећеног Преображењу Господњем.[189]

Мокри Дол је манастир који се налазио у околини Пећи. У турским пописима из 1485, а потом и 1572. године помиње се као манастир који припада Пећи. У оба пописа имао је две опорезоване куће. Касније се не помиње.[190]

Манастир Мужљак налазио се на северним обронцима шумовите планине Русинице, удаљен 9 км североисточно од Призрена. Заселак Мужљак припадао је селу Кориши. На платоу Беле стене налазе се остаци средњовековног манастира чије остатке су Срби, сада сви протерани из села, називали „Свето Преображеније”. Остаци цркве се у темељима јасно уочавају скупа са доста фрагмената фресака и опалог малтера. У порти цркве има и остатака пратећих зграда: конака и звоника. Испод стене је јак извор хладне планинске воде, који сељаци зову кладенац.[191]

Манастир Св. Тројице Русинице налазио се до јуна месеца 1999. године, када су га Албанци минирањем порушили до земље, у подножју планине Русинице, удаљен 2 км јужно од села Мушутишта које се налази на средокраћи између Суве Реке и Призрена. У манастиру и оближњој испосници Русиници обављана је жива преписивачка делатност од ХIV до ХVI века. Један рукописни Апостол из ХIV века чувао се до 1999. године, када је нестао у диму спаљеног и разореног манастира. У манастиру се чувало и неколико старих икона на иконостасу и звоно Теодора Мутовског, дар Србина из Будимпеште 1838. године.[192]

Нарта је нестали манастир у околини Пећи. У турском попису из 1486. године је уписан без других података. Није тачно установљено где се налазио.[193]

Непробиште је село удаљено 15 км северно од Призрена. У селу је у турском попису из 1485. године уписан Радич калуђер што указује на могућност да је тада постојао и манастир.

Манастир Св. Николе у Хвосну, познат под каснијим називом „Никоља црква”, није сачуван. Могуће да је у питању остатак манастира Св. Николе код села Почешћа, на прибрежју десне обале Пећке бистрице, удаљеног 8 км југоисточно од Пећи. Манастир је основао српски краљ Урош I 1276/77. године и приложио заједно са околним селима манастиру Милешеви. У турском попису 1485. године уписано је село Почестја са преко 40 домаћинстава и попом сином Влатковим. Изнад села, на хриди изнад десне обале Бистрице, постоје остаци цркве са очуваним темељима апсиде и остацима западног портала са очуваним поваљеним монолитним мермерним довратником. На остацима цркве се сваке године, док је Срба било у Метохији, одржавао сабор на дан летњег Св. Николе (22. маја). Не зна се судбина остатака цркве после рушилачког похода Албанаца, лета 1999. године.[194]

Орлатски манастир се налазио на брегу изнад села Орлате и његовог засеока Ђурђиц, у бреговитом појасу који раздваја Метохију од Дренице. По предању, манастир је саграђен истовремено са зидањем манастира Дечана, и то крађом дечанског грађевинског материјала. Због тога га је краљ Стефан Дечански проклео „да буде пуст и у њему се легу орлови”. По тој клетви је и прозван. Судећи по очуваном називу засеока Ђурђиц, манастир је био посвећен Св. Ђорђу – Ђурђицу (16. новембар). Манастир је опустео после сеобе Срба 1690. године, и био пуст до 1885. године. Од његовог материјала саграђена је џамија у селу и беговска кула у Ораховцу.[195]

Осојане је старо српско село у долини реке Кујавче, удаљено 7-8 км југоисточно од градића Истока. Помиње се у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина 1314. године. У турском попису из 1485. године у селу је уписан манастир са црквом „свети Иван”, свакако св. Јован. Манастир је у току турске владавине нестао. Сматра се да се налазио у старом српском гробљу међу столетним дубовима.[196]

Острозуб је албанско село на северним падинама Милановац планине, удаљено 7 км североисточно од Ораховца. По казивању сељака, у селу је постојао манастир непознатог светитеља. У турском попису из 1485. године у селу Долњи Истрзуб међу уписаних 26 пореских обвезника био је и „Димитрије, син калуђера”.[197]

Манастир Паскалица са црквом посвећеном Васкрсењу Госодњем, налазио се у равници званој Ваганиште, удаљен десетак километара источно од манастира Будисавци код Пећи. Помиње се у повељи краља Стефана Дечанског којом одређује међе манастира Хиландара које иду, између осталих, „путем пећским више Паскалице”. До тридесетих година ХХ века били су очувани остаци цркве са деловима фресака и деловима бочних кула звоника на западном прочељу.[198]

Поповац је албанско село удаљено 11 км западно од Ђаковице. Изнад села налази се брдо Манастирица, чији назив сам казује о постојању некадашњег манастира на њему. Село је кнегиња Милица, као монахиња Евгенија, својом повељом 1397. године, вратила манастиру Дечанима.[199]

Поповљане је од 1999. године чисто албанско село удаљено 6 км југоисточно од Суве Реке. Албанци су цркву Св. Николе порушили до темеља и сав њен материјал и надгробне споменике са околног српског гробља однели за насипање сеоског пута. На брегу Ћелије, јужно од села и изнад извора Ћелијског потока, постојао је манастир о коме постоје сачувани помени у историјским изворима. У цркви је био сачуван циклус фресака са ктиторским натписом из 1626. године и вредна збирка икона из истог времена.[200]

Радавац, манастир Свети Спас. Радавац је од 1999. године чисто албанско село у подножју планине Жљеб и у изворишном делу реке Белог Дрима, удаљено 10-12 км североисточно од Пећи. Српски кнез Лазар је 1381. године приложио манастир Св. Спас у Хвосну са селима светогорском манастиру Св. Пантелејмона. Кнегиња Милица са синовима је то потврдила. У турском попису из 1485. године уписано је као село „Радовца” са 24 домаћинства српских имена и „манастир Спаси” са 10 калуђера, који су сви поименично уписани у дефтер.

Остаци манастира се и сада налазе на брегу југоисточно од извора и водопада Белог Дрима са темељима и зидовима цркве, конака и осталих зграда. Албанци села Радавца деценијама ваде камен из манастирских зидова и носе за зидање својих зграда у селу.[201]

Радеша је горанско село, удаљено 4-5 км источно од Драгаша. У засеоку Заграјце постоје остаци цркве за коју предање казује да је била манастир.[202]

Ресник је сада чисто албанско село у планинском делу Прекорупља, удаљено 10-11 км југоисточно од Клине. Помиње се под истим именом у Дечанској хрисовуљи 1330. године као село тадашњег Дечанског властелинства. Кнез Лазар је 1380. године село поклонио болници манастира Хиландара. У Дечанском поменику, вођеном од 1595. године до ХVIII века уписани су Срби поклоници и дародавци из Ресника. У селу се налазе остаци цркве Пресвете Богородице. У ХХ веку Срби су цркву звали Света Петка и сматрали да је била манастир.[203]

Рестелица је горанско село удаљено 12 км јужно од Драгаша. У Косовском поменику из ХIV–ХV века уписана је „раба Кирика из Растелице”. Руски конзул у Призрену, Јастребов, забележио је 1870. године да је на месту садашњег тулбета, стогодишњег стабла јавора и јаког извора „са четири куле била црква Св. Варваре”. У селу се до сада задржао обичај да се на дан Св. Варваре (17. децембра) кува жито „варица”. У народу се сматра да је црква Св. Варваре била у саставу великог манастира који је разорен и од његовог материјала саграђена сеоска џамија.[204]

Ретимље је село удаљено 8 км југозападно од Ораховца. У турским пописима из 1571. и 1591. године уписана је баштина калуђера. У селу су до 1999. године постојале три старе српске цркве и десетине српских кућа. Тада су све цркве, куће и српско гробље уништене. Судећи по веродостојним турским подацима у селу је постојао манастир чији је калуђер имао и своју баштину – обрадиву земљу.[205]

Рудник је село у крајњем источном делу Метохијског (Пећког) Подгора, удаљено 30 км источно од Пећи. Помиње се под истим именом у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина 1314/16. године. У Пећком поменику из ХVII века су уписане монахиње „Ана и Анастасија из Рудника”. Северно од села постоје остаци цркве на месту које се и сада зове Ћелије. Помен монахиња Ане и Анастасије и месни назив Ћелије сведоче о постојању некадашњег манастира.[206]

Тавор, манастир посвећен Св. Николи налазио се у близини Пећке патријаршије. Потиче из прве половине ХIV века. Српски књижевник и епископ Марко Пећки у свом Завештању 1411. године пише да је његов отац јеромонах Герасим сахрањен „на Таворе в’ цркви Св. Николе”. На Тавору је боравио и сликао познати иконописац и „зограф Лонгин от Пећи” и 1566. године потписао се на антиминсу непознатог јеромонаха Василија. На Тавору је боравио и патријарх Пајсије. У турском попису из 1485. године уписана су на Тавору два калуђера, један поп и 7 кућа. Тавор је уписан као настањен и у турским пописима 1570/71. и 1582. године. Манастир и град су страдали после Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године.[207]

Манастир Св. арханђела Михаила налази се у дреничком селу Трстеник, удаљеном 5 км од општинског средишта Глоговца. Манастир се помиње 1346. године у једном запису Псалтира Бранка Младеновића, властелина и оца Вука Бранковића. На рукописном Минеју из ХIV века, који је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. године, био је запис попа Николе, који је књигу писао у манастиру Св. Арханђела у селу Трстенику. У манастиру је боравио трећи српски патријарх Јефрем после повлачења са патријаршијског престола 1387. године. Манастир се последњи пут помиње 1485/86. године у рукописној књизи Грешних Спасеније која се сада налази у Бугарској академији наука.[208]

Световрачки манастир у Стрелцу, данашњем селу Стреоцу код Дечана. Село је удаљено 5 км североисточно од манастира Дечана. У Првој дечанској хрисовуљи уписан је као Световрачки манастир са посебним поседима и сенокосом. У Трећој дечанској хрисовуљи укључен је у опште манастирско властелинство. У турском попису 1485. године уписан је у саставу села Стрелец са 58 пореских обвезника, који сви носе српска имена. Поред Световрачког манастира у селу је у истим повељама уписана Степања црква.[209]

Синаје је старо српско и у новије време албанско село у Метохијском Подгору, удаљено 4 км од Истока. Назив села је везан за библијска места: Синај и Синајску гору. И овде изнад села је Синајско брдо (1718 м). Село се помиње у Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године. У турском попису је 1485. године уписано као Сунајце. У селу постоје остаци четири цркве. За остатке цркве под брегом Ћелије сматра се да је била манастирска црква са пратећим зградама. Манастир са црквом су срушили Татари и Турци у току неуспелог аустријског похода 1690. године.[210]

Студеница је село у Пећком Подгору, удаљено 9 км западно од Истока. Први српски архиепископ св. Сава установио је Хвостанску епископију при „манастиру у Фосне, у Студеници Мале”. Изнад села на брегу и данас су остаци великог манастира Студенице Хвостанске.[211]

Суво Грло је велико српско средњовековно село које је за време турске владавине било и средиште нахије са преко 15 села. Удаљено је 8 км источно од града Истока. У селу постоје остаци девет цркава, остаци Калуђерског града и извор Калуђерска вода. Све то указује и на постојање манастира у селу чији су остаци нестали.[212]

Манастир Студеница хвостанска је очуван само у остацима који се налазе на брегу изнад села Врела и Студенице код Пећке Бање, удаљен 20 км северно од Пећи. У науци је познат и као Мала Студеница. Манастирски комплекс очуван је само у остацима темеља грађевина. Остаци манастира су археолошки испитивани 1930, 1966. и 1970. године, а потом конзервирани и публиковани.

У време осамостаљивања Српске цркве 1219. године и оснивања српских епископија, трудом Светог Саве, Студеница је постала столна црква новоосноване Хвостанске епископије да би од 1381. године била подигнута на степен митрополије. У старом комплексу нова црква је саграђена између 120?. и 1234. године. Као седиште епископије била је значајан управни и културни центар. У црквеним остацима сачувани су и примерци мермерних плоча са уклесаним текстовима правне природе и надгробних плоча истакнутих личности: судија, севаста, епископа и других покојника. Ови натписи спадају у најлепше примерке српског епиграфског писма. У остацима манастирских здања Албанци – суседи откопали су крајем ХIХ века познато Родопово звоно изливено 2. августа 1432. године. Звоно је тадашњи српски конзул у Приштини, Тодор Станковић откупио 1892. године и предао Народном музеју у Београду, где се и сада чува.

У закопаном звону студенички калуђери су у неким тешким временима сложили и све сликане плаштанице у нади да ће их, када прође опасност, извадити и вратити у богослужбене сврхе. Несрећно време је потрајало, генерације се смењивале и заборавиле на закопано звоно. У звону су биле: сликана плаштаница пећког сликара Лонгина из 1596/97. године и бојена плаштаница с почетка ХIV века, која спада у једини у свету сачувани примерак уметнички сликаног текстила византијске епохе династије Палеолога. Обе плаштанице су сада у ризници Пећке патријаршије.

Студеница Хвостанска је страдала после неуспелих аустријских похода против Турске 1690. и 1739. године. По народном предању Турци су тада посекли девет студеничких калуђера на манастирском кладенцу – извору Кореник, који и сада постоји. Великим сеобама српског народа и манастир је опустео, пропадао, насилно рушен. На рукописној књизи Житије св. Луке у пећкој ризници постоји запис који гласи: „адје бил во Малој Студеници идехе бил трон архијерејски, при игуману Јоаникију, архимандрит Рувим од порода Ваљевац, поклоник Гроба Господње, от монастира Боговађе, предела белигацког”. Судећи по овом запису Хаџи Рувима, изгледа да се стање у Студеници Хвостанској колико-толико поправило, да је у манастиру боравио игуман Јоаникије и угостио Хаџи Рувима. Хаџи Рувим је само четири године раније боравио у Пећкој патријаршији и изрезао познати дрворез са представом Пећке патријаршије, па 1803. године био у Малој Студеници, а већ 1805. године завршио страшном смрћу у турској „сечи српских кнезова”.

Са остатака манастирских здања Студенице Хвостанске Албанци су вадили камен и надгробне плоче и узиђивали их у своје џамије села Врела, Каличана и Студенице, у своје куле и дворишне капије, воденице, па и у градски амам у Пећи.[213]

Манастир Туменица (Томанце) налазио се у селу Томанце, удаљеном 6 км јужно од Истока.

У турском попису из 1485. године уписан је као Туменица са 4 калуђера и 4 куће. Имена калуђера: Рафаило, Арсеније, Радла и Тиодор су такође унесена у дефтер. У турском попису из 1582. године уписан је као манастир Томанце, „друго име Брановина”. Манастир је опустео када се село одселило са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године.[214]

Уложишта, Улитишта, в: Манастир Св. Ђорђа у селу Уложиштима.

Уњемир је метохијско село са старим српским и словенским називом. Налази се 10 км источно од Клине. Помиње се под тим старим српским и словенским именом у Дечанској хрисовуљи из 1330. године и у Девичком поменику ХVIII века. Село је задржало стари словенски назив Уњемир, Онамир све до 1912. године, када је албански назив села Ујмир замењен називом Добра Вода, што је српски превод албанског назива.

У селу се налазио манастир Св. Петра, у коме је у ХIII веку замонашен свети Петар Коришки, рођен у овом старом селу и савременик Светог Саве. Од старога манастира је до половине ХХ века било сачувано нешто од црквених зидова са фрескама, неколико база и капитела од масивних стубова који су носили кубе манастирске цркве и једна мермерна надгробна плоча са уклесаним натписом „раба Степана” из ХIV века.

Манастирску цркву и остатке зидова манастирских конака су Албанци постепено рушили и коначно је до темеља срушили 1999. године.[215]

Чичавица је планински венац надморске висине 790 до 1091 м, који се простире на левој страни реке Ситнице. Планина Чичавица раздваја Метохију од Косова. У селима, речним долинама и на бреговима Чичавице налазили су се, почев од средњег века па до краја турске владавине, бројни српски манастири и цркве чији су нам помени углавном сачувани у српским средњовековним и познијим турским изворима ХV до ХVII века.

У турским пописима сачувани су називи следећих манастира:

1. Манастир Благовештења Св. Пречисте у селу Краселићу у подножју Чичавице. Помиње се у турском попису 1487. године, за време владе султана Селима II;

2. Манастир Св. Архилија (Св. Ахил) у селу Дубовцу, на североисточној страни Чичавице;

3. Манастир Св. Николе у данашњем селу Градици, средњовековној Крадници. Уписан је и опорезован у турским пописима 1487. и 1525/26. године. У селу се и сада налазе албански називи Црквени До и Црквена њива;

4. Манастир Св. Ромила у атару данашњег села Бечић. У попису 1487. године имао је уписану једну кућу. У селу се и сада налазе микротопоними: Њива и Ливада црквена;

5–6. Два манастира Св. Спаса без ближег одређења. У попису 1487. године један је уведен као „опустео”, а у другом је уписана удовица. У попису 1525/26. године један манастир је придржавао поп Јован, а други поп Никодим;

7. Манастир Ууздање забележен је у три турска пописа из ХVI века као опустео;

8–12. Пет опустелих манастира. Први је забележен као опустео 1487. године. У другом је 1544. године боравио поп Јосиф (Јусуф) и поп Ђура. Трећи манастир је у време Селима II (1566–1574) опслуживао калуђер Максим. Четврти и пети манастир се 1487. године помињу као опустели.

У турским пописима 1525/26. године била су убележена 42 манастира и 11 цркава. У попису 1544/45. године су такође била уписана 42 манастира и 11 цркава.

Сада у Чичавици нема ниједан манастир, али има остатака цркава и манастира, месних назива и других трагова црквених остатака – односно 85 црквишта и других црквених здања.[216]

Шаљиновица, манастир Св. Арсенија. Село је у долини реке Кујавче, удаљено 9 км јужно од Истока. Краљ Милутин је 1314. године село даровао својој задужбини, манастиру Бањској. У турском попису из 1485. године село је носило исто име и имало 26 српских домова и свога свештеника. Године 1994. у археолошким ископавањима откривени су остаци цркве са фрагментима фресака, темељи звоника и монашко гробље са двадесетак великих надгробних плоча без натписа, поређаних у два паралелна реда јужно од цркве. Читав простор са свим остацима указује на постојање манастира, који је у ХIХ веку забележен као манастир Св. Арсенија.[217]

Манастир Шумати Богавац налазио се у Метохији. Није тачно утврђено место његовог постојања. У турском попису из 1485. године је убележен са назнаком да је у Пећкој нахији и да су у њему уписана и опорезована два домаћинства: Радосава и сина Богавца.[218]

Манастир Шумник је ишчезли манастир у околини Пећи. У турском попису из 1485. године уписан је као Шумник, са два калуђера. И у следећим турским пописима из 1570/71. и 1582. године био је убележен и опорезован.

На рукописној књизи Отачнику – Патерику из ХIV века који се чува у ризници манастира Пећке патријаршије, налази се и запис: „сија књига Шумничка храма светаго Онуфрија” и запис писара „грешнаго Пахомија” о Косовској битки: „то лего јегда кнеза Лазара Турци убише а Мурата цара Србљи”.[219]

Манастир Св. Тројице Русинице налазио се на брегу у подножју шумовитих северних падина Шарпланине, удаљен 2 км јужно од села Мушутишта и 10 км југоисточно од Суве Реке.

У селу Мушутишту налазила се једна од најстаријих и најлепших властелинских српских цркава ХIV века – Богородице Одигитрије, коју је саградио 1315. године казнац Драгослав са супругом Јеленом, сином Станишом и кћерком Аном.

За цркву-манастир Св. Тројице нема сачуваних података о времену градње. Зна се да је манастир од 1465. године водио стални Поменик са стотинама уписаних посетилаца – поклоника и дародаваца, не само из села Косова и Метохије него и из Македоније и Србије и њихових градова. Поменик је нестао за време Првог светског рата и сада се налази у Бугарској.

У манастиру је сачуван и примерак рукописног Апостола из ХIV века, који је половном ХХ века био конзервиран у Републичком заводу за заштиту споменика, и потом враћен у манастирску библиотеку. (Сл. …)

Јужно од манастира, у клисури Русиначке реке, налазила се позната средњовековна испосница Русиница са значајном и вишевековном преписивачком радионицом-скрипторијумом у коме су преписиване књиге и на њима сачувани записи све до 1560. године. У бурним временима ХVII и ХVIII века манастир је страдао и опустео. Тек је обновљен тридесетих година ХIХ века, трудом игумана манастира Св. Марка више села Корише, Аксентија Андрејевића, рођеног брата Симе Игуманова и архимандрита Дионисија, обновитеља манастира. Коначно, манастир је 1837. године обновљен и освештана нова црква Св. Тројице. Године 1846, за време владе кнеза Александра Карађорђевића, „Празитељство Сербско” – Српска влада, „соградила је тебло” – иконостас у новој цркви. (Сл. …)

После бомбардовања Србије и, посебно драстично, Метохије, од стране војних снага САД и НАТО у пролеће 1999. године, Албанци су манастир Св. Тројице систематски уништавали два дана. Дана 13. јуна 1999. године спаљен је манастирски конак, а сутрадан је црква минирањем потпуно срушена и са звоника украдено звоно, дар „јунија 1858. године Теодора Мутовског, гражданина пештанског”.[220]

СРЕДЊОВЕКОВНЕ ИСПОСНИЦЕ-ЦРКВЕ И ЋЕЛИЈЕ

За време дуговековне владавине Турака у Метохији су страдале и испоснице-цркве и ћелије – пустиње српских и грчких монаха испосника.

Испосница Св. Петра Коришког Пустиножитеља је најстарија испосница у Метохији и Србији. Налази се у јужним стенама планине Русинице и на десној страни реке Корише, 14-15 км североисточно од Призрена. Испосница је настала око 1220. године. У њој је живео, „тиховао” и на крају и сахрањен Св. Петар Коришки. Најстарији део испоснице је делимично обрађено природно удубљење у стени у коме се до краја ХХ века било сачувало нешто првобитних фресака насталих око 1220. године. Крајем ХIII или почетком ХIV века испред пећине је призидана црква Св. Богородице са темељима на озиданим и засведеним ступцима. И у овој цркви су биле делом сачуване фреске из ХIV века. Село се називало и у турским пописима из 1520, 1566. и 1572. године. „Свети Петар каријеси”. На сада уништеној фрески био је запис монаха Агатангела: „Ва лето 1572. бист запустеније обитељи сеи”. Тада су и мошти Св. Петра Коришког пренесене у манастир Црна Ријека у Ибарском Колашину. Село су Турци 1894. године прозвали Хамидије по тадашњем султану Хамиду. Нови насељеници Албанци су село назвали Кабаш по свом завичају у северној Албанији.

У селу су поред велике испоснице постојале и биле сачуване у темељима још и друга црква Св. Богородице, у народу позната као црква сестре Петра Коришког, затим црква Св. Луке у „Лука махали” и Гробљанска (Св. Јована?) у старом српском гробљу код негдашње сеоске основне школе.

Током НАТО бомбардовања Србије, март–мај 1999. године, оштећени су остаци манастира и испоснице. То се поновило и током албанских рушилачких похода 2004. године.[221]

Пећине испоснице код Пећке патријаршије и у Руговској клисури:

Маркова пећина налази се непун километар северозападно од великог манастира и на десној страни реке Бистрице. Археолошка истраживања су установила постојање станишта праисторијског човека. У пећини нема остатака средњовековних фресака. По народном предању које се до недавно сачувало код Срба у Пећи, у пећини је најпре боравио као испосник Марко Пећки (1330–1411), каснији епископ и српски књижевник.

Пећина „проклете Јерине” како је убележена на војним и геодетским картама, налази се на самом улазу у Руговску клисуру са десне стране реке и изнад пута, 5 км западно од Пећи. Са северне стране има очуваних остатака зидова. У њеној унутрашњости нема остатака фресака. Зидови и стена су црни од ложења ватри, а могуће и првобитног пожара. По називу, преосталом из турског времена, део становника је зове и Карамаказ пећина, јер их њен улаз подсећа на отворене Црне маказе.

Котрулица и скупина остатака од 5-6 испосница на левој страни Бистрице у литицама Средње горе. Прилаз Доњој испосници био је омогућен степеништем, непосредно клесаним у стени са остацима бочног оградног зида. Једна од ових испосница позната нам је и по називу Котрулица, о којој је писао и архиепископ Данило II. У њој је боравио и пустиножитељ Јефрем, који је у два маха биран за српског патријарха, 1375. до 1379. године, када је удовољено његовом захтеву да се повуче и бави списатељским радом. У најтежим данима српског народа, после Косовске битке, поново је изабран за патријарха што је био до 1392. године. Све испоснице су из ХIII и ХIV века.

Руговске пећине биле су предмет рушилачког и вандалског рушења Албанаца 1999. године.[222]

Испосница-пећина Паклина или Калаба је у истоименој планини која се простире од врха Липље (1337 м), изнад села Љевоше код Пећи и врха Калабе (1372 м) изнад села Црни Врх. Црни Врх се помиње као Чр’ни Вр’х у повељи краља Стефана Првовенчаног 1220. године. Код врха Калабе планине Паклине је истоимена велика пећина у којој, по казивању сељака, „бије неки стални врућ ветар из дубине стена”. По том топлом струјању и планину су назвали Паклина, везујући њено име за библијски пакао. По народном казивању, у тој пространој пећини се у време временских непогода и турских прогона читаво село скривало или је у њој склањало читава стада коза и друге стоке.

Пећина није стручно обрађена.

Испосница Ћелије или Тодића пећина, тако је названа по власницима тог дела села и планине Паклине. Пећина се налази на западној страни врха планине, удаљена од њега стотину-две метара јужније. Нешто ниже од пећине је јак извор планинске речице Ћелије која тече два-три километра низ западне стране планине и улива се у Пећку бистрицу западно од манастира Пећке патријаршије. Ни ова пећина није стручно обрађена.

Испосница Св. апостола Марка у стенама више села Корише је удаљена десетак километара североисточно од Призрена. Испосница чини саставни део манастирског комплекса, цркве и конака Св. апостола Марка. Налази се у стени удаљеној 60–70 метара североисточно од манастира. До ње се тешко може прићи уском излоканом стазом у стени „којом може проћи само срна и игуман Петроније” како је то записао 1573. године Панта Срећковић, професор Велике школе у Београду. По његовом писању у испосници је постојао лик светог Марка са натписом: „Сија пустин’а пр(еподобног) отца Марка”. Шездесетих година ХХ века Р. Лазовић, сликар конзерватор Покрајинског завода за заштиту споменика културе Косова и Метохије, пузећи стазом преко литице домогао се те испоснице, али у њој није затекао остатке фресака.[223]

Испосница Св. Николе налази се у клисури Призренске бистрице, низводно од манастира Св. Арханђела и са десне стране реке, у стенама, 1 км источно од града. Природна пећина је људском руком у ХIV веку прилагођена и претворена у цркву-пећину испосницу. Са западне стране је била затворена зидом на коме су били отвори за прозор и врата. До осамдесетих година ХХ века у цркви-испосници постојали су остаци фресака сликаних у три водоравне зоне. Истина, јако оштећени намерним обијањем и ложењем ватре месних недобронамерних посетилаца. Испосницу је докрајчило локално албанско становништво маја 1999. и марта месеца 2004. године.[224]

Дечанске испоснице се налазе у остацима, у клисури и са леве стране Дечанске бистрице. Међу њима је најзначајнија Белајска испосница, удаљена 10–12 км северозападно од манастира. Смештена је у природној пећини коју је људска рука још у ХIV веку клесањем стене и дозиђивањем претворила у цркву Пресвете Богородице. У испосници је било сачуваних остатака фресака и значајних историјских натписа угребених преко фресака. Испосница је била кроз више векова значајни духовни и преписивачки центар у коме су писане многе књиге од ХIV до ХVI века од којих се неке и сада чувају у ризници манастира Дечана и неким научним библиотекама.

У клисури Дечанске бистрице било је још седам испосница међу којима су најзначајније: Свете Јелене, Светог краља Стефана Дечанског и Св. Јефрема Пустиножитеља, који је у два маха биран за српског патријарха (1375–1379. и 1389–1392. године). За испосницу Св. краља Стефана Дечанског се зна да је и у њој, као и у Белајској испосници, радио значајни преписивачки скрипториј. У Ћелији (испосници) Грабовац помиње се јеромонах Кирило.

У походу албанских вандала 1999. године страдале су и Дечанске испоснице.[225]

Испосница Голем камен или Калуђерска пећина налази се у стеновитом и стрмом планинском врху Булец (1630 м), северозападно од села Плањани у Средачкој жупи више Призрена. На источној тераси окомите литице Булеца, високе 150 м, и неприступачне без скела, је природна пећина. Изнад пећине је природна „стреха” која онемогућује приступ са горње стране ни помоћу ужади. По казивању сељана из Плањана, у ову пећину су монаси манастира Светих Арханђела код Призрена, после освајања града од стране Турака 1455. године, пренели и склонили драгоцености свог манастира „заједно са круном цара Душана”. Уклесали су посебан простор у горњој стени свода пећине, где су сместили круну и потом је затворили плочом од истих пећинских стена. Сељани сматрају да се „Душанова круна и сада тамо налази” јер јој се не може прићи и не може се разазнати место где је узидана. Спелеолози који су испитивали пећину навели су да су сељаци у поду пећине нашли богослужбене металне крстове.

Пећина је законом заштићени споменик културе ХV и ХVI века.[226]

Доњожубинска пећина испосница „Марина дубка” позната је и под именима Пећ и Пећина. Налази се источно од села Доње Љубиње у Средачкој жупи, 15-16 км југоисточно од Призрена. Главна пећина са неколико процепа је у стени високој преко 30 м. Испод пећине је плато подграђен сухозидом од месног камена. Тешко је приступачна. Уз западну ивицу пећине расте култно дрво јаребика (Sorbus aucuparia) које сељаци зову „самовила”. Њене врхове у јесен красе бројни гроздасти плодови црвених бобица које сматрају лековитим.

Називи „Марина дубка” и „Марина вода” за јак извор у подножју пећине, међу десетак стабала јове, потврђују да је до преласка на ислам месно становништво, које је и сада српског говорног језика, неговало култ Богородице као „источника живота”. У селу је иначе до исламизације постојала црква Пресвете Богородице, на чијим остацима је половином ХХ века саграђена зграда нове основне школе на спрат.[227]

Матоске испоснице налазе се у изворишном селу Матоског потока који са северних падина планине Русинице силази у село Мушутиште које се налази између Суве Реке и Призрена. У литицама стена високим преко 60 метара, лук обале речице има осам пећина које се у пет-шест редова пењу једна изнад друге, међусобно повезаних стазама и степеништима клесаним непосредно у стенама. У првој, најнижој зони налазе се две мање и једна већа пећина које су придодатим зидовима претворене у цркву. У њој је, поред остатака зидова, непосредно у стени уклесано удубљење, које је служило за апсиду цркве или испосничку ћелију. Уз остатак цркве на северној страни очувани су и делови темеља и зидова правоугаоне зграде, местимично високих до два метра, што би могао да буде звоник? У другој зони је пећина са два отвора до које води уклесана стаза. До треће пећине води добро очуваних 14-15 степеника, клесаних непосредно у стени. Прилаз четвртој пећини био је могућ само кроз природан процеп у стени. У петој, неприступачној зони, је пећина са чијих срушених призидака штрчи стара харстова греда којом је био повезан стари срушени зид. Најзад, у шестој зони је сада неприступачна пећина.

Скупина ових пећина-испосница је изразито редак примерак ове врсте споменика у остацима које људска рука каснијих покољења није могла да мења због њихове неприступачности. Остаје непотврђено историјским изворима да ли Матоске пећине-испоснице и поток носе назив по апостолу Матеји – Матеосу (на грчком), јер на осталим странама планине Русинице имамо испосницу и цркву Св. апостола Петра, испосницу и цркву Св. апостола Марка и остатке цркве Св. апостола и јеванђелисте Луке?[228]

Испосница Русиница се налази у истоименој планини и њеној модро-зеленој шуми удаљена 700 до 800 метара југозападно од манастира Свете Тројице код села Мушутишта у Призренском Подгору. Испосница је смештена у природној пећини која је са јужне стране зазидана каменим зидом висине 10 до 15 метара и подељена на спрат и приземље са по две просторије, што указује на њену осмишљену будућу намену великог преписивачког и књижевног средишта. На спрату је у другој просторији на источној страни, непосредно у стени уклесана апсида и мали бочни ђаконикон. Трагова фресака и урезаних записа било је до последњих деценија ХХ века. Изнад испоснице у шуми постоји извор и столетна буква које народ поштује и зове „буква и извор Светог Саве”.

Испосница Русиница била је познати српски средњовековни преписивачки и књижевни „скрипториј” у коме су писане и преписиване многе црквене књиге почев од ХIV па до ХVII века. Једна од тих најстаријих писаних књига био је и Апостол из ХIV века који се чувао и у суседном манастиру Св. Тројице Русинице где су га спалили заједно са целим манастиром, јуна месеца 1999. године, албански вандали. Могуће је да је овде био писан и познати Поменик манастира Св. Тројице Русинице из 1465. године. Поменик су Бугари за време окупације у току I светског рата однели у Софију где се и сада налази. У Софијској библиотеци чува се и књига Слово светих отаца (бр. 160) са записом: „Сија книга светије Троице в’ подкрилију Гори глаголима Русиница, многогрешни Пахомије”, датована у 1560. годину. О обиму делатности ове радионице јасно указују и сами очувани записи на књигама које је наш познати научник Љубомир Стојановић објавио у својих шест зборника Стари српски записи и натписи под редним бројевима: 128, 611, 647, 717, 729, 796, 1123, 1129, 1171, 1173, 2583, 3881, 3982, 4067, 4068, 4073, 4234.

Пећине испоснице Уљарице су две природне пећине, једна поред друге, у стенама изнад слапова и језераца реке Мируше (средњовековне Љубижње), удаљене 15 км југоисточно од Клине и 10 км североисточно од Ораховца у Метохији.

Назив Уљарице дошао је по старим словенским речима: улиште, улиштарице, уљаник или пчеланик које све означавају станишта пчелињих друштава и њихове ројеве којих и сада има у овдашњој већој пећини. Већа пећина је људском руком, дозиђивањем са предње стране и класањем у стени простора за источни олтар, претворена у цркву. Археолошка ископавања вршена током 60-их година ХХ века и пронађени налази потврдили су постојање цркава и испосница у ХIV и ХVI веку. У већој пећини нису на зидовима и темену сачувани остаци фресака ако се изузму њихови остаци у обрушеном малтеру пронађени у слоју патоса. У суседној, источној и мањој пећини били су очувани остаци фресака са сликаном представом „Космоса – Силаска Светог духа на Христове апостоле”. Истина, и ти остаци фресака били су „ишарани” урезаним речима на албанском језику и другим знацима и симболима.

Обе пећине испоснице су законом заштићене као значајна културна добра српског народа.

У току албанских погрома и протеривања српског народа из Метохије 1999. и 2004. године испоснице су накнадно страдале, посебно остаци фресака у малој цркви. Приступ српским стручњацима од тада овим значајним споменицима није дозвољен ни безбедан.[229]

„Грчке испоснице” у месном изговору Горанаца у великом селу Броду, 10-11 км југоисточно од Драгаша, „грчки дупки” је домаћи назив за испоснице које се налазе у Злопоточкој планини између висова 1858 и 2181 метара надморске висине. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов, је половином ХIХ века забележио предање да је у Броду био манастир посвећен Св. Димитрију Солунском који је доминирао околином и да је у њему било седиште митрополита и владике. Јастребов је забележио и њему тада доступне историјске податке да је византијски цар Василије II основао поред епископија у Призрену и Хвосну и трећу у Броду – Браирону. У Историји српског народа, Београд 1981, стр. 178 стоји да се одлуке византијског цара Василија II односе на „село Брути или Брмницу југозападно од Призрена”, а не на Брод у Гори.[230]

Испоснице Калуђерски крш („Гури калуђерит” на албанском ), налазе се на Брутској планини изнад села Билуше у Опољу, удаљеног 7 км југозападно од Призрена. Село Билушу је краљ Милутин 1308. године приложио хиландарском пиргу Хрусија у Светој Гори. Испоснице се налазе на платоу планине међусобно повезане стазом. На горњем платоу је испосница у стени. На доњем подзиданом платоу су очувани остаци цркве местимично високи и до 1,50 м.[231]

Вранић-пустиња-испосница се помиње у турском попису из 1485. године са нагласком да припада Пећи. И данас се између села Вранић, удаљеног 9 км и суседног села Поповљана, удаљеног 8 км југоисточно од Суве Реке, налази брдо Ћелије са чијих страна, између оба села тече Ћелијски поток. Помен брда Ћелије и Ћелијског потока јасно указује да је тамо постојала испосница-ћелија која је по суседном селу названа Вранић пустиња.

Јунић-пустиња-испосница. Није тачно убицирана. Има два-три њена помена и довођења у везу са селом Јуник у Затрнавској жупи, 7 км јужно од Дечана. Изнад села Јуник у шуми налази се јак извор који Албанци зову „чешма и прифтит” (попова чесма). Да ли се тај извор заједно са селом Јуник, може довести у везу са местом постојања Јунић-пустиње остаје непотврђено.

Кузмића пештера-испосница се налазила у околини Пећке патријаршије. Епископ и књижевник Марко Пећин (1330–1411) у својим делима помиње Кузмину пештеру. У ризници Пећке патријаршије на рукописном Апостолу из последње четврти ХIV века, налази се запис: „да се зна где (је) олово у Кузмину обору више кинора”. У турском попису из 1485. године забележен је манастир Кузмић са једним калуђером.

Синаје је село код Истока, удаљено 4км источно од градића. На брду изнад села које се зове Ћелије био је манастир са ћелијама испосницама. Тамо и сада постоји извор који се зове Ћелије. По предању манастир су срушили Татари.

Испоснице Црвене стене (Црвени крш) налазе се у истоименој планини, удаљене 1,5 до 2 км северно од села Врела у Пећком Подгору. Село Врела је удаљено 10 км западно од градића Истока. Северно од села Врела су и остаци великог средњовековног манастира Студеница Хвостанска. Пећине Црвене стене су тешко приступачне без посебне опреме. Непосредно у подножју пећина, на заравни видљиви су остаци темеља црквене грађевине. Постоји и став да у пећинама „није ништа нађено” без података када и ко је вршио испитивања.[232]

Пећина-испосница у планини Жљеб налази се више села Велика Јабланица у Пећком Подгору, удаљеног 10-11 км североисточно од Пећи. У клисури Жљеба стоји високо у стенама испосница коју становници села Албанци зову „шпела и попес” – Попова пећина. Испосница није подробније испитивана.[233]

Црколез ћелије-испоснице. У селу се налази црква Св. Јована из ХIV века са надгробним плочама ктитора из 1395. године. Источно од цркве и села, на удаљености 1,5–2 км, у подножју брда Ћелије налазиле су се 2-3 испоснице-ћелије. Сада су тамо остаци некадашњих улазних зидова. У атару села на путу за суседно северно село Суво Грло постоји и потес Саборна црква без видних остатака цркве.[234]

СРЕДЊОВЕКОВНЕ ПИСАРНИЦЕ (СКРИПТОРИЈИ)

Српска писана средњовековна реч неговала се у писарницама манастира Пећке патријаршије, Дечана, Светих aрханђела у Призрену, манастира Девича и његовим селима Марини и Годанцу и испосници манастира Св. Тројице Русинице код Призрена. Од проналаска штампарије у манастиру Грачаници 1539. године, имамо и штампане књиге.

У Пећкој патријаршији писарница је била у самом манастиру и оближњем граду Ждрелнику. У њему је писар, монах Дамјан 1323. године, по налогу пећког архиепископа Никодима писао, у науци познати Шишатовачки апостол, који се после великих сеоба Срба у ХVII и ХVIII веку обрео у фрушкогорском манастиру Шишатовцу. И сам архиепископ Никодим превео је на српски језик 1318–1319. године Јерусалимски типик који је изгорео 1941. године у старој Народној библиотеци Србије. У истој писарници епископ и књижевник Марко Пећки писао је 1403. године своја Завештања и остала дела. Ту је боравио, писао и сликао „зограф Лонгин от Пећи”, како се сам потписивао. У Ждрелнику је писао и писар Данилац Левооки који је 1390–1400. године оставио највише радова у Дечанима, Хиландару и Пећи. У Пећкој патријаршији су радили и писари Ромил и Макарије у ХIV веку.

Сада се у ризници манастира Пећке патријаршије чувају 113 рукописних књига писаних између ХIII и ХVIII века.

Манастир Дечани био је у континуитету од ХIV до ХVI века велики преписивачки центар са преписивачима у Белајској испосници-пустињи и испосници краља Стефана Дечанског. И први игуман Дечана, Арсеније, старао се и писао 1337. године Паранезис Јефрема Сирина и 1340. године Житије Варлаама и Јоасафа. Још један игуман Дечана, Григорије Цамблак писао је 1430/40. године Житије и Службу Стефану Дечанском и Посни триод. У пустињи Белаји боравио је и монах Јефрем, каснији српски патријарх. Ту су у ХV веку писали Давид, Никандар и Григорије. У Белајској пустињи боравио је и Старац Нестор, чији велики дуборезачки крст са текстовима из Библије представља јединствен предмет у српском културном наслеђу, рађен 1565. године. Међу дечанским писарима познат је и писар Јов са 15 сарадника писара. Највећи број дечанских рукописа припада писару Данилцу Левооком. У Белајској испосници се писало и после пада Смедерева и Деспотовине. Неколико рукописа потиче и из прве четвртине ХVI века. Први српски буквар саставио је и штампао у Венецији 1597. године дечански јеромонах Сава. У дечанској ризници чува се 164 српских средњовековних рукописних књига. Ту се чува и најстарија штампана српска књига Октоих Ђурђа Црнојевића из 1495. године из штампарије „Обод”. У Дечанима је сачувана и велика оснивачка повеља манастира Дечана, која је у ХIХ веку пренета у Београд и чува се у Архиву Србије.

У манастиру Св. арханђела Михаила и Гаврила код Призрена за првог игумана Јакова, каснијег митрополита серског, писар Калист писао је на пергаменту Четворојеванђеље које се сада налази у Британском музеју. У истом манастиру писали су 1386/87. године писари Никодим, Мирчета и Пријак. Последњи примерак писане књиге из ове радионице је из 1519. године. Из Призрена потичу и два рукописна јеванђеља из ХIII века. Београдско Четворојеванђеље, пореклом из Призрена, изгорело је 6. априла 1941. године у немачком бомбардовању Народне библиотеке. Публиковао га је познати француски византолог А. Грабар и тако спасао за науку. Зборник на пергаменту сада је у Руској националној библиотеци у Санктпетербургу. У манастиру Св. Марка изнад Корише код Призрена сачуван је и познати призренски рукопис Душановог законика, рукопис изузетног културно-историјског значаја правне садржине. У селу Кориши у малој, сада непостојећој, цркви св. Николе нађен је и Светоарханђеловска хрисовуља цара Душана, писана 1348. године, која је нестала за време аустроугарске окупације 1915. године. И она је, срећом, пре тога била публикована.

У манастиру Девичу је постојала преписивачка писарница. По сачуваним подацима из 1872. године, Девич је имао богату збирку од 100 рукописних и 10 штампаних књига. Све књиге манастира Девича Албанци су уништили минирањем и потпуним разарањем манастира лета 1941. године. У селу Марина, недалеко од манастира Девича, монах Давид „са братијом” писао је 1596. године Четворојеванђеље које је било у ризници Девича. И у другом дреничком селу Годанце, код Глоговца. поп Никодим писао је Зборник житија који се чува у Библиотеци Српске патријаршије у Београду.

У манастиру Св. Тројице Русинице, више села Мушутишта код Суве Реке, постојала је средњовековна писарница. У њој се 1560. године помиње писар Пахомије. Из ове писарнице је свакако био рукописни Апостол из ХIV века, који се до 1999. године чувао у цркви Св. Тројице у подножју планине, недалеко од испоснице. Сматра се да је у овој испосници и писарници настао 1465. године Поменик манастира Св. Тројице, који се сада налази у Софији, у Бугарској.

У метохијском селу Црколезу у цркви Св. Јована сачувана је збирка од 11 изузетно вредних рукописних књига писаних између ХIII и ХVI века. Збирка је 1955. године пренесена у Дечанску ризницу ради даљег чувања и неге.

СТАРА СРПСКА ГРОБЉА У МЕТОХИЈИ

Гробља су неумитни пратиоци свих насеља у Метохији. Стара и напуштена српска гробља растурена су скоро по свим селима Метохије. Одолевају деценијама природним деловањима и много чешће људском немару и рушилачким намерама. Нешто боље су се одржала у селима у којима је српски живаљ опстајао и одржавао се после великих сеоба под двојицом патријараха: Арсенија III и Арсенија IV.

Најстарија очувана надгробна знамења су велике камене плоче, саркофази, камени крстови и стубови. У црквама манастира Пећке патријаршије сачувано је 10 мермерних саркофага и неколико надгробних плоча пећких архиепископа и патријараха из ХIII, ХIV, ХV и ХVI века. У Пећкој патријаршији се налазе и две надгробне плоче: еклисијарха Евстатија и оштећена плоча непознатог „и јединочедног сина Авраама” обе из ХIV века. Камене надгробне плоче се најчешће налазе у црквама или у њиховим остацима или на отвореном пољу у сеоским гробљима.

У остацима манастира Студенице Хвостанске код Пећи, у археолошким ископавањима вршеним у ХХ веку, откривено је шест мермерних надгробних плоча тадашњих истакнутих и високих личности: митрополита, судија, севаста и родитеља тада значајних особа. На плочама су урезани орнаменти и натписи који припадају реду најлепших примерака српског епиграфског писма. Све плоче су, да би се сачувале, пренесене у порту манастира Пећке патријаршије.

Надгробне плоче из ХIV века налазе се у Призрену у цркви Богородице Љевишке и у цркви Св. Николе, задужбине Драгослава Тутића из 1330. године. У цркви Св. Недеље налази се ктиторски натпис Младог краља Марка и Марине Струје, оба из 1371. године. У поду цркве Ваведења Богородице у селу Великом Крушеву код Будисаваца постоји надгробна плоча Марене Негославе, мајке кнеза Војислава и ћесара Војихне из ХIV века, у Ђураковцу код Пећи, у цркви св. Николе, непознатог ктитора Данила (?) из 1362. године, у Плањану у Средачкој жупи код Призрена монаха Калиника из 1363. године, у Уњемиру „раба Степана” из ХIV века, у Белом Пољу код Пећи „раба Димитрија” из ХIV века, у Црколезу ктиторке Видосаве и челника Радослава из 1395. године. Надгробна плоча на старом гробљу у Истоку, ХIV–ХV век, димензија 200х90х50 см је са клесаним орнаментима у виду низа кругова са уцртаним крстовима, а у средини поља са двема, птицама бочно постављеним, спојених кљунова као познија копија познатог иницијала двеју птица у Мирослављевом јеванђељу из ХII века. Најлепши примерак надгробних плоча је мермерни поклопац саркофага звоноливца Родопа из 1436. године, који се налази у цркви Св. Николе у селу Бање код Рудника,са дивно клесаним ободним орнаментом и текстом који спадај у најлепше перимерке надгробних плоча и српског епиграфског писма. У Речану код Суве Реке је плоча непознатог војводе из 1370. године. У Метохијском Подгору нарочито су бројни крстови од ситнозрног студеничког мрамора са уклесаним линеарним ликовима покојника и ретко уписаним годинама (Суво Грло 1707, Велика Хоча 1789, Сврхе 1803. године).

Чести су примерци великих надгробних камених крстова (1,50х100х40см) као што су у Сиги код Пећи (поред црквеног звоника), на гробљима у Набрђу, Кијеву, Црколезу, Белици, Жачу, Верићу, Црном Лугу, Бичи, Пиштану, Непољу, Крњини и другим селима. По броју очуваних камених крстова и плоча средње величине истичу се стара српска гробља у Плављану код Пећи, Црном Лугу код Пећке Бање, Белици, Кошу, Крњини, Жачу, Великом Крушеву, Шаљиновици и др.

Посебно су запажени дрвени масивни надгробни споменици, често натрули и високи и до 2 метра, са урезаним низом крстова на чеоним и бочним странама. Такви су на гробљима у Ђураковцу, Синају, Жакову, Мојстиру и другим селима Метохијског Подгора. Потпуно су нестала српска гробља у Новом Селу код Пећи, Стародворану, Оздриму, Бањици, Кашици, Укчи, Реновцу, Рухоту и другим селима.

У старим српским гробљима у Метохији сачувани су столетни храстови који се сматрају светим и култним дрвећем. Њих до половине ХХ века нису секли ни спаљивали ни Албанци. Такви храстови су опстали у селима Враговцу (три стабла), Гораждевцу (два стабла), Драгољевцу, Ђураковцу, Верићу, Трбуховцу, Требовићу, Љубожди, Шаљиновици и другим. На гробљима и у црквиштима српских и неких албанских села посебно су поштована и чувана и столетна стабла црног дуда („мурике”) – Укча, Бање, Жаково, Рудник, Суво Грло (у шиптарским двориштима и изнад садашње сеоске чесме: три стабла и у српском дворишту: два стабла), Црколез у гробљу код цркве Св. Јована, а у Црнцу на ишчезлом српском гробљу и црквишту два стабла. У селу Велика Јабланица код Пећи, у дворишту џамије, расте столетно стабло црног бора које чувају и поштују Албанци иако знају да је бор постојао и у порти старе српске цркве на чијим је остацима саграђена џамија.[235]

Стара српска гробља у селима Метохије у којима је до 1999. године постојало неколико старих надгробних споменика:

Бање (Рудник)                       Бело Поље (Исток)               Бело Поље (Пећ)

Белица                                    Бича                                        Богошевци

Брестовик                              Бућане                                    Велика Хоча

Вучар-Добруша                     Велико Крушево                   Воћњак

Вележа                                   Врбница                                 Враговац

Глођане                                  Гораждевац                            Дворане

Дрсник                                   Ђураковац                             Жаково

Жач                                         Заблаће                                   Захаћ

Исток                                      Јагода                                     Кијево

Клинчина                               Љубенић                                Љубижда

Мушутиште                           Непоље                                  Набрђе

Наглавци                               Накло                                     Оптеруша

Горње Село (Средска)          Гребник                                  Велики Лукавац (Бегов)

Вериће                                    Долац                                     Горња Србица (Призрен)

Горњи Петрич                       Драгољевац                           Јошаница

Кориша                                  Кош                                        Крњине

Лабљане                                 Љубово                                   Млечане

Мојстир                                  Мужевине                              Новаке

Пећ (старо гробље)               Плављане                               Плањани

Пограђе                                  Поповљане                            Ракош

Ратиш                                     Реновац                                  Раушић

Ретимље                                 Речане (Сува Река)                Рудник

Рухот                                      Сврхе                                      Сига

Синаје                                    Сићево                                   Совљак

Средска                                  Стародворане                        Сува Река

Суви Лукавац                        Томанце                                 Требовић

Тучеп                                      Ћушка                                    Укча

Црколез                                  Црмљане                                Црни Луг

Црнце                                     Чабић                                      Челопек

Чубрељ                                   Штупељ (Прекорупље)        Шаљиновица.

СТАРИ ГРАДОВИ МЕТОХИЈЕ

Пећ и Призрен су најстарији градови Метохије. Пећ је средиште Метохије. У њему је, у манастиру Пећкој патријаршији, била столна резиденција (ставропигија) првих српских архиепископа Св. Саве и Св. Арсенија, а од проглашења Српске патријаршије 1346. године до њеног укидања 1766. године и свих српских патријараха. Читав привредни живот града прожимала је делатност Српске цркве и Патријаршије која је много допринела економском расту и јачању града. У ХV веку и сам манастир је био тако економски ојачао да је ковао свој новац, чији су примерци сачувани. У Пећи, у црквама манастира Пећке патријаршије, традиционално се устоличавају сви новоизабрани српски патријарси.

Призрен се први пут помиње у повељи византијског цара Василија II као седиште призренског епископа. У границе српске државе је укључен у време Стефана Немање, али га је византијска војска повратила 1204. године. Српски краљ Стефан Првовенчани га је 1219. године поново прикључио Србији. Од тада Призрен напредује. Српски краљ Стефан Драгутин (1276–1282) приложио је манастиру Хиландару цркву Св. Димитрија у Призрену која је постојала на месту данашње католичке цркве Св. Богородице. Краљ Милутин је 1307. године подигао цркву Богородице Љевишке као престолну цркву Призренске епископије. Краљ Милутин је у Призрену подигао и другу цркву Св. архиђакона Стефана уз коју се налазила и болница.

Цар Душан је подигао 1348. године своју задужбину манастир Св. арханђела Михаила и Гаврила у клисури Бистрице, недалеко од Призрена. Цар Душан је имао и свој двор у Призрену, што потврђује и његова Светоарханђеловска хрисовуља, као и двор летњиковац у Рибнику крај Призрена. Поред владаревог двора у Призрену се у светоарханђеловској хрисовуљи помињу и дворови поједине призренске властеле. У граду је постојало и седам цркава-задужбина српских властелина ХIV века.

У ХIV веку Призрен се нагло развија и постаје један од најзначајнијих градова средњовековне Србије. Град је тада ковао и свој новац са натписом „Призрен” (Сл. …). То је златно доба Призрена које траје око 70 година. У двору-летњиковцу Рибнику, западно од Призрена, цар Душан је 1349. године писао Дубровчанима о исплати дугова, а цар Урош им је слао повеље које је писао 1357. године његов писар Радослав.

Турци су Призрен освојили 1455. године. У саставу Србије био је поново од 1912. године са прекидима за време I и II светског рата. У Призрену је дозволом турске власти излазио, од 1871. до 1874. године, службени вилајетски гласник на српском и турском језику.[236] (Сл. …)

СРЕДЊОВЕКОВНА МАНАСТИРСКА ЗВОНА И ИКОНЕ

Са метохијским цркава и манастира звона су углавном Турци однели и претопили у топове пошто су претходно забранили њихову употребу. Сачувана су само три стара звона.

Звоно које је 1458. године Гргур, син деспота Ђурђа, поклонио манастиру Девичу, сада је у манастиру Дечанима; два звона мајстора звоноливца Родопа из 1432. године од којих се једно сада налази у ризници манастира Пећке патријаршије, а друго у Народном музеју у Београду.

Звона са цркава у метохијским селима Ратишу, Поповљану, Чикатову, Новацима и другим, два пута су у ХХ веку уништавали Албанци – априла месеца 1941. и лета 1999. године.

У Метохији су 1999. и 2004. године страдале иконе у свим сеоским и, добрим делом, градским црквама Ђаковице и Призрена. По саопштењу Српске православне цркве, уништено је 10.000 икона. Не зна се судбина неколико стотина призренских икона које су биле сабране у Епископском двору и цркви Богородице Љевишке. Међу њима су биле и две иконе Богородице са Христом из ХIV века које су се налазиле у Саборној цркви у Призрену, а првобитно припадале храму Богородице Љевишке, као и четири иконе донесене 1922. године као поклон Призрену од Срба из Сентандреје у Мађарској.

Међу иконама посебно су биле вредне збирке дуборезних царских двери у цркви Св. Ђорђа, задужбини браће Руновића, у Призрену и шест пари царских двери у цркви Св. Николе у селу Љубижди код Призрена.

ПРЕТВАРАЊЕ МЕТОХИЈСКИХ ЦРКАВА У ЏАМИЈЕ

Турци су непосредно после заузимања градова, понекад чак и у првим часовима по освајању, бар једну цркву проглашавали „фетхију-џамијом” (победоносном, освојеном) и давали јој име султана који је освојио или у чије време је освојен град. Хришћанске цркве пре него што су претваране у џамије биле су опране ружином водицом. Тако је и Мехмед II наредио да се са 1.000 ока ове мирисне течности опере црква Св. Софије – Аја Софија у Цариграду, и то више пута.[237]

У журби да што пре дођу до својих богомоља, ни хришћанска знамења на црквама нису им представљала препреку. Тек касније би на брзу руку уклонили крстове, звона и друга хришћанска обележја, а унутрашњост цркве, уколико је била прекривена фрескама, једноставно прекречили. Тек пошто би се сигурније утврдиле у освојеним местима и набавиле какве-такве мајсторе, турске власти би приступиле скромнијим грађевинским преправкама. Тада би из унутрашњости цркве уклањали иконостас и постављали михрабе и минбаре, а споља дограђивали минарет.

Има доста сачуваних вести о претварању цркава у џамије. Апостолски (ватикански) визитатор Петар Мазреки забележио је 1624. године да су две српске цркве у Призрену претворене у џамије.[238] И турски пописи садрже такве податке. У Крушевачком дефтеру бр. 161 из 1530. године стоји да су две цркве у Призрену претворене у џамије.[239]

На минарету џамије у селу Млике код Драгаша у Гори, на узиданој мермерној плочи стоји натпис арапским писмом о обнови џамије из 1822/23. године, а у продужетку натписа стоји да је ту била „најпре црква” са уписаном годином по хиџри 688, односно по савременом рачунању 1288.

По својим законима Турци су признавали слободу вероисповести, али су свим силама настојали да то изиграју. Звона са цркава су поскидали и однели где год су их нашли и забранили њихову употребу у обредима. Већ у време првих провала попалили су и похарали многе манастире и цркве, а све веће и лепше цркве и манастире по градовима претворили у џамије или их разорили, па на њиховим местима подизали нове џамије, дворове и друге јавне зграде. Старе цркве нису се могле обнављати без дозволе и подмићивања турских власти. И тада је постојао услов да се оправка може урадити само материјалом старе разорене цркве, при чему је била одређена и висина крова која се није смела прекорачити. Стога је унутрашњи простор говото свих тада саграђених или оправљених цркава укопаван у земљу, каткада од пола до целог метра. Црквене драгоцености су разграбљене и упропашћене. Црквене књиге и иконе су такође немилице уништаване или одношене и продаване по великим градским трговима Скадра, Подгорице, па и самог Цариграда. Готово сва села и имања Метохије, које су српски владари даровали својим задужбинама, одузета су и претворена у спахилуке.

Цркве претворене у џамије у Призрену и Пећи

Вишегодишњи руски конзул у Призрену, Иван Степанович Јастребов (1839–1894), човекољубив и демократских схватања, објективан и тактичан у опхођењу са људима и турским властима, познавалац турског и, добрим делом, српског и албанског језика оставио је као научник и историчар три дела значајна за историју српског и албанског народа: Податци за историју српске цркве (Београд 1879), Обичаји и песме српског народа у Турској (1886) и Стара Србија и Албанија (1904. године).

И. С. Јастребов бележи да су у Призрену постојале 24 џамије од којих су Синан-пашина и Гази Мехмед-пашина најзначајније. За Мехмед-пашину џамију каже да је грађена 1578. године, како стоји и у уклесаном стиху на џамији. Турколог Хасан Кадеши пише да је Мехмед-пашина џамија саграђена 1549. године.[240] У једном или другом случају, џамија је саграђена 123, односно 94 године после пада Призрена 1455. под турску управу. На месту Мехмед-пашине џамије постојала је црква Св. Преображења Господњег и дворови српског цара Душана.[241] Оспоравања постојања цркве и дворца цара Душана на овом месту од стране нових аутора, указивањем да је то народно предање непотврђено научним испитивањима, побијају турски извори. У прилог и данас живом предању код Срба о постојању двора цара Душана на овом месту недвосмислено сведочи помен призренске махале Придворице и Панделије у турском попису из друге половине ХVI века.[242]

За цркву Св. Николе у старој Мамзи-махали, у касније време названој Терзијској махали, Јастребов каже да је део бројне породице Кораћевих (Кораћа) чији је један део прешао на ислам после 1592. године преправио у џамију, а да је други део породице који је остао у хришћанству покупио књиге и друге црквене предмете и пренео их у цркву Св. Ђорђа, задужбину браће Руновића, у средишту града. Црква Св. Ане налазила се у махали Пантелији на месту где је сада Мустафа-пашина џамија.

Црква Св. Анастасије постојала је у Призренској тврђави (Каљаји). На њеном месту Емин-паша Ротул саградио је 1865. године џамију и Сахат-кулу. Његов наследник Махмуд-паша Ротул поставио је на Сахат-кулу звоно заплењено у Смедереву после похода на Карађорђеве устанике. На звону је био изливен натпис: „Сије звоно приложи Ђорђе Петровић у варош Смедереве 1808”. Звоно су однели Аустријанци током окупације Србије 1915–1918. године, а џамију су истих година срушили Бугари који су били окупирали Призрен и околину.[243]

Црква Св. Богојављења налазила се у садашњој Мараш-махали на левој страни Бистрице. На њеном месту саградио је џамију неки истакнути Турчин, Касем из Анадолије. Доцније ју је обновио Максут-паша Призренац. И. С. Јастребов бележи да је џамија у Јени-махали, коју сматрају најстаријом у граду, била црква. А такође је и џамија Кукли-бега била саграђена на месту и од материјала старе цркве.[244] Црква Св. Јелене налазила се на десној страни реке Бистрице. На њеном месту саградио је џамију Мустафа паша Призренац.

Сузи Челебија, родом Призренац, песник, путописац из ХV и ХVI века писао је на турском језику и у својој вакуфнами оставио податке о свом правом имену: Мухамед ефенди, свом оцу Махмуду и дели Абдулаху. Абдулах је опште име за све ренегате (потурице) хришћане у значењу „син Алаха”. Подигао је и џамију која и сада носи његово име и налази се на левој страни Бистрице. Познат је и по рушењу цркве Св. Пантелејмона у Гражданику, на брегу код ушћа Бистрице у Бели Дрим, да би ту саградио свој двор.[245] У турском попису Призрена из 1591. године у свакој махали има по неколико становника који поред новог имена носе као патроним „абдулах”. Тако је у махали Џами и Атик (Стара џамија) тада уписано поред муслиманског имена као патроним 14 Абдулаха. То свакако није име једног оца за толико синова него замена имена хришћана-родитеља.[246] Саборна црква Призренске епископије и митрополије Богородица Љевишка, саграђена 1307. године као задужбина српског краља Милутина, после освајања Призрена 1455. године „дуго је била празна. У њој су Турци често смештали провијант за своју војску”.[247] Богородица Љевишка претворена је у џамију између 1746. и 1756. године, што потврђује запис у Поменику Богородице Љевишке.

Када је руски научник и конзул у Сарајеву, А. Ф. Гиљфердинг, посетио 1856. године Призрен, црква Богородице Љевишке није имала минаре на звонику и није била омалтерисана споља па је он видео на цркви натпис „Сава срб’ски” сложен глеђосаним опекама и констатовао да је „из цркве само уклоњен иконостас, а црква стоји без икаквог надзора и постепено се руши”.[248] Одмах по одласку Гиљфердинга Турци су 1856. године омалтерисали цркву споља и подигли минаре на звонику.[249]

Када је аустријски војсковођа Пиколомини 1689. године умро од куге у Призрену био је по сопственој жељи сахрањен у најстаријој и најугледнијој цркви у Призрену, односно у Богородици Љевишкој. Приликом извођења конзерваторских радова на цркви Богородице Љевишке 1952–1955. године, археолошки је испитан под цркве, али у њему није нађен ниједан гроб ни људски скелет. Срби Призренци су руководиоцу радова, проф. Слободану Ненадовићу, рекли да су за време II светског рата Немци прекопавали под цркве и однели једну велику надгробну плочу.[250]

Када је 1455. године Мехмед II Освајач заузео Призрен дао је налог да се најстарија и најлепша црква претвори и опреми као џамија да би он истог дана у њој одржао молитву и благодарење за победу. У науци постоји мишљење да је то могла да буде Богородица Љевишка, о чему је већ било речи. Но, постоји и друго мишљење у науци. У Призрену је тада постојала и друга велика црква Светог архиђакона Стефана као лична црква и задужбина краља Милутина, која по угледу није заостајала иза Богородице Љевишке, па је можда у њој Мехмед Освајач клањао молитву по заузећу Призрена.[251]

Манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила, задужбина цара Душана, подигнут 1348. године, са црквама Св. арханђела и Св. Николе, није непосредно по освајању претворен у џамије. Турци су му, по освајању, одузели сва имања, изворе егзистенције, скинули оловни покривач са кровова, скуп и потребан војни материјал, и цркве препустили природним дејствима. Откривени сводови и лукови кубета можда су пали под утицајем природних чинилаца, као што је то био случај са више цркава (Сопоћани, Бањска, Љуботен и др.), али вертикалне зидове који су били грађени великим блоковима тесаника и са спољне стране пажљиво клесани и глачани до полирања, разорио је човек.[252] Синан-паша, пореклом Албанац, наложио је градитељима своје џамије у Призрену да поваде камене тесанике и то до сокла зидова цркава и манастирске трпезарије па да заједно са трапезасто клесаним тесаницима са купола цркава, капителима, деловима стубова и декоративног клесаног материјала, пренесу и уграде у џамију. Уграђени материјал се и сада може на џамији идентификовати.[253]

Сличну судбину призренских цркава доживеле су и негдашње градске цркве у Пећи. По истраживањима Немца Х. Корнрумпха и албанолога Х. Калешија у кази Ипек (Пећ) било је 1873/74. године 12 великих џамија, једна касарна, једна црква, две сахат-кула и шест ханова.[254]

Најстарији податак о џамијама у Пећи је онај о градњи једне, из 1469. године, која носи четири имена настала међу локалним становништвом: Бајракли, Ружица, Чарши и Ебу-Фетх џамија.[255] Назив Бајракли добила је као главна џамија која је истицањем „бајрака” (заставе) на шерафи минарета давала знак осталим џамијама да хоџе истовремено позову вернике на молитву. Назив Чарши-џамија добила је од муслимана из града и околине по свом положају у трговачком и занатлијском центру града. Муслиманска верска заједница у Пећи тврди да се џамија зове Ебу-Фетх о чему имају сачуване податке из списа на арапском језику. Назив џамија Ружица је сачуван код доскорашњег српског становништва Пећи, прогнаног 1999. године из свог вековног завичаја, по цркви Ружици која је ту постојала све до градње џамије, односно читавих 14 година по турском заузећу града Пећи 1455. године.[256]

Турци су у многим градовима на простору Балкана освојене цркве претварали у „фетхије-џамије” џамије уз додатак имена освајача или времена његове владавине.[257] Није ли и пећка Бајракли-Ружица џамија добила сажети назив Ебу-Фетх џамија? Турци су по освајању градова у журби да обезбеде себи богомоље, прали цркве неретко ружином мирисном водицом. Да ли је и пећка црква Ружица (Св. Тројица?) „опрана” мирисном ружином водицом, па претворена у џамију пре зидања нове џамије на њеном месту?

И у турском попису Скадарског санџака из 1582. године у Пећи је уписана џамија „Ђулгем Хатун” у махали Капишница,[258] што у преводу значи „ружа хатина”. Срби Пећани стариници и Турци Пећани ову џамију зову „Ђуљ Фестун” што је турцизам који у преводу значи „ружа босиљак”.[259] Срби Пећани сматрају да је ту била црква Св. Огњене Марије и Св. Благе Марије. Нису ли и ови помени „ружа” у турском попису и код Пећана још један вероватни доказ да је и ова стара црква била „пошкропљена ружином и босиљковом водицом” пре претварања у џамију?

У Пећкој махали Горња Капишница, на десној обали Бистрице, постоји Ал-џамија, што на турском језику значи Црвена џамија како је Срби називају и сматрају да је ту била стара црква Св. Петке.[260] Друга мала црква Св. Петке налазила се на западној страни града на брегу Карагач, очувана у темељима до двадесетих година прошлог века, када је обновљена и добила невелику збирку икона из ХIХ и ХХ века. Била је поштована и код српског и албанског живља, нарочито код женског света и ђака, и сматрана је помоћницом у њиховим свакодневним невољама. У вандалском прогону Срба из града, јуна месеца 1999. године, била је спаљена и срушена до темеља. Три године касније, Албанци су на њеним остацима саградили дервишку текију.

Прота Милош Велимировић, посетивши Пећ 1897. године, пише да је у Табак-махали била српска варошка црква Ђурђеви стубови. На њеном месту је подигнута Дефтердар-џамија са тулбетом. Прота Милош Велимировић каже: „у њој и сада постоје два мермерна стуба и један клесани капител са старе цркве” и даље саопштава да је у граду затекао две сахат-куле у махали Пуавац. На новој сахат-кули је било звоно које су Турци као плен донели из манастира Ђурђеви ступови код Берана. Звоно је том манастиру даровала црногорска књегиња Даринка од куће Петровића. И на другој сахат-кули је било старо звоно.[261] Цртеж остатака једне од пећких сахат-кула донео је познати српски сликар љубомир Ивановић (1882–1944) чија се збирка радова чува у Народном музеју у Београду. Оба звона су нестала за време окупације Пећи у Првом светском рату, а обе куле у ХХ веку.

СЕОСКЕ ЦРКВЕ ПРЕТВОРЕНЕ У ЏАМИЈЕ

О претварању метохијских сеоских цркава у џамије веома су ретки сачувани историјски подаци. У селима су се углавном рушиле како целе цркве тако и остаци црквишта, а црквено земљиште се користило као и грађевински материјал за градњу џамија. То је изразито узело маха у ХIХ веку. Руски конзул у Призрену, Иван С. Јастребов, саопштио је да турске власти у Призрену форсирају хитну изградњу џамија у селима где их до тада није било.[262] О тој појави биће више речи у одељку о насељима Метохије.

Овде ћемо истаћи само два изразита случаја: поправку џамије у селу Млике код Драгаша у Гори и рушење цркве у селу Руднику, у Дршковини у Метохијском Подгору.

На минарету џамије у селу Млике код Драгаша, у шарпланинској жупи Гори, узидана је мермерна плоча са натписом арапским писмом: „поправио је скромно часну џамију Ахмед-ага…”, године 1238. по хиџри, 1822/23. по савременом рачунању. На крају стоји: „најпре била црква 688”, односно 1288. године по савременом рачунању. Ово је јединствен случај да се у турским натписима бележи раније постојање цркве, односно да је џамија саграђена на остацима цркве.[263] Познато је из историјских повеља да је српски краљ Драгутин (1276–1282) имао у својој баштини „призренске метохије”, као и његов наследник и брат краљ Милутин (1282–1321), где су спадала и села из околине Призрена.

У селу Руднику, удаљеном 30 км југоисточно од Пећи, постојала је стара српска црква још од ХIV века, обновљена у току ХVI века за време патријарха Макарија Соколовића. Следећи позив турских власти упућен свим муслиманима Албанцима да у сваком селу подижу џамије, половином ХIХ века, албански поглавица фиса и ага села Кострц, западног суседа Рудника, Мифтар Тафа срушио је цркву у селу Руднику „уз музичку пратњу два гоча и зурлаша”,[264] ваљда полазећи од српске косовске изреке да се „бубањ боље чује на далеко јер близу заглуши уши”.[265] Црква је по ослобођењу 1920. године оправљена и обновљена. Но ипак је минирањем до темеља срушена на крају ХХ века, у општем вандалском рушењу 160 српских манастира и цркава у Метохији и на Косову и прогону Срба, у присуству „мировних” снага САД и НАТО, јуна месеца 1999. године.

У посебном делу дат је преглед метохијских насеља у којима се још налазе или су постојале српске цркве, испоснице и манастири о којима су овде сакупљени подаци, било да је реч о очуваним здањима, њиховим материјалним остацима или поменима у стручној и научној литератури и народном предању локалног становништва.

НАСЕЉА У МЕТОХИЈИ СА ЦРКВАМА И ЊИХОВИМ ОСТАЦИМА

 

Алагина Рријека (Река) је тип раштрканог насеља у источном делу села Ругово и Руговске клисуре, удаљено око 16 км северозападно од Пећи. Назив села је настао по неком Алији аги у доба турске власти. У турском попису из 1485. године у Ругову је уписано 69 мушких старешина домова, 41 опорезовани нежења и 6 удовица. Међу њима нема ниједног специфичног албанског имена. Са изузетком 4-5 календарских хришћанских имена (Димитрије, Степан, Јован, Никола) сва остала мушка имена и патроними и имена 6 удовица су српског порекла. Први помен Албанаца Климената католичке вере у Ругови познат је у историји тек од 1737. године када су пружили помоћ српском патријарху Арсенију IV Јовановићу да избегне турски покољ и преко Руговске клисуре пређе у Васојевиће и даље у Србију. Албанци су у селу задржали многе српске месне називе прилагођене свом изговору: Бреза, Лазови, Хељдиште, Крш, Кун (шума), Кршина, Белопаћ, Вр’ови, Клече и друге. На Црквеном брегу (Кодра е Кишес) била је католичка црква и око ње католичко гробље из времена пре примања ислама.[266]

Албин средњовековна жупа на десној страни Белог Дрима, испод планине Паштрика. У манастиру (цркви) Св. Петра и Павла (Св. Николе?) заветовао се као пострижник-пустиножитељ Св. Петар Коришки, савременик Св. Саве. Црква и манастир су ишчезли и није установљено где су се тачно налазили у овој средњовековној жупи.[267]

Бабајбокс и суседно село Бабајлоћ помињу се у Дечанској хрисовуљи као једно село Бабе. У оба случаја називи села су састављени из два дела: старе словенске речи Бабе – митолошког божанства старих Словена и албанске речи „лоћ” – благо, локва и „бока” – стране, суве падине планина. Село је удаљено 8 км западно од Ђаковице. По народном предању у селу Бабајбокс налазила се стара црква на месту где је касније подигнута сеоска џамија. У дечанској повељи село Бабе имало је 4 попа: Доброслава, Милана, Драгију и Масурисовића.[268]

Бебиће је малено село, заселак Гораждевца, удаљено 6 км југоисточно од Пећи. Нема своју цркву и до јуна месеца 1999. године Срби из засеока користили су се старом гораждевачком црквом-брвнаром Св. Јеремије и новијом црквом Рођења Пресвете Богородице. Јуна месеца 1999. године Срби су протерани, а куће им спаљене и разорене. [269]

Бања код Истока, позната је и под именом Пећка Бања, налази се 12 км североисточно од Пећи. У старом црквеном гробљу била је нова црква посвећена Св. Јовану са звоником и иконостасом. Албанци су је минирањем и спаљивањем срушили до темеља 1999. године.[270]

Бања – Сува Река. Село са издашним врелом топле воде налази се на крајњим северним обронцима Милановић-планине, 4 км југоисточно од Малишева. Помиње се у Светоарханђеловској повељи цара Душана из 1348. године. У турском попису нахије Хоча из 1571. године уписана је поред Бање и Кучук-бања као део већег села. У сеоској махали Богић, на брегу Бокрин постоје остаци двеју цркава између којих пролази сеоски пут. Сељаци оба места зову „Киша” – црква.[271]

Бање је старо село у средњовековној жупи Дршковини, садашњем Метохијском Подгору, удаљено 30 км источно од Пећи. Названо по многим изворима топле воде на којима су некада постојале и мале воденице и ваљавице. Село је српски краљ Урош I (1248–1276) даровао манастиру Грачаници, а краљ Милутин 1321. године својој задужбини, манастиру Бањској. У селу се налази црква из 1432. године, задужбина властелина и звоноливца Родопа у којој је и сахрањен 1436. године. Он је излио и даровао једно звоно цркви Пресвете Богородице у манастиру Студеници Хвостанској, које је пронађено у њеним рушевинама и крајем ХIХ века пренесено у Народни музеј у Београду где се и сада чува. Његово друго звоно из исте године, са звоника цркве Св. Николе у селу Бање, сељаци су за време турске владавине тајно били закопали у земљу, сачували га и, крајем ХIХ века, откопали га и кришом пренели у Пећку патријаршију у чијој ризници се и сада налази. У старој срушеној цркви сачувала се и Родопова надгробна плоча од мермера са клесаним орнаментом и текстом Давидовог псалма, монограмом Родопа и годином његове смрти 1436. Плоча спада међу најлепше сачуване српске средњовековне епиграфске споменике. Цркву су сељани обновили 1936. године. За време рата 1941–1945. године Албанци су цркву опљачкали, срушили иконостас и засули камењем. Јуна месеца 1999. године Албанци су покушали да сруше цркву, што су спречили шпански војници УНМИК-а.[272]

Баћка је горанско село удаљено 6-7 километара јужно од Драгаша, смештено на малој заравни изнад стрмих страна дубоке долине Бродске реке. И. С. Јастребов је забележио да је у селу постојала православна црква посвећена Св. Варвари. Сељани казују да се црква налазила на брду изнад садашње хидроцентрале „Диканце”. Тамо нема остатака цркве, али се место зове Црквиште, па је тако и унето у војне карте. На северној ивици села расте стабло граба старог неколико стотина година које се сматра најстаријим у Гори и Опољу. У селу је био раније развијен и пушкарски занат са 5–10 пушкарских радњи које су користиле воденична кола за бушење цеви.[273]

Бањица је село на северним падинама планине Космаче удаљено 5-6 километара западно од општинског средишта Глоговац у Дреници. Вук Бранковић са братом Гргуром приложио га је светогорском манастиру Хиландару. У турском попису Области Бранковића из 1455. године уписано је 30 српских домаћина са попом Радихном. То указује да је тада у селу постојала црква. Очувано предање каже да је била посвећена Св. Сави. У селу је до априла месеца 1941. године живело 10 српских породица које су тада протеране. После ослобођења 1945. године неколико породица се вратило на своја имања, али су се од 1980. до 1990. године све иселиле. У селу постоји албански назив Црквене њиве – „Арат е кишес”.[274]

Бањица код Пећке Бање, 10 км североисточно од Пећи, у муслиманском гробљу, у подножју Рајовића брега и јужно од раскрснице путева Кос. Митровица–Пећка Бања, налазе се остаци рановизантијске култне грађевине (цркве?) са полукружном апсидом и засведеном криптом и два бочна обрађена гробна места у западном броду.[275]

Баране је село у долини Дечанске бистрице удаљено 14-15 км југоисточно од Пећи. Дели се на Горње и Доње Баране, па је тако и у турском попису из 1485. године уписано као „Горни и Долини Барани” са преко 50 кућа чији становници сви носе српска имена. У том попису поред села је уписан и опустели манастир који се помиње и у следећим турским пописима, 1520–1566. и 1570/71. године. И сада у селу постоје Калуђерска Врела са три извора и старо српско гробље. Србе из села Албанци су два пута „палили и харали” и протерали – априла 1941. и јуна месеца 1999. године.[276]

Бардосан је село на десној обали Белог Дрима, удаљено 6 км североисточно од Ђаковице. Археолошким ископавањима обављеним у другој половини ХХ века установљени су остаци позно византијске и ране словенске материјалне културе. Половином ХIХ века И. С. Јастребов затекао је у селу развалине српске цркве и невелико српско гробље. Село је убележио двојако: Добросан и Бродосан.[277]

Батуња у горњем току реке Рибника (Ереника), у општини Поношевац, удаљено 14 км северозападно од Ђаковице. Српски краљ Стефан Дечански својом великом даровном Дечанском хрисовуљом поклонио је манастиру Дечанима село Ботушу, данашњу Батушу, са 14 домаћина, међу којима и два попа: Обрада и Борислава и цркву Св. Николе. Уз цркву су приложена: два ступа њива, старо селиште, два винограда, два сенокоса, лазови и „млин у Прудима” то јест, у Проклетији планини како се она тада називала. У турском попису из 1485. године, у селу је било 47 домаћинстава. Руски конзул у Призрену, Јастребов затекао је у селу осам српских староседелачких породица. На западној ивици села и сада постоји албански назив „Фуша е Кишес” – Црквено поље.[278]

Бегов или Велики Лукавац (по старијем називу) је село у Метохији у долини реке Исток, удаљено 7-8 км југоисточно од варошице Исток. У турском попису из 1485. године помиње се као Луковац са уписаних 25 домаћина и удовица, који сви имају српска имена. Село је названо по манастиру Св. јеванђелисте Луке, који је разорен током великих сеоба Срба крајем ХVII и у ХVIII веку. Српски патријарх Пајсије даровао је 1643. године писани Октоих из ХV века „храму великомученика Георгија в’село Лукавац Велики да служи док Бог не да боље”. На југоисточном крају села, на брегу Вучару, у старом српском гробљу, до краја ХХ века били су очувани делови зидова цркве за коју предање каже да је била манастир. Ово старо српско село Албанци су јуна 1999. године спалили и разорили, а народ протерали.[279]

Белаје је Дечанско село у подножју планине Плеш (Плијеш) удаљено 15 км северозападно од села Дечана и манастира Дечани. У средњем веку је било српско село чије се становништво одржало све до друге половине ХIХ века. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов, је у два маха, у размаку од 20 година, посетио село Белаје. У првој посети забележио је 20 српских кућа, а у другој половини ХIХ века само десет. До краја ХIХ века и тих десет српских породица су ишчилеле из села.

Ниже села, у окомитим стенама Плеша, налази се неколико дечанских испосница. Међу њима је најпознатија и највећа Белајска испосница, смештена у природној пећини, којој је људска рука дала коначан изглед и клесањем и призиђивањем претворила у храм Пресвете Богородице. У турском попису из 1567/69. године убележено је Белаје уз манастир Дечане са три калуђера. У цркви-испосници је било сачувано до краја ХХ века неколико фресака из ХIV и ХV века, и на њима неколико угребених натписа, међу којима и натпис монаха Никандра из 1494. године, Теодосија, Гурга (Ђурђа), и двеју жена: Милице и Јоване. Овде су писали писар Давид Требник и писар Григорије. Писарска делатност у Белајској испосници-цркви се гаси током ХVI века. У Белајској испосници је једно време боравио монах Јефрем, касније српски патријарх 1375–1379. и 1389–1392. године.

Испосницу и цркву Пресвете Богородице из ХIV века, 1999. године демолирали су и спалили Албанци у вандалском разарању српских цркава и манастира по доласку „мировних” снага САД и НАТО.[280]

Бела Црква је село у равници поред Белог Дрима, удаљено 6-7 км југозападно од Ораховца. Под истим именом поменуто је у Дечанској повељи краља Стефана Дечанског из 1327. године, којом село дарује манастиру Хиландару у Светој Гори. Краљ Стефан Дечански са сином краљем Душаном, својом повељом из 1330. године, село Белу Цркву дарују својој задужбини манастиру Дечанима. И у турском попису из 1485. године помиње се Бела Церкова. На садашњем сеоском потесу Пожиг (Паљевина), односно у месном албанском изговору Пажик и „Киша”, археолози Београдског универзитета су 1966. године истражили 120 некропола из ХII и ХIII века. А у Дечанској повељи 1330. године помиње се црква Св. Илије у међи са суседним селом Зерзевом, садашњим Зрзе. Друга црква Св. Јелене била је на путу за село Поповићи. Трећа црква Св. арханђела налазила се на брежуљку више села. Све три су порушене у време турске владавине.[281]

Белег је село на десној страни Дечанске бистрице, удаљено 2 км североисточно од Дечана. У Дечанској хрисовуљи из 1330. године, уписано је као заселак Дечана Белег. У турском попису из 1485. године, уписано је као Бјелег са обавезом да турској војсци даје тројицу „војника” са њиховим именима: Покрајко, син Новака, Вучко, син Вука и Никола, брат Виомира. И. С. Јастребов затекао је у селу рушевине српске цркве и старо српско гробље. Остаци цркве су били сачувани и 1898. године.[282]

Белица је село на левој страни питоме долине реке Кујавче и истоимене средњовековне жупе, удаљено 13 км југоисточно од градића Истока. У селу је била црква из ХIV века, посвећена Св. Лазару Четвородневном (по другим подацима посвећена Св. Ђорђу). У народу је позната као Лазарица и код ње се одржавао сабор на Видовдан. Црква је обнављана у ХVI, ХVIII и ХХ веку. Село Белица помиње се и у турском попису из 1485. године као Бјелица са 26 српских имена, међу којима и син попа Јована, вероватно умрлог. Године 1747. крамар Марко „от Белице” пренео је 34 товара вуне из Пећи у Скадар. У Девичком поменику учитељ тамошњи Јеротије Елезовић записао је 1902. године да је Арбанас Асан Луга порушио цркву Св. Лазара и њено камење продао за зидање куле Реџепу Али Делићу у селу Крњине. Јуна месеца 1999. године Албанци су опљачкали и спалили цркву, а све Србе протерали из села.[283]

Бело Поље у Метохијском Подгору, удаљено 7-8 км источно од Истока. Село се помиње у повељама краља Уроша I из 1220. и 1254–1264. године, којима додељује и потврђује село Ракош манастиру Св. Петра у Бијелом Пољу на Лиму. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године, уписан је пут „који греде од Белог Поља до Сушице више Истока”. Село се од ХIХ века дели на српско и „турско Бело поље”. У турском попису из 1485. године уписано је „Кучук Бело Поље, припада Пећи” (Мало Бело поље) са 49 српских имена. Међу уписаним су и два калуђерска сина, један попов брат и калуђерица удовица. Учени архимандрит Дечана, Хаџи Серафим Ристић 1864. године у Плачу Старе Србије казује да пет Албанаца зликоваца, наводећи њихова имена, „раскопаше цркву у Белом Пољу и однеше крстове са крова, часну трпезу и камен из зидова цркве и узидаше у своје куће и стаје”. Јужно од села и раскрснице путева Пећ–Исток–Митровица, на месту званом Црквеник, међу столетним дрвећем и ситногорицом су неколико надгробних камених споменика и травом обрасло удубљење овалног облика где је била црква, односно по казивању сељака, манастир. Село су јуна месеца 1999. године спалили и разорили, а Србе протерали Албанци.[284]

Бело Поље је старо село удаљено 2 км јужно од града Пећи. Најстарији помен сада је у повељи краља Стефана Дечанског из 1327. године, којом дарује метохијска села манастиру Хиландару и за одређивање међа између осталих именује и стариника Хрњу из Белог Поља. Из ХIV века сачувана је и надгробна плоча са натписом монаха Димитрија, мирским именом Братинић Милиша, постављена у поду испред иконостаса нове цркве Ваведења Пресвете Богородице. У турском попису из 1485. године, уписано је у селу 93 становника, међу којима 7 удовица и два попа: Божидар и Вук. Сви житељи су српских имена. Нова црква Ваведења Богородице саграђена је 1868. године уз материјалну помоћ руске царице Марије Александровне, манастира Дечана и месних сељана. Значајну помоћ у осликавању цркве фрескама и изради иконостаса омогућили су Срби града Скадра и села Пиштана код Пећи.

Друга црква налазила се на брегу Крст, више села, од које су остали незнатни остаци темеља. Главну цркву су Албанци јуна месеца 1999. године спалили и делом оштетили. Иконостас, збирка икона, кандила и књиге уништени су. Фреске су од дима и велике топлоте поцрнеле, испуцале и добрим делом отпале. Околина цркве са старим српским гробљем претворена је у градску депонију смећа. Срби из села су протерани.[285]

Берково је село у општини Клина, на ушћу реке Исток у Бели Дрим, удаљено 8 км северозападно од Клине. Помиње се као Беркова у турском попису из 1485. године са 66 мушких (и две удовице) становника, који сви носе српска имена. Међу уписаним су и два попа: Петко и Видач. На месту Црквиште била је црква Св. арханђела са кубетом. Турци су је срушили и од њеног камена код суседног села Заблаће саградили мост са 13 лукова преко реке Исток на путу према Будисавцима. На брегу са десне стране пута Ђураковац–Клина, у српском гробљу је законом заштићена група 22 столетна храста.

Село су Албанци спалили, разорили и све Србе (староседеоце) протерали са својих вековних огњишта. Није позната судбина заштићених столетних храстова после јуна месеца 1999. године.[286]

Бец је сада чисто албанско село удаљено 8 км северно од Ђаковице у средњовековној жупи Реке. У Дечанској хрисовуљи из 1330. године помиње се Бучји пут и стара река Јелашница, сада Бучји поток. На војној секцији Призрен 1:200.000, издатој на Крфу 1916. године, убележен је Буч за Бец. У суседном селу Скивјан (средњовековно Ливљане, Сливљане) и сада постоји Бучја шума. У турском попису из 1485. године уписано је као село Бечи. Уписани су 21 домаћин и три удовице, који носе српска имена, осим тројица Албанаца: Леке, Тануша и Мазарака. Руски конзул Јастребов је 1868. године у селу затекао рушевине српске цркве и гробље. Албанци у два пута протеривали Србе и Црногорце из села: априла 1941. и у току друге половине ХХ века.

Село су авиони НАТО бомбардовали касетним бомбама марта–априла 1999. године.[287]

Билуша. Село је у долини Призренске бистрице удаљено 7 км југозападно од Призрена. Српски краљ Драгутин даровао је манастиру Хиландару виноград у селу Билуши. Његов брат и наследник, краљ Милутин је 1308/9. године приложио хиландарском пиргу у Хрусији „манастир Св. Димитрија у Билуши с селом и заселијами и всеми правинами”. Цар Душан је 1348. године то и потврдио. Срби дародавци из Билуше помињу се и у Поменику манастира Св. Тројице у Мушутишту 1465. године. И. С. Јастребов је 1870. године у Билуши затекао још неколико породица које нису прешле у ислам.[288]

Бистражин је село на десној обали реке Рибника (Ереника) код Швањског моста, удаљено 8 км источно од Ђаковице. Помиње се у Светоарханђеловској повељи цара Душана 1348. године и касније, 1361. године у повељи цара Уроша. Челник и господар Звечана, Милош Повић даровао је 1361/62. године хиландарској метохији у Великој Хочи четири села, међу којима и село Бисажинци, садашњи Бистражин. У турском попису из 1571. године помиње се као Бисажина.

Археолошким истраживањима у селу је установљено постојање ранословенског насеља. На брегу изнад села, на темељима цркве из ХIV века, саграђена је 1930. црква Св. Илије. Цркву су Албанци априла 1941. године већим делом порушили и Србе протерали. Захваљујући солидној грађи од клесаног камена била је добрим делом сачувана све до обнове после ослобођења 1945. године. Коначно је обновљена 1988. године. Албанци су је поново минирањем до темеља разорили 1999. године и Србе из села поново протерали.[289]

Бича је село у Прекорупљу, удаљено 7 км северно од Клине. Садашња сеоска утрина Шикоња у турском попису из 1485. године уписана је као посебно село уз назнаку да „припада Пећи”. У том селу Шикоњи уписано је тада укупно 21 кућа домаћина који сви носе српска имена. У селу се на старом гробљу Дубла (Дубови, Храстови) налазе остаци цркве Свете Недеље и неколико старих надгробних камених соменика-крстача без натписа. У селу постоји и друго старо гробље на брежуљку поред села. И у шуми изнад села постоји старо гробље са неколико камених крстача које сматрају најстаријим. Сељани сматрају да је у селу био и манастир Св. Врачи.

Албанци су јуна месеца 1999. године спалили и разорили село, а све Србе староседеоце протерали са вековних огњишта.[290]

Благаје је село у Пећком пољу са десне стране пута Пећ–Будисавци, удаљено 4 км источно од Пећи. У селу постоји врло старо српско гробље и у њему остаци старе српске цркве. Албанци то старо гробље зову „Ворат е Шкијеве” (Српско гробље). У селу од 1987. године нема више Срба.[291]

Блатчане, Блатце сада Блаце удаљено око 1 км северно од Суве Реке и 500 метара северно од насеља Дуље и истоименог врха. У Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године уписано је Блатчане или Блатце као компактна православна заједница Влаха са попом Владимиром, синовима и браћом, што указује на тадашње постојање цркве у тада бројном селу. У турском попису из 1571. године помиње се као Горње и Доње Блатце.[292]

Бљач је поисламљено село у Опољу, удаљено 10-11 км североисточно од Драгаша. Једна од његових махала зове се „махала и Прифтит” – „Попова махала” па се по њој и 16 албанских породица презивало Прифти. У турском попису из 1571. године уписано је село Бљач. И. С. Јастребов је у Поповој махали (Прифтит) затекао остатке мале сеоске цркве.[293]

Бобовац код Клине је званично име села, мада је познат и као Бобовце и Бобојевце. Налази се 14-15 км југоисточно од Клине. У Светостефанској повељи краља Милутина, издатој манастиру Бањској 1314. године, помиње се као Бобојевци. Цар Душан га је 1348. године приложио својој задужбини манастиру Светих арханђела код Призрена. У турском попису из 1485. године уписано је као село Боболуца са 45 мушких лица и две удовице. Сва имена сељана, осим двојице муслимана (Абдулах и Ширмерд), су српска. Међу њима је уписан и поп Станиша, што без сумње указује да је то, тада велико село, имало и цркву. У селу су до 1870. године постојале рушевине цркве. По предању ту је био манастир. Око цркве је било старо српско гробље.[294]

Боге, сада је албанско село у Руговској клисури, на надморској висини од 1800 метара, удаљено око 20 км северно од Пећи. Занимљиви су стари називи делова села који су прилагођени албанском језику: Момов Брег је сада Брегу и Момес, Ливада Божова је Ливад и Божит, Ливада Мирова је Ливад и Мирис, Крш Жар на коме је изгорела шума је Керши и Жареве, Селиште, Врела, Бреза су остале исти у оба језика. У селу нема остатака цркве.[295]

Богошевци су српско село у Средачкој жупи, удаљено 10 км југоисточно од Призрена. Цар Душан је 1348. године село Средску са засеоцима приложио својој задужбини манастиру Светих арханђела код Призрена. На Јеванђељу које је априла 1941. године изгорело у бомбардовању Народне библиотеке у Београду, био је запис да је 1587. било преповезано у Богошевцима и да је тада била велика глад. На сеоском гробљу налази се мала црква Св. Николе, саграђена и осликана у поседњој деценији ХVI века, која је уписана у листу културних добара Србије. Јуна месеца 1999. године Албанци су протерали све Србе из села изузев два-три старца и старице. Све остале куће су опљачкане и препуштене постепеном пропадању.[296]

Братотин је село удаљено 7-8 км северозападно од Ораховца. У Дечанској хрисовуљи из 1330. године уписано је село Братотин До. У турском попису из 1485. године и ДУ 1571. и ПЗ 1591. уписан је Братутин Дол. На брду Главици, јужно од села, била је стара црква, а на брежуљку северно од села је било српско гробље са неколико очуваних камених крстача са урезаним крстовима. У Поменику манастира Девича уписани су Срби дароваоци 1766. и 1768. године. Сада у селу нема Срба. И. С. Јастребов забележио је у Братотину једну српску кућу.[297]

Брезна је село у шарпланинској жупи Опоље, у подножју планине Коритник, удаљено 7 км северно од Драгаша. Српски краљ Стефан III Дечански целу жупу Опоље и део жупе Горе даровао је 1326. године Епископији призренској, храму Богородице Љевишке. Следеће, 1327. године Стефан Дечански је манастиру Хиландару у Светој Гори приложио суседно село Плава, на Брезни. Цар Душан је 1348. године својој задужбини манастиру Светих арханђела код Призрена приложио Брезну и суседно Бучје. Још у првој половини ХVI века Кукли-бег је заузео посед Богородице Љевишке у Опољу и исламизовао га. У турском попису из 1571. године међу 25 насеља Опоља убележена је и Брезна. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов, обишао је Опоље 1873. године и тврдио да је тамо, судећи по остацима и темељима цркава, готово по свим селима живело српско православно становништво. Међу месним називима у селу постоји и „Љугу и Кишес” – Црквени До, који јасно указује да је у селу постојала црква. Јастребов на крају закључује „све што је било српско за свагда је пропало јер је све упропастио Кукли-бег и његови потомци”. М. С. Милојевић је истих година записао предање да је у Брезни била црква Св. Јована на чијем месту је саграђена џамија.[298]

Брестовац се три пута помиње у Дечанским и Арханђеловској повељи Стефана Дечанског и цара Душана.

Први Брестовац је у поречју Рибнице (Ереника) удаљен 10-11 км западно од Ђаковице. Уписан је као Брестовац заједно са засеоцима Поношевац, Поповци и Смолица у Трећој дечанској повељи.[299] Други Брестовац је уписан 1348. у Светоарханђеловској повељи. То је садашње село поред Белог Дрима, 5 км јужно од Ораховца. У његовим међама се помиње црква Св. Илије, према селу Зерзеву (Зрзе). Трећи Брестовац је Стефан Дечански заједно са несталим селима Избиште и Команово Селиште приложио манастиру Хиландару. У његовим међама уписана је црква Св. Георгија, која није сачувана. Други и трећи Брестовац су уписани и у турски попис ПЗ 1571. године.[300]

Брестовик је старо српско село у подножјима планина Паклине и Велакута (Волујка), удаљено 5 км северно од Пећи. Између ових планина и кроз Брестовик тече река Сушица која се улива у Бели Дрим у Новом Селу. Брестовик се помиње под истим именом у турском попису из 1485. године са 43 мушка пореска обвезника и три удовице (две Радославе и Оливера). Сва уписана имена су српска. Међу уписанима је и поп Богавац и Вукослав, син калуђера. Присуство попа у тада овећем селу, указује на постојање цркве. У старом сеоском гробљу, поред бројних старих камених крстача, налазе се и остаци старе цркве на којима сељани и сада пале свеће о празницима.

Албанци су, децембра 1943. године, у селу на свиреп начин побили тридесетак сељака. Потомци су, после ослобођења 1945. године, у гробљу подигли скроман и леп споменик од пећког мермера са уклесаним именима жртава. На гробљу расту један столетни храст и неколико такође столетних кунова. Јуна месеца последње године ХХ века, албански вандали су по други пут у истом веку спалили и разорили цело село, опљачкали имовину и стоку, и голорук народ протерали са вековног огњишта у Србију и Црну Гору. Старо српско гробље и црквиште Албанци су претворили у депонију смећа града Пећи.[301]

Брњача је била српско село до јуна месеца 1999. године када су га Албанци опљачкали, спалили и раселили. Налазила се 6 км југозападно од Ораховца. На познатим фрескама из ХIV века Лозе Немањића у Дечанима и Грачаници, насликана је као бочна принцеза дома Немањића Брн’ача. Није познато да ли је можда ово село било њен даровни посед који по њој носи име? У Дечанској хрисовуљи из 1330. године у Брњачи је уписана „псарска земља” где су одгајивани пси за лов и чување домова и стоке, манастира и двора. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године помиње се Горња Брњача. У турском попису 1485. и 1571. године помињу се као Горња и Доња Брњашча. Руски конзул Јастребов је у Брњачи откупио средњовековни прстен са натписом „Стагово”, по његовом тумачењу. У новије време натпис се читао „Стаго (светаго) Вида” и даровао га београдском музеју.

У селу је поред самог пута била црква Св. Недеље, која се помиње у Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године. Црква је више пута страдала у доба турске владавине. Обнављана је 1852. године, и друге деценије ХХ века. На западном прочељу цркве била су узидана два рељефа у камену са представама Благовести и Свети Ђорђе убија аждају, који су пренесени у Народни музеј у Београду. Априла месеца 1941. године Албанци су цркву опљачкали и срушили до темеља. Године 1975. манастир Дечани, чији је она метох, обновили су цркву по четврти пут у њеној историји. Албанци су је по пети пут у њеном трајању, и по други пут у ХХ веку, јуна месеца 1999. године опљачкали, спалили и делом порушили, тако да њени остаци више од десет година пркосе зубу времена.[302]

Брод је горанско село на 1400 м надморске висине, удаљено 10-11 км југоисточно од Драгаша. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана 1348. године. Руски конзул И. С. Јастребов затекао је у селу остатке цркве Св. Николе. За, другу, цркву Св. Димитрија мештани тврде да је била манастир и владичанско столно средиште. Трећа, црква Св. Пантелејмона налазила се на брегу Пантелевац. Све три су нестале. Јужно од села, у долини Бродске планине, налазе се пећине испоснице зване „Грчке дупке”. Судећи по називу, могуће је да су у њима боравили грчки монаси.[303]

Бролић је село у долини Дечанске бистрице, сусед Папраћана, удаљено 3 км од Дечана. У Дечанској хрисовуљи помиње се као Бродлићи у чијим је описаним међама уписана Спасова црква.[304]

Бродосавце је село у шарпланинској жупи Опоље, удаљено 8-9 км североисточно од Драгаша. Овде је у ХVI веку живео Кукли-бег који је исламизовао целу жупу Опоље. На ушћу Куковског потока у Опољску реку био је градић Зиново, зидан од белог мрамора који је донесен са порушених цркава. Више села, у клисури била је црква, за коју, по простору и остацима, конзул Јастребов каже да је била манастир.[305]

Броћна је дреничко село удаљено 8 км југозападно од Србице. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године село је уписано као Прудна или Бродна са 70 мушких пореских обвезника српских имена и једном удовицом (Јеленом). На челу турског списка је уписан „поп В’лк” (Вук) што указује да је у овом тада већем селу постојала црква. У селу је до 1982. године било Срба и постојало је српско гробље и старо црквиште. Назив села дошао је по ботаничкој биљци броћ (Rubia tinctoria) која се користила за бојење тканина.[306]

Брут је село у поисламљеном Опољу, удаљено 6-7 км североисточно од Драгаша. Византијски цар Василије II, повељом издатом 1019. године, основао је Охридску архиепископију у чији састав је ушло шест епископија. У пету, Призренску епископију, ушла су места: Призрен, Хвосно, Лесковац на ушћу Клине у Дрим, Врет (село Брути или село Врмица) оба југозападно од Призрена.

На месту Вакуф у селу је старо српско гробље са срушеном црквом. У шумама и стенама Брутске планине северно од села су остаци двеју испосница и цркве.[307]

Бубље је село на обалама реке Мируше (средњовековне Љубижње) удаљено 8 км северозападно од Малишева. У Поменику манастира Свете Тројице Русинице из 1465. године били су уписани Срби дародавци из овог села. Западно од села и изнад водопада на реци Мируши, у стенама на десној обали реке су остаци Уљарица – испосница-пећина из ХIV и ХVI века. Од 80-их година ХХ века у селу нема више Срба. Испоснице Уљарице су демолиране и спаљене.[308]

Будисавци је село у питомом Хвосну, удаљено 17 км источно од Пећи. Како повеља о оснивању и метосима манастира Пећке патријаршије није сачувана, вероватно ни пронађена, најстарији за сада познати помен Будисаваца сачуван је у турском попису Скадарског санџака из 1485. године. Тада је у селу Поди-Салце уписано 28 мушких пореских обвезника српских имена и три удовице (две Тодоре и Радосава). Међу уписаним је и поп Божидар што указује да је у селу и тада постојала црква. На крају списка убележен је и муслиман Мустафа, вероватно спахија села?

У Будисавцима је сачувана црква Преображења Господњег из ХIV века, обновљена од патријарха Макарија Соколовића 1568. године о чему сведочи фреско-натпис изнад улазних врата на унутрашњем западном зиду. О постојању цркве у ХIV веку сведочи део уклесаног натписа узиданог на спољашњем углу апсиде цркве из времена краља Милутина (1282–1321). У цркви је међу фрескама сачуван најлепши портрет из ХVI века са ликом патријарха Макарија, неколико вредних икона Преображења, храмовне славе, надверјем дуборесца и сликара Максима Тујковића из времена патријарха Арсенија IV Јовановића, бакарни суд за водоосвећење дабро-босанског митрополита Мелентија Умиљенковића из 1726. године и други значајни црквени предмети. Црква са конацима и имањем чини манастир који је одувек био метох великог манастира Пећке патријаршије.

У току погрома 1999–2004. године Албанци су све Србе из Метохије протерали, њихове куће, школе, цркве и гробља разорили и спалили. Манастир Будисавце такве судбине спасли су италијански војници из снага Уједињених народа дошавши хитно из Пећке патријаршије. Њих и сада тамо има да би споменик и малено сестринство калуђерице из Пећке патријаршије спасли коначног истребљења и пропасти.

Манастир Будисавци је законом заштићен споменик културе од изузетног значаја решењем Републичког завода за заштиту споменика Србије (бр. 87 од 1952. године).[309]

Бућане (у народу и Бучане) је село у Метохији на ушћу Пећке бистрице у Бели Дрим, удаљено 17-18 км југоисточно од Пећи. По предању и саопштењима староседелачке породице Стојковић, село је било власништво познате породице Бућа из Котора, која је водила финансијске послове неколико српских владара династије Немањића. У турском попису из 1485. године уписано је као Горње и Доње Бућане са 50 опорезованих имена у оба села који носе српска имена. У селу су постојали остаци старог српског гробља са 50 очуваних камених крстача и темељима цркве. У селу нема више Срба.[310]

Васиљево је дреничко село удаљено 4 км источно од Глоговца. У првом турском попису Области Вука Бранковића 1455. године, имало је седам уписаних мушких пореских обвезника који су сви носили српска и хришћанска-календарска имена. У селу је тада постојала и црква о чему сведоче и до сада сачувани локални називи на албанском језику: Киша – Црква, Љугу и Кишес – Црквени Луг и Ара те Кишес – Њива код Цркве.[311]

Бележа је село у Призренском Подгору удаљено 8 км североисточно од Призрена. Цар Душан приложио је својој задужбини Св. арханђелима код Призрена 1348. године цркву код Вележа са засеоком Бериславци. Руски конзул И. С. Јастребов затекао је 1879. године у Вележу 8 српских и три латинске куће. Године 1965. затечени су остаци цркве Св. Пречисте, на пропланку између села Вележа и Шпинадије, са старим гробљем на коме је било још неколико старих надгробних камених крстача и заобљена хумка цркве обрасла у шибље.[312]

Велика Јабланица је метохијско село у Подгорју планине Жљеба удаљено 10-11 км североисточно од Пећи. У турском попису из 1485. године уписано је као Кебире Јабланица – Велика Јабланица са 50 мушких пореских обвезника, две удовице и два попа који сви носе српска имена. Уписани попови Божидар и Јован јасно указују да је у овом тада великом селу постојала црква. На месту где је била црква подигнута је у ХIХ веку џамија. Неколико метара северније од џамије и сада расте и дотрајава стогодишњак – стабло црног бора који је био засађен у некадшњој црквеној порти. На падини изнад села стоје остаци зидова овећег манастира.[313]

Велика Круша налази се у плодној равници у долини Белог Дрима, удаљена 10 км јужно од Ораховца. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године уписане су међе између села „Пирана и Крушије” што се поклапа са садашњим положајем оба села. И. С. Јастребов забележио је 1879. године у селу Малој и Великој Криши 30 српских кућа и да се на северном крају села налази старије и ново гробље Срба. У обе Круше по турском попису из 1591. године, односно 136 година после пада Призрена 1455. године под турску власт, и поред снажне исламизације, било је Срба житеља и у Добром Пољу. Од укупно 43 уписана мушка житеља било је 11 живих Срба власника имања и 8 баштина умрлих Срба, укупно 19 што чини нешто мање од броја уписаних лица.[314]

Велики Дреновац, Клина, в.: Дреновац.

Велики Ђурђевик је село у Прекорупљу, удаљено 5 км североисточно од Клине. Стефан Немања, велики жупан 1200/01. године, приложио га је манастиру Хиландару заједно са још десет села која су сачињавала основни хиландарски посед у Хвосну. Стефан Немањић, каснији краљ Првовенчани, потврдио је тај очев прилог. Краљ Милутин је двема повељама из 1282. и 1302. године потврдио тај прилог. И кнез Лазар је 1379/80. године, између осталих села, хиландарској болници даровао Мали и Велики Ђурђевик.

У селу су се налазили остаци двеју цркава: Светог Василија у српском гробљу и Свете Петке код Калуђерске чесме у муслиманском гробљу за коју Срби сељани казују да је била женски манастир. Албанци су 1999. године Србе опљачкали, имања и стоку им отели, куће разорили, а њих протерали.[315]

Велика Хоча је једно од најстаријих и највећих српских села у питомој Метохији и Подримљу. Налази се у богатом ораховачком виногорју, удаљена 5-6 км југоисточно од Ораховца. Она носи прасловенско име, познато у свим словенским језицима од Словеније до Русије.

Велика Хоча се први пут у српској историји помиње 1198. године у повељи српског великог жупана Стефана Немање који њоме оснива Хотичку метохију са осам околних села и дарује је манастиру Хиландару у Светој Гори. (Повеља се сада налази у Националној библиотеци у Паризу.) Сви Немањини потомци, краљеви и цареви од краља Уроша I (1243–1276), краља Милутина (1282–1321), краља Стефана Дечанског (1321–1331) потврђују дарове, а цар Душан, 1348. године, додељује нове, међу којима и цркву Светог Николе у Хочи. Цар Душан је и манастиру Дечани даровао винограде у Великој Хочи. Госпођа Мара, удова Вука Бранковића, са синовима Гргуром, Ђурђем и Лазаром приложила је 1406. године трг у Великој Хочи и од прихода трга 100 унчи за одржавање болнице и опоравак немоћних.

У турским пописима обављаним од 1485. до 1591. године у Великој Хочи су уписивани Срби порески обвезници. Тако су у попису из 1571. године биле махале: Вучјак са 23 српска имена, махала Филип са 54 имена, два попа и црква Св. Јована; и у махали Трг Хоча или Долини (Доњи) Крај 26 имена и два попа.

У доба Обновљене Пећке патријаршије 1557–1766. године у Великој Хочи су оправљене многе цркве и у њима фреске и иконе на чему је радио и тада највећи српски сликар „монах Лонгин от Пећи”.

У Великој Хочи постојале су:

1. Црква Св. Николе на сеоском гробљу, саграђена у ХIII веку, поменута у повељама краља Милутина и цара Душана.

2. Црква Св. Јована на источном брегу изнад села са деловима фресака из ХIV и ХVI века. У „Цариградском гласнику”, који је излазио на српском језику, објављен је 1900. године (бр. VI, 3) кратак допис о „манастиру Св. Јована у Великој Хочи”, што потврђује и народно предање.

3. Црква Св. архиђакона Стефана у средишту села, грађена и обнављана у ХIV, ХVI и ХIХ веку. Сада је главна сеоска црква.

4. Црква Св. Луке у средишту села, обновљена у ХVI веку. Срушили су је „Арнаути 1897. године”. У срушеној цркви остали су делићи фресака и половина царских двери. Обновљена тек 1985. године.

5. Црква Св. Илије на јужном крају села у остацима, обновљена 1985. године.

6. Црква Св. архангела Гаврила, нестала. Из ње је сачуван дискос који је пренесен у цркву Св. Николе, што указује урезани натпис без године.

7-8. Цркве Св. Недеље и Св. Ане скромно обновљене 1912. године.

9. Црква Св. Пречисте Богородице, у остацима, поред новог Дома културе.

11. Црква Св. Петра, у остацима, на Петровом брегу, где пале свеће.

12. Црква на Дугом риду, брегу изнад села, срушена у ХVII веку.

13. Црквица Св. Трифуна, заштитника виноградара, налази се у дворишту Дечанског конака. У њој је смештен и мали музеј старина и етнографских раритета Велике Хоче.

14. Црква Св. Спаса била је на јужном крају села. На њеном месту Албанац је саградио камену двоспратну кулу. Прогоњени од Турака и Албанаца, српски комити на челу са учитељем Лазаром Кујунџићем, су се на задату „бесу” власника куле склонили од потере 1905. године. Но, Албанац није одржао реч и маса гонилаца их је опколила и поубијала и спалила кулу. Године 1936. извршена је рестаурација куле и у њој је смештен Музеј Лазара Кујунџића и његових сабораца.

Албанци су маја 1999. године покушали да спале, сруше и раселе Велику Хочу. Вршили су појединачна убиства, одузели су винограде, ливаде и пашњаке, укинули су радна места и слободу кретања ван села. Једном или двапут недељно сељани, уз пратњу полиције, могу аутобусом до Косовске Митровице да би набавили животне намирнице или посетили лекара. Речју, живе у гету.[316]

Велико Крушево се налази у долини и на десној страни Белог Дрима, удаљено 6-7 км северозападно од Клине, или 23 км источно од Пећи. Велики жупан Стефан Немања поклонио је 1200/01. године посед од 11 села манастиру Хиландару у Светој Гори чије је средиште било село Крушево. У повељи краља Стефана Првовенчаног помиње се као главно село хиландарског поседа у Хвосну, а затим у повељама краља Милутина из 1282. и 1309, краља Стефана III Дечанског 1328–1330. и цара Душана из 1348. године.

У поду старе цркве Ваведења Богородице сачувана је надгробна плоча са натписом „рабе Марене” народним именом Негославе, мајке српских историјских личности, кнеза Војислава и ћесара Војихне из друге половине ХIV века. У селу и на гробљу код цркве постоје два столетна храста. На темељима старе цркве, Срби из Крушева и суседног села Беркова, саградили су 1980/81. године нову цркву.

Јуна месеца 1999. године Албанци из суседних села су село опљачкали, спалили и све Србе староседеоце протерали. Потпуно уништење цркве спречили су Албанци-католици из Крушева, вероватно да би је користили као своју богомољу.[317]

Видење, Видање је село у долини Белог Дрима, удаљено 3-4 км западно од Клине. И ово село спада у „Крушевску метохију” коју су Стефан Немања и његови потомци даровали манастиру Хиландару. У турском попису из 1485. године уписано је као Водојине (Видење) са 15 српских кућа. На десној обали Дрима, у равници Ваганиште су остаци цркве и манастира Паскалице. У турском попису из 1485. уписан је опустели манастир Св. Симеона „или по другом имену Видање” код села Крушева. Јуна месеца 1999. Албанци су све српске куће попалили и разорили, а Србе протерали.[318]

Витак је дреничко село у општини Србица, на путу Пећ–Косовска Митровица, удаљено 11-12 км северозападно од Србице. У турском попису Области Вука Бранковића уписано је 1455. године као Вуртак са 33 домаћина и попом Богданом. Сви носе српска имена. Чињеница да је уписан и поп потврђује да је село имало и цркву. У селу је живело 12 српских породица али су се сви иселили.[319]

Вериће је село у Метохијском Подгору удаљено 7 км североисточно од Ђураковца. Помиње се у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина као село приложено његовој задужбини манастиру Бањској 1316. године. У повељи цара Душана његовој задужбини, манастиру Светих арханђела код Призрена, помиње се 1348. године „верицки пут за Сушицу”, село код Истока. На месту Црквине у селу била је стара црква Св. Тројице. Учени архимандрит манастира Дечана, Серафим Ристић, у познатој књизи Плач Старе Србије штампаној 1864. године, упознаје турског цара и моли за заштиту српског народа Метохије од зулума Арнаута. Само у селу Вериће пише о уценама и изнуди новца, силовању девојака, пљачкању крава, кобила, оваца, кошница пчела, 40 кола сена, одузимању одеће и истиче: „староме Јефти из Верића отеше два вола, једну краву, три јунца, а поред тога и кошуље, пет сврдлова, бакрач па и саме вериге с огњишта”.

Јуна месеца 1999. године Албанци су све српске куће спалили, и сељаке протерали.[320]

Витомирица је село разуђеног типа у Метохијском Подгору, удаљено 4–6 км североисточно од Пећи. У њему је било насељено 790 српских и црногорских породица. Село је помогла Америчка мисија пруживши знатну материјалну помоћ у изградњи кућа и побољшању здравственог стања народа страдалог током Првог светског рата 1914–1918. године.

У селу је током двадесетих година ХХ века подигнута лепа црква у облику триконхоса са кубетом, зидана од белог бањског мермера и посвећена Св. апостолу Луки, јер је на Лучин-дан 1912. године црногорска војска ослободила овај крај од вишевековног робовања под Турцима.

Цркву су Албанци августа месеца 1999. године спалили и оскрнавили и све Србе и Црногорце протерали у Србију и Црну Гору.[321]

Вишеград је утврђени средњовековни град на вису изнад јужне стране манастира Светих арханђела, задужбине цара Душана. Краљ Милутин приложио је Вишеград и у њему цркву Св. Николе цркви Богородици Љевишкој у Призрену. Краљ Стефан Дечански 1326. године потврдио је тај поклон и наредио да црква служи као ризница призренских цркава у свим несигурним временима. Године 1377. Дубровчани, житељи своје призренске дубровачке насеобине, молили су да своје благо у случају опасности склоне у манастир Светих арханђела и град Вишеград.[322]

Богово је село у Хасу под Паштриком, удаљено 6 км југозападно од Ђаковице. Помиње се у турском попису из 1485. године као Вагово са 7 кућа пореских обвезника мушкараца и две удовице. Међу пореским обавезницима је уписан и поп син Николе. Аустријски лекар турског паше у Пећи, Јозеф Милер, 1844. године је тврдио да се српски елеменат у Богову мешао са албанским живљем.

На старом сеоском гробљу било је црквиште са црквом Св. Марка, по народном предању. Ту је у ХХ веку подигнута нова католичка црква, такође посвећена Св. Марку.[323]

Вокша је метохијско село удаљено 4 км југозападно од Дечана. Садашњи заселак Вокше Слуп и њиве са ливадама назване Слупови, уписани су у Дечанским хрисовуљама 1330. године као Стл’п и Стл’пови. Назив села дошао је по словенском личном имену Вл’кша (Вукша) који је вероватно био његов феудални власник. У турском попису из 1485. године село је уписано под двојаким називом – Тернова или Вокша. У селу је било уписано 8 мушких обвезника и две удовице (Марија и Оливира). Уписана српска имена су била Ђорђе син Бошков, Димитрије син Павлов и Гргур син Петков. Остала имена су албанска.

Француски научник и геолог Ами Буе, путујући 1854. године по Европској Турској, обишао је и Вокшу. У селу је затекао Србе и посетио њихову цркву. О цркви и положају Срба, преко турског преводиоца, пружио му је објашњења један Србин, којега је турски војни пратилац назвао „будалом чију причу не треба уважавати”.

Од 50-их година ХХ века у селу нема више Срба.[324]

Воћњак, Воћњик је село у питомом дреничком побрежју, поред речице Врагодол, удаљено 8 км југозападно од градића Србице.

У Поменику манастира Раче на Дрини, који је писан у XVI-XVII веку био је уписан и манастир Воћњак без ближих података. На Четворојеванђељу, писаном крајем XVI века, које се чува у Патријаршијској библиотеци Српске православне цркве у Београду /инв. бр. 263/, налази се запис попа Радосава, његовог сина Павла и брата попа Радете да су 1729. године то Јеванђеље „откупили од неког Турчина и приложили Великој цркви” (Пећкој патријаршији).

Овај запис сведочи да је тада у овом овећем селу постојала црква коју су опслуживала браћа Радосав и Радета. На сеоској утрини налази се црквиште на коме је била црква срушена за време турске владавине. По предању сељака ту је био и манастир. На падини брега, између њива, на месту званом Габор или Кита, расте столетни дуб где се, док је било Срба у селу, одржавао сабор и „носила крста” на празник Духова.

Архимандрит Дечана Хаџи Серафим Ристић у свом Плачу Старе Србије, 1864. године, међу бројна зла дела Арнаута убраја и убиство угледног домаћина Милутина из Воћника. А Српски конзулат из Приштине пише свом Министарству 1905. године о убиству и другог домаћина из Воћника Николе Јоксимовића. До педесетих година XX века у селу су живеле 32 српске породице, међу којима и породица Недељка Ђоковића, прадеде истакнутог српског тенисера с почетка XXI века Новака Ђоковића. Између два светска рата Срби су обновили малу цркву на свом гробљу у селу. Албанци су у току XX века два пута: априла 1941. и у току 1999. године порушили све српске куће и протерали све Србе. Остала је пуста бела црква у српском гробљу зараслом у шибље и коров.[325]

Волујак је село у истоименој планини, удаљено 9 км јужно од Клине. Недалеко од села је и рудник магнезита Волујак. На јужним падинама планине, у стенама изнад реке Мируше, налазиле су се две средњовековне испоснице Уљарице са остацима фресака из ХIV и ХVI века. На крају ХХ века Албанци су их разорили и спалили.

Село је постало познато по нечувеним злочинима које су 1998. и 1999. године извршили албански злочинци бацањем отетих живих и побијених Срба из Метохије и са Косова у рударску јаму. Екипе домаћих и страних медицинско-судских стручњака (форензичара) су читавих десет година касније вадиле људске остатке из јаме, али ретко који су успели да идентификују![326]

Враговац је било српско-албанско село у долини и на десној страни Пећке бистрице, удаљено 10 км југоисточно од Пећи. Његови сељани помињу се у Дечанском поменику и у Девичком катастиху.

У селу постоји сврло старо српско гробље у коме су расла три столетна храста, Међу њима је старо затрављено црквиште, у имању Марка Радуловића. По казивању најстаријих сељака село се раније звало Драговац.[327]

Вранић I је село у старој средњовековној жупи Река, удаљено 6 км североисточно од Ђаковице. У турском попису из 1485. године уписано је као Вранић са 20 мушких пореских обвезника и 6 удовица. Сва имена удовица су српска, а међу мушким 13 имена обвезника и њихових очева су српског или хришћанског календарског именослова (Никола, Димитрије, Андрија…). И. С. Јастребов затекао је у селу развалине цркве и српско гробље.[328]

Вранић II је село у подножју планине Букове главе, удаљено 10 км југоисточно од Суве Реке. Село се помиње као Вранићи у Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године, заједно са уписаном планином Буковом главом. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице из 1465. године уписани су приложници Срби из Вранића. У рукописној књизи која је 1941. године изгорела у старој Народној библиотеци био је запис попа Димитрија из Вранича. То показује да је у селу била и црква са својим књигама и свештеником. И. С. Јастребов забележио је оптужбе Срба из суседног Поповљана да им Вранићани не дају да држе службу у својој цркви Св. Николе. Између села Вранића и Поповљана тече Ћелијски поток у коме је постојала Вранић-испосница-пустиња уписана и у турском попису из 1485. године. У селу нема више Срба.[329]

Вранићи у Хвосну. Велики жупан Стефан Немања је септембра 1200/01. године даровао манастиру Хиландару 11 села у долини Белог Дрима, међу којима и заселак Белчишта Горњи Вранићи. Краљ Владислав (1234–1243) је том поседу додао и Доње Враниће. Ни једно село сада не постоји самостално него су се утопила у суседна села.[330]

Враниште је велико горанско село удаљено 3 км југозападно од Драгаша. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана помиње се 1348. године као Враникие (Враниће). У селу су очувани остаци тре цркве из времена пре исламизације жупе Гора. Једна је била под Будевим Ридом, друга на месту које се и зове Црквиште. На месту Чукаре налазила се још једна црква за коју народ каже да је била манастир. Најчувенија је била Ђурова црква на тромеђи села Враниште, Млике и Кукуљане где се сабор одржава на Ђурђевдан „и игра оро три дана”. Њени остаци у темељима су очувани.[331]

Врановац је село у долини Дечанске бистрице удаљено 15 км југоисточно од Пећи. На југозападној падини Врановачког брда налазила се стара српска црква Ружица, зидана од дечанског црвенкастог мермера, по чему је и добила име. На месту где је била црква нема ни темеља. Остала су удубљења у земљи од повађених тесаника из темеља цркве. Предање очувано у српском народу казује да је од обрађеног камена са Ружице цркве, стотину метара јужније од ње, саграђена џамија на чијим су угловима, монолитним довратницима и луковима изнад улаза и прозора уграђени готови тесаници са срушене цркве Ружице. У селу постоји и назив Калуђерски извори (Крони и калуђерит) обрасли у јовово грмље.

Крајем ХХ века сви Срби из села су протерани.[332]

Врбница је албанско село на левој обали Белог Дрима, удаљено око 15 км западно од Призрена. Село се помиње под истим именом у повељи краља Душана манастиру Св. Николе у Добрушти, издатој 1335. године, а потом 1348. године цар Душан га је приложио манастиру Хиландару и око 1355. године поново вратио Св. Николи у Добрушти.

У Врбници су 1975. године вршена археолошка ископавања у организацији музеја у Призрену и Приштини. У току ископавања откривени су остаци ранохришћанске базилике из V и VI века. Изнад срушене базилике откривен је знатно млађи слој, Х–ХIII век, са некрополом од 450 гробова поређаних у редове. Ови гробови били су оријентисани у правцу исток-запад и дали богат археолошки материјал о раној словенској култури. Пошто резултати археолошких ископавања нису потврдили очекивања албанолога да нађу илирски материјал, месне власти Призрена, багерима који су на радилиште стигли зором, пре доласка археолошке екипе, слистили су цело археолошко налазиште у корито Белог Дрима, односно вештачког језера насталог изградњом хидроцентрале Фиерза у северној Албанији, које је, дозволом тадашње југословенске владе, део наше територије потопило без накнаде. Ново језеро потопило је и налазиште и село.

Тако је пропала прилика да се једно веома значајно археолошко налазиште широког раздобља, од касне антике до средњег века, и богато налазиште ранословенске културе Метохије у потпуности проучи.[333]

Врбичане је на десној страни Призренске бистрице и остатака манастира Светих арханђела, удаљено 4 км југоисточно од Призрена. Цар Душан је за села Врбичане и Повилско, која су до 1348. године припадала Епископији у Призрену, дао у замену села Млачно, Милопусти и Заплжане, а Врбичане прикључио властелинству своје задужбине манастиру Св. арханђела. И. С. Јастребов, руски конзул у Призрену, затекао је у селу 14 српских домова и старо српско гробље са црквиштем.[334]

Врбовац је дреничко село удаљено 7 км северно од Глоговца. У Светостефанској повељи краља Милутина помиње се 1314. године Врбовац заједно са околним селима. У повељи Вука и Гргура Бранковића, издатој 1365. године, манастиру Хиландару приложен је и Врбовац. У сада албанском селу постоје микротопоними Киша – Црква, Крони Кишес – Црквени извор, сада у дворишту албанске куће и Арат те Кишес – њиве код Цркве. Албански род Гларевци разорили су стару цркву, а од црквеног материјала сазидали своје куће и заузели црквена имања. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године уписана су два села Врбница. У оба села су уписани попови Влк, Богослав и Арсеније, што сведочи о постојању цркве.[335]

Врела су метохијско село у јужном подножју планине Мокре Горе, удаљено 7 км западно од градића Исток. У турском попису из 1485. године уписан је манастир Иврала. То је свакако манастир Студеница Хвостанска, који се налази на брегу између садашњих села Врела и Студенице. Назив села долази по јаким изворима – врелима који чине Врелску реку која тече низ поље до утока у Источну реку. Из подножја планине тече и друга речица звана Ковачевац. У њеном кориту се и сада распознају остаци и места на којима су постојале неколике ковачнице и радионице које су користиле водену снагу за покретање ковачких мехова. Изнад села у стенама Црвени крш постоје остаци пећине-испоснице у којој нема остатака фресака. У манастиру Врела, на књизи Пролог писар поп Симон је 1560–1580. оставио запис.

На сеоској џамији у Врелу било је у ХIХ веку узидано неколико мермерних плоча са натписима и орнаментима које су донете са остатака Студенице Хвостанске. На срећу, српски стручњаци су неке од њих повадили из зида и заменили новим плочама. Ипак, остао је још повећи број фрагмената поломљених и узиданих плоча са детаљима украса и натписа. Половином ХХ века хоџе су омалтерисале спољашње зидове џамије и тако сакриле те фрагменте.[336]

Вучар је брег на размеђи села Добруше и Великог Лукавца, речице Добрушке и долине реке Истока, удаљен око 18 км североисточно од Пећи. У старом Добрушком гробљу на Вучару до 60-70-их година ХХ века постојали су очувани остаци солидно грађене цркве од бањског камена са очуваним тесаницима довратника, угаоних квадера и паром парапетних плоча са иконостаса које су пренете у албанско гробље и постављене на гроб неког њиховог угледника. Срби Добруше и Лукавца црквиште зову Св. Лука и сматрају да је био манастир. Србе села Добруше и Великог Лукавца Албанци су раселили, куће и остале зграде спалили и порушили јуна месеца 1999. године.[337]

Главичица је село на левом прибрежју долине Пећке патријаршије, удаљено 10-11 км југоисточно од Пећи. У турском попису из 1485. године помиње се као опустело село претворено у ливаде. У Поменику манастира Девича уписани су од 1765. до 1780. године више пута Срби приложници. У селу је постојало до јуна месеца старо српско гробље у коме су сахрањивани и Срби до краја ХХ века. Архимандрит Дечана, Серафим Ристић у свом Плачу Старе Србије, 1864. године, набраја злочине који Арнаути нанесоше браћи Арсенију и Миладину Гвозденовићима у селу Главичици: спалише кућу и зграде и у њима „сагоре 12 товара жита, 10 товара пасуља, 10 кола сена, 50 кола дрва, три котла, три тепсије и сво покућство бацише у ватру” и наводи имена зликоваца и њихова села: Љубенић, Лешане и Вокша из околине Дечана и Ђаковице, удаљена од Главичице 10 до 15 км.

Јуна месеца 1999. године, по доласку јединица НАТО и САД, Албанци су спалили све куће Срба у селу и протерали их.[338]

Гладно Село је дреничко село на левој страни Гладног потока, удаљено 6-7 км североисточно од Глоговца. По писању Јована Цвијића, име села потиче од сточарских колиба које су се звале „гладне”. У селу је постојала црква на што указује очувани месни назив „Љугу и Кишес” – Црквени Луг. У овом албанском селу има и неколико до сада очуваних месних српских назива: Главица, Сејишта, Језеро, Лаз Богданов. У попису Области Бранковића у Гладном селу је уписано 1455. године пет српских кућа. До 1941. године у селу је живели 16 српских породица, када су им куће спаљене, а они протерани. После ослобођења 1945. године вратило се 7 породица, но и они су се иселили до 1971. године. Сада нема Срба у селу.[339]

Глобочица је горанско село српског говорног језика, удаљено 6-7 км јужно од Драгаша. Помиње се под истим именом и у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године. У турским пописима из 1452/5. године уписано је као „Лбочиц” са изостављањем почетног слова „Г”, а 1455. године као Глобочица са једном кућом. Јастребов је записао да у селу има 83 куће и да се виде темељи цркве. Сада се пропланак изнад села зове Црква. Црква је постојала и у самом селу на месту где је подигнута садашња џамија. У селу се код џамије и на супротном крају улице налазе два столетна табуисана стабла за које сматрају да су међу најстаријима у Гори. Усред села је и спомен плоча подигнута у част горанских антифашита-партизана који су се 1944. године са немачким казненим јединицама сукобили у том селу.[340]

Глоговац је општинско средиште на падинама планине Космач и у долини реке Дренице. Глоговац је од просечног села 50-годишњим улагањима Србије, од 1945. до 1999. године, прерасло у градић са новим зградама, асфалтираним улицама и тротоарима са канделабрима, рудником „Фероникл”, фабриком текстилних производа „Клуз” из Београда, управним зградама рудника, установа, школа, водоводом, зградама трговинских предузећа и новим стамбеним зградама – једном речју савремени град.

Јужно од Глоговца, на планини Космач, изнад Врела, извора планинске воде, била је средњовековна црква Јежевица и манастир, које је по предању и неким мишљењима историчара, подигао српски краљ Милутин (1282–1321).

Албанци су априла месеца 1941. године спалили и разорили 109 српских кућа заједно са црквом и све Србе протерали.

30. априла 1999. године, снаге НАТО су бомбардовале рударски комбинат „Фероникл”, потпуно уништиле управне зграде, радионице, пратеће зграде предузећа у којим је било запослено око 3.000 радника, махом Албанаца. Албанци су маја 1999. године, по други пут у ХХ веку, протерали све Србе не само из села, него и из рудника и тамошњих фабрика, установа, предузећа и приватних и друштвених станова.[341]

Глођане је метохијско село удаљено 7 км југоисточно од Дечана. Нема историјских података о постојању села у сачуваним српским повељама ХIV века, Дечанској хрисовуљи из 1330. године и Светоарханђеловској из 1348. године. Први познати помен села Глођана налази се у турском попису нахије Пећи из 1485. године. У том попису село је уписано као „Горна Глођани” са 36 мушких пореских обвезника и две удовице (Раје и Бјелине). Сви мушки обвезници носе, како своја тако и очева, српска имена. Једино уписани Спан, син Вуков, и Прогон, син Грубача, могу бити влашког или албанског порекла.

У ризници манастира Дечана има десетак података бележених сукцесивно од 1565. до 1783. године о Србима оба пола, житељима Глођана, дародавцима манастира Дечани и сведоцима куповине имања за манастир. Године 1565. јеромонах Нестор из манастира Дечана купио је ливаду „више Глођана за 1600 гроша са уписаним међама: Јасен, Крива река, Живков ступ, Белајска ливада и Хасанова ливада”. У погодби за куповину те ливаде посредовао је „Кир Живко от Резине у Глођану”. И године 1795. уписан је као сведок Хаџи Димитрије из Глођана. Као што се види, у Глођанима су живели тада угледни Срби: Кир Живко, Хаџи Димитрије и презвитер (свештеник) Илија. Наводимо и српска имена уписана у Дечанском поменику: године 1718. – презвитер Илија и Воин, Новица и Илија (други), Новица и Воин (други), Илија, Дмитар и Радна, Дворна и Јаков; 1753. – Ерина, Јаглика, Станка, Милица, Кошута, Стоја, Комнена и Павка. Исте године: Неда и Миљко из Малих Глођана и 1783. године – Јелица и Стана.

И сада у Глођанима има црквена њива на којој је до недавно постојало више камених црквених плоча. До краја ХХ века у селу се један заселак звао „Живкај махала” по ишчезлом српском родоначелнику Живку и његовим потомцима. У селу је до недавно постојало старо српско гробље, које Албанци такође зову „Ворат е Живкос” (Живково гробље).

У Глођану је рођена и повремено живела српска песникиња Даринка Јеврић (1947–2009), а потом у Приштини, где је за време албанског погрома живела и окончала у кућном притвору.

Албанци су све Србе и Црногорце из Глођана и суседних села Ранића, Ратиша и Дашиноваца, оба пола на грозне начине током терористичких похода 1998–1999. године њихове тзв. „Ослободилачке војске Косова” хватали и убијали, везујући их претходно бодљикавим жицама, електричним кабловима, маљевима им смрскали лобање и мртве или полуживе бацали у злогласни Глођански канал, којима је вода из Пећке бистрице превођена у вештачко Радоњићко језеро код Ђаковице, где су завршавали у леденој гробници метохијских бистрица. Тако је нестало 40 људи, жена и девојака, међу њима и једна беба на грудима мајке. Један број жртава је касније пронађен и неидентификован сахрањен у гробље на Пискотама код Ђаковице, а не у свом негдашњем селу.

И познати албански ратни злочинац, Рамуш Харадинај, мада ослобођен од Хашког међународног суда, родом је из Глођана.

У селу постоји солидно грађена у прошлом веку албанска католичка црква.[342]

Годанце је дреничко село које се налази 8 км североисточно од Глоговца. Вук Бранковић, са браћом Романом и Гргуром, приложио је манастиру Хиландару село Худинце, данашње Годанце. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године, уписано је као село Годанце са 30 српских пореских обвезника и попом Радиславом. У Патријаршијској библиотеци у Београду чува се стара књига Зборник житија коју је 1676. године писао поп Никодим из Годанца. У селу је у ХV и ХVII веку постојала српска црква. И данас у селу постоји албански назив „Љугу и Прифтит” – Попов Луг.

Сада у Годанцу нема ни Срба ни цркве.[343]

Годен је село под планином Паштрик, удаљено 10-11 км јужно од Ђаковице. Помиње се у турском попису из 1571. године у нахији Дукађин са махалама Лука, Пута и Благаш. Није сигурно да ли се махала Лука може везати за постојање цркве Светог апостола Луке. М. С. Милојевић га 1871. године помиње као Гођен. Пред II светски рат у селу је било 9 албанских и 8 српских домова. Србима су априла месеца 1941. похаране куће и сви протерани из села.[344]

Гораждевац је српско село на десној страни Пећке бистрице, удаљено 7 км југоисточно од Пећи. Помиње се као Горажда Вас у повељи краља Стефана Првовенчаног из 1220. године. У турском попису из 1485. године уписано је као Гораждевци са 28 српских кућа, међу којима је уписан и поп Никола, што значи да је и тада постојала црква. Не зна се када је срушена. На њеном месту је у ХVI веку подигнута садашња црква Св. Јеремије, најстарија црква брвнара у Србији. Непосредно у суседству цркве-брвнаре постоји и нова црква Покрова Пресвете Богородице, саграђена 1926. године.

Села Гораждевац и Велика Хоча су једина два српска села у Метохији која су се одупрла албанским терористичким налетима паљења, пљачкања и прогона месеца 1999. године. Дана 13. августа 2003. године неколико десетака српске деце из Гораждевца купало се и сунчало на обали реке Бистрице, када су их Албанци-зликовци засули ватром из оружја, убили два и ранили три момка и једну девојку. Протекло је више од шест година и обећања окупацијских и албанских власти „да ће сваки камен преврнути и пронаћи злочинце”. Ниједан злочинац није пронађен и приведен правди. Родитељи убијених младића изјавили су новинарима да су убице познате и да су из суседног села Почешћа, да им власти знају и имена али нису ништа предузели.[345]

Голем камен је пећина-испосница на источној страни окомите литице врха Булец (1650 м), удаљена 7-8 км југоисточно од Призрена. Булец се помиње као гранични врх у повељи цара Душана из 1355. године, којом је метох цркве Св. Петра у Кориши приложен манастиру Хиландару. Испосница Голем камен је позната по народном предању да су монаси манастира Светих арханђела, задужбине цара Душана, у ову пећину-испосницу, по паду Призрена под турску власт 1455. године, пренели манастирску ризницу са круном цара Душана, и сакрили је у посебно уклесану скривницу у стени пећине. Испосница је законом заштићен споменик културе.[346]

Гориоч, Гориоча или Огориоча, како се у народу вишеструко назива, је манастир, метох манастира Дечана, удаљен 2,5 км североисточно од градића Истока у Метохијском Подгору. По народном предању подигао га је српски краљ Стефан Дечански (1321–1331) и посветио Св. Николи из захвалности што му је излечио „огореле” очи.

Стара црква из ХIV века није сачувана. Обновљена је у ХVI веку, па страдала и обнављана у ХVII, ХVIII и ХХ веку. Црква има збирку од 11 икона из ХVI–ХVIII века. Имала је до 1856. године значајну збирку српских и грчких рукописних књига из ХIV и ХV века, коју је руски историчар и конзул А. Гиљфердинг однео у данашњи Санктпетербург у тамошњи музеј, где се и сада налазе.

За време немачко-италијанско-албанске окупације 1941–1945. године манастир је служио као робијашница за мучење српских сељака и родољуба. За време страдања и прогона Срба из Метохије, од 1999. године, манастир су сачували и чувају шпански војници из састава КФОР-а, боравећи стално у манастирском конаку.[347]

Горња Клина је село на раскрсници путева Пећ–Митровица–Србица, удаљено 5 км северно од Србице. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године уписана је као село Горња Клина са 98 српских домаћина, међу којима и поп Степан, што треба да значи да је у селу била парохија са црквом. Свих 98 уписаних домаћина носе српска имена, како лична тако и својих очева. У истом попису, непосредно уз село, уписан је и манастир Ср. Архалија са монахом Јоаном и тројицом духовника. У сеоцету Дубочак, северно од Клине, била је стара оронула црква са остацима фресака.

У селу и сада постоје албански називи за микротопониме: Киша – Црква, Арат те Киша – Црквене њиве и Крони и Кишес – Црквени извор. У селу после погрома 1999. године нема више Срба.[348]

Горња и Доња Лука су сада најближа села манастиру Дечанима, а налазе се са јужне стране пута Пећ–Дечане, удаљена 1-2 км од манастира Дечана. У Првој дечанској хрисовуљи уписани су као Лучани, садашња Горња и Доња Лука. Краљ Стефан Дечански је у Луки основао и болницу која је од свог оснивања 1330. године више од пет векова играла значајну улогу у животу народа. Кнегиња Милица вратила је 1397. године манастиру Дечанима „Луку Долну са свим међама”. У турском попису из 1485. године оба села су уписана као „Горна и Долина Лука”. У Горњој Луки је уписано 65 домаћих пореских обвезника, међу којима и поп Димитрије што указује да је тада у селу постојала и црква. Сва уписана имена и имена њихових очева су српска (словенска) или хришћанска (календарска). Занимљиво је да има и неколико презимена која и данас постоје међу Србима: Радовановић, Влашовић. И. С. Јастребов, руски конзул у Призрену, затекао је 1879. године остатке српске цркве са гробљем.[349]

Горња Србица је село у Призренском Подгору, удаљено 7-8 км североисточно од Призрена. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године, помиње се као село Србице са ђевђелијама (воћњацима) и „пут који иде из села Корише у Србице”. И. С. Јастребов каже „између пута и села Горње и Доње Србице на брежуљку је обељена (окречена) црква сабориште хришћана”. Српски конзул у Приштини известио је своју владу да су Арбанаси, 11. фебруара 1899. године, пароха србичког Јована Костића претукли кундацима и оставили на путу мислећи да је мртав. Његови сељани и брат пренесу га у Призрен код лекара где је после четири дана преминуо.

На јужном брегу изнад села, на остацима старе цркве, међу осам столетних дубова, Срби мештани уз помоћ призренских трговаца и занатлија, подигли су 1863. године нову цркву Св. Василија Исцелитеља, како је то стајало до 1999. године, урезано на ктиторској плочи изнад улаза у храм. Црква је имала иконостас и збирку икона које су у цркву доношене из Призрена и суседних села. Тако се у цркви налазила и књига Служабник 1777. године, коју је манастиру Св. Тројице Русинице даровао „поп Урош от села Битиње Доње”, па из Русинице дарована овој цркви. Село и цркву Албанци су јуна месеца 1999. године спалили и срушили, а Србе протерали.[350]

Горње Љубиње је муслиманско село српског говорног језика у Средачкој жупи, удаљено око 16 км југоисточно од Призрена. У Светоарханђеловској повељи цара Душана из 1348. године помиње се као Љубиње. У Поменику коришком, који се водио у ХV и ХVI веку уписана је нека раба Дмитра из Љубиња. У Поменику манастира Свете Тројице Русинице уписани су Срби дародавци током ХVII века. Јован Цвијић сматра да је село потучено око 1750. године. И. С. Јастребов каже да је цело село славило истог свеца – Свету Петку. Петар Костић пише да се у Горњој Љубињи налазе остаци цркава Св. Петке и Св. Недеље. Мештани села зову сеоску утрину, северно од пута и сеоског гробља, Света Петка. По другом казивању сељана, друга црква се налазила у селу на месту где је на збору сељана одлучено да се сагради сеоска задружна продавница.

После 1999. године месне албанске власти и верске организације овдашње муслимане сматрају Бошњацима и тако их уписују.[351]

Горње Обриње је дреничко село удаљено 11 км западно од Глоговца. Данашње поље Мучиваре у Обрињу било је засебно село, које је Вук Бранковић приложио 1365. године манастиру Хиландару. У турском попису Области Бранковића 1455. године уписано је село Мало Обриње са 56 српских домаћинстава и попом Богославом, што указује да је тада постојала у селу црква. У селу су и сада сачувани српски топоними: Дугањиве, Лојзе и албански називи: Киша (Црква) на ливади између Горњег и Доњег Обриња, и друга Киша (Црквиште) у шуми, Крони и Кишес (Црквени кладенац). На месту где је у ХV веку постојала црква, подигнута је џамија у коју је уграђен грађевински материјал са цркве.[352]

Горњи Обилић је дреничко село, недалеко од Рудиначког потока, удаљено 8 км од Србице. У турском попису Области Вука Бранковића 1455. године уписано је као Горњи Копилић са 39 српских домаћина и попом Степаном. У овом, тада овећем селу постојала је и црква. Међу уписаним сељанима, поред попа Степана, били су и синови калуђера: Оливер, Богослав и Божидар. У селу су очувани топоними Арат те Старосела (њиве код Старосела), Крони Кошутан (извор Кошутан) што указује да је у околини било јелена и кошута и Ара те Главица (њива код Главице). Једна махала у селу сада се зове Шафран. Иако нешто скраћеним именом, ипак подсећа на одгајиваче шафрана по чему је Метохија у средњем веку била веома позната.

У турском попису 1455. године, после села Гоњег Копилића-Обилића уписана је и црква Кондил са Ђуром и четири сељака. У следећим пописима 1477. и 1487. године убележена је као опустела. Народно предање цркву памти као храм Св. Ђорђа.

У селу Доњем Обилићу-Копилићу, по турском попису из 1455. године, било је 45 уписаних домаћина, поп Млад и удовица Јелка. И у Доњем Обилићу је тада постојала црква. И сад у селу постоје албански називи Киша (Црква) и Борат те Киша – гробље код Цркве.

У Горњем Обилићу било је по попису из 1961. године 30 српских домова, а од 1981. године нема ниједан. У Доњем Обилићу од 1971. године нема ниједна српска кућа.[353]

Горње Преказе је дреничко село удаљено 5 км североисточно од Србице. Нема података о селу у средњем веку. Најстарији познати историјски податак оставио је дијак Симон 1567. године у запису на Јеванђељу које је трудно исписивао „у храму Успења владичице наше Богородице на селу Приеказех. Писах в дни цара Селима крвника, блудника и винопије”. На истом Јеванђељу је и каснији запис из 1700. године у коме стоји да је књига припадала манастиру Успенија код Пећи. Јеванђеље се сада налази у бугарском светогорском манастиру Зографу. Срби, староседеоци села Преказа, су сви морали да напусте своја вековна огњишта због сталног терора Албанаца и иселе се 1982. године. Од манастира Успења Пресвете Богородице, као ни од старог и новијег српског гробља нема трагова. Село је од 90-их година ХХ века, када је убијено шест милиционера тадашње Југославије и из Горњег и Доњег Преказа исељено 30 српских породица, средиште албанске терористичке активности. Активност терориста је изазвала репресивне мере.

У Доњем Преказу у садашњим називима неколико сеоских места сачувани су трагови старих српских назива: Сманица – Смоница, Јазбина у оба језика истоветно, Ара те Киша је Црквена њива. Ни у овом селу нема више Срба, остао је само назив за стару српску цркву.[354]

Горњи и Доњи Поточани се налазе 9-10 км југозападно од Ораховца. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана помињу се 1348. године као једно село – Поточани. У селу је уписан поп Хранислав Епископовић са „свим својим ждребијем” (имањем, парохијом и црквом). У турском попису Призренског санџака, у нахији Хоча, уписани су 1591. године као Горњи и Доњи Поточани. У Горњим Поточанима било је 25 кућа, а у Доњим Поточанима уписано је 29 кућа са мешовитим српским и албанским именима пореских дужника. У том селу уписана је и баштина попа у рукама Оливира Марка (Маркова). У ХIV и до краја ХVI века у селу је била црква.[355]

Горњи Петрич је метохијско село удаљено 17 км југоисточно од Пећи. Помиње се као село Петриче у повељама краља Милутина из 1282. и 1298. године и у повељи краља и цара Душана 1348. године, којима су село даровали манастиру Хиландару. У турском попису из 1485. године уписана је Долина Петрич (Доњи Петрич) са 28 кућа чији домаћини носе сви српска имена. У старом српском гробљу изнад Горњег и Доњег Петрича били су остаци старе српске цркве који су Шиптарима служили као тор за стоку. По српском предању ту је био манастир Св. Јована. Албанци су у другој половини ХХ века булдожерима порушили остатке ове цркве, а камен однели за градњу својих кућа. Новију цркву Св. Тројице поред столетног храста у порти Албанци су до темеља срушили динамитом. И бакарни лим са крова су почупали и однели, а столетни храст, који је доминирао околином, до корена исекли.[356]

Горње Село је српско и муслиманско село у Средачкој жупи удаљено 17 км југоисточно од Призрена. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348.године село је уписано као „на Средскои именем Село”. У селу се налази црква Св. Ђорђа, саграђена средином ХVI века, са оправкама до ХVIII века. И. С. Јастребов је забележио да су Турци спалили цркву јер се у њој склонио друмски разбојник потурица Мехмед. Црква има и малу збирку икона из ХVIII и ХIХ века. На фрескама из прве половине ХVII века сликане су библијске сцене малог форамта са много личности. Над јужним улазом је узидана камена плоча са рељефним приказом две птице и крста из времена градње цркве. Црква је законом заштићени споменик културе српског народа.[357]

Горњи и Доњи Стреоц су садашња села настала од великог дечанског села Стрелац уписаног у Првој дечанској хрисовуљи краља Стефана Дечанског 1330. године. Оба данашња села и стари Стрелац налазе се у подножју планине Плеш на путу Пећ–Ђаковица, удаљена 5 км североисточно од манастира Дечани. У Првој дечанској хрисовуљи, село Стрелац је имало 50 кућа са 112 мушких глава. У селу је постојала Степања црква и Световрачки манастир са својим посебним властелинством. Световрачки манастир са својим властелинством у Трећој дечанској хрисовуљи припојен је властелинству манастира Дечана. У турском попису 1485. године село је уписано као Стрелец са 58 пореских обвезника, који сви имају српска или хришћанска имена.[358]

Горњи Ратриш је састави део села Ратиша удаљеног 8 км југоисточно од села Дечане. У Дечанској хрисовуљи из 1330. године уписано је као село Ратишевци, а као његов међаш Градисљаља црква. Иван С. Јастребов, облазећи села у околини Ђаковице 1879. године, посетио је и Ратиш и каже да је затекао рушевине цркве и траг мањег гробља. У Доњем Ратишу, на темељима старе средњовековне цркве, саграђена је 1935. године црква Св. Тројице, Албанци су је априла месеца 1941. године већим делом срушили, тако да су њени остаци парали небо читаву половину века. Све становнике Србе и Црногорце су тада протерали и спалили им домове. Поред цркве, власти тадашње Краљевине Југославије изградили су бунар дубок 37 метара и селу обезбедили здраву пијаћу воду. После ослобођења 1945. године, добар део сељана се вратио на своја имања, обновио куће и нов живот. Црква је међутим остала у рушевинама до 1992. године, када је обновљена и добила звоно. Албанци су је од 1996. до 1998. године седам пута нападали и покушавали да је сруше. Јуна месеца 1999. године су је по други пут у истом веку разорили и све Србе и Црногорце протерали, спаливши им све куће и зграде.[359]

Горњи и Доњи Црнобрег су раније били једно село, удаљено 1 км јужно од Дечана. У Првој дечанској хрисовуљи из 1330. године, уписано је као заселак Чрвени Брег, у којем је била уписана 21 кућа са 67 мушкараца. Међу међама села уписана је и Николина црква. У Трећој дечанској хрисовуљи село је уписано као Црљени Брег. У турском попису из 1485. године село је уписано као Цирун Брек са 19 мушких домаћина и удовицом Радом. Сви они носе српска имена. На крају списка додат је муслиман Хамза. Призренски поп Сава саћеларија нашао је и откупио у селу књигу призренске цркве Св. Николе и вратио је тој цркви. Књига је доспела у „село Црнобреже” после похаре Призрена од Махмуд-паше Бушатлије, 1795. године. Аустријски лекар, Јозеф Милер је 1844. године затекао цркву Св. Николе у равници „Црвене планине” са опалим манастиром „у коме три калуђера живе”.

У Дечанској ризници сачувано је више судских турских докумената о одузимању земље и сечи манастирске шуме од стране Црнобрежана. Албанци сада село зову Царабрегу. У њему нема више Срба и Црногораца.[360]

Горожуп је село под Паштриком, удаљено 17 км југозападно од Призрена. Цар Душан је 1355. године Горожуп са оближњим селима Милишта и Плано даровао манастиру Св. Николе у Добрушти уз обавезу да годишње по 20 товара соли из Зете доносе манастиру Св. Николе. И. С. Јастребов је установио да на пола сата хода од Горожупа има клисура у којој је било село Сербеник и у стени пећина-црква чији је олтар окренут истоку и усечен у стену. Он даље каже да на врху Паштрика има Текија где се на дан Св. Илије окупљају и хришћани и муслимани и да је ту постојала и црквица Св. Пантелејмона.[361]

Грабац је српско село у Прекорупљу, удаљено 8 км северно од Клине. Помиње се као заселак Јелашнице (данашње Јошанице) Градислава Тепчије, територијалног господара. Заселак је кнез Лазар 1380. године даровао болници манастира Хиландара у Светој Гори. У турском попису Области Бранковића, село је имало 39 српских домова и попа Радислава, односно своју цркву и парохију. У селу је била стара црква Св. Тројице чији су остаци са часном трпезом у олтарском простору били сачувани. Село су Албанци јуна месеца 1999. године опљачкали, попалили и разорили све српске куће и све српске породице протерали.[362]

Градица је дреничко село удаљено 10 км северозападно од Глоговца. У турском попису Области Бранковића из 1455. године уз Градицу са засеоком уписано је 37 кућа и два попа: Степан и Радисав. У селу је постојала стара црква и манастир непознатог светитеља. У Градици постоји месни назив „Бућина црква”. Нејасно је да ли је њено постојање било везано за познату породицу Бућа из Котора чији су чланови кроз више генерација водили финансије на дворовима Немањића и Бранковића. У овом, сада албанском, селу на старе српске житеље подсећају месни називи: Крони Богосавит, Љуги Богосавит (Извор и Луг Богосављев), Чубура, Стублина, Киша, Љугу и Кишес, Ара Кишес.[363]

Градиш је село поред остатака српског Градишта на брду (к. 408) изнад леве обале Белог Дрима, код Швањског моста, удаљено 20 км источно од Ђаковице. Југозападно од Градишта је стари Швањски мост који спаја две камените обале Белог Дрима и који је, на несрећу, срушен бомбардовањем у II светском рату, а обновљен без поштовања старог изгледа и врсте материјала од ког је био саграђен. Археолошким ископавањем у ХХ веку установљени су на старом Градишту налази из старијег гвозденог доба и раног средњег века. По одредбама Дечанске хрисовуље из 1330. године, међа између села Бела Црква и Зерзево (данашње Зрзе) била је „путем на Почивалиште поврх Градишта, у Дрим, у Луг, под Станојев виноград, над Лештијем”. Из овог описа сазнајемо да се стари пут пео неких стотину метара узбрдо „на почивалиште” поврх Градишта и о постојању винограда. Градиште или Градиш помиње се и у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године. По предању овде је био град Орловић Павла, косовског јунака.

На безводним падинама брда Градиш, са источне и јужне стране, било је ново насеље Градиш са неколико десетина српских кућа и црква која је на старим темељима обновљена 1939. године. Цркву су Албанци априла месеца 1941. године срушили, гробље преорали, винограде повадили, воћњаке посекли, а Србе протерали из попаљених и срушених кућа. Исту судбину су поново доживели они Срби који су се после ослобођења 1945. године вратили на своја опустела имања.[364]

Грабаница је село у Прекорупљу, у општини Клина. У Дечанском поменику је уписано да је домаћин из тога села, Гојко Алексић, поклонио крст манастиру Дечанима.[365]

Грамочел је село у долини на путу Дечане–Ђаковица, удаљено 7 км југоисточно од села Дечана. У Првој дечанској хрисовуљи Стефана Дечанског 1330. године, помиње се као Грмочел. По тадашњем броју становника било је то највеће село у Затрнавској жупи манастира Дечана. Имало је 91 кућу са 277 мушких становника. Имало је и девет попова, што значи да је у селу било више цркава. У турском попису из 1485. године, уписана су 52 српска домаћинства на челу са попом Димитријем, што значи да је и тада постојала црква. Сада у том селу живи само албански живаљ.[366]

Гражданик је у равници поред Белог Дрима и Призренске бистрице. Село је удаљено 6-7 км западно од Призрена. Цар Душан га је 1348. године приложио својој задужбини манастиру Светим арханђелима. У истој повељи уписана је поред Ограђеника, садашњег Гражданика, црква Св. Пантелеја „где се стаје Бистрица з Дримом”. Срушио ју је у ХVI веку Сузи Челебија, потурица и песник из Призрена, да би на том месту подигао себи двор.[367]

Гребник је село у Прекорупљу, на левој страни Белог Дрима, удаљено 5 км југоисточно од Клине. Помиње се у повељи краља Стефана Првовенчаног којом је 1200–1202. године даровао манастиру Хиландару Крушевску метохију са 12 насеља, међу којима је и Гребник, трг Книнац и планина Добри дол. Сва ова насеља су српских имена и у то време и српског становништва.

На месту Кућине, где је било старо село били су остаци старе цркве Св. Јеремије и српско гробље на коме расте неколико столетних дубова. Друго старо црквиште било је у гробљу западно од села. Сељаци су у њему подигли 1923. године нову цркву посвећену светом Јеремији.

Албанци су јуна месеца 1999. године попалили и опљачкали све српске куће, а становнике протерали. Цркву Св. Јеремије су срушили до темеља и земљиште поравнали булдожером.[368]

Грековце је село у Призренском Подгору, удаљено 9 км јужно од Суве Реке. Источно од села је планина која се зове Икона. У Поменику манастира Свете Тројице Русинице, који се водио од 1465. године уписани су Срби дародавци из овог села међу којима се помиње и „раба божја Ерина”. Руски конзул у Призрену забележио је да је село у старо време било настањено Србима о чему сведоче сачувани српски називи. Он је „ту код села” затекао развалине мале цркве. Код Албанца пронађен је испресавијан антиминс, којег је носио о врату на прсима као амајлију. На амајлији-антиминсу је видео запис који је преписао и доцније објавио. У запису стоји да је антиминс „жртавник” писан 1564. године и да припада цркви Св. Стефана у суседном селу Добродољане. Антиминс се сада чува у Музеју Српске православне цркве у Београду.

У селу нема више Срба.[369]

Градислаља црква се помиње у Дечанској хрисовуљи из 1330. године, као међник између села Ратишевци и Сушице.[370]

Грејчевце ??

Грчина је албанско село у Хасу под Паштриком, удаљено 9 км од Ђаковице. Помиње се у Дечанској хрисовуљи 1330. године као Грчин. У турском попису из 1571. године уписана је као Грчина. На војној карти Ђаковица 1:25.000 убележена је југозападно од села Пештер (к. 778) са чије северне стране је Грчинска клисура, а југозападно од ње је усамљен Црквени камен (к. 985). Називи Пештер и Црквени Камен указују на раније постојање цркве и пећине-испоснице.

До месеца априла 1941. године у селу је било 16 српских кућа. Тада су опљачкане и попаљене од Албанаца, а Срби протерани.[371]

Гуђевица је била црква у околини несталог села Избишта код Велике Хоче у Метохији. Гуђевица се помиње 1327. године у повељи Стефана Дечанског издатој манастиру Хиландару, у међама села Избишта и Комановог Селишта код засеока Лесковац. Команово Селиште је нестало, вероватно је на његовом месту основано друго насеље. Село Избиште су Турци раселили у ХVII веку, а налазило се између манастира Св. врачи у Зочишту и Велике Хоче у пољу које се и сада зове Избиште. Све што се сада зна о цркви Гуђевици и селима Избиште и Команово Селиште је њихов помен у историјским изворима.[372]

Гунцате је село у побрђу удаљено 10-11 км северно од Суве Реке. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана 1348. године као влашки катун Гунцати са близу 70 домова међу којима је био и дом попа Првоја са синовима, што треба да значи да је тада постојала парохија и црква. У повељи су набројане и међе између Гунцата и суседног западног села Бање. У Поменику манастира Свете Тројице Русинице који се водио од 1465. године надаље помињу се Срби дародавци из Гунцата који су тада прешли на ислам. Тако Суља и Дема Гутић „писаше родитеље Тому и Стоју и сестру Гиздаву”, а „Фазлија Лукић писа оца Михајла, брата Станка, сестру Николету”… У турском попису из 1572. године уписано је село Горњи и Доњи Гунцат. Руски конзул у Призрену половином ХIХ века забележио је у Гунцату 75 албанских домова, старо црквиште и старо српско гробље.[373]

Гуска је албанско село, налази се 1-2 км југозападно од Ђаковице. Помиње се у турском попису из 1571. године у нахији Рудине са 21 кућом и албанским именима становника. Француски геолог и научник А. Буе у свом Путовању по Европској Турској забележио је 1854. године у селу Гуски 120 становника. У истом турском попису уписано је и село Патка, недалеко од села Гуске, а поред села Патке и земљиште напуштеног села Кокот. Занимљиво је да сва три села са албанским живљем носе словенске називе домаћег живинарства. Није познато да је у тим селима било цркве.[374]

Дамјане, Дамњане је село у Хасу под Паштриком, удаљено 11 км југоисточно од Ђаковице. Назив села је дошао по једном од двојице хришћанских светитеља лекара – св. Кузман и св. Дамјан. У турском попису нахије Домштица обављеном 1571. године уписано је као село Домјани, данашње Дамњане. И. С. Јастребов је забележио 70 албанских кућа у селу. Академик М. Филиповић затекао је половином ХХ века у селу остатке четири цркве: две у махали Трнава код два бреста. Махала носи назив по реци Трнави која је убележена у Дечанској повељи 1330. године. Трећа црква у остацима је била у садашњој Шех-махали, а четврта на месту где је саграђена садашња шиптарска кула. У Дамњану је било и 14 српских кућа које су априла месеца 1941. године опљачкане, спаљене и срушене, а Срби протерани. И председник општине Ђорђе Јовановић свирепо је убијен.[375]

Дањане је село на левој страни Белог Дрима, удаљено око 15 км југоисточно од Ораховца и 4-5 км западно од Суве Реке. Уписано је у турском попису из 1571. године у нахији Хоча са српским житељима. И у попису из 1591. године уписано је као Дањани. Међу укупним бројем од 27 уписаних кућа било је баштина и 15 кућа чији су власници били Срби. У селу је постојало црквиште у остацима.[376]

Дашиновац је село у средњовековној жупи Реке удаљено 8 км источно од села Дечана. У ризници манастира Дечана чува се Дечански поменик у коме су уписивани Срби и Српкиње дародавци манастиру. Тако су 1718. године уписани: Михаило, Живко, Станко и Вучина, а 1803. године Јела, Ката, Марија, Неда, Павица, Мома и Марта… И. С. Јастребов је 1878. године посетио село са називом Дашинац или Дошинац и у њему развалине српске цркве са српским гробљем. Године 1998. Албанци су на суров начин Србе из Дашиновца убијали и бацали у Глођански канал Радоњићког језера.[377]

Девич манастир у Дреници, в: поглавље Манастири

Деич је село у Метохији удаљено 1,5 км југозападно од градића Клина. Заједно са суседним данашњим Новим Селом (Заимово) помиње се у повељи цара Душана датој 1348. године манастиру Хиландару. У турском попису из 1485. године поменуто је под истим именом са 9 српских кућа. У Поменику (Катастиху) манастира Девича од 1776. до 1780. године помињу се више пута Срби приложници из села Деич и Заимово. У селу постоји месни албански назив Ворат е Шкијеве – Српско гробље.[378]

Деловице је село у потоку испод планине Русинице у Призренском Подгору, удаљено 9 км југоисточно од Суве Реке. У Поменику манастира Свете Тројице у Мушутишту 1465. године уписани су Срби дародавци из Деловца. У Народној библиотеци Србије чува се српска рукописна књига из ХVI века на којој је запис неког „Уроша од Делајце”. И. С. Јастребов записао је 1868. године да у селу има 15 српских домова и 11 муслиманских кућа. Јован Цвијић је 1910. године забележио да у селу има 85 српских и 14 кућа муслимана српског говорног језика.

У селу се налазе развалине српске цркве Св. Николе и старо српско гробље.[379]

Дечане је једно од највећих и најпознатијих села у Метохији. Налази се на путу Пећ–Ђаковица, 15 км јужно од Пећи.

У непосредној околини села налазе се многи споменици културе:

1. Манастир Високи Дечани, в: поглавље Манастири

2. Средњовековне дечанске испоснице, в: поглавље Испоснице

3. Црква Светог Георгија (Св. Ђорђа). У оснивачкој Дечанској хрисовуљи краљ Стефан Урош III Дечански приложио је 1330. године својој задужбини манастиру Дечанима у селу Дечанима „виноград са свим међама до цркве Светог Георгија”. О даљој судбини цркве нема података. У турском попису из 1570/71. године уз манастир Дечане је уписано још девет манастира: Белаје са 3 калуђера; Душитово са 2 калуђера; Св. Никола са 2 калуђера; други Св. Никола са 2 калуђера; Св. Ђорђе са 1 калуђером; Св. Пречиста са 3 калуђера; Св. Јован са 2 калуђера; Морава са 3 калуђера и Придворац.

Као што се види, Турци су у девет манастира (цркава) уписали 18 калуђера. Од свих уписаних данас постоје Белаје са црквом и испосницом, Св. Никола, метох дечански у Гориочу; други Св. Никола су вероватно остаци цркве на брегу јужно од манастира Дечана; Св. Ђорђе је вероватно већ поменути Св. Георгије. О осталима нема поузданих података.[380]

Диканце је горанско село удаљено 6 км јужно од Драгаша. У Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године помиње се као „село други брод попова Дикановића”. По тој свештеничкој породици село је названо Диканце. У Поповим рупама на путу за суседно село Брод налазе се остаци цркве и старог насеља. На вису (к. 1706) изнад села је друго црквиште. У селу је 1958. године на реци изграђена хидроцентрала и вештачко језеро.[381]

Дворане је село у источном делу Призренског Подгора, испод планине Русинице, удаљено 7 км југоисточно од Суве Реке. У Поменику манастира Русинице из 1465. године уписани су као приложници Срби из Дворана. Рукописни Пролог из 1560. године, који је писао монах Пахомије у манастиру Војсиловици даровао је манастиру Свете Тројице Русинице, одакле је пренет у цркву села Дворана. У турском попису из ХVI века помиње се црква Св. Спаса код села Дворана. Једно Четворојеванђеље из ХVI века припадало је цркви села Дворана. На икони која је била најпре у цркви Светог Спаса у Дворану, а потом пренесена у цркву Свете Богородице у Мушутишту био је запис приложница Илије, Бојке и Доброславе са уписаном годином 1603.

У селу Дворане, у породици Поповића је 19-20 генерација свештеника, које су „са колена на колено” предавале и сачувале ванредно вредне историјске писане српске споменике: Повељу српског краља Стефана Дечанског издату 1326. године Богородици Љевишкој у Призрену; Хрисовуљу цара Душана издату 1348. године својој задужбини манастиру Светих арханђела код Призрена и Душановог законика из 1349. године. Ови драгоцени споменици српске науке и културе чувају се данас у Српској академији наука и уметности и Народној библиотеци Србије у Београду.

Албанци су још јуна месеца 1984. године поломили 24 надгробна споменика на српском гробљу у селу Дворанима, а јуна месеца 1999. године, у присуству немачких војника из јединица НАТО, које су под покровитељством Уједињених народа дошле да обезбеде мир на Косову и у Метохији, разорили су до темеља српску цркву, попалили и опљачкали све српске куће и све Србе протерали са својих вековних огњишта.

Године 2008. Србе, који су у пратњи УНМИК-а и Данског савета за избеглице дошли да посете своје село и порушене гробове својих предака, Албанци су физички напали и протерали у присуству међународних снага и хуманитарних организација.[382]

Даћиловац је стари назив за садашње село Пиштане у долини Пећке бистрице, удаљено 10-11 км југоисточно од Пећи.[383]

ДОБЛИБАРЕ је садашњи званичан назив за село које се налази на десној страни Белог Дрима, удаљено 8 км североисточно од Ђаковице. Назив села познат је у неколико варијаната. Археолошким ископавањима половином ХХ века установљени су остаци ранословенског насеља. Аустријски лекар гарнизона у Пећи, Јозеф Милер је 1844. године посетио село Делибаре код Ђаковице. Руски конзул у Призрену затекао је 1868. године у селу Доблибар остатке српске цркве и невелико српско гробље. Професор Михаило Стевановић, испитујући говор Срба у Ђаковици, село назива Добре Баре. По казивању месног учитеља Пренк Карачија, на брду јужно од садашње школске зграде налазила се стара црква Св. Ђорђа у остацима. Од њеног камена у ХХ веку саграђено је дервишко тулбе нешто јужније од остатака цркве. Мештани Албанци на Ђурђевдан приређују сеоску славу и окупљају се код тулбета. У селу нема више Срба.[384]

Добра Вода је сада албанско село у Прекорупљу. Село се до друге деценије ХХ века називало Уњемир, односно Ујмир на албанском језику, што значи вода добра.[385]

Добри До је село у Прекорупљу, удаљено 10 км источно од Клине. У Дечанској хрисовуљи уписано је 1330. године као заселак великог села Чабића. У турском попису Области Бранковића 1455. године, уписано је као Добродољ са 29 становника и попом Јованом на челу списка. У попису стоји да се село налази између села Сићевца (сада Сићева) и Штитарице (сада заселак Чабића). У ХV веку у селу је постојала црква. У ХIХ веку у селу је уписана црква Св. Димитрија која је срушена и нестала.

Од краја ХХ века у селу нема више Срба.[386]

Добрашевац је дреничко село на прузи Косово Поље–Пећ, удаљено 6 км североисточно од Глоговца. Из повеље краља Милутина знамо да су 1314. године међу дарованим селима његовој задужбини манастиру Бањској поменута села Добриевштица, Чикатово, Врбовац и Стреоце у Чичавици са црквом Св. Дмитра и безименим црквиштем. Деспотица Мара са синовима Гргуром, Ђурђем и Лазаром даровала је 3. октобра 1413. године манастиру Св. Пантелејмона у Светој гори „село Добрашевце на Дреници с међами и правинами”. У турском попису Области Бранковића 1455. године уписани су Горњи Добрашевци са 29 домаћинстава и попом Прибилом и Доњи Добрашевци са 36 домова и попом Радиславом. Данас у селу постоје називи места на албанском језику: Ливада те киша и Љугу и кишес. У селу је било 12 српских домова, сви су се иселили.[387]

Добри До се налази у Хвосну, у долини Истинићког потока, десне притоке Дечанске бистрице, удаљено 11 км југоисточно од Пећи. У дечанским хрисовуљама помиње се 1330. године као заселак Добар Дол са црквом Св. Недеље у селу. У турском попису из 1485. године се помиње као Добродол са 29 кућа чији домаћини сви носе српска своја и очева имена. У истом попису уз Добродол уписано је и село Долина Бјелица. Сада се једна махала Доброг Дола зове Белица.

У селу су постојали остаци двеју цркава: Св. Димитрија и Св. Петке. За цркву Св. Димитрија предање каже да је „била старија од Пећке патријаршије”. На брегу северно од цркава је било старо српско гробље. Сада у селу нема више Срба.[388]

Добродол је нестало село у Метохији. Једини сачувани помен о њему је запис из 1640. године о цркви Св. Јована у њему. Могуће је да су се и село и црква налазили на планини Добри доли, североисточно од Ораховца. Планину Добри доли је даровао Хиландару краљ Стефан Првовенчани (1217–1227).[389]

Добродољане је село на јужним падинама Милановић планине, удаљено 7 км североисточно од Суве Реке, односно 20 км северно од Призрена. Године 1327. краљ Стефан Дечански даровао је манастиру Хиландару и другу половину села Добродољана пошто је прву половину био даровао још краљ Урош I (1243–1276). Деспот Стефан Лазаревић је 1454. године одредио Стјепоша и Иванка из Добродољана за поротнике-судије који су одређивали међе између села Хоче и Јанчишта, метоха манастира Хиландара. У турском попису из 1591. године село је уписано као Добродољан у нахији Хоча. Уписан је 51 порески обвезник међу којима и два попа: Никола и Аврам. Сва имена уписаних, како лична тако и очева, су српска, осим тројице муслимана, који држе баштине умрлих домаћина Срба: Хајдара, Ахмеда и Ђона сина Милошевог. (Сл. антиминса…)

Из 1564. године сачуван је платнени антиминс (жртвеник) са натписом да је припадао цркви Св. Степана у селу Добродољане. Антиминс се сада чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. Цркву је до темеља срушио скадарски Махмуд-паша у првој половини ХIХ века и сељаке силом натерао да пређу у ислам.[390]

Добруша је село разуђеног типа у питомој равници Пећког Подгора, удаљено 12-13 км североисточно од Пећи. Село је плански геодетски испарцелисано и насељено за време Краљевине Југославије. За непуне две деценије, уместо пустара и мочвара настало је напредно село са воћњацима, житородним њивама и виноградима, лепом школом и боровим парком, скромним белим и уредним кућама и двориштима. Од априла до октобра 1941. године село се организовано бранило од сваконоћних насртаја паликућа и убица Албанаца, не само из суседних села наго и од оних организованих из Дренице и околине Ђаковице, који су са пушкама и са флашама бензина јуришали, спалили цело село, убили неколико старица, а остало становништво спасао је од масакра вод италијанских војника који их је и евакуисао до Пећи.

У Горњој Добруши на брегу Вучару су били остаци старе средњовековне цркве и старог гробља. Сељаци су припремили грађевински материјал и спремали се да обнове стару цркву и порушене надгробне споменике. Јуна месеца 1999. године нова хорда албанских убица и паликућа, синова и унука оних из 1941. године, поново су спалили и раселили Србе и Црногорце из Добруше. Навешћемо случај садистичког понашања паликућа са Милићем Пејовићем из Горње Добруше. Њега су извукли из куће не дозволивши му ни да се обуче, посадили на изнету столицу из куће и наредили му да гледа како му кућа гори. Кад се кућа сравнила са земљом, наредили су му да „сад уђе у кућу”. Навешћемо и то да је Пејовић као медицински техничар безброј пута пружао лекарску помоћ истим тим паликућама.[391]

Добрушта је село на левој страни Белог Дрима удаљено 14 км југозападно од Призрена. Помиње се као Добрушта 1326. године у повељи краља Стефана Дечанског којом дарује села и даје повластице Епископији на Левиши у Призрену (Богородици Љевишкој). У повељи краља Душана, издатој 1332–1334. године, стоји да је тада још краљ затекао запуштену и разорену цркву у Добрушти и на њеном месту подигао храм Св. Николе. Године 1348. и 1355. нову цркву са властелинством од седам околних села цар Душан је даровао манастиру Хиландару. Упадом Турака 1455. године црква и манастир су опустели и од тада почиње њихово пропадање. На брду Шен Кољ (Свети Никола) има остатака од тесаника и тврдог камена па се сматра да је ту био манастир и црква Св. Николе.[392]

Дојнице је старо српско село изнад клисуре Призренске бистрице, удаљено 5-6 км источно од Призрена. На старом црквишту Св. Огњене Марије била је 1940. године саграђена нова и скромна сеоска црква посвећена светитељкама св. Марији Огњеној и св. великомученици Марини. Албанци су лета 1999. године срушили цркву, село опљачкали и попалили, а Србе протерали са својих вековних огњишта.[393]

Дољ је албанско село у Хасу под Паштриком, удаљено 6 км јужно од Ђаковице. И. С. Јастребов сматра да је то село Дољанци, које је као гранично село ушло у састав Дечанског властелинства повељом Стефана Дечанског из 1330. године. У турском попису из 1485. године уписано је као село Дољенци са 49 домаћинстава, међу којима су уписане удовице: Ружа, Вишна и Милица; син попа Радоња и попова браћа: Вук и Тодор. Аустријски писац и лекар, Јозеф Милер затекао је 1838. године у селу српски и албански живаљ. У селу је 1941. године било 17 српских кућа које су спаљене, а Срби протерани априла месеца те године.[394]

Долац је село у Прекорупљу, удаљено 2 км јужно од општинског средишта Клине. Српски краљ Милутин га је својим повељама од 1282. и 1298. године приложио манастиру Хиландару. Цар Душан је 1348. године то потврдио. У турском попису Области Вука Бранковића 1455. године, Долац је био средиште турске нахије Долци са 15 села и тргом Долци. У селу Долце било је уписано 28 српских домаћина и удовица. Српски патријарх Пајсије, 1620. године обнавља манастир Долац. На брегу изнад села је била црква Св. Ваведења, у народу позната као Света Пречиста. У цркви су била сачувана два слоја фресака: старији из ХIV века и млађи из 1620. године. Рукописно Четворојеванђеље из ХIV-ХV века и Октоих из ХV века су, поткрај ХIХ века, из ове цркве на боље чување пренесени у Народну библиотеку Србије, где су 6. априла 1941. године изгорели приликом немачког бомбардовања. У цркви се чувало неколико старих икона из ХVI века и каснијег времена.

Црква је имала конаке, оградне зидове и улазну капију у остацима дебелих зидова. То потврђује да се овде налазио манастир.

Албанци су јуна месеца 1999. године у два налета минирали и потпуно срушили цркву. Но и то им није било довољно, па су остатке цркве булдожером уклонили, поравнали земљиште и засејали траву. Када је то урађено не зна се тачно, јер је приступ овој, као и свима порушеним црквама, онемогућен Србима. КФОР и УНМИК имају тачне податке о свим срушеним црквама и манастирима на Косову и Метохији, али их чувају као интерну тајну и не саопштавају их ни Српској православној цркви, ни јавности.[395]

Доманек је село у Прекорупљу, на десној страни горњег тока средњовековне Љубижње, садашње Мируше, удаљено 5 км северозападно од Малишева. У даровној повељи краља Милутина из 1314. године манастиру Бањској помиње се међник села Прчева „уз реку Љубижњу ка Доманегу”. Краљ Стефан Дечански утврђује спорне међе манастиру Хиландару „на Илијину цркву на Доманег”. У Поменику манастира Свете Тројице Русинице су 1465. године уписани Срби дародавци из Доманега. У Девичком поменику у више махова од 1761. до 1782. године су уписани Срби дародавци, међу којима је и нека Јана приложила „литру воска”. У ХIV веку у селу или у непосредној околини је постојала црква Св. Илије. Половином ХIХ века у селу су забележени остаци цркве која је, по предању, била манастир.[396]

Доња Фуштица је дреничко село удаљено 10-11 км јужно од Глоговца. На подручју села код места које зову садашњи становници „Киша”, постоје остаци цркве у чијим се зидовима распознају две фазе градње: старија из ХIV века и млађа из времена обнове Пећке патријаршије у ХVI веку. Остаци цркве су законом заштићени као споменик културе.[397]

Доња Клина је садашње општинско средиште и градић на левој страни Белог Дрима и жупе Прекорупља и на раскршћу путева за Пећ, Ђураковац и Призрен, удаљено 20 км источно од Пећи. Помиње се као село са млином и тргом Книнцем и 11 суседних села које краљ Стефан Првовенчани 1200–1202. године прилаже манастиру Хиландару. У турском попису Области Вука Бранковића 1455. године, помиње се као велико село Доња Клина са 66 српских домаћина и попом Божидаром. То указује да је и тада у селу постојала црква.

У селу је постојала стара средњовековна црква Св. Ваведења, на чијим остацима је у ХХ веку била сагађена црква Св. апостола Марка. Албанци су јуна месеца 1999. године, у вандалском походу против Срба, срушили и ову цркву, заједно са још 159 српских цркава и манастира, све српске куће опљачкали и попалили, а Србе, Црногорце и Роме протерали из села, настављајући своју геноцидну политику према свим народима који не припадају њиховом племену и говору.[398]

Доња Лука је метохијско село са јужне стране пута Пећ–Дечане, удаљено 2 км од манастира Дечани. Помиње се 1330. године као село Лучани. У турском попису из 1485. године, помиње се као Долина Лука са 19 кућа. У истом попису уписана је Горња Лука са 65 кућа и попом Димитријем. То указује да су оба села имала једну цркву и свештеника. У селу нема Срба.[399]

Доња Србица је село у Призренском Подгору, удаљено од Призрена 7-8 км. Помиње се у Светоарханђеловској повељи цара Душана 1348. године као Србице. Сада постоје Горња и Доња Србица. До друге половине ХIХ века село је било насељено само Србима, а 1887. године турски земљопоседник је протерао Србе чивчије и населио Албанце Фанде, остале су само четири српске породице. У селу је била и црква чије зидине и стари гробови су 1940. године, када је у селу било 16 српских породица, биле откривене. Године 1997. осамнаест српских домаћинстава из села подухватило се посла обнове цркве на старим темељима. Уз помоћ са стране, успели су да заврше грађевинске радове, али не и осликавање цркве. Јуна 1999. године, Албанци су порушили цркву, српске куће опљачкали, попалили и разорили, а Србе протерали са својих прастарих огњишта.[400]

Доње Љубиње је муслиманско село српског говорног језика у Средачкој жупи, удаљено 14 км југоисточно од Призрена. Усред села налазили су се остаци старе српске цркве. Сада је на том месту саграђена нова спратна зграда школе. Југоисточно од села, на удаљености од 1,5 км, постоји пећина-испосница коју тројако називају: Пећ, Пећина и Марина дупка. Испод пећине је јак извор који зову Марина вода и поток који зову Дупничка река. Називи Марина дупка и Марина вода сведоче да је и овде као и у Гори био развијен култ Богородице као „источника живота”. Види и Горње Љубиње.[401]

Доње Ново Село се налази источно од Призрена, удаљено 5-6 км и изнад манастира Светих арханђела до села Врбичана. Помиње се као Новосељани у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године. На рукописној књизи Апостол, преписаној 1428. године, стоји запис: „Приде игуман Дионисије лета 1519. в село Новосељане и продаде јеромонаху Стефану књигу Апостол”. Рукопис се сада налази у Архиву ЈАЗУ у Загребу. У турском попису из 1571. године помиње се као Ново Сел.[402]

Доње Обриње, в.: Горње Обриње.

Доње Преказе, в.: Горње Преказе.

Доњи Поточани, в.: Горњи Поточани.

Доњи Црнобрег је метохијско село у Затрнавској жупи, удаљено 1 км од села Дечана, садашњег општинског седишта. Село се помиње у Дечанској хрисовуљи 1330. године, као Чрвени брег. У међама Чрвеног брега помиње се и Николина црква. Њој је 1619. године даровано једно Јеванђеље, а 1736. године још један Триод и Октоих. Аустријски лекар, Јозеф Милер затекао је 1844. године „светог Николу на равници Црвене планине са опалим манастиром у коме живе три калуђера”. У Дечанској хрисовуљи у Црвеном брегу уписанo је 18 кућа и 69 мушких особа. Сада су тамо два села: Горњи и Доњи Црвени брег. И друга црква Св. Георгија налазила се код Црвеног брега и Црвенобрешког потока. До те цркве био је и виноград назван Дечанин. Све уписано у Првој дечанској хрисовуљи.[403]

Доњи Обилић је дреничко село удаљено 9 км од Србице и 5 км јужно од Горњег Обилића. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године, убележено је као село Горњи Копилић са 45 домаћинстава, међу којима је био и поп Млад са сином Степаном. Село је већ тада имало цркву. У селу и сада постоје албански називи делова села: Црква, Гробље код цркве.[404]

Доњи Петрич, в.: Горњи Петрич.

Доњи Ратиш, в.: Горњи Ратиш.

Доњи Стреоц, в.: Горњи Стреоц.

Дошевац је дреничко село удаљено 6 км југоисточно од Србице. У попису Области Вука Бранковића Турци су у њему уписали 1455. године 25 домаћинстава са попом Јованом, удовцем и његовим сином. Судећи по уписаном свештенику, у селу је постојала црква. Сећање на цркву чувају сеоски албански топоними: Црквена шума и Црква код забрана. Старо српско гробље је преорано и претворено у обрадиво земљиште.[405]

Драгобиље је старо село на обронцима Милановић планине, удаљено 9-10км североисточно од Ораховца. Село је на извору једног потока који се улива у реку Мирушу. Логотет Лука приложио га је 1394–1395. године манастиру Св. Пантелејмона у Светој Гори, а кнегиња Милица са синовима потврдила је његов дар: „Цркву Матер Божју у Драгобили с сели и с метохи и с међами и правинами”. И. С. Јастребов затекао је мању цркву у рушевинама. Крајем ХVIII века 12 породица рода Лукавчић иселило се из Драгобиле у Сиринић, село Вичу. Део њиховог рода који је остао у Драгобили прешао је у ислам.[406]

Дошлица је долина истоимене речице која тече јужно од села Ромаје у Хасу под Паштриком, удаљена око 15-16 км југоисточно од Ђаковице. У долини су видни остаци темеља средњовековне цркве коју Албанци зову „Шен Прене” – Црква Свете Петке. Дубове на том месту сматрају светим и нису их секли.[407]

Драговац, в.: Враговац.

Драгољевац, Горњи и Доњи, био је до јуна 1999. године највеће српско село у долини Пећког Подгора, удаљенo 3-4 км југоисточно од Истока. У Светоарханђеловској повељи цара Душана из 1348. године се помиње поп Војсил и у сеоским међама Крстово црквиште и друга црква на Дубљу. Патријарх Пајсије је 1646. године био у Драгољевцу и о томе бележио. У Пећком поменику, који се чува у САНУ је запис из 1646. године о Драгољевцима. Игуман Дечана Антим Седларевић, који се старао о препокривању манастира, био је родом из Драгољевца. Његов гроб са датумом смрти из 1863. налази се у порти манастира. Бројни приложници из Драгољевца уписани су у пећком, девичком и дечанском поменику током ХVI и ХVIII века.

Једно од највећих српских села у Метохији са 90 српских кућа Албанци су 1999. године претворили у згариште и сметлиште, где камионима и тракторима довозе смеће и олупине аутомобила. Сеоски бунар су затрпали, водовод уништили, воћњаке посекли, њиве присвојили. Сви надгробни споменици, међу којима је било и оних који су вековима трајали, поломљени су и уништени. Све српске куће су спаљене и порушене, а Срби староседеоци са својих вековних огњишта протерани.[408]

Драјчићи је српско и муслиманско село српског говорног језика, удаљено 15 км југоисточно од Призрена. Селo се помиње у турском попису из 1571. године као Трајчик. Црква Св. Николе у селу саграђена је крајем ХVI века трудом месних сељана ктитора који су поименично уписани у натписима на фрескама и иконама. Цркву су градили и сељани из породице Ружић, који су током градње прешли у ислам, али су истицали да је црква „до пола и њихово дело”, забележио је предање српски научник Јован Цвијић. Фреске у цркви су из прве половине ХVII века. Црква има и вредну збирку икона из ХVI и ХVII века.

Олтарске двери и две иконе донесене су у ову цркву из суседног Горњег Љубиња, кад је то село прешло у ислам, а њихове две цркве затворене и срушене.

Из села Драјчића је и чувени јунак Првог српског устанка 1804. године Чолак Анта Симијановић, односно у књигама уписан као Симеуновић. Једна београдска улица носи његово име у знак захвалности за допринос ослобођењу Београда од турске власти.[409]

Дрвена црква помиње се као међаш села Корише у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године. Јасно је да дрво као грађевински материјал није дуговечно, па ни црква није сачувана.[410]

Дреновац се налази 18 км југоисточно од Пећи, на брегу и у долини поред Пећке бистрице. Село пресеца аутопут Пећ–Приштина. До краја ХХ века село је имало 60 српских и око 20 албанских кућа. На потесу Рујиште изнад села, на месту Црквине, била је црква Свете Пречисте Богородице чији су се остаци јасно оцртавали. Усред села је огроман столетни храст под којим се на Спасовдан „поставља софра”, заједничка трпеза за све сељане.

Албанци су га јуна месеца 1999. године опљачкали, попалили и разорили и све Србе протерали.[411]

Дрење је планинско село у Руговској клисури, удаљено 10 км западно од Пећи. По предању албанског становништва, у селу је постојала хришћанска католичка црква и гробље. У селу су сачувани старији називи српског језика: Грло увала кроз коју тече река Грља; Станкова чесма, Србинова чесма, Ограје, Орнице, Рудина, Риека, Жарина, Жити, потес где се сејало жито. Занимљив је албански назив Гур Шкаут – Србинова чесма. Шкау је код Албанаца погрдан израз за Србе. Они себе сматрају вишим, изабраним народом. Није Словен, Славен. Није ни склавус – роб. То је презрено биће: Шкау![412]

Дреновац је село у Подримљу, удаљено 6 км северозападно од Ораховца. Цар Душан га је 1348. године приложио својој задужбини манастиру Св. арханђела код Призрена. У турском попису из 1520–1560. године уписана је црква Св. Преображења са порезом од 30 акчи. У турском попису из 1591. године уписана је црква Ирена у селу Дреновцу.[413]

Госпождина црква поменута је као међа између Вишеграда и планине Цвилена, југоисточно од Призрена у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана 1348. године: „а међа Вишеграду… делом (страном) до Цвилина и отуда путем у Госпождину цркву”. Данас се нe зна где је тада била та црква.[414]

Дрвенград је нестали град на стеновитом брду у клисури Призренске бистрице удаљен око 5 км југоисточно од Призрена. Дрвенград се помиње у повељи српског краља Драгутина издатој између 1276. и 1281. године манастиру Хиландару. Није очуван с обзиром на материјал од кога је био саграђен. У подножју Дрвенграда и на десној страни Бистрице до Врбичанског потока налазила се црква Светог Духа. По тој цркви се тесна долина Призренске бистрице од села Речана до Четрдесет извора, које су Турци прозвали „Крк бунар” изнад остатака манастира Светих арханђела, зове Дувска клисура.[415]

Дреновчић је село у Прекорупљу удаљено 6 км североисточно од Клине. У Поменику манастира Девича уписани су у више махова Срби дародавци из Дреновчића, које је у неколико случајева уписано као „Дреновчиће сиреч Штупељ”. На брегу изнад села била је стара црква, па се и брег зове Црквиште. Ту је и српско гробље на коме је било неколико старих надгробних камених крстача обраслих у лишајеве и маховину. У селу има и друго гробље које зову Чумско јер су у њему сахрањене жртве некадашње епидемије чуме (колере).

Албанци су јуна месеца 1999. године све српске куће спалили и разорили, жито и стоку, пољопривредне алатке и машине опљачкали, воћке посекли, њиве, ливаде и шуме присвојили, а Србе протерали.[416]

Дрсник је старо и велико село у Прекорупљу, удаљено 3 км источно од Клине. Помиње се у списима византијског цара Константина Порфирогенита 948. и 952. године. Дестиник je први источни град српског кнеза Часлава Клонимировића (927 – око 950) у „Покрштеној Србији”. Држава Часлава Клонимировића простирала се од Дрсника на левој обали Белог Дрима преко Раса до Захумља, долином Босне до Салинеса (данашње Тузле) до реке Саве. Кнез Часлав је погинуо у борби са Мађарима. Српски краљ Стефан Првовенчани потврдио је 1199. до 2006. године дарове свога оца Стефана Немање манастиру Хиландару, међу којима је и Дрстник. То су потврдили краљ Милутин (1282–1321) и цар Душан 1348. године.

У турском попису Области Бранковића 1455. године у Дрснику су уписане 104 српске куће са попом Брајаном на челу списка. То значи да је и тада у селу постојала црква. Сада се у селу налази црква Свете Петке, саграђена у ХVI веку на темељима старе цркве. Тада је и осликана фресакама, које спадају у солидне радове сликара обновљене Пећке патријаршије. Црква је имала и вредну збирку икона из тог времена. Иконе су 1999. године, када су цркву спалили и добрим делом срушили Албанци, страдале, уништене или оштећене од ватре и чађи. У гробљу око цркве било је неколико десетина камених надгробних споменика старих, неретко, и по стотитну година и више деценија предака садашњих житеља Дрсника. Сељаци су најстарије примерке тих споменика издвојили и изложили дуж сокла око цркве и направили праву етнографску збирку. Шта је од њих отало после вандалског албанског похода није познато.

Албанци су јуна месеца 1999. године све куће овог великог и старог српског села, у којем је тада живело 700 Срба, опљачкали и срушили до темеља, а Србе протерали са вековних огњишта.[417]

Дубљане је нестало село северно од Ораховца. Данас су тамо виногради и потес Дубљанско брдо. Као село Дубљани помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи као сусед села Сењана. У турском попису из 1571. године помиње се као Дубљан у нахији Хоча. И у следећем турском попису из 1591. године уписано је као Дубљане. У повељи браће Бранковића: Гргура, Ђурђа и Лазара са мајком Маром датој манастиру Хиландару 1406. године, међу описаним међама Ораховца набројан је и друм који иде од Дубљана. У Дечанском поменику (бр. 109) који се чува у манастирској ризници, уписани су у временском раздобљу од 1719. до 1751. године приложници Срби из села Дубљани: Филип, Бежана, Петар, Јова и Фругина. То потврђује да је село било до друге половине ХVII века насељено. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов, је 1868. године у Дубљану затекао рушевине српске цркве и остатке гробља. И сада се долина и брежуљак северно од села Врњаче зову Дубљански.[418]

Дубовик је село у питомој долини Дечанске бистрице, 5 км северно од села Дечана. У Дечанској хрисовуљи помиње се 1330. године Студенац дубовићски, који је и данас јак извор у ливади изнад села. У Пећком поменику који се водио ХV–ХVI века, помиње се „протопоп Иоанн” у Горњем Дубовику. У селу код столетних дубова постојали су до краја ХХ века остаци овеће српске цркве и старог српског гробља. Априла месеца 1941. године, Албанци су спалили ове српске куће и протерали Србе. То исто су учинили и јуна 1999. године оним несрећним Србима, који су се били повратили на своја имања.[419]

Дубово је село у Метохијском Подгору на десној обали Белог Дрима, удаљено 9 км од Пећи. Помиње се као Дубово у Подгору у повељи кнеза Лазара датој манастиру Св. Пантелејмона у Светој Гори 1381. године и потврђеној 1395. године од кнегиње Милице. У турском попису из 1485. године уписано је као Дубова са 12 кућа и једном удовицом. У Малом Дубову на супротној, левој обали Белог Дрима постоји старо црквиште негдашње цркве Св. Николе. У Малом Дубову које су насељавали Срби, Албанци су М. Васовићу одрезали уво и потом га изрешетали из аутоматских пушака заједно са трактором који је возио кући. После ове трагедије, јуна месеца 1999. године, Срби су се сви иселили. Куће су им спаљене и разорене.[420]

Дуге Њиве је албанско село у Ругови на надморској висини од 1500 м, удаљено 22 км западно од Пећи. Поред српског имена села постоји и више назива локалитета у селу који су се задржали код садашњег албанског становништва наслеђени од ранијег српског становиштва. То су: Бреза, Крстац, Селиша (Селишта), Топола, Врела, Орница, Маја Станкут (Станков Врх) и други. У селу постоје и потеси на којима су била стара гробља.[421]

Дуге Њиве је било до 1999. године српско село. Налазило се по ободу брегова на десној страни Пећке бистрице у ранијој општини Главичка, сада припада општини Клина од које је удаљено 11-12 км југозападно. У Поменику манастира Девича уписивани су у годинама од 1765. до 1870. више пута Срби приложници манастиру. У селу је постојало старо српско гробље на коме је вековима расло неколико култних храстова поштованих и чуваних од народа.

До јуна месеца 1999. године у селу је било десетак српских кућа. Албанци су их тада протерали, а њихове куће опљачкали, спалили и разорили. Столетне храстове на српском гробљу посекли су до корена и однели.[422]

Дујак(е). Село је двојаког назива, налази се у равници, удаљено 9 км северозападно од Ђаковице. У турском попису из 1485. године у селу Дујк (Дујак) уписана су 33 домаћинства међу којима су били син и удовица неименованог попа. То указује да је у селу постојала парохија и црква. Половином ХIХ века у селу су постојале само две српске стариначке породице и развалине старе цркве са српским гробљем. У селу нема Срба.[423]

Дуље је село на западним падинама планине Црнољеве, удаљено 8-9 км од Суве Реке. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана помиње се два пута као Духље. И у турском попису нахије Хоча из 1571. године уписано је као Духље. Један део села зове се Драгачина. Село је разуђеног типа и дели се на неколико махала. Једна се раније звала Жабљак, а сада Рафш-махала (Раван махала). Један њен део који је на већој висини зове се и сада Горун, ваљда зато што надгорњује остале делове села. У махали Љубовци постоје микротопоними: Ара Миленкут (Миленкова њива), Ворат е кћија (гробље ?), Раса кишес (Црквена кКоса). У махали Граишта, Албанци знају генеалогију својих предака до српског „колена”: Абедин, Дил, Ферат, Станко, Јанићије. „Махала е Шкијеве” је српска махала која је подељена на Црквиште и Граиште. Поред Српске махале тече поток Лукаре на чијем извору је била црква Св. Спаса, а на српском гробљу је била црква Св. Петке. Године 1953. у Дуљи је живело 10 српских породица: Мирићи, Недељковићи, Марковићи, Нешићи, Стојановићи, Јовановићи и Милићи. Сви су славили Св. Николу.

Планински превој Дуље на планини Црнољеви је највиша тачка на путу Призрен–Штимље на коме се у немирним временима често дешавају друмска разбојништва. На том превоју Албанци су 1998. године ископали километарски дуге ровове са утврђеним бункерима и озиданим бунаром, подземном просторијом која је служила за затвор и мучење отетих Срба по друмовима и насељима широм Косова и Метохије. У селу Дуље нема више ниједног Србина.[424]

Ђаковица је град у равници реке Рибника (Ереника) у југозападном делу Метохије, на средокраћи пута између Пећи и Призрена, удаљен 36 км од Пећи.

Кнегиња Милица, са синовима Стефаном и Вуком, својом повељом вратила је манастиру Дечанима 1397. године, између осталих, и село Рибницу које је, заједно са осталим селима, у бурним временима после Косовске битке, било отуђено од манастирског властелинства. Село Рибница налазило се на месту данашње Ђаковице. Руски дипломата и историчар А. М. Селишчев сматра да је назив Ђаковица постао од грчке речи „дијакос”, уобичајеног назива за бројне средњовековне писаре на дворовима српских владара и властеле.

У турском попису из 1485. године уписана је као „село Ђаковиц” са 67 домаћинстава и „попом сином Вукашиновим”. Сва уписана имена и патроними опорезованих житеља су српска или хришћанска, осим двојице чија су имена могуће албанска. И у турском попису из 1590. године уписано је „село Ђаковиц” са 45 хришћанских и 8 муслиманских породица. У Дечанском поменику који се водио од 1590. године уписано је село „Дијаковица, Гиаковица и Ђаковица”. У временском раздобљу од 1595. године до половине ХIХ века уписано је 27 мушких и 17 женских имена приложника из тог села. Међу њима су ретка и лепа народна српска имена: Плавша, Неранча, Љубна, Јаблан, Цветко, Деспина, Ружа и др.

По подацима М. Н. Сперанског и Манушева, руских научника ХIХ века, најлепши споменик српске писмености Београдски паримејник, писан на пергаменту у првој четвртини ХIII века, нађен је у Ђаковици одакле је преко Скопља пренесен у Народну библиотеку Србије, да би за време повлачења српске војске 1915. године нестао, па 1969. године пронађен у Немачкој и поново откупљен и враћен у Народно библиотеку Србије.

У пожару старе Народне библиотеке Србије, 6. априла 1941. године изгореле су и две старе рукописне књиге донесене из Ђаковичке цркве: Служабник из ХVI–ХVII века и Литургија монастира дечанског из 1770. године.

Турски путописац и географ Евлија Челебија помиње „касабу Јаковичсе”. Скопски надбискуп Петар Богдани 1661. године бележи је као „Диаковица”. Папски визитатор Стефан Гаспари 1671. године убраја Ђаковицу у ред главних вароши у Србији. На географској карти Млечанина Ђакома Кантелија уписана је 1689. године као „Диаково”. У берату султана Махмуда I из 1735. године, којим потврђује избор српског патријарха Арсенија IV Јовановића, у патријархову област, увршћена је и „Диакова с околином”.

Великом сеобом Срба у Угарску 1690. године била је обухваћена у Ђаковица. Један исељеник из Ђаковице помиње се 1702. године у Карловцима, други у Крчедину, а двојица у Будиму. У Протоколу Српске православне општине града Будима 1710. и 1720. године помињу се 12 Пећана, 6 Призренаца и неки Тоша Секулин Ђаковац са порезом на кућу, виноград и занатску делатност. Наш познати књижевник Јаша Продановић (1824–1888) за Србе Сентандрејце каже да су „прави синови дичне Метохије” и пише о тешком животу Срба калдрмџија из Ђаковице и Пећи.

За стару српску цркву у Ђаковици зна се да је постојала још у време турског пописа из 1485. године, чији се поп Вукашин тада помиње. После обнове Пећке патријаршије ђаковичка црква је постојала као метох манастира Дечана. Има сачуваних података да је манастир Дечани даровао својој цркви у Ђаковици богослужбене књиге и метални путир са звездицом и „ложицом”. Ђаковичка Црквено-школска општина обратила се кнезу Милошу за помоћ њиховој „убогој школи да плате двојицу учитеља који уче 30 ученика и 10 ученица”. Кнез Милош је послао „300 гроша за полугодишње плате од Ђурђевдана до Митровдана” и обавезао Правитељство Србије да за три године издаје по 50 гроша за ђаковачку школу сваког месеца. Уз то послао је за школу 40 буквара и 40 читанки. На молбу ђаковичких Срба кнез Александар Карађорђевић одобрио је 30. маја (6. јуна) 1857. године помоћ од 100 цесарских дуката „убогој ђаковичкој цркви за њену оправку”. Ђаковички свештеник, Љубомир Кујунџић штампао је ћирилицом у Београду 1902. године Српско-арнаутски речник са 4000 речи. 1. марта 1910. године Срби у Ђаковици су основали „Српско омладинско друштво Дечански” да би у најтежим условима робовања неговали свој језик, обичаје и међусобно се помагали у невољама. Сачувана је и њихова заједничка фотографија са преко 40 младих и средовечних стаситих и свечано одевених Срба са свештеником и „коџа-башом”, старешином српске заједнице. Четвртог новембра 1912. године српска и црногорска војска су ослободиле Ђаковицу после вишевековног робовања под турском влашћу.

У Ђаковици су постојале три српске цркве. Најстарија црква Св. Петке била је у остацима у улазном делу старе српске куће (Ђорђевића) у Српској улици. Стара и са тешкоћама одржавана црква Успења Пресвете Богородице налазила се у Српској улици. У њој се чувала вредна збирка икона, књига и црквених сасуда. У порти цркве је била и зграда прве српске школе. Велики саборни храм Св. Тројице са подземном криптом у којој су чувани остаци изгинулих ослободилаца Ђаковице у оба Светска рата био је саграђен, али не и осликан до априла 1941. године. Албанци су тада покушали да га сруше што нису дозволиле италијанске окупаторске власти. После ослобођења, за време владавине Јосипа Броза, црква је јануара 1949. године минирањем до темеља срушена и на њеном месту основан је градски парк са великим спомеником Словенца Лојзета Долинара, посвећен лажном „Братству и јединству”. Велики храм Св. Тројице поново је обновљен 1994–1997. године трудом Српске православне цркве и одобрењем нових општинских и републичких власти. На жалост српског народа и срамоту „мировних снага Уједињених нација”, Албанци су 1999. и 2004. године поново срушили цркву, уклонили остатке њених зграда и земљиште претворили у парк. И четврту српску цркву у Пискотама, предграђу Ђаковице, посвећену св. Лазару и на српском градском гробљу, Албанци су спалили пошто су претходно украли и скинули бакарни лим са њеног крова. У свом вандалском и геноцидном походу, 1999. и 2004. године, Албанци су у Ђаковици порушили све српске цркве, разорили и раселили целу Српску улицу, одузели свим Србима у граду станове и све скупа протерали из града.

У Ђаковици постоји и Хадум-џамија коју је 1592/93. године саградио Хадум-ага, евнух харема султана Мурата III. Албанац Хадум-ага је био родом из оближњег села Гуске. Џамија је тешко оштећена за време бомбардовања Србије и, посебно драстично, Метохије марта и априла 1999. године које су извршиле војне снаге НАТО. Џамија је била срушена до темеља. Обновљена је у првој деценији ХХI века из средстава УНЕСКО.[425]

Ђонај је албанско село у Хасу под Паштриком на десној страни Белог Дрима, удаљено 10 км северозападно од Призрена. У другој половини ХХ века у селу је откривена и археолошки испитана средњовековна некропола. У селу су се налазила два црквишта. Једно код старе воденице које сељани називају Киша е Шен Катаринес – Црква Свете Катарине. Друго је на месту Геџе за које тамошњи сељани католици тврде да је то била њихова црква. И. С. Јастребов мисли да је тамошња џамија можда била саграђена на темељима цркве Св. Јована, по којој је и село добило име. (Јован на албанском Ђон.)[426]

Ђураковац је село удаљено 20 км источно од Пећи. У њему је до краја ХХ века била стара црква Св. Николе у чијој олтарској апсиди је била у поду уграђена мермерна плоча са натписом из 1362. године. У турском попису из 1572. године убележен је манастир. Ђураковачка стара црква била је веома поштована како у народу тако и у свешенству. О томе су сведочили урезани записи на њеним фрескама. Тако су цркву посетили: 1734. године Андреја брат патријарха Арсенија IV Јовановића; 1741. митрополит скопски кир Атанасије, архимандрит херцеговачки Филотеј, архимандрит дабробосански Гаврил; 1763. владика Теодосије је у запису додао да је „посетио своје отечество” у Ђураковцу.

У цркви је било око стотину квадратних метара фресака. Изнад улазних врата из припрате у храм био је ктиторски натпис у осам редова из 1592. године у коме се помињу поп Цветко „и други христ’ани села сего” са потписом „зуграфа Милије” на крају. У цркви су се сачувале старе иконе, олтарске двери и књиге из ХVI и ХVII века које су, срећом, после конзервације, изведене 1965. године, биле враћене у ризницу Пећке патријаршије и тако сачуване.

Испред зиданог дела цркве је као њен саставни део саграђена дрвена припрата са дрворезбареним вратима на чијим оквирима су урезана имена ктитора и дуборезаца из Ђураковца и суседног села Томанаца. У порти цркве међу многим старим каменим и храстовим надгробним споменицима био је сачуван и камени стећак из ХIV–ХV века са уклесаним ликом јелена и орнаментима.

У Ђураковцу су постојале још две старе српске цркве.

Остаци цркве Св. врача Кузмана и Дамјана на Пејчиновића брегу, источно од цркве Св. Николе. На њеном месту су 1987. године тадашње власти дозволиле да се сагради нова католичка (албанска) црква. Остаци друге цркве су били на месту старог српског гробља, 200 метара западно од Старе липе. Цео тај простор био је претворен у сметлиште насеља.

За време тромесечног бомбардовања Србије, март–мај 1999. године, од стране деветнаест земаља НАТО, стара црква Св. Николе била је оштећена. Јуна месеца исте године Албанци су експлозивом разорили стару цркву до темеља. Тада су опљачкали, попалили и срушили све српске куће из Ђураковца и околних села и протерали све Србе.[427]

Ђурђевик, в.: Велики Ђурђевик.

Жаково је село у Метохијском Подгору удаљено 12 км североисточно од Истока. Помиње се у повељи краља Душана издатој манастиру Хиландару 1331. године и то „пут који греде от Жакова у Дрен”. У турском попису из 1485. године уписано је као Закова са 24 српска домаћинства међу којима је било и домаћинство попа сина Радоње, што значи да је и тада постојала црква. У селу постоје остаци двеју цркава: на месту званом Црквиште за коју сељани кажу да је „стара 600 година” и остаци цркве Св. Пречисте удаљене 1 км од села преко шуме „Вакаф” и призидане уз литицу Црне стене. Црква се у записима ХIХ века помиње као храм Ваведења. Сељаци су почели да је обнављају и довели до крова али су је Албанци 1999. године поново срушили.

На брду Главача изнад села је старо и савремено српско гробље. У гробљу има и десетак надгробних споменика од студеничког мермера са стилизованим ликовима покојника. У селу расту и два столетна култна стабла црног дуда. Једно је на улазу у гробље, бујно и са више кракова, често полеглих по земљи, са новим изданцима. Сељаци тврде да је дуд стар преко 500 година.

Село су Албанци 1999. спалили и срушили, а Србе староседеоце протерали са вековних огњишта.[428]

Ждрело је сада албанско село у Рекама, удаљено 9 км северно од Ђаковице. У Дечанској хрисовуљи помиње се 1330. године као међашно место са Сушицом, Градисаљском црквом, Чрмњем (сада Црмљан), Рашковцем (сада Ракоц) и другим суседним местима. И. С. Јастребов је 1868. године у селу затекао разорену српску цркву и мало српско гробље.[429]

Жач је старо село у побрежју између река Кујавче и Истока у Метохији, удаљено 6 км југоисточно од Ђураковца. У повељи српског краља Уроша I о оснивању манастира Св. Николе у Хвосну, која је настала између 1227. и 1276. године, помиње се међу дарованим селима и Жиочица. Сматра се да је то деминутивни облик од Жиоч у коме је у каснијим историјским изворима група ИО замењена са А, односно Жиоч са Жалч. У турском попису из 1485. године село је писано као Жалч и то два пута. Најпре као село са 30 српских домаћинстава и два попа: Јованом и Степаном. А други пут под обавезом да село даје „војнуке”: Божидара и Радича, синове Рајкове и Божића сина Радоњина. У селу је била велика црква посвећена Св. Јовану коју су Турци порушили да би камен са цркве употребили за градњу моста са „три ћемера” преко реке Истока, на путу за Будисавце. Цркву су сељани скромно обновили 1986. године на старим темељима. У гробљу око цркве има неколико десетина старих надгробних камених крстача. Међу надгробним споменицима занимљив је један мали округли камени споменик са урезаним крстом у кругу. Сељаци кажу да је и то стари споменик подигнут на гробу детета које је умрло „некрштено”.

Албанци су јуна месеца 1999. године све српске куће у селу опљачкали и порушили, а Србе староседеоце све протерали.[430]

Ждрело или Ждрелник су остаци средњовековног града на улазу у Руговску клисуру, удаљени 2 км западно од манастира Пећке патријаршије, на месту сада званом Дуариње (Дувариње). У овом несталом граду налазила се позната српска средњовековна скрипторија у којој је радило неколико српских средњовековних писара. У Ждрелнику је постојала стара црква Св. Ђорђа и нова црква посвећена истом светитељу коју је 1400. године саградио епископ и књижевник Марко Пећки (1359–1411). О значају овог културног и писарског средишта сведочи познати Шишатовачки апостол са драгоценим записом писара Дамјана: „Овај се Апостол написа у дане благородног краља Стефана Уроша Трећег… по налогу архиепископа свих српских земаља кир Никодима руком многогрешног и убогог црнорисца Дамјана…” Шишатовачки апостол је у време сеоба Срба 1690. или 1737. године донет у сремски манастир Шишатовац и по њему назван. Сада се чува у Патријаршијској библиотеци Српске православне цркве у Београду. Његово штампано издање објавиле су Аустријска и Српска академија наука у Бечу 1989. године.

Нова црква Св. Ђорђа у Ждрелнику, по запису старца Козме, имала је и два Празнична минеја. На једном је запис епископа Марка из 1389. и 1399. године. Дечански рукопис Требник (бр. 68) писао је у Ждрелнику монах Давид 1422. године. Познати писар Данилац Левооки, по свом запису, писао је у Ждрелнику код Пећи Празнични минеј за фебруар–август око 1411. године. На њему је запис да је „ово књига храма Св. Георгија у Ждрелнику код Пећи…” Он је вероватно писао и пећке рукописе бр. 42 (око 1422) и бр. 31 (око 1425). Данилац је писао и у Хиландару одакле је, на позив деспота Стефана, дошао у Србију, где је писао поменуте књиге које су сада у Српској академији наука у Народној библиотеци Србије.[431]

Живињане је мало село на десној страни Призренске бистрице у Средачкој жупи, удаљено 8 км североисточно од Призрена. Помиње се 1308. године у повељи краља Милутина, којом га дарује хиландарском пиргу Хрусији. Помиње се и у повељама цара Душана из 1348. и 1355. године. У турском попису из 1571. године уписано је као Живијани. На месту Зидине, северозападно од села, налазе се остаци старог села и темеља олтарске апсиде дела старе цркве са фрагментом фреске који је био пренет на чување у новој цркви Св. Недеље, саграђеној 1936. године.

Албанци су марта 2004. године минирањем потпуно уништили цркву Св. Недеље. Српске куће у селу су опљачкали, спалили и порушили, а све Србе протерали са својих вековних огњишта.[432]

Заблаће се помиње у Дечанској хрисовуљи 1330. године као гранично место села Горњег Стрелца. Данас је сачувано само у називу Заблаћка чука северозападно од села Стреоца. У подножју Заблаћке чуке постоји јак извор са обрађеном чесмом са чије југоисточне стране су остаци цркве посвећене непознатом светитељу. Иначе у Стреоцу су 1330. године постојале Стефана црква и црква Св. Врача и три попа: Мирко, Брал Станимирић и Ђурађ.[433]

Забрђе је село у Прекорупљу удаљено 10 км југоисточно од Клине. У турском попису Области Бранковића уписано је под истим именом са 22 српска домаћинства и попом Радиславом на челу списка. У селу је постојала стара српска црква. По предању суседног села Чабића била је посвећена Св. Спасу. У селу је на њеном месту саграђена џамија. У старом српском гробљу постоји стари табуисани храст. Сада у селу нема Срба.[434]

Заблаће II је старо метохијско село у равници поред реке Истока, удаљено 9 км јужно од општинског средишта Ђураковца.

У турском попису из 1485. године уписано је као село Заблате које припада Пећи. У њему су тада уписане 21 српска кућа са попом и његовим сином Радољом, 3 удовице и 3 неожењена пореска обвезника. Село је поред осталих пореза плаћало и порез на вино и пчеле, што указује на винородни крај. Турци су у ХVIII веку саградили преко реке Истока, на путу за Будисавце, велики камени мост на сводовима „са 13 ћемера” и премостили не само реку Исток, него и приобалне баруштине стваране у време јесењих и пролећних поводњи. Мост су градили каменом од порушених српских цркава из суседних села: Жач, Штупељ-Дреновчић, Трбуховац и других. На исти начин Турци су градили и мостове код Липљана на Ситници и Бариљева на Лабу. Заблаћански мост је законом заштићени споменик градитељства.

Руски конзул Јастребов забележио је да су шест Албанаца пресрели код моста сеоског домаћина из Жача, Милету Митковића, и обесили о дрво поред пута зато што није имао да дâ новац за откуп. Јастребов бележи и неретку појаву да Албанци убијају многе наочитије и лепо грађене Србе, поготову ако путују јашући коња. А учени дечански архимандрит Серафим Ристић бележи 1864. године у Плачу Старе Србије да су Арнаути „пред кадијом и у Ућумату” (судијом и у Суду) убили Јована Крстића из суседног села Жача.[435]

Захаћ је село у Пећком пољу, поред реке Бистрице, удаљено 5-6 км источно од Пећи. Српски краљ Милутин је 1318. године манастиру Хиландару даровао село Захаћ заједно са пчеларима. Цар Душан је тај дар потврдио 1348. године. У Дечанском поменику који се водио од 1595. до 1793. године, уписани су два пута као дародавци Срби из Захаћа. Такође и у Девичком поменику између 1770. и 1780. године помињу се више пута Срби дародавци из Захаћа. Архимандрит Дечана, Хаџи Серафим Ристић у свом познатом Плачу Старе Србије набраја убиства, пљачку, насиља и друга недела која су Албанци током 60-их година ХIХ века извршили над Србима села Захаћа. У селу је до ХХ века постојало имање и воденица манастира Пећке патријаршије које су им насилно одузети. Једно од најстаријих и највећих српских гробаља у Метохији налазило се у Захаћу све до краја ХХ века. У гробљу су постојали и остаци српске цркве и десетине камених надгробних споменика. Неке албанске породице чувају као реликвију посуђе са урезаним крстовима пронађено на овом гробљу. Србе из села Албанци су 1999. године протерали и њихове куће попалили и срушили.[436]

Заимово је удаљено 4 км јужно од Клине. Ново Село Заимово и Ново Село Деич су сада два суседна села. У повељи цара Душана издатој 1348. године манастиру Хиландару уписани су као једно Ново Село, заједно са околним селима Клином, Дрсником, Долцем, Гребником и другим, у којима су тада живели Срби. У турском попису из 1485. године уписано је као Ново Село. У Поменику манастира Девича од 1770. до 1780. године су више пута уписани Срби дародавци из села Деича и Зајмова. Поред пута Заимово–Деич на месту Црквиште налазе се остаци старе српске цркве. Сада у селу нема више Срба.[437]

Затрич је село у брдима између планина Козник и Милановић у подножју северне стране остатака старог града Затрича, удаљено 7 км северно од Ораховца. На пољанчету изнад сеоске чесме и џамије, на месту које Албанци зову „Венди Кишес” – Црквено место, налазе се темељи старе српске цркве. И. С. Јастребов је 1870. године у селу затекао 80 муслиманких кућа и забележио да се у селу још чује српски говор.[438]

Зјум је село у Хасу под Паштриком удаљено 12-13 км северозападно од Призрена. У турском попису из 1452/55. године у вилајету П’стр’ц (Паштрик) уписано је као Зубовци, а у попису из 1571. године као Зубовце. И. С. Јастребов је село уписао као Зумби. Француски научник А. Буе у свом Путопису по европској Турској 1854. године записао је село као Зуби и у њему Србе последње житеље села. У селу постоје два црквишта. Једно изнад махале Киша (Црква) и друго између столетних дубова које зову Киша е Шен Ђерђит (Црква Св. Ђорђа). У селу постоји и један стари гроб који мештани зову Вори и Прифтит (Попов гроб).[439]

Злокућане је албанско село на левој обали Белог Дрима, удаљено 6-7 км северно од Клине. У Поменику манастира Девича помињу се Срби дародавци у годинама 1761, 1778. и 1779. У рукописној књизи манастира Девича 1765. године уписана је манастирска воденица са пет витлова која је припадала манастирима Пећкој патријаршији и Девичу, коју је држао Србин Угљеша из Злокућана. Источно од села било је старо и напуштено српско гробље у коме су сахрањивани Срби из села: Злокућана, Реновца и Видења. Од гробља је остало неколико поваљених камених надгробних споменика и осушено стабло столетног дуба. У свом Плачу Старе Србије архимандрит Дечана, Серафим Ристић наводи ужасни злочин који је починио Арбанас Суљ-паша у Злокућанима над српском породицом изгазивши ногама дете отето из руку мајке, које је од позледа умрло.[440]

Зло Поток је горанско село, српског говорног језика, удаљено 10 км јужно од Драгаша. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи из 1348. године под садашњим именом. У средишту села била је црква коју је по народном предању подигао поп Петко Топал (Хроми). Народно предање упамтило је последњег попа пред исламизовање села. Да је црква била старија сведочи мермерна плоча са уклесаним натписом Христа Победника (ИС ХС – НИ КА) пронађена 1939. године у кориту сеоске речице коју је са срушене цркве, после непогоде, бујица однела у речно корито ниже села.

Јужно од села на потесу Бориче, поред извора и чесме са одличном планинском водом, била је и друга црква, по казивању сељака можда и манастир. Чесму и сада посећују старије жене, узимају „лековиту” воду и носе кући, пале свеће и остављају делове одеће и разнобојне конце на оближње грмове леске.

Југоисточно од села на брду Самовила, удаљеном око 1 км од села, расте стогодишње култно дрво јаребике, које сељаци такође зову „самовила”. Ту се и сада окупља сабор сељака на Ђурђевдан и муслимански празник Бајрам.[441]

Заплужје, Заплужане је село у Опољу, удаљено 12-13 км североисточно од Драгаша. Помиње се као Заплужане 1327. године у повељи Стефана Дечанског и у Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године. Иван С. Јастребов је 1861. године забележио предање да је у селу била велика црква. Петар Костић је такође затекао остатке цркве у селу.[442]

Злопек је село у равници Метохије, удаљено 5-6 км југоисточно од Пећи. У селу постоје остаци српске цркве на месту које се зове Црквиште и остаци старог српског гробља међу столетним дубовима са неколико очуваних камених надгробних споменика – крстача.[443]

Зојић је село у винородном призренском пољу удаљено 10 км северно од Призрена. У турском попису из 1571. године уписано је под истим називом. И. С. Јастребов затекао је 1871. године 12 српских и 5 муслиманских породица. У селу је видео и старо српско гробље.[444]

Зочиште је село у винородном крају, удаљено 5км југоисточно од Ораховца. Село је својом повељом српски краљ Стефан Дечански 1327. године даровао манастиру Хиландару у Светој гори. У селу се налазио манастир Светих врачева Кузмана и Дамјана из ХIV века и остаци цркве Св. Јована у манастирском винограду на путу за Ораховац. Манастир са црквом и конаком је миниран и порушен до темеља (види поглавље: Манастири) 1999. године, после доласка Мисије УН и КФОР-а у Метохију.

Зрзе је село у долини на левој страни реке Белог Дрима, удаљено 10 км југозападно од Ораховца. У Дечанској хрисовуљи из 1330. године помиње се као Зерзево које је држао дечански еклисијарх (монах) Василије Леондичевић. У повељи цара Душана Дечанима стоји обавеза „да протопоп Прохор своим селом Зерзевом бљуде гад црковниј”. Протопоп Прохор, наследник Василија Леондичевића био је дужан као и његов претходник да се стара о безбедности манастира Дечана и његових зграда. У селу Зерзеву, садашњем Зрзу, постојала је црква. На брду поред села је било и српско гробље. Албанци су Србе протерали из села 1999. године.[445]

Игларево је метохијско село у Прекорупљу, удаљено 7 км југоисточно од Клине. Село је 1314. године даровао својој задужбини манастиру Бањској српски краљ Милутин. У Дечанској хрисовуљи 1330. године помиње се пут „велика цеста” који иде „на Игларево студенац” и као међаш између села Дрсник, Прчево, Ђурђевик и Чабићи уписан је „дуб на брду” код Игларева. У Иглареву је до половине ХХ века био велики дуб спаљен и осушен од грома, али је његово суво стабло и даље недирнуто стајало полегло по земљи. По предању био је стар колико и Дечани. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године уписано је под истим називом са 20 обвезника и попом Радиславом. То значи да је тада у селу постојала парохија са црквом. И сада у засеоку Горачево постоји црквиште. У селу нема Срба.[446]

Избице је дреничко село удаљено 12 км западно од Србице. Налази се на падинама брега Стењевца и Поповог брда. У историјским изворима зна се за цркву Вазнесења Господњег која се налазила источно од Пећи. Сматра се извесним да је била у овом селу.

У селу је до априла месеца 1941. године живело пет српских породица када су им куће попаљене, а они протерани.[447]

Избиште је метохијско село нестало у току великих сеоба Срба из Метохије 1690. или 1737. године. Налазило се између садашњих села Зочишта и Велике Хоче код Ораховца. Сада је то место у винограду манастира Зочишта где се и сада налазе остаци цркве Св. Јована. Село Избиште даровао је манастиру Хиландару 1327. године краљ Стефан Дечански, а потом потврдио и његов син Стефан Душан. Село Избиште помиње се и у турском попису из 1571. године као Избишта са 13 кућа и баштина. По предању у Великој Хочи цело село се иселило у Банат и тамо основало истоимено село.[448]

Илијина црква на левој страни реке Белог Дрима помиње се у Дечанској хрисовуљи 1330. године као међаш између села Зерзева и суседног Брестовца. Других података о њој нема. У турском попису из 1485. године село Брестовац је уписано као опустело.[449]

Илијина црква је селу Радеша у шарпланинској жупи Гора, 4-5 км источно од Драгаша. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године на путу између села Радеше и села Локвице у Средачкој жупи. Црква је нестала после турске окупације и исламизације Горе у ХVII веку.[450]

Ивановац је била црква „на реци Бистрици” у граду Пећи и близу Пећке патријаршије. Сачуван је Триод са записом српског штампара Стефана „от града Скадра”. Триод је Стефан Мариновић 1565. године при старцу Роману приложио цркви Св. Николе „зовом Ивановац на реци Бистрици близ велике србске Патриархие иже в Пеке”. Стари Срби Пећани казују да је црква Ивановац била на левој страни Бистрице на простору где су остаци сахат куле и садашња џамија у махали Пухавац, односно у Патријаршијској улици.[451]

Истинић је сада албанско село удаљено 3-4 км северно од општинског средишта Дечана. У дечанским хрисовуљама I–III помиње се као село Истинићи. У Другој дечанској хрисовуљи, издатој 1330. године, у селу је уписано 98 мушких лица од којих 85 особа носе српска имена, 10 хрићшанска и 3 остала имена. А у Трећој хрисовуљи, издатој око 1355. године, било је 113 српских, 11 хришћанских и 3 остала имена. Прва хрисовуља није садржавала поименични списак. У турском попису из 1485. године село је уписано као Истенић са 51 пореским обвезником који сви носе, како лична, тако и очева српска и хришћанска имена. Уз село је уписан и „манастир Симона” као опустео и обделаван споља. У Дечанској ризници сачувано је 35 турских фермана и судских аката на труском и српском језику са решењима турских власти о заштити дечанске имовине у Истинићу. Аустријски лекар, Јозеф Милер, записао је 1844. године да у Истинићу живе само православни Грци – Срби. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов записао је 1879. године да је у Истинићу остало само пет српских кућа. У Истинићу је поред манастира Св. Симона, који је уписан у турском попису 1485. године и цркве Св. Илије коју је забележио Ј. Милер, постојала је и срушена црква која се помиње у наредби пећког Исмет-паше 1837. године. На Истинићком српском гробљу било је и десетине српских гробова из ХХ века, о чијој се судбини сада ништа не зна. У селу од краја ХХ века нема више Срба.[452]

Исток је градић испод јужних огранака планине Мокре горе у Метохијском Подгору, удаљен око 25 км североисточно од Пећи. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године као Исток и суседна села. У градићу и непосредној околини постоје:

1. Манастир Гориоч, метох манастира Дечана, 2 км северно од градића. (Види поглавље: Сачувани манастири).

2. Црква Св. апостола Петра и Павла, саграђена 1929. године у част ослободилаца Метохије од петвековног робовања под Турцима. Пред црквом је био подигнут мермерни споменик пирамидалног облика са уклесаним натписом у знак захвалности и вечног помена изгинулим ратницима и ослободиоцима. У цркви је био дуборезни иконостас са иконама и осталим богослужбеним предметима, дар тадашњег српског патријарха Варнаве.

За време Другог светског рата Албанци су цркву претворили у затвор за Србе из Истока и околних села, где су их држали до отпремања у логоре Албаније и Аустрије. Затвореници у цркви су били изложени батинању и без основних хигијенских услова. После ослобођења 1944–1945. године тадашње власти су великодушно прешле преко почињених недела у име лажног „братства и јединства”. Године 1999. Албанци су некажњени за претходне злочине, поновили свој пир над српским живљем, попалили и опљачкали имовину и куће; поубијали неколико десетина домаћина Срба, пошто су их позвали на тобожњи договор у једну од највећих домаћинских кућа, а њихове лешеве бацили у сеоски бунар који су потом забетонирали. Директора српске гимназије у граду су везали за два трактора и вукли улицама док није издахнуо. На крају су све српске породице протерали са вековних огњишта.

Остаци треће српске цркве Св. Ђорђа налазили су се до 1999. године у старом српском гробљу, које је непосредно уз зграду садашње Општине Исток. Цркву је посетио епископ жички, Сава Дечанац и о њој писао у „Братству” 1848. године. О истој цркви пише и српски историчар и путописац М. С. Милојевић 1872. године и саопштава да је на њеном зиду затекао записану фреско-техником читаву повељу. Српски археолози су 1990. године откопали остатке цркве и на северним деловима зида затекли остатке фресака и натписа у доњем појасу сликаног слоја са поменом Воина. Није утврђено да ли је реч о светом ратнику или непознатом племићу Војину чије име данас носи брег и долина Војиндо, недалеко од Истока.У цркви су пронађене и надгробне плоче са натписима из ХVI века. Тадашњи Дом културе општине Исток се постарао да се налазиште са црквом среди и савремено презентује као археолошки парк. Не дуго затим, Албанци су 1999. године цео археолошки парк и остатке цркве разорили.

У Бечком Државном архиву чува се текст жалбе Срба из Метохије на немачком језику. У тексту из 1878. године стоји да је 9. јуна убијен у Истоку Милутин Букумировић. Серафим Ристић, архимандрит Дечана у свом Плачу Старе Србије пише 1864. године да су Арбанаси зликовци отели Србима Кости Поповићу и Јовану Драговићу новац, жито па чак и одела које су имали на себи.

У новој згради Дома културе приликом његовог отварања српски историчари и културни радници су на савремени начин изложили мермерни орнаментисани поклопац саркофага из ХIV века, пронађен у остацима Студенице Хвостанске. Албанци га нису 1999. године избацили из Дома културе нити уништили, али га данас свим посетиоцима представљају као „илирски” културни споменик.[453]

Јабланица је муслиманско село српског говорног језика, налази се на источним падинама планине Цвилен, удаљено 5 км југоисточно од Призрена. Помиње се под истим именом у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана 1348. године. Ниже села, у долини Призренске бистрице налазе се остаци манастира Светих арханђела. Са јужне стране села на падинама планине Цвилен у хрисовуљи 1348. године уписана је и Госпождина црква. У турском попису из 1571. године уписано је село Јабланица код Призрена. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице који се водио од 1465. године уписани су Срби дародавци. Руски конзул, И. С. Јастребов затекао је у селу 85 муслиманских кућа.[454]

Јабланица је албанско село на реци Јабланици, удаљено 13 км северозападно од Ђаковице. Помиње се у Дечанској хрисовуљи, као село челника Радана и у селу Манојлов сенокос и месни називи Рујиште, Честоборје и река Јабланица. И. С. Јастребов на путовању из Ђаковице у Дечане затекао је 1868. године у Јабланици развалине цркве и невелико српско гробље. Сада се село и река зову Лабаница.[455]

Јабланица је село у подножју планине Жљеб, на изворишту Белог Дрима, удаљено 10-11 км североисточно од Пећи. В.: Велика Јабланица.

Јагода је равничарско метохијско село у долини Белог Дрима, удаљено 4-5 км северозападно од Клине. У повељи краља Стефана Дечанској датој манастиру Хиландару 1327. године помиње се судија поротник Драгоје Хранковић „из Јагодног поља” који је са осталим судијама одређивао међе хиландарског метоха. У турском попису из 1485. године уписано је као село Јагодина са 19 кућа и баштина. У Поменику манастира Девича од 1772. до 1780. године уписано је десетину приложника из Јагодње. У селу Јагоди, западно од Задружног дома, међу столетним дубовима, налазила се стара српска црква са гробљем унаоколо. У гробљу је било и неколико камених надгробних споменика са рељефно клесаним ликовима умрлих као јахача на коњу. У остацима цркве је била очувана стопа и плоча часне трпезе. Земљу око часне трпезе узимале су сељанке Шиптарке и носиле кући као „лековиту”. Још током 80-их година ХХ века Албанци су почели са уништавањем надгробних споменика, што је настављено до краја ХХ века.

Јуна месеца 1999. године Албанци су протерали све Србе из села пошто су им претходно попалили и разорили све куће.[456]

Јанчиште је муслиманско-албанско село удаљено 6 км јужно од Малишева. Помиње се под истим називом у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана 1348. године. У повељи деспота Ђурђа Бранковића од 12. јануара 1454. године, потврђују се раније међе између Хоче, Пагаруше и Јанчишта. У турском попису из 1571. године уписано је као село Јанчиште. У Поменику манастира Девича, уписано је више приложника 1769. и 1770. године. И. С. Јастребов затекао је 1879. године 20 муслиманских и једну српску породицу и остатке српског гробља са црквиштем.

Муслимани овог, као и других села у околини Ораховца, иако се последњих деценија сматрају Албанцима, говоре у кући српским језиком призренског наречја. Своју децу, ђаке основне школе, били су принуђени да дају у припремна одељења годину-две па онда да их упишу у одељења са наставом на албанском језику.[457]

Јасић је албанско село у Затрнавској жупи манастира Дечана, удаљено 12 км северозападно од Ђаковице. У Дечанској хрисовуљи из 1330. године уписано је као саставни део великог села Бабе, данашњег Бабајбокса код Ђаковице. У турском попису из 1485. године уписано је као Јасићи са 27 мушкараца пореских обвезника и три удовице (Милице, Ерменике и Радославе). Међу уписаним је и Димитрије, син попа. Сви уписани, као и њихови очеви, имали су српска или хришћанска имена. Судећи по помињању попа у списку насеља, може се сматрати да је и тада постојала црква у селу. Руски конзул у Призрену, Јастребов је у ХIХ веку у селу затекао 20 албанских кућа.[458]

Јеловац је село у Прекорупљу 7 км источно од Клине. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године село је спадало у ред већих насеља са 48 уписаних пореских обвезника, попом Вуком и његова три брата. То указује на тадашње постојање цркве у селу. На оба брега изнад села били су до краја ХХ века остаци цркве Свете Петке, у народу зване Петковица, и црквиште Ћелије. Назив другог црквишта указује и на некадашње постојање манастира. Ако имамо у виду да су у турском попису 1455. године уписана два сина калуђера (Богослав и Радица), може се прихватити мишљење да је у селу био и манастир.[459]

Јешково је сада албанско село у Журу, 7 км југозападно од Призрена. Помиње се у Светоарханђеловској повељи цара Душана из 1348. године као Јелховац, заселак села Љубочева са црквом Св. Николе. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице из 1465. године уписани су Срби приложници из Јешкова. И у турском попису из 1571. године село је уписано као Јешково.[460]

Јошаница је велико село у Прекорупљу, удаљено 7-8 км североисточно од Клине. Дели се на Горњу и Доњу Јошаницу. У Дечанској хрисовуљи 1330. године помиње се црква између села Ђурђевика и Јелшанице, данашње Јошанице. Отуда се у српском народу тога краја одржало предање да је њихова црква била старија од манастира Дечана. Црква је била обновљена у ХV веку.

Руски конзул у Призрену затекао је 1879. године у Горњој Јошаници велику цркву Христа Спаситеља са очуваном фреском са његовим ликом и сигнатурама на осталим сликаним ликовима светитеља. Цркву је затекао очуваних зидова до сводова, са стубовима и мермерном розетом, као и двема надгробним плочама са очуваним натписима монаха Василија и Илије, односно њиховим мирским именима: Владимира и Тудора Моншика. Цркву је до темеља порушио пећки мутасериф Хаџи Зека. Њен камен и очуване стубове пренео је у своје родно село Лешане код Пећи и узидао у своју џамију-задужбину. До краја ХХ века у селу су били сачувани остаци темеља те цркве и десетине надгробних споменика у гробљу око негдашње цркве. Горња Јошаница је у турском попису Области Вука Бранковића уписана као велико село са 54 пореских обвезника и попом Радиславом. То значи да је године 1455. имало своју парохију и цркву.[461]

Доња Јошаница је село у Прекорупљу удаљено 8 км североисточно од Клине. У Дечанској хрисовуљи уписана је, заједно са данашњом Горњом Јошаницом, као Јелшаница. У попису Области Вука Бранковића уписана је као Долња Јошаница са 68 кућа пореских обвезника. Међу уписаним кућама су и две куће попова Влка и Божидара. Сва уписана имена су српска или хришћанска. Кнез Лазар је 1379. или 1380. године даровао Хиландарској болници село Јелшанију (Јошаницу). В.: Јошаница.[462]

Јуник је сада албанско село удаљено 7 км јужно од села Дечана. У турском попису из 1485. године уписано је као Луник са 72 становника Срба и Албанаца. У доба турске владавине Јуник је био средиште казе (среза) Алтун-Или. У географској карти Ђакома Кантелија из 1689. године уписан је као „Iunizze”. Руски конзул у Призрену забележио је 1879. године да у Јунику има још 25 српских стариначких породица. Јастребов је забележио да се извор (чесма) изнад села зове Попова чесма. Године 1898. у Степан-махали још су били очувани зидови без крова и свода старе српске цркве са српским гробљем око ње. Између два светска рата у Јунику и околини било је око 200 српских и црногорских кућа које су све порушене и расељене. У току НАТО агресије на Југославију, априла–марта месеца 1999. године, Јуник је био у више наврата мета напада и покушаја албанске војске и терориста са Косова и Метохије да упадну у село. У току тих напада село је претрпело знатна оштећења. [463]

Кабаш је планинско село раштрканог типа, на десној страни Коришке реке, удаљено 10 км североисточно од Призрена. Један део села се и сада зове Лука-махала по некадашњој цркви Св. Луке. У средњем веку и све до 1894. године село се звало Свети Петар по св. Петру Коришком и његовој испосници која се у селу налази. Село се помиње под именом Свети Петар у повељама краља Милутина и цара Душана из 1348. и 1355. године, па и у турским документима све до 1894. године, када је прозвано Хамидије у част турског тадашњег султана Хамида. Насељеници Албанци пореклом из села Кабаша у Северној Албанији су га назвали по свом домицилном селу, па је то име задржало до сада.

У селу се налазе остаци испоснице Св. Петра Коришког из ХIII и ХIV века и остаци цркава Пресвете Богородице, Светог Луке и Светог Јована, као и остаци манастира Светог апостола Марка са истоименом испосницом.

Албанци су 1999. године минирањем потпуно срушили манастир Св. Марка и остатке испоснице Св. Петра Коришког и осталих цркава.[464]

Кабаш у Хасу под Паштриком је албанско село удаљено 16-17 км северозападно од Призрена. Село је добило име по албанским досељеницима у ХVIII веку из истоименог села код Скадра у Албанији. На брегу изнад села који Албанци зову Душку (Храстје) налазе се остаци тврђавице и цркве које Албанци зову Шен Ђерђ – Свети Ђорђе.

У селу је до априла 1941. године било 9 српских кућа које су спаљене и срушене, а Срби протерани.[465]

Каличане је село у Пећком Подгору удаљено 11-12 км западно од Истока. Приликом археолошких исповања обављаних 1933. и 1968–1970. године, на остацима манастира Студенице Хвостанске из ХIII и ХIV века, на брегу изнад села Студенице и Врела пронађено је десетак примерака, што очуваних што оштећених, мермерних надгробних плоча. Међу тим плочама била је и једна са уклесаним оквирима и два почетна слова која се налазила пред џамијом и служила као постоље за носила у муслиманском обреду сахрањивања. Професори Београдског универзитета, С. Смирнов и Ђ. Бошковић су 1931. године открили на фасадама џамије у Каличанима узидане плоче донесене са Студенице Хвостанске. У зидовима те сеоске џамије биле су уграђене и две плоче са, лепом техником уклесаним, ћирилским српским натписима.

У опширном турском попису из 1485. године помиње се Долње Каличане са четири српска домаћинства. Албанци су последњих година ХХ века џамију споља омалтерисали и окречили да би сакрили уграђене плоче са српским натписима уз објашњење „да џамија не пропада од кише и снега”. Тиме су прекришли и закон о заштити споменика културе пошто је џамија у Каличанима законом заштићена још од 1967. године, и то не само због узиданих плоча из ХIII и ХIV века, него и због спратног дрвеног трема над улазом и западним зидом, саграђеним у духу народног градитељства.[466]

Капра је новији назив за албанско село, удаљено 6-7 км североисточно од Драгаша. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године помиње се као Јеленце, и у њему Драица Грковић са браћом и децом. У селу се налазило старо црквиште које сељани зову Киша. И. С. Јастребов је записао да село има 35 кућа „близу којег се виде развалине старе цркве”.[467]

Карашинђере је албанско село у Хасу под Паштриком, удаљено 11-12 км северозападно од Призрена. Назив села у преводу на српски значи Црни Свети Ђорђе. У селу постоји локалитет Арат е Кишес – Црквене њиве. На месту старе цркве саграђена је спомен-капела албанског фрањевца Стефана Дјечовија који је поред латинског писао и на албанском језику. Његово најпознатије дело је Зборник Канун Леке Дукађинија на албанском језику.

У селу постоји и Забел и Гогај – шумски забран Гогâ, који се у Призрену и околини сматрају Цинцарима. Велики храстови на том месту су култна стабла особито поштована у народу. Сада је ту муслиманско гробље.[468]

Кашица је до краја ХХ века била српско-албанско село у Метохијском Подгору, на левој страни долине Белог Дрима, удаљено 12 км североисточно од Пећи. Историјске повеље о имањима Пећке патријаршије и Студенице Хвостанске у Метохији нису сачуване. Стога, о многим селима Метохије нема историјских података пре турских пописа из ХV века. Тако се и Кашица најраније помиње у турском попису из 1485. године. У том попису у Кашици је уписано 9 кућа чији домаћини носе српска лична имена: Раша, син Радича, Никола његов брат, Вуксан син Ненадов, Степан син Радојев, Иван Дошљак, Вук његов брат, Вукашин његов брат, Никола син Гојков и Марко Дошљак. На рукописном Четворојеванђељу из ХV века, које се чува у ризници Пећке патријаршије, налазе се уписани помени Срба из Кашице: Петар, Иван, Марко, други Марко уписан као „кир Марко”, Никола и женска имена „раба Јанка и раба Стојанка”. У Поменику манастира Девича уписани су као приложници између 1770. и 1780. године Срби из Кашице. Занимљива је титула уписаног „кир Марка” у пећком рукопису. И у Дечанском поменику 1565. године помиње се кир Живко у селу Глођане код Дечана. Мора да су били неки „господари” или истакнути сељани.

У селу су постојали остаци темеља цркава на Малишића брду и у шумарку и старом гробљу код куће Томе Масловарића.

Албанци су месеца априла 1941. године све српске куће у селу спалили и порушили, а сељаке протерали. После пола века, јуна месеца 1999. године, свим Србима који су се после II светског рата вратили на своја имања, подигли нове куће, нове воћњаке и винограде, поново су попалили и порушили куће, посекли неколико стотина родних стабала јабука, крушака, вишања, 300 родних стабала ораха, одгајене шуме, украсне зимзелене борове у двориштима. Бунаре су затрпали, а темеље кућа булдожерима поравнали да се ни трага не познаје.[469]

Кишна Река је албанско село на левој страни реке Дренице, удаљено 10 км јужно од Глоговца. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године, у селу названом Книжа Река уписано је 13 домаћинстава са попом Тодором и сином Миланом. У следећим турским пописима из 1477. и 1487. године село је уписано као Књаж и Кнез Река. Године 1455. у селу је постојала црква. На брду изнад села постоје темељи старе цркве које Албанци називају Киша – Црква.[470]

Кладерница је дреничко село на истоименој реци, удаљено 8 км источно од Србице. У турском попису Области Бранковића, 1455. године, уписана је као Кладородница са 63 српска домаћина и попом Ранком. То указује да је у селу и тада постојала црква. У селу и сада постоје месни називи на албанском Црквено место, Црквени до и Српско гробље. У Девичком поменику уписани су 1765. и 1766. Срби дародавци из Кладаровца.[471]

Клина је градић у средишту општине на раскршћу путева Приштина–Пећ–Призрен. Налази се на левој страни Белог Дрима, удаљен 25 км источно од Пећи. Српски краљ Стефан Првовенчани, повељом 1200–1202. године, даровао је манастиру Хиландару Клину заједно са млином и тргом Книнцем и другим метохијским суседним селима. За време краља Уроша I (1243–1276) била је дарована манастиру Св. Петра и Павла на Лиму, а потом повељама краља Милутина (1282–1321) и цара Душана (1345–1555) враћена у посед манастиру Хиландару. У турском попису Области Бранковића из 1455. године уписано је 66 српских домова. Међу њима је уписан и поп Божидар, што значи да је то, тада веће село имало и цркву. У другом турском попису из 1485. године Клина је имала 20 домова и дом попа Радоње.

На брежуљку северно од садашњег града били су сачувани остаци средњовековне цркве Свете Пречисте Богородице на чијим су темељима Срби сазидали нову цркву и преименовали је у храм Св. апостола и јеванђелисте Марка. Јуна месеца 1999. године Албанци су је експлозивом потпуно разорили. Све српске куће и станове у граду су порушили или насилно одузели, а све Србе протерали.[472]

Кијево је велико село у Прекорупљу, у источном делу Метохије, удаљено 15 км југоисточно од градића Клине. Први познати помен Кијева налази се у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина којом га дарује 1314–1316. године својој задужбини манастиру Бањској. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године уписана су 24 пореска обвезника са попом Богданом, што указује да је и тада у селу постојала црква. Познати српски сликар обновљене Пећке патријаршије Лонгин био је у Кијеву половином ХVI века и оставио свој потпис тајном буквицом на рукописној Минеју цркве у Кијеву. Минеј је заједно са још десетак рукописних књига из Кијева изгорео у пожару Народне библиотеке коју су Немци бомбардовали 1941. године. У Дечанском поменику који се водио од 1595. године уписани су више пута Срби дародавци из Кијева. Руски конзул и историчар Јастербов посетио је 1868. године Кијево и забележио да је чисто српско село у коме је чуо и предање да је Петар Коришки родом из суседног села Уњемира. Тих година у селу је радила и српска основна школа. Архимандрит Дечана, учени Серафим Ристић, бележи у свом Плачу Старе Србије зулуме и пљачке над Србима Кијева 1864. године. У Бечком државном архиву уписана су на немачком језику убиства Срба В. Вучковића и Михаела Мијата из Кијева 1877. и 1879. године.

У селу је постојала црква Св. Николе са очуваним фрескама из ХVI и ХVII века. Руски научник С. Смирнов је сачувао у цртежу ктиторски натпис о обнови цркве из 1603. године. Из тог времена су биле и фреске у припрати и храму. Испод тог слоја фресака били су откривени остаци фресака из ХIV века.

Маја месеца 1999. године Албанци су, по доласку снага Уједињених нација, минирањем потпуно разорили цркву, све српске куће у селу опљачкали и попалили, а све Србе протерали са вековних огњишта.[473]

Клинавац је до јуна месеца 1999. године било српско село на десној страни реке Клине, у Прекорупљу, 3-4 км североисточно од Клине. У српском сеоском гробљу били су остаци цркве Свете Петке.

У турском попису из 1485. године село је уписано као Клинац са 21 домаћинством. Међу уписаним обвезницима били су поп Степан са сином Петком. Сви уписани житељи носе српска имена. Помен попа Степана указује на тадашње постојање цркве.[474]

Клинчина је село у побрђу висоравни Јеленак и у долини поред Пећке бистрице, удаљено око 14 км југоисточно од Пећи. Становници села били су од вајкада Срби. У току ХIХ века били су познати као одгајивачи стоке и стална мета Албанацима за крађу и отимање стоке. У свом познатом Плачу Старе Србије Серафим Ристић набраја честе пљачке Срба из села. Србину Михаилу Пашићу отеше 100 грла оваца, 100 коза, пет волова, пет крава, два коња и све отераше у Малесију (северна Албанија). То исто поновише и другом Србину.

У селу од јуна месеца 1999. године нема више Срба, остало је само мало и разрушено њихово гробље и остаци кућа.[475]

Козник је албанско село у подножју планине Козник удаљено 11-12 км северозападно од Ораховца. Помиње се у Повељи краља Милутина датој манастиру Хиландару и краља Стефана Дечанског из 1327. године. И. С. Јастребов је 1879. године затекао зидине око порушене цркве и допушта могућност да је ту био утврђени манастир који је служио као тамница за свештена лица. У Минеју за август месец који се налазио у манастиру Св. Марка изнад села Корише био је запис „попа Николе у великој невољи, у тамници у Кознику гладан и жедан и озебао”.[476]

Коморане је дреничко село на обалама реке Дренице и падинама планине Голеша. Кроз село је пролазио стари средњовековни пут. Назив села, по предању, дошао је по комори војске Вука Бранковића коју је у време Косовске битке 1389. године овде држао. И сеоска махала Вуковац названа је по њему. У манастиру Хиландару чува се студеничко Четворојеванђеље из ХVII века у којем је запис из 1630. године „попа Живка от села Коморана нахиа Дреница”. У селу је постојала стара српска црква о чему сведоче називи локалитета на албанском језику Црквени лугови и Српско гробље. Остатке цркве су порушили Албанци и од њеног камена сазидали своје куле. По народном казивању обе породице су се затрле „по казни божјој”.[477]

Кореница је албанско село на левој страни реке Рибнице (Ереника) удаљено 7км западно од Ђаковице. У турском попису из 1485. године уписана је као Гораница са 14 домова. У селу постоје неке старе зидине које становници зову Киша – Црква.[478]

Кориша је село у Призренском пољу, удаљено 7 км од Призрена. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана 1348. године помиње се под истим именом. У манастиру Хиландару чувају се и две повеље цара Душана из 1343. и 1355. године дате Старцу Григорију и његовој цркви Св. Петра у Кориши. У турском попису Нахије Призрен, из 1571. године, уписана је као Коруша са махалама Белеговодица (Беловодица?) и Благовештица (Благовештеница?).

У селу су постојали:

1. Црква и манастир Св. апостола Петра и Павла, задужбина Старца Григорија са палатама и „стлпом књижним” – библиотеком. Цркву је краљ Душан, 1343. године, откупио као седиште каснијем митрополиту Јакову који је руководио изградњом манастира Светих арханђеља, задужбином цара Душана. У цркви се налазила и надгробна плоча монаха Макарија са уклесаним натписом из 1388. године. Плоча је нестала у време када је цркву разорио локални Албанац силник Рустем Кабаш. После ослобођења Призрена и околине 1912. године цркву су обновили Срби, али је убрзо за време окупације 1915–1918. године поново срушена. Њени остаци су археолошки испитани 1964. године и законом заштићени као српски споменик културе.

2. Остаци цркве Св. Ђорђа из ХIV века у средишту села, у старом српском гробљу, археолошки су испитани и конзервирани 60-их година ХХ века. На унутрашњим зидовима нађени су очувани фрагменти фресака из ХIV века и у поду храма надгробна плоча, без натписа, вероватно ктитора.

3. Остаци цркве Св. Николе били су у засеоку Дух, на јужном крају села. У овој цркви је 1860. године пронађена Светоарханђеловска хрисовуља цара Душана из 1348. године која је пренета у Београд. Нестала је за време Првог светског рата када је Србију окупирала Аустроугарска. Срећом публиковао ју је чешки слависта Јанко Шафарик.

4. Црква Св. Недеље била је на сеоској раскрсници где је сада сеоски водоводни резервоар. И њу је И. С. Јастребов приликом посете селу убројао у пет цркава.

5. Црква Пресвете Богородице била је једина сачувана, а налазила се на крајњем истоку села у засеоку Врело. Имала је сачуване фреске из ХVI века испод којих је био старији слој из ХIV века. Поменута је у турским пописима 1526. и 1571. године као црква Покров и Благовести. За време II светског рата Албанци су те фреске пушчаним зрнима изрешетали и оштетили. Њихови потомци су у рушењу били упорнији и, јуна 1999. године, минирањем је потпуно срушили.

6. Црква и манастир Св. апостола и јеванђелисте Марка налазили су се на стени изнад Коришке реке, удаљени 4-5 км источно од села. Манастир и црква су саграђени пре 1388. године о чему сведочи надгробна плоча са натписом и уклесаном том годином. У манастиру су се чувале многе рукописне књиге које су у ХIХ веку пренесене у Народну библиотеку Србије и тамо 1941. године страдале приликом немачког бомбардовања. Из манастира потиче и познати призренски рукопис Законика цара Душана који је у њему пронашао 1859. године тадашњи српски учитељ у Призрену Никола Муслин. Манастир су Албанци експлозивом потпуно разорили 1999. године.

За време НАТО агресије на Југославију, маја месеца 1999. године, њихови авиони су бомбардовали село Коришу и том приликом страдало је 81, а рањено 70 цивила. Међу погинулима било је 36 деце, од новорођенчади до петнаестогодишњака. По саопштењу њихове команде то је била „колатерална штета”.[479]

Косовце, Косовче је албанско село у жупи Опоље, удаљено 6 км североисточно од Драгаша. Ливаду у селу на којој су остаци цркве зову Киша (црква). У селу су сачувани стари српски називи Косовце, Острике, Сејишта, Ливада, Опћина, Гури Говедарит (Говедарски камен). Југоисточно од села постоји „свето” стабло букве које сматрају најстаријим у Гори и Опољу.[480]

Кострц је дреничко село удаљено 8 км источно од Србице. У Светостефанској хрисовуљи краља Милутина 1314/16. године, којом оснива манастир Бањску, уписано је као Костр’ц са ораницама, ратарима и пчеларима. Краљ Душан око 1331. године дарује Хиландарском пиргу „три ступа земље под путем из Бање у Костр’ц”. У турском попису из 1485. године помиње се као Кострица са 15 домаћина који сви имају српска имена. У Девичком поменику између 1761. и 1768. уписани су Срби дародавци из Кострца. Професор Реља Новаковић, истражујући Метохију, 1969. године у Кострцу је открио остатке две средњовековне цркве и хришћанско гробље.[481]

Костурић је метохијско село у питомој долини Дечанске бистрице, удаљено 10-11 км источно од Дечана. Први пут се помиње у Повељи српског краља Стефана Дечанског, издатој 1327. године манастиру Хиландару о спорним међама између Крушевске метохије Хиландара и села Косурића. Касније се помиње у повељама цара Душана из 1348. године којима потврђује одредбе из повеље свога оца. Исте године цар Душан заједно са царицом Јеленом и сином краљем Урошем приложио је село Косурић Карејској ћелији у Светој Гори.

У турском попису из 1485. године уписано је као село Корсурић са 61 кућом пореских обвезника који сви носе лична имена и патрониме српског језика. На крају списка су уписана и три муслимана. У Дечанском поменику који се чува у ризници манастира Дечана, а који се водио од 1595. године до краја ХVIII века уписани су Срби дароваоци манастира.

Сада у селу нема ни Срба ни цркве.[482]

Котрадић је метохијско село на левој страни Дечанске бистрице, удаљено 10 км источно од манастира Дечана. У Дечанском поменику који се водио од ХVI до ХVIII века уписани су у два маха Срби из Котрадића. У турском попису из 1485. године Котрадић је уписан под садашњим називом. Имао је 24 опорезована домаћина међу којима су биле и удовице Вишна, Бојисава и Оливира. И остала имена су сва српска. У селу и сада постоји локалитет који се на албанском зове Црквено место а који одржава сећање на постојање српске цркве.

Србе из села Албанци су у току ХХ века два пута протеривали и палили им куће. За време немачко-италијанске окупације, априла месеца 1941. године, и по доласку мировних снага НАТО маја 1999. године.[483]

Которе је дреничко село у ободном планинском појасу према Ибарском Колашину, у међуречју Крлигатске и Радишевачке реке, удаљено 8 км северозападно од Србице. У турском попису Области Бранковића село је имало 33 српска домаћинства са попом Владиславом, свакако и са својом црквом. На постојање цркве подсећају садашњи називи места на албанском језику Црква, Црквени луг; Гробљанско брдо, Крш, Ђурова долина, Косово, Милан-брег, Градина. Из села, засеока Крш брдо, иселило се још 1982. године, услед свакодневних притисака Албанаца, свих 18 српских кућа.[484]

Кондил, Кундељ. У турском попису Области Бранковића 1455. године уписана је као посебно село црква Кондил са пет домаћинстава и попом Ђуром, као међаш села Тушиља у Дреници, удаљено 7 км југозападно од Србице. У том селу и сада постоји албански назив Киша – Црква.[485]

Кош село је на левој страни реке Кујавче, удаљено 12 км југоисточно од Истока. Помиње се под истим именом у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина 1314. године као гранично село Осојана. У селу су постојале две цркве посвећене Пресветој Богородици и Св. Николи од којих су остала само црквишта у засеоцима. У сред села на брегу и воћњаку саграђена је нова црква са звоником. У турском попису из 1485. уписано је под истим именом са 69 обвезника који сви носе српска имена. Међу њима је био и „Тодор син попа”, што треба да указује да је и тада село имало цркву, чији парох није био жив.

У Дечанском поменику, који се водио од 1595. године уписани су Срби дародавци из Коша. Манастир Дечани је добио 1870. године од турских власти оверене тапије на две њиве и ливаде у Кошу. У селу су постојале и две српске спратне куле зидане опекама са белим малтерним спојницама на чијим прочељима су биле уграђене розете изведене опекама. Обе куле су биле законом заштићени споменици као јединствени примерци народне архитектуре ХIХ века Срба у Метохији.

Албанци су јуна месеца 1999. године, по доласку „мировних снага”, цело село опљачкали, попалили и срушили куће и куле, цркву демолирали и оскрнавили и све Србе староседеоце овог села протерали.[486]

Кошутане је албанско село у Горњем Ругову изнад Пећи, удаљено 15 км северозападно од Пећи. Уписано је као Ругова у турском попису из 1485. године са 116 кућа. Сва уписана лична и имена очева су српска. Село Кошутане су само део тог великог планинског села. Иако Срба у том селу нема готово два и по века, називи појединих делова села су се сачували до данас: Кошутане, Клеке, Драмодол врх, Мучник, Утрг, Гумниште, Ријека, Селишта, Стаје, Стена Србинова, Ваган, Врело, Муртино и други.[487]

Кпуз је метохијско село удаљено 9 км југозападно од Клине. Село се до половине ХIХ века звало Купусце. И у Дечанском поменику уписани су Срби дародавци пре краја ХVIII века из села Купусци. Село је у питомој долини и на прибрежју изнад ушћа Дечанске бистрице у Бели Дрим. На падини брега Дољанце били су остаци српске цркве. На гребену изнад села било је старије и новије српско гробље. Западно од села било је друго српско старо црквиште чије је остатке Албанац повадио из земље и камен сложио у сухозид на међу своје њиве и сеоског пута. У северном делу села је и сада извор Попова чесма коју Албанци зову Крони и попит.

Албанци су, маја месеца 1999. године, све Србе из села протерали, а њихове куће попалили и разорили.[488]

Кравасарија је албанско село на северним обронцима Милановић планине, 5-6 км јужно од Малишева. До 1945. године постојали су остаци старе српске цркве на месту где је у Новој Југославији подигнута зграда нове основне школе. За градњу школе коришћен је и грађевински материјал са старе цркве. И. С. Јастребов, конзул у Призрену, затекао је 80-их годна ХIХ века у селу које је назвао Крвосерија 35 албанских кућа католичке вере.[489]

Крајково је дреничко село у подножју планине Космаче, удаљено 4-5 км од Глоговца. По предању код албанског становништва у селу се налазила српска средњовековна црква Јежевица. Друго предање казује да је Јежевица била у планини Космачи. У селу постоје још три назива локалитета на албанском језику: Црквени луг, Црквена њива и Црквена ливада. Албанци су цркву порушили и од њеног материјала саградили џамију која се сматра најстаријом у Дреници. До априла месеца 1941. године у Крајкову је живела 21 српска породица. Тада су им куће опљачкане и попаљене, а они протерани. После ослобођења 1945. године вратило се 8 породица али су се и оне, услед разних притисака Албанаца, после десет година иселиле.[490]

Краљане је албанско село на висоравни Сушице изнад ушћа Дечанске бистрице у Бели Дрим, удаљено 16 км североисточно од Ђаковице. Село носи назив по остацима старог „града краљева” тврди народно предање. По истом предању у селу је постојала црква посвећена св. Јовану Крститељу. И. С. Јастребов затекао ја 1868. године у селу остатке цркве и мало гробље. Краљане је било значајно место на старом путу који је долином река Дечанске и Пећке бистрице мостом преко Белог Дрима између Краљана и Дрсника ишао даље за Приштину и Звечан. Которани из породице Бућа, који су водили финансије царева Душана и Уроша, имали су у засеоку испред Краљана имање са црквом које је по њима прозвано Бућане; сада муслиманско гробље.[491]

Краљица је дреничко село удаљено 6-8 км североисточно од Србице. Тодор Станковић, српски конзул у Приштини у својим Путним белешкама помиње код села Преказа топониме Краљица и Краљева вода. У селу се и сада налази извор хладне планинске воде који се зове Краљева вода. У Краљици је до маја 1982. године живело 68 српских породица. Сада нема ниједне. Све су се иселиле услед албанских притисака и непрестаних наношења штете сваке врсте.[492]

Кућиште је руговско село на надморској висини од 1300 м, удаљено 20 км западно од Пећи. Налази се у природној ували на ушћу Богске реке у Пећку бистрицу. Сељани сматрају да је село прозвано по неком старом кућишту, остацима старог насеља, у коме је била црква.[493]

Крушевац је метохијско село у равници долине Дечанске бистрице, удаљено 6 км североисточно од села Дечана. У Дечанској хрисовуљи којом краљ Стефан Дечански оснива 1330. године своју задужбину манастир Дечане и дарује јој села, помиње се као међашње место са Прапраћем, садашњим Папраћанем. У турском попису Скадарског санџака из 1485. године уписано је као село Куршевица, тада велико село са 80 пореских обвезника. Међу уписаним само је на крају списка уписан муслиман Хамзан. Сва остала имена су српска или хришћанска. Међу мушким именима је и „Божидар брат Попа”. То указује да је ово велико село имало и своју парохију и цркву чији свештеник у току пописа није био међу живима. У познатом Дечанском поменику који се водио до краја ХVIII века уписани су и Срби дародавци из Крушевца.

Срби и Црногорци села Крушевца су у току ХХ века два пута доживели паљевину кућа и протеривање са својих имања: априла месеца 1941. године и маја месеца 1999. године по доласку „мировних јединица” НАТО.[494]

Крушевац је дреничко село удаљено 4 км јужно од Србице. Најстарији очувани помен села налази се у повељи српског краља Уроша I Немањића, унука Стефана Немање, који село Крушевац у Држковини прилаже манастиру Светог Петра на Лиму „а међа јему у Вр’толомијану цр’кв, отуда по делу у Илијину цр’кв … у реку Книну”, данашњу Клину. О Вартоломејанској и Илијиној цркви данас немамо никаквих података. У турском попису Области Бранковића из 1455. године уписано је као Крушевица са 6 кућа, а у следећим турским пописима из 1477. и 1487. године уписано је као опустело.[495]

Крушево је горанско село 10 км јужно од Драгаша. У Светоарханђеловској повељи 1348. године помиње се Крушевска река као међаш са селом Бродом. У турском попису из 1452/1455. године уписано је као Крушево. У попису из 1455. године стоји да је остављено као посед (тимар) неком Милши из места. И. С. Јастребов је 1868. године записао да је на месту где је била црква саграђена џамија. По казивању садашњих житеља села, црква је била на ћувику где је сада трафо станица електричне мреже у селу.[496]

Кућица је село у Дреници, у горњем току реке Клине, удаљено 6 км северно од Србице. Помиње се под истим називом у турском попису Области Бранковића из 1455. године са 26 српских домова. Половином ХIХ века путописац М. Милојевић је забележио у селу 15 кућа потурица и 10 српских кућа. Једно место у селу Албанци и сада зову „Вора е вакт каури” – Гробље из времена „каура” – Срба. На потесу Борчевац налази се црквиште, а извор у селу и сада зову Црквени извор.[497]

Кукољане је горанско село удаљено 2 км јужно од Драгаша. У Марин Дофу (Долу) постоје остаци Ђурове цркве на месту које и зову Црква. По предању, подигли су је преци садашњег рода Ђуровци, чији потомци живе у селу стотинама година.[498]

Кузмина пештера се помиње у Завештању пећког епископа Марка из 1411. године. Она би могла бити истоветна са манастиром Кузмићани који се помиње у турском попису из 1485. године. И сада постоји речица Ћелије која тече западно од села Љевоша и улива се у Пећку бистрицу један километар западно од манастира Пећке патријаршије. Речица Ћелије свакако носи име по ћелијама испосницама које су се налазиле дуж њеног тока.[499]

Кусар је албанско село у Хасу под Паштриком, удаљено 4 км јужно од Ђаковице. Село је названо по гусарима одметницима и хајдуцима. И. С. Јастребов га је забележио као Гусаре и у њему је било 15 албанских и 7 српских породица. У селу постоје две пећине: Кусарска и Новакова која је названа по Старини Новаку опеваном јунаку из српске народне поезије.

У селу нема Срба од априла 1941. године, када су сви протерани.[500]

Куштендин је албанско село у околини Призрена, југоисточно од села Дамњан, у средишту Хаса под Паштриком. У турском попису нахије Домештице из 1571. године уписано је као село Костандин са 17 кућа од којих је 9 било хришћанских. Међу муслиманским кућама било је уписано 7 муслимана синова Абдулаха, односно конвертита који су уместо очевих имена уписани као „синови божји”.[501]

Келија Ђонаш се помиње у Дечанском поменику (инв. бр. 109) који се водио од 1595. до 1813. године. Ћелија Ђонаш је уписана без назначене године и ближе одредбе где се налазила. Могуће је да се налазила у широј околини манастира Дечана као што су испоснице: Белајска, Свете Јелене, Св. Јефрема и друге. М. С. Филиповић, испитујући Хас под Паштриком, у непосредној околини албанског села Ђоне (Ђонаја) затекао је у шуми остатке зидова о којима сељаци „не знају ништа”. У селу је забележено да постоји и потес који Албанци зову Раса – падине, плоче. На потесу Плоче археолошка екипа Србије је 1978. године истражила старо словенско гробље из Х–ХIII века. Археолози су обавили и антрополошку анализу остатака из некрополе и непобитно утврдили да су у питању гробови Словена.

О Келији Ђонаш нема других података осим оног у Дечанском поменику. Остаје отворено питање да ли се може довести у везу са остацима зидина у шуми села Ђонаја о којима пише М. С. Филиповић.[502]

Крамовик је албанско село у долини и на левој страни Белог Дрима, удаљено 16-17 км северозападно од Ораховца. Назив села се у прошлости јавља и као Кремовик и Храновик. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице из 1465. године помињу се Срби дародавци из Храновика. У турском попису Призренског санџака из 1591. године уписан је као Крамовик са 17 кућа и баштина. Сва имена домаћина кућа и њихових очева су српска. Од 8 уписаних баштина 5 су у рукама нових власника муслимана. Ами Буе, геолог француског порекла и аустријски академик, у свом путовању по европској Турској посетио је 1837. године село Кремовик и у њему 40 кућа „добрим делом српских”. Исто констатује и аустријски лекар Јозеф Милер. Руски конзул И. С. Јастребов у Храмовику је уписао „3 муслиманске и 10 латинских кућа”. Сада у селу нема Срба.[503]

Красалић је дреничко село удаљено 10 км источно од Србице. У турском попису Области Бранковића 1455. године уписано је као Крајсалић са 27 домаћинстава. У селу постоје месни називи на албанском језику који чувају успомену на стару српску цркву као што су: Љугу и кишес, Крони и кишес и Кодра кишес. У преводу на српски језик то су: Црквени луг (до), Црквени извор и Црквена главица. То указује да је у селу постојала црква. У селу нема Срба.[504]

Красимировац је дреничко село удаљено 12 км источно од Србице. У његовој околини налази се и Деспотов извор који предање везује за деспота Ђурђа. У турском попису Области Бранковића уписано је 30 српских опорезованих домаћина. Трагови старог српског становништва очувани су у садашњим месним називима брда: Граб, Трнава; Србинова гора и Србинов гроб. У селу сада нема Срба.[505]

Крњина, Крњине је село у питомој долини реке Кујавче, удаљено 10-12 км југоисточно од Истока. Суседна села Осојани, Тучеп, Шаљиновица и друга помињу се у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина, којом 1314. године оснива манастир Бањску. У турском попису из 1485. године уписано је као Крњинца у нахији Сухо Грло. У селу је уписано 35 српских пореских обвезника, међу којима и Никола, син попа. То указује да је село имало попа који у време пописа није био жив. Сви уписани носе, како лична, тако и очева српска имена. На крају списка су уписана и три муслимана од којих су двојица потурице које пописивачи редовно уписују као „син Абдулаха” то јест „син Алахов”. У Поменику манастира Девича су од 1761. до 1782. године уписани Срби дародавци из Крњина.

У селу постоје остаци трију цркава. На брегу усред старог и великог гробља су остаци једне цркве. Друго црквиште је на потесу Крње, а треће на месту које се и сада зове Црквиште.

Ово старо српско село у Метохији до темеља је спаљено и разорено лета 1999. године од албанских паликућа и пљачкаша, а сви Срби су протерани.[506]

Крњинце је село у Прекорупљу, удаљено 5-6 км североисточно од Клине. У турском попису из 1485. године уписано је као Крњинца са 25 српских домова. У селу је постојала црква Св. Ђорђа са старим српским гробљем. Црква је срушена још половином ХIХ века. Хаџи Серафим Ристић, архимандрит манастира Дечана, у својој познатој књизи Плач Старе Србије, упућеној турском султану, 1846. године набраја зулуме и пљачке Албанаца у селу Крњинце. Српским сељацима отеше стоку: волове, коње, козе, овцу, 100 ока вуне, 20 кошница пчела, сво покућство. Сељаке пребијају до смрти, убијају људе, чак и децу, уцењују у новцу…

Срби су протерани са својих вековних огњишта, њихова добра опљачкана и куће спаљене маја месеца 1999. године.[507]

Крстац је горанско село удаљено 4-5 км западно од Драгаша. У Светоарханђеловској хрисовуљи се помињу „оба Крстца са заселки”. У Великом Крстцу била је црква Св. Пантелејмона на брду Пантелевац. Друго црквиште је на брду Ђула. То је турска реч која означава ружу. То треба да указује на стару несталу цркву Ружицу, односно Св. Тројице.[508]

Лабљане је село у долини Белог Дрима, 7-8 км источно од Пећи. Српски краљ Стефан Првовенчани даровао га је око 1220. године манастиру Жичи. Краљ Милутин је око 1318. године даровао манастиру Хиландару земљу у Хвосну. У повељи два пута помиње „пут за Лабљане” као међе дарованог поседа. У турском попису из 1485. године у селу је уписано 27 домаћинстава међу којима је и поп. То значи да је тада у селу постојала и црква. Сада на западној страни села постоји столетни храст. По предању ту је била стара црква и врло старо српско гробље у којем је сачувано неколико старих надгробних камених крстача.

Срби из Лабљана су сви протерани.[509]

Лауша је дреничко село удаљено 3 км од Србице. У средњем веку звало се Ловиша. У селу је до 1982. године било 25 српских породица које су услед насиља Албанаца напустиле своје вековне домове. У турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године у тадашњој Ловиши било је 117 српских породица. Међу уписаним били су и попови Радислав и Степан и калуђер Рахлина. Уз село Ловишу уписана је и црква Дјевица, каснији манастир Девич. У селу је живела албанска породица која је са колена на колено преносила обавезу чувања манастира Девича, користећи извесне надокнаде: одећу, плаћаше услуга, оружје за чувара, сан у манастиру за чувара.

Албанци су после немачке и италијанска окупације Југославије 1941. године изневерили традицију чувања манастира Девича и минирањем срушили до темеља цркву из ХV века и манастирске конаке. У цркви је тада изгорела и страдала манастирска ризница са збиром од стотину рукописних средњовековних књига. Њихови потомци су то поновили лета 1999. и пролећа 2004. године и срушили и опљачкали све конаке, растерали монахиње и цркву минирањем и паљевином добрим делом разорили. И све то уз присуство међународних снага које су дошле да обезбеде мир на Косову.

У овом, сада чисто албанском селу сачували су се стари називи ранијег српског становништва: Јанков извор, Српско гробље, Извор Каменица, Попова ливада, Петронијева њива, Главица, Слатина, Голеш и други.[510]

Ландовица је албанско село у виногорју Чапурци, удљено 7 км северозападно од Призрена. Помиње се као село Лутовница у повељи краља Стефана Уроша III Дечанског, којом даје села и повластице Епископији и призренском храму Богородице Љевишке: „село Немишље да је заједно са Лутовницом”. Руски конзул И. С. Јастребов затекао је 1879. године у поменутом Немиљу код Ландовице цркву Св. Катарине и старо српско гробље.[511]

Лабучево, Лабићево је албанско село на прибрежју Белог Дрима и његове притоке Мируше, удаљено 14-15 км северозападно од Ораховца. Помиње се као Лабићево у повељи краља Милутина (1303–1304) издатој манастиру Хиландару. Цар Душан 2. маја 1355. године потврђује „забел црковни Лабићево” манастиру Хиландару. Није ближе одређено на коју се цркву односи „забел црковни”. Цар Душан је тада одредио да поротни суд од 12 стараца на челу са судијом Парабком из Ораховца „утешу међе”.

Североисточно од Лабићева, у клисури изнад слапова реке Мируше (Љубижње), налазе се две средњовековне испоснице Уљарице, од којих је већа била дозиђивана и названа Велика црква.[512]

Лаз Белопаћ је заселак и у новије време осамостаљено село Црног врха више Пећи, удаљено 6 км северно од Пећи. Назив Белопаћ носи и планински врх изнад села. Да ли је Белопаћ измењени назив средњовековног Пилопака који се помиње као гранично место у повељи кнеза Лазара из 1381. године којом дарује манастир Светог Спаса у Хвосну код Студенице Хвостанске светогорском манастиру Св. Пантелејмона?[513]

Леочина је велико и питомо село на развођу Метохијског подгора и Дренице, удаљено 4 км од Ракоша, односно 8 км северозападно од Србице. Леочина је, заједно са 10–15 села поред пута Пећ–Митровица који су обезбеђивале турске јединице као главну турску везу са тим градовима, односно Метохијом и Црном Гором на западу и Србијом на истоку, имала све до ослобођења 1912. године већину српског становништва. Леочина се у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина којом 1314. године оснива своју задужбину манастир Бањску помиње као Лел’чина. У турском попису из 1485. године уписани су као два посебна села: Горња Леочина са 13 и „Долина” (Доња) Леочина са 31 пореским обвезником. У оба села су уписани попови што значи да је свако село имало своју цркву. Сва имена уписаних пореских обвезника и њихових очева без изузетка су српског порекла.

На остацима старе цркве из ХIV века саграђена је у ХVI веку обновљена црква Св. Јована са остацима фресака из ХIV века и фрескама из ХVI века. Око цркве је било велико и старо српско гробље. Међу старим надгробним споменицима био је и један са делимично очуваним уклесаним натписом из ХVI–ХVII века.

У селу је била очувана из сводова и друга црква, звана Калуђерска, поред које је био и Калуђерски студенац (извор), а непосредно изнад ње је потес назван Ћелије, што указује да је овде био и манастир.

Од 1870-их година Арбанаси често врше невиђене злочине и убиства. Црквено-школска општина Пећка пише 15. ХII 1872. године конзулу у Призрену „20 Арнаута упадоше у кућу Саве Јоксимовића у Леочини, уграбише му ћерку Ружу. Мајка покушала да је брани, они је пребише и оставише ни живу ни мртву, дете из колевке бацише у ватру и ћерку поведоше…” Талас албанског насиља над Србима у Леочини траје све до краја ХХ века.

У леочинској породици Шмигић се „са колена на колено” чувао стари средњовековни дуборезни и сребром оковани крст-ставротека који је био законом заштићен, заједно са обема црквама, као значајни српски споменици културе. Месеца јуна 1999. године Албанци су обе цркве срушили, а домаћин Шмигић је успео да зграби пре паљења куће дуборезни крст и босоног препешачи десетак километара до српског граничног села Суво Грло и Ибарски Колашин. Село су Албанци потпуно спалили, цркве разорили и домаћицу Достану Шмигић, иначе члана општинске управе и руководиоца Завода за запошљавање Општине Србица, одвели у папучама из куће и спалили у фамозној кречани-крематоријуму Клечка 1998. или 1999. године. Њене папуче родбина је пронашла и препознала пред гротлом кречане крематоријума.[514]

Лесковац је метохијско село у Прекорупљу, удаљено 13 км северно од Клине. Најранији помен Лесковца биће да је онај у повељи византијског цара Василија II, којом оснива Охридску архиепископију 1019. године. У повељи он набраја да у новоосновану Архиепископију улазе, поред осталих, и Призренска епископија са местима Призрен, Хвосно, Лесковац на ушћу Клине у Дрим, село Врет (Брути) и село Врница. У српским историјским изворима Лесковац се помиње у међама села Осојана у даровној повељи краља Милутина својој задужбини манастиру Св. Стефана у Бањској 1314. године. У турском попису из 1485. године уписано је два пута: као село са 59 пореских обвезника и додатном обавезом да даје три војнука за помоћне послове у турској војсци. Сви уписани носе лична и имена очева српског именослова. У Поменику манастира Девича уписани су 1782. године Срби дародавци из Лесковца. У селу су постојали остаци старе српске цркве са гробљем.

Године 1999. Албанци су спалили и срушили све српске куће и Србе протерали.[515]

Лешане је сада албанско село у Призренском Подгору удаљено 5 км југозападно од Суве Реке. Цар Душан га је 1348. године приложио својој задужбини манастиру Светих арханђела код Призрена. Године 1454. су двојица поротника-судија из Лешана заједно са осталим поротницима учествовали у одређивању међа метоха манастира Хиландара у Призренској жупи. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов, 1879. и српски научник Јован Цвијић 1910. године затекли су по 11 српских кућа у селу. У селу су се до краја ХХ века налазили остаци српске цркве посвећене Св. Недељи. Сада нема више Срба.[516]

Лештане је горанско село удаљено 3-4 км југоисточно од Драгаша. У Светоарханђеловској повељи цара Душана из 1348. године помиње се врх Славковац више Лештана. На северозападном делу села је овећа ледина коју зову Црков. На ледини се распознаје овална затрављена хумка за коју кажу да је ту била црква. На јужном делу ледине сељаци и сада казују да је било православно гробље. У турском попису КР 1452/5 у нахији Гора уписано је село Лштани, а у попису из 1455. године као корисник тимара (поседа) уписан је неки Јован са пет кућа. У Поменику манастира Свете Тројице код Мушутишта уписани су као дародавци Срби из Лештана. Село је исламизовано у ХVIII веку али је задржало архаични српски језик Призрена и околине.[517]

Лизица је ишчезло место које нам је познато из историјских извора. Српски и пећки архиепископ Никодим (1317–1324) на имању манастира Пећке патријаршије у Лизици код Пећи саградио је цркву Св. Саве Српског. Архиепископ Данило (умро 1337) допунио је Никодимову цркву новим фрескама и повисио кулу. Данас се не зна где се та црква налазила.[518]

Лизица је мало село у Дреници код села Овчарева удаљено 13 км југозападно од Србице. У селу је 1562. године постојала црква Св. Никола, чији су остаци постојали до краја ХХ века.[519]

Ликошане је дреничко село удаљено 8-9 км северно од Глоговца. У турском попису Области Бранковића село је забележено под именом Луковштица са 56 домаћинстава и попом Степаном. То сведочи да је у овом, тада већем, селу постојала парохија и црква. О постојању тадашње цркве говоре садашњи месни називи на албанском језикуЦрква и њива код Цркве. Последњи дренички Срби овог села, род Ћеловићи, прешли су у ислам 1785. године и поарбанасили се. У Ликошану су 1936. године живеле четири српске куће. Априла 1941. године и они су протерани.[520]

Липа је сада албанско планинско село у куту (углу) између планина Велакута – Волујак (2013 м) и Русолије (2381 м), у изворишту реке Сушице, удаљено 6-7 км северно од Пећи. Обе планине, река и село носе своје старо словенско име. Село Липа се помиње у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године као међашно место Драгољевачке планине. У турском попису из 1485. године било је 45 домаћинстава и 4 удовице: две Радосаве, Вукосава и Вишосава. Сва имена опорезованих домаћина и њихових очева су српског именослова. Путописац и историчар М. С. Милојевић забележио је половином ХIХ века у селу неколико српских кућа. У селу постоји назив на албанском језику „Ворат е Шкијеве” за старо српско гробље.[521]

Лужница је село поред великог села Дуље, 8-9 км удаљено од Суве Реке. У селу се налази Црквиште, остаци старе цркве.

Липовац је албанско село у Хасу под Паштриком, удаљено 8 км југоисточно од Ђаковице. Помиње се под истим називом у Дечанској хрисовуљи из 1330. године. У турском попису из 1485. године уписано је као Леповац са 48 домаћинстава. У следећем турском попису из 1571. године уписано је као Липовци. Изнад села се и сада налази место које зову Гури Кишес (Црквена стена) што указује на место постојања старе цркве. Године 1940. у селу је било 22 српска дома. Априла месеца 1941. године њихове куће су спаљене, а они протерани.[522]

Локвица је планинско село на левој страни Призренске Бистрице, удаљено 8 км југоисточно од Призрена. Насељено је Србима и Муслиманима српског говорног језика. Српски краљ Драгутин даровао је 1276. године манастиру Хиландару село Локвицу и планину Често камење. Краљ Милутин је око 1308. године даровао села Локвицу и Живињане са засељима Хиландарском Пиргу у Атосу. Цар Душан је 1355. године потврдио и повратио Локвице Хиландару. У турском попису из 1571. године село је уписано као Локвица.

У селу су се налазили остаци цркава Св. арханђела из ХIV века, Св. Јована на гробљу, Св. Петке и Св. Ђорђа. Место где се налазила црква Св. Ђорђа зове се Ђурђевица. Нова црква Св. Илије била је саграђена 1866. године на темељима старе цркве. У цркви се чувала и збирка од 14 икона.

Албанци су цркву Св. Илије минирали августа месеца 1999. године и Србе протерали из села.[523]

Лоћане је метохијско село у долини Лоћанске бистрице, удаљено 2 км југозападно од села Дечана. У Дечанској хрисовуљи уписано је 1330. године као Улоћани са 63 српске куће и два попа. У турском попису из 1485. године у Лоћанима је било 39 српских кућа са попом Радосавом. У селу су до краја ХIХ века постојали остаци српске цркве Светог Николе. И. С. Јастребов је забележио 1879. године у Лоћанима 29 српских кућа. Архимандрит Дечана, Серафим Ристић, у свом Плачу Старе Србије између стотина злочина над Србима пише да „Арнаути из Јуника оглобише браћу Јована и Николу из Лоћана са 375 гроша, отеше им два вола” и на крају убише оба брата.

У Лоћанима је до краја ХХ века одолевала времену најстарија српска очувана сеоска кућа-брвнара. По предању из ње је донета ватра мајсторима када су почели зидање манастира Дечана. Међутим, испитивања конзерватора у току ХХ века сматрају да кућа-брвнара потиче најраније из ХVI века. Кућа брвнара била је законом заштићени споменик културе. Стару кућу-брвнару и све остале куће Срба у Лоћанима Албанци су лета 1999. године спалили и разорили до темеља, а Србе протерали.[524]

Лудовић је дреничко село удаљено 6 км југозападно од Србице и представља заселак села Лауше. Био је у својини манастира Девича као његов „прњавор са 6 кућа земљом и великом ливадом од 60 коса”. Срби из села су се иселили још у току 80-их и 90-их година ХХ века услед разних албанских притисака и штета. У селу и сада постоје српски називи Попов млин (манастирски), ливаде и њиве Миленка и Петра и др. По предању село је названо по казненој турској војсци која је хтела да сруши манастир Девич, па је Свети Јанићије Девички, градитељ манастир, учинио да турска војска полуди и тако спасе манастир. Тај догађај је опевала и српска народна поезија.[525]

Лубижда, позната и као Љубижда је албанско село у Хасу под Паштриком, удаљено 15-16 км северозападно од Призрена. У селу је раније постојала црква чији се помен сачувао у усменом казивању. До априла 1941. године у селу је живела једна српска породица која је тада протерана.[526]

Лука (Горња и Доња) су сада најближа села манастиру Дечанима, на километар-два јужно и са десне стране Дечанске бистрице. У Првој дечанској хрисовуљи у посед манастира се најпре убрајају Лучани, сада Горња и Доња Лука. У тој повељи заселак Лука имао је 20 кућа са 70 мушких одраслих особа (женска лица и деца нису уписивана). Међу уписаним био је и Рајко Шлемановић, потомак ранијих немачких рудара. Кнегиња Милица је 1397. године повратила Дечанима имања која су му била одузета у немирним временима после Косовске битке и међу њима и „Луку Доњу са свима међама”. У турском попису из 1485. године било је у Горњој Луки 65 српских домаћинстава, међу којима и дом попа Димитрија, што значи да је постојала и црква. У Доњој Луки уписано је 17 српских домова.

Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов затекао је 1879. године остатке српске цркве са гробљем.

Краљ Стефан Дечански основао је у Луки и болницу која је, иако са прекидима, радила пет векова.[527]

Лукиње, Лукинај је албанско село у Хасу под Паштриком, на десној обали Белог Дрима, удаљено 13-14 км северозападно од Призрена. У селу су се, поред албанских месних назива, сачували и називи ранијег српског живља – Сејиште и Језерина. Да је у селу постојала стара српска црква сведочи назив локалитета Љугу и Кишес – Црквени до у коме се сачувало старо црквиште. Срби из околних села тврдили су да је црква била посвећена Св. апостолу Луки, по којој је и село добило то име.[528]

Лукавац – в.: Бегов, Велики и Суви Лукавац.

Љевоша је било српско село до краја ХХ века, када су га Албанци спалили и раселили. До 2007. године Влада Србије и неке међународне добротворне организације подигле су неколико нових зграда у које се уселило неколико српских породица, махом старијих годишта. Село се налази у мањим долинама између брегова, удаљено 2 км изнад и западно од Пећи, изнад манастира Пећке патријаршије.

У селу се налазе остаци цркава:

Св. Николе на Тавору више Пећке патријаршије;

Св. Ђорђа старе и нове цркве из прве половине ХV века, задужбине српског епископа и књижевника Марка Пећког, у месту званом Ждрелник више Пећке патријаршије;

Св. Марка очуване у темељима, делимично на месту где је сада Планинарски дом;

Св. Димитрија, сада потпуно ишчезли остаци цркве на ливади са леве стране реке Бистрице по изласку из Руговске клисуре;

Св. Јована Крститеља у сеоском српском гробљу са остацима фресака из ХIV и ХVI века;

Св. Арханђела и Св. Симеона, остаци.

У селу се налазе двоспратни остаци манастирске куле (пирга) Идворац. На северној страни и дуж долине речице Ћелије налазиле су се и пећине-испоснице Кузмића пештера и безимена испосница на извору речице Ћелије (звана и Тодића пећина).

Месеца маја 1999. године Албанци су попалили и опљачкали све српске куће и село сравнили са земљом, а Србе све протерали. Како је један број кућа обновљен 2005. до 2009. године, Срби-повратници, махом старији људи, живе од помоћи хуманитарних друштава, не излазе ван села осим каткад до Пећке патријаршије коју чувају италијански војници.[529]

Љешане (Лешане) је до краја ХХ века било насељено Србима староседеоцима, Црногорцима и Албанцима. Село се налази у Пећком пољу поред Пећке бистрице, удаљено 11 км југоисточно од Пећи. У турском попису из 1485. године уписано је као Љешани са 39 пореских обвезника који сви носе, како лична тако и очева, српска имена. Србе из Лешана је у ХIХ веку раселио Албанац Мула Зека, познати прогонитељ Срба, аустријски удворица и турски официр. Хаџи Зека је разорио до темеља велику цркву Св. Спаса у селу Јошаници код Клине, за коју се сматра да је била манастир и готове камене тесанике, клесане квадере, стубове мермерне и лучне венце пренео и уградио у џамију свог роднога села Лешана.[530]

Љубенић је метохијско село у подножју сада назване Стреочке планине која се до Другог светског рата звала Плеш, како је уписана и у Дечанској хрисовуљи 1330. године. Село је удаљено 6 км јужно од Пећи на путу за Дечане. Помиње се у Дечанским хрисовуљама (I–III) и у њима Хвалоје са својим виноградом који је уступио манастиру. Уписани су и попови Милослав и Смил, сокалници Михаило Драгослалић и други. У хрисовуљи се као међашно место набраја и Стефања црква између Љубенића и Стрелца. У турском попису из 1485. године село је уписано као Љуболићи са 31 кућом, међу којима је уписан и поп Марко, што указује да је село и тада имало своју цркву. У ризници манастира Дечана чувају се тапије на кућу и имање које поседује манастир Дечане у селу Љубенићу. Сада у селу нема Срба.[531]

Љубижда је албанско село на десној страни реке Мируше која се у средњем веку звала Љубижња као и само село. Помиње се у Светостефанској повељи краља Милутина 1314/16. године. Краљ Стефан Дечански 1327. године утврђује међе поседа манастира Хиландара и у повељи помиње „Љубижњу са међама”.

Усред села, на пољанчету које сељани зову Те киша (Код цркве), до друге половине ХХ века познавали су се остаци старе цркве. У селу је постојало и друго црквиште на Љубижданској главици, удаљено 1,5 км јужно од села, које сељани такође зову Киша. У Народној библиотеци у Београду изгорео је 6. априла 1941. године рукопис Богородичник осмогласник из ХV века, који је био купљен у селу Љубижди – Мируши, који је вероватно припадао старој сеоској цркви.[532]

Љубижда је до лета 1999. и пролећа 2004. године била мешовито српско-албанско село, удаљено 4 км североисточно од Призрена. Тада су све српске куће спаљене и срушене, а Срби протерани са својих вековних огњишта.

Село се помиње у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана 1348. године као Љубижња. У истој повељи уписана је и Љубова црква.

У селу су постојале:

Црква Св. Николе, саграђена у ХVI веку на старим остацима и поново саграђена 1867. године. Била је главна сеоска и парохијска црква. Спаљена је и делимично срушена 1999. године. У њој је уништено услед великог пожара и чађи на десетине квадратних метара фресака, дело македонског зографа Василија Крстића, затим 6 пари двокрилних дуборезних и сликаних двери из ХIV и ХVI века, преко 20 икона, књига, певница и другог црквеног намештаја и текстила. Ова богата и веома вредна збирка настајала је у току прошлих деценија тако што су из цркава у селима у околини, која су остајала без српског живља, сабиране и преношене црквене вредности у ову цркву. Међу старим иконама из ове Љубижданске цркве била је и двојна икона Благовести и Сусрета Јоакина и Ане из ХIV века, која се налази у Народном музеју у Београду.

Црква Св. Спаса – Вазнесења Христовог била је сачувана до половине ХIХ века. Њене двери из ХVI века и друге иконе биле су пренете у цркву Св. Николе где су изгореле.

Црква Св. Петке била је на десној страни реке Љубижње у самом селу. На њеном месту се купио сабор сваке године на дан посвећен светитељки (11, 27. октобар). Албанци су 1999. године, по доласку међународних снага, скинули кров са цркве и делимично је разорили.

Црква Св. Јована на брегу изнад села, била је сачувана у остацима до почетка ХХ века. Њене олтарске двери и неколико икона биле су пренесене у цркву Св. Николе, где су изгореле.

Остаци двеју цркава Св. Недеље у двема махалама села.

Остаци друге цркве Св. Николе у засеоку Св. Јован.

Остаци цркве Св. Врачи у засеоку Тодосићи.

Остаци цркве Св. Илије у српском гробљу.

Остаци цркве Св. Арханђела у дворишту садашње џамије.

Остаци цркве Св. Ђорђа код Задружног дома.

Албанци су не само спалили и рушили цркве које су постојале него су раскопавали остатке старих цркава и њихов камен тракторима довозили и насипали месни сеоски пут.[533]

Љубичево је албанско село у подножју планине Цвиљен, 6 км јужно од Призрена. Цар Душан у Светоарханђеловској повељи 1348. године каже да му је властелинчић Никола Утоличић приложио своје село Љубочево и цркву Св. Николе у њему. И. С. Јастребов затекао је 1879. године у селу 138 муслиманских кућа.[534]

Љубовац је дреничко село на падини истоимене планине, удаљено 7 км североисточно од Србице. У турском попису Области Бранковића 1455. године помиње се као мало, сиромашно насеље. У следећем турском попису из 1477. године названо је Љубојевић, а 1487. године као Љубовица. У селу су живели до 1982. године и Срби, када су због притисака и наношења штета напустили своја стара огњишта.[535]

Љубовиште је горанско село српског говорног језика, удаљено 0,5 км од Драгаша. Пре исламизације Горе, у ХVII-ХVIII веку, у селу је била црква на месту Дап (Дуб).[536]

Љубово је село у Метохијском Подгору удаљено 1 км североисточно од Пећке Бање. У селу је тридесетих година ХХ века на старом српском гробљу и остацима темеља старе цркве подигнута једна од најлепших цркава у Метохији посвећена Св. Василију Острошком. Црква је грађена од клесаних мермерних тесаника из рудника мермера у оближњој Пећкој Бањи. Истих година кад и црква у Љубову и од истог мермера из Пећке Бање зидан је и Бели двор у Београду. Црква је убрзо, априла месеца 1941. године, доживела да заједно са Србима из Љубова страда. Србе су Албанци протерали из својих домова и са имања, а цркву демолирали и покушали да сруше, однели кровни покривач, врата, прозоре и уништили иконостас. Маја месеца 1999. године, после 50 година, Срби Љубова су доживели злостављања, паљевину кућа, хапшења, па и убијања не само људи него и жена и коначно протеривање из својих домова. И мраморна црква села Љубова је поново демолирана, остала без крова, прозора, врата и иконостаса. Албанци Љубова ни са тиме нису били задовољни. Године 2005. два дана пред посету генералног секретара Уједињених нација, Кофи Анана, Приштини, цркву у Љубову су минирањем до земље сравнили.[537]

Љубожда је село које се налази у питомом Метохијском Подгору, удаљено 4 км западно од градића Истока. У турском попису из 1485. године уписано је као село Љубошта са 10 српских домова. У ризници манастира Дечана чувају се тапије о њивама и ливадама манастира Дечана у Љубожди. У Бечком Државном архиву чува се жалба игумана Пећке патријаршије на немачком језику о злочинима над Србима у Старој Србији. Између 121 убијеног Србина уписано је и име убијеног Живана Радивојевића 10. јула 1878. године из села Љубожде.

У селу су постојале две српске цркве. Једна усред села код извора. На њеним остацима професор Ђурђе Бошковић је 1932. године затекао остатке фресака. Друга црква се налазила у старом српском сеоском гробљу, окружена са десетак старих надгробних споменика са и без уклесаних крстова. И у овој цркви било је остатака фресака.

Српске куће у селу Албанци су јуна месеца 1999. године опљачкали, попалили и срушили, а Србе староседеоце протерали из вековних домова.[538]

Љубуша је село на путу Пећ–Дечане, удаљено 2,5 км северно од села Дечана. У Дечанској хрисовуљи 1330. године је уписана као заселак Дечана са 9 кућа и 24 мушке главе. А. Буе (1784–1881), француски научник и геолог, путујући кроз Метохију записао је 1854. године да у селу Љубуши постоје развалине цркве Св. Илије.[539]

Љужица. У Скадарском турском попису 1485. године уписана је као „Љужица, садашњи назив Љужи, припада Пећи, северно од села Јабланице”. У селу је 1485. године уписано 29 кућа, два неожењена пореска обвезника и две удовице, обе истог имена: Милице. Сви сељани носе српска имена. Међу уписаним пореским обвезницима су и калуђер Радосна и брат му Михаило и два попа: Радосав и поп Боса. Село је обрађивало и винограде и плаћало порез на вино. Судећи по двојици уписаних попова село је имало и цркву, а можда и две, или су оба попа опслуживала једну парохију и цркву. Сада не постоји село. Могуће је да је срасло са Великом Јабланицом.[540]

Љумбарда (Љубарда) је метохијско село на десној страни Дечанске бистрице, удаљено 5 км источно од села Дечана. Руски конзул у Призрену, Јастребов, затекао је 1879. године рушевине старе српске цркве и мало српско гробље. У селу је после Првог и Другог светског рата било неколико српских насељеничких кућа. Априла месеца 1941. и јуна 1999. године Срби су протерани са својих имања и кућа.[541]

Љутоглава је село у Призренском пољу, удаљено 8 км североисточно од Призрена. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године као Љутоглави. У турском попису из 1485. године као Љутоглава са хришћанским и албанским именима. Јастребов је 1879. године затекао у селу 8 српских и латинских кућа.[542]

Љутоглава је до краја ХХ века била српско–албанско село, налази се у Метохији, удаљено 10-11 км источно од Пећи. Помиње се у повељи српског краља Стефана Првовенчаног из 1220. године, заједно са тадашњим селима Пећ са засељем, Гораждевац, Накло и другим, које је даровао манастиру Жичи, у којој је било најпре седиште новоосноване српске архиепископије. Краљ Милутин је 1318. године приложио манастиру Хиландару Уљаре код Љутоглаве. У турском попису из 1485. године уписано је под истим именом, и у њему 24 домаћинства чији чланови носе сви српска имена. Међу уписаним је био и поп Никола, што указује да је у селу и тада постојала црква. Изнад села и железничке станице Љутоглава на прузи Пећ–Косово Поље су остаци средњовековног града који је поменут и у повељи краља Стефана Првовенчаног. У селу нема више Срба још од 1980. године.[543]

Мађаре је сада албанско село на северним обронцима Милановић планине, суседно село са Јанчиштем, удаљено 7-8 км од Ораховца. У Светоарханђеловској хрисовуљи из 1348. године уписано је као Мађерци. У турском попису из 1571. године уписано је као Мађерце, а у попису из 1591. године као Мађрица са 9 кућа и баштина. У овом попису сви уписани домаћини кућа и корисници баштина имају српска имена. И. С. Јастребов је 1879. године у селу Маџаре затекао 12 муслиманских кућа, старо црквиште и гробље.[544]

Мазник је албанско село у средњовековној жупи Реке, удаљено 12 км источно од села Дечани. Занимљив је и његов стари назив, можда везан за стару судску казну „вађење мазије”? Руски конзул је 1858. године затекао остатке рушевина цркве и трагове мањег гробља.[545]

Мала Јабланица је планинско албанско село у изворишном току Белог Дрима и део села Велика Јабланица. У турском попису из 1485. године уписана је као Кучук Јабланица са 4 пореска обвезника српских имена и удовицом Владиславом. В.: Велика Јабланица.[546]

Мала Круша је село у плодној равници поред Белог Дрима, удаљено 12 км северозападно од Призрена. У Светоарханђеловској хрисовуљи помиње се међа између „Пирана и с Крушијем” садашњим селима Велика и Мала Круша. У истој повељи као међаш помиње се и црква Спасовица. Донедавно је поред пута Ђаковица–Призрен у Малој Круши постојало црквиште на коме је, по предању, била црква Св. Спаса. У турском попису из 1571. године помиње се Горња и Доња Круша у нахији Хоча.

У турском попису Призренског санџака 1591. године село је уписано као Долина Круша (Доња Круша) са 30 кућа и баштина. Имена кућних старешина су већином муслиманска и албанска, док међу именима корисника баштина преовлађују српска имена.[547]

Мали Ђурђевик је сада посебно село издвојено из Великог Ђурђевика. Налази се 10 км источно од Клине. У Великом Ђурђевику су остаци цркве Св. Василија у српском гробљу и Св. Петке у садашњем муслиманском гробљу које је раније такође било српско гробље. В.: Велики Ђурђевик.[548]

Мала Хоча је сада албанско село у питомој Метохији. Велики српски жупан Стефан Немања је 1198. године основао метохију са 9 села и даровао је манастиру Хиландару у Светој гори. Међу дарованим селима набраја најпре „обе Хотче: Горњу и Долњу”. То су данашње Велика и Мала Хоча, удаљене 4 и 8 км јужно од Ораховца. Краљ Милутин 1282. године потврђује поклоне Хиландару свога прадеде и оца Уроша I и додаје виноград у селу Трнавцима „ниже Долње Хоче” са два уљара (пчелара). Цар Душан 1348. године, приликом похода Светој гори, потврђује поклоне и права својих претходника Хиландару и дарује „цркву Св. Николе у Хотчи, села Горња и Долња Хотча” и додаје село Избиште. Повељом из 1355. године цар Душан ће потврдити иста села и права Хиландару и додати пусто село Јанчиште.

У турском попису из 1571. године Мала Хоча као Долна Хоча ушла је у састав тада основане нахије Велика Хоча.

Назив оба села у Метохији код Ораховца и треће Хоче Заградске, удаљене 6 км јужно од града Призрена, долази од прасловенске речи као и десетина словенских личних имена: Ходан, Ходимир, Ходивои, Ходислав – познатих и сада, поред српског, у словеначком, руском и другим словенским језицима.[549]

Малишево је овеће село и општинско средиште у котлини Острозубске жупе, удаљено 10 км североисточно од Ораховца. У турском попису нахије Призрен из 1571. године, уписано је као село Маришево што се свакако односи на садашње Малишево, судећи по околним селима у истом попису. Руски конзул, И. С. Јастребов у Малишеву је затекао 40 муслиманских кућа. За становнике села каже да су Љарамани, то јест католички Арбанаси, досељеници који су се „поарнаутили”. Они за себе кажу да су Валахи (Власи) што су били и за време српских краљева у ХIV и ХV веку. Јастребов такође бележи у острозубским селима остатке црквица на старим гробљима.

Недалеко од села на реци Мируши (средњовековној Љубижњи) налази се девет природних слапова са језерима који представљају јединствену природну појаву у овом делу Метохије. У окомитим стенама изнад последњег водопада и на десној страни реке Мируше налазе се две средњовековне испоснице-пећине Уљарице, смештене једна поред друге. Назване су Уљарице по бројним „улиштима” – ројевима пчела који и сада „насељавају” већу пећину. Прва већа пећина је на улазној страни била зазидана и претворена у цркву. У њој на зиду и стенама нису сачувани остаци фресака. У поду цркве током археолошких истраживања нађени су остаци средњовековне керамике и фресака. У мањој пећини, неприступачнијој, била је до последњих година ХХ века добрим делом сачувана фреска са представом Космоса – Силаска Светог Духа на апостоле, мада обогаћена албанским угребеним речима и симболима.

Обе пећине-испоснице су законом заштићени споменици културе српског народа од великог значаја. У албанском погрому и страдању српског народа 1999. и 2004. године, испоснице су претрпеле нова оштећења. Српским стручњацима није омогућена њихова посета. Ово постоји код испосница!!! Можда гтреба са види упутити!!![550]

Мало и Велико Дубово су села у долини Белог Дрима, удаљена 10-11 км источно од Пећи. Мало Дубово је на левој, а Велико на десној страни реке. У турском попису из 1485. године уписано је као једно село Дубово, са 13 опорезованих кућа. На челу списка је муслиман Хамза, син Абдулаха, односно конвертит. У малом Дубову су се налазили остаци старе цркве, а у Великом Дубову црква је била на месту где се налази садашња џамија.

Неколико српских кућа је било у Малом Дубову, али су маја 1999. године попаљене, а Срби исељени, пошто је један српски домаћин изрешентан пушчаном ватром на свом трактору.[551]

Мамуша је село у Призренском пољу, удаљено 13-14 км северно од Призрена. Насељено је муслиманима који су се у свим редовним пописима становништва изјашњавали као Турци, а не Албанци. Тако и сада себе сматрају. На сеоској џамији стоје уклесане две плоче са текстом исписаним арабицом, у којима стоји да је призренски валија Махмуд-паша Ротул 1815. године саградио сахат-кулу у дворишту џамије и на њој поставио звоно „неверника из Смедерева” које је као плен донео после чувене битке код Каменице и са тог се похода вратио са 30 српских жена-робиња и деце.

Последњи српски свештеник из Мамуше, Ђока Агапијевић, преселио се у Призрен 1840. године, не оставивши никаквих вести о судбини српске цркве и народа у Мамуши, која се помиње још 1198. године у повељи Симеона Немање.[552]

Манастирица је муслиманско село српског говорног језика на југозападном ободу Средачке жупе у Шарпланини, удаљено 11-12 км југоисточно од Призрена. Српски краљ Стефан Дечански поклонио је село Манастирицу протомајстору Ђорђу и његовој браћи Доброславу и Николи, који су саградили познату Савину трпезарију и улазну кулу у манастиру Дечани, као и „за рад и украшење по многим црквама по српској земљи”. Српско име мајстора Доброслава јасно указује да су сва тројица били Срби. И у турском попису из 1571. године село је уписано као Манастирце. У Косовском поменику из ХV и ХVI века помиње се „раб Тодор от села Манастирца”. На брегу изнад села била је црква. Кроз село тече речица коју у селу зову Бистрица. На месту званом Запресеке расте столетна липа, „висока 40 метара коју не могу рукама да обухвате четири човека”.[553]

Марина је дреничко село удаљено 3 км југоисточно од манастира Девича, односно 5-6 км југоисточно од Србице. Деспот Ђурђе Бранковић имао је свој посед у Марини. У турском попису Области Бранковића 1455. године било је уписано 12 домаћинстава, међу њима и поп Владимир што значи да је тада у селу постојала црква. На Четворојеванђељу из ХIV века које се чувало у ризници манастира Девича, а које је изгорело када је манастир миниран и спаљен 1941. године, био је запис писара Давида, који га је „в лето” 1596. писао. У селу постоји албански топоним „Киша Радованит” (Црква Радованова), у истоименом лугу, где је ловац Радован пронашао излечену кћер Ђурђа Бранковића коју је, по предању, излечио Св. Јанићије Девички.[554]

Мармуле је албанско село северно од ушћа реке Рибника, Ереника у Бели Дрим, удаљено 8 км источно од Ђаковице. И. С. Јастребов, руски конзул у Призрену, затекао је 1868. године развалине српске цркве и старо српско гробље. Сада се на брдашцу Резине, изнад села, налазе остаци старе цркве и гробља.[555]

Мачине. У Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године помињу се Мачинци и Мачинска међа. У турском попису 1571. године уписана је Мачина у нахији Хоча. Село је нестало, највероватније су се житељи преселили у Ораховац. Ненасељени потес Мачина сада је у њивама и виноградима атара Ораховца. На месту званом код Црквене њиве сељак Арбанас је у свом винограду откопао 1983. године ктиторску плочу Томаша, сина Ђурђа, хумског кнеза са урезаним текстом и годином изградње цркве Благовештења Господњег у време деспота Ђурђа Бранковића, 1427. године. Плоча са натписом је добро очувана и сада се налази у Музеју Косова и Метохије у Приштини (Сл. …).[556]

Мачитево има двојак назив. У службеним списима сада се бележи као Мачишево. Налази се на северним странама планина Студенице и Жара, удаљено 13 км југоисточно од Суве Реке. Кроз село води најкраћи пут из Призренског Подгора у Сиринићку жупу. У Поменику манастира Свете Тројице Русинице (1485) уписани су Срби дародавци из села „Мавчетева”. И. С. Јастребов је забележио 1868. године у Мачишеву 21 муслиманску и 7 православних (српских) кућа. Он је саопштио и предање које је чуо код сељака да је српски вожд Карађорђе родом из тог села у коме је убио четири Турчина па због тога морао да бежи у Србију. Јастребов је забележио у селу нетакнуто хришћанско гробље. У турском попису из 1571. године село је уписано као Малчитово у нахији Призрен.

У Дечанском поменику (бр. 109) уписани су Срби дародавци из Мачетева. До II светског рата на сред села су постојале развалине српске цркве и старо гробље са накривљеним споменицима које су месни Албанци чували и ограђивали. Даља судбина црквишта и гробља у другој половини ХХ века није позната.[557]

Марош је село у Хасу под Паштриком. До краја ХIХ века било је заселак села Ђонаја, удаљено 10 км северозападно од Призрена. У селу су до 1941. године живеле 23 српске и 6 албанских кућа. Априла 1941. године српске куће су спаљене и порушене, а Срби протерани из села.[558]

Кузмин или Кушлин је село у Хасу под Паштриком, удаљено 12 км југоисточно од Ђаковице. У турском попису из 1571. године нахије Домштица је уписано као „Кстидн” – Костандин. У селу се још чувају називи старог српског становништва: „Бунар и Ђурес” и „Ливадет е Трајкес”. Године 1941. у селу је било 5 српских насељеничких кућа које су Албанци априла месеца спалили, а Србе протерали.[559]

Мелиће (Мениће) је заселак на крајњем истоку Метохијског Подгора између села Црколеза, Леочине и Ракоша, удаљено 3 км источно од Ракоша, припада општини Србица. У селу постоје остаци старе цркве непознатог светитеља.[560]

Микушнице је дреничко село на падинама планине Љубовац, удаљено 7 км североисточно од Србице. У Светостефанској хрисовуљи краља Милутина из 1314. године уписано је као Микушница. У опису њених међа помиње се Дмитрова црква.[561]

Милановић је муслиманско-албанско село на источним падинама Милановац-планине, удаљено 8 км од Малишева, општинског средишта, односно североисточно од Ораховца. Садашње село се вероватно налази на месту ишчезлог Милшиног Селишта, које се помиње у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана 1348. године. У турском попису из 1591. године је било уписано као опустело.

У садашњем селу постоји месни назив на албанском језику „Киша” – Црква. И. С. Јастребов је у селу затекао 47 кућа муслимана.[562]

Мила, Миљај је албанско село у Хасу под Паштриком, удаљено 14-15 км западно од Призрена. У повељи цара Душана, издатој 1365. године манастиру Св. Николе у Добрушти на Белом Дриму код Призрена, цар Душан је обавезао да три села Горожуп, Мила и Плана доносе са мора по 20 товара соли годишње манастиру. И. С. Јастребов затекао је развалине мале цркве изгубљеног имена на брегу између села Миљаја и суседне Планеје.[563]

Мируша је албанско село на левој страни реке Мируше, средњовековне Љубижње, удаљено 4 км северозападно од Малишева, општинског средишта. На рукописној књизи Богородичнику Осмогласнику био је запис из 1693. године да је књига купљена „за три урупа у селу Мируши Оштрожубичскаго округа”. Књига је изгорела са целом Народном библиотеком 6. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања. У селу је постојала црква чије књиге су разношене после њеног страдања.

У турском попису нахије Хоча из 1591. године, Мируша је уписана под садашњим именом као тада велико село са 45 кућа и баштина. Сви уписани порески обвезници и две удовице носе, како лична, тако и очева имена српског именослова. Француски и аутријски научник Ами Буе у свом Путовању по Европској Турској посетио је 1850. године и села на левој страни Белог Дрима и реке Мируше па наводи да је у селу Мирошицу (Мируши) затекао 210 становника који су већим делом били Срби.

На брегу више села и њивама пољопривредног добра „Малишево” на месту које Албанци зову „Те Лиси и Кишес” (Код црквеног храста) били су остаци цркве и старо српско гробље. Године 1947. извађен је из корена столетни храст и поред њега у гробу људски костур са прстеном на руци. Од 1963. године цело земљиште око брега и старог црквишта са гробљем постало је велика задружна њива.

Сада у селу нема више нииједна српска кућа.[564]

Млечане је до последње године ХХ века било албанско и српско село у Прекорупљу, удаљено 16 км југоисточно од Клине. Српски краљ Стефан Дечански приложио је село Млећане, својом повељом 1330. године, манастиру Дечани. А. Буе на свом Путовању по Европској Турској посетио је 1854. године преко 20 села Метохије, међу којима и Млечане.

На брегу изнад села, до Другог светског рата, била је скромна црква Св. Николе, коју мештани зову и Св. Петка, са остацима фресака и сачуваним натписом да су фреске сликане (поново) 1601–1602. године трошком целог села и попа Николе, што омогућава датовање изградње црквеу нешто ранији период. Црква је била дуго времена обрушена да би половином ХХ века проглашена заштићеним спомеником српске културе из доба турске окупације и конзерваторски обновљена.

Албанци су јуна 1999. године после доласка „мировних снага” УН, цркву минирањем потпуно разорили. Неколико српских породица које су се одупирале годинама албанским притисцима насилно су исељене, пошто су им куће спалили и опљачкали.[565]

Млике је горанско село у долини Бродске реке, удаљено 3 км јужно од Драгаша. У Светоарханђеловској повељи помињу се 1348. године планине изнад села: Обло брдо и страторије као и „пут на десно међу Млаке”. И. С. Јастребов је ниже села видео остатке невелике српске цркве. Између села Млике, Враништа и Кукуљана, у Марин Дофу (Долу) постоје остаци цркве и старо гробље из времена пре исламизације Горе. М. С. Милојевић је уз остатке западног зида затекао стогодишње стабло трешње. И заиста, на том месту и сада расту нови, млађи изданци трешње уместо старе која је нестала.

На минарету џамије у селу је узидана плоча са натписом на турском језику, арапским писмом. Натпис је објавила Душанка Бојанић. У натпису стоји да је џамија поправљена 1238. године по хиџранском рачунању времена, односно 1822/23. године по савременом рачунању. Испод тог натписа је додато да је пре џамије на том месту била црква из 1288. године. По мишљењу проф. Бојанићке ово је јединствен случај да се на једној џамији бележи некадашње постојање цркве на том месту.[566]

Мовљане је до 1999. године било српско и албанско село у источном делу Призренског Подгора, удаљено 8 км источно од Суве Реке. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице из 1465. године уписани су Срби дародавци из села Муховљана. У турском попису Призренске нахије из 1571. године уписано је као село Моховљани. И. С. Јастребов је 1879. године у селу затекао 5 српских кућа, а Јован Цвијић 1910. године 10 српских и 11 поарбанашених кућа. У селу су до краја ХХ века постојали остаци српске цркве. Од лета 1999. године у селу нема више Срба пошто су сви протерани из својих вековних кућа.[567]

Моглица је албанско село на десној страни реке Еренике, удаљено 3 км јужно од Ђаковице. Помиње се у турском попису санџака Дукађин из 1571. године као село Моголец са 48 кућа чији домаћини носе муслиманска и албанска имена. Аустријски лекар турске војске у Пећи, Ј. Милер, помиње 1838. године у Моглици неку стару црквицу. У садашњем католичком гробљу постоје остаци неке старе цркве. М. С. Филиповић је 1940. године у селу затекао 24 албанске католичке и 6 српских кућа. Срби су априла 1941. године сви протерани.[568]

Мојстир је српско-албанско село на јужној страни Мокре горе, удаљено 5-6 км североисточно од Истока. Назив села је свакако дошао по постојању неког старог манастира на том месту. У турском попису 1485. године помиње се као Мостир са 65 српских домова. У селу постоје остаци цркве на месту Црквиште на чијој западној страни расте столетни храст. Друго црквиште је у Потоку. Испод тог црквишта је јак извор Црквена вода коју сматрају лековитом. У старом и савременом српском гробљу расту четири столетна храста. Источно од српског гробља у селу су остаци зида црквишта које је временска непогода затрпала наносом земље. Остао је само јужни зид на коме мештани пале свеће. У Дечанском поменику из 1595. године у више махова су уписани Срби дародавци. У Бечком Државном архиву чува се жалба игумана Пећке патријаршије на немачком језику о злочинима Арбанаса у Метохији. Међу злочинима уписано је убиство Николе Спасића 15. марта 1877. године. Учени Серафим Ристић, архимандрит Дечана, у жалби турском султану набраја страдања Срба у Мојстиру 1864. године. Арнаутски зликовци врше отимачину новца, крава, волова, кошница, седморо кола сена, однесоше све што у кући нађоше. Србина домаћина натераше да зликовцу ради 6 недеља бесплатно на његовој земљи.

У турском попису 1485. године уписан је као Мостер, велико село са делимично измењеним називом. У селу је уписано 76 кућа са две удовице: Стоисава и Милица. Међу уписаним је и Брајан Екумена (игуман?), што указује и на могући манастир у селу?

Ово велико српско село су, јуна месеца 1999. године, Албанци најпре опљачкали, па попалили и разорили све куће, а Србе протерали из својих вековних кућа.[569]

Морина је албанско село у подножју огранака Проклетија, удаљено 16 км северозападно од Ђаковице. У Дечанској хрисовуљи 1330. године уписано је као Хоморје у међама Алтина. У турском попису из 1485. године уписано је као Морина са 45 домаћинстава. Међу уписаним је и поп, син Павла. У попису преовлађују календарска и албанска имена. (Морина на албанском језику је назив за иву, планинску врбу.)[570]

Мурга је дреничко село на падинама планине Церовик и у долини реке Мурге. Постоји и железничка станица Мурга на прузи Косово Поље–Пећ. Село је удаљено 17 км јужно од Србице. Село није уписано у попису Области Бранковића 1455. године. У селу се налазе остаци старе српске цркве. Иначе је у селу забележено предање да је у долини реке Мурге било осам цркава.[571]

Мужевине је до 1999. године било мешовито српско-албанско село у Пећком Подгору, око 3 км јужно од варошице Истока и у равници поред реке Исток. Помиње се у турском попису из 1485. године као Музевања са 45 српских породица. У манастиру Гориочу, више градића Истока, чува се бакарни дискос са ивичним урезаним натписом грчким брзописом и алфабетом у коме стоји урезана година 1760. и назив места „М’жениас” свакако данашњег села Мужевине. Како се у селу и сада налазе остаци двеју цркава, то је јасно да је кад су цркве страдале дискос пренет у оближњи манастир Гориоч где се сачувао до наших дана.

Село су Албанци попалили и раселили Србе јуна месеца 1999. године убивши том приликом 17 Срба из Истока и околних села.[572]

Мужљак је заселак Корише на северним обронцима шуме и планине Русинице, удаљен око 25 км источно од Призрена. На брегу и стени изнад села су остаци цркве и манастира испод којих је јак извор планинске воде. Остатке цркве сељани називају црквиште Св. Преображенија. Једну ливаду западно од црквишта сељаци зову „Савова ливада” иако нико не зна ко је и када је живео тај Сава. Велику њиву на истоку од црквишта сељаци зову „Ара е Кишес” – „Црквена њива” која је сада властништво Албанца суседа. Локалитет није испитан нити стручно обрађен и публикован.[573]

Мушниково је српско село у Средачкој жупи код Призрена, удаљено 11 км југоисточно од Призрена. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице (1465. године) уписани су Срби дародавци из Мучникова. У турском попису нахије Призрен из 1571. године, село је уписано као Мучниково. У Коришком поменику из ХIV и ХV века помињу се „раб Марко и Јов, сел’ Мучниково”. У запису из 1538. године стоји да књигу „Зборник приложи Никола пришлац от Мучниково”. На антиминсу патријарха Арсенија IV стајао је запис да је сликан 1725. године у селу Мушниково. Антиминс је нестао за време бугарске окупације Призрена 1915. године.

У селу постоје две цркве: Св. апостола Петра и Павла и Св. Николе. Црква Светих апостола Петра и Павла саграђена је и осликана 1563/64. године. У њој се налазила и лепа збирка икона из ХVI и каснијих векова. Друга мушниковска црква Св. Николе је саграђена у другој половини ХVI века и има солидно рађене фреске и иконе које су сликали мајстори Обновљене Пећке патријаршије. На звонику цркве је и звоно изливено 10. августа 1880. године у ливници „Балкан” у Београду „добровољним прилозима сељана и других пријатеља села”. Око цркве је старо гробље лепо одржавано. Трећа црква Св. Петка је нестала, а налазила се на сеоској ливади Пузаљка. Збирке икона и звоно мушинковских цркава су законом заштићени споменици културе српског народа Средачке жупе.

Јуна месеца 1999. године Албанци су протерали све Србе. Остало је неколико старијих особа муслимана, житеља села који и иначе говоре српским језиком Призренске жупе.[574]

Мушутиште је до краја ХХ века било српско-албанско село. Налази се у Призренском Подгору, под планином Иконом, удаљено 10-11 км југоисточно од Суве Реке. У селу се налазило 10 цркава, сачуваних или у остацима. У непосредној околини био је манастир Св. Тројице Русинице, пећина-испосница Русиница и сплет од шест испосница у Матоском потоку изнад села.

Најстарија и најлепша властелинска српска црква ХIV века у Србији била је црква Пресвете Богородице Одигитрије из 1315. године са очуваним ктиторским натписом уклесаним на надвратнику изнад улаза у цркву у три реда. У натпису је стајало да је цркву подигао казнац Јован Драгослав са супругом Јеленом, сином Станишом и ћерком Аном 1315. године. Црква је имала кубе које су носила четири стуба, фасаде рађене у наизменичним редовима камена, опеке и белих малтерних спојница. У цркви је било сачувано и неколико квадратних метара фресака из ХIV века, две престоне иконе: Богородице са Христом и Христа Сведржитеља из 1603. године. У црквеном дворишту је био звоник са звоном, парохијски дом и неколико столетних борова.

Цркву су Албанци у два наврата уз помоћ албанских војних стручњака стручно минирали и срушили до темеља. На исти начин срушен је звоник, посечени столетни борови и спаљен манастирски конак. Поред Богородичине цркве у селу је била и црква Св. Симеона коју је Стефан Дечански 1327. године даровао столној епископској цркви Богородице Љевишке у Призрену. У свим деловима села биле су цркве у темељима или обновљене у ХХ веку: Св. арханђела Михаила, Св. Атанасија, Св. Ђорђа, Св. Петке и Св. Николе.

Албанци су маја–јуна 1999. године вандалски порушили све цркве у Мушутишту наочиглед војника Уједињених народа и НАТО, а све Србе протерали.[575]

Набрђе је село у Хвосну (Метохији) удаљено 18 км од Пећи. У селу је постојало старо црквиште у старом српском гробљу. У гробљу су поред накривљених старих надгробних камених крстача и плоча расла и два столетна табуисана храста чије су огромне и разгранате круне суседи Албанци немилосрдно скресали, пре десетак година, да не прелазе у њихове авлије, проширене на просторе гробља. Храстови су тадашњу „операцију” преболели и делом обновили круне.

Албанци су лета 1999. године српске куће опљачкали и порушили и све Србе протерали. То им није било довољно него су и српско гробље решили да уклоне. Старе и новије надгробне споменике су повалили или поразбијали, а затим тракторима, лета 2000. године, дотерали земљу и засули слојем земље од 30 до 50 см, поравнали, засејали траву и претворили у ливаду. Тако се сада и не зна да је ту било српско гробље и где се оно налазило. О судбини столетних храстова нема вести, највероватније су и њих уклонили.[576]

Накло је село у Пећком пољу, удаљено 6-7 км источно од Пећи. Помиње се у Повељи српског краља Стефана Првовенчаног издатој манастиру Жичи 1220. године као Накла Вас заједно са Горажда Васом и другим селима у околини Пећи. У турском попису из 1485. године уписано је као Накил са 12 сеоских кућа и попом Божидаром, што сведочи да је и тада постојала црква у селу. Село је имало лепо уређено гробље са старим каменим плочама и крстачама, стаблима борова и ораха и остацима старе цркве Св. Тројице. У селу је била саграђена и нова скромна црква. На путу поред села до пре неколико деценија била је група столетних брестова, познатих под називом „наклањски брестови” које је, по предању, засадио Свети Сава. Сви су се посушили нападнути неком болешћу. Остао је само један изолован у ливади села. Албанци су маја 1999. године цркву спалили, српске куће похарали и порушили, а све Србе протерали.[577]

Наглавци су село у плодној долини у равници Белог Дрима, удаљено 15 км југоисточно од Пећи. На брегу Лојзе изнад села су, по предању, били виногради „још у време цара Душана”. У турском попису из 1485. године помиње се као Наглавке са 23 српска домаћина. У рукописној књизи у ризници манастира Пећке патријаршије има запис „грешног Миаила” који је 1702. године био „у Наглавце” да лови јегуље. У Општем листу манастира Пећке патријаршије стоји запис житеља села „Наглавц” да су дали прилог од 10 гроша манастиру Пећкој патријаршији чији су и иначе били посед. Остаци старе цркве Св. Арсенија са гробљем око ње налазили су се у селу. Србе из села су протерали Албанци 1999. године спаливши и срушивши им куће.[578]

Нарта манастир, негде у околини Пећи, уписан је у турском попису из 1485. године без других података. Није установљено где се налазио.[579]

Нашец је албанско село на левој обали Белог Дрима, удаљено 7-8 км северозападно од Призрена. У ливади изнад сеоског пута налазили су се остаци подужних зидова и апсиде старе цркве непознатог светитеља. Село Наш’ц помиње се као заселак Ограђеника у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана, издатој 1348. године. Од 1973. године село Нашец и добар део долине Белог Дрима потопила је вода вештачког језера бране у Фиерзију, у Северној Албанији.[580]

Накараде је до II светског рата било питомо насељеничко српско село у долини између река Рибнике (Еренике) и Белог Дрима, на путу за Призрен, удаљено 7 км источно од Ђаковице. Априла 1941. село су спалили и раселили Албанци. После ослобођења 1945. године, услед притисака тадашњих власти, село није обновљено. На његовом простору подигнути су воћњаци, виногради и њиве пољопривредног комбината „Ереник”.[581]

Нашпале је албанско село удаљено 7-8 км северозападно од Ораховца. У турском попису нахије Хоча из 1571. године, уписано је као Ношпале са 15 становника албанског именослова. У сеоској њиви власника Садика Морине налази се место које зову „Те Киша” (Код цркве). И. С. Јастребов убележио је село Нашпаље уз примедбу да је на аустријској Генералштабној карти погрешно уцртано иза Дрима.[582]

Небрегоште је муслиманско село, српског говорног језика, на левој страни Љубинске реке, удаљено 10 км југоисточно од Призрена. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године као Небрегошта. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице 1465. године уписани су Срби приложници. И. С. Јастребов је забележио да су Небрегоштани и после преласка у ислам славили Св. Илију и слали пшеницу на освећење у цркву. У селу су се налазиле развалине цркве Св. Илије.[583]

Негровце је дреничко село на падинама планине Космач. Налази се око 7 км југозападно од Глоговца. У турском попису Области Бранковића није убележено. А у турском попису из 1485. године уписано је као двојно село: Горње и Долње Негровце са 30 српских домаћинстава, међу којима је било и домаћинство попа Петка. Успомену на ту стару цркву, несталу у току дуговековне турске окупације, сачувао је садашњи назив код албанског становништва Киша (Црква).[584]

Нековце је село у Горњој дреници, удаљено 11 км југоисточно од Глоговца. У турском попису Области Бранковића уписано је са 16 српских кућа, међу којима је и кућа попа досељеника. У селу је постојала црква о чему сведочи очувани албански назив Киша.[585]

Немишље је ишчезло село поред садашњег села Ландовица код Призрена. И. С. Јастребов, руски конзул у Призрену, забележио је да је „недалеко од Ландовице било село Ненишље са малом црквом Св. Катарине, чији се темељи распознају”. Око цркве је било и мање гробље.[586]

Непоље је сада албанско село у долини Дечанске бистрице, удаљено 22 км југоисточно од Пећи. У повељи цара Душана из 1348. године, помиње се као заселак Днепоље села Косурића у Хвосну, који је приложио Карејској ћелији у Светој гори. Књегиња Милица га је својом повељом 1397. године вратила манастиру Дечани, пошто је у бурним временима после Косовске битке 1389. године било отуђено од Дечана. У турском попису из 1485. године, уписано је као село Иднепоље са 41 српским опорезованим домаћинством. У селу су очувани били до половине ХХ века остаци старог српског гробља на месту које Арбанаси зову „Љугу Цаму” (Цамов до) и „Лисичје рупе” са очуваним великим каменим надгробним крстом (Сл. …).[587]

Непребиште, Непробиште, је сада албанско село удаљено 15 км северно од Призрена. Стефан Немања, као монах Симеон, даровао је 1198. године манастиру Хиландару у Светој Гори 9 села у долини Мамушког поља са Непробиштем на челу списка. Овај посед је увећао краљ Урош I, додавши му и половину села Добродољана. У турском попису из 1485. године, уписано је као Нетробиште са 23 уписана опорезована домаћинства, међу којима је био и Радич калуђер. У следећем турском попису из 1571. године, уписано је као Непробиште. Помен калуђера Радича у попису из 1485. године наводи на могућност да је у селу или околини постојао и манастир? Руски конзул Јастребов је посетио село Непробиште.[588]

Нец је сада албанско село у међуречју Рибника (Ереника) и реке Траве (средњовековне Трнаве), удаљено 9 км северозападно од Ђаковице. И. С. Јастребов је 1879. године село назвао Нетиц, а у загради додао Летинце. Професор и академик М. Стефановић у свом научном раду О говору Срба старинаца у Ђаковици саопштио је да село Срби изговарају као Нет’ц („био у Нет’цу”, „дошао из Нет’ца”).

У селу је била 1925–1930. године саграђена на старим темељима нова сеоска црква. Априла месеца 1941. године цркву су Албанци срушили, српске куће опљачкали и спалили, а све Србе и Црногорце протерали из села. После Другог светског рата, за време СФРЈ, већи део Срба и Црногораца се вратио у село, обновио куће и имања, па и цркву. На њихову несрећу, доживели су маја месеца 1999. године поново рушење и паљење кућа у селу па и цркве, и протеривање из Метохије.[589]

Никола црква. У турском попису из 1485. године уписана је „Никоља чрква” у околини Пећи. До сада није утврђено место њеног постојања. Јавља се и у турским пописима до краја ХVI века.[590]

Новаке је село у Призренском пољу, удаљено 10 км северно од града. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године као катун Новаци. У турском попису 1571. године село је уписано као Новак. И. С. Јастребов је 1879. године у селу Новаке затекао „4 српске, 3 муслиманске и 3 католичке куће”. У селу је на старим остацима цркве Св. Врача саграђена нова црква посвећена истим светитељима, са звоником и набављеним звоном.

Албанци су 1999. године демолирали, спалили и покушали минирањем да је сруше, али нису успели у потпуности. Гробље око цркве су порушили и Србе из села све протерали.

Уз помоћ међународних хуманих друштава један број Срба се вратио у своје село, поправили су и подгили нове куће и делимично поправили оштећења на цркви и звонику. Ипак, 2007. године Албанци су са звоника цркве бацили на земљу звоно тешко 400-500 кг. На срећу звоно није напукло па су га Срби сељани поново подигли и наместили. Изгледа да и поред свих обећања мировних снага и албанске полиције, за Србе нема мира ни после 7-8 година од доласка међународне мисије.[591]

Ново Село Деич се налази у долини Белог Дрима, удаљено 1-2 км од Клине. Село носи новије име. Старо село се помиње у повељи цара Душана, издатој манастиру Хиландару као Новосели. У турском попису из 1485. године уписано је као Новосела са девет српских кућа. У Девичком поменику од 1776. до 1780. године уписани су више пута Срби дародавци из села Ново Село Деич и Ново Село Заимово. У селу постоји и сада старо српско гробље.[592]

Ново Село је албанско-српско село у горњем току реке Белог Дрима, удаљено 7-8 км северно од Пећи. У турском попису из 1485. године помиње секао Ново Село у околини Пећи са 30 српских домова и попом Богданом међу њима. То сведочи да је тада у овом већем селу постојала парохија са црквом и свештеником. По народном предању Срба, црква је била на месту где је сада џамија и муслиманско гробље. У Бечком Државном архиву налази се жалба, писана на немачком језику у којој су наведени Никола Филиповић, Арсеније Крстић и Илија Недовић из Новог Села које су Албанци убили 19. и 20. јула 1879. године. Ови аустријски документи јасно говоре да су Срби живели у Новом Селу и до краја ХIХ века.

Од месеца маја 1999. године у Новом Селу нема ниједна српска кућа. Све су попаљене и срушене, а Срби протерани.[593]

Ново Чикатово је било насељеничко српско село настало после Првог светског рата. Имало је 117 кућа. Налазило се 3-4 км од Глоговца. У селу су саграђене нове куће, школа и 1933. године нова црква коју су назвали Јежевица по истоименој цркви краља Милутина (1282–1321) која се налазила код села Крајкова на падинама планине Космач. У изградњи цркве су учествовале многе угледне личности као добротвори: краљ Александар I Карађорђевић, патријарх српски Варнава, научник Михаило Пупин, епископи Серафим и Михаило и други чија су 22 имена била уклесана на плочама у цркви. Црква је добила 1933. године и звоно са изливеним натписом. Албанци су априла 1941. године разорили цркву, све куће спалили и разорили и становнике Србе протерали. О судбини великог црквеног звона дуго се није знало ништа. Коначно се нашло у манастиру Будисавцима сачувано.

После ослобођења и II светског рата у село се вратило око 60 српских породица. Поново су подигли куће, школу и радили на старим имањима. Нису успели, на жалост, да се одрже. Изложени сталним нападима и прогањању од Албанаца, до 1982. године напустили су своје домове.[594]

Њивоказе је сада албанско село удаљено 2 км јужно од Јуника који се налази 7 км јужније од Дечана. У турском попису из 1485. године уписано је као село Нивокас са 34 становника и 3 муслимана – Турчина. Већина имена становника и једне удовице су српског именослова. Мањи део уписаних становника има албанска имена. У селу постоји месни назив Киша (црква) који сведочи о негдашњем постојању цркве.[595]

Обриње је дреничко село удаљено 15 км јужно од Србице. У попису Области Вука Бранковића Турци су 1455. године уписали село Мало Обриње се 56 кућа домаћина и бећара. Међу уписаним је и домаћинство попа Богослава. То значи да је ово, тада овеће село имало и своју цркву. У Доњем Обрињу и сада постоје албански називи Киша и Крони и Кишес (Црквени извор). Трагови цркве (црквишта) су сачувани на ливади и утрини између Горњег и Доњег Обриња. У селу је сачуван и други микротопоним Крони те Гури Кишес (Извор код црквене стене). И у Горњем Обрињу има два месна назива: Киша и Ара те Кишес (Њива код цркве). Судећи по овим месним називима оба подељена села имала су своје цркве.

У повељи Вука Бранковића поменут је 1395. године заселак Мучеваре. Данас се у атару села Обриња поље зове Мучеваре, а у Горњем Обрињу постоји Мућеварит, то јест Кладенац Мучеваре.[596]

Овчарево је дреничко село удаљено 13 км југоисточно од Клине. Помиње се под истим именом у Дечанској хрисовуљи из 1330. године. У турском попису Области Бранковића из 1455. године уписано је као велико село Овчарево са преко 130 домаћинстава, међу којима је био и дом попа Станише. У ризници манастира Пећке патријаршије сачувано је рукописно Четворојеванђеље које је писао Симон 1562. године „на селу Овчареву у дому Старца Максима и сина му попа Раича у храму Св. Николе”. Половином ХIХ века у селу су постојали остаци цркве Св. Николе и Св. Мрате на садашњем брегу Мратинц, поред садашњег извора Мратинц. Остаци треће цркве били су на садашњем микротопониму Брег Киша (црква). На Сватовском гробљу у селу постојао је до Првог светског рата усамљени камени надгробни споменик са урезаним крстом и натписом на предњој страни. Споменик је уништен 1915. године.[597]

Озрим је метохијско село на високом платоу изнад долине Белог Дрима и на његовој десној страни, удаљено 9 км североисточно од Пећи. Помиње се у турском попису из 1485. године као Озрин у околини Пећи. У подножју платоа, са северне стране пута Пећ–Митровица, је врло старо српско гробље са поваљеним надгробним „мраморовима”. По освојењу Метохије Турци су село попалили, а српско становништво избегло је у село Црни Луг на левој страни долине Белог Дрима. У селу је било неколико српских кућа које су Албанци 1999. године спалили и порушили, а Србе протерали по доласку јединица КФОР-а.[598]

Опрашке је сада заселак села Коша у жупи Кујавчи удаљено 10 до 12 км југоисточно од Истока. Село Кош помиње се у Светостефанској повељи краља Милутина из 1314/16. године, датој његовој задужбини манастиру Бањској код Звечана. У турском попису из 1485. године уписано је као Опрашка са 23 куће. На челу списка су уписани поп Ђорђе и његов син Богдан. То потврђује да је у селу постојала парохија и црква. У селу се на старом гробљу налази неколико камених надгробних крстача и савремено кошаркашко игралиште. Сељани кажу да су на том месту до половине ХIХ века били сачувани темељи старе цркве посвећене Св. Јеремији.

Албанци су маја–јуна месеца 1999. године село Кош са засеоцима попалили и разорили српске куће, а Србе протерали.[599]

Оптеруша је старо српско село у метохијском виногорју, удаљено 6-7 км југоисточно од Ораховца. У турском попису од 15. фебруара 1484. године, који се чува у Бугарској академији наука у Софији, уписане су две куће Срба одгајивача сокола за потребе турског двора, из села Општеруше нахије Призрен. У турском попису нахије Хоча из 1591. године уписана је Оптеруша као велико село са 54 куће домаћина и неожењених пореских обвезника. Међу уписаним су поп Симон, поп Пејо и поп Никола. Сва лична имена и имена њихових очева су српска. У Дечанском поменику (бр. 109) који се налази у ризници уписана су 1595. године три презвитера (свештеника) из села Оптеруше: Јован, Петар и Милија. У Поменику манастира Девича уписани су 1768. и 1770. године Срби дародавци из Оптеруше.

У селу су постојале три цркве: Св. Николе, Св. Ђорђа на гробљу и Св. Спаса на брегу изнад села. Све три су Албанци јуна месеца 1999. године порушили. Шеснаест Срба из села су киднаповали и о њима родбина ништа не зна. Девојке и жене из села су групно силовали, све куће попалили и све Србе протерали.[600]

Орлате је албанско село на бреговитом појасу између Дренице и Подримља, удаљено 15 км југозападно од Глоговца чијој општини и припада. У турском попису из 1485. године уписано је као Орлат (Урлат), велико село са 43 становника и попом Вукашином. Сви уписани порески дужници, као и њихови очеви, носе српска имена. Заселак Орлата који се зове Ђурђица носи назив по цркви Ђурђици која се у њему налазила. На пропланку изнад села, по предању, био је велики манастир који је грађен „кад и манастир Дечани”.[601]

Ораховац је варошица и средиште виноградарског подручја Метохије, удаљена 38,3 км југоисточно од Пећи. Помиње се под тим именом у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године као гранично место појединих околних насеља. А такође и у повељама цара Душана из 1348. и 1355. године којима даје и потврђује имања манастира Хиландара и одређује 12 старинаца из Ораховца да одреде међе дарованих села. Бранковићи Гргур, Ђурђе и Лазар са мајком Маром, 1405. године, повељом прилажу манастиру Хиландару „село Ораховац са њивама, вртовима и воденицом”. У турском попису из 1485. године уписан је под називом „Ораховац село” са 43 опорезована домаћина који сви имају српска имена. На челу списка је муслиман Турчин. Међу уписаним пореским обвезницима су и два попа. И у следећем турском попису из 1571. године уписана су два попа: поп Ђурђе и поп Гвозден. То указује да су постојале две парохије са заједничком црквом или две посебне цркве.

Нова црква у Ораховцу саграђена је на старим темељима 1859. године. Не дуго потом, у једном запису стоји: „Арнаути опљачкаше раовачку цркву”.

Јуна месеца 1999. године Албанци су у Ораховцу убили 10 Срба и више њих киднаповали, о чијој се судбини ништа не зна ни после десет година. Преостале Србе сатерали су у гето код цркве у Српској улици, не дужој од 300 метара, не дозвољавајући ни да своје умрле сахрањују у градском грољбу, па су принуђени да их сахрањују у порти цркве.[602]

Орно Брдо је село у Пећком Подгору код Пећке Бање, удаљено 12 км североисточно од Пећи. Помиње се у српским изворима ХIV и ХV века. У манастирској ризници Пећке патријаршије на рукописној књизи Лествице мислим да се то зове Лествичник св. Јована Синајског стоји запис из 1543. године писара Дијака Јована да су „блажени христијани Цветко и Дабижив” оправљали и преповезивали пет великих књига храма Пресвете Богородице у месту Студеници. Јасно је да су они били књиговесци и писари храма Студенице Хвостанске у ХVI веку. У запису стоји да је оправка књига вршена у време архиепископа кир Јосифа и духовника Никона „трудом и маздом блажених христиан от села Рудно Брдо”. Назив села као Рудно Брдо се до скорашњих времена могао чути код овдашњих срба староседелаца. Од ХХ века село је званично названо Орно Брдо.

У последњих двадесет година ХХ века и последњи Срби су се услед сталних притисака иселили из села.[603]

Орчуша, Орћуша је горанско село удаљено 5 км југозападно од Драгаша. У Светоарханђеловској хрисовуљи помиње се као „опћина Орчуша”. Г. Шкриванић сматра да је средњовековни пут водио и кроз Орчушу. Старо црквиште је било усред села код садашњег тулбета, или у дворишту суседне куће. Сада о њиему нема никаквих трагова.[604]

Осек Хиља је албанско село, 4 км северозападно од Ђаковице. У турском попису из 1485. године уписано је као Осак или Усак са 19 кућа. Недалеко од села, поред речице Јагоила, међу столетним дубовима стоје остаци српске средњовековне цркве. Садашњи албански житељи мисле да је то била католичка црква. Јастребов је ту забележио остатке српског гробља и средњовековне куле.[605]

Осојане је старо српско село у долини реке Кујавче, удаљено 7-8 км југоисточно од Истока. Помиње се у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина издатој манастиру Бањској 1314/16. године. У селу је постојала Ивања црква још пре 1314. године, у повељи уписана као гранично место. У турском попису из 1485. године уписан је манастир са црквом Св. Ивана (Јована). У српском народу се празник св. Јована Летњег одувек зове Ивањдан. Сматра се да је црква или манастир била на брегу, у старом српском гробљу, међу старим надгробним крстачама и столетним дубовима. Друга црква је названа Никољача и налазила се у ливади на брегу. Трећа црква је била на месту које се звало Звечан. У турском попису из ХVI века уписан је манастир Св. Николе код села. У Бечком Државном архиву сачувана је жалба игумана Пећке патријаршије на немачком језику о злочинима Арбанаса у Метохији у 1877. години. Међу убијеним Србима је наведено и име Вукадина Стевина из Осојана. Хаџи Серафим Ристић, архимандрит Дечана, у свом познатом Плачу Старе Србије набраја поименице, како оштећене Србе, тако и имена зликоваца и села из којих потичу. Кнезу осојанском отеше 300 оваца, и тако редом сељацима Осојана: отеше новац, говеда, коње, волове, сено колима отераше, „хаљине у кући ватром нагореше”, цркву у прах и пепео претворише, „часну трпезу у димњаке и друга недостојна места узидаше…”

Село су Албанци лета 1999. године, после бомбардовања Србије од стране НАТО, попалили, опљачкали, сеоску цркву поновљеним минирањем до темеља разорили, а све сељаке протерали преко планине Мокре горе у Ибарски Колашин и Србију. На срећу и уз подршку шпанских војника из састава јединица Уједињених нација, најхрабрији Срби су се вратили поново на своја вековна станишта, населили се у баракама, обновили школу, здравствену станицу. Помоћ у обнови села пружила је Влада Србије, Српска православна црква и неке међународне хуманитарне организације.[606]

Осоје је село на високом платоу изнад десне обале Белог Дрима, удаљено 10 км источно од Пећи. У њему је до краја ХХ века остало само 7 српских кућа и малено српско гробље.

Албанци су то мало српских кућа попалили и опљачкали, а Србе протерали маја месеца 1999. године.[607]

Острозуб је албанско село на северним обронцима Милановац планине, удаљено 7 км североисточно од Ораховца. У Дечанској хрисовуљи из 1330. године помиње се пут који је ишао од Призрена преко Острозуба за Трепчу. У Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године помиње се Градиште над Острозубом. У турском попису из 1485. године помињу се Грона Строзуби и Долина Строзуби. У Горњем Острозубу тада је уписано 26 опорезованих домаћина. Сви уписани порески обвезници носе, како своја српска имена, тако и имена очева. Међу уписаним је и Димитрије, син калуђера, што би могло да се тумачи да је у селу или околини постојао и неки манастир. И. С. Јастребов је 1870. године затекао у Горњем Острозубу 50, а у Доњем Острозубу 12 муслиманских кућа – па каже да у читавом Острозубском бајраку има 8 малих џамија које су у старо време биле „црквине”, што се може распознати по старим гробовима.[608]

Оскуришта (Оскорушта) је ишчезло село у Призренској жупи. У турском попису из 1485. године уписано је као село Оскуришта (Ускуришта) са 20 пореских обвезника и попом Степаном на челу списка. Међу уписаним су и 4 удовице: Радосава, Богдана, Оливира и Милица. Сва имена уписаних, како лична тако и патроними, су српска. Село је у ХV веку имало цркву. Село носи назив по домаћој воћки оскоруши (Sorbus domestica) чији је плод жута сложена коштуница.[609]

Пагаруша је албанско село у ораховачком крају, удаљено 7 км североисточно од Ораховца. Помиње се у Дечанској хрисовуљи III, 1335. године као сточарско село (катун) тада насељено Власима. Власи Пагарушани били су тада задужени да чувају стада оваца манастира Дечана, међу којима се помиње и „Степан Голозловић са братијом”. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године помиње се као сусед међе са дечанским властелинством. И у турском попису 1571. године уписана је као Пагаруша. И. С. Јастребов је 1879. године у Пагаруши затекао 50 муслиманских кућа и утврдио да је на месту, тада мале сеоске џамије било црквиште.[610]

Падалиште је сада албанско село у Пећком подгору на путу Пећ–Митровица, удаљено 3 км источно од Ракоша. Српски конзул у Приштини и велики песник Милан Ракић, на путу за Пећку патријаршију, пролазећи кроз Падалиште 1912. године, замољен је од, тада последњих Срба у селу да посети њихову цркву. Удовољио је њиховој молби и посетио оронулу цркву. У цркви му је, док је разгледао остатке фресака и икона, посебну пажњу привукла једна стара чађава и покапана воском од свећа, икона. По разгледању икону је вратио на остатке зидова. Сељаци су желели да му је дарују што је он одбио. На наваљивање сељака: „Узмите господине Ви ћете ју сачувати а овде ће пропасти”, коначно је прихватио поклон. Тако је икона доспела у дом песника Милана Ракића. А старој српској цркви у Падалишту песник је посветио стихове своје познате песме Напуштена црква. Године 1933. испитујући старине Метохије, Падалиште је посетила екипа професора С. Смирнов и Ђ. Бошковића и затекла остатке старе цркве очуваних зидова до сводова и фрагменте фресака, као и делове црквених зидова са повађеним камењем које су Арбанаси носили за зидање својих кућа и других зграда.

Остаци друге цркве налазе се у јужном делу села на месту Вакаф, у имању једног Арбанаса.[611]

Папраћани је село у долини Дечанске бистрице, удаљено 3,5 км североисточно од села Дечане. У Дечанској хрисовуљи 1330. године уписано је као село Прапраћани у чијим међама се помиње Спасова црква и „водовађа која тече од Прапраћан”. У селу је уписано 39 српских кућа са 149 становника и три попа. У турском попису из 1485. године уписано је као село Папрађани са 27 српских домова, међу којима је уписан и дом попа Радича. То значи да је тада у селу постојала и црква.

Јуна месеца 1999. године Албанци су спалили и разорили све српске куће и Србе протерали.[612]

Паскалица су остаци старе цркве у пољу Ваганиште поред Белог Дрима између села Видења, Великог Крушева и Јагоде, удаљени 5-6 км западно од Клине. По предању црква је најстарија у Метохији. Посвећена је Васкресењу Господњем што и сам њен назив казује. Налази се ван насеља на брегу Косовац. У турском попису из 1485. године, као и у каснијим пописима из 1571. и 1582. године, помиње се као манастир Св. Симеона и „Видање код села Крушева”.[613]

Пацај је албанско село удаљено 2-3 км југоисточно од Јуника, односно 7 км северозападно од Ђаковице. Између 1920. и 1941. године у селу су живели и Срби и Црногорци. Село је на изворишту средњовековне реке Трнаве по којој је цела жупа названа Затрнавска. У тој жупи је и велики српски манастир Дечани. Албанци су реку преименовали у Трава. И. С. Јастребов је приликом обиласка Пацаја у њему затекао само 5 муслиманских кућа. Албанци су априла месеца 1941. године срушили српску цркву у Пацају, село спалили и Србе протерали.[614]

Пашино Село је у Пећком пољу, удаљено 4 км североисточно од Пећи. Назив села је настао у време турске владавине као село пећких бегова и паша Махмудбеговића. Пре овог назива село је било саставни део суседног бочног села Требовић. Село се помиње 1220. године у повељи српског краља Стефана Првовенчаног новооснованој Српској архиепископији са седиштем у манастиру Жичи. Тада се село звало Требовитићи и то име задржало је и у доба турске окупације. И сада манастир Пећка патријаршија има своје имање у Пашином Селу и Требовићу. У Требовићу су се Срби из оба села сахрањивали све до 1999. године. У том гробљу има десетак врло старих надгробних плоча и крстача обраслих у лишајеве и маховину без видљивих натписа. На западној ивици Пашиног Села расте столетни храст. Око њега се концентрисало свих седам српских кућа које су Албанци маја 1999. године опљачкали, попалили и све Србе протерали.[615]

Петковић је албанско-муслиманско село у којем се још говори српски језик призренског наречја, поред званичног албанског језика. Село је удаљено око 12 км северозападно од Ораховца. У турском попису Нахије Хоча из 1591. године уписано је као Петкофц и Петковић опустело село. Руски конзул И. С. Јастребов затекао је старо српско гробље између села Петковића, Козника и Полуже. У Петковићу је записао 12 кућа и старо гробље.[616]

Петрушан је албанско село у Хасу под Паштриком удаљено 5 км јужно од Ђаковице. У селу постоји локалитет Црквине Петрушан око којег је било и старо српско гробље. Цркву су порушили Турци у незнано време. Село је посетио И. С. Јастребов 1870. године и у њему затекао 10 кућа Латина – Албанаца католика.[617]

Петраковац је брдо у подножју планине Копривника и изнад десне обале Бистрице, насупрот манастира Пећке патријаршије. По истраживањима Крсте Алексића, професора из Пећи и сакупљача народних умотворина и књижевности међу Србима у Пећи и околини, храм Св. Саве на Лизици, помињан у историјским изворима, налазио се на Петраковцу поред садашње чесме са јаким извором планинске воде. Изградњом садашњег бетонског канала за наводњавање метохијског поља 1928–1935. године пресечени су и уништени остаци зидова старе цркве и пратећих зграда, за коју стари Пећани Срби тврде да је била „црква Св. Саве”. Да ли је то била „црква Св. Саве на Лизици” остаје отворено питање? Пећки патријарх Пајсије је 1642. године записао: „У Пећи своеју рукоју оградих мост на Петраковцу, ради иже име к светому мученику Стефану Урошу Третјему” (Дечанском).[618]

Петрич, в.: Горњи и Доњи Петрич.

Петровица, црква и манастир Св. Петра и Павла. В.: Уњемир, Добра Вода.

ПЕЋ је град у северозападном крају Метохије. Са западне стране наткриљују га високе планине Жљеб и Копривник. Кроз град тече чиста планинска река чије словенско име Бистрица казује о лепоти њеног тока и особинама воде. На истоку град је отворен равницом Метохије кроз коју су према југу и истоку пролазили путеви који су омогућавали значајне привредне и културне везе. Први пут се помиње у историји као „Пећ са засељем” 1220. године у повељи српског краља Стефана Првовенчаног. Оснивањем самосталне Српске архиепископије 1219. године Пећ ће убрзо, после манастира Жиче, постати седиште столовања српских архиепископа и, од 1346. године, српских патријараха и тако остати све до укидања и потчињавања Цариградској патријаршији 1766. године. Сви српски архиепископи и патријарси столовали су у Пећи. Патријарх Сава IV (1354–1375) пресудио је спор између Которана и Дубровчана 1371. године. Крајем ХIV и у ХV веку пећки патријарх ковао је и свој новац чији се примерак и сада налази у Музеју примењене уметности у Београду. Српски деспот Ђурађ Бранковић столовао је у Пећи и са мајком Маром и братом Лазаром повељом од 14. октобра 1410. године даровао манастиру Св. Павла у Светој Гори село Кузмино на Ситници. У Пећкој патријаршији обављано је свечано устоличавање свих српских архиепископа и патријараха. У њеним црквама и припрати многи од њих су и сахрањени.

У Пећи је током протеклих векова саграђено неколико српских цркава и манастира. Дајемо њихов сажет преглед.

Манастир Пећка патријаршија чине четири цркве са заједничком припратом и конаци. Најстарију цркву Светих Апостола саградио је у трећој деценији ХIII века и осликао 1260. године архиепископ Арсеније I. Северну цркву Св. Димитрија саградио је архиепископ Никодим између 1321. и 1324. године. Са јужне стране цркве Св. Апостола архиепископ Данило II саградио је цркву Богородице Одигитрије и цркву Св. Николе. Он је и испред све три велике цркве на западној страни подигао припрату са тремом на стубовима. Патријарх Макарије Соколовић је у ХVI веку, из конструктивних разлога, зазидао и осликао просторе између стубова. Пећка патријаршија представља изузетно вредну галерију сликарства под једним кровом са фрескама из ХIII, ХIV, ХV и ХVI века.

У преписивачким књижевним радионицама Пећке патријаршије, од оснивања до њеног укинућа 1766. године, радиле су многе преписивачке, сликарске и дуборезачке радионице у којима су врсни сликари, писари и дуборесци стварали врхунска дела српске средњовековне уметности. У преписивачкој скрипторији у Ждрелнику крај Пећке патријаршије писар Дамјан, по налогу архиепископа Никодима, 1324. године исписао је чувени Шишатовачки апостол. Српски књижевник и епископ Марко Пећки писао је 1410. године Службу патријарха Јефрема и своје познато Завештање. Данилац Левооки писао је две рукописне књиге у Пећи и Ждрелнику. На позив деспота Стефана Лазаревића одлази у Србију где такође пише две књиге. Сликари Лонгин и Андреа сликали су фреске и иконе за време патријарха Макарија у Пећкој патријаршији и бројним црквама широм Обновљене Пећке патријаршије. Дуборезац и херцеговачки епископ Антоније оставио је познате двери са дугим натписом резаним у квадратним пољима самих двери. Патријарх пећки Пајсије (1614–1648) написао је Службу и Житије цара Уроша. Патријарх Арсеније III Чарнојевић оставио је познати спев о страдању Срба Ноћ над нама. После сеобе 1690. године Пећка патријаршија је опустошена од Турака и Татара, а у црквама су зимовали коњи. У време сеобе под патријархом Арсенијем IV Јовановићем, 1737. године, Пећка патријаршија је поново опљачкана и „њено благо сво расхишћено”. Године 1902. албански зликовци поново су напали и опљачкали Пећку патријаршију. Ни то није био крај. 16. марта 1981. године Албанци су савременим хемијским запаљивим бомбама спалили конак Пећке патријаршије, дуг 60 метара, грађен у стилу народног градитељства ХIХ века од клесаног камена, са истакнутим еркером на спрату и посебном обрадом лучних прозора распоређених у ритмичном низу на лицу зграде. У конаку је једва спасена, али обилно натопљена водом, ризница рукописних књига и икона. У пожару је ипак уништена збирка турских докумената, фермана и тапија, и манастирска архива ХIХ и ХХ века. Тридесет монахиња је успело да из запаљених соба у спаваћем вешу излети у сурову и хладну мартовску ноћ. Од пожара је спасено и пренето на лечење у Народну библиотеку Србиије 116 рукописних књига из ХIII до почетка ХVIII века и више десетина икона из познате Ризнице манастира Пећке патријаршије.

Априла месеца 1941. године немачки војници-мотоциклисти су били бржи од Албанаца и спасили манастир од новог паљења и рушења. Од маја месеца 1999. године Пећку патријаршију чувају италијански војници из састава јединица Уједињених народа.

Манастир Пећка патријаршија је 2007. године као изузетан споменик културе, заједно са Дечанима и Богородицом Љевишком у Призрену, Одлуком Скупштине УНЕСКО-а уписан у Листу светске културне баштине. Видети под манастирима ста о овоме има па одредити где ста иде!!![619]

Црква Св. Јована, нова градска црква подигнута је у центру града, у дворишту старе Митрополије. Црква је довршена 1982. године и опремљена новим иконостасом и другим црквеним инвентаром. Албанци су 1999. године цркву демолирали, а свештеника са породицом протерали из Пећи.[620]

У граду Пећи сада нема очуваних активних цркава и манастира. Из историјских извора зна се да су постојали:

1. Манастир Кузмикан и у турском попису 1485. године уписан као Кузмићан. Можда се може повезати за помен Кузмине пештере у српским изворима ХIV века у околини Пећке патријаршије.

2. Манастир Тавор, посвећен Св. Николи, у непосредној близини Пећке патријаршије. Уписан у турском попису 1485. године са 7 кућа, попом и двојицом калуђера.

3. Манастир Св. Арсенија на брежуљку изнад десне обале Бистрице и некадашње Шустер-махале. Ограђен зидовима и простором који је заузимао, надвисио је цео град. Доцније је на том месту била турска касарна, а затим од 1912. године Војни стан Црногорске војске, после ослобођења Пећи 1912. године, и потом Југословенске војске.

4. Црква и женски манастир Кенавија (Ђенавија) у средишту града и махали Пуавац (Пухавац) на левој обали Бистрице. Око цркве је било и старо српско гробље. Ишчезла је у ХХ веку. Сада је на њеном месту Оваџак џамија са муслиманским гробљем.

5. Црква Св. Николе у Ивановцу на Бистрици у махали Пуавац, којој је српски штампар из Скадра, Стефан Мариновић, даровао књигу Триод 1565. године. Књига је сачувана, а црква је нестала.

6. У граду су постојале цркве на местима где су после турских освајања града 1456. године подизане џамије: црква Св. Тројице-Ружице на месту где је сада Бајракли-џамија; црква Св. Петке на месту садашње Ал-џамије (Црвене џамије) у Капишници на десној страни Бистрице; црква Св. Преблаге Марије на месту садашње Ђул-Фесун џамије; на северној страни парка Карагач; црква Ђурђеви Стубови сада џамија у Табак махали; црквица Св. Петке на југозападној ивици парка Карагач, срушили је Албанци 1999. године и на њеном месту подигли дервишко тулбе. В.: одељак џамије.[621]

Пећани је село у Призренском Подгору, удаљено 3 км северно од Суве Реке. Село Пећане је цар Душан приложио 1348. године својој задужбини манастиру Св. арханђела Михаила и Гаврила код Призрена. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице, више села Мушутишта код Призрена, уписан је неки Радивоје из Пећана као дародавац 1465. године. У турском попису Нахије Призрен 1571. године уписана су два села: Пећани и Мали Пећани. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов, је 1879. године затекао у Пећанима цркву порушеног кубета али сачуваних зидова до почетка сводова. Над вратима цркве затекао је и преписао следећи натпис: „С’твори се и пописа сиј божествени храм пресветеија владичици нашеја Богородици приснодеви Марин Воведение В; ’храм’ во дни благочестиваго и христољубиваго и превисокаго господина Ђура и деспотици Ерини и синов их Гургура и Стефана и деспота Лазара и деспотици Елени в’лето +Џ.Ц.Е” (1452. године по садашњем рачунању).

Половином ХХ века српски конзерватори су открили и конзервирали до тада преостале зидове цркве. На једној од фасада цркве постојао је двојни мермерни прозор уоквирен геометријским клесаним орнаментом који је нађен узидан у суседној албанској кули. Неколико година касније прозора није било на кули. Наводно „сам је пао са спрата куле и разбио се”.

Јужно од цркве, у њиви, су остаци зидова друге мање цркве. Остатке Албанци зову Црква. А северно од цркве је у подножју стене јак природни извор и пећини која је изгледа била и испосница. Сада у селу нема Срба.[622]

Пиштане је село у долини Пећке бистрице удаљено 10-11 км југоисточно од Пећи. Усред села, у долини и воћњаку Јанићија Јанићијевића, сачувани су остаци цркве Св. Петке. На Главици коју са свих страна окружује село, у шумици са десетак старих дубова је старо српско гробље са преко стотину старих гробова са и без надгробних камених крстова.

У цркви Ваведења Пресвете Богородице у селу Белом Пољу код Пећи, до 1999. године када су цркву запалили Албанци, на иконостасу су били дароване сликане двери, велики крст и осам икона св. Јована и представа из Старог и Новог завета које је 1874. године даровала вишечлана породица браће Милка, Стефа, Стојана, Милована, Станише и Вукоте, не уписавши и своје презиме. Све иконе радио је сликар Василије Крстић-Даскаловић и о себи и дародавцима оставио дуг запис.

Јуна месеца 1999. године у спаљеној цркви изгореле су и све дароване иконе пиштанских сељака-дародаваца.[623]

Пиране је албанско село у равници и виногорју на путу Призрен–Ораховац, 11 км северозападно од Призрена. У Светоарханђеловској хрисовуљи помиње се 1348. године као село Пирани. У турском попису из 1571. године уписано је као Пиране у нахији Хоча. И. С. Јастребов је 1879. године затекао у селу шест староседелачких српских породица. Код села су се налазиле развалине цркве Св. Ђорђа.[624]

Плава је опољско село у подножју Коритника удаљено 6 км северно од Драгаша. Село носи назив по старој словенској речи плавити – топити руду. Од других старих српских назива у овом, сада албанском, селу сачуван је назив за врх Богданце и два потока истог имена: Осојник. Помиње се као Плави под Брезном у повељи краља Стефана Дечанског из 1327. године и у повељи цара Душана из 1348. године, издатој својој задужбини манастиру Св. Арханђела више Призрена.[625]

Плајник је село на јужном ободу жупе Опоље, удаљено 5-6 км североисточно од Драгаша. У турском попису из 1571. године уписано је као Плајаник са 30 домаћинстава. На брежуљку више села су остаци цркве коју Албанци зову Киша.[626]

Плављане је метохијско село у долини Пећке бистрице, удаљено 5 км источно од Пећи. Подручје села је мочварно и с јесени и пролећа бива поплављено. Отуда му је и име настало. Село је имало цркву од које је сачувана олтарска плоча дуга 2 м. Поред старе воденице је било старо српско гробље чији је део до пута за село Гораждевац имао сачуване надгробне плоче, а део до воденице и суседног воћњака и камене надгробне крстаче. После Другог светског рата део гробља је претворен у утрину и спортско игралиште сеоске омладине.

Учени игуман манастира Дечана, Хаџи Серафим Ристић у свом Плачу Старе Србије описао је 1864. године злодела која су чинили Албанци из суседних и даљих села наводећи имена и зликоваца и угњетаваних Срба. У Бечком државном архиву чува се жалба писана на немачком језику о злоделима Албанаца над Србима Метохије у којој стоји да је 6. марта 1877. године убијен Миливоје из Плављана.

У Дечанском поменику (1595) уписани су Срби из села Плављане као дародавци манастиру Дечани.[627]

Плана, Планеја је албанско село под Паштриком у Хасу, удаљено 13 км западно од Призрена. Село Плано се помиње у повељи цара Душана издатој 1355. године манастиру Св. Николе у Добрушти. Испод села на брегу с десне стране Белог Дрима „где се Бистрица стае з Дримом” налазе се остаци цркве Св. Пантелејмона која се помиње и у повељи цара Душана.[628]

Плањане је српско и муслиманско село српског говорног језика у Средачкој жупи више Призрена, удаљено 8-9 км југоисточно од града. Цар Душан га је приложио 1348. године својој задужбини, манастиру Св. Арханђела. У два турска пописа, 1550. и 1571. године помиње се црква Пресвете Богородице у Плањанима. Године 1868. на темељима старе цркве саграђена је нова црква посвећена Рождеству Богородице. Том приликом у поду старе цркве пронађене су две велике надгробне плоче. Једна је била без натписа, а на другој је сачуван дуг натпис у шест редова од којих су прва два реда делимично оштећена, а у осталим је уобичајени надгробни натпис са годином 1364. Натпис спада међу најлепше примерке Призренске клесарске и сликарске радионице ХIV века. У цркви се налазила и збирка од осам икона и метално клепало са дугим натписом урезаним у три реда из 1859. године, коју је приложио Рашко-призренски митрополит Мелетије. Албанци су јуна месеца 1999. године протерали Србе из села.[629]

Плањани је село властелинства манастира Дечана. Кнегиња Милица, као монахиња Јевгенија, својом повељом из 1397. године повратила је манастиру Дечани села која су му у бурним временима после Косовске битке 1389. године била отуђена. Међу тим селима уписано је и село Плањани са засеоцима Добревине, Врело, Заморници и Серош. Село је удаљено 15 км северозападно од Ђаковице, на десној обали реке Рибнике (Еренике). Крајем ХVI века у турским пописима уписана је обавеза села Плањани да сваке године даје Призренској тврђави по два товара проса.[630]

Плочица је албанско село у Прекорупљу, удаљено 12 км северно од Малишева у чију општину и спада. Помиње се као Плоча у Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године. У турском попису из 1485. године у селу је било 16 српских домова са калуђером Радичем. У Девичком поменику су 1769. и 1780. године уписани Срби дародавци и посетиоци манастира Девича. У селу постоји старо црквиште и гробље.[631]

Плужине је дреничко село на падинама планине Тица, удаљено 12 км јужно од Србије. Уписано је два пута у Светостефанској хрисовуљи 1314/16. године краља Милутина којом дарује села својој задужбини манастиру Бањска северно од Звечана. У селу је постојала српска црква што потврђују садашњи албански називи: Киша (Црква), Крони Кишес (Црквени извор) и старо српско гробље. У селу нема српских кућа нити породица.[632]

Полужа је албанско село у брдима западно од планине Козника, удаљено 10 км северозападно од Ораховца. У Дечанској хрисовуљи (III), краљ Стефан Дечански приложио је свом манастиру Прокопија Богдановића са браћом и селом Палеж. И. С. Јастребов сматра да је село Палеж из Дечанске хрисовуље садашња Полужа. Јастребов је 1879. године у селу затекао старо српско гробље са надгробним плочама без натписа. Гробље се налази на тромеђи између села Козника, Петковића и Полуже. У селу нема Срба.[633]

Полужа је дреничко село удаљено 12 км југоисточно од Србице. У турском попису Области Бранковића 1455. године село је уписано као Подлужа са 18 кућа међу којима је била и попа Влкослава. То несумњиво указује да је у селу постојала и црква. То потврђују и садашњи албански микротопоними у селу, који чувају успомену на стару цркву. Манастир Дечани имао је у селу своје поседе о чему сведочи досада очуван месни назив Ара е Дечанит (Њива дечанска). У селу је живело и 13 српских породица које су протеране.

Из овог села потекла је организована оружана побуна Албанаца јануара 1945. године у којој су Албанци побили цео штаб једног батаљона, неколико десетина војника и војних болничарки. Број рањеника напунио је одељења Пећке и Митровичке болнице. После ове побуне врховни командант тадашње војске, Јосип Броз завео је војну управу у Дреници и на Косову и Метохији.[634]

Пограђе је село у Прекорупљу, северно од пруге Косово Поље–Пећ, удаљено 6 км источно од Клине. Село се помиње у Светостефанској хрисовуљи 1314/16. године којом га је краљ Милутин приложио манастиру Бањска. Краљ Стефан Дечански, такође, помиње Пограђе у повељи којом 1326. године утврђује међе хиландарског поседа у Хвосну. У турском попису Области Бранковића из 1455. године, уписано је село Пограђе са 30 домова са попом Давидом. То значи да је и тада у селу постојала црква.

У селу су постојале две цркве. Црква Св. Димитрија, међу столетним дубовима на српском гробљу, од сељака звана и Доња црква. Друга, или Горња црква Св. Врача, очувана само у остацима, налазила се западно у шуми изнад села. Доња црква Св. Димитрија била је покривена каменим плочама што је допринело очувању фресака из ХVI века. У Горњој цркви која је била без крова, остаци фресака из ХVI века били су очувани у најнижем појасу изнад пода цркве. Обе цркве биле су законом заштићени споменици културе.

Албанци су јуна месеца 1999. године све Србе староседеоце из села протерали, пошто су им претходно разорили и опљачкали куће, стоку и сав иметак.[635]

Пољанце је дреничко село удаљено 4 км југозападно од Србице. У Светостефанској хрисовуљи краља Милутина помиње се 1314. године црквиште на тромеђи између села Пољанце, Рујиште и Дмитрове цркве. Пољанце је имало цркву коју су Албанци срушили 1941. године. Њено звоно је сада у манастиру Девичу. У овом, сада албанском селу су очувани и називи српског порекла и данас у употреби: Томине ливаде, Зонића њиве, Српско гробље и Кованица што ће пре бити стари назив за пчелињак (кованлук) него за ковачницу.

У селу је до 1982. године живело 49 српских породица када су, због свакодневних зулума и притисака, све исељене.[636]

Пољане је до 1999. године било албанско и српско село. Налази се у Кујавчи, удаљено 12-13 км југоисточно од Истока. Помиње се под истим називом у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина издатој 1314/16. године у међама села Осојана, које је истом повељом приложено манастиру Бањска. У селу постоје два месна назива Црквиште. Једно је у крају Паљево у коме је напуштено старо српско гробље, а друго на брду Главица где је било неколико камених надгробних крстача и столетних дубова, који су за време II светског рата сви посечени. Половином ХIХ века на једном од ових црквишта били су још сачувани остаци храма Сретења Господњег.[637]

Понорац је албанско село у Милановић планини удаљено 12-13 км западно од Малишева код Ораховца. Помиње се у повељи краља Стефана Дечанског, којом 1327. године утврђује међе хиландарског поседа „на Градишту више Понорца”. У повељи цара Душана помиње се 1355. забел црковни о којем нема других података. Године 1454. године је међу поротницима, који су обрађивали међе поседа хиландарског, Владислав Товаришевић из Понорца. У турском попису Нахије Хоча је 1591. године уписано подељено село – Горњи Понорац са 29 кућа и Долина Понорац са 18 кућа са домаћинима који сви носе српска имена.[638]

Пожар је мало албанско село у средњовековној жупи Реке, удаљено 4 км југоисточно од села Дечани. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов, затекао је 1879. године у селу остатке цркве са малим српским гробљем око ње.[639]

Поношевац је албанско село у долини реке Рибника (Ереника), удаљено 12 км западно од Ђаковице. Кнегиња Милица, као монахиња Јевгенија, приликом посете манастиру Дечани, својом повељом из 1397. године вратила је старе и поклонила нове поседе Дечанима. Међу враћеним селима и засељима уписан је и Плношевац, данашњи Поношевац. У турском попису из 1485. године помиње се као Пуношевци или Боношуци. Међу уписанима, поред српских имена добра половина су албанског порекла. Уписано је свега 18 кућа, без попа.

Априла месеца 1941. године све српске и црногорске куће у селу су опљачкане, спаљене и срушене. Срушена је до темеља и српска црква. У дворишту сеоске школе Албанци су стрељали 22 недужна српска сељака, а жене са децом протерали.

После ослобођења и одобрења Савезне владе, Срби су се делимично вратили у село и поново доживели паљење кућа и протеривање маја месеца 1999. године.[640]

Поповац је албанско село у долини реке Рибника (Ереника), удаљено 11 км западно од Ђаковице. У повељи кнегиње Милице, у монаштву Јевгеније, она враћа манастиру Дечани отета села, међу којима и Поповац. Име села казује о могућности да је у селу постојала црква. У турском попису из 1485. године уписано је као село Поповци са 22 становника. Имена уписаних су албанска и хришћанска. И. С. Јастребов пише да је брдо више села Поповац покривено густим шибљем белог дрена и да је на њему била црква „са оградом и ћелијама” па сада то сматрају тврђавом „каљајом”. Даље каже да се близу Поповца налазио велики бунар који се срушио. На војним картама брдо изнад Поповца означено је као Манастирица што такође казује да је у селу постојала црква или манастир.

У току окупације у I и II светском рату Срби су протерани из села.[641]

Поповљане је до маја 1999. године било српско-албанско село. Тада су Србе Албанци протерали. Село се налази у подножју Букове Главе, огранка Шарпланине. Удаљено је 8 км југоисточно од Суве Реке. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице (1455. године) уписани су Срби дародавци из Поповљана. Руски конзул И. С. Јастребов посетио је Поповљане и њихову цркву и саслушао жалбу Срба како им Арбанаси из суседног села Вранића не дају „да у цркви својих дедова и отаца” врше службу божју.

Изнад села и цркве је брдо звано Ћелије и Ћелијски поток што потврђује постојање испоснице. У селу је на старом српском гробљу, у сенци витких метохијских топола, била црква Св. Николе са фрескама, збирком икона и фреско-натписом из 1626. године у којем је стајало да су цркву саградили синови неког Радета – Воин, Јован и Радич. Око цркве је било старо српско гробље са више десетина камених надгробних споменика. Фреске и иконе ове цркве представљале су значајна српска културна остварења из времена турске окупације.

Албанци су по доласку мировних снага минирали и до темеља разорили цркву. Од камене ограде порте није сачуван ни траг. Лево од улаза у порту су сложени трупци посеченог дрвореда топола и сложени на гомилу надгробни споменици. Низ сеоску улицу је сложен камени материјал спреман за насипање улице. Простор где је била црква и гробље претворили су у депонију.[642]

Послиште је муслиманско село српског говорног језика на левој страни Призренске бистрице, удаљено 7 км југозападно од Призрена. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године помиње се као село Плоскиштино. На српској рукописној књизи Триоду, из ХVI-ХVII века, коју су купили сељани Хоче Заградске за своју цркву Светог Николе био је запис: „Сију књигу повеза Гога (Гега?) от Плоскишта”. И. С. Јастребов записао је 1879. године: „у селу сада зборе српски али су турске вере”. У селу је постојало место на коме је било старо гробље и остаци цркве.[643]

Почешће је било српско-албанско село на прибрежју десне обале Пећке бистрице, удаљено 8 км југоисточно од Пећи. У турском попису из 1485. године уписано је као Мало и Велико Почешће. У Малом Почешћу 10 кућа са попом, сином Влатковима у Великом Почешћу је било 32 куће. У оба села сва имена уписаних и њихових очева су српска. Помен попа указује да је и тада постојала црква. У Дечанском поменику уписани су Срби дародавци из Почешћа.

На самој хриди десне обале Пећке бистрице, у грмљу, постоје остаци зидова апсиде цркве и монолитни камени довратник. На остацима цркве се до краја ХХ века купио сабор на дан летњег Св. Николе. У селу од маја 1999. године више нема Срба.[644]

Преказе је дреничко село на падинама планине Брезје, удаљено 5 км северно од Србице. Село се дели на Горње, Средње и Доње Преказе. Српски писар рукописних књига Дијак Симон написао је 1567. године Јеванђеље „ва селу Пријеказех в дому отца презвитера попа Симона … писах в дни цара Селима крвника, блудника и винопије…”. Јеванђеље се сада налази у бугарском манастиру Зографу у Светој гори. На Јеванђељу је и каснији запис из око 1700. године у коме стоји да је књига припадала манастиру Успења код Пећи. У Дечанском поменику који се писао од 1595. године, уписани су Срби поклоници и дародавци из Преказа.

Из Горњег Преказа исељено је и последњих 30 српских кућа још 1982. године. Остало је само старо и дотадашње српско гробље.[645]

Прекале је старо српско и албанско село на десној страни реке Исток, удаљено 17 км североисточно од Пећи. У Софијској народној библиотеци „Кирил и Методиј” на Четворојеванђељу бр. 872, пореклом из Пећке патријаршије, стоји запис да га је приложио том манастиру „за своју душу јеромонах Ефтимије от Прекале”. Поклон је потврдио и потписао српски патријарх Пајсије (1614–1648). Маја месеца 1999. године Албанци су спалили и разорили све српске куће и старе двоспратне куле српских староседелачких породичних задруга и све Србе протерали.[646]

Преколука је сада албанско село удаљено 7 км југоисточно од Дечана. У Дечанској хрисовуљи из 1330. године, којом српски краљ Стефан Урош III оснива манастир Дечани и дарује му властелинство, уписано је као Преки Луг, заселак Храстовице (Раставице). Преки Луг је сада село Преколука. У Дечанској хрисовуљи имао је 34 мушка становника у 13 кућа. У турском попису из 1485. године уписан је као Преклуг са 13 кућа пореских обвезника, бећара и удовица (Владисава и Миросава). Сва уписана имена су српска. У Дечанској хрисовуљи у селу је забележен и извор Трепетник, који се сада зове Јази и Бегут.[647]

Преловац је дреничко село удаљено 5 км југоисточно од Србице. Није уписано у турски попис Области Бранковића. О постојању старе српске цркве указују садашњи албански микротопоними у селу: Киша (Црква), Ливада и Кишес (Црквена ливада), Љугу и Кишес и Јазбина те Кишес (Јазбина код цркве).[648]

Пригода је село у Пећком Подгору, у подножју планине Мокра гора, удаљено 5 км југозападно од Истока. Помиње се у турском попису из 1485. године као село Прикода са 9 кућа, међу којима је била и удовица Вуја. Сва имена у селу су српска. У Дечанском поменику (1595) уписани су Срби поклоници и дародавци из села Пригоде.

М. С. Милојевић је 1871. и 1872. године у селу од укупног броја кућа забележио да једну трећину чине Срби. Између два светска рата, заједно са Србима из суседног Љубова, саградили су лепу цркву од клесаног бањског мермера. Цркву су Албанци три пута рушили: у априлу 1941, мају 1999. и 2002. године минирањем је сравнили са земљом. Све Србе у селу су два пута протеривали, априла 1941. и маја 1999. године. Приликом протеривања априла 1941. године су убили и неколико Срба.[649]

Прилеп је албанско-српско село у средњовековној жупи Реке, удаљено 4 км југозападно од села Дечани. У Дечанској хрисовуљи из 1330. године уписан је као Прилепи, заселак Храстовице са 21 домаћинством. У Дечанској хрисовуљи у Прилепу је уписан и поп Војихна што значи да је село имало своју парохију и цркву. У турском попису из 1485. године уписано је као село Прилепа са 34 домаћинства. Међу њима је било и домаћинство попа Костадина. У Дечанском поменику уписани су Срби дародавци и поклоници манастира Дечана. У селу су до краја ХIХ века били очувани остаци цркве и старог српског гробља.[650]

Прчево је албанско село у Прекорупљу, удаљено 7 км југоисточно од Клине. Под садашњим именом помиње се у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина, издатој 1314/1316. године, којом прилаже села својој задужбини манастиру Бањска код Звечана. Археолошка испитивања југословенских археолога вршена 70–80-их година ХХ века на локалитету Бока код Прчева открила су, поред значајних предмета тзв. Гласиначке културе бронзаног и гвозденог доба из VI и V века п. н. е., и мноштво археолошких предмета из Х до ХII века који потврђују непрекинуто присуство словенског живља на Косову и у Метохији. У селу постоји локалитет који зову Српско гробље. У турском попису из 1485. је уписано као село Прчева са 23 уписана житеља који сви носе српска имена.[651]

Призрен је град у јужном делу простране Метохијске котлине. У византијским историјским изворима помиње се као Приздријана. Византијски историчар Јован Скилица казује да га је македонски владар Самуило (976–1014) заузео заједно са Тетовом, Скопљем, Липљаном и другим градовима. У повељи византијског цара Василија II, помиње се 1019. године Призренска епископија. Велики жупан Стефан Немања освојио га је привремено 1189/90. године да би га његов син, Стефан Првовенчани око 1214. године коначно припојио српској средњовековној држави. Од тада се Призрен нагло развијао и постао један од првих малобројних градова средњовековне Србије. Његово економско јачање пада нарочито у време краља Милутина и царева Душана и Уроша, где је повремено и бивала њихова престоница. Економски јак Призрен је тада ковао и свој новац „призренски динар”. После смрти цара Уроша држао га је краљ Вукашин до 1371. године, а потом Ђурђе Балшић до 1376. године. Турци су га освојили 1455. године. У Призрену је умро аустријски војсковођа Пиколомини после неуспелог похода против Турске 1689. године и сахрањен у најстаријој призренској цркви. У ХIХ веку у Призрену су постојали конзулат Русије, Аустрије, Енглеске и Италије. У њему је и столно седиште Призренске епископије која је основана 1219. године, а од 1346. године и проглашења Српске патријаршије и седиште митрополије све до претварања столне, владичанске саборне цркве Богородице Љевишке у џамију 1756. године.

У Призрену је постојало и двадесетак српских цркава. Дајемо и кратак преглед њиховог вишевековног постојања. Све ово трба погледати и упоредити са текстом код манастира и цркава!!!

Богородица Љевишка је најпре саграђена на остацима старе византијске базилике из IХ–Х века и ранохришћанског светилишта, одмах по проглашењу самосталне Српске архиепископије 1219. године. Од те цркве из ХIII века сачувана је велика фреска Богородице Елеусе са Христом Хранитељем, композиција Исцељења слепог и фрагмент Свадбе у Кани Галилејској. Краљ Милутин је 1306/07. године на остацима те цркве из ХIII века саградио велику петокуполну цркву посвећену Успењу Богородице, у народу названа Богородица Љевишка. Протомајстор Никола и сликар Астрапа, пореклом из Грчке, саградили су и осликали једну од најочуванијих цркава и галерију фресака не само српске средњовековне уметности него и опште византијске уметности из доба династије Палеолога. Натписи о градњи цркве сачувани су око портрета ктитора краља Милутина у цркви и на источној страни апсиде рађени посебно печеним опекама у облику ћириличних слова уграђених у зид цркве. У њему су уписана имена ктирора и година градње. После претварања у џамију између 1749. и 1756. године, око 650 квадратних метара фресака било је оштећено металним сечивима на сваких 5 до 10 сантиметара да би се нанесени малтер боље прихватио на зидну површину. На звонику цркве било је саграђено минаре. Српски архитекти и сликари конзерватори, почев од 1952. године, 50 година су враћали првобитни изглед архитектури и сликарству Љевишке и стално бринули о њеном стању, а доживели су да њихов труд и успех буде упропашћен албанским вандализмом 1999. и 2004. године.

Маја месеца 1999. године цркву Богородице Љевишке Албанци су покушали да минирањем сруше. Немачки војници који су из састава јединица Уједињених народа стигли у Призрен, затекли су у цркви припремљен, али неупотребљен експлозив. Двориште око цркве су „засејали” нагазним минама, а конак спалили. Кад већ тада нису успели, Албанци су поново покушали марта месеца 2004. године да спале цркву Богородице Љевишке, паљењем унесених аутомобилских гума и експлозива. Црква није ни тада срушена али су фреске и иконе страдале од чађи и велике температуре. Са крова цркве Богородице Љевишке у два маха су крали и скидали оловни покривач иако су после прве крађе међународне организације хитно поставиле нови. Црква је и после 10 година ограђена бодљикавом жицом и неприступачна за посетиоце и стручњаке из Србије. Истина, на санацији фресака ради последњих година неколико међународних стручњака.

Богородица Љевишка је Одлуком Скупштине УНЕСКО-а, августа месеца 2007. године, уписана у Листу културне баштине света.

Црква Св. Николе, задужбина властелина Драгослава Тутића (у монаштву Николе) са супругом Белом, налази се у средишту града у старој занатлијској улици са прилазом из Дечанске улице. Црква се од давнина сматра и метохом манастира Дечана. Храм је веома складних пропорција, зидан наизменично каменим тесаницима и опеком са белим малтерним спојницама. Цркву су осликали мајстори познате Призренске сликарско-клесарске радионице ХIV века. Њен живопис је много страдао од пожара и влаге кад је остала без кровног покривача. На цркви је до 1941. године сачуван на мермерној плочи уклесан дуг натпис из 1330/31. године. Натпис су после немачко-италијанске окупације, априла 1941. године, разбили албански рушитељи. Срећом, био је и публикован у ХIХ веку и фотографисан 1934. године. Цркву су Албанци марта 2004. године спалили, скинули оловни покривач, ишчупали и ондели врата и штукатурне прозоре са окулусима, а на уличној фасади направили отвор за убацивање експлозива. Тако израњављена црква, дотрајала је годинама препуштена деловању природних сила.

Црква Св. Спаса у сликовитој Поткаљаји (Подграђу) Призрена је саграђена око 1330. године као задужбина властелина Младена Владојевића са родитељима и дарована задужбини цара Душана Светим арханђелима 1348. године. Око цркве је цинцарска заједница из Призрена 1336. године подигла зидове и звоник у намери да себи сагради велику цркву која никада није завршена. Црква Св. Спаса је такође једна од складних властелинских цркава у Призрену грађена у редовима камена, опеке и спојница малтера уз употребу узиданих крстастих лончића на фасадама. Фреске у Св. Спасу су од пожара у ХIХ веку добиле руменкасту гаму. Албанци су маја 1999. године цркву спалили, украли и демолирали оловни покривач.

Црква Св. Николе, задужбина призренског властелина Рајка Киризмића, саграђена 1348. године, је са 20 експлозивних мина срушена до темеља иако се налазила у центру града, у дворишту главне призренске основне школе.

Црква Св. Недеље задужбина Младог краља Марка (престолонаследника цара Уроша који није имао деце), из народне поезије Марка Краљевића, саграђена је 1371. године као типично властелинска црква ХIV века. Имала је кубе и фасаде од наизменично ређаних камених квадера, опека и белих малтерних спојница. Изнад улаза у припрату био је камени надвратник са дугим и лепо клесаним натписом у два реда. У поду цркве је био и други натпис из 1371. године на надгробној плочи Марине Струје свртнице (свастике) челника Манка. Цркву су Албанци спалили, оловни кровни покривач скинули и однели, а у другом наврату је потпуно срушили.

Цркву Св. Ђорђа, задужбину браће Руновића, из ХIV–ХV века у порти градске Саборне цркве била је само засведена и без кубета. Албанци су спалили унутрашњост са остацима фресака, иконама, иконостасом са другим натписом зографа Петра Филиповића, збирком рукописних књига и осталим црквеним инвентаром. Оловни покривач и са ове цркве су скинули и однели. Овако огољену и спаљену цркву немачки војници из међународног одреда мировних снага користили су за магацин бодљикаве жице, аутогума и друге војне опреме.

Остаци манастира Св. арханђела и Гаврила од стране Албанаца???. Манастирски конак са ћелијама и црквицом-капелом је до темеља разорен и спаљен. Једном монаху су по муслиманском обичају одсекли главу и бацили у град, а његово обезглављено тело после дужег времена пронађено је у другом делу града. Остали монаси су бекством преко планине прешли у Сиринићку жупу и спасили се покоља.

Саборну цркву Св. Ђорђа, коју су Призренци својим трудом саградили у другој половини ХIХ века, Албанци су минирањем срушили и спалили. Остали су да штрче голи чађави зидови. У цркви је изгорео иконостас са иконама из ХVIII века, које су Срби из Сент Андреје у Мађарској скинули са своје цркве и даровали браћи ослобођеног Призрена. На спаљеним зидовима и довратницима цркве Албанци су исписали пароле које су годинама стајале: „morto all Serbi”, кукасте крстове, иницијале УЧК и псовке упућене Србима. Црква је годинама зврјала огољених зидова без прозора и врата, док је 2009. године поправила међународна добротворна организација.

Владичански двор Рашко-призренске епископије у дворишту Саборне цркве је спаљен и опљачкан. Богата владичанска библиотека старих и савремених књига је спаљена, а збирка старих призренских икона која се чувала у Двору, изгледа да није изгорела јер нема њихових остатака него је зналачки покупљена и вероватно ће се кад-тад појавити на тржишту антиквитета.

У малом парку између Саборне цркве и Двора био је бронзани споменик руском конзулу Ивану С. Јастребову. Албанци су га срушили и моторном тестером му одсекли главу по устаљеном муслиманском обичају.

Мале призренске цркве Св. Врача, Св. Пантелејмона, Св. Ане и друге су све спаљене кад и цела српска Поткаљаја која је горела два дана, а енглески новинар послао је извештај са коментаром: „има се утисак да цео град гори”. Тада су две мајке Српкиње које су одбиле да изађу из својих кућа са децом гурнуте у своје спаљене куће и тако живе с децом изгореле.

Призренска богословија Српске православне цркве. Богословију је основао познати добротвор Сима Андрејевић Игуманов – Призренац 1871. године. Богословија је, иако са прекидима у ратним бурама 1915–1918. и 1941–1945. године, била не само духовно него и просветно и културно средиште српског народа Метохије и Косова и то више од једног века – све до погрома Албанаца над Србима 1999. и 2004. године. Комплекс старих и новијих зграда са библиотеком старих, ретких и новијих књига, са учионицама, школским интернатом и осталим зградама је спаљен и срушен до темеља, а њени ђаци и професори протерани.[652]

Пустосело је албанско муслиманско село, удаљено 7 км северозападно од Ораховца, смештено на јужној страни планинског венца Затрича. У Дечанском поменику који се водио од 1595. године до половине ХVIII века, уписани су Срби из Пустосела као поклоници и дародавци манастира. У турском попису нахије Хоча из 1591. године уписано је као село Пустосел са 10 опорезованих кућа и 8 баштина. Баштине које су пре смрти држали Срби тада су уписане тако да их је 5 у рукама Турака и Албанаца, а три су држали и обрађивали Срби наведени поименично. Међу њима једну баштину је држао „поп Танасије” чији су власници били „Никола и Живко Радулин”. У Путопису српског историчара М. С. Милојевића 1872–1873. године поменуто је село Пустосело са 20 кућа Срба потурица. У селу се очувало старо црквиште неутврђеног патрона. Могуће још из времена „попа Танасија” (Атанасија?).[653]

Равна Глава је ишчезло село у изворном делу реке Рибника Ораховачког. Сада се тај потес зове Равна шума, удаљен око 5 км северозападно од Ораховца и сада су ту виногради. У Равној Глави је била црква. У Светоарханђеловској хрисовуљи као међаши Равне Главе помињу се: Рибничка река, Дмитрова црква, поток и млин на Рибници.[654]

Радавац је до краја ХХ века било српско и албанско село. Налази се у Пећком Подгору с леве стране Белог Дрима, удаљено 10 км североисточно од Пећи. Кнез Лазар својом повељом 1381. године даровао је манастиру Св. Пантелејмона у Светој гори цркву Св. Спаса у Хвосну уписавши и између осталог и међе цркве уоколо: „над Пилопак, у дрвени мост и от моста Брдуријом… и од другу страну монастира, над Пиопак под монастир опет у онђе мост”. Сад постоји заселак Брдунић изнад села Радавца и планина Бјелопаћ западно од села Радавца. У турском попису из 1485. године уписано је село Радавац са 24 српска домаћинства и манастир „Стаси” (Свети Спас) са десеторицом калуђера поименично уписаних у дефтер. Остаци овог манастира са црквом и обимним зидовима и данас се налазе изнад села Радавца, на десној страни познатог водопада на извору Белог Дрима. Испод манастирских зидина је и бетонирани канал којим се одводи вода из реке за наводњавање села северног дела метохијске равнице. Занимљиво је упоредити називе места поменутих у повељи дарованог поседа: Пилопак, дрвени мост, од моста Брдуријом, Пилопак и опет на мост. Мост из повеље је и данас на Белом Дриму испод села Радавца. Брдурије су брда до садашњег села Белопаћ и истоименог планинског врха. Није ли можда Белопаћ стари Пилопак?

Албанци су маја 1999. године последње две српске породице протерали из села Радавца, а на брду Кула где је граница са Црном Гором митраљирали су колону Срба избеглица и побили неутврђен број особа свих узраста.[655]

Радеша је горанско село удаљено 4-5 км источно од Драгаша. У Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године помиње се као приложено село. У уписаним међама села наводе се црква Св. Николе „у Долу” и Илијина црква на међи према Опољу. У турском попису КР из 1452/55. године уписано је као Радеш. У селу су била и два стара српска гробља на којима су подигнуте нове зграде овог села збијеног типа. Стари словенски називи Штедим, Веља река, Заграјце, Куриловац задржала су се неизмењена од 1348. године до данас.[656]

Радишево је дреничко село удаљено 9 км северозападно од Србице. У турском попису Области Бранковића у селу је уписано 46 српских кућа, међу којима и кућа попа Степана. У селу се сачувало седам српских назива: брдо Тројица, Миланов крст, Ристина воденица, Љубов кладенац, Вукадинов лаз и други. У селу је постојало Српско гробље и Гробље српских војника изгинулих у Балканском рату 1912. године. У селу је било 14 српских кућа које су се одселиле. Поменути поп у турском попису 1455. указује на тадашње постојање цркве у овом тада великом селу. Месни назив Тројица могуће да подсећа на место цркве посвећене Светој Тројици.[657]

Радоњић је албанско село удаљено 12 км северно од Ђаковице. У селу су се налазили остаци Радоњине куле и цркве Св. Петке. На месту где је била црква подигнута је џамија од камена са куле и цркве Св. Петке. Осамдесетих година ХХ века на простору села направљено је вештачко Радоњићко језеро које је, за потребе наводњавања пољопривредних добара и локалне индустрије, акумулирало воду потока Јордана и реке Јелашнице, како су били уписани у Дечанској хрисовуљи 1330. године. Сада се зову Прони Љугис (Поток долине за Јордан) и Прони Бецес (Поток бец за стару Јелашницу). У Дечанском поменику уписани су Срби из Радонића. У језеро је Глођанским бетонским каналом спроведена и вода из Дечанске бистрице. Глођански канал остао је забележен по Србима које су албански терористи 1998. и 1999. године везивали бодљикавом жицом, мучили и бацали у канал да би их вода однела у вештачко језеро.[658]

Радуловац је албанско-српско село у Прекорупљу на левој страни Белог Дрима, удаљено 5 км северозападно од Клине. Стефан Дечански је 1326. године именовао међу судије поротнике који су имали да одреде међе хиландарског поседа у Хвосну „стариника Ђуроја Оливера из Радиловц”. У турском попису из 1485. године у селу је уписано 7 српских кућа. У Дечанском поменику уписани су Срби дародавци и поклоници из села Радуловци. Срби дародавци из Радуловца су од 1776. до 1780. године били уписивани и у Девички поменик. У селу су постојали остаци старог српског гробља и црквишта. Месеца маја–јуна 1999. године Албанци су протерали све Србе из села.[659]

Раштани (Храштани) је албанско село у долини реке Топлуже у Призренској жупи, удаљено 10 км југозападно од Суве Реке. Цар Душан га је 1348. године приложио својој задужбини манастиру Св. арханђела код Призрена. У Светоарханђеловској хрисовуљи уписано је као Храштани са селом Воинцем. Село Воинце сада не постоји. Вероватно је спојено са неким од суседних села. У турском попису из 1571. године уписано је као село Храштани. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице уписани су и житељи Храштана.

Село је познато у југословенској археолошкој науци по налазу ритона материјалне неолитске културе такозване „Даниелске групе”.

Сада у селу не постоје трагови старих црквених грађевина.[660]

Рзнић је сада чисто албанско село. Налази се са десне стране Дечанске бистрице удаљено 7 км источно од Дечана. У Дечанској хрисовуљи 1330. године уписани су као Р’зиники – Рзинићи са 38 кућа и 105 мушких имена. У турском попису из 1485. године уписани су као Ирзинићи са 20 кућа и баштином попа, који у време пописа није био жив. Другу баштину неког Лале држао је муслиман хоџа. Сва имена уписаних и њихових очева су српска. У другој половини ХIХ века у селу су забележене развалине цркве Св. Срђе и Вакха од чијег је грађевинског материјала саграђена сеоска џамија. Албанци су српске куће два пута палили и расељавали: априла месеца 1941. године и маја-јуна 1999. године по доласку мировних снага.[661]

Ракитница је дреничко село удаљено 7 км југозападно од Србице. Помиње се у Дечанској хрисовуљи 1330. године као Пуста Ракитница у међуречју Клине и њене притоке Кладорубнице (данашње Кладернице). У селу постоји назив локалитета Киша (црква) које је потврда народног предања о постојању цркве Св. Ђорђа. На ивици села налази се и једно старо српско гробље.[662]

Раковина је сада албанско село удаљено 10 км североисточно од Ђаковице. У Дечанској хрисовуљи II помиње се као Рилковина. У турском попису 1485. године уписана је као Рилковина са 18 кућа чији домаћини сви носе српска имена.[663]

Ракоц је албанско село удаљено 11 км југоисточно од Дечана. У Дечанској хрисовуљи 1330. године помиње се Рогатец на међи села Грмочел. У турском попису из 1485. године уписано је као Раковац са 38 српских домова. Међу уписаним је и Вук, син попа. То упућује да је у овом тада овећем селу постојала и црква чији парох није био у животу у време пописа. И. С. Јастребов затекао је 1878. године развалине српске цркве и српско гробље поред цркве.[664]

Ракош је албанско-српско село у долини реке Кујавче у Метохијском Подгору, удаљено 11 км источно од градића Исток. Ракош се помиње 1253. године у повељи српског краља Уроша I, који га је приложио цркви Свете Богородице на полуострву Стону код Дубровника. Нешто касније, обновивши хрисовуљу кнеза Мирослава, даровао га је манастиру Св. Петра у Бијелом Пољу на Лиму. У ХIV веку припадао је Жичком властелинству. У турском попису из 1485. године уписано је под садашњим именом са 27 пореских обвезника, који сви носе српска имена. У селу је постојала стара црква Св. Петке.

Албанци су маја месеца 1999. године све Србе из села протерали пошто су им претходно куће опљачкали и попалили и неколико недужних сељака побили.[665]

Рандубрава је сада албанско село удаљено 12 км североисточно од Призрена. Помиње се 1450. и 1454. године када су судије поротници потврђивали границе поседа манастира Хиландара у Хвосну. Међу судијама стариницима био је и Бранко Вукчевић из Равне Дубраве. У турском попису из 1485. године поменут је поп Иван из Рудине Дубраве (Рандубраве) што указује да је постојала и црква.[666]

Рапча је горанско село удаљено 5 км северозападно од Драгаша. У повељи Стефана Дечанског издатој 1327. године манастиру Хиландару помиње се као Врабча. У Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године помињу се у селу два попа: Раикон и Глават. Повељом се одређује да села Рабча и Средска дају луч манастиру.

У Рапчи су постојале две цркве: једна на месту Црквине у Горњој Рапчи, а друга у крају Маринце, посвећена Св. Петки. На њеним остацима саграђена је џамија. И. С. Јастребов је 1873. године забележио више села развалине мале цркве са остацима фресака и ликовима светитеља са натписима.[667]

Раставица је била албанско-српско село у Затрнавској жупи код манастира Дечана, удаљено 6 км југоисточно од села Дечана. У Дечанској хрисовуљи помиње се 1330. године као Храстовица са засеоцима Прилепи, Преки Луг и Братотина. У Раставици са засеоцима биле су 93 куће са 4 попа. У самој Раставици било је 28 кућа са попом Радином. У турском попису 1485. године у селу Храстовици уписано је 35 српских домаћинстава. У извештају руског конзула у Призрену у Раставици је било 10 српских староседелачких породица, рушевине цркве и српско гробље.

Између два светска рата Срби и Црногорци саградили су скромну цркву у селу. Априла месеца 1941. године Албанци су цркву већим делом порушили и на крају је докрајчили педесетих година ХХ века. Маја месеца 1999. године Албанци су спалили све српске куће и сељаке протерали са својих огњишта.[668]

Ратиш је село у Затрнавској жупи, између Дечанске и Лоћанске бистрице, удаљено 8 км југоисточно од Дечана. У Дечанској хрисовуљи из 1330. године помиње се као сточарско насеље (катун) Ратишевци, са 17 домова. Сада су то села Горњи и Доњи Ратиш. У Доњем Ратишу су постојали остаци старе цркве на чијим су темељима Срби обновили цркву Св. Тројице. Априла месеца 1941. године Албанци су попалили и раселили сва српска села у Метохији. Тада је спаљено и расељено и село Доњи Ратиш, а црква Св. Тројице разорена. После II светског рата и повратка Срба у село, црква Св. Тројице није обнављана све до 1990. године, пошто се томе противила месна власт. Тек тада је црква обновљена, саграђен звоник, набављено звоно и у крипти цркве сахрањен је ковчежић са костима изгинулих српских ратника из ових крајева у току ослободилачких ратова од 1912. до 1945. године. Албанци су обновљену цркву, од 1996. до 1998. године, седам пута покушавали да сруше. Коначно, по доласку „мировних” јединица, цркву су јуна месеца 1999. године минирали и већим делом срушили, звоно разбили, а Србе и Црногорце протерали из спаљених кућа. Тако су Албанци по други пут у другој половини ХХ века некажњено протерали Србе.[669]

Ратковац је било српско-албанско село. Налази се у долини, на левој страни Белог Дрима, удаљено 10-11 км западно од Ораховца. Светостефанском хрисовуљом 1314/16. године краљ Милутин доделио је својој задужбини манастиру Бањска на Ибру код Звечана „у Подрими попа Братка са својими и међами”. Сматра се да је то његово село данашњи Ратковац. На брежуљку Бриђе била је на месту Црквине стара црква. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов, је 1879. године записао могућност да је црква постојала и на месту где је сада нова сеоска џамија. У селу нема Срба после 1999. године.[670]

Раушић је питомо село у подгорју дечанске планине Плеш, удаљено 4-5 км јужно од Пећи. Помиње се као Ораховичићи у Дечанској хрисовуљи 1330. године. Село је и данас познато по гајењу стабала ораховог дрвета по којима је од давнина носило и име. У селу је на раскршћу сеоских улица постојало до краја 80-90-их година ХХ века старо српско гробље, које Албанци зову Ворат Спасес (Гробље Спасића), по ишчезлом српском сеоском роду. На њему је било више десетина камених надгробних крстача и плоча. За време окупације у току II светског рата, 1941–1945. године, Албанци су повадили и полупали све надгробне споменике. Сада у том „Спасића гробљу” међу стаблима ораха, јабука и крушака преко лета пландује стока, трактори и аутомобили или је једним делом постало сеоско сметлиште.

Албанци су априла 1941. године спалили све српске куће, посекли воћњаке и све Србе протерали. Исто то су поновили маја–јуна месеца 1999. године Србима који су се вратили у Раушић 1945. године.[671]

Рача је било албанско и српско село у Хасу под Паштриком, удаљено 3 км југоисточно од Ђаковице. У Цариградском гласнику од 24. августа 1900. године дат је опис остатака српске цркве на Рачанском брегу. Сада се то место зове Киша Рачес (Рачанска црква). У селу је до априла 1941. године живело 18 српских домаћинстава, којима су Албанци попалили и опљачкали куће, а сељаке протерали.[672]

Рашкоц је албанско село удаљено 10 км северно од Ђаковице. Суседно му је село Црмљане, средњовековно Чрм’њ или Чрмње. Рашкоц је у Дечанској хрисовуљи 1330. године уписан као Рашков’ц. У селу постоји месни назив на албанском језику Крони Пустиња то јест Извор пустиња. Пустиња је српски средњовековни назив за испоснице монаха. Најпознатији српски средњовековни испосник је св. Петар Коришки Пустиножитељ, савременик св. Саве Немањића. Судећи по овом називу, у селу је у средњем веку у близини извора постојала испосница. У турском попису из 1485. године уписано је село Рашковац са 18 кућа, чији сви порески обвезници носе српска имена. Село је 70-их година ХХ века потопљено у вештачко Радоњићко језеро.[673]

Реновац је село у Прекорупљу, удаљено 10 км од Клине, општинског средишта. У северном делу села налази се веома старо српско гробље које је последњих 50 година ХХ века ван употребе због наглог смањења српског становништва. У гробљу је остало само још неколико поваљених и оштећених камених надгробних крстова и плоча. У средини гробља пара небо суво стабло некадашњег култног стогодишњег храста, спаљеног небеском силом или људском руком суседа који припадају другој нацији и вери.

Северни део негдашњег гробља је узурпирао сусед Албанац и оградио дворишним зидом и помоћним зградама као део своје авлије. У том делу старог гробља је, по тврђењу преосталих Срба староседелаца, и темељ старе разорене српске цркве.

Албанци су маја 1999. године све Србе из овог и суседних села протерали пошто су им опљачкали стоку и имовину, а куће разорили и спалили.[674]

Ресник је брдско село у Прекорупљу, удаљено 11 км североисточно од Клине. Године 1330. припадало је властелинству манастира Дечана. Кнез Лазар га је 1380. године приложио болници манастира Хиландара. У турском попису Области Бранковића 1455. године уписано је 35 српских домова, на челу са домом попа Николе. То указује и на тадашње постојање цркве. У селу је постојала стара српска црква Свете Петке. По народном предању то је био манастир. У Дечанском поменику (1595) уписани су Срби дародавци из Ресника.

Србе у селу су 1999. године Албанци опљачкали, протерали, а куће попалили.[675]

Рестелица је највеће горанско село, удаљено 12 км јужно од Драгаша. Сви месни називи у селу су словенског порекла. У селу је постојала црква Св. Варваре чији су темељи били доскора сачувани на месту Крстиње. За цркву Св. Варваре предање казује да је била манастир. Југоисточно од села, у стенама Злопоточке планине и између планинских врхова су пећине (испоснице?) које народ зове Грчки дупки.[676]

Речане је муслиманско село српског говорног језика у Средачкој жупи, удаљено 7 км југоисточно од Призрена. Помиње се под истим именом у Светоарханђеловској повељи 1348. године. У турском попису из 1571. године уписано је 38 кућа и међу њима и дом попа Павла. Судећи по помену попа Павла, у Речану је и тада постојала црква. И заиста, до 1970. године на пропланку изнад села, поред пута за суседно јужно село Манастирицу, постојали су остаци цркве Светих Врача. На њиховим остацима тада је саграђена здравствена станица у селу.[677]

Ретимље је до 1999. године било велико српско и албанско село, удаљено 8 км југоисточно од Ораховца. Помиње се као Ретимља у повељи Стефана Немање 1198/99. године којом га је приложио манастиру Хиландару. У Светоарханђеловској хрисовуљи из 1348. године помиње се као међашње село. У турском попису из 1571. године помиње се као Горње и Доње Ретимље. У следећем турском попису из 1591. године уписана је као Горна Ратмила (Ратимје). Међу уписаним поменута су 4 муслимана дошљака и Срби као држаоци баштина – поп Никола и Павле Илијин који држи Калуђерову баштину. Остали држаоци баштина су: Божић, Раслав, Вучић, Јован, Даба, Тодор, Раја, Радосав и Никола. Помени попа Петра и калуђера указују да је у селу постојала црква и манастир (?). У Дечанском поменику (1595) уписане су три Ретимљанке: Недељка, Стана и Мара. У Девичком катастиху уписани су 1770. године Срби посетиоци.

У селу се налазила црква Ваведења Богородице, саграђена и осликана 1601–1602. године. Албанци су, по доласку мисије УН, 1999. године цркву и све српске куће разорили до темеља, сву женску српску чељад обешчастили наочиглед свих сељана, Србина Рајка Николића полили бензином и живог спалили. Истовремено су 16 мушких чланова породице Костић побили и киднаповали. Тада су побили и мушке чланове породица Николић и Божанић, а читав српски живаљ протерали из столетног завичаја.[678]

Речане је било старо српско село удаљено 4-5 км од Суве Реке. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана 1348. године. У селу се налазила црква Св. Ђорђа, задужбина војводе (насачуваног имена) из 1370. године. Његова надгробна плоча делимично оштећена била је у поду цркве. Црква је била међу најлепшим сачуваним примерима српских племићких цркава ХIV века. У њој је било сачувано десетине квадратних метара фресака које су припадале реду најлепших фресака ХIV века у задужбинама тадашње српске властеле.

Цркву су Албанци маја месеца 1999. године минирањем разорили до темеља. Србе из села су опљачкали, попалили им куће и протерали са вековних огњишта.[679]

Рогово је село у равници на десној страни Белог Дрима, удаљено 13 км југоисточно од Ђаковице. Село се помиње у Светоарханђеловској хрисовуљи под истим именом. У турском попису из 1571. године уписано је као село Рогово у нахији Домштици. У селу има џамија са натписом из 1580. године. По предању, сачуваном код Срба, подигнута је на месту старе цркве. У селу постоји и од Албанаца названа „најстарија кућа”. То су остаци старе једнобродне цркве очуваних зидова, полуобличастог свода, прозора лучно засведених, украшених преплетом клесаног „уврћеног ужета”, врата са засведеним луком, испод прозора је уграђена правоугаона плоча са богато украшеним клесаним мотивима у чијем је средишту крст. Све ове појединости јасно указују да је грађевина била црква.

У Горњем, Доњем и Девет кућа села Рогова били су засеоци насељени Србима. Све су их априла месеца 1941. године Албанци попалили и протерали. Године 1946. и касније, вратио се известан број српских породица и како-тако се скућио. Маја месеца 1999. године Албанци су их поново попалили и протерали.[680]

Ромаја је албанско село у Хасу под Паштриком, на десној страни реке Дошлице, удаљено 13 км северозападно од Призрена. Изнад села је место звано Киша (Црква) са старим гробљем и култним столетним дубовима.

Између 1966. и 1973. године изведена су вишегодишња археолошка ископавања у којима је откривена велика неолитска некропола и остаци материјалне културе у распону од неолитског доба до раног средњег века.

У селу је до 1941. године било и 5 српских кућа које су попаљене, а Срби протерани.[681]

Ромуне је било српско и албанско село у долини Пећке бистрице, удаљено 8 км југоисточно од Пећи. Село носи назив по потомцима старих Влаха, Аромуна и Цинцара – сада сви српског говорног језика и православне вере. У турском попису из 1485. године уписано је као село Романица са 10 кућа чији домаћини носе српска имена. У селу се налази веома старо гробље и култни стогодишњи „Дуб ромунски”. Албанци су маја 1999. године све српске куће попалили, а Србе староседеоце протерали.[682]

Ругово је планинско село раштрканог типа изнад Руговске клисуре, западно од града Пећи, удаљено 8 до 14 км. Руговска планина Слано поље, са десне стране реке Бистрице, удаљена 5-6 км западно од Пећи, уписана је под истим именом у Жичкој повељи краља Стефана Првовенчаног 1220. године заједно са селима и засеоцима Пећ, Црни Врх и осталима.

У Руговској клисури су сачувани остаци пећина-испосница које су настајале од ХIII и ХIV века и по живој преписивачкој делатности (в.: Испоснице и села Руговске клисуре). Занимљиви су и стари називи појединих делова Ругова: Боге, Дреље (Дрење?), Јеленак, Велики и Мали Штупељ, Кошутане, Кућиште, Котлови и други.

Патријарх српски Арсеније IV Јовановић, бежећи пред одмаздом Турака после неуспелог аустријског похода 1737. године, са товаром пећке ризнице и пратњом на коњима, склонио се најпре у Ругову, а потом одатле у Шекулар и даље до Београда, Саве и Дунава у познатој Другој сеоби Срба из Старе Србије 1739. године.[683]

Рухот је сада албанско село у Хвосну, удаљено 14 км источно од Пећи. Назив села долази од личног имена Рухота, које се помиње у Дубровнику у ХIII веку. Поред сеоског пута у југозападном делу села, у старом, напуштеном гробљу исељених Срба, са југозападне стране култног храста, старог неколико векова, у овалном улегнућу тла, оцртавају се остаци старе православне цркве. У Бечком државном архиву чува се спис на немачком језику да у селу Рухоту 1876. године Албанци убише проту Стефана са три пратиоца, пошто су им претходно одсекли десне руке.[684]

Рудник село је до 1999. године било насељено Србима староседеоцима и Албанцима. Налази се 30 км североисточно од Пећи. У селу су археолошка испитивања у ХХ веку утврдила значајно праисторијско насеље Старчевачке и Винчанске културе. И данас се у селу Рудник налази потес Дршков лаз, што подсећа на жупу Дршковину у којој краљ Урош I Немањић својом повељом 1253. године дарује село Крушевац манастиру Св. Петра у Бијелом Пољу. У Светостефанској повељи краља Милутина, којом 1314/16. године дарује поседе својој задужбини манастиру Бањској, помињу се „рудници изнад села Редобради”. Редобради је сада назив за потес јужно од села. У Сопоћанском поменику који је сада у Санкт Петербургу у Русији, помиње се „Рудник у Хвосну”. У Пећком поменику (ХVII век), који се сада налази у САНУ, помињу се монахиње „Анна и Анастасия” из Рудника. Патријарх Пајсије је 1643. године пропутовао и кроз Рудник. У Дечанском поменику (1595) уписани су поклоници из Рудника. И у Девичком поменику између 1761. и 1780. године уписани су Срби који са собом носе на дар манастиру Девичу и кошнице пчела, сељачка кола и у новцу „аустријски талир”.

Црква Св. Ђорђа била је обновљена у време патријарха Макарија Соколовића на старим остацима средњовековне цркве. У цркви су били очувани и делови фресака из ХVI века, затим иконе и иконостас са иконама из ХVII и ХIХ века. У дворишту цркве расло је столетно стабло црног дуда старо неколико стотина година. У селу је постојала и друга црква на месту које се сада зове Ћелије. Могуће је да је ту био манастир са ћелијама у којима су „тиховале” и монахиње Ана и Анастасија поменуте у Пећком поменику. У турском попису из 1485. године уписано је село Рудник са 35 пореских обвезника који сви носе српска лична и очева имена. Српски конзул у Приштини, Лука Маринковић, извештава 14. маја 1890. године да су у селу Руднику Арнаути убили Антонија Роловића и сина му зато што су бранили своју кћер и сестру да је отму, потурче и одведу у суседно село Белицу.

Албанци су маја месеца 1999. године у првом наступу цркву са иконама, фрескама и осталим црквеним инвентаром спалили и упропастили од чађи и велике температуре. У другом наступу, августа месеца исте године, цркву су стручно минирали и потпуно срушили. Истовремено су све Србе староседеоце протерали са својих вековних огњиша.[685]

Самодража је албанско село у Призренском Подгору, удаљено 6 км западно од Суве Реке. Помиње се као Сламодажа у повељи краља Милутина, дарованој 1282–1298. и потврђеној 1302. године, манастиру Хиландару. Тај прилог је 1327. године потврдио и Стефан Дечански. У турском попису из 1485. године уписан је поп Лука, за кога албански турколог С. Пуљаха каже да је католик?! Помен попа Луке указује да је тада постојала црква. У турском попису из 1571. године стоји да је Сламодража у нахији Хоча. И. С. Јастребов затекао је 1879. године у селу темеље цркве Св. Николе са гробљем. Цркву су Албанци порушили у време Карађорђевог устанка 1804. године. У селу су постојали остаци још три црквице.[686]

Сановац је албанско село у подгорју планине Козника, удаљено 7 км северозападно од Ораховца. У Девичком поменику уписани су Срби приложници манастиру 1763. године, што значи да су у њему тада живели Срби. И. С. Јастребов га је забележио као село Сеновце. У селу постоји место на којем је било старо српско гробље и у њему црквиште. За то старо црквиште садашњи нараштаји Албанаца кажу да је „била римска црква”.[687]

Сврхе је албанско село у Прекорупљу у подножју планине Волујак. Село је до 1870. године било насељено Србима. Њих је насилно раселио Мула Зека мутесариф пећки. У селу је постојала српска црква чији су остаци зидова и фрагмената фресака били сачувани до 1970-их година на брежуљку ниже зграде садашњег Задружног дома. О овдашњој цркви постоје записи у старим књигама ризнице Пећке патријаршије. Један је из 1629. а други из 1636. године. У овом другом стоји запис да су то Четворојеванђеље откупили Срби и дали својој цркви села „Сарке”. Код старих Арбанаса у селу се до 80-их година ХХ века сачувало предање да је литургијски крст из њихове цркве сада у цркви села Дрсник које је удаљено 7-8 км северније. У селу постоји и назив „попов пут” којим је поп из манастира Долца долазио у њихову цркву на богослужење. Остатке старе цркве је чувао Албанац Дино Ариф. На његовој кули стоји уграђена спомен-плоча на српском и албанском језику у знак захвалности што је чувао остатке цркве и пружио помоћ српској војсци која је туда одступала 1914–1915. године.[688]

Сврке, Сврхе српско-албанско село у Хвосну на висорани изнад манастира Будисавци, удаљено 15 км источно од Пећи. Село се зове и Сврке Суве за разлику од Сврха Волујачких. У средишту села на ћувику је врло старо српско гробље. У гробљу су остаци цркве и десетине старих камених крстача и једна велика камена плоча (200х70 см) без натписа. На једној каменој плочи је натпис „раба божјег Јована Вуиковича 1803. године”. У гробљу има неколико столетних храстова. Ово старо српско гробље по поседовном листу захвата простор од 80 ари. Послератне власти (1945. године) одузеле су западни део гробља са једним столетним храстом и доделиле Албанцима да преко старих српских гробова сахрањују своје сународнике. По попису становништва 1981. године у селу је било 181 српска и црногорска кућа и зграда српске основне школе. Маја месеца 1999. године Албанци су протерали и последње српске породице.[689]

Селогражда је албанско-српско село у Призренском Подгору, удаљено 7 км југоисточно од Суве Реке. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године као Чревогражде. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице који се водио од 1465. године, помињу се Срби дародавци из Цревогражде. И. С. Јастребов затекао је 1879. године 6 српских домова и 20 Латина. У селу се налазе остаци цркве Св. Недеље. Сада у селу нема Срба.[690]

Селчане је ишчезло село на бреговима изнад Призренске бистрице. Било је удаљено 1 км источно од града. У Светоарханђеловској хрисовуљи уписано је као село Селчане и у њему баштиник Орландо Мицовић из града Призрена. И. С. Јастребов је за првим кућама иза града на путу за Селчане затекао старо српско гробље и у њему цркву Св. Илије.[691]

Сењане је нестало село које је било посед манастира Св. арханђела код Призрена. У њему је први игуман манастира Св. арханђела, Јаков, каснији митрополит серски, засадио 1343. године виноград. Године 1454. стариник Никола Кјурик (Ђурић?) био је судија поротник који је са осталим поротницима одређивао међе између поседа манастира Хиландара и манастира Св. арханђела. У Бугарској академији наука у Софији у зборнику Турски извори за историју Бугарске у ХV–ХVI веку помињу се три куће Срба соколара из села Сењана, који су од 1479. до 1484. године обављали тај посао. Село је нестало али се сачувао потес Сењани у околини Ораховца, удаљен 1,5 км западно од града.[692]

Сига је до месеца маја 1999. године била српско село у подножју планине Русолије, у Метохијском Подгору, удаљена од Пећи 6-7 км северно. У селу је постојала стара црква Св. Димитрија која је, по предању „била старија од Дечана”. Њени зидови местимично високи и до четири метра били су очувани до 1937. године, када је на њима обновљена нова црква. Испред цркве сачувана су два-три реда надгробних плоча старог гробља. Са јужне стране дрвеног звоника је масивни камени надгробни споменик висине 180 см. У порти цркве расту три столетна стабла храста и граба. Цркву су Албанци за време рата 1941–1945. године делимично, али не потпуно срушили.

Маја месеца 1999. године Албанци су цркву спалили и демолирали. Србе старинике су опљачкали, куће им попалили и срушили, а њих са својих вековних огњишта све протерали.[693]

Синаје је српско-албанско село у Метохијском Подгору, удаљено 4 км од среског града Истока. Назив места је везан за библијска места Синај и Синајску гору. И овде, изнад села са библијским називом, посстоји Синајско брдо (1718 нм) названо по селу. Село се помиње као сточарско насеље – катун Синаинци у Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године. У турском попису из 1485. године село је уписано као Сунајце са обавезом да турској војсци даје „три војнука” за помоћну војну службу.

У селу постоје остаци четири цркве:

– црква под брдом Ћелије срушена током казненог похода Татара 1690. године;

– црква у источном делу села, на раскршћу које називају Улице. У њеним остацима је сачувана мермерна плоча са уклесаним двоструким крстом и натписом: ИС ХС Цар Славе. Сељани ову цркву називају Свети Јован. У Дечанској ризници сачувани су подаци да је око 1850. године једној синајској цркви дарована одежда, што је доказ да је црква тада била очувана и да је „појала”;

– усред села на Зувића гробљу сачувани су темељи мале цркве за коју Зувићи (велика породица у селу) кажу да је била посвећена Св. Алимпију чији дан се славио сваке године и на остацима цркве;

– на брегу изнад источног дела села, у другом старом српском гробљу, постојала је црква за коју кажу да је била посвећена Светом Николи. На том брегу расте и неколико столетних стабала храстова, куна и дивље крушке.

Албанци су српски део краја маја месеца 1999. године спалили и разорили и Србе староседеоце протерали са вековних огњишта.[694]

Сићево је сада албанско село на десној страни реке Клине, удаљено 10 км од градића Клине. У Дечанској повељи село је уписано као Сићевац. У Области Бранковића, у турском попису из 1455. године, је уписано као село Сићево са 26 кућа, међу којима је на челу списка био поп Радислав. То указује да је у селу постојала и црква. У ХV веку село је било посед војводе Мркше Сићевског који се помиње у Поменику Богородице Љевишке у Призрену. Његова кћи „госпођа Степанида” имала је свој посед у селу које је названо по њој Степаница, сада Степенице. У селу и сада постоји природан извор који се зове Степаничко језеро. У селу је постојала црква Св. Николе из ХV века, обновљена у ХVI веку за време патријарха Макарија Соколовића. Фреске у цркви су обнављане и у ХVI веку о чему су сведочила и три натписа са именима ктитора. У Поменику манастира Девича помињу се дародавци из Сићева више пута од 1761. до 1778. На брегу источно од цркве било је старо српско гробље у коме је половином ХХ века сачуван само један надгробни камени крст. Цркву су Албанци маја или јуна месеца 1999. године минирањем потпуно срушили. Стручној екипи, која је хтела 2004. године да обиђе место и евентуалне остатке цркве, Албанци нису дозволили приступ јер „је та њива њихов приватни посед”. У селу нем више Срба.[695]

Скивјане је албанско село у равници на путу Пећ–Ђаковица удаљено 6 км североисточно од Ђаковице. У Дечанској хрисовуљи село је уписано као Ливљани, односно суседно Грмочелу Сливљани. У турском попису из 1485. године уписано је као велико село Слојане са 80 пореских обвезника и попом Радосавом. То значи да је ово велико село имало своју парохију и свештеника, односно и цркву. Црква је по предању постојала на месту где је садашња џамија. У селу сада нема Срба.[696]

Скоробиште је планинско село насељено муслиманима српског говорног језика и Албанцима. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи „пут који греде от Љубижње више Скоробишт у планину”. Село је сусед Корише и удаљено 9 км североисточно од Призрена. И. С. Јастребов је 1869. године у селу затекао 109 муслиманских кућа. М. Вемић у Етничкој карти Старе Србије бележи 70 домова. У селу нема Срба ни цркве.[697]

Слапужане је село у Призренском Подгору, удаљено 2,5 км североисточно од Суве Реке. Помиње се као село Заплажани које је цар Душан 1348. године дао Призренској митрополији у замену за град Вишеград. У манастиру Хиландару чува се пресуда поротног суда из 1454. године у коме су као поротници судије учествовали Душан Белић и синовац му Богдан из Заплужана. У турском попису из 1571. године помиње се као село Заплжан. У селу је по предању постојала црква на чијем је месту саграђена џамија.[698]

Смач, Смаћ је било српско и албанско село у питомој долини и на десној страни Белог Дрима, удаљено 8 км југоисточно од Ђаковице. Нова католичка црква саграђена на брежуљку Кодра (Главица) изнад села зидана је од камена донесеног са црквишта „Код два бреста” у суседном јужном селу Дамљане. У селу је за време Краљевине Југославије било 11 кућа Срба и Црногораца. Њих су априла 1941. године Албанци протерали, имовину им одузели, а куће спалили и срушили.[699]

Смач, Смаћ II је српско-албанско село у Призренском пољу, удаљено 10 км северно од Призрена. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов, забележио је 1879. године у селу 10 српских кућа, две католичке албанске породице и старо српско гробље. Тридесет година пре њега, М. С. Милојевић забележио је Смаћ у Призренској нахији и 30 српских кућа. У селу је у ХХ веку саграђена нова црква Св. Илије на остацима старе цркве. Маја месеца 1999. године Албанци су минирали цркву, али им сви пакети експлозива нису експлодирали. Србе старинике су протерали, а куће им попалили и срушили.[700]

Совљак је стари назив за село и предео на коме је првих деценија ХХ века основано село Србобран, удаљено 2,5 км источно од Ђураковца. У Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. уписано је као Совјак, међаш Драгољевца. По предању сељака стариника село је добило назив по совама којих је било мноштво у шумама око села. Албанци су село спаљивали два пута у другој половини ХХ века. Априла месеца 1941. године и поново маја месеца 1999. године. Оба пута су све Србе из села протерали пошто су им спалили куће, посекли воћке и поломили надгробне споменике у гробљу.[701]

Сопнић албанско село у долини Белог Дрима, удаљено 8-9 км западно од Ораховца. Помиње се у Повељи српског патријарха Саве IV (1354–1375) којом потврђује дар челника Милоша Повића 1361. године манастиру Хиландару. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов село назива Сопинич и бележи близу села цркву Св. Јелене у махали Поповић чијих 5 кућа је прешло у мухамеданце. Нешто даље од те цркве су рушевине друге цркве која није сачувала име у тамошњем народу. Десно од ових остатака Јастребов бележи и остатке цркве Св. арханђела, удаљене 1-2 км од села. У цркви Св. Николе у Великој Хочи налази се бакарни дискос са натписом да је тамо донет, из непознатог у Хочи, опустелог манастира Св. арханђела. Није ли можда то био овај манастир?[702]

Сопот је албанско село у дечанској жупи Реке. Помиње се 1330. године у Дечанској хрисовуљи II као међаш Сушице, заједно са Ждрелом, Црмљаном и Рогат’цом (садашњим Ракоцем) између којих се налазила Градислаљска црква, такође уписана у Дечанску хрисовуљу.[703]

Србица је варошица и општинско средиште Дренице, основана 1923. године за време Краљевине Југославије. У градићу постоји српско гробље које је маја месеца 1999. године оскрнављено и полупаних надгробних споменика. До краја ХХ века у граду је постојао и споменик мучки поубијаним и изгинулим Србима-војницима и члановима штабова оба пола тадашње Југословенске војске, а велики број рањеника пунио је болнице суседних градова Пећи и Косовске Митровице. Врховни командант Југословенске војске, Јосип Броз, тада је прогласио ванредно стање на Косову и у Метохији и завео војну управу.

Срби су за време II светског рата били протерани из Србице и већине околних села. Том приликом протерани су и преци потпредседника Српске владе (2008–2011), Божидара Ђелића. По протеривању Срба Албанци су Србици наденули ново име – Скендерај.

Јужно од Србице, удаљен 4 км, је српски средњовековни манастир Девич. Законом заштићен манастир са црквом Ваведења, с краја ХIV и ХV века, представља културно-историјски споменик од изузетног значаја за српски народ. Албанци су 1941. године манастир са конацима и црквом минирањем потпуно порушили, пошто су претходно све опљачкали. Трудом Срба, Српске православне цркве и Завода за заштиту споменика културе манастир је био узорно обновљен и поштован од домаћих и страних посетилаца. Маја месеца 1999. и марта месеца 2004. године манастир су Албанци поново спалили и покушали да минирањем сруше цркву.[704]

Србица – Призрен. В.: Горња и Доња Србица код Призрена.

Србобран, Исток. В.: Совљак.

Средња Клина налази се на средокраћи пута између Горње Клине и општинског средишта Србице, удаљена од њих 2 км јужно или северно. У атару села постоји црквиште непознатог светитеља које су редовно обилазиле монахиње манастира Девича и старије Српкиње.[705]

Средска је српско и муслиманско село српског говорног језика, налази се 12 км југоисточно од Призрена. Село је у средишту Средачке жупе коју чине 13 села у долини Призренске бистрице и на северним падинама Шарпланине. Цар Душан је 1348. године својом повељом целу жупу са свим селима приложио манастиру Св. арханђела код Призрена. Од некадашњих 26-27 цркава на подручју целе жупе сада их има 12, махом подигнутих или обновљених у време Обновљене Пећке патријаршије у ХVI веку. У турским пописима Средска се помиње 1520–1566. године у време Сулејмана II и 1571. године.

У селу се налазе:

1. Црква Св. Петке је сачувана само у траговима и сећању сељака. Поменута је у Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године. Налазила се у селу на путу за суседно село Плањане.

2. Црква Св. Ђорђа у засеоку Милачићи је сачувана и има фреске из прве половине ХVIII века и висећу кадионицу из ХVI века. Фрагмент мермерног капитела из ХIV века донесен је из корита реке Бистрице, нађен поред остатака манастира Св. арханђела.

3. Црква Пресвете Богородице има сачуван фреско-натпис о осликавању из 1646/47. године.

4. Црква Св. Николе је сада главна црква за цело село. Уз стару цркву је сазидана 1875. године припрата. У цркви се чува 19 икона из ХVIII века.

5. Црква Успења Пресвете Богородице налази се северно од села под Камењаром, изнад засеока Мандушићи. У цркви је био антиминс, дар патријарха Арсенија IV Јовановића из 1725. године, који је нестао у бурним временима. За време окупације у току I светског рата Бугари су спалили све црквене књиге у средачким црквама зато што сељани нису хтели да се изјасне да су Бугари.

У мају месецу 1999. године Албанци су протерали цело српско становништво из села, осим 3-4 старца и старице. О судбини свих средачких икона нема поузданих података. Цркве нису порушене али су оронуле и склоне пропадању јер о њима нема ко да брине.[706]

Станковце је дреничко албанско село на падини Голеша, 8 км југоисточно од Глоговца. У селу и сада постоје месни називи Црквени брег и њива код Црквеног брега који подсећају на раније постојање сеоске цркве.[707]

Старо Чикатово је дреничко албанско село удаљено 3-4 км од Глоговца. У Светоарханђеловској хрисовуљи краља Милутина из 1314/16. године уписано је Чиготово Доброслава Грбице. У турском попису Области Бранковића 1455. године уписано је село Чикотово са 20 домова. До данас су у селу сачувани називи локалитета ранијег српског становништва: Камениц, Рудине, Лази Попит (Попов лаз). Судећи по том називу село је имало попа. До априла месеца 1941. године у селу су живеле 2 српске породице, а у Новом Чикатову 113 српских породица. Све су оне протеране.[708]

Стародворане је било албанско и српско село на северном прибрежју метохијских река Истока и Белог Дрима, удаљено 20 км источно од Пећи и 11 км југозападно од градића Истока. Помиње се у турском попису из 1485. године као Стара Андворани са 15 кућа чији укућани сви носе српска имена. У Поменику манастира Дечана који се водио од 1595. године помињу се Срби поклоници и дародавци манастиру. У Дневнику Петра Андрејевића трговца из Пећи који је вођен од 1736. до 1787. године помињу се: Буда, Радослав, Јован Милошев и други из Стародворана који су му доносили на продају „по 70 до 80 ока вуне”. О том старом српском становништву говори велико старо српско гробље обрасло у шуму и ситногорицу које се налази западно од села са очуваним још по којим надгробним каменим спомеником или плочом.

У селу је у току ХХ века било још неколико српских кућа које су двапут паљене, а њихови укућани протерани: априла месеца 1941. и маја месеца 1999. године.[709]

Степаница је село у равници Прекорупља између села Кијево и Чабићи. У народу је прозвано Степенице. Село се налази 16 км југоисточно од Клине. У историјским изворима се зна да је војвода Мркша Сићевски саградио цркву Св. Николе у Сићеву, северно од села Кијева у Прекорупљу. Његова кћи „госпођа Степанида” је наследила депозит који је војвода Мркша за живота оставио у Дубровнику. Могуће је да је и село Степаница било у њеном поседу.

У Дечанској хрисовуљи I уписана је 1330. године Степања црква као међа са селима Чабићи и Млечани па се по њој и село прозвало Степаница.

Од маја месеца 1999. године у Степаници нема више Срба, све су их протерали Албанци.[710]

Стружје је албанско село у Средачкој жупи, високо у планини, на падинама шарпланинског огранка Шареника, удаљено 11 км југоисточно од Призрена. У Светоарханђеловској хрисовуљи помиње се „Стружниј поток”. Челник и господар Звечана Милиш Повић приложио је Хиландарској метохији Велика Хоча село Сопиниће, Бисажинце и Стружни Дол. У селу постоји назив за планински гребен Попова вас. (Вас је стара словенска и српска реч за село.) Што би указивало на постојање парохије и цркве у селу. У селу постоји назив Гробиште – ишчезло гробље.[711]

Студеница је албанско село у Пећком Подгору, удаљено 9 км западно од Истока. Први српски архиепископ Св. Сава Немањић, вршећи реорганизацију Српске православне цркве 1219. године установио је Хвостанску епископију при манастиру „у Фосне, у Студенице Мале”. У турском попису из 1485. године уписано је у селу Студеници 18 српских домова и два калуђера. Код села је у истом попису забележен и „манастир Студене” са калуђерима Јованом и Филипом. Изнад села на брегу су остаци великог манастира Студеница Хвостанска.

На сеоској џамији били су секундарно узидани делови плоча и тесаника са и без остатака уклесаних натписа и орнамената, донети са остатака манастира Студенице. Ти делови били су уочљиви на свим зидовима џамије, па су је месни муслимани Албанци током 90-их година ХХ века омалтерисали и окречили споља „да не пропада од кише и снега”.[712]

Студенчане је албанско село у Призренском Подгору, удаљено 5 км западно од Суве Реке. У Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године уписано је као Студеничани. Године 1454. по заповести „господина деспота Ђурђа” у поротном суду који је разграничавао међе поседа манастира Хиландара и Св. арханђела код Призрена учествовао је и поротник из Студеничана. Руски конзул И. С. Јастребов затекао је у селу 1879. године 51 муслиманску и 12 српских кућа. Јован Цвијић је 1910. године записао само 2 српске куће. Албански турколог Сељами Пуљаха бележи у Студеничанима попа Дабижива у ХV веку, што значи да је постојала и црква. По народном предању, на месту где је била црква подигнута је у првој половини ХIХ века велика сеоска џамија. У селу се налази и место које се зове српско гробље.[713]

Ступ је српско и албанско село у долини Белог Дрима, удаљено 17 км источно од Пећи. Помиње се у познатој Жичкој повељи краља Стефана Првовенчаног издатој 1220. године. У Повељи се међу побројаним селима: Пећ, Црни Врх, Горажда Вас и другим помиње село Ст’лпези (Ступови су обрадиво земљиште.). У селу је 1948. године приликом изградње пута Пећ–Будисавци откривено врло старо српско гробље са три велике камене надгробне плоче и бакарним новцем у гробу. На том гробљу је и сада веома старо култно стабло храста.[714]

Стубла је сада албанско село – заселак села Бокше, удаљено око 4 км јужно од Дечана. У Дечанској хрисовуљи међе црквеног властелинства су водиле преко црквеног Ст’лпа и реке Ст’лпчанице (сада вероватно река Бакса) која се улива у реку Трнаву, данашњу Траву. У селу Вокши њиве и ливаде се називају Слупови, а потес Забели са густом шумом представља сеоски забран. Забел се помиње и у Дечанској хрисовуљи као Црквени забел за чијег је чувара дечански игуман Арсеније поставио Милоша Братослалића. У Дечанском поменику који се водио од 1595. године уписани су Срби из Стубла.

У турском попису 1485. године помиње се као село Стубла са 7 уписаних кућа. И. С. Јастребов је у селу нашао 20 кућа муслимана.[715]

Сува Река је градић у Призренском Подгору удаљен 19 км североисточно од Призрена. Први непосредни помен Суве Реке у српским средњовековним исправама је помен стариника-поротника Ђурђа Боичиновића из Сухе Реке у повељи патријарха Никодима из 1450. године. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице из 1465. године уписан је прилог неког раба Степана из Сухе Реке. У турском попису нахије Призрен 1571. године уписана је Суха Река и Мала (Кучук) Суха Река. Руски конзул у Призрену, И. С. Јастребов, нашао је у Сувој Реци 1879. године 9 домова српских Цигана. Пашта Срећковић, српски историчар и научник затекао је 1880. године фреску Светог арханђела у рушевинама српске цркве у Сувој Реци. Та стара српска црква налазила се на месту Црквиште поред српског гробља.

На источном крају варошице саграђена је 1938. године црква Св. Петра и Павла. Албанци су цркву месеца маја 1999. године срушили експлозивом до темеља и све Србе протерали из града и околних села. На гробљу око цркве поразбијали су све надгробне споменике.[716]

Суви Лукавац је старо српско село у Метохијском Подгору, на путу Пећ–Митровица, удаљено 6-7 км јужно од Истока. У турском попису из 1485. године помиње се као село са 25 српских кућа подељено између двојице турских феудалаца. У Поменику манастира Девича уписани су од 1768. до 1788. године више пута Срби дародавци из овог села. У селу су постојале три цркве.

1. Црква Св. Луке по коме је село и добило име. На дан Св. Луке (31. октобар), заштитника села, сељаци долазе и пале свеће на место Црквине.

2. Друго црквиште се налази у старом српском гробљу. По казивању сељака, цркву су порушили мухаџери досељеници муслимани и од њеног камена подигли кулу у селу и од црквених плоча поставили „кракал”-постоницу за прелаз преко речице Благаче.

3. Трећа црква је била код Смрдел извора изнад којег расте стара врба. На Смрдел извору, чија је вода топла, крштавали су децу и носили „Крста” на дан првог четвртка после Ђурђевдана, што је, свакако, остатак празновања прасловенског бога Перуна.

Албанци су маја месеца 1999. године опљачкали и попалили српске куће, а Србе протерали из своје столетне постојбине.[717]

Суво Грло је велико село па је подељено на два дела – источни део припада Општини Исток, а западни део Општини Србица. Село се налази на источном огранку планине Мокре горе и удаљено је 14-15 км од градића Истока. Помиње се крајем ХIII и у ХIV веку као средиште „Сухогрлске земље” у повељама краља Милутина (1282–1321) којима прилаже ту земљу најпре манастиру Св. Николе Дабарског код Прибоја на Лиму, а потом манастиру Бањска, задужбини краљевој. По предању село се звало и Срма грло по руднику „срме” (сребра). Међу дароване поседе уписана је и црква „Света Богородица на сухогрлској земљи”. Краљ и цар Душан даровао је села око Сувог Грла хиландарском пиргу Хрусији. У турском попису из 1435. године Сухо Грло је уписано као средиште нахије са преко 15 села. У том попису у Сувом Грлу су уписане три махале: Трговиште, Леданица и Закон са укупно 126 српских кућа и домова, три свештеника и једним калуђером.

У селу је постојало неколико цркава.

1. Најстарија је била „црква Св. Богородице на сухогрлској земљи”, која се помиње и у повељама краља Милутина.

2. У цркви Ваведења Св. Богородице сачуван је попис имовине њеног јеромонаха Саве из 1596. године и то: 17 књига, 3 иконе, 3 епитрахиља – укупно педесетак предмета.

3. Остаци цркве Св. Николе.

4. Остаци цркве Св. арханђела у дворишту шиптарске куће.

5. Остаци цркве код Црквене чесме са стогодишњим стаблом табуисаног црног дуда и извором.

6. Остаци цркве Св. Јована под Брдом где и сада сељаци доносе суд са водом да преноћи, а потом га носе кући као „свету водицу”.

7. На вису Градина су остаци Калуђерског града са природним извором, који се и зове Калуђерска вода.

8. Црквица у приватној кући Арбанаса поред чије дворишне капије расте још једно столетно стабло „кара-дуда”.

9. Црквиште у „плевни”, згради за сено и сламу трећег Албанца (Рамадина Хајзераја).

10. У шуми Шиповику изнад села су остаци старог рударског града на простору од 4-5 хектара. Изнад града је пећина у којој је до скора било ретких законом заштићених белогрлих орлова. Сам град носи своје име по Немцима, средњовековним Сасима, рударима. Шип је немачка реч за рударску лопату – die Schipe. Хаџи Серафим Ристић у свом Плачу Старе Србије 1864. године набраја зулуме Арбанаса над сељанима Сувог Грла: отеше 3 вола, 4 коња и амбар у којем је 60 товара пшенице огњу предадоше, попу Бошку на путу коња отеше, црквене књиге, часни крст, епитрахиљ уништише.[718]

Сушица је српско-албанско село у Метохијском Подгору, у Дубрави, удаљено 8 км источно од Истока. Помиње се у повељи краља Уроша, издатој између 1254. и 1264. године манастиру Св. Петра у Полимљу, а потом и у Дечанској хрисовуљи 1330. године и у повељи цара Душана издатој 1348. године манастиру Св. арханђела код Призрена: „у Сушице… дубље и у цркву”. У опширном турском попису из 1485. године уписано је 40 српских домова, са попом Видаком и двојицом поповских синова. Цркву Св. Ђорђа у селу, која је свакако постојала и за време попа Видака 1485. године, Албанци су срушили у ХIХ веку и од њеног камена саградили џамију у селу.[719]

Тавор је ишчезли манастир, црква и мали град у близини Пећке патријаршије. Помиње се у првој половини ХIV века. Сматра се да га је подигао први српски патријарх Јоаникије. Српски епископ и књижевник Марко Пећки записао је средином ХIV века да на Тавору постоји црква Св. Николе. Српски сликар и књижевник Лонгин потписао је на Тавору 30. априла 1566. године антиминс непознатом јеромонаху Василију. Патријарх Пајсије (1614–1648) боравио је у малом граду Тавору крај Пећи. У турском попису 1485. године забележено је у манастиру Тавор 7 калуђера. У пописима из 1571. и 1582. године манастир је био настањен и опорезован.

Тавор је, иначе, библијско брдо на коме се Христос последњи пут срео са својим ученицима Петром и Јованом.[720]

Тица је дреничко албанско село на падинама истоимене планине, удаљено 10 км југозападно од Србице. У Светостефанској хрисовуљи краља Милутина помиње се 1314. године као Типец и Типчиња Лука са међом „уз Мратин поток”. Сада у селу има неколико преосталих српских топонима прилагођених албанском језику: Губавци, Гладиш, С(а)мрдане, Крони Радивојит, Језери Тиц. Помен уписаног „Мратиног потока” у Светостефанској повељи 1314. године указује на култ Св. Мрате, зимског свеца (24. новембар) и постојање његове цркве и култног места. У селу нема Срба.[721]

Томанце је албанско-српско село у Метохијском Подгору, удаљено 6 км јужно од Истока. Село је названо по српским властелинима породице Алтомановић у чији је посед доспело. У турском попису из 1485. године уписано је као село Атаманица и Стоманица са 35 српских домаћинстава. У истом турском попису је и манастир Туменица са 4 калуђера и 4 куће, са назнаком да је у Пећкој нахији. Могуће да је био повезан са овим селом. У следећа два турска пописа 1571. и 1582. године манастир је био настањен.

У урезаном натпису на дуборезним вратима цркве брвнаре Св. Николе у оближњем селу Ђураковцу стајала су имена неколико мајстора и попова обновитеља цркве и припрате „от места Отоманце Доње”. У Дечанском поменику који се водио од 1595. године уписани су дародавци и поклоници Дечана из села Томанца.

Село су Албанци јуна месеца 1999. године опљачкали, попалили и све Србе староседеоце протерали.[722]

Трбуховац је албанско село у Метохијском Подгору, удаљено 10 км јужно од Истока. У турском попису 1485. године помиње се као Трбуховци са 32 куће чији сви уписани чланови носе лична и имена очева српског именослова. У Девичком поменику између 1768. и 1780. године уписани су више пута Срби дародавци манастиру. У селу је постојала стара српска црква која је „расукана” да би њеним каменом, као и са цркве у суседном селу Жачу, Турци саградили мост преко реке Истока код села Заблаћа. Пред српском црквом и у гробљу растао је вишеструки стогодишњак храст који и сада постоји непосредно пред капијом и зидовима око шиптарске куле. У Бечком Државном архиву чува се жалба Срба Пећана на албанске зулуме. У жалби су наведена имена Јована Пумпаловића и Марка Степанова из Трбуховца. Србе из села је раселио познати прогонитељ Срба Хаџи Зека, начелник Пећког среза, да би насели Албанце.[723]

Трдевац је дреничко село северно од пруге Пећ–Косово Поље, удаљено 8 км од Глоговца. Помиње се у турском попису Области Вука Бранковића 1455. године као Тврдијовци у коме је било 66 српских домова заједно са домом попа Бранка. У селу је постојала црква у ХV веку, а сећање на њу казују садашњи називи места на албанском језику Црквени луг, Црква као и њива Старог села.[724]

Требовић је албанско-српско село у равници Пећког поља, удаљено 7 км североисточно од Пећи. Помиње се у повељи српског краља Стефана Првовенчаног издатој 1220. године манастиру Жичи којом му додељује у Хвосну села: Пећ са засељем, Чрни Врх, Гораждевац, Требовитићи и друга села. Манастир Пећка патријаршија је дуги низ година одржавала свој посед у Требовићима, са прекидима у време ратних похода и сеоба, чак и до 1945. године када јој је законским путем одузет тај посед. У турском попису из 1485. године уписано је као Горњи Требовић, опустело село и као Доњи Требовић са 14 кућа чији чланови сви носе српска имена. На северном ободу села расте вишеструки стогодишњак храст са круном пречника десетак метара. У његовом јужном и југоисточном подножју је велико и веома старо српско гробље са десетином старих камених надгробних крстача и плоча зараслих у шибље и обраслих маховином и лишајевима. Гробље годинама суседни Албанци присвајају преоравањем његових делова.

У селу од маја месеца 1999. године нема Срба нити њихових кућа и кућишта.[725]

Трнавце је дреничко село на падинама планине Божевац, удаљено 7 км североисточно од Србице. У турском попису Области Бранковића помиње се 1455. године као велико село подељено на Горњу и Доњу Трнавицу. У Горњој Трнавици уписана су 74 српска домаћинства међу којима и домаћинства попа Степана и попа Грубца. У Доњој Трнавици је уписано 22 домаћина, међу којима и поп Богдан. То указује да су у та два села биле бар две парохије и две цркве. Сада у селу постоји месни назив Кодра и Кишес (Црквено брдо) и напуштено старо српско гробље Ворат е Шкијеве. Поред ових задржали су се и други називи локалитета прилагођени албанском изговору: Божево, Церовц, Клисура, Појила, Забел Божељац, Забел Церовц, Забел Лесковц и др.

У селу су живели у 7 кућа Срби и Црногорци који су се сви иселили.[726]

Трње је раније било српско-албанско село у Призренском Подгору, удаљено око 10 км југозападно од Суве Реке. Помиње се у даровној повељи Стефана Немање којом 1198. године оснива и дарује Хотачку метохију манастиру Хиландару. У даровници је наведено 9 села, трг у Хочи, 4 пчелињака и планина Богдача. Цар Душан је Трње 1348. године приложио својој задужбини манастиру Св. арханђела. У турском попису из 1571. године уписано је као Трне у нахији Призрен. Руски конзул у Призрену, Јастребов затекао је у Трњу 1879. године 4 српске, 4 муслиманске и 1 циганску кућу. М. С. Милојевић је у свом путопису навео 1871. године 5 српских и 7 муслиманских кућа. У селу је остао албански назив за старо српско гробље. Срби су се иселили или поарбанасили.[727]

Трстеник је велико дреничко село удаљено 5 км северозападно од Глоговца. У селу је постојао манастир Св. арханђела Михаила, који се помиње 1346. године у запису на Псалтиру Бранка Младеновића, оца Вука Бранковића. Псалтир је у Румунској академији наука у Букурешту. У турском попису Области Вука Бранковића уписан је манастир Трстеник. У Дечанском поменику који се водио од 1595. године уписани су више пута дародавци из Трстеника. У Поменику пећком из ХVII века уписан је презвитер Лукач. Сада у селу постоје само остаци манастира које Албанци зову Цркве и микротопоними Крони и Кишес (Црквени извор) и Љугу и Кишес (Црквени до).[728]

Трстеник је метохијско српско-албанско село у долини са десне стране Белог Дрима, удаљено око 15 км источно од Пећи. У турском попису из 1485. године уписано је село Трстеник са 16 кућа, попом Јованом, његовим сином Степаном и Богданом, сином калуђера. То указује да је у селу тада постојала црква. Старо српско гробље у селу било је до II светског рата поштовано и од месних суседа Албанаца. Занимљив је и стари словенски назив за потес поред реке Белог Дрима: Штркови (Роде). У старом српском гробљу су се налазили и остаци цркве. Са тог црквишта су месне власти до 1948. године узимале камен за градњу Задружног дома у селу.

Маја месеца 1999. године Албанци су протерали све Србе из села и њихова имања и куће присвојили.[729]

Туменица.У турским пописима из 1485. године, а затим и 1571. и 1582. године уз село Томанце код Истока уписан је манастир Туменица са 4 калуђера, а потом као стално настањен и опорезован. В.: Томанце.

Тупец је албанско село у долини Белог Дрима, удаљено 7 км северозападно од Призрена. Помиње се под истим именом у Светоарханђеловској хрисовуљи. Руски конзул у Призрену, Јастребов је у селу затекао 2 српске, 1 муслиманску и две католичке албанске куће. Археолошким ископавањима извршеним 70–80-их година ХХ века, изнад села су установљени остаци средњовековног насеља и материјалне културе ранијих епоха. Изградњом бране код Кукса у Албанији, уз сагласност тадашње југословенске владе, село и читава долина Белог Дрима узводно 10–15 км су потопљени у вештачко језеро.[730]

Турићевац је албанско дреничко село у међуречју Клине и Кладерничке реке, удаљено 12 км југозападно од Србице. Помиње се као Тудоричевци у Дечанској хрисовуљи. У турском попису из 1485. године уписано је Тудорихоци као село које је обавезно да даје „војнуке” турској војсци са наведебих пет српских имена. Т. Вукановић сматра да се црква Кондиљ, уписана у турском попису Области Бранковића, налазила у овом селу. У селу се до данас задржало неколико српских микротопонима: Јазбина, Топлик, Селишта, Лаз, Река, Градина и албански назив Киша (Црква). У селу су биле и две српске куће које су се иселиле.[731]

Турјаке је сада албанско село на левој обали реке Мируше, средњовековне Љубижње, удаљено 5 км западно од Малишева. У Дечанском поменику уписани су Срби дародавци и поклоници манастиру Дечани из села Турајци. У Девичком поменику уписани су 1774. године Срби дародавци из Турјака. Руски конзул И. С. Јастребов посетио је село 1879. године и у њему затекао 10 муслиманских и 1 српску породицу. На брегу Градини изнад села налазе се остаци старог црквишта и, по називу брега судећи, града. У турском попису 1571. уписан је Турјак.[732]

Тучеп је велико српско село у долини реке Кујавче удаљено 9-10 км југозападно од Истока. У Светостефанској повељи краља Милутина уписано је 1314. године као Тучепи. У турском попису 1485. године уписано је као велико село Тучеп са 57 кућа и два попа: Јована и Ђуре. Сва уписана имена домаћина кућа и њихових очева су српска. По попису становништва из 1981. године у селу је живео 351 Србин. У селу постоје два црквишта. Једно у северном делу села, а друго на брегу изнад села на коме расте педесетак столетних храстова који доминирају околином.

После тромесечног бомбардовања Србије од стране НАТО, Албанци су маја 1999. године попалили и опљачкали село, а све Србе староседеоце протерали са својих вековних огњишта.[733]

Тушиље је албанско село на реци Дреници удаљено 7 км југозападно од Србице. Помиње се у заједничкој повељи Романа, Гргура и Вука Бранковића који су Тушиље приложили 1365. године манастиру Хиландару. Исте године цар Стефан Урош је потврдио ту даровницу. У турском попису Области Бранковића из 1455. године село је уписано подељено на Горње, Средње и Доње Тушиље. У Горњем Тушиљу је било 8 српских домаћинстава. У Средњем Тушиљу уписано је 57 лица на чијем списку је први био „поп Браника”. И у Доњем Тушиљу је уписано 10 кућа са попом Влком на челу. Успомену на постојање цркве чува албански назив лкалитета у селу Киша. У бугарском Институту за литературу у Софији чува се српска рукописна књига Спасеније грешних (Амортолон Сотирија) из 1685/86. године са записом Србина инока Василија са братом Стефаном који су књигу даровали манастиру Св. арханђела Михаила који се зове „Тушимља”. Свакако реч је о манастиру Св. арханђела у селу Трстенику.[734]

Ћирез је дреничко село удаљено 10 км југоисточно од Србице. Најстарији помен садашњег села Ћирез је назив Кијерешки поток у међама села Стрелац и Сибовац у Светостефанској повељи краља Милутина 1314/16. године манастиру Бањској. И сада у Ћирезу има месни назив Врело са којег, свакако, отиче поток поменут у повељи. Према називу потока и село се тада звало Кијерез. Село се у турским пописима из 1455, 1477. и 1487. године помиње као Ћирез и Ћиртеш. У старијем попису село је имало 28 српских домова, међу којим је био и дом попа Петка. По томе судећи, село је и тада имало цркву. И у турском попису Вучитрнског санџака, у Ћирезу је била уписана црква Лозориш (Лазарица?). У селу су и сада називи ранијег српског становништва: Врело, Дел, Клисура, Блато, Грмуша, Краљица, Каменица и други.[735]

Ћушка је старо српско-албанско село у Пећком пољу, с обе стране савременог пута Пећ–Приштина, удаљено 3 км источно од Пећи. У селу је постојало врло старо српско гробље са каменим надгробним крстовима и плочама. До маја месеца 1999. године овде је живело 9 српских староседелачких породица које су Албанци тада опљачкали, попалили и протерали.[736]

Ујз – старо име Радотица. Село се у Именику насељених места СФРЈ зове Ујз. У турском попису из 1571. године уписано је као Радотица, друкчије названа Ујез. Сада је то албанско село у Хасу под Паштриком, на прибрежју са десне стране Белог Дрима, удаљено 9 км југоисточно од Ђаковице. По предању, старо велико село је 1800. године поморила куга. Руски конзул Јастребов село је уписао као Ујз и у њему 10 кућа. До априла месеца 1941. године у селу је било и 14 српских породица које су тада протеране.[737]

Укча је албанско-српско село у Метохијском Подгору, удаљено 10-11 км источно од градића Истока. Помиње се у повељи српског краља Уроша I Немањића, издатој између 1254. и 1264. године манастиру Св. Никола Дабарски на Лиму, којом дарује „село Ракош и Кујавчи а међа јему от Ушче…”. У турском попису из 1485. године забележено је Укшић у вилајету Суво Грло са 27 српских кућа, попом Ђурком и калуђером Милошем. У ХIХ веку село се звало Мала и Велика Укча. Сада у селу изнад сеоске чесме са јаким извором воде на платоу у старом, доста запуштеном шљивику, на имању старог Шиптара, постоје остаци старе српске цркве. Стари домаћин имања поштује остатке цркве и не дозвољава да се даље руше. Поред старог црквишта расте и истрајава вишеструко стогодишње разгранато и делом полегло стабло црног дуда.

Албанци су многа зла чинили Србима Укче. Учени игуман манастира Дечана, Серафим Ристић у свом Плачу Старе Србије пише 1864. године о убиству Србина Јове Думановића наочиглед турске власти. Њихова злочинства су понављана више пута до краја ХХ века. Године 1943. убили су и у бунар бацили 9 Срба и попадију попа Сталете из Укче. На крају су 1999. године убили неколико Срба, куће и имања опљачкали и спалили, а преостале Србе протерали са својих вековних огњишта.[738]

Улотиште, Уложиште је нестало село. О њему се зна само из историјских докумената. Краљ Милутин је после смрти свог властелина Милше, његовој удовици Радослави подарио село и манастир Св. Ђорђа у Улотиштима (Уложиштима). Тај поклон је потврдио и краљ Стефан Дечански. Село и манастир Радослава је приложила манастиру Хиландару што је 1336–1337. године потврдио, тада још краљ, Душан. Милшино село је нестало, а остао је само назив Седиште. Сматра се да је оно било на месту садашњег села Милановић код Ораховца.[739]

Уњемир, Добра Вода, в.: Манастир Уњемир, Петровица, Добра Вода.

Фуштица је дреничко село познатије као Доња Фуштица. Налази се 10 км јужно од Глоговца. На ивици села, на месту које Албанци зову Киша (Црква) су остаци старе цркве правоугаоне основе са зидовима на којима се познају две фазе градње: старија из ХIV века и млађа из ХVI века из времена обновљене Пећке патријаршије. У албанском језику становника Фуштице задржали су се стари топоними претходног српског становништва: Липовица, Рудина, Луг и др. У селу је до априла месеца 1941. године живело 5-6 кућа Срба и Црногораца који су се иселили. Остаци цркве су заштићени споменик.[740]

Хаџовиће је једно од неколико малих планинских села које чине село Ругово у Руговској клисури западно од Пећи. Заселак Хаџовиће налази се на ушћу Дубовићке реке у Богску реку, удаљено 4-5 км од највећег руговског села Кућишта. Село је насељено Руговцима арбанасима пореклом из Климената у северној Албанији. У селу је сачувано још неколико топонима српског порекла прилагођених изговору Арбанаса Руговаца. На Црквеном брегу у Хаџовићима била  је црква католичког обреда пре него што су Руговци прешли у ислам.[741]

Хоча Заградска је албанско село на падинама под планином Цвиленом, са леве стране Бистрице, удаљено је 6 км југозападно од Призрена. У Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године помиње се као Холча под Цвиленом. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице, који се водио од 1465. године, помињу се Срби приложници.

Краљ Милутин је 1326/27. године по обнови цркве Богородице Љевишке издао повељу којом је Љевишкој даровао земљу и дозволио да се у Хочи Заградској постави црквени уљаник (пчелињак). У цркви Св. Ђорђа Руновића на рукописном Триоду био је запис: „Сију книгу купише сељани Св. Николе иже у Хоче Заградске”. Исту књигу повезао је неки Гога (Цинцарин?) из суседног села Плоскишта. Из овог записа се види да је у селу постојала црква Св. Николе о којој се сада незна ништа.[742]

Цапарце је албанско село удаљено 9 км североисточно од Призрена. У Светоарханђеловској хрисовуљи помиње се 1348. године као сточарско насеље (катун) Арбанаса. У турском попису Призренске Крајине из 1591. године село је уписано као Цапарца са 14 кућа и баштина са мешовитим, албанским и српским становништвом. Међу Србима становницима села било је живих и у другој половини ХIХ века. Тако је игуман манастира Св. Тројице Русинице код Мушутишта, Серафим Милошевић био родом из Цапарца. Умро је 1860. године и сахрањен у порти манастира Св. Тројице. Његов гроб са надгробном плочом и натписом био је до 1999. године сачуван на источној страни апсиде цркве Св. Тројице.[743]

Царевац је мало село које се налази под планином Иконом која раздваја Сиринићку жупу од Призренског Подгора. Налази се на источној страни села Мушутишта, удаљено 11 км југоисточно од Суве Реке. У селу се налази јак извор планинске воде. Извор се зове Царевац јер се ту одмарао цар Душан у току путовања. Поред извора се налазе остаци зидова мале цркве.[744]

Целина је равничарско село између Велике Круше и Беле Цркве на путу Ђаковица–Призрен, удаљено 15 км северозападно од Призрена. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана из 1348. године са црквом Спасовицом у својим међама. Црква није сачувана. У турском попису нахије Хоча из 1591. године уписана је као село са 27 кућа и баштина и мешовитих имена српских и албанских.[745]

Церовик је албанско село у Прекорупљу, удаљено 14 км југоисточно од Клине. Судија „Воин из Церовика” помиње се 1454. године као учесник у одређивању спорних међа манастира Хиландара, по „налогу господина деспота”. У турском попису земаља Бранковића из 1455. године у Церовику (Царавику) је било 12 српских кућа. И сада у селу постоје сачувани називи места на албанском језику: Киша, Ворат е Шкијеве, Вакаф (Црквено добро) за шуму Петровицу на брегу. У Дечанском поменику који се водио од 1595. године уисани су Срби из Церовика.[746]

Црквени трн. У подножју планине Жљеб, између села Радавца и Велике Јабланице, 10–12 км североисточно од Пећи, на потесу Савине воде су шумарци, пашњаци и извори који су по предању названи по Св. Сави, налази се и месни назив Црквени трн, на албанском језику Тера е Кишес. Назив је дошао по обичном трну који је изникао на остацима цркве, одржао се и поштован ушао у усмено народно стваралаштво. (Сличан је случај и са манастиром Часни Трн у нахији Дубовица.)[747]

Црколез је старо српско и албанско село у Метохијском Подгору удаљено 30 км од Пећи. Село је названо по црквеним лазовима, па је и у турском попису из 1485. године названо Црколаз. Кнегиња Милица је 1395. године потврдила дар војводе Новака и жене му Видосаве, село Црколез, светогорском манастиру Светог Пантелејмона. У цркви је сачувана надгробна плоча ктиторке Видосаве и челника Радослава из 1395. године. У турском попису из 1485. године у селу је уписано 47 српских кућа и поп син Радичев. Село је и тада имало цркву. На старом српском гробљу у селу се налази црква Св. Јована саграђена и осликана у ХIV веку. Фреске су поново сликане 1672/73. године и добро очуване. Рад су тада познатог сликара Радула. У цркви се сачувало 8 икона и царске двери као и изузетна збирка од 11 српских рукописа писаних на пергаменту и папиру из ХIII–ХVI века. Рукописи су 1955. године пренесени у ризницу манастира Дечана где имају боље услове за чување и проучавање.

Око цркве се налази старо и садашње српско гробље. Међу надгробним споменицима се налази неколико великих и средњих камених крстача. Јужно од цркве у порти расте вишеструко стогодишње стабло разгранатог и делом полеглог стабла црног дуда.

Октобра месеца 1943. године албански окупаторски војници су спалили цело село осим две куће које су оставили за смештај своје жандармерије. Тада су стрељали све мушке становнике села. Преживела су само двојица дечака Срба који су чували овце у планини до мрака. Албанци су тада покушали да спале иконостас и цркву. Пожар је угасила Српкиња каучарка својом одећом.

Месеца маја–јуна 1999. године Албанци су протерали из села Србе. Остало је само неколико кућа са старијим особама и нејачи. Одбрани села од потпуног уништења допринели су шпански војници из УНМИК-овог контигента.[748]

Црмљане је албанско село у долини и са десне стране Белог Дрима, удаљено 11 км североисточно од Ђаковице. У Дечанској хрисовуљи 1330. године помиње се као „Чрмње са међама по Делу и на Бочицу како пристаје у Дрим”. У турском попису из 1485. године уписано је као село Црм’љ са 85 пореских обвезника који сви носе српска имена. У Црмљану је манастир Дечани од оснивања имао свој посед. То потврђује и турска бујрулдија (наредба) из 1802. године која се чува у дечанској ризници. На Црмљанској чуки налазила се црква Св. Илије коју су Турци касније претворили у дервишко турбе. Археолошка ископавања вршена 80-их година ХХ века потврдила су постојање материјалних остатака културе гвозденог доба.[749]

Црнце је албанско-српско село у Пећком Подгору, удаљено 3 км западно од Истока. Црква „Чрнчи у Хвосну” помиње се 1264. године у време болести архиепископа Арсенија. У турском попису из 1485. године помиње се као Чернича са 19 кућа чији порески дужници сви носе српска имена. На падини северно од последњих кућа садашњег села Црнца, на сеоској утрини, до половине ХХ века били су остаци цркве и понеки надгробни споменик. Сада ту расту и опстају два вишеструка стогодишња стабла црног дуда са својим рачвастим и полеглим гранама. На јужној ивици падине су остаци јужног и западног зида старе цркве преко којих је Албанац саградио скромну кућу. У Бечком државном архиву стоји податак да је Милан Марковић из Црнца убијен 1878. године. У селу нема више ниједне српске куће после погрома и прогона извршеног над њима 1999. и 2004. године.[750]

Црни Брег је село код Дечана. Помиње се као Чрвени брег у Првој дечанској хрисовуљи са 21 кућом, 67 мушких лица и црквом Св. Николе. В.: Горњи Црногреб.

Црни Врх је старо српско село које се заједно са другим селима у Хвосну повељом краља Стефана Првовенчаног 1220. године додељује Жичкој архиепископији са седиштем у манастиру Жичи. У турском попису из 1485. године помиње се као Цернивирха (Црноврхе) са 52 уписана српска дома. По неким подацима у селу су постојали остаци цркве Св. Јована. Од давнина село је било насељено само Србима, све до маја 1999. године. Тада су све српске куће попаљене и порушено, а сељани протерани.[751]

Црновране је албанско село удаљено 4-5 км западно од Малишева или 8 км северно од Ораховца. У новије време Албанци село зову Цараврона. На брегу између села: Црноврана, Турјака и Мируше, на месту које Албанци зову Те лиси Кишес (Код црквеног храста), налазили су се остаци цркве и столетни храст. Остатке црквених зидова и столетни храст Албанци су булдожером 1947. године сравнили са земљом и цео крај претворили у задружне њиве и пољопривредно добро. Руски конзул у Призрену је 1879. године у селу затекао 40 муслиманских и 1 циганску кућу.

У селу нема више Срба, нема ни остатака цркве и старог храста.[752]

Црни Луг је село у подножју Пећке бање, удаљено 11 км североисточно од Пећи. У турском попису из 1485. године село је уписано као Цирналуг са 8 српских домаћинстава. У Дечанском поменику који се водио од 1595. године уписани су Срби приложници из овог села. У Бечком државном архиву чува се жалба старешине Пећке патријаршије о убијеним и злостављаним Србима од 1876. до 1879. године. У жалби се налазе и имена Црнолужана: Петра Патронијевића, Малише Јолезића и Милосава Ђокина. У сеоском старом српском гробљу, које спада међу највеће у Метохији, налазе се остаци старе српске цркве. У апсиди цркве сељаци пале свеће. У старом гробљу има око стотину старих надгробних крстача и плоча израђених у највећем броју од мермера суседне Пећке Бање. Поред остатака цркве расту и два столетна стабла храста и јасена. Маја месеца 1999. године Албанци су попалили и опљачкали све српске куће у селу, а сељаке протерали са вековних огњишта.[753]

Црни Луг код Малишева је албанско село у горњем току реке Мируше, средњовековне Љубижње, удаљено 4 км североисточно од Малишева код Ораховца. У турском попису из 1485. године уписано је као село Цирналуг са 29 српских домаћинстава међу којима је било и домаћинство попа Радисава, што потврђује да је у селу постојала и црква. Црква са својим књигама помиње се и у старим српским записима. И. С. Јастребов, руски конзул у Призрену затекао је у селу 1879. године 35 муслиманских кућа.

У селу нема Срба.[754]

Чабић је од 1989. године чисто албанско село. Налази се у Прекорупљу, удаљено 14 км источно од Клине. У Дечанским хрисовуљама (I, II и III) Чабићи су уписани као највеће село дечанског властелинства. У Првој дечанској хрисовуљи Чабићи су имали 182, а у Другој 197 породица. У селу је уписано 10 попова и црква Св. Петра. У међама Чабића поменуте су и цркве: Степања и Недељина црква „поред Велике цесте”. У турском попису Области Бранковића из 1455. године у Чабићима је уписано 75 српских породица са попом Новаком на челу списка, што показује да је и тада постојала црква у селу. У Дечанском поменику (1595) уписано је 10–15 имена, оба пола, поклоника и дародаваца манастиру. И у Девичком поменику између 1771. и 1780. године уписано је десетак имена поклоника манастиру. У Државном архиву у Бечу чува се жалба Срба Пећана на зулуме у којој стоји да је 12. јула 1879. године усмрћен Јован Станојев из Чабића.

У селу је до маја месеца 1999. године постојала црква Св. Николе из ХIV века, обновљена у ХVI веку за време патријарха Макарија. У цркви је било око 27 квадратних метара фресака из ХVI и ХVII века, 10 икона из ХVII века, иконостас са дверима и остали црквени намештај и књиге. Неколико икона биле су од 1957. до 1960. године пренесене на конзервацију и тако спасене. Црква је била законом заштићена као споменик од изузетног значаја српског народа у Метохији.

По доласку мировних снага маја месеца 1999. године, црква је минирана и до темеља срушена.[755]

Чајдраг је албанско село удаљено 10-11 км североисточно од Суве Реке. У Зборнику Турски извори за бугарску историју I, у БАНУ стоји да су две српске куће у селу Чајдраг које „припада Призрену” биле дужне да одгајају соколове и предају сваке године Цариграду. Разрезани приход им је износио 518 акчи. У Поменику манастира Св. Тројице Русинице су уписани Срби дародавци из Чандрага. И. С. Јастребов затекао је у селу само 9 муслиманских кућа. Албанци један топоним у селу зову Српско гробље, а изнад потеса Горње њиве тврде да постоји црквиште. У селу нема Срба још од ХIХ века.[756]

Челопек је било српско-албанско село на десној страни Пећке бистрице, удаљено 8-9 км југоисточно од Пећи. То је старо српско село које је, између девет хвостанских села, српски краљ Стефан Првовенчани даровао 1220. године Српској архиепископији чије је седиште тада било у манастиру Жичи. Сада је то заселак између села Почешћа и Враговца. У овом Челопеку се зна само за остатке старог српског гробља на брегу Главици (Главичици). Постоји и други Челопек, село које се налази у долини Дечанске бистрице у садашњој општини Баране, удаљено 15 км југоисточно од Пећи. И то је старо српско средњовековно село. Њега је цар Душан својом повељом 1348. године даровао карејској испосници Св. Саве у Светој гори. Како се у повељи Стефана Првовенчаног Челопек помиње у множини: „са Челпецима” могуће је да су оба Челопека додељена Архиепископији.

У Народном музеју у Београду чува се преко 400 примерака грчког новца са почетка I века, пореклом из овог Челопека. У Дечанском поменику уписано је више Срба из Челопека.

Сада, у првој деценији ХХI века нема ниједна српска кућа ни у једном Челопеку. Све су спаљене, а житељи протерани.[757]

Ческово је албанско село у побрђу између Пећке и Дечанске бистрице, припада Општини Клина, удаљено 8 км југозападно од Клине. Помиње се под истим именом у даровној повељи Стефана Дечанског 1327. године манастиру Хиландару. Цар Душан га повељом из 1348. године дарује манастиру Хиландару. У повељи књегиње Милице из 1397. године поред отетих села која је вратила манастиру Дечанима са своје стране, поред других, прилаже и село Ческово.

У селу је сачуван у албанском изговору назив Црквиште и старо српско гробље. Сада у селу нема више Срба.[758]

Чифлак (Чивлак) је албанско село на левој обали Белог Дрима и на железничкој прузи за Призрен, удаљено 17 км северозападно од Ораховца. У Дечанском поменику који се водио од 1595. године уписани су Срби дародавци и поклоници манастира из Чивлака. До 1962. године у селу је постојала црква Св. Василија, српска основна школа и неколико десетина српских кућа. Сада у селу нема Срба, нема основне школе ни цркве. Остало је само запуштено српско гробље до 1999. године. Шта је било са њиме од тада, не зна се.[759]

Чикатово се помиње у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина из 1314/16. године као „село Чиготово Доброслава Грбице” даровано манастиру Бањска код Звенача. Садашње село Чикатово је удаљено 2 км северно од Глоговца.

У Новом Чикатову било је до априла 1941. године 113 српских, црногорских и јеврејских кућа. У селу су имали школу, цркву Јежевицу и сеоско гробље. На фасадама цркве биле су уграђене плоче са именима добротвора: краља Александра I Карађорђевића, патријарха СПЦ Варнаве, Михаила Пупина и других познатих имена. На звонику цркве било је звоно са натписом.

Априла месеца 1941. године после немачке окупације Краљевине Југославије Албанци су до темеља срушили цркву, а звоно је нестало. Школа и све српске и јеврејске куће и радње су спаљене, опљачкане и до темеља разрушене. После ослобођења 1945. године и доношења закона о могућем повратку Срба на Косово и Метохију, један део Срба се вратио у Чикатово, изградио поново куће, школу и покушао да опстане у селу. По попису становништва 1948. године у Новом Чикатову је било 223 српска становника у 45 кућа. Сви су се они у току следећих деценија, услед разних притисака Албанаца, иселили. Сада у селу нема ниједна српска кућа.[760]

Чубрељ је дреничко село удаљено 6 км северозападно од Србице. Назив села је словенског порекла и потиче од миришљаве буљке чубар (Saturea hortensis L.). Јавља се у многим словенским језицима. У Коришком поменику из 1570/80. који се чува у САНУ уписана су и два лична имена Чубро. Село је смештено поред пута Пећ–Митровица. Међу старим називима у селу, сачуваним код садашњих становника Албанаца, налазе се иЦрквени извор, Црквена њива код цркве, Црквена долина, Српско гробље. Сви они јасно указују на постојање старе српске цркве и српског становништва. Занимљив је и албански назив Ара те Врач који подсећа и на могућност да је негдашња црква била посвећена Св. Врачима. У селу је било и 13 српских домова чији су се власници и породице сви иселили.[761]

Чупево је средњовековно Чупојево. Налази се са леве стране Белог Дрима наспрам ушћа Пећке бистрице, удаљено 5-6 км јужно од Клине. У турском попису из 1485. године уписано је као Чупојово. Сада је то албанско село у Прекорупљу. Ами Буе, француски геолог и академик (1794–1881) у свом познатом делу Путовање кроз Европску Турску посетио је Чупево у коме је затекао 8 српских домова. У селу сада нема Срба.[762]

Чрнегојно је сада нестало село које је било уписано у Дечанској хрисовуљи (II и III) у Затрнавској жупи, удаљено око 7-8 км јужно од манастира Дечана. Српска кнегиња Милица (монахиња Јевгенија) је својом повељом из 1397. године вратила манастиру Дечанима неколико његових отуђених села и са своје стране приложила шест нових села међу којима и село Чрнегојно са свим међама. У турском попису из 1485. године село је уписано као Горна Черна Гоња са 32 куће, Средна Черна Гоња са 13 кућа и Долина Черна Гоња са 17 кућа. Сада постоје неки потеси који у месном албанском говору гласе Черногоја, неутврђених локација.[763]

Шаљиновица је старо српско и албанско село у долини реке Кујавче, удаљено 9 км јужно од Истока. У Светостефанској хрисовуљи краља Милутина из 1314/16. године уписано је  као село Шалиновци, заједно са суседним селима Осојани, Бело Поље и Верић. У опширном турском попису из 1485. године уписано је као Шалновица са 26 српских домова. У Државном архиву у Бечу налази се жалба манастира Пећке патријаршије на немачком језику о страдању Срба у Метохији од Арбанаса у другој половини ХIХ века. Међу убијеним Србима стоји да је 9. јула 1879. године убијен и Јанићије Грујић: „aus Salinovac, Kreis Ipek”.

Усред села је велико старо и садашње српско гробље међу столетним храстовима и дреновима, са десетинама старих камених надгробних споменика. Археолошка испитивања извршена 1990. године потврдила су постојање цркве са остацима фресака у доњој зони апсиде и централног простора храма. Испод цркве на јужној страни откривена су два упоредна реда надгробних плоча које су поклапале преко 20 монашких гробова. Историчар и путописац М. С. Милојевић забележио је половином ХIХ века у Шаљиновици остатке храма Св. Арсенија са звоником, што су археолошка ископавања потврдила.

Албанци су јуна 1999. године све српске куће у селу спалили и разорили, а Србе староседеоце протерали са својих вековних огњишта.[764]

Шаптељ је албанско-српско село у долини дечанске жупе Река, удаљено 8 км југоисточно од села Дечана. У Дечанској хрисовуљи II, помиње се 1332. године неки Војислав Шаптејевић који је вероватно држао село у поседу. У турском попису из 1485. године село је уписано као Шаптир са 19 домаћина српских имена и патронима. У данашњем селу је сачуван топоним Српско гробље. У муслиманском гробљу се налази столетни храст испод којег је гроб који зову „свети гроб” – „Вора е мир” који се поштује као култно место на коме се пале свеће и моле се нероткиње да им светац подари пород.

Априла месеца 1941. године Албанци су побили десет српских домаћина и спалили им куће. Године 1946. неколико Срба се вратило у село на стара спаљена огњишта и покушало да обнови своја имања, али без дуготрајнијег успеха. Албанци су их малтретирали на све могуће начине, па им забрањивали и да ваде воду из својих бунара. Коначно сада нема ниједне српске куће у селу јер су и оне најупорније житеље, маја месеца 1999. године, по други пут у ХХ веку протерали из Метохије.[765]

Шеремет је мало село у суседству Јуника удаљено 11 км северозападно од Ђаковице, чијој општини припада. Руски конзул у Призрену село је посетио 1879. године и у њему нашао само 5 муслиманских кућа. У селу су Срби и Црногорци двадесетих година ХХ века на старим остацима некадашње цркве подигли лепу и скромну цркву Св. Јована. Албанци су месеца априла 1941. године све српске куће и цркву спалили и порушили, а Србе протерали.[766]

Шишман је албанско село у средњовековној жупи Реке која се налазила између река Трнаве, данашње Траве, и Рибника, данашње Еренике, удаљено 10 км западно од Ђаковице. У турском попису из 1485. године уписано је као Шишманци са 40 кућа. И. С. Јастребов забележио је у селу Шишман 25 муслиманских кућа. Занимљив је назив села кји подсећа на присуство средњовековних рудара Саса.[767]

Шкреље је албанско планинско село у Горњем Ругову, удаљено 10–15 км западно од Пећи. У селу постоји стари пут који води кроз село за Шекулар у Црној Гори. Албанци пут зову Пут Срба. Треба се подсетити да је и патријарх Арсеније IV Јовановић у Другој сеоби Срба из Старе Србије у току ноћи измакао турској одмазди 1737. године преко Ругова и Шекулара.[768]

Шпинадија је сада албанско село удаљено 7 км североисточно од Призрена. Помиње се у Светоарханђеловској хрисовуљи 1348. године као сточарско насеље Шпинадинци и арбанашки катун Шпинадија. У турском попису Призренског санџака из 1591. године уписано је 10 кућа, 3 бећара муслимана и 10 баштина које су обрађивали Срби. На баштинама умрлих Срба били су муслимани: Бег пришлац на баштини Јовице, Хусејин на баштини Богдана, Мустафа на баштини Миладина, Меми на баштини Тодора. Остале баштине умрлих Срба обрађивали су Срби.[769]

Штупељ је метохијско село у жупи Хвосно, удаљено 3 км источно од села Злокућана и 10 км северно од Клине. Постоје и Велики и Мали Штупељ који су поменути у повељи краља Стефана Првовенчаног 1220. године и налазе се изнад Пећи у Ругову, на надморској висини од 1000 и 1400 м. У повељи краља Милутина из 1282. године он прилаже манастиру Хиландару виноград у Крушеву и Штупељ. Везивати овај Штупељ за истоимена села у Ругову није могуће пошто виногради не успевају на тим надморским висинама. Краљ Стефан Дечански је у повељи из 1327. године решавајући спор око села Косурића био одређенији па у граничним местима помиње „распутие у Штупељ, право у Дрим” и тиме сместио трећи Штупељ у Хвосно.

У овом Штупељу налазе се остаци цркве Св. Пречисте Богородице из ХIV века која је обнављана у ХVI и била порушена у ХVIII веку. Њене остатке је обишао и забележио 1934. године Ђурђе Бошковић. Остаци цркве су законом заштићени споменик.

У селу је после погрома Срба 1999. и 2004. године остало само црквиште Св. Пречисте и малено српско гробље уколико и они нису сравњени са земљом као и српске куће.[770]

Штутица је дреничко село удаљено 8 км северно од Глоговца. У повељи Вука Бранковића издатој 1365. године манастиру Хиландару уписано је село Штучинци – данашња Штутица. На ободу села је чесма и у њеној непосредној близини остаци цркве које Албанци зову Зидина. У попису Области Бранковића који су обавили Турци 1455. године село се помиње као Хомоштица, а у следећем попису из 1487. године као Хуштица. Сматра се да је то садашња Штутица. У попису из 1455. године био је уписан поп Радислав заједно са 50 осталих домаћина и удовица. Сви уписани носе српска имена. Овако велико село за ондашње прилике је и тада имало своју цркву. Успомену на њу чувају садашњи назив места Црква на албанском језику. У селу су сачувани и стари српски месни називи: Мочило, Крива ива, Појила. У селу сада нема Срба.[771]

Шумати Богавац је ишчезли манастир у околини Пећи. У турском попису из 1485. године уписан је као манастир Шумати Боговац са две куће и разрезаним порезом. Није утврђено где се налазио.[772]

Шумник је такође ишчезли манастир у околини Пећи. У турском попису из 1485. године уписан је као Шумник са два калуђера. И у следећим турским пописима из 1570/71. и 1582. године био је убележен и опорезован. На рукопису Отачнику – Патерику из ХIV века који се чува у ризници манастира Пећке патријаршије је запис: „Сија књига Шумничка храма светаго Онуфрија” и запис грешног Пахомија о Косовској бици 1389. године.[773]

* * *

Метохија ће вечито остати у памћењу српског народа. Она је била хомогени део српске државе, њен корен и језгро још од државе кнеза Часлава. О томе сведоче српски православни манастири, како они очувани до данас: Пећка патријаршија, Дечани, Будисавци, Гориоч и Девич – тако и они допрли до нас у рушевинама: Студеница Хвостанска, Свети арханђели код Призрена, Бањска као и други историјски извори: оснивачке и даровне повеље владара, ктиторски натписи, остали записи и натписи, фреске, иконе, ретко очувана звона, кандила, саркофази и надгробне плоче са натписима. Веома значајни су и пописи турских дефтера из ХV, ХVI и половине ХVII века. Примера ради наводимо да је у области Призрена 1630. године било 18.352 српске и само 359 муслиманских породица, док је у истој области 1490. године било уписано 23.970 српских, а само једна муслиманска.

У поседњих сто година веома често и бучно се у форсираној албанској науци тврди да Албанци потичу од Илира, Пелазга или Дарданаца и да су они живели претходно у Метохији и на Косову, па су касније у VII веку дошли Срби и преотели им земљу и прогањали их. У ствари, неистина је да су Албанци уопште били на Балкану пре једанаестог века. Њих је тек 1043. године из Јужне Италије у Епир довео познати византијски војсковођа Георгиос Манијакис ради учешћа у побуни против наследника Византијског цара Василија.[774] Да Албанаца на Косову и у Метохији није било, потврђују српски топоними, цркве и манастири искључиво српски православни као и подаци из турских дефтера све до краја ХVI века. Нема никакве евиденције (у историјским изворима) да Албанци заиста потичу од Илира, Трачана, Пелазга или Дарданаца. Према томе, идеолошка је измишљотина да су на Косову и у Метохији претходно живели Албанци, па су касније, у VII веку дошли Срби и протерали их.[775]

Подсетићемо на неколико метохијских топонима, који вековима носе словенске називе, а могуће и више од 1400 година, када византијски цар Ираклије (610–641) помиње Словене у опсади Солуна и нападу на Цариград. Неколико метохијских река зову се Бистрице. А хладна планинска, скоковита и беласаста Вјелуха између планина западно од Пећи, насупрот топлој, тихој и спорој жупској Топлухи у Призренској жупи. Словенски називи села од оних уписаних 1220. године у повељи Стефана Првовенчаног: Црни Врх, Челопек, Накло, Гораждевац до данашњих Црних Лугова и Белих Поља; од Барана, Речана, Дољана до оних на врховима брегова и главица: Сврхе, Брежаник, Главичица, Наглавци; од Добрих Долова, Добродољана и Добруша до Злих Потока и Залокућана; од Дворана и Стародворана до оних који носе називе по воћу: Ораховац, Воћњак, Лесковац (по лески, уписан под истим именом и у повељи византијског цара Василија II, 1019. године), Крушевац, Дреновац, Црнце (по црним дудовима који и сада расту у селу на остацима цркве, који се помињу у историјским записима ХIII–ХIV века) до Јагоде и Оскорушишта. Да поменемо и она села која носе називе по српским средњовековним властелинима и властелинкама: Будиславу, Ивану, Данилу, Горазду, Милану, Драгашу, Витомиру, Драгољу, властелинки Степаниди (Степаници) кћерки војводе Мркше Сићевског, власника оближњег села Сићева и ктитора цркве Св. Николе у селу. Има назива и оних села које се брину о начину исхране: Кашица или Млечани или о неопходности гајења живине: Гуска, Патка и Кокот. Сви ови називи остали су непромењени и у турским пописима током ХV и ХVI века.

И називи планина носе своја стара словенска имена: од непроходних Проклетија и њених врхова Богићевице, Ђеровице и Богдаче, Ујездне и Рупа са остацима средњовековних рударских јама у подножју до Копривника и Јеленка на десној страни Пећке бистрице са селом Кошутане на левој страни исте реке; Русолије назване тако по старим словенским митским Русалкама, Жљеба, Штедина, головрхог Плеша више манастира Дечана, Голеша на крајњем истоку и планина обраслих шумом: Космача и Липовица, па Јеребињу и Мокрој гори, „балканској лепотици”, како је назива научник Јован Цвијић. И планина усамљеног имена Икона више села Мушутишта код Призрена и Суве Реке где се у бурним и несигурним временима склонила и сачувала култна икона из цркава и манастира у селима њеног подножја.

Најкобније године Метохија је доживела у последњој години ХХ и првим годинама ХХI века. Сва њена српска села Албанци су спалили и опљачкали, а Србе што побили, што протерали. И сви Срби становници метохијских градова су такође убијани, опљачкани и сви до последњег протерани из својих кућа и станова. Срушено је и спаљено 155 српских цркава које су све до једне у својим темељима имале уграђен средњовековни обрађен камен и малтер. Неколико међу њима имало је уграђене надвратнике или ктиторске плоче са уклесаним годинама градње (Мушутиште – 1315, Ђураковац – 1362, Плањане – 1363, Речане – 1370, Призрен – 1330. и 1371, Уњемир, Бело Поље, Будисавци – ХIV век).

Страдала су и српска гробља. На ¾ укупне површине Косова и Метохије, на 8.000 квадратних километара нема ниједног читавог српског гробља. На њима је за последњих десет година уништено више од 7.240 надгробних споменика. Остаци многих цркава и гробаља су булдожерима уклоњени, а земљиште поравнано (Ђаковица, Долац, Гребник, Набрђе, Дворане…).

У Метохији су и за време турске владавине постојале српске школе. Зна се за постојање таквих школа у Дечанима и Девичу. Сава, јеромонах манастира Дечана, штампао је 25. маја 1597. године Први српски буквар. Од половине ХIХ века српски кнежеви Милош Обреновић и Александар Карађорђевић помажу рад школа слањем новаца и књига. До половине ХХ века сачувани су примерци послатих школских уџбеника тада добијених „од српског Правитељства” (манастир Зочиште). Постоје сачувани историјски подаци о српским школама у селима Метохије: Бање Рудничке код Истока, Велика Хоча, Гораждевац, Бело Поље код Пећи, Дечанима, Долцу, Зочишту, Горњој и Доњој Србици код Призрена, Мушникову, Мушутишту, Средској, Горњем Селу, Драјчићима и Локвици. Поред свог матичног посла многи учитељи ових школа сакупљали су усмено српско благо и објављивали га у Цариградском Гласнику који је излазио на српском језику током 1895. до 1907. године у Цариграду.[776]

Албанске власти, упркос и без сагласности УНМИК-ових органа на Косову, мењају вековне називе насеља, а о српским манастирима и црквама никако не употребљавају њихов вишевековни идентитет „српски”. У току последњих десет година званично поричу и њихово припадање српском народу. У обраћању међународним културним, научним и другим организацијама и средствима информисања настоје да наметну своје нове називе и то 6-7 варијанти које бележимо:

– византијски православни манастири и цркве Косова,

– косовски манастири и цркве,

– хришћански верски објекти Косова,

– културна баштина косовских хришћана,

– косоварски хришћански верски објекти,

– римокатолички самостани и цркве косовских Албанаца.[777]

Но, и сада, после свих разарања и уништавајућег дивљања савремених хорди, сва културна баштина Метохије и Косова, ако изузмемо 3-4 отоманске џамије, готово је сва српска.

Метохија ће остати у вечном памћењу српског народа као златно доба српске државе и цркве, као корен свога бивствовања и симбол идентитета.

ЛИТЕРАТУРА

Алексић, Крста М.: Народне приповетке – Пећ и околина, Јединство, Приштина, 1981.

Андрејевић, А.: Претварање цркава у џамије у: Зборник за ликовне уметности Матице српске, бр. 120, Нови Сад, 1976.

Археографски прилози 4, Београд, 1962.

Археолошки преглед 15, Београд, 1973.

Архив Југославије – 1950–2000, Архив Југославије, Београд, 2000.

Архиепископ Данило: Живот краљева и архиепископа српских, СКЗ, Београд, 1935.

Барјактаревић, М.: „Ругово” у: Насеља, САНУ, Београд, 1960.

Баришић, Ф.: О повељама кнеза Лазара и патријарха Спиридона, Зборник Филозофског факултета ХII-1, Београд, 1974.

Батаковић, Душан Т.: Косово и Метохија у српско-арбанашким односима, 2. изд., Чигоја, Београд, 2006.

Батаковић, Душан Т.: Косово и Метохија у српској историји, СКЗ, Београд, 1989.

Бачкалов, А.: „Ђонај код Призрена” у: Археолошко благо Косова и Метохије II, САНУ, Београд, 1998.

Благојевић, Милош: Српска административна подела Косова и Метохије у средњовековној Србији, САНУ, Научни скупови књ. СХII, Одељење друштвених наука, књ. 26, Београд, 2006.

Благојевић, Милош: Земљорадња у средњевековној Србији, Историјски институт, Београд, 1973.

Бован, Владимир: Јастребов у Призрену, „Јединство”, Приштина, 1996.

Бован, Владимир: Српске народне умотворине на страницама „Цариградског гласника”, Приштина, 2005.

Богдановић, Димитрије: Историја српског народа, II, СКЗ, Београд, 1981.

Богдановић, Димитрије: Инвентар ћирилских рукописа у Југославији, САНУ, Београд, 1982.

Богдановић, Димитрије: Књига о Косову, САНУ, Београд, 1985.

Богдановић, Димитрије: Рукописно наслеђе Косова, Зборник Округлог стола о Косову, САНУ, Београд, 1980.

Бојанић, Душан: Натписи арапским писмом са Косова и Метохије, Косовско-метохијски зборник 2, САНУ, 1998.

„Босанска вила” бр. 9, Сарајево, 1913.

Бошњак, Срето: Призрен град-музеј, Народни музеј општине, Призрен, 1958.

Boué, A.: Recuel d’Itinéraires dans la Turkie d’Europe I, II, Vienne, 1854.

Велика Хоча – бисер Метохије, Центар за очување наслеђа Косова и Метохије, Београд, 2003.

Велимировић, Милош С.: Васојевићи, Полимље, Метохија, Годишњица Николе Чупића, 28, Београд, 1898.

Велимировић, Милош С.: Гусињска нахија с погледом на Метохију, 1913.

Велимировић, Милош С.: Арнаутска зверства и насиља, 1912.

Велимировић, Милош С.: Какви су Арнаути, 1913.

Велимировић, Милош С.: Арнаутска зверства, 1913.

Велимировић, Милош С.: Незнано гробље, 1913.

Вемић, Мирчета: Етничка карта дела Старе Србије, САНУ, Београд, 2005.

Витковић, Г.: Споменици из Будимског и Пештанског архива 1873–1875.

Влаховић, Митар, С.: Средачка жупа, Зборник за историју Јужне Србије и суседних области I, Скопље, 1936.

Влашковић, З.: Зашто се ћути о Косову, „Политика”, 27. март 2009. и 28. јун 2010.

Војно географски институт, Београд, карте 1:25.000.

„Време”, дневни лист, Београд, 1932.

Вукановић, Татомир П.: Дреница – друга српска Света гора, Приштина, 1998.

Вукановић, Татомир П.: Кула кренах у: Косовско-метохијски зборник САНУ I, 1990.

Гарашанин, Милутин: Праисторија на тлу Србије I-II, СКЗ, Београд, 1973.

Гаћиновић, Радослав: Тероризам Албанаца над Србима Косова и Метохије за време II светског рата, едиција: „40 година НОБ” св. 6, Београд, 1991.

Гаћиновић, Радослав:Тероризам у политичкој и правној теорији, Evro-Giunti, Београд, 2010.

Гиљфердинг, Александар Фјодоров: Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево, 1990.

Гласник Друштва конзерватора Србије бр. 14, Београд, 1987.

Гласник Етнографског института САНУ ХХIХ, Београд, 1980.

Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине ХХХ, Сарајево, 1919.

Гласник Историјског института у Новом Саду, IV, 1931.

Гласник Музеја Косова ХIII–ХIV, Приштина, 1989.

Грковић, Милица: Речник имена бањског, дечанског  и призренског властелинства у XIV веку, Народна књига, Београд, 1986.

Грковић, Милица: Прва хрисовуља манастира Дечани, Mnemosyne, Београд, 2004.

Гроздановић-Пајић, Мирослава; Станковић, Радоман: Рукописне књиге манастира Високи Дечани, Народна библиотека Србије, Београд, 1995.

Грујић, Радослав М.: Православна српска црква, Геца Кон, Београд, 1921.

Грујић, Радослав М.: Пећски патријарси, Гласник Историског института у Новом Саду, IV, свеска 2, 1922.

Даниловић, Д.: „Стари српски поменици” у: Старине Косова и Метохије, Х, Покрајински завод за заштиту споменика културе Косова и Метохије, Приштина, 1997.

„Даница”, Вук Ст. Караџић, Беч, 1827.

Дечанска ризница у: Дечански поменик бр. 109.

Димитријевић, С.: Зборник за историју Јужне Србије, Скопље, 1936.

Динић, Михаило: Српске земље у средњем веку, СКЗ, Београд, 1978.

Дудић, Никола: Српска гробља и надгробни белези Косова и Метохије, 2007.

Дудић, Никола: Стара гробља и надгробни белези у Србији, Просвета, Београд, 1995.

Ђаковић, Спасоје: Ватре са Комова – народ андријевичког среза НОР 1941–1945, Месни одбор СУБНОР-а, Андријевица, 1978.

Ђорђевић, Живота: „Косово и Метохија у српској историји” у: Споменичка баштина Косова и Метохије, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 2002.

Ђорђевић, Иван М.: Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића, Филозофски факултет, Београд, 1994.

Ђоровић, Ђорђије: Хвостански круг, „Панорама”, Приштина, 1996.

Ђурић, Војислав Ј.: Византијске фреске у Југослаавији, БИГЗ, Београд, 1974.

Ђурић, Војислав М.: Вукови записи, СКЗ, Београд, 1964.

Ђуричић, Милутин Р.: Обичаји и веровања Албанаца, Београд, 1995.

Елезовић, Глигорије: Турски споменици у Скопљу, I–III, Скопље 1926, 1929, 1930.

Живојиновић, М.: Властелинство манастира Хиландара, Зборник Хиландар, САНУ, 1998.

Задужбине Косова – споменици и знамења, Епархија Рашко-призренска, Призрен и Богословски факултет, Београд, 1987.

Зарковић, Божидар: Хотачка метохија: први хиландарски посед у Србији, Лепосавић, 2002.

Зборник Округлог стола о Косову, САНУ, 1988.

Зиројевић, Олга: Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Историјски институт, Београд, 1984.

Зиројевић, Олга: „Пример хришћанско-исламске коегзистенције” у: Призрен – царски град, Приштина, 2005.

Зограф, часопис за средњовековну уметност 1974–2010, Београд.

Ивановић, Милан: Црква Преображења у Будисавцима у: Старине Косова и Метохије I, Приштина, 1961.

Ивановић, Милан: Црква Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији у: Старине Косова и Метохије II–III, Приштина, 1963.

Ивановић, Милан: Проблеми заштите и егзистенције споменика културе Косова и Метохије у: Старине Косова и Метохије IV–V, Приштина, 1968.

Ивановић, Милан: Натпис младог краља Марка у цркви Св. Недеље у Призрену у: Зограф 2, 1968.

Ивановић, Милан: Неколико средњовековних споменика Коришке горе код Призрена у: Старине Косова и Метохије IV–V, Приштина, 1971.

Ивановић, Милан: Љубижданска двојна икона са представама Сусрета Јоакима и Ане и Благовести у: Зограф 4, 1972.

Ивановић, Милан: Споменици средњег века на Косову у: Косово некад и сад, 1973.

Ивановић, Милан: Неколико натписа из Метохије у: Зборник за ликовне уметности Матице српске, 14, Нови Сад, 1978.

Ивановић, Милан: „Прилози о споменицима Метохије”, Саопштења Републичког завода за заштиту споменика ХV, 1983.

Ивановић, Милан: Ћирилски епиграфски споменици из Србије, Црне Горе и Македоније, Народни музеј, Београд, 1984.

Ивановић, Милан: Испоснице Уљарице и остаци српских цркава у сливу реке Мируше, средњовековне Љубижње, Саопштења Републичког завода за заштиту споменика ХIХ, 1987.

Ивановић, Милан: „Црквени споменици ХIII–ХХ века” у: Задужбине Косова, Епархија Рашко-призренска, Призрен, 1987.

Ивановић, Милан: Надгробни споменици на старим српским гробљима у Метохијском Подгору и Хвосну, Косовско-метохијски зборник I, САНУ, Београд, 1992.

Ивановић, Милан: Културна баштина Горе, Опоља и Средачке жупе, Београд, 1995.

Ивановић, Милан: Остаци цркава и испосница у анахоретској насеобини Св. Петра Коришког код Призрена, Зборник радова „Манастир Црна ријека и Св. Петар Коришки”, 1998.

Ивановић, М.; Пајкић, П.; Лазовић, Р.: Три Лонгинове иконе из Велике Хоче, Музеј Косова и Метохије, Приштина, 1958.

Ивановић, Р.: Властелинство манастира Св. арханђела код Призрена I–II, Историјски часопис 4 и 7, САНУ, Београд, 1954.

Ивановић, Р.: Дечанско властелинство, Историјски институт САНУ, Београд, 1954.

Ивић, Павле; Грковић, Милица: Дечанске хрисовуље, Институт за лингвистику, Нови Сад, 1976.

Имамовић, М.: Област Бранковића – Општи катастарски попис из 1455, књ. 1 и 2, Историјски гласник, Сарајево, 1972.

Именик насељених места у СФРЈ, 1985.

Јастребов, Иван Степанович: Податци за историју српске цркве, Београд, 1879.

Јастребов, Иван Степанович: Стара Србија, Народна и универзитетска библиотека, Приштина, 1995.

Јеремић, В.: Косово је најмрачнији кутак Европе, „Политика”, 3. III 2010.

Јерић, Ст.: Дреница – насељавање и прогони, 2005.

Јовановић, В. С.: Археолошка истраживањањ на Косову, Зборник САНУ, 1988.

Јовановић, Светозар Н.: Агресија НАТО на Југославију 1999. године, Београд, 2008.

Јовановић, Сл.: Влада Ал. Обрановића, II, Геца Кон, Београд, 1931.

Јовановић, Томислав: Књижевно дело патријарха Пајсеја, Свети архијерејски Синод Српске православне цркве, Београд, 2001.

Кадијевић, Александар: Један век тражења националног стила у српској архитектури, Грађевинска књига, Београд, 1997.

Калеши, Х.: Споменици исламске архитектуре у: Косово некад и сад, 1973.

Караџић, Вук Ст.: Вукови Записи, СКЗ, Београд, 1964.

Катић, Р.: Српске болнице у средњем веку, САНУ, Београд, 1958.

Кашић, Д.: Страдање манастира и цркава на Косову и Метохији, Зборник за ликовне уметности Матице српске бр. 27, 1991.

Кораћ, Војислав: Студеница хвостанска, Филозофски факултет Институт за историју умеетности, Београд, 1976.

Косовско-метохијски зборник I–III, САНУ, , Београд1990–1999.

Косово и Метохија у српској историји, СКЗ, Београд, 1989.

Косово некад и сад, „Историјски гласник”, Борба, Београд, 1973.

Косово у повељама српских владара, Бесједа, Бања Лука–Ars Libri, Београд, 2000.

Костић, Коста Н.: Наши нови градови на југу, СКЗ, Београд, 1922.

Костић, П.: Призренски мутасерифи и валије у ХVIII и ХIХ веку у: Гласник Скопског научног друштва, 1929.

Костић, П.: Црквени живот православних Срба у Призрену и околини, 1928.

Краснићи, М.: Дуље у Призренском Подгору, ЕИ САНУ, II–III, 1957.

Крстић, Бранислав Ђ.: Спасавање културне баштине Србије и Европе на Косову и Метохији, Координациони центар Владе Републике Србије за Косово и Метохију, Београд, 2002.

Крстић, Ђ.: Колонизација у Јужној Србији, 1928.

Лакић, З.: Положај Косова и Метохије у Југославији, САНУ, Научни скупови књ. СХV, 2007.

Лексикон српског средњег века, Knowledge, Београд, 1999.

Лутовац, М.: „Географски и геополитички значај Кoсова и Метохије” у: Задужбине Косова, Епархија Рашко-призренска, Призрен, 1987.

Лутовац, М.: Гора и Опоље: антропогеографска испитивања, САНУ, Београд, 1955.

Манојловић, К.: Музичка уметност у Јужној Србији, Споменица 25-годишњице ослобођења Јужне Србије, Скопље, 1937.

Мариновић, Н. Ј.: Шиптарски злочини над Србима, „Добровољачки гласник” бр. 13, год IХ, Београд, 1999.

Марковић, Василије: Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији, Лио, Горњи Милановац, 2002.

Марковић, М.: Могућност решења проблема статуса Косова и Метохије, САНУ, Научни скупови књ. СХV/28, Београд, 2006.

Мартовски погром на Косову и Метохији – 17–19. март 2004, Министарство културе Републике Србије, Београд, 2004.

Мацура, М.: Насеља и становништво Области Бранковића, САНУ, Београд, 2001.

Медаковић, Дејан: Враћање раскућене српске духовне баштине, „Даница” за 2005.

Микић, Ђ.: Друштвене промене на Косову и Метохији у: Зборник САНУ о Косову, 1988.

Микић, Ж.: Антрополошке карактеристике средњовековне некрополе Ђонај у: Гласник Музеја Косова, ХIII–ХIV.

Милетић, А.: Хроника терора косовско-метохијских Албанаца, „Политика”, 17. II 1989.

Милеуснић, Слободан: Светиње Косова и Метохије, Православна реч, Нови Сад, 1999.

Милић, Милета: Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног историјског значаја, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 1998.

Милојевић, Милош С.: Путопис дела Праве (Старе)Србије III, Београд, 1998

Миљковић, Е.: Становништво Косова и Метохије под османском влашћу, САНУ Научни скупови књ. СХV, Одељење друштвених наука књ. 28, 2007.

Министарство иностраних послова Србије, Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1888–1889, Београд, 1899.

Мишић, Синиша; Суботин-Голубовић, Татјана: Светоарханђеловска хрисовуља, Историјски институт, Београд, 2003.

Меморандум о Косову и Метохији Архијерејског сабора Српске православне цркве, 2003.

Младеновић, Александар: Повеље кнеза Лазара, Чигоја штампа, Београд, 2003.

Заштита природног и културног наслеђа, Мnemosyne, Београд, 2003.

Monumenta serbica   Našla sam kao časopis, ali onda kod navoda nedostaju godine, brojevi ili tako nešto!

Мошин, Вл.: Рукописи манастира Пећке патријаршије у: „Старине Косова и Метохије” IV–V, Приштина, 1971.

Müller, Dr. J.: Albanien, Rumelien und die österreische Gränze, Prag, 1844.

Мушовић, Е.: Пештер и његово становништво, Гласник Етнографског института САНУ, ХХIХ, 1980.

Ненадовић, Слободан: Белешке са пута по Метохији у: „Музеји” 7, 1952.

Ненадовић, Слободан: Богородица Љевишка, Београд, 1952.

Ненадовић, Слободан: Душанова задужбина Манастир светих Арханђела код Призрена, Научно дело, Београд, 1967.

Ненадовић, Слободан: Два питања о призренским споменицима, Косовско-метохијски зборник III, САНУ, Београд, 2005.

Николић, Олга: Дреница – баштина Бранковића, Институт за српску културу, Приштина, 1998.

Нинковић, Леонтије: Српска Лавра Високи Дечани, Пећ, 1923.

Новаковић, Стојан: Законски споменици српских држава средњег века, 1912.

Новаковић, Стојан: Српски поменици XV–XVIII века, Државна штампарија, Београд, 1875

Панић, Драга; Бабић, Гордана: Богородица Љевишка, Београд, 1975.

Пејин, Јован: Затирање Срба у Метохији 1941–1944, Срби на Косову и у Метохији, САНУ Научни скупови СХII/26.

Пејин, Јован; Петровић, Милић: Протокол писама Општине пећке 1870–1880, „Јединство”, Приштина, 1992.

Перазић, Г.: Недостаци политике послератне југословенске владе у заштити прогнаних Срба и Црногораца са Косова и Метохије, Косовско-метохијски зборник, САНУ, Београд

Перуничић, Бранко: Писма српских конзула из Приштине, Народна књига, Београд, 1986.

Петковић, В.: Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, САНУ, Београд, 1956.

Петковић, В.: Натписи и записи у: Старинар II, 1925.

Петковић, Сретен: Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије, Матица српска, Нови Сад, 1965.

Поповић, Даница: Манастир Св. Тројице Русинице – успони и разарања у: Историјски часопис бр. 45/46.

Поповић, П.: Манастир Св. Николе у: Старинар IV, 1928.

„Правда”, 7, 8, 9. јануар 1925.

„Православље”, часопис Српске православне цркве, Београд, 1999.

Призрен царски град, НУБ „Иво Андрић”, Приштина, 2005.

Пурковић, Миодраг: Попис села у средњовековној Србији, Филозофски факултет, Скопље, 1940.

Pulaha, S.: Le cadastre de l’an 1485 du Sandjak de Shkodres, Tiranë, 1974.

Pulaha, S.: Popullsia shqiptare e Kosovёs gjate shekulli XV–XVI, Tiranë, 1984.

Радојичић, Ђорђе Сп.: Стари српски књижевници (XIV–XVII века), Београд, 1942.

Радонић, Ј.: Римска курија и јужнословенске земље, САНУ, Београд, 1950.

Радуновић, Милорад: Остала је реч, СКЗ, Београд, 1988

Раичевић, Светозар: О старим српским гробљима у Метохији, Скопље, 1939.

Распето Косово, Београд, 1999.

Ристић, Серафим: Плач Старе Србије, Нови Свет, Приштина, 1998.

Самарџић, Радован: „Успон и пропадање српског народа” у: Косово и Метохија у српској историји, СКЗ, 1989.

Самарџић, Радован: Историја српског народа, III-2, СКЗ, Београд, 1993.

Самарџић, Радован: Историја српског народа, IV-1, СКЗ, Београд, 1986.

Свети кнез Лазар у: Споменица о шестој стогодишњици Косовског боја, Београд, 1989.

Синдик, Душан: Ко је аутор оснивачке повеље храма Св. Николе у Хвосну, Историјски часопис ХIХ, Београд, 1972.

Смирнов, С.; Бошковић, Ђ.: Археолошке белешке из Метохије у: Старинар VIII–IХ, 1933–1934.

Соловјев, Александар: Одабрани споменици српског права, Геца Кон, Београд, 1926.

Споменик Српске краљевске академије III, Српска краљевска академија, Београд.

Споменици културе Србије, Београд, 1951.

Споменица 25-годишњице ослобођења Јужне Србије, Скопље, 1937.

Споменичка баштина Косова и Метохије, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 2002.

Срејовић, Драгослав: Историја српског народа,I, СКЗ, Београд, 1981.

Срећковић, П.: Путничке слике у: Летопис Матице српске, књ. 130, 1882.

Станковић, Тодор: Путне белешке по старој Србији, Београд, 1910.

Старине Косова и Метохије, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Приштина

Стевић, М.: Перспективе Косова и Метохије, Научни скупови САНУ, СХII.

Стефановић, М.: Говор ђаковичких Срба, САНУ.

Стијовић, Д.: Села западног дела Метохије, Ономатолошки прилози, ХIV.

Стојановић, Љубомир: Стари српски записи и натписи I–VI, Српска краљевска академија, Београд, 1902–1926.

Стојанчевић, Владимир: Срби и Арбанаси 1804–1912, „Прометеј”, Нови Сад, 1994.

Суботић, Г.: Манастир Долац у: Гласник Друштва конзерватора Србије бр. 14.

Суботић, Г.: О антиминсу, Зборник радова Византолошког института 2, 1981.

Суботић, Г.: Упутство за израду антиминса, Зборник радова Византолошког института, 23.

Tallozy, L.; Šuflai, E.; Jiriček, C.: Acta et diplomata res Albanie mediae aetatis illustrantia, I–II, 1913.

Тодић, Бранислав: Грачаница – сликарство, Приштина, 1999.

Тодић, Бранислав; Чанак-Медић, Милка: Манастир Дечани, Mnemosyne, Београд, 2005.

Томовић, Г.: Томашев натпис о оснивању цркве Благовештења Господњег 1427. године код Ораховца у Метохији, Косовско-метохијски зборник САНУ, I, 1990.

Томовић, Г.: Затрнавска жупа, Косовско-метохијски зборник САНУ, II, 1998.

Тричковић, Радмила: „Велика сеоба Срба 1690. године” у: Косово и Метохија у српској историји, СКЗ, Београд, 1989.

Ћирковић, Сима М.; Кораћ, Војислав; Ђурић, Војислав Ј.: Пећка патријаршија, Југословенска ревија, Београд, 1990.

Ћоровић-Љубинковић: Ризница Пећке патријаршије, Гласник СПЦ 9, 1946.

Урошевић, Атанасије: Косово, 1965.

Филиповић, С. М.: Хас под Паштриком, Балканолошки институт Сарајево, књ. 2.

Hadžibegić, Hamid; Hadžić, Adem; Kovačević, Ešref: Oblast Brankovića, opširni katastarski popis 1455. godine, Orijentalni institut, Sarajevo, 1972.

Хаџиристић, Сл.: Летопис града Пећи, Београд, 2001.

„Цариградски гласник”, VI, Цариград, 1900.

Цвијић, Јован: Антропогеографски списи, САНУ, Београд, 1987.

Цвијић, Јован: Антропогеографски и етнографски списи, САНУ, Београд, 1996.

Чавошки, Коста: „Коначно решење” статуса Косова и Метохије, Научни скупови, CVX, САНУ, Београд, 2007.

Чемерикић, Михајло Ђ.: Призрен и околина 1019–1941, „Прво слово”, Београд, 2003.

Чолаковић, Милан Б.: Краљица – казивање једног избеглице, „Слово”, Краљево, 1990.

Чолић, Љ.: Говор Боже Јанковића, Косовско-метохијски зборник 2, САНУ, 1998.

Чукаловић, Тодор С.: Живот је сећање – казивања старих људи из Средачке жупе и Призрена, Ниш, 1991.

Чукић, М.: Насиље иза паравана власти, Приштина, 1990.

Џоговић, Алија: Топонимија југословенског дела Проклетија, Ономатолошки прилози IV, 1983.

Шакота, Мирјана: Дечанска ризница у: Свеске, бр. 14, 1983.

Шакота, Мирјана: Дечанска ризница, Јединство, Приштина,1984.

Шакота, Мирјана: Ризница манастира Бање код Прибоја, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 1981.

Šafarik, P.: Pamatky drevniho pisemnitvy Jihoslovanüv, Praha, 1851.

Шкриванић, Гавро: Мрежа средњовековних путева у: Историјски часопис САНУ, Београд, 1955.

Шкриванић, Гавро: Средњовековни путеви у Србији, Београд, 1974.

Шупут, Марица: Споменици српског црквеног градитељства ХVI–ХVII века, Филозофски факултет Институт за историју уметности, Београд, 1991.

Скраћенице

ВГИ – Војно географски институт, Београд, карте 1:25.000.

Дечанске хрисовуље – Ивић, Павле; Грковић, Милица: Дечанске хрисовуље, Институт за лингвистику, Нови Сад, 1976.

ЗиН – Стојановић, Љубомир: Стари српски записи и натписи I–VI, Српска краљевска академија, Београд, 1902–1926.

Законски споменици – Новаковић, Стојан: Законски споменици српских држава средњег века, 1912.

ЗРВИ – Зборник радова Византолошког института, Београд.

ЗЛУМС – Зборник за ликовне уметности Матице српске, Нови Сад.

ИСН I – Срејовић, Драгослав: Историја српског народа,I, СКЗ, Београд, 1981.

ИСН II –Богдановић, Димитрије: Историја српског народа, II, СКЗ, Београд, 1981.

ИСН III-2 – Самарџић, Радован: Историја српског народа, III-2, СКЗ, Београд, 1993.

ИСН IV-1 – Самарџић, Радован: Историја српског народа, IV-1, СКЗ, Београд, 1986.

Меморандум СПЦ – Меморандум о Косову и Метохији Архијерејског сабора Српске православне цркве, 2003.

Област Бранковића – Имамовић, М.: Област Бранковића-Општи катастарски попис из 1455, књ. 1 и 2, Историјски гласник, Сарајево, 1972,

ОП – Ономатолошки прилози, САНУ I–ХIV.

Пећка патријаршија – Ћирковић, Сима М.; Кораћ, Војислав; Ђурић, Војислав Ј.: Пећка патријаршија, Југословенска ревија, Београд, 1990.

Светоарханђеловска хрисовуља – Мишић, Синиша; Суботин-Голубовић, Татјана: Светоарханђеловска хрисовуља, Историјски институт, Београд, 2003.

---

[1] Грујић, Р. М.: Православна српска црква, стр. 104.

[2] Косово у повељама…, стр. 23.

[3] Boué, A.: „L’ancienne Servi” у: Recuel d’Itinéraires…, стр. 201.

[4] Краџић, В. Ст.: „Даница”, стр. 26–27 и 46–48.

[5] Tallozy, L.; Šuflai, E.; Jiriček, C: Acta et diplomata…, I, стр. 275.

[6] Müller, dr Ј.: Albanien, Rumelien…; Стојанчевић, В.: Срби и Арбанаси…, стр. 87–88.

[7] Јастребов, И. С.: Податци за историју… и Стара Сербија и Албанија…

[8] Елезовић, Г.: Турски споменици у Скопљу, стр. 791.

[9] ЗиН IV, бр. 6971.

[10] Витковић, Г.: Споменици…, стр. 53; ЗиН II, бр. 2147, 2159, 2167, 3077.

[11] Косово у повељама…, стр. 113.

[12] Задужбине Косова, стр. 108.

[13] „Босанска вила” бр. 9, стр. 141.

[14] Богдановић, Д.: Књига о Косову, стр. 85.

[15] Косово у повељама…, стр. 20.

[16] Ивановић, Р.: Властелинство манастира Св. Арханђела… II, стр. 217.

[17] Богдановић, Д., н.д., стр. 57.

[18] ОП, IV, str. 112–114.

[19] ИСН I, стр. 162.

[20] ИСН I, стр. 178.

[21] Медаковић, Д.: Враћање…, стр. 82.

[22] Благојевић, М.: Српска административна подела…, стр. 186; Ивановић, Р.: Дечанско властелинство…, стр. 182–196.

[23] в. одељак Насеља у Метохији

[24] ИСН I, стр. 607.

[25] Косово у повељама…, стр. 17.

[26] Медаковић, Д., н.д., стр. 75

[27] Законски споменици, стр. 386.

[28] Законски споменици, стр. 595; Споменик Српске краљевске академије, стр. 8–11.

[29] Косово у повељама…, стр. 23.

[30] Задужбине Косова, стр. 459–467.

[31] Косово у повељама…, стр. 36–37; Медаковић, Д.: н.д., стр. 77.

[32] Лексикон српског средњег века, стр. 55.

[33] ИСН I, стр. 569–658.

[34] ИСН I, стр. 587–599.

[35] ИСН I, стр. 602.

[36] „Зограф“, бр. 2, 20–21; ЗЛУМС, бр. 15, стр. 302.

[37] Косово у повељама…, стр. 176.

[38] н.д., стр. 178.

[39] н.д., стр. 183.

[40] н.д., стр. 186.

[41] Динић, М.: Српске земље…, стр. 150.

[42] ЗиН I, стр. 50.

[43] Законски споменици, стр. 464, 465

[44] Косово некад и сад, стр. 919.

[45] 1318–1319. год.

[46] Пећка патријаршија, стр. 21, 26, 31, 32.

[47] Панић, Д.; Бабић, Г.: Богородица Љевишка, стр. 5, сл. 4 и 6.

[48] Богдановић, Д.: Инвентар ћирилских рукописа…, стр. 23, бр. 128.

[49] ИСН I, стр. 657.

[50] ИСН I, стр. 613.

[51] ИСН II, стр. 166.

[52] ИСН II, стр. 129.

[53] ИСН II, стр. 111 и 333.

[54] ИСН III-2, стр. 55.

[55] Петковић, Ср.: Зидно сликарство…, стр. 162.

[56] ЗиН IV, бр. 6312.

[57] Споменици културе Србије, стр. 260.

[58] Тодић, Б.: Грачаница – сликарство, стр. 253–254.

[59] ИСН III-2, стр. 52 и 63; в. и: Ивановић, М.; Пајкић, П.; Лазовић, Р.: Три Лонгинове иконе…, стр. 195–207.

[60] ИСН III-2, стр. 72–73.

[61] ИСН III-2, стр. 74.

[62] Пећка патријаршија, стр. 268.

[63] Јовановић, Т.: Књижевно дело патријарха Пајсеја, стр. 328.

[64] Тодић, Б.: н.д., стр. 273.

[65] ИСН III-2, стр. 452

[66] Пећка патријаршија, стр. 311, сл. 201, 202.

[67] ИСН III-2, стр. 93–101.

[68] ИСН III-2, стр. 101.

[69] Ђоровић, Ђ.: Хвостански круг, стр. 17.

[70] ЗиН I, бр. 1918.

[71]Богдановић, Д.: Књига о Косову, стр. 78.

[72] Тричковић, Р.: Велика сеоба Срба 1690. године; Ђорђевић, Ж.: Косово и Метохија у српској историји, стр. 139.

[73] Богдановић, Д.: н.д., стр. 70.

[74] Пећка патријаршија, стр. 288.

[75] Манојловић, К.: Музичка уметност…, стр. 970; Лексикон српског средњег века, стр. 163; Богдановић, Д.: Инвентар ћирилских рукописа…, стр. 48, бр. 500.

[76] Ћоровић-Љубинковић: Ризница Пећке патријаршије, стр. 110.

[77] Пећки патријарси, св. 2, стр. 13.

[78] ЗиН, бр. 2386.

[79] ЗЛУМС 13, стр. 225.

[80] ЗЛУМС 13, стр. 222.

[81] исто

[82] ИСН IV-1, стр. 146 и 150.

[83] Ђорђевић, Ж.; н.д., стр. 162–163.

[84] Богдановић, Д.: Књига о Косову, стр. 84.

[85] Радонић, Ј.: Римска курија…, стр. 616, 666, 667.

[86] ИСН IV-1, стр. 475, 542.

[87] ИСН IV-1, стр. 546–548.

[88] Ђурић, Војислав М.: Вукови записи, стр. 139.

[89] Стојанчевић, В.: н.д., стр. 8–15.

[90] Марковић, М.: Могућност решења проблема…, стр. 452.

[91] Задужбине Косова, стр. 580, 581

[92] Меморандум СПЦ…, стр. 24 и 25.

[93] Вукановић, Т.: Дреница – друга српска Света Гора, стр. 106–107.

[94] Николић, О.: Дреница – баштина Бранковића, стр. 6, 7 и 154.

[95] Батаковић, Д.: Косово и Метохија у српско-арбанашким односима, стр. 300.

[96] Цвијић, Ј.: Антропогеографски и етнографски списи, стр. 280 и 281.

[97] Јовановић, Сл.: Влада Ал. Обреновића, стр. 77.

[98] Батаковић, Д.: н.д., стр. 86.

[99] Перуничић, Б.: Писма српских конзула из Приштине, стр. 311.

[100] Батаковић, Д.: н.д., стр. 251.

[101] Живојиновић, М.: Властелинство манастира Хиландара, стр. 213.

[102] Косово некад и сад, стр. 761.

[103] Перуничић, Б.: н.д., стр. 20.

[104] н.д., 21.

[105] Батаковић, Д.: н.д., стр. 99.

[106] в.: Ризница манастира Дечана, рукопис бр. 64

[107]Батаковић, Д.: н.д., стр. 237.

[108] Ристић, С.: Плач старе Србије, стр. 18-23; Пејин, Ј.; Петровић, М.: Протокол писама општине Пећке, стр. 30.

[109] Самарџић, Р.: Успон и пропадање српског народа, стр. 17.

[110] Миљковић, Е.: Становништво Косова и Метохије под османском влашћу, стр. 33.

[111] Батаковић, Д.: н.д., стр. 46.

[112]Богдановић, Д.: стр. 156.

[113] Д. Кецојевић… 169???

[114] Хаџиристић, Сл.: Летопис града Пећи, стр. 270.

[115] Задужбине Косова, стр. 463; Ђорђевић, Ж.: н.д., стр. 295.

[116] Меморандум СПЦ, стр. 37–38.

[117] Задужбине Косова, стр. 480; Чолић, Љ.: Говор Боже Јанковића, стр. 85.

[118] Марковић, М.: н.д., стр. 452.

[119] Ђуричић, М.: Обичаји и веровања Албанаца, стр. 3.

[120] Косовско-метохијски зборник, II, стр. 31.

[121] Кадијевић, А.: Један век тражења националног стила…, стр. 183.

[122] Марковић, М.: н.д., стр. 453.

[123] Ђорђевић, Ж.; н.д., стр. 54.

[124] Гаћиновић, Р.: Тероризам у политичкој и правној теорији, стр. 24; Тероризам Албанаца над Србима…, стр. 174; Ђаковић, С.: Ватре са Комова, стр. 124; Меморандум СПЦ, стр. 313; в.: Архив Пећи А. И. бр. 2.

[125] Перазић, Г.: Недостаци политике, стр. 391.

[126] Чавошки, К.: Коначно решење; Ђорђевић, Ж.: н.д., стр. 29.

[127] Пејин, Ј.: Затирање Срба у Метохији, стр. 206–207; в.: Гаћиновић, Р.: Тероризам у политичкој и правној теорији; в.: „Политика” 5. IХ 2010.

[128] Ђорђевић, Ж.: н.д., стр. 27–28.

[129] н.д., стр. 30.

[130] Јовановић, С. Н.: Агресија НАТО на Југославију 1999. године, 1284, 3410, 3728, 3811, 4039.

[131] Др Н. Србљак… 15

[132] Јеремић, В.: Косово је најмрачнији кутак Европе, стр. 16.

[133] Пећка патријаршија, стр. 242.

[134] исто

[135] исто, 242–243

[136] ИСН III-1, стр. 544; Тричковић, Р.: Велика сеоба Срба 1690. године, стр. 128.

[137] н.д., стр. 133, 134.

[138] ИСН III-1, стр. 545.

[139] Тричковић, Р.: н.д., стр. 139.

[140] ИСН IV-1, стр. 539.

[141] Мариновић, Н. Ј.: Шиптарски злочини над Србима, стр. 131.

[142] Тодић, Б.; Чанак-Медић, М.: Манастир Дечани.

[143] Ивановић, М.: Црква Преображења у Будисавцима, стр. 113–144; Милић, М.: Споменичко наслеђе Србије, стр. 62.

[144] Задужбине Косова, стр. 450; Милић, М.: н.д., стр. 167.

[145] Вуксан, Д.: Писма Озерецковскога, Коваљевскога, Чеквина владици Раду, САНУ, Београд, 1935.

[146] Чолић, Љ.: н.д., стр. 79.

[147] Ненадовић, Сл.: Душанова задужбина манастир Светих Арханђела код Призрена, САНУ, Београд, 1967.

[148] Хаџиристић, С.: н.д., стр. 287.

[149] Петковић, В.: Преглед црквених споменика…, стр. 12; в.: Јастребов, И. С.: Стара Србија, стр. 55; в.: Задужбине Косова, стр. 528.

[150] Зиројевић О.: Цркве и манастири…, стр. 49; Задужбине Косова, стр. 398.

[151] Ивановић, М.: Надгробни споменици на старим српским гробљима…, стр. 89–90.

[152] Законски споменици, стр. 387; в.: Задужбине Косова, стр. 399.

[153]Јастребов, И. С.: н.д., стр. 133; в.: Задужбине Косова, стр. 405.

[154] Јастребов, И. С.: Податци за историју, стр. 24; Лутовац, М.: Гора и Опоље…, стр. 35; Задужбине Косова, стр. 406.

[155] Задужбине Косова, стр. 414; Pulaha, S.: Le cadastre de l’an…, стр. 226, 353.

[156] Задужбине Косова, стр. 413; ОП II, стр. 363.

[157] Задужбине Косова, стр. 394; Ивановић, М.: Културна баштина…, стр. 468.

[158] в.: Јовановић, Т.: Књижевно дело патријарха Пајсеја, стр. 54, 57. и 345.

[159] Задужбине Косова, стр. 415.

[160] н.д., стр, 416.

[161] н.д., стр. 417.

[162]Ивановић, М.: н.д., стр. 461, 462.

[163] Види манастир Туменица, Томанце.

[164] Кораћ, В.: Студеница Хвостанска.

[165] Задужбине Косова, стр. 420; Николић, О.: Дреница – баштина Бранковића, стр. 88.

[166] Задужбине Косова, стр. 426; Николић, О.: н.д., стр. 147.

[167] Дечанске хрисовуље, I, стр. 172; Задужбине Косова, стр. 426.

[168] Задужбине Косова, стр. 394; Јовановић, Т.: н.д., 454/72.

[169] Имамовић, М.: Област Бранковића, стр. 63.

[170] Стијовић, Д.: ОП, ХIV, стр. 195.

[171] Шакота, М.: Дечанска ризница, стр. 55; Поповић, П.: Манастир Св. Николе, стр. 225–227.

[172] в.: Уњемир, манастир Св. Петра.

[173] Косово у повељама…, стр. 124; Задужбине Косова, стр. 434.

[174] Исто; Гласник Друштва конзерватора Србије, бр. 14; Меморандум СПЦ, стр. 95.

[175] Задужбине Косова, стр. 435; Вемић, М.: Етничка карта дела Старе Србије, стр. 36.

[176] Петковић, В.: Преглед црквених споменика…, стр. 112; Зарковић, Б.: Хотачка метохија, стр. 127.

[177] Зиројевић, О.: Цркве и манастири…, стр. 103; Задужбине Косова, стр. 143.

[178] Косовско-метохијски зборник I, стр. 95, 96; Вемић, М.: н.д., стр. 19; Задужбине Косова, стр. 444.

[179] Грковић, М.: Прва хрисовуља…, стр. 181; Задужбине Косова, стр. 449.

[180] Грујић, Р. М.: Православна српска црква, стр. 47; Хаџиристић, Сл.: н.д., стр. 133; Пејин, Ј.; Петровић, М.: Протокол писама…, стр. 6, 7, 16, 20, 60, 76.

[181] Косово у повељама…, стр. 30; Задужбине Косова, стр. 448; Меморандум СПЦ, стр. 95, 96.

[182] Задужбине Косова, стр. 453.

[183] н.д.: стр. 542.

[184] н.д.: стр. 17–19 и 460–463.

[185] Богдановић, Д.: Књига о Косову, стр. 44; Меморандум СПЦ, стр. 94; Задужбине Косова, стр. 460–463.

[186] Задужбине Косова, стр. 459.

[187] Пећка патријаршија, стр. 242.

[188] Задужбине Косова, стр. 484; Pulaha, S.: Le cadastre de…, стр. 169, 170.

[189] Задужбине Косова, стр. 468.

[190] Зиројевић, О.: Цркве и манастири…, стр. 135.

[191] Ивановић, М.: Неколико средњовековних споменика…, стр. 319; Косово некад и сад, стр. 450.

[192] Задужбине Косова, стр. 489; Поповић, Д.: Манастир Св. Тројице Русинице, ИЧ Х VI, стр. 31–46.

[193] Пећка патријаршијa, стр. 242.

[194] Зиројевић, О.: н.д., стр. 149.

[195] Задужбине Косова, стр. 504; Томовић, Г.: Томашев натпис…, стр. 76.

[196] Косовско-метохијски зборник, I, стр. 137; Задужбине Косова, стр. 495;

[197] исто.

[198] Ивановић, М.: Проблеми заштите…, стр. 206; P. Šafarik: Pamatky drevniho…, стр. 95.

[199] Косово у повељама…, стр. 185, 186; Задужбине Косова, стр. 503;ВГИ 1:25.000 Јуник, 40х93.

[200] Ивановић, М.: Црква Богородице Одигитрије…, стр. 261; Задужбине Косова, стр. 503.

[201] Задужбине Косова, стр. 514.

[202] Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 474.

[203] Грковић, М.: н.д., стр. 73; Дечанска ризница, Ж, 2; Петковић, В.: Преглед црквених споменика, стр. 285; Задужбине Косова, стр. 518.

[204] Јастребов, И. С.: Податци за…, стр. 134; Ивановић, М.: н.д., стр. 476–477;

[205] Задужбине Косова, стр. 518.

[206] Споменик Српске краљевске академије III, стр. 176, 187; Косово у повељама…; Задужбине Косова, стр. 521; ОП I, стр. 373.

[207] Петковић, В.: н.д., стр.321; Радојичић, Сп. Ђ.: Стари српски књижевници, стр. 90; Суботић, Г.: О антиминсу, ЗРВИ, бр. 20, 1981, стр. 121.

[208] Задужбине Косова, стр. 536; ИСН I, стр. 612, 613; Богдановић, Д.: Књига о Косову, стр. 44.

[209] Дечанске хрисовуље I, стр. 171; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 6; Pulaha, S.: н.д., стр. 307–308.

[210] Мишић, С.; Суботин-Голубовић, Т.: Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 104–105; Задужбине Косова, стр. 524; Ивановић, М.: Надгробни споменици…, стр. 109–110.

[211] в.: Кораћ, В.: н.д.

[212] Задужбине Косова, стр. 532; Косовско-метохијски зборник I, стр. 112.

[213] в.: Кораћ, В.: н.д.

[214] Зиројевић, О.: Цркве и манастири…, стр. 194 и 259; Кашић, Д.: Страдање манастира и цркава на Косову и Метохији, ЗЛУМС бр. 27, 1991, стр. 105; Задужбине Косова, стр. 533.

[215] Дечанске хрисовуље I, 173/26;Задужбине Косова, стр. 432; Меморандум СПЦ, стр. 103–104.

[216] Зиројевић, О.: н.д., стр. 41, 64, 124, 102, 137, 151, 152, 198; Задужбине Косова, стр. 544; Вукановић, Т. П.: Дреница…, стр. 34–35; Николић, О.: Дреница…, стр. 154.

[217] Задужбине Косова, стр. 545; Вемић, М.: Етничка карта…, стр. 57–58.

[218] Задужбине Косова, стр. 547; Зиројевић, О.: н.д., стр. 207; ОП, II, стр. 68.

[219] Задужбине Косова, стр. 547; Зиројевић, О.: н.д., стр. 207; Мошин, Вл.: Рукописи манастира Пећке патријаршије, стр. 108

[220] Задужбине Косова, стр. 489–490; Поповић, Д.: Манастир Св. Тројице Русинице…, стр. 31–48.

[221] Задужбине Косова, стр. 16–19, 454; Ивановић, М.: Остаци цркава и испосница…, стр. 167–172.

[222] Проблеми заштите и егзистенције…, стр. 49–51; Задужбине Косова, стр. 499–450; Мемодрандум СПЦ, стр. 103/96.

[223] Задужбине Косова, стр. 473; Срећковић, П.: Путничке слике, стр. 26; Ивановић, М.: н.д., стр. 172.

[224] Проблеми заштите и егзистенције…, стр. 135–136; Мемодрандум СПЦ, стр. 103.

[225] Нинковић, Л.: Српска лавра Високи Дечани; Задужбине Косова, стр. 395–396; Богдановић, Д.: Рукописно наслеђе Косова, стр. 77; Мемодрандум СПЦ, стр. 102/87, 88.

[226] Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 490–491

[227] н.д., стр. 492, сл. 12.

[228] Ненадовић, Сл.: Белешке са пута по Метохији, стр. 171; Задужбине Косова, стр. 480; Ивановић, М.: Остаци цркава и испосница…, стр. 175.

[229] Задужбине Косова, стр. 538; Проблеми заштите и егзистенције…, стр. 203; Мемодрандум СПЦ, стр. 102/91.

[230] Јастребов, И. С.: Стара Србија стр. 133; ИСН I, стр. 178.

[231] Ивановић, М.: н.д., стр. 483, 558.

[232] Задужбине Косова, стр. 419; Кораћ, В.: Студеница хвостанска, стр. 10.

[233] Задужбине Косова, стр. 412.

[234] н.д., стр. 542.

[235] Раичевић, С.: О старим српским гробљима у Метохији, стр. 1–6; Задужбине Косова, стр. 531–532; Дудић, Н.: Стара гробља и надгробни белези у Србији, стр. 253–260; Ивановић, М.: Надгробни споменици…, стр. 79–112; ОП, ХIV, стр. 238.

[236] ИСН, V/II, стр. 376.

[237] Зиројевић, О.: Цркве и манастири…, стр. 25, 211.

[238] Андрејевић, А.: Претварање цркава у џамије, стр. 108.

[239]Зиројевић, О.: н.д., стр. 25, 75.

[240] Јастребов, И. С.: н.д., стр. 40; Калеши: Споменици исламске архитектуре, стр. 471.

[241] Чемерикић, М.: Призрен и околина 1019–1941, стр. 55–56.

[242] Призрен царски град, стр. 428.

[243] Задужбине Косова, стр. 508.

[244] Јастребов, И. С.: н.д., стр. 39.

[245] Зиројевић О.: н.д., стр. 423.

[246] Pulaha, S.: н.д., стр. 510.

[247] Призрен царски град, стр. 367.

[248] Гиљфердинг, А. Ф.: Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, стр. 88.

[249] в.: Призрен-царски град, стр. 116.

[250] Ненадовић, С.: Богородица Љевишка, стр. 32.

[251] Ненадовић, С.: Два питања о призренским споменицима, стр. 6.

[252] н.д., стр. 9, сл. 2 до 13.

[253] н.д.; Андрејевић, А.: Претварање цркава у џамије, стр. 104; Јастребов, И. С.: Стара Србија, стр. 40.

[254] Perparimi бр. 1 (издање на српском језику), Приштина, 1967, стр. 5.

[255] Микић, Б.: Џамија са четири имена, „Политика”, 11. IV 1976, стр. 15.

[256] О пореклу назива цркве Ружице види: Динић, М.: Српске земље у средњем веку, стр. 346; Крстић, Б.: Спасавање културне баштине…, стр. 74.

[257] Зиројевић, О.: н.д., стр. 25, 211; Андрејевић, А.: н.д., стр. 107.

[258] Pulaha, S.: н.д., стр. 506.

[259] Хаџиристић, Сл.: Летопис града Пећи, стр. 207.

[260] н.д., стр. 208, 427.

[261] Велимировић, М. С.: Васојевићи, Полимље, Метохија, стр. 146.

[262] Бован, В.: Јастребов у Призрену, стр. 206.

[263] Бојанић, Д.: Натписи арапским писмом са Косова и Метохије, стр. 45.

[264] Косовско-метохијски зборник I, стр. 106.

[265] Бован, В.: Српске народне умотворине…, стр. 121.

[266] Барјактаревић, М.: Ругова, стр. 163–241; Богдановић, Д.: Књига о Косову, стр. 83, 84; ОП IV, стр. 321, 322, 327; С. Pulaha, S.: н.д., стр. 207–209.

[267] Јастребов, И. С.: н.д., стр. 182; Петковић, В.: Преглед црквених споменика…, стр. 244.

[268] Грковић, М.: н.д., стр. 92, 160; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 7; Задужбине Косова, стр. 390; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 194.

[269] Радоњић, М.: Старе цркве у Гораждевцу, „Време”, 22. фебруар 1932, стр. 6; Задужбине Косова, стр. 421.

[270] Мемодрандум СПЦ, стр. 99.

[271] Мишић, С.; Суботин, Т.: Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 102/657, 132, 187; ОП VII, стр. 57, 62, 63; Задужбине Косова, стр. 392; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 84–85.

[272] Ивановић, М.: Ћирилски епиграфски споменици…, стр. 33, 34 (са старијом литературом); Задужбине Косова, стр. 392–393.

[273] Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 456 (са старијом литературом).

[274] Задужбине Косова, стр. 393; Николић, О.: Дреница…, стр. 46–48; Вукановић, Т.: Дреница…, стр. 222; Хаџибегић, Х.; Хаџић, А.; Ковачевић, Е.: Област Бранковића…, стр. 228.

[275] Задужбине Косова, стр. 393; Косово некад и сад, стр. 390.

[276] Задужбине Косова, стр, 393; ОП II, стр. 75; Зиројевић, О.: н.д., стр. 49.

[277] Задужбине Косова, стр. 393; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 186.

[278] Задужбине Косова, стр. 394; Дечанска хрисовуља II, 59, ДХ III 2713, 2714; Томовић, Г.: н.д., стр. 8; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 192.

[279] Задужбине Косова, стр. 394; Јовановић, Т.: Књижевно дело патријарха Пајсеја, стр. 345/72; Pullaha, S.: н.д., стр. 266. и 298.

[280] Задужбине Косова, стр. 395–396; Велимировић, М. С.: Васојевићи, Полимље, Метохија; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 222; Зиројевић, О.: н.д., стр. 90; Гроздановић-Пајић, М.; Станковић, Р.: Рукописне књиге Дечана, ХХV–ХХVII; Меморандум СПЦ, стр. 102.

[281] ОП VII, стр. 9 и 10 (90 и 94); Јастребов, И. С.: н.д., стр. 57; Pullaha, S.: н.д., стр. 225; Јовановић, В. С.: Археолошка истраживања на Косову, стр. 27–28; Задужбине Косова, стр. 394.

[282] Грковић, М.: Прва хрисовуља манастира Дечани, стр. 16; Томовић, Г.: н.д., стр. 3; Задужбине Косова, стр. 396; Pullaha, S.: н.д., стр. 407.

[283] Задужбине Косова, стр. 396; ОП II, стр. 69. и IV, стр. 95; Димитријевић, С.: Зборник за историју Јужне Србије; Меморандум СПЦ, стр. 100; Pullaha, S.: н.д., стр. 302.

[284] Задужбине Косова, стр. 397; ОП I, стр. 291; Косовско-метохијски зборник I, стр. 89; Ристић, С.: Плач старе Србије, стр. 33; Pullaha, S.: н.д., стр. 55.

[285] Косовско-метохијски зборник II, стр. 13–14 (са старијом литературом); Pullaha, S.: н.д., стр. 53–55; Меморандум СПЦ, стр. 98.

[286] Задужбине Косова, стр. 398; Pullaha, S.: н.д., стр. 232–233; Мартовски погром 2004, стр. 46–47.

[287] Задужбине Косова, стр. 399; Томовић, Г.: н.д., стр. 7; Pullaha, S.: н.д., стр. 310–311; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 186; Јовановић, Св.: Агресија НАТО на Југославију…, стр. 446, 3728.

[288] Законски споменици…, стр. 388–389; Благојевић, М.: Земљорадња у средњовековној Србији, стр. 134; Задужбине Косова, стр. 399.

[289] Задужбине Косова, стр. 399; Живојиновић, М.: Властелинство манастира Хиландара, стр. 84; ОП VII, стр. 19, 58, 78; Меморандум СПЦ, стр. 99; Мартовски погром 2004, стр. 25.

[290] Задужбине Косова, стр. 400; Pullaha, S.: н.д., стр. 306.

[291] Задужбине Косова, стр. 400; Раичевић, С.: О старим српским гробљима у Метохији, стр. 5; ОП ХIV, стр. 240.

[292] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 55, 100, 101, 113; Вемић, М.: Етничка карта…, стр. 66 (са приложеном картом); ОП VII, стр. 19.

[293] Јастребов, И. С.: н.д., стр. 108; ОП VII, стр. 63, 12; Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 482; Задужбине Косова, стр. 400.

[294] Задужбине Косова, стр. 400; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 108/898; Вемић, М.: н.д., 59/639, 5; Pullaha, S.: н.д., стр. 262.

[295] ОП IV, стр. 325.

[296] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 95/390; Задужбине Косова, стр. 400; Шупут, М.: Споменици српског црквеног градитељства ХVI–ХVII века, стр. 31; Споменичка баштина Косова и Метохије, стр. 120–121.

[297] Ивановић, Р.: Дечанско властелинство, стр. 220; ОП VII, стр. 20, 52, карта 112, 113; Задужбине Косова, стр. 402; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 63.

[298] Ивановић, М.: н.д., стр. 482 (са старијом литературом); Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 188; Вемић, М.: н.д., 68.

[299] Дечанске хрисовуље, III, стр. 208

[300] ОП II, стр. 41; ОП VII, стр. 20; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 92/270, 273; Дечанске хрисовуље, II, стр. 208.

[301] Задужбине Косова, стр. 403; Ивановић, М.: Надгробни споменици…, стр. 90; Pullaha, S.: н.д., стр. 159; Ристић, С.: н.д., стр. 15; Меморандум СПЦ, стр. 69.

[302] Задужбине Косова, стр. 405; ОП VII, стр. 206; Меморандум СПЦ, стр. 102; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/315; Мартовски погром 2004, стр. 29.

[303] Јастребов, И. С.: н.д., стр. 133–134; ОП VII, стр. 20; Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 457, 458; ВГИ 1:25.000, Брод Призрен, 76/42.

[304] ОП II, стр. 35, 37; Грковић, М.: н.д., стр. 70, 71 160.

[305] Ивановић, М.: н.д., стр. 483 (са старијом литературом).

[306] Задужбине Косова, стр. 406; Николић, О.: н.д., стр. 84, 85.

[307] ИСН I, стр. 178; Ивановић, М.: н.д., стр. 483 (са старијом литературом).

[308] Задужбине Косова, стр. 406; Меморандум СПЦ, стр. 102.

[309] Ивановић, М.: Црква Преображења…, стр. 113–131; Задужбине Косова, стр. 406; Крстић, Б.: Спасавање културне баштине…, стр. 44; Pullaha, S.: н.д., стр. 159, 160.

[310] Задужбине Косова, стр. 409; ОП IV, сттр. 97; Хаџиристић, С.: Летопис града Пећи, стр. 137; Pullaha, S.: н.д., стр. 183, 276.

[311] Хаџибегић, Х.; Хаџић, А.; Ковачевић, Е.: н.д., стр. 136; Мацура, М.: Насеља и становништво…, стр. 128; Вукановић, Т.: Дреница…, стр. 229.

[312] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 109, 113; Задужбине Косова, стр. 411.

[313] Задужбине Косова, стр. 411; Pullaha, S.: н.д., стр. 64.

[314] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 92, 299; Задужбине Косова, 412; И. С. Јастребов: н.д., стр. 59; S. Pullaha: н.д., стр. 314–317.

[315] Живојиновић, М.: Властелинство манастира Хиландара, стр. 87; Младеновић, А.: Повеље кнеза Лазара, стр. 129–130; ОП II, стр. 363; Задужбине Косова, стр. 413.

[316] Ивановић, М.: Велика Хоча кроз векове у: Менковић, М.: Велика Хоча бисер Метохије, стр. 21–77 (са старијом литературом).

[317] Живојиновић, М.: Властелинство манастира Хиландара…, стр. 86; Задужбине Косова, стр. 414; Меморандум СПЦ, стр. 99.

[318] исто.

[319] Имамовић, М.: Област Бранковића…, стр. 36; С. Јерић: Дреница, 2005, 173, 185.

[320] Задужбине Косова, стр. 414; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 107; ОП IV, стр. 85; Ристић, С.: н.д., стр. 43.

[321] Задужбине Косова, стр. 415; Меморандум СПЦ, стр. 100/69.

[322] Задужбине Косова, стр. 325, 326; Бошњак, С.: Призрен – град музеј, 1958, 18, 20; Задужбине Косова, стр. 369.

[323] Задужбине Косова, стр. 416; Стојанчеви, В.: Срби и Арбанаси, стр. 87; Филиповић, С. М.: Хас под Паштриком, стр. 87; Pullaha, S.: н.д., стр. 160.

[324] Задужбине Косова, стр. 416; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 4; ОП IV, стр. 252; Pullaha, S.: н.д., стр. 191.

[325] Задужбине Косова.., стр. 416, 620, 685; Николић, О.: Дреница…, стр. 86; Јерић, С.: Дреница…, стр. 217; ОП III, стр. 338; Јовановић, Т.: Књижевно дело патријарха Пајсеја, стр. 22; „Курир”, дневни лист, 26. октобар 2010, стр. 5; „Политика”, 30. април, 1 и 2 мај 2011, стр. 07.

[326] Задужбине Косова, стр. 416; Меморандум СПЦ, стр. 102/91.

[327] Задужбине Косова, стр. 416; Вемић, М.: Етничка карта…, стр. 57/585.

[328] Задужбине Косова, стр. 417; Јастребов, И. С.: Стара Србија, стр. 186.

[329] Задужбине Косова, стр. 417; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 78.

[330] Живојиновић, М.: Манастир Хиландар, стр. 87–88; ОП II, стр. 76.

[331] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 96/437; Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 460 (са старијом литературом).

[332] Задужбине Косова, стр. 417.

[333] Законски споменици, стр. 421, 717; ОП VII, стр. 22; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 92 (са позивом на Monumenta Serbica, стр. 111); Богдановић, Д.: Књига о Косову, стр. 34; Јовановић, В. С.: Археолошка истраживања на Косову, стр. 26–27.

[334] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 88/132, 136; 95/381, 382; 109/956, 957; 11/1094; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 93.

[335] Задужбине Косова, стр. 418; Област Бранковића, стр. 52, 107; Вукановић, Т.: Дреница, стр. 232 (Т. Вукановић сматра да је село Врбница у турском попису 1455. г. садашње село Врбовац).

[336] Задужбине Косова, стр. 418; Кораћ, В.: Студеница Хвостанска, стр. 5–68 (са старијом литературом).

[337] Задужбине Косова, стр. 394 (Бегов Лукавац).

[338] Задужбине Косова, стр. 420; ОП II, стр. 77; Ристић, С.: н.д., стр. 20.

[339] Задужбине Косова, стр. 420; Николић, О.: н.д., стр. 88; Вукановић, Т.: н.д., стр. 237; Јерић, С.: н.д., стр. 184, 220.

[340] Ивановић, М.: н.д., (са старијом литературом).

[341] Ђуричић, М.: Обичаји и веровања Албанаца, стр. 677; Јовановић, Св.: Агресија НАТО, стр. 284/2839; Задужбине Косова, стр. 420; Вукановић, Т.: н.д., стр. 240; Николић, О.: н.д., стр. 88.

[342] Задужбине Косова, стр. 420; Дечански споменик (инв. бр. 109) листови: 53, 96, 108, 114, 125, 132, 133, 136, 141 и 142; ЗиН IV, бр. 6324; Задужбине Косова, стр. 587; Покрајински завод за заштиту споменика – Дневник са теренског обиласка 7. 10. 1983, стр. 12; Pullaha, S.: н.д., стр. 290.

[343] Задужбине Косова, стр. 421; Област Бранковића, стр. 77; Изложба српске писане речи, Београд 1973, 76, 271; Вукановић, Т.: н.д., стр. 241.

[344] ОП VII, стр. 67; Филиповић, М.: н.д., стр. 93; Вемић, М.: н.д., стр. 61/731.

[345] Заштита природног и културног наслеђа у Метохији, Mnemosynе, Београд, 2003, стр. 161–163 (са старијом литературом).

[346] Ивановић, М.: н.д., стр. 490–491 (са старијом литературом).

[347] Заштита природног…, стр. 89–91 (са старијом литературом).

[348] Задужбине Косова, стр. 423; Област Бранковића, стр. 62–63; Вукановић, Т.: н.д., стр. 242–244; Зиројевић, О.: Цркве и манастири…, стр. 41.

[349] Грковић, М.: н.д., стр. 171; Томовић, Г.: Затрнавска жупа…, стр, 5; ОП II, стр. 69, 41; Monumenta serbika, стр. 265; Лексикон српског средњег века, стр. 55; Катић, Р.: Српске болнице у средњем веку, стр. 292.

[350] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 203, 92, 109; ОП VII, стр. 61, 74, 86; Јатребов, И. С.: н.д., стр. 70; Задужбине Косова, стр. 347, 424.

[351] Ивановић, М.: н.д. (са старијом литературом).

[352] Задужбине Косова, стр. 492; Област Бранковића, стр. 294; Николић О.,: н.д., 50–52.

[353] Задужбине Косова, стр. 27, 437; Област Бранковића, стр. 46–47, 114; Николић О.,: н.д., 90–92; Вукановић, Т.: н.д., стр. 250, 265; Јерић, Ст.: н.д., стр. 219.

[354] Задужбине Косова, стр. 426; Николић О.,: н.д., 147; Вукановић, Т.: н.д., стр. 248, 263; „Православље”, часопис Српске православне цркве, 15. мај 1982, стр. 3.

[355] Задужбине Косова, стр. 426; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 92/288, 120, 203; Pullaha, S.: н.д., стр. 285, 286.

[356] Задужбине Косова, стр. 427; Pullaha, S.: н.д., стр. 256-257; ОП ХIV, стр. 195; Меморандум СПЦ, стр. 96.

[357] Ивановић, М.: н.д., стр. 493 (са старијом литературом).

[358] Грковић, М.: н.д., стр. 171; Томовић, Г.: н.д., стр. 6; Pullaha, S.: н.д., стр. 307, 308.

[359] Задужбине Косова, стр. 516; ОП VII, стр. 23; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 209; Меморандум СПЦ, стр. 40, 100/68.

[360] Грковић, М.: н.д., стр. 172; Томовић, Г.: н.д., стр. 5; Шакота, М.: Дечанска ризница, стр. 414, 420; Задужбине Косова, стр. 426; Pullaha, S.: н.д., стр. 321.

[361] Косово у повељама…, стр. 172; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 203, 205; Филиповић, М.: н.д., стр. 111; Задужбине Косова, стр. 428.

[362] Законски споменици, стр. 449–450; Задужбине Косова, стр. 428.

[363] Област Бранковића, стр. 294; Николић, О.: н.д., 53, 54; Вуканови, Т.: н.д., стр. 252; Задужбине Косова, стр. 428.

[364] Благојевић, М.: Земљорадња у средњовековној Србији, стр. 84; Српска православна црква, зборник радова, стр. 112; Милетић, А.: Хроника терора косовско-метохијских Албанаца, „Политика”, 17. II 1999, стр. 15, 35; Споменичка баштина…, стр. 98; Филиповић. М.: н.д., стр. 99.

[365] Именик насељених места у СФРЈ, стр. 120; Дечанска ризница.

[366] Задужбине Косова, стр. 429; Грковић, М.: н.д., стр. 161; Томовић, Г.: н.д., стр. 7; ОП VII, стр. 24.

[367] исто; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 95/376; Призрен царски град, стр. 424.

[368] исто; Косово у повељама…, стр. 15; Меморандум СПЦ, стр. 97/28; Ивановић, М.: Испоснице Уљарице…, стр. 201–202.

[369] исто; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 75.

[370] Косово у повељама…, стр. 110; ОП VII, стр. 47; Задужбине Косова, стр. 428.

[371] Задужбине Косова, стр. 430; ОП VII, стр. 68/15; ВГИ 1:25.000, Ђаковица 56/82; Филиповић, М.: н.д., стр. 95.

[372] Споменик Српске краљевске академије, III, стр. 25; ОП VII, стр. 24, 47.

[373] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 101/633 и 102/656; ОП VII, стр. 24; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 84, 85; Задужбине Косова, стр. 430.

[374] ОП VII, стр. 68; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 187; Филиповић, М.: н.д., стр. 86; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 85; Pullaha, S.: н.д., стр. 175, 179.

[375] Задужбине Косова, стр. 431; ОП VII, стр. 68; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 191; Филиповић, М.: н.д., стр. 95–96; Батаковић, Д.: Косово и Метохија у српској историји, стр. 409.

[376] ОП VII, стр. 57/56; ВГИ 1:25.000, Крамовик 98/62; Pullaha, S.: н.д., стр. 307.

[377] Задужбине Косова, стр. 431; Дечански поменик бр. 109, стр. 96, 129; „Политика”, 25. IV 1987, стр. 14; Добровољачки гласник 13, 1999, стр. 46.

[378] Косово у повељама…, стр. 115; Задужбине Косова, стр. 492; Pullaha, S.: н.д., стр. 346.

[379] Задужбине Косова, стр. 431; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 68.

[380] Грковић, М.: н.д., стр. 89; ОП VII, стр. 47; Зиројевић, О.: Цркве и манастири…, сстр. 90; Петковић, В.: Преглед…, стр. 87; Задужбине Косова, стр. 395.

[381] Задужбине Косова, стр. 432; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 47, 68, 96/430.

[382] Задужбине Косова, стр, 431; ЗиН I, стр. 826; Косовско-метохијски зборник I, стр. 134; „Политика”, 17. октобар 2008, стр. 12; Меморандум СПЦ, стр. 97/30.

[383] в.: Пиштане

[384] Задужбине Косова, стр. 432; Јанковић, Ђ.: Етнички простор Срба на Балкану, 1993, 22, 25, 28; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 86, 87; Покрајински завод за заштиту споменика, Теренски извештај март–април 1967, стр. 4; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 186.

[385] в.: манастир Уњемир и црква Петровица.

[386] Област Бранковића, стр. 25; Задужбине Косова, стр. 433.

[387] Задужбине Косова, стр. 434; Николић, О.: Дреница…, стр. 68, 69; Јерић, Ст.: н.д., стр. 194.

[388] Задужбине Косова, стр. 433; Pullaha, S.: н.д., стр. 332, 333.

[389] Зарковић, Б.: Хотачка метохија, стр. 92, 93.

[390] Задужбине Косова, стр. 433; Живојиновић, М.: Властелинство манастира Хиландара, стр. 94; Соловјев, С.: Одабрани споменици, стр. 214; Pullaha, S.: н.д., стр. 294; Зарковић, Б.: н.д., стр. 88.

[391] Задужбине Косова, стр. 434; казивања преживелих Срба.

[392] Косово у повељама…, стр. 124; Задужбине Косова, стр. 439.

[393] Задужбине Косова, стр. 434.

[394] Задужбине Косова, стр. 435; Филиповић, М.: н.д., стр. 91; ОП II, стр. 78; Pullaha, S.: н.д., стр. 68; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 189.

[395] Задужбине Косова, стр. 434; Област Бранковића, стр. 18–19; Петковић, С.: Зидно сликарство на подручју…, стр. 78; Суботић, Г.: Манастир Долац; ОП II, стр. 371; Меморандум СПЦ, 95/7.

[396] Задужбине Косова, стр. 435; Косово у повељама…, стр. 49; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 84.

[397] Задужбине Косова, стр. 436; Николић, О.: н.д., стр. 95; Споменичка баштина Косова и Метохије, стр. 140.

[398] Задужбине Косова, стр. 457; Косово у повељама…, стр. 15, 17; Меморандум СПЦ, 96/21.

[399] Косово у повељама…, стр. 80; Ивановић, Р.: Дечанско властелинство, стр. 183; ОП VII, стр. 30; Pullaha, S.: н.д., стр. 358.

[400] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 92/234, 109/960; Микић, Ђ.: Друштвене и економске прилике…, стр. 47, 86; Филиповић, С. М.: Различита етнолошка грађа, стр. 92–93; „Јединство”, Приштина, 10. IV 1997, стр. 4.

[401] Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 491–493 (са старијом литературом).

[402] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 45, 66, 90/187, 381; ЗиН I, 223, 439.

[403] Грковић, М.: стр. 17, 91, 165; Ивановић, Р.: н.д., стр. 182; Задужбине Косова, стр. 426.

[404] Задужбине Косова, стр. 437; Област Бранковића, стр. 114; Николић, О.: н.д., стр. 95–96.

[405] Област Бранковића, стр. 283; Николић, О.: н.д., стр. 98, 99.

[406] Новаковић, С.: Законски споменици, стр. 517–519; Петковић, В.: Преглед…, стр. 35; Урошевић, Ат.: Шарпланинска жупа Сиринић, 1948, 174.

[407] Археолошки преглед 15, Београд 1973, стр. 167–168; Филиповић, М.: Хас под Паштриком, стр. 104.

[408] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 106, 107, 108; Јовановић, Т.: Књижевно дело патријарха Пајсеја, стр. 55; Пећки поменик, Архив САНУ, Дечански поменик бр. 109; Косовско-метохијски зборник САНУ I, 1990, стр. 94–95.

[409] Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 494 (са старијом литературом); Чукаловић, Т.: Живот је сећање, стр. 12.

[410] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 91/248.

[411] ОП ХIV, стр. 158.

[412] ОП IV, стр. 327–328; Бован, В.: Јастребов у Призрену, стр. 189.

[413] Косовско-метохијски зборник I, стр. 70, 136 (са старијом литературом).

[414] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 90/193.

[415] Задужбине Косова, стр. 372; Влаховић, М.: Средачка жупа, стр. 29; Ивановић, М.: Културна н.д., стр. 495.

[416] Задужбине Косова, 439.

[417] Историја српског народа I, стр. 159, 160–162, 166–167; Област Бранковића, стр. 20; Меморандум СПЦ, стр. 98/46; „Политика”, 29. ХI 2009, стр. 05.

[418] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/290; ОП VII, стр. 26; Дечански поменик (инв. бр. 109), листови: 95, 131 и 134; Законски споменици, стр. 463; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 91; Косовско-метохијски зборник I, стр. 70, 75; ОП V, стр. 435.

[419] Грковић, М.: н.д., стр. 91, 161; Ивановић, Р.: н.д., стр. 184; Новаковић, С.: Српски поменици…, стр. 29; Задужбине Косова, стр. 440.

[420] Задужбине Косова, стр. 440; Петковић, В.: Преглед црквених…, стр. 215; „Политика”, 21. V 1999, стр. 13; Pullaha, S.: н.д., стр. 280.

[421] Задужбине Косова, стр. 441; ОП IV, стр. 329; Барјактаровић, М.: Ругово, стр. 163–241; Урошевић, А.: Косово, стр. 283.

[422] Задужбине Косова, стр. 441; Елезовић, Г.: Речник косовско-метохијског дијалекта српског језика, под азбучним словом, стр. 158.

[423] Задужбине Косова, стр. 441; Годишњица Николе Чупића, 28, 1898, стр. 160; Pullaha, S.: н.д., стр. 170; Вемић, М.: Етничка карта…, стр. 64/837.

[424] Светоарханђеловска хрисовуља, 94/340, 111/631; ОП VII, 26, 58/73; Албанолошка истраживања, филологија VIII, 1978, стр. 272–273 (на албанском језику); Скарић, В.: Поријекло православног народа у Босни, Гласник Земаљског музеја ХХХ, 1919, 230; Задужбине Косова, стр. 441; Краснићи, Марк: Дуље у Призренском Подгору, ЕИ САНУ II–III, 1957, стр. 351–367; „Политика”, 29. VI 1998, стр. 15; „Јединство”, 29. VIII 1998, стр. 10.

[425] Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 10; Богдановић, Д.: Инвентар ћирилских рукописа…, стр. 80; Сперанский, М. Н.: Заметки о рукописах белградских и софиской библиотеки 16 (1898), 1–44. и 197; Стојановић, Љ.: Каталог Народне библиотеке у Београду IV, Београд, 1903 (22); ИСН I, стр. 427; Шакота, М.: Дечанска ризница, стр. 72; Задужбине Косова, стр. 442; Штављанин, Љ.: Ћирилски рукописи Народне библиотеке Србије I, стр. 361, 365; Ивановић, М.: Шест векова Ђаковице, „Хвосно” бр. 12, 1998, 7–9; Споменичко наслеђе Србије, Београд 1998, 187 (194); Распето Косово II, стр. 67; Меморандум СПЦ, стр. 101; Pullaha, S.: н.д., стр. 210; Крстић, Б.: Спасавање културне баштине Србије…, стр. 76–77; Тодић, Б.; Чанак, М.: Манастир Дечани, стр. 39.

[426] Задужбине Косова, стр. 443; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 191, 205; Филиповић, М.: Хас под Паштриком, стр. 109; Микић, Ж.: Антрополошке карактеристике…, стр. 115–182; Археолошко благо Косова и Метохије САНУ, II, 1998, стр. 720.

[427] Петковић, В.: Натписи и записи, стр. 29; Ивановић, М.: Прилози о споменицима…, стр. 206 (са старијом литературом); Мартовски погром, стр. 52; Меморандум СПЦ, 97/33.

[428] Задужбине Косова, стр. 444; Милојевић, Милош С.: Путопис, стр. 181; ОП II, стр. 79; Косовско-метохијски зборник I, стр. 95; Pullaha, S.: н.д., стр. 218.

[429] Задужбине Косова, стр. 445; ОП VII, стр. 26.

[430] Синдик, Д.: Ко је аутор…, стр. 67–72; Задужбине Косова, стр. 444; Pullaha, S.: н.д., стр. 255, 407; Елезовић, Г.: Речник, стр. 178; ОП II, стр. 48, 79.

[431] Радојичић, Ђ. Сп.: Стари српски књижевници, стр. 89–104; Рукописне књиге манастира Високи Дечани II, НБС, Београд, 1995, Х, ХХ, ХХIV; Задужбине Косова, стр. 373, 445.

[432] Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 495 (са старијом литературом); Мартовски погром, стр. 44; Меморандум СПЦ, стр. 102/92.

[433] Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 3.

[434] Имамовић, М.: Област Бранковића, стр. 24; Задужбине Косова, стр. 445.

[435] Задужбине Косова, стр. 445; М. Гојковић–Н. Катанић: Камени мостови…; Бован, В.: Јастребов у Призрену…, стр. 146; Ристић,С.: Плач Старе Србије, стр. 33; Ивановић, М.: Проблеми заштите…, стр. 202; Pullaha, S.: н.д., стр. 294.

[436] Задужбине Косова, стр. 446; Дечански поменици (бр. 109), Б 15, Н 16; Ристић, С.: н.д., стр. 25; ОП ХIV, стр. 219.

[437] Задужбине Косова, стр. 492; ОП ХIV, стр. 291; Pullaha, S.: н.д., стр. 353.

[438] Задужбине Косова, стр. 446; Јастребов И. С.,: н.д., стр. 63, 64.

[439] Задужбине Косова, стр. 447; ОП VII, стр. 66/27; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 191; Филиповић, М.: н.д., стр. 107.

[440] Задужбине Косова, стр. 467; Ћоровић, В.: Рукописи манастира Девича, стр. 102; Ристић, С.: н.д., стр. 18.

[441] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 96/434; ОП VII, стр. 27; М. Лутовац: Гора и Опоље, стр. 32, 34; Задужбине Косова, стр. 447.

[442] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 88/134, 94/340; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 81–82; Костић, П.: Црквени живот, стр. 100; Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 446.

[443] Задужбине Косова, стр. 447; Раичевић, Св.: О старим српским…, стр. 3; Косовско-метохијски зборник I, стр. 98.

[444] Задужбине Косова, стр. 448; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 54; Pullaha, S.: н.д., стр. 305.

[445] исто; Косово у повељама…, стр. 114.

[446] Задужбине Косова, стр. 449; Грковић, М.: н.д., стр. 93; Област Бранковића, стр. 23–24.

[447] исто; Петковић, В.: Преглед…, стр. 130; Николић, О.: Дреница, стр. 100; Јерић, Ст.: Дренца, стр. 185.

[448] Споменик Српске краљевске академије, III, стр. 25; Законски споменици, стр. 421, 396, 398; ОП VII, стр. 27, 58.

[449] Грковић, М.: н.д., стр. 97; Pullaha, S.: н.д., стр. 313.

[450] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 96/427; Ивановић, М.: н.д., стр. 474 (са старијом литературом).

[451] Изложба српске писане речи, Београд 1973, 83/297; Задужбине Косова, стр. 498.

[452] Дечанске хрисовуље, I–III; Шакота, М.: Дечанска ризница, стр. 472; Задужбине Косова, стр. 449; Pullaha, S.: н.д., стр. 233–234; Протокол писама Општине пећке, Приштина 1992, 17; Ристић, С.: н.д., стр. 36–37; Крстић, Ђ.: Колонизација у Јужној Србији, 1928, стр. 13.

[453] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 99, 105, 107; Задужбине Косова, стр. 450; Сава Дечанац, епископ жички, Братство II, 41; Милојевић, М. С.: Путопис II, стр. 164; Ристић, С.: н.д., стр. 39.

[454] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 45, 195; ОП VII, стр. 46, Задужбине Косова, стр. 450.

[455] ОП VII, стр. 81, 83, 84, 27; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 214; Задужбине Косова, стр. 450.

[456] Задужбине Косова, стр. 252; ОП ХIV, стр. 174–175; Pullaha, S.: н.д., стр. 356.

[457] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93, 102; ОП VII, стр. 28; Зарковић, Б.: Хотачка метохија, стр. 164; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 85; Задужбине Косова, стр. 452.

[458] Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 7; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 169; Pullaha, S.: н.д., стр. 171.

[459] Задужбине Косова, стр. 453; Област Бранковића, стр. 29.

[460] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 49, 98/521; ОП VII, стр. 60; Задужбине Косова, стр. 453.

[461] Грковић, М.: н.д., стр. 173/24; Јастребов, И. С.: Податци…, стр. 66, 68; Област Бранковића, стр. 28; Задужбине Косова, стр. 453.

[462] Област Бранковића, стр. 26; Баришић, Ф.: О повељама кнеза Лазара…, стр. 362–363.

[463] Задужбине Косова, стр. 453; Томовић, Г.: н.д., стр. 10; Јастребов, И. С.: Стара Србија, стр. 189; Pullaha, S.: н.д., стр. 164.

[464] Задужбине Косова, стр. 15–19, 454; Културна баштина Косова и Метохије, 2002, стр. 127–128; Мартовски погром, стр. 63; Старине Косова и Метохије, IV–V, стр. 309–330.

[465] Задужбине Косова, стр. 454; Филиповић, М. С.: Хас под Паштриком, стр. 105.

[466] Кораћ, В.: Студеница хвостанска, стр. 7, 58 (са старијом литературом); Задужбине Косова, стр. 455.

[467] Задужбине Косова, стр. 455; Јастребов, И. С.: Податци, стр. 126, 128.

[468] исто; Филиповић, М. С.: н.д., стр. 106.

[469] Задужбине Косова, стр. 456; Мошин, В.: Рукописи Пећке патријаршије, стр. 17; Вуксан, Д.: Рукописи манастира Пећске патријаршије, Зборник за историју Јужне Србије, I, Скопље 1936, стр. 143; Pullaha, S.: н.д., стр. 281.

[470] Задужбине Косова, стр. 457; Област Бранковића, стр. 232–233; Вукановић, Т.: Дреница, стр. 272.

[471] исто; Област Бранковића, стр. 64, 65; Николић, О.: Дреница, стр. 101–102; Вукановић, Т.: н.д., стр. 37.

[472] исто; Област Бранковића, стр. 63; Pullaha, S.: н.д., стр. 348; Меморандум СПЦ, стр. 96/21.

[473] Повеље српских владара на Косову, стр. 49; Област Бранковића, стр. 23; Петковић, С.: Зидно сликарство, стр. 138, 197; Дечански поменик, стр. 89, 96, 97, 184; Јастребов, И. С.: Податци, стр. 87: Матић, С.: Опис рукописа НБ 3, 5, 13, 15, 19, 27, 31, 34, 37; Смирнов, С.: Колекциа копии, Београд, 1940, сл. 2; Распето Косово II, стр. 34; Мартовски погром, стр. 58; Меморандум СПЦ, стр. 96/20;. Стојанчевић, В.: н.д., стр. 155, 156; Ристић, С.: н.д., стр. 34.

[474] Задужбине Косова, стр. 457; Pullaha, S.: н.д., стр.335–336.

[475] Ристић, С.: н.д., стр.26; ОП ХIV, стр. 209.

[476] Задужбине Косова, 459; ЗиН, бр. 4226.

[477] исто; Вукановић, Т.: Дреница, стр. 277. и 37.

[478] Задужбине Косова, стр. 462; Pullaha, S.: н.д., стр. 192.

[479] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 91, 109; Богдановић, Д.: Књига о Косову, стр. 44; Косовско-метохијски зборник I, стр. 134; Задужбине Косова, стр. 460; Старине Косова и Метохије IV–V, стр. 309–320; Јовановић, Св.: Агресија НАТО на Југославију 1999, стр. 505/4039.

[480] Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 486 (са старијом литературом).

[481] Задужбине Косова, стр. 464; Николић, О.: Дреница, стр. 60; Зборник за КЈИФ 35, 1969, стр. 197; Pullaha, S.: н.д., стр. 206.

[482] Законски споменици, 470; Шафарик, П.: Pamatky…, стр. 94–96; Дечански поменик: Б 32; Pullaha, S.: н.д., стр. 211–212.

[483] Дечански поменик: Б 34; Ж 18; Pullaha, S.: н.д., стр. 294.

[484] Задужбине Косова, стр. 464; Област Бранковића, стр. 48–49; Николић, О.: н.д., стр. 106; „Православље”, 15. мај 1982, стр. 3.

[485] Задужбине Косова, стр. 537, 601; Област Бранковића, стр. 47; Николић, О.: н.д., стр. 35, 44; Зиројевић, О.: Цркве и манастири, стр. 124; Вукановић, Т.: Дреница, стр. 35, 347.

[486] Задужбине Косова, стр. 464; Дечански поменик: Ж 13; Шакота, М.: Дечанска ризница, 73, 417, 420; Меморандум СПЦ, стр. 100; Стојанчевић, В.: Срби и Арбанаси, стр. 154/72; Ристић, С: н.д., стр. 15, 16; Проблеми заштите и егзистенције споменика…, стр. 177.

[487] ОП IV, стр. 320–339; Богдановић, Д.: Књига о Косову, стр. 84; Барјактаревић, М.: Ругово.

[488] Задужбине Косова, 465; Дечански поменик (инв. бр. 109), Б 23.

[489] исто; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 84.

[490] исто; Вукановић, Т.: Дреница, стр. 37, 283; Јерић, Ст.: Дреница, стр. 197, 220.

[491] исто; Хаџиристић, С.: Летопис града Пећи, стр. 137; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 186.

[492] исто; Станковић, Т.: Путне белешке…, стр. 122; Чолаковић, М. Б.: Краљица…, стр. 13; „Православље”. 15. мај 1983, стр. 3.

[493] Барјактаревић, М.: Ругово, стр. 75; ОП, IV, стр. 319–339.

[494] Грковић, М.: н.д.; Косово у повељама…, стр. 83; Дечански поменик (инв. бр. 109) Н 20; Pullaha, S.: н.д., стр. 240.

[495] Законски споменици, стр. 601; Област Бранковића, стр. 45; Задужбине Косова, стр. 466; Благојевић, М.: Срби на Косову и у Метохији, САНУ, 2006, стр. 137.

[496] ОП VII, стр. 30, 64; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 96, 434; Јастребов, И. С.: Податци…, стр. 124; Задужбине Косова, 466.

[497] Област Бранковића, стр. 51; Елезовић, Гл.: Речник… I, стр. 56; Задужбине Косова, стр. 467; Вукановић, Т.: Дреница, стр. 37, 292; Николић, О.: Дреница, стр. 107.

[498] Ивановић, М.: н.д., стр. 467–468 (са старијом литературом); Задужбине Косова, стр. 467.

[499] Пећка патријаршија, стр. 242; Радојичић, Ђ. Сп.: Стари српски књижевници…, стр. 89, 97; Задужбине Косова, стр. 466.

[500] Јастребов, И. С.: Стара Србија, стр. 189: Филиповић, М. С.: н.д., стр. 90; Задужбине Косова, стр. 467.

[501] ОП VII, стр. 68; Јастребов И. С.: н.д., стр. 191; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 193/30 и 215.

[502] Бачкалов, А.: Ђонај код Призрена…, стр. 720; Јастребов И. С.: н.д., стр. 205; Филиповић, М. С.: н.д., стр. 109; Чукић, М.: Насиље иза паравана власти…, стр. 104–105.

[503] Задужбине Косова, стр. 465; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 87; Јастребов И. С.: н.д., стр. 63; Pulaha, S.: н.д., стр. 317–318.

[504] Област Бранковића, стр. 60; Вукановић, Т.: н.д., стр. 37, 280.

[505] Задужбине Косова, стр. 465; Област Бранковића, стр. 146; Вукановић, Т.: н.д., стр. 284; Николић, О.: н.д., стр. 105.

[506] Задужбине Косова, стр. 466; Споменик Српске краљевске академије III, стр. 9, 85; ОП II, стр. 31, 32.

[507] исто; Ристић, С.: н.д., стр. 31–32.

[508] исто; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 96/410; Ивановић, М.: н.д., стр. 468, 469 (са старијом литературом).

[509] Задужбине Косова, стр. 467; Раичевић, Св.: н.д., стр. 6; ОП ХIV, стр. 216.

[510] исто; Ђуричић, М.: Обичаји и веровања Албанаца, стр.  675, 632; Област Бранковића, стр. 115, 116; Вукановић, Т.: н.д., стр. 293; „Православље”, 15. мај 1982, стр. 3.

[511] исто; Косово у повељама…, стр. 66; Јастребов, И. С.: н.д., 56.

[512] исто; Мошин, В.: Повеље краља Милутина, ИЧ Области Бранковића ХVIII, стр. 53–87; Томовић, Г.: Томашев натпис, Косовско-метохијски Зборник 1, стр. 76; Живојиновић, М.: Властелинство манастира Хиландара, стр. 88, 89.

[513] Законски споменици, стр. 515; Задужбине Косова, стр. 357.

[514] Косово у повељама…, стр. 37; Pulaha, S.: Le cadastre de…, стр. 207. и 304; Протокол писама Општине пећке, стр. 30; Јерић, Ст.: Дреница, стр. 37–38; Меморандум СПЦ, стр. 102/9; Задужбине Косова, стр. 468.

[515] ИСН I, стр. 178; Косово у повељама…, стр. 37; Задужбине Косова, стр. 469; Pulaha, S.: н.д., стр. 325–326, 407.

[516] Задужбине Косова, стр. 469; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/320, 94/335; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 69.

[517] исто; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 96/421; ОП VII, 64; Лутовац, М.: Гора и Опоље, стр. 13, 31; Костић, П.: Црквени живот…, стр. 164.

[518] Петковић, В.: Преглед црквених споменика, стр. 174; Архиепископ Данило: Животи краљева, стр. 286; Ђурић, В. Ј.: Византијске фреске…, стр. 55.

[519] Задужбине Косова, стр. 470; Архив Југославије, стр. 14–155, јединица 485 (113).

[520] Област Бранковића, стр. 90–91; Николић, О.: н.д., стр. 111; Вукановић, Т.: н.д., стр. 297, 298.

[521] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 106, 107; Милојевић, М. С.: Путопис II, стр. 186; Pulaha, S.: н.д., стр. 61.

[522] Задужбине Косова, стр. 472; ОП VII, стр. 30, 68; Јастребов, И. С.: Стара Србија, стр. 189; Филиповић, М. С.: Хас под Паштриком, стр. 94; Pulaha, S.: н.д., стр. 255–256.

[523] Задужбине Косова, стр. 473; Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 496 (са старијом литературом); Меморандум СПЦ, стр. 97.

[524] исто; Косово у повељама…, стр, 90; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 10; ОП VII, стр. 44; Ристић, С.: н.д., стр. 40.

[525] исто; Николић, О.: н.д., стр. 112; Вукановић, Т.: н.д., 298; „Православље”, 15. мај 1982, стр. 3.

[526] Филиповић, М.: н.д., стр. 105, 106; Задужбине Косова, стр. 476.

[527] Monumenta serbika, стр. 265; Косово у повељама, стр. 186; Томовић, Г.: н.д., стр. 5; Лексикон српског средњег века, стр. 55; Pulaha, S.: н.д., стр. 358 и 226.

[528] Задужбине Косова, стр. 474; Филиповић, М. С.: н.д., стр. 105.

[529] Радојичић, Ђ. Сп.: Стари српски књижевници, стр. 89–104; Задужбине Косова, 375. и 474.

[530] Задужбине Косова, 475; ОП ХIV, стр. 212; Ристић, С.: н.д., стр. 20; Pulaha, S.: н.д., стр. 256, 267.

[531] исто; Дечанске хрисовуље I, стр. 91, 96; Томовић, Г.: н.д., стр. 6, 9; Шакота, М.: Дечанска ризница, стр. 418; Pulaha, S.: н.д., стр. 316.

[532] исто; Светостефанска хрисовуља, 1314/16; Косово у повељама…, стр. 49; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 84, 85.

[533] Задужбине Косова, стр. 476; Костић, П.: Црквени живот, стр. 102; Меморандум СПЦ, стр. 99; Mnemosyne, Београд 2003, стр. 349, 350.

[534] исто; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 98/510; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 92.

[535] Област Бранковића, стр. 18; Николић, О.: н.д., стр. 113; „Православље”, 15. мај 1982, стр. 3.

[536] Ивановић, М.: н.д., стр. 471 (са старијом литературом).

[537] исто; Ивановић, М.: Мраморна црква села Љубова, „Хвосно”, бр. 31, 2005, стр. 10–11.

[538] исто; Шакота, М.: н.д., стр. 416; Старинар VIII–IХ, стр. 256; Годишњак Српске краљевске академије ХLI, стр. 253; Косовско-метохијски зборник I, стр. 102.

[539] Задужбине Косова, стр. 477; Стојанчевић, В.: н.д., 87–88; Томовић, Г.: н.д., стр. 6.

[540] Pulaha, S.: н.д., стр. 62.

[541] Задужбине Косова, стр. 477; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 187.

[542] исто; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 92 (51110) 1003; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 69; Pulaha, S.: н.д., стр. 224.

[543] исто; Косово у повељама…, стр. 20.

[544] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 52, 55, 94/359; ОП VII, 31; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 85.

[545] Јастребов, И. С.: н.д., стр. 208–209; Задужбине Косова, стр. 477; Караџић, В. Ст.: Вукови записи, стр. 78.

[546] Задужбине Косова, 478; Pulaha, S.: н.д., стр. 160.

[547] исто; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 92/264, 197; ОП VII, стр. 12, 30, 41; Јастребов, И. С.: н.д., 59; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 316.

[548] ОП II, стр. 363.

[549] Законски споменици…, стр. 386; ОП VII, стр. 9/87, 88, 89, 11/103; Ивановић, М., Ђекић, М.: Велика Хоча – бисер Метохије, Београд, 2003, стр. 24–26, 29–30 (са старијом литературом).

[550] ОП VII, стр. 61/73; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 84, 85, 86; Меморандум СПЦ, стр. 102; Вемић, М.: Етничка карта…, стр. 73; Проблеми заштите…, стр. 203.

[551] Задужбине Косова, стр. 478; Pulaha, S.: Le cadastre…, стр. 280.

[552] Законски споменици, ст. 389; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 39, 40, 58: Задужбине Косова, стр. 478–479; Јастребов, И. С.: Податци…, стр. 62; Костић, П.: Црквени живот…, стр. 28; „Братство” VI, Београд, 2002, стр. 52.

[553] Дечанске хрисовуље II и III, 1330, 1335; Задужбине Косова, стр. 341. и 481; Микић, Ђ.: Друштвене промене на Косову и Метохији, Зборник САНУ, 1988, стр. 234; ОП VII, стр. 33.

[554] Област Бранковића, стр. 115, 116; Станковић, Т.: Путне белешке…, стр. 118–120; Вукановић, Т.: Дреница, стр. 301–302; Задужбине Косова, стр. 481.

[555] Јастребов, И. С.: Стара Србија, стр. 186; Задужбине Косова, стр. 482.

[556] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/293; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 60; Томовић, Г.: Томашев натпис, Косовско-метохијски зборник I, САНУ, 1990, стр. 63–78.

[557] Задужбине Косова, стр. 482; ОП VII, стр. 60; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 68, 77; Дечански поменик, Н-4.

[558] Филиповић, М. С.: н.д., стр. 103.

[559] исто; ОП VII, 68.

[560] није публикован теренски налаз. Назив села као Менић даје Јерић, Ст.: Дреница, стр. 187, 202.

[561] Задужбине Косова, стр. 318; Николић, О.: Дреница, стр. 114; Вукановић, Т.: Дреница, стр. 302, 303.

[562]Задужбине Косова, стр. 483; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/303; Зарковић, Б.: Хотачка метохија…, стр. 127; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 85.

[563] исто; Косово у повељама, стр. 172; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 191; Филиповић, М. С.: н.д., стр. 111.

[564] ЗиН, бр. 5714 и 5786; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 282; Boué, A.: н.д., II, стр. 114; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 87; Јевтић, А.: Хроника страдања Срба на Косову и Метохији, стр. 418; Задужбине Косова, стр. 483.

[565] Грковић, М.: н.д., стр. 93; Шупут, М.: Споменици црквеног градитељства, стр. 153–154; Mnemosyne, Београд, 2003, стр. 325; Задужбине Косова, стр. 485.

[566] Светостефанска хрисовуља, стр. 96/436; Шкриванић, Г.: Мрежа путева…, стр. 293; Јастребов, И. С.: Податци…, стр. 137 и Стара Србија, стр. 94; Милојевић, М. С.: Путопис III, стр. 176; Бојанић, Д.: Натписи…, стр. 45; Задужбине Косова, стр. 483.

[567] Задужбине Косова, стр. 484 ОП VII, стр. 60/40.

[568] исто; Филиповић, М. С.: Хас под Паштриком, стр. 89; Pulaha, S.: н.д., стр. 182–183.

[569] исто; ОП II, стр. 68; Ристић, С.: н.д., стр. 42; Pulaha, S.: Le cadastre…, стр. 65, 66; Дечански поменик (бр. 109) Б-2, Н-13; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 154/61.

[570] исто; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 8; ОП II, стр. 68; Pulaha, S.: н.д., стр. 169, 170.

[571] Николић, О.: Дреница, стр. 115; „Правда”, 6, 7. и 8. јануар, 1926, стр. 24.

[572] Задужбине Косова, стр. 485; ОП II, стр. 70; Ивановић, М.: Надгробни споменици…, стр. 103; Меморандум СПЦ, стр. 143–145.

[573] Старине Косова и Метохије, IV–V, Завод за заштиту споменика културе, Приштина, 1968–1971, стр. 319, 320; Јастребов, И. С.: Стара Србија, стр. 45.

[574] Задужбине Косова, стр. 486; Шупут, М.: н.д., стр. 165–168.

[575] Задужбине Косова, стр. 488; Споменичко наслеђе Србије 266/341; Меморандум СПЦ, стр. 95; Заштита природног и културног наслеђа, стр. 355–356; Ђорђевић, И.: Зидно сликарство српске властеле, стр. 131.

[576] Задужбине Косова, стр. 480; ОП ХIV, стр. 227.

[577] Задужбине Косова, стр. 490; ОП ХIV, стр. 222; ОП II, стр. 87; Меморандум СПЦ, стр. 99/47.

[578] исто; ОП II, стр. 83; ОП ХIV, стр. 246.

[579] Пећка патријаршија, стр. 243.

[580] исто; Светоарханђеловска хрисовуља, 95/372.

[581] Јевтић, А.: Хроника страдања Срба на Косову…, стр. 418; „Јединство”, 3. април 1989, стр. 5.

[582] ОП VII, стр. 57/48; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 62, 66; теренске белешке аутора.

[583] Задужбине Косова, 490; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 95/404; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 69.

[584] исто; Николић, О.: Дреница, стр. 115.

[585] исто; Николић, О.: н.д., стр. 116; Вукановић, Т.: Дреница, стр. 37, 306.

[586] Јастребов, И. С.: н.д., стр. 56; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 92/257.

[587] Задужбине Косова, стр. 490; ОП II, стр. 77; Косовско-метохијски зборник I, САНУ, 1990, сл. 32, 33.

[588] Живојиновић, М.: Хиландар, Зборник САНУ, 1998, стр. 84; Pulaha, S.: н.д., стр. 236; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 57, 69; ОП VII, стр. 55/9.

[589] Јастребов, И. С.: н.д., стр. 187; Стефановић, М.: Говор Срба у Ђаковици…; Задужбине Косова, стр. 491; Јевтић, А.: Косово и Метохија у историји Срба…, стр. 414; Вемић, М.: Етничка карта…, стр. 64/822.

[590] Зиројевић, О.: Цркве и манастири…, стр. 153; ОП II, стр. 69; ОП VII, стр. 33.

[591] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 94/361, 203; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 69; ОП VII, стр. 133; Зарковић, Б.: н.д., стр. 106; Меморандум СПЦ, стр. 99.

[592] Задужбине Косова, 492; Косово у повељама…, стр. 165; ОП II, стр. 53.

[593] исто; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 154/70 и 155/82, 90; Pulaha, S.: н.д., стр. 59.

[594] Вукановић, Т.: н.д., стр. 309–314; Јерић, Ст.: н.д., стр. 186; „Православље”, 15. мај 1982, стр. 3.

[595] ОП II, стр. 83, 68; Pulaha, S.: н.д., стр. 173.

[596] Задужбине Косова, стр. 492; Област Бранковића, стр. 117–118; Николић, О.: н.д., стр. 50–51, 77/12; Вукановић, Т.: н.д., стр. 247, 261, 356.

[597] исто; Грковић, М.: н.д., стр. 123/57; Николић, О.: н.д., стр. 116–119; Вукановић, Т.: н.д., стр. 38, 314; Старине Косова и Метохије, IV–V, стр. 27.

[598] Pulaha, S.: н.д., стр. 481; Радуновић, М.: Остала је реч, стр. 114; Раичевић, Св.: О старим српским гробљима у Метохији.

[599] Задужбине Косова, 493; Косово у повељама…, стр. 37; ОП V, 396–397, 399; Ивановић, М.: Надгробни споменици…, стр. 104; Pulaha, S.: н.д., стр. 298–299.

[600] исто; Турски извори, Бугарска академија наука, Софија, 1964, стр. 166, 167; Дечански поменик, Л-53; Елезовић, Гл.: Српски речник II, стр. 33; Меморандум СПЦ, стр. 93; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare …, стр. 267.

[601] Томовић, Г.: Томашев натпис, стр. 76; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 84; Задужбине Косова, стр. 494; Pulaha, S.: Le cadastre…, стр. 337.

[602] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/299, 102/677, 106/823; Зарковић, Б.: н.д., стр. 125; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 60; Богдановић, Д.: Књига о Косову, стр. 154; Меморандум СПЦ, стр. 140–141; Задужбине Косова, стр. 493; Pulaha, S.: н.д., стр. 292.

[603] Задужбине Косова, стр. 494; Пурковић, М.: Попис села у средњовековној Србији, Скопље, 1939; Мошин, В.: Рукописи манастира Пећке патријаршије, стр. 117.

[604] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 201; Задужбине Косова, стр. 348, 494; Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 473, 474 (са старијом литературом).

[605] Задужбине Косова, стр. 495; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 184–185; ОП I, стр. 83 (171); Pulaha, S.: н.д., стр. 251.

[606] Задужбине Косова, стр. 495; Косово у повељама…, стр. 37; Косовско-метохијски зборник I, стр. 137; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 155; Ристић, С.: н.д., стр. 24–25; Меморандум СПЦ, стр. 97.

[607] ОП ХIV, стр. 241.

[608] Задужбине Косова, стр. 495; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 52, 93/303, 201; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 84–85; Pulaha, S.: н.д., стр. 221–222.

[609] Pulaha, S.: н.д., стр. 360.

[610] Дечанска хрисовуља, КОЈА?, стр. 103/681, 104/749; ОП VII, стр. 34; Томовић, Г.: Томашев натпис, стр. 69.

[611] Задужбине Косова, стр. 495; Николић, О.: н.д., стр. 119; Смирнов, С.; Бошковић, Ђ.: Археолошке белешке из Метохије, стр. 262.

[612] исто; Ивановић, Р.: Дечанско властелинство, стр. 214; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 5; ОП II, стр. 35, 84; Pulaha, S.: н.д., стр. 350.

[613] Задужбине Косова, стр. 415; Зиројевић, О.: Цркве и манастири, стр. 183; Бошковић, Ђ.: Белешке из Метохије, Старинар Х–ХI, 1935.

[614] Томовић, Г.: н.д., стр. 3; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 188; Задужбине Косова, стр. 497; Вемић, М.: Етничка карта…, стр. 63; Меморандум СПЦ, стр. 40.

[615] ОП ХIV, стр. 89; Раичевић, Св.: О старим српским гробљима…, стр. 5.

[616] Задужбине Косова, стр. 497; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 62, 65; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 253, 338.

[617] Задужбине Косова, стр. 498; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 189; Филиповић, М. С.: н.д., стр. 91.

[618] Задужбине Косова, стр. 497; Јовановић, Т.: Књижевно дело патријарха Пајсеја…, стр. 54, 344; Алексић, К.: Народне приповетке, стр. 49; Хаџиристић, С.: Летопис града Пећи, стр. 163.

[619] Пећка патријаршија; Мошин, В.: Рукописи манастира Пећке патријаршије, стр. 5–135; Петковић, С.: Зидно сликарство…, стр. 120; Јовановић, Т.: н.д., стр. 253, 280; Народна библиотека Рукописне књиге манастира Дечана II, 1995, стр. ХХ–ХХI; Изложба српске писане речи 1973, стр. 25; Српска књижевност Косова и Метохије, Градска библиотека Београд, 2006, стр. 21; Културна баштина Косова и Метохије, 2002, стр. 21, 51; Ивановић, М.: Би пожежен конак манастира Пећке патријаршије, „Хвосно” бр. 22, стр. 8–9.

[620] Задужбине Косова, стр. 499.

[621] исто; Зиројевић, О.: н.д., стр. 123, 192; Велимировић, М. С.: Васојевићи, Полимље, Метохија, ГНЧ 18, 1898, стр. 146; Pulaha, S.: Le cadastre…, стр. 70.

[622] Задужбине Косова, стр. 500; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/328; ОП VII, стр. 59/18, 19; Јастребов, И. С.: Податци…, стр. 59; ЗиН, 299.

[623] исто; Црква Ваведења у Белом Пољу код Пећи, Споменица о 600 годишњици Косовског боја, СПЦ, Београд, 1989, стр. 354.

[624] исто; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 92/259; ОП VII, стр. 35; Јастребов, И. С.: Стара Србија, стр. 58, 59.

[625] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 96/409; Ивановић, М.: Културна баштина Горе, стр. 487 (са старијом литературом).

[626] Задужбине Косова, стр. 500; Ивановић, М.: н.д., стр. 487; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 339.

[627] исто; ОП ХIV, стр. 238; Дечански поменик Е 12; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 154/58; Ристић, С.: н.д., стр. 36–37; Раичевић, С.: О старим српским гробљима…, стр. 4.

[628] Задужбине Косова, стр. 501; Косово у повељама…, стр. 172; ОП II, стр. 35; ОП VII, стр. 35; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 193; Филиповић, М. С.: н.д., стр. 110.

[629] исто; Косово у повељама…, стр. 137; Косовско-метохијски зборник 2, стр. 19–20.

[630] Косово у повељама…, стр. 186; ОП II, стр. 35/24.

[631] Задужбине Косова, стр. 501; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 203, 103/708, 716, 110/1009; Елезовић, Гл.: Речник II, П.

[632] исто; Косово у повељама…, стр. 36; Николић, О.: Дреница, стр. 121.

[633] Задужбине Косова, стр. 502; Monumenta serbica, стр. 96; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 62, 65–67; Ивановић, Р.: Дечанско властелинство, стр. 191.

[634] исто; Област Бранковића, стр. 43; Николић, О.: н.д., стр. 122; Вукановић, Т.: Дреница, стр. 321; Јерић, Ст.: Дреница, стр. 140–143.

[635] Задужбине Косова, стр. 501; Пајкић, П.: Цркве у долини Белог Дрима, стр. 172–173; Петковић, С.: Зидно сликарство…, стр. 192–193; Област Бранковића, стр. 21; ОП II, стр. 33/26, 55/32; Проблеми заштите и егзистенције…, стр. 203/8, 9.

[636] Задужбине Косова, стр. 502; Николић, О.: н.д., стр. 123; Вукановић, Т.: н.д., стр. 321; „Православље”, 15. мај 1982, стр. 3.

[637] исто; Вемић М.: н.д., стр. 61/16.

[638] Задужбине Косова, стр. 503; Зарковић, Б.: н.д., стр. 115, 130; Вемић, М.: н.д., стр. 65; Pulaha, S.: н.д., стр. 299, 301.

[639] Задужбине Косова, стр. 502.

[640] исто; Косово у повељама…, стр. 185–186; Косово и Метохија у српској историји, стр. 414; Pulaha, S.: Le cadastre…, стр. 195.

[641] Задужбине Косова, стр. 503; Косово у повељама…, стр. 185; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 188; ВГИ 1:25.000, Јуник 40/93; Pulaha, S.: н.д., стр. 194.

[642] исто; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 78, 98; Старине Косова и Метохије, II–III, 1963, стр. 261; Меморандум СПЦ, стр. 101; Заштита природног и културног наслеђа, стр. 363–364.

[643] Задужбине Косова, стр. 504; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 97/451, 203; Јастребов, И. С.: н.д.

[644] Задужбине Косова, стр. 504–505; Зиројевић, О.: Цркве и манастири, стр. 149; Елезовић, Гл.: Речник, П; ОП II, стр. 84; Pulaha, S.: н.д., стр. 186, 320; Дечански поменик (инв. бр. 109) Б-20.

[645] Задужбине Косова, 426; ЗиН, IV, 6337; Дечански поменик, Б-25; Николић, О.: н.д., стр. 90; „Православље”, 15. мај 1982, стр. 3; Археографски прилози, 18, 1996.

[646] Дечански поменик (1595) Б-10; Јовановић, Т.: н.д., стр. 330, 347.

[647] Грковић, М.: н.д., стр. 173; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 7; ОП VII, стр. 36; Pulaha, S.: н.д., стр. 279.

[648] Задужбине Косова, стр. 505; Николић, О.: н.д., стр. 123; Вукановић, Т.: н.д., стр. 38, 323.

[649] ОП II, стр. 84, 253; Pulaha, S.: н.д., стр. 242.

[650] Задужбине Косова, стр. 512; Томовић, Г.: н.д., стр. 7; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 184; Pulaha, S.: н.д., стр. 352; Дечански поменик бр. 109, Е-32.

[651] Задужбине Косова, стр. 513; Косово у повељама…, стр. 49; ОП II, стр. 55, 84; Pulaha, S.: н.д., стр. 346.

[652] Костић, К.: Наши нови градови…, стр. 89–94; Костић, П.: Црквени живот…, стр. 37–41; Ненадовић, С.: Богородица Љевишка; Панић, Д.; Бабић, Г.: Богородица Љевишка; Ненадовић, С.: Душанова задужбина…; Бошњак, Ср.: Призрен град-музеј; Косово некад и сад, стр. 403–408, 932; Задужбине Косова, стр. 505–512; Призрен царски град.

[653] Дечански поменик бр. 109, И-34; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 62, 66; Вемић, М.: н.д., стр. 65: Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 292–293.

[654] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/295, 306; Косовско-метохијски Зборник I, стр. 75.

[655] Задужбине Косова, стр. 514; Гласник Српске краљевске академије, ХХIV, стр. 256; ОП II, стр. 41, 64; Милеуснић, С.: Светиње Косова и Метохије, стр. 236–237.

[656] исто; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 204, 96/420; Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 474 (са старијом литературом).

[657] Задужбине Косова, стр. 515; Област Бранковића, стр. 67–68; Николић, О.: н.д., стр. 123–124; Вукановић, Т.: н.д., стр. 124–125.

[658] исто; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 87; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 7; Добровољачки гласник бр. 13, јуни 1999, стр. 46; Дечански поменик (бр. 109) Н-29, Е-23, Ж-1.

[659] исто; ОП II, стр. 84; Дечански поменик (бр. 109) Н-9; Елезовић, Гл.: Речник, Р.

[660] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/324, 325, 110/988; ОП VII, стр. 60/35; Старине Косова и Метохије, Х, 1997, стр. 12.

[661] Задужбине Косова, стр. 519; ОП VII, стр. 38; Ивановић, Р.: Дечанско властелинство, стр. 187; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, 7; Вемић, М.: н.д., стр. 64; Pulaha, S.: Le cadastre…, стр. 329.

[662] Задужбине Косова, стр. 515, 516; Николи, О.: н.д., стр. 125; Вукановић, Т.: н.д., стр. 326.

[663] ОП VII, стр. 38; Pulaha, S.: н.д., стр. 260.

[664] Задужбине Косова, 516; Грковић, М.: н.д., стр. 164, 172/23; Томовић, Г.: н.д., стр. 7.

[665] исто; ОП II, стр. 70, 85, 31, 56; Pulaha, S.: н.д., стр. 243.

[666] Зарковић, Б.: Хотачка метохија, стр. 133; ОП VII, стр. 52; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 101, 256.

[667] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 95/404, 111/1018; Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, 475 (са старијом литературом).

[668] Задужбине Косова, стр. 516; ОП II, стр. 88; Томовић, Г.: н.д., стр. 7; Ивановић, Р.: Дечанско властелинство, стр. 214; Јастребов, И.С.: н.д., стр. 184; Pulaha, S.: Le cadastre…, стр. 229, 230.

[669] исто; Грковић, М.: н.д., стр. 97, 173; ОП VII, 38; Добровољачки гласник бр. 13, стр. 54; Меморандум СПЦ, стр. 100/68.

[670] Задужбине Косова, стр. 517; Светостефанска хрисовуља; Косово у повељама…, стр. 41; Томовић, Г.: Томашев натпис, стр. 72; Вемић, М.: н.д., стр. 65/25.

[671] исто; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 6; Раичевић, С.: О старим српским гробљима…, стр. 6; Грковић, М.: н.д., стр. 171.

[672] исто; Цариградски гласник, 14. август 1900, стр. 3; Филиповић, М. С.: Хас под Паштриком, стр. 92, 93.

[673] Томовић, Г.: н.д., стр. 7; ОП VII, стр. 38, 78; Pulaha, S.: н.д., стр. 335.

[674] Задужбине Косова, стр. 518; Косовско-метохијски зборник I, стр. 118.

[675] исто; Грковић, М.: н.д., стр. 73/78; Косово у повељама…, стр. 176; ОП II, стр. 85; Дечански поменик, Ж-2.

[676] исто; Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 476, 477 (са старијом литературом).

[677] исто; Ивановић, М.: н.д., стр. 501 (са старијом литературом).

[678] Задужбине Косова, 313, 518; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 95/370; ОП VII, стр. 38; Дечански поменик бр. 109, лист 95; Елезовић, Гл.: Речник, II, стр. 175; Меморандум СПЦ, стр. 96; „Политика”, 2. новембар 1999, стр. 15; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 312.

[679] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 94, 95; Ђорђевић, И.: Зидно сликарство српске властеле…; „Даница”, 2000, стр. 575, 576; Мартовски погром 2004, стр. 66; Mnemosyne, 2003, стр. 360–362.

[680] Задужбине Косова, стр. 520; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 92/278; Јастребов, И.С.: н.д., стр. 191; ОП II, стр. 85; ОП VII, стр. 39; Филиповић, М. С.: н.д., стр. 101, Зборник Филозофског факултета, Х-1, 1968, стр. 289–292; Косово и Метохија у српској историји, стр. 125.

[681] исто; Јастребов, И.С.: н.д., стр. 191; Археолошко благо Косова и Метохије, САНУ, 1998, стр. 738; Филиповић, М. С.: н.д., стр. 104.

[682] исто; Pulaha, S.: Le cadastre…, стр. 252.

[683] исто; Косово у повељама…, стр. 20; Пећка патријаршија, стр. 316; Барјактаревић, М.: Ругова, стр. 36; ОП III, стр. 187–189; ОП IV, стр. 319–320; Pulaha, S.: н.д., стр. 207–209.

[684] Грковић, М.: Речник имена…, стр. 168; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 151.

[685] Гарашанин, М.: Праисторија на тлу Србије, I, стр. 10; Споменик Српске краљевске академије III, стр. 175, 187; ОП I, стр. 373; Елезовић, Гл.: Речник II, на више места; Дечански поменик, 109, Б-18; Јовановић, Т.: Књижевно дело патријарха Пајсеја, стр. 65; Перуничић, Б.: Писма српских конзула, стр. 69; Меморандум СПЦ, стр. 95; Pulaha, S.: н.д., стр. 206; Јерић, Ст.: н.д., стр. 12; Косово у повељама…, стр. 37.

[686] Задужбине Косова, стр. 521; ОП VII, стр. 40; Јастребов, И. С.: Податци…; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 101.

[687] Задужбине Косова, стр. 522; Јастребов, И. С.: Стара Србија, стр. 62–63.

[688] исто; Мошин, В.: Рукописи манастира Пећке патријаршије, стр. 26/16; ОП II, стр. 367; Косово некад и сад, стр. 403.

[689] исто; Алексић, К.: Народне приповетке, стр. 52; ОП ХIV, стр. 250; Косовско-метохијски зборник I, стр. 108.

[690] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 94/350, 358; ОП VII, стр. 46; Задужбине Косова, стр. 523.

[691] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 95/380, 109/955; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 101; Задужбине Косова, 533.

[692] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/290; Зарковић, Б.: Хотачка Метохија, стр. 165; Томовић, Г.: Томашев натпис, 70/20.

[693] Петковић, В.: Преглед црквених…, стр. 296; Смирнов, С.; Бошковић, Ђ.: Археолошке белешке из Метохије, стр. 255; Задужбине Косова, стр. 521; Косовско-метохијски зборник I, стр. 108–109; Меморандум СПЦ, стр. 99/53.

[694] Задужбине Косова, стр. 524; ОП II, стр. 86; Шакота, М.: Дечанска ризница, стр. 73; Косовско-метохијски зборник I, стр. 109–110.

[695] исто; ОП IV, стр. 96, 88, 113; Радојичић, Ђ. Сп.: О Поменику Св. Богородице Љевишке, Старинар ХV (1940), стр. 43–69; Бошковић, Ђ.: Белешке са путовања, Старинар VIII–IХ, стр. 292; Елезовић, Гл.: Речник, стр. 15, 237, 239; ОП II, стр. 347, 350; Мартовски погром 2004, стр. 56.

[696] Дечанска хрисовуља II, стр. 90, 77; ОП II, стр. 7, 85; ОП VII, стр. 40; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 209; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 7; Pulaha, S.: Le cadastre…, стр. 249–250.

[697] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 91/230, 206; Косово у повељама…, стр. 165; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 93, 94; Вемић, М.: н.д., стр. 69/159.

[698] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 27, 88/134, 94/340, 113/1099; ОП VII, стр. 27; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 69; Зарковић, Б.: н.д., стр. 133; Вемић, М.: н.д., стр. 68/112.

[699] Задужбине Косова, стр. 526; Филиповић, М.: Хас под Паштриком, стр. 98; Вавић, М.  и др.: Злочини Албанаца 1941–1945; Друга пролетерска св. IV, Београд, 1998, 482/70.

[700] Јастребов, И. С.: н.д., стр. 192; Меморандум СПЦ, стр. 100; Вемић, М.: н.д., стр. 100/59.

[701] ОП II, стр. 329; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 206.

[702] Задужбине Косова, стр. 528; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 59.

[703] исто; Грковић, М.: Прва хрисовуља…, стр. 173; ОП VII, 41.

[704] Задужбине Косова, стр. 529; Споменичка баштина Косова и Метохије, стр. 43, 46, 146.

[705] Евиденција Завода за заштиту споменика.

[706] Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 502–505.

[707] Задужбине Косова, стр. 529; Николић, О.: н.д., стр. 129; Вукановић, Т.: н.д., стр. 38, 336–337.

[708] „Светоарханђеловска хрисовуља” у: Косово у повељама…, стр. 41; Вукановић, Т.: н.д., стр. 337–338; Јерић, Ст.: н.д., стр. 184; Област Бранковића, стр. 78–79.

[709] ОП II, 75, 86; Раичевић, Св.: О старим гробљима…, стр. 4; Pulaha, S.: н.д., стр. 344.

[710] Грковић, М.: н.д., стр. 93, 173; Радојичић, Ђ. Сп.: О Поменику св. Богородице Љевишке, Старинар ХV (1949), стр. 43–69; Задужбине Косова, стр. 524, 530.

[711] Задужбине Косова, стр. 531; Велика Хоча – бисер Метохије, стр. 28; Ивановић, М.: Културна баштина Горе…, стр. 505.

[712] Задужбине Косова, стр. 22–28, 531; Кораћ, В.: Студеница хвостанска; Pulaha, S.: н.д., стр. 324–325.

[713] Задужбине Косова, стр. 531; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/320, 207; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 57, 69; Зарковић, Б.: н.д., стр. 105; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 265.

[714] исто; Раичевић, Св.: О старим гробљима…, стр. 5; ОП ХIV, стр. 205.

[715] Томовић, Г.: н.д., стр. 4; ОП II, стр. 86; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 188; Дечански поменик (бр. 109), Е-20.

[716] исто; ОП VII, стр. 59; Зарковић, Б.: н.д., стр. 133; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 69.

[717] исто; Косовско-метохијски зборник, I, стр. 111 (са старијом литературом).

[718] Задужбине Косова, стр. 532; Косовско-метохијски зборник, I, стр. 112 (са ранијом литературом); Ристић, С.: Плач Старе Србије, стр. 40–41.

[719] исто.

[720] Пећка патријаршија, стр. 242; Радојичић, Ђ. Сп.: Стара српска књижевност, стр. 357; Суботић, Г.: Упутство за израду антиминса, стр. 199–201, нап. 76, 81; Шакота, М.: Ризница манастира Бање…, стр. 34, 124, 154.

[721] „Светостефанска хрисовуља” у: Задужбине Косова, стр. 318, 533; Николић, О.: н.д., стр. 129; Вукановић, Т.: н.д., стр. 339.

[722] Задужбине Косова, стр. 533; ИСН I, стр. 591–592; Дечански поменик бр. 109, Н-18; ОП II, стр. 86; ОП II, стр. 324–325.

[723] Задужбине Косова, стр. 534; ОП III, стр. 204; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 152, 154; Pulaha, S.: Le cadastre…, стр. 289.

[724] исто; Област Бранковића, стр. 80–81; Николић, О.: н.д., стр. 130; Вукановић, Т.: н.д., стр. 340.

[725] исто; Косово у повељама…, стр. 20; Раичевић, Св.: О старим српским гробљима…, стр. 4; ОП ХIV, стр. 230; ОП II, стр. 86; Pulaha, S.: н.д., стр. 434 и 435.

[726] Задужбине Косова, стр. 535; Област Бранковића, стр. 55–56; Николић, О.: н.д., стр. 232, 233; Вукановић, Т.: н.д., стр. 342, 343.

[727] исто; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/320; Косово у повељама…, стр. 13; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 69, 71; Вемић, М.: н.д., стр. 67/104; ОП VII, стр. 43.

[728] Задужбине Косова, стр. 536; Дечански поменик Н-2, 7, 9; Петковић, В.: Преглед споменика, стр. 331; Игуманија манастира Девича о протераних 45 српских породица, „Православље”, 15. мај 1982, стр. 3; Марковић, В.: Православно монаштво…, стр. 116; Богдановић, Д.: Књига о Косову, стр. 44.

[729] исто; ОП II, стр. 87; ОП ХIV, 236; Вемић, М.: н.д., стр. 59/10.

[730] исто; ОП VII, стр. 43; Јастребов, И. С.: н.д., стр, 54.

[731] исто; ОП II, стр. 87; Област Бранковића, стр. 47, нап. 41; Вукановић, Т.: н.д., стр. 345–346; Грковић, М.: н.д., стр. 173.

[732] Задужбине Косова, 537; Дечански поменик, Е-4; Елезовић, Гл.: Речник, Т; Јастребов, И. С.: н.д., стр, 84–85; ОП VII, стр. 56/15.

[733] исто; Косово у повељама…, стр. 37; ОП II, 87; Косовско-метохијски зборник I, стр. 113–114; Pulaha, S.: н.д., стр. 218–219.

[734] исто; ОП II, стр. 87; Област Бранковића, стр. 47, 48, 61; Вукановић, Т.: н.д., стр. 38, 347–348.

[735] Задужбине Косова, стр. 318, 537; Област Бранковића, стр. 320; Вукановић, Т.: н.д., стр. 348; Зиројевић, О.: Цркве и манастири, стр. 127; Николић, О.: н.д., стр. 133.

[736] Задужбине Косова, стр. 537; ОП ХIV, стр. 232; Раичевић, С.: О старим српским гробљима…, стр. 4.

[737] Задужбине Косова, стр. 538; ОП VII, стр. 68; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 191; Филиповић, М. С.: Хас под Паштриком, стр. 97; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 209.

[738] исто; Ристић, С.: Плач Старе Србије, стр. 16; ОП II, стр. 87.

[739] Законски споменици, стр. 405–406; Петковић, В.: Преглед црквених споменика, стр. 112; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 93/302; Зарковић, В.: н.д., стр. 127.

[740] Задужбине Косова, 46; Николић, О.: н.д., стр. 95; Вукановић, Т.: н.д., стр. 260; Споменичка баштина Косова и Метохије, стр. 140.

[741] ОП IV, стр. 338; ОП III, стр. 187–189; Е. Мушовић: Пештер и његово становништво. Гласник ЕИ, ХХIХ, САНУ, Београд, 1980, стр. 67.

[742] Задужбине Косова, стр. 538; Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 96/445, 446; Јастребов, И. С.: Податци…, стр. 72; Николић, М.: Властелинство Богородице на Левиши, ИЧ ХХIII, 1976, стр. 41.

[743] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 94/360; ОП VII, стр. 45; Гирпић, В.: Манастир Св. Тројице у Призренском округу, Годишњица Николе Чупића, ХХVIII, 1909, стр. 173–183; Pulaha, S.: н.д., стр. 248.

[744] Задужбине Косова, 539; Јастребов, И. С.: Стара Србија, стр. 76.

[745] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 92/272, 110/993; ОП VII, стр. 45; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 54; Pulaha, S.: н.д., стр. 269.

[746] Задужбине Косова, стр. 540; Област Бранковића, стр. 127; Дечански поменик (бр. 109), Б-37.

[747]. Џоговић, А.: О неким народним легендама…, „Обележја” бр. 5, Приштина, 1986, стр. 185; Зиројевић, О.: Цркве и манастири…, стр. 203.

[748] Петковић, В.: Преглед црквених…, стр. 136; Смирнов, С.;. Бошковић, Ђ.: Археолошке белешке из Метохије, стр. 259, 260; Задужбине Косова, стр. 541; Споменичка баштина Косова и Метохије, стр. 44; Зиројевић, О.: Цркве и манастири…, стр. 114.

[749] Задужбине Косова, стр. 542; ОП II, стр. 88; ОП VII, стр. 45; Шакота, М.: Дечанска ризница, стр. 398.

[750] исто; Пурковић, М.: Попис села, стр. 158; ОП II, стр. 88; Косовско-метохијски зборник I, стр. 116, 119; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 153/51.

[751] исто; ОП II, стр. 88; Вемић, М.: н.д., стр. 58/606.

[752] исто; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 84; Вемић, М.: н.д., стр. 66/66.

[753] исто; Дечански поменик (бр. 109), Н-28; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 50, 57, 118; Косовско-метохијски зборник I, стр. 115–116 (са старијом литературом).

[754] исто; ЗиН III, 5604; ЗиН IV, 6257; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 84.

[755] М. Грковић: н.д., стр. 93; Област Бранковића, стр. 21; ОП II, стр. 360; Споменичка баштина Косова и Метохије, стр. 60–61; Дечански поменик, 95, 136; Елезовић, Гл.: Речник I, II, стр. 70, 99, 113, 215, 251, 305, 427, 434; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 157; Задужбине Косова, стр. 542–543; Меморандум СПЦ, стр. 103; Мартовски погром 2004, сл. 54.

[756] Задужбине Косова, стр. 543; Томовић, Г.: Томашев натпис…, стр. 70; Јастребов, И. С.: н.д., стр. 69; Бугарска академија наука: Турски извори за бугарску историју I, Софија, 1964, стр. 166–167.

[757] исто; Ивановић, Р.: Дечанско властелинство, стр. 225; ОП II, 60; Косово у повељама…, стр. 20, 162; Старинар, ХХVII, 1976, стр. 175.

[758] Задужбине Косова, стр. 544; Томовић, Г.: Затрнавска жупа, стр. 10; Косово у повељама…, стр. 186; ОП II, стр. 88.

[759] исто; Дечански поменик, Б-2.

[760] исто; Светостефанска хрисовуља; Косово у повељама…, стр. 41; Вукановић, Т.: н.д., стр. 309–314; Игуманија манастира Девича, „Православље” 15. мај 1982, стр. 3; Јерић, Ст.: н.д., стр. 186.

[761] Задужбине Косова, стр. 545; Катић, Р.: Поменик коришки из 1570/80, Археографски прилози, 4, 1982, 65а и 67б; Даниловић. Д.: Стари српски поменици, стр. 38; Николић, О.: н.д., стр. 134–135; Вукановић, Т.: н.д., стр. 350–351.

[762] ОП II, стр. 88, 339; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 87; Pulaha, S.: н.д., стр. 300.

[763] Косово у повељама…, стр. 186; ОП II, стр, 88; ОП VII, стр. 46; Томовић, Г.: н.д., стр. 40; Pulaha, S.: н.д., стр. 171, 172, 190.

[764] Задужбине Косова, стр. 545; Косово у повељама…, стр. 37; М. ОП II, стр. 88; Милојевић, М. С.: Путопис II, стр. 174; Стојанчевић, В.: н.д., стр. 157.

[765] исто; ОП II, стр. 88.

[766] Јастребов, И. С.: н.д., стр. 188; Косово и Метохија у српској историји, стр. 414; Меморандум СПЦ, стр. 40.

[767] исто; ОП II, 88; Pulaha, S.: н.д., стр. 194.

[768] ОП IV, стр. 339; ИСН IV/1, стр. 150.

[769] Светоарханђеловска хрисовуља, стр. 94/361, 109/959, 960; Задужбине Косова, стр. 546; Pulaha, S.: Popullsia shqiptare…, стр. 246–247.

[770] Задужбине Косова, 315, 547; Šafarik, P.: Pamatky…, стр. 96; Старинар VIII–IХ, стр. 291; Споменичка баштина Косова и Метохије, стр. 64.

[771] Задужбине Косова, стр. 547; Област Бранковића, стр. 231; Вукановић, Т.: н.д., стр. 38, 41, 352–353.

[772] исто; Зиројевић, О.: н.д., стр. 207; ОП II, стр. 68.

[773] Задужбине Косова, стр. 547, 561; Зиројевић, О.: н.д., стр. 207; Мошин, В.: Рукописи манастира…, стр. 108.

[774] Зборник Научног скупа САНУ СХV, књ. 28, 2007, стр. 425.

[775] Зборник научног скупа о Косову и Метохији СХII, књ. 26, Београд, стр. 212.

[776] Бован, В.: Српске народне умотворине…; Косовско-метохијски зборник САНУ, II, стр. 126.

[777] Стевић, М,: Перспективе Косова и Метохије, стр. 275.

metohija_pismo-finale