Своји на своме или ГМО

Своји на своме или ГМО

Већ читаву деценију у полузваничним информацијама стално се провлаче захтеви САД за измену нашег закона о ГМО, који у члану два прописује: ,,Ниједан модификован живи организам као ни производ од ГМО не може да се стави у промет, односно гаји у комерцијалне сврхе на територији Републике Србије”.

Чак и када би занемарили резултате доступних независних истраживања о изразито негативним прехрамбено-безбедносним последицама коришћења ГМО у исхрани експерименталних животиња – а њих не смемо занемарити због могућих последица по здравље садашње и будућих генерација – Србија нема ниједан производно-економски разлог да дозволи промену садашњег закона о ГМО и увођење ГМО у пољопривредну производњу или промет производа који су пореклом од ГМО.

Уколико то, ипак, наши политичари (,,у име народа”) дозволе, Србија неће постати само трајни зависник од увоза ГМ семена – чији ће пољопривредници вечно куповати ГМ семе и радити за интересе произвођача ГМО. Убрзо потом, будзашто ћемо распродати наше пољопривредне институте и сва досадашња лиценцна права за све досадашње селекцијом добијене наше сорте и хибриде, а без посла ће у Србији остати директно око 5.000 и индиректно око 50.000 запослених у најпрофитабилнијим секторима наше агропривреде који се баве селекцијом, размножавањем, дорадом и пласманом у Србији и иностранству нашег семена и садница. А сав профит из тих делатности, уместо да остане нама, одлазиће трајно мултинационалним компанијама које производе ГМО.

Такође, уколико би такозвана међународна заједница Србији којим случајем поново увела економске санкције, а ми у међувремену распродамо будзашто све наше пољопривредне институте и њихова лиценцна права и уништимо производне потенцијале нашег семена и садница за више од четири милиона хектара обрадивог земљишта, поставља се питање како бисмо у условима евентуалног ембарга организовали сопствену пољопривредну производњу и прехранили становништво.

До сада су наши политичари (,,у име народа!”) начинили две ничим изнуђене грешке које српску пољопривреду уводе у трајно економски инфериоран положај не само на међународном, већ и на домаћем тржишту пољопривредно-прехрамбених производа.

Прва грешка је потписивање ССП о приступању ЕУ којим смо потписали и обавезу да купцима из ЕУ, по истеку четири године, омогућимо куповину пољопривредног земљишта под истим условима као и за домаће купце, а да при том нећемо стећи прописане услове ЕУ за почетак коришћења њихових фондова намењених побољшању конкурентности наше пољопривреде и равномернијем развоју руралних подручја у Србији.

Друга грешка је потписивање такозваног прелазног трговинског споразума Србије са ЕУ по коме се почетком 2014. године практично изједначавају царинске стопе у Србији са онима у ЕУ, а до тада Србија неће имати приступ ниједном евру из фондова ЕУ за побољшање конкурентности пољопривреде и равномернији регионални развој руралних подручја – што до сада није био случај ни са једном од држава које су приступале ЕУ!

Уколико сада, заобилазећи да о томе и питају народ, наши политичари („у име народа!”) учине и трећу грешку и прихвате притисак САД да се у Србији дозволи узгој ГМО и промет производа од ГМО, биће то коначно „забијање глоговог коца у срце српске економије – пољопривреде”, после чега наши пољопривредници дефинитивно неће моћи да опстану као „своји на своме”!

Као и у свакој кући, тако и у држави – грешке које начине „домаћини у име својих укућана” понајмање ће испаштати „грешници” који су их начинили, а „укућанима”, односно народу Србије, после наведене две већ прихваћене и треће вероватно већ обећане непоправљиве и (не)случајне грешке на штету наше пољопривреде – нека је бог у помоћи!

И да не заборавим – политичари се боре за приступ благодетима „светског престола” а народ за опстанак „уз свој скромни сто”. А о разлици у поимању „стола” и „пр

Werbeanzeigen

SRBIJA – ZEMLJA MENTALNIH PATULJAKA

Ovaj tekst je objavljen pod naslovom “Srbija u okovima podobnosti” u listu “Svedok“ broj 617, 20. maja 2008, na str. 11.

Na sajtu “Vidovdan” je od 20. avgusta 2008.

SRBIJA – ZEMLJA MENTALNIH PATULJAKA

„VELIKI BRAT” KAO DA SE „GUBI” SVE ČEŠĆE I OČIGLEDNIJE PRAVI PROPUSTE, KOJI ĆE GA POTPUNO RAZGOLITITI I ODUZETI MU MAMONIZACIJOM SVETA STVORENU MOĆ. NJEGOVI SLUŽBENICI I SLUGE U SRBIJI SRLJAJU, SUDARAJU SE I IZGLEDAJU SMEŠNO, POKUŠAVAJUĆI DA OD SRBIJE NAPRAVE DEO „IMPERIJE UMA”, ŠTO JE NEMOGUĆE I ZBOG ISTORIJE I ZBOG BLISKE BUDUĆNOSTI. VOJSKA SRBIJE DOBILA JE U RAZARANJU SRBIJE ODGOVARAJUĆU ULOGU.

PIŠE: Prof. dr Svetozar Radišić

 Verovatno nije cela istina da svi patuljci pojma nemaju. Ali u Srbiji, zemlji u kojoj sve podseća na neželjenu zabavu, srpski narod i svi koji dele njegovu sudbinu (građani) sve više liče na rulju i deluje sve patuljastije i starije. Budući da mamonisti vladaju svetom nije ni čudno što se Srbija stropoštava i u ratovima i posle njih. Čini se da je sada najvažnija prodaja dedovine, ništa novo se ne stvara, a svi su navikli da političari (vođe) mogu biti baš svi i da ne moraju ništa da znaju. Najzanimljivije emisije na TV su prenosi iz Skupštine, gde se lepo zabavljaju i drame narodni predstavnici, koji su se prvi setili kako to da postanu, a potom kako da sebi izglasaju (ne)pristojne plate i uvedu narodu međunarodne propise, koje taj narod nikad neće imati priliku da pročita, jer bi zbog njihovog broja, trebalo da se bavi samo čitanjem novih propisa.

Na osnovu skupštinskih diskusija, Srbija krajem 2007. godine, na početku 21. veka, kao da se udaljava od budućnosti, sadrži zblanutu rulju, kojoj ništa nije jasno, a koju može da izvede na ulice i posrami samo „veliki brat”. Čini se da nikada u istoriji Srbije nisu vladali ljudi koji toliko malo znaju u odnosu na one kojima vladaju i da je vlast svestrano prevazišla svog uzora Miloša Obrenovića. Miloš je radi opstanka naroda sarađivao s osmanlijama, dok su bili na vrhuncu moći, a savremeni vladari su sarađivali s budućim okupatorima i saučestvovali u pseudoevoluciji u kojoj je srpsku narod nepravedno satanizovan. Nikada se nije dogadjalo da mladi vladaju starijima, iskusnijima i obrazovanijima. Nikada vlast nije otvoreno bila protiv svega što je srpsko. Srbima nije dodeljena nijedna nacionalna frekvencija na televiziji. Srbe koji se bore za opstanak srpstva niko ne poziva u radio i TV emisije na nacionalnim kanalima, koji prekrivaju celu teritoriju Srbije. Narodu su univerzalne petokotobarske neznalice (novinari) uskratili priliku da se uključuje u kontakt programe, a kamoli da u njima učestvuje. Srbija nije srpska nego nadnacionalna, globalistička, fizički poluokupirana a mentalno potpuno, iako u njoj najviše živi Srba. Uskoro u njoj, zbog „bele kuge” i tvoraca govora mržnje neće biti Srba i biće logično da prvi put u istoriji taj prostor promeni ime. Takav kraj Srbije očekuje se već sredinom 21, veka.

Odvažniji političari za govornicama i na tribinama naglašavaju da obezboženi srpski vladari kao da su negde (u globalističkim radionicama i na kursevima) saznali da nema Boga – te se ponašaju kao da ih niko moćan ne posmatra. Znaju da im opljačkani, obespravljeni, raketirani, ošamućeni narod ništa ne može, jer su iza njih Nato, CIA, Oebs, MMF, EU i fantomska međunarodna zajednica. Zato im ne trebaju bezbednosne i obaveštajne službe, srpska policija i vojska.  Pod zaštitom su najjačih sila sveta na čijim su krilima i stigli do svojih pozicija.

Da je predsednik Srbije pročitao knjigu generala Alfreda Krausa Uzroci našeg poraza nikada ne bi izgovorio nijednu pacifičku reč, niti bi za svoje pomoćnike i savetnike birao ljude bez iskustva i sa nedovoljno znanja. Ovako, izgleda da se sa srpskom sudbinom ne igraju samo vekovni neprijatelji i da su efekti vlasti jednako pogubni. Višenamenski ministri se rotiraju i ceo srpski život liči na pozorišnu predstavu, za koju niko ne može da zaključi da li je reč o komediji, tragediji ili tragikomediji. Jedino se zna da je režiser „veliki brat”, a da su Srbi statisti i nemi posmatrači svog života već duže od jednog veka.

Kako izgleda kada deca komunista nisu bila pažljiva na časovima partizana, pa sada, iako proleterska, levičarska i internacionalna u duši, grade kapitalizam, protiv kojeg su njihovi najrođeniji prolevali krv, najbolje se vidi u Srbiji. „Veliki brat” se poigrao s decom partizana, upućenom u svet na školovanje. Mogao je to da učini budući da su im se očevi, posle pobede nad fašizmom, rasporedili na ugledna, moćna, odlučujuća radna mesta. Zarađivali su i po 30 puta veće plate od saboraca (drugih proletera) u zemlji u kojoj je vladala (samoupravljala) radnička klasa. Otišli su njihovi klinci (deca diplomata, direktora i generala) u „beli svet” na koledže i vratili se u rodnu zemlju da uz pomoć nevladinih organizacija, koje su dupke popunili, izgrade još jedno igralište „velikog brata”. U isto vreme deca četnika, desničarska, nacionalistička, ojačala su dijasporu, koja se, uglavnom, sastojala od prognanih u prethodnim internacionalističkim hajkama. Još ima naivaca koji se čude kako to da u Srbiji, od Drugog svetskog rata do 2007, srpska dijaspora ne može da se dogovori niočemu s vladajućim garniturama, bez obzira da li je na čelu vlasti Tito, Milošević („i posle Tita Tito”) , Đinđić ili Tadić. Oni ne vide da se ništa nije promenilo i da je „crvena linija” dosledno antisrpska, odnosno antinacionalna i da su mete svih vlasti bile i ostale SPC i snage koje za sebe kažu da su srpske. Za globaliste nacionalisti su automatski fašisti i ksenofobi, iako globalizam u sebi krije proces koji ne može da dobije ime, jer ono što čine vojne i druge globalističke snage širom sveta nadmašuje ideje Hitlera i Mengelea. Uostalom, predsednik SAD, Bil Klinton, izvinjavao se porodicama čijim članovima je u eksperimentima ubrizgavan plutonijum, a javna je tajna da se specijalne jedinice, poput pripadnika „Delte”, mikročipuju pred polazak u najvažnije operacije.

JOŠ MALO O SRBIJI

U Srbiji rastu deca koja nikad neće zaboraviti zvuk sirena, šištanje raketa „tomahavk”, ubijene nedužne ljude, srušene mostove, razlivene hemikalije, osiromašeni uranijum… Nikad neće zaboraviti tu „dobru uslugu” Zapada. U Srbiji rastu deca kojoj roditelji govore da su te raketa stigle u Srbiju zato što savremeni Zapad nije više imao strpljenja i načina da urazumi Srbe da ne čine svakojaka zlodela širom Balkana. Ovi drugi uče svoju decu da treba što pre da napuste bednu Srbiju u kojoj nema progresa i perspektive i da odu što dalje na Zapad. Nikako na Istok. Oni, pri tom čine sve da Srbija ostane u svome jadu, da se proda svaki srpski kamen, travka, vazduh, kap vode. Oni uče svoju decu da su Srbi (narod kojem biološki pripadaju) na genocid u Jasenovcu odgovorili genocidom u Srebrenici i tako poništili sva srpska istorijska stradanja. Nije ih briga što za navedeni zločin postoji samo jedan očevidno montiran dokaz i što o zločinu u Srebrenici neće da dostave dokaze CIA, NASA, NSA (nad Bosnom je stalno bilo pet do 12 obaveštajnih satelita), holandski bataljon, obaveštajci ubačeni u tzv. zaštićenu zonu u operaciji „Padobran”, pripadnici prognane muslimanske vojne jedinice iz mesta stradanja itd.

Srpska deca Zapada, to su ona deca koja su bila na školovanju na koledžima za vreme bombardovanja Aleksinca, Niša, Novog Sada, Beograda… Srpska deca vulgaris bila su u rovovima, podrumima, skloništima, na trgovima i ulicama, čekala grafitne i kasetne bombe, osiromašeni uranijum i zvuk sirena, prisustvovala uvežbavanjima preciznih dejstava, vertikalnim manevrima i promenama klime.

Svako ko tvrdi da „postoje dve Srbije” jednako je u pravu kao onaj koji je tvrdio „Kome je do morala neka ide u crkvu”.  Uostalom, istu su školu o istini učili. Tačno je da se o moralu, istini, ljubavi, rodoljublju, patriotizmu, časti, Bogu…, govori još samo u Crkvi. U školi nema vremena za priče o ljudskim vrlinama, jer da ga ima za to onda ne bi bilo vremena da se govori o vrednostima i prednostima zapadne demokratije, o stvaranju novca, o marketingu, transparentnosti, o haškoj pravdi i tekućem međunarodnom pravu, o humanosti i humanitarcima… Da, metaforično, postoje dve Srbije, ali samo ako se misli da postoje dve vrste ljudi u Srbiji, a možda i dve vrste Srba. Problem je što se ništa u Srbiji ne događa slučajno – sve je to davno napisano u tajnim i zabranjenim rukopisima sličnim onim objavljenim kao Kurilski rukopisi.

Kada čovek gleda TV u Srbiji uvek mu se čini da se život događa negde drugde. U Srbiji poneki mafijaš podbaci bombu pod automobil ili napravi „sačekušu”, ima dosta gangsterskih organizacija, a vlast se u nedostatku dokaza obračunala samo s jednom od njih, sve ostalo je vezano za sudjenja prethodnicima i onima na koje je prst uperio „veliki brat”. U vestima su još prodaje, stranački sukobi i poneki sporstki dogadjaj. Sve televizije bave se zabavljanjem naroda (rulje). Više nije potrebno ni obučavati nove režisere, sve emisije su uniformne – iste su u Grčkoj, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Nemačkoj, Mađarskoj, SAD i Australiji.

„Veliki brat” (Big brother) zna šta radi. Najzanimljivija emisija je „Veliki brat”, pa „Sve za ljubav”, „Piramida”, „Menjam ženu”, „Plešimo”, „Gledaj majku, biraj ćerku”, „Uzmi ili ostavi”, „Moja majka“… Kvizovi: „Milioner”, „Najslabija karika”, „Pitanja za šampiona”… Kako se samo besramno biznismeni igraju zakulisnim političkim igrama onesvešćenom ruljom, preko SMS poruka? Koliko dragocenog vremena uzimaju narodu koji grca u svakolikom siromaštvu pred neizvesnom buduđnošću. Možda to nije zavera u kojoj se narodu s „belom kugom” uskraćuje razmišljanje o opstanku, ali na zaveru veoma liči, te o tome treba da razmisle srpske vođe. Uostalom, u Skupštini globalisti otvoreno govore da je narod glup (osim pred izbore) i da mu treba menjati svest. Najveći rezultati u opismenjavanju i osvešćavanju srpskih neznalica očekuju se od primene Bolonjske deklaracije i kurseva i radionica koje organizuje Evropska unija. Do uspostavljanja novog školskog sistema nove istorije će napisati Hrvati, Crnogorci, Muslimani, Albanci, a i srpski globalisti, kojima smeta da se govori optužujuće i ružno o Natou i nedozvoljavaju da se agresija naziva tako teškim i nepriličnim rečima. Kako nema proizvodnje, a strane firme kupuju Srbiju i prodaju svoju robu, u Srbiji još jednino imaju uspeha u radu oni koji prebiraju po strunama violina, igraju se loptama, plešu i pevaju. Oni su srpski brendovi, jer više nema ni svinja ni šljiva, ni kajmaka, ni bakra, a kamoli poluproizvoda i proizvoda. Svi su u Srbiji, najednom, postali svesni svoje zaostalosti, a o uništenoj infrastrukturi u Srba ne sme se ni razmišljati. Srbi su izazvali svet protiv sebe, dobili batine i sada treba da ćute – to je balkanska filozofija 21. veka.

VOJSKA JE POSEBNA PRIČA

Srpska pravoslavna crkva još deluje stameno, pored svih očevidnih globalističkih podrivanja, preko pokreta „Novo doba” i vatikanskih smicalica, u kojima „veliki brat” ima značajnu ulogu. Ali Vojska u Srbiji ništa nije izbegla. Ta vojska nije bila srpska od kraja Prvog svetskog rata a nije ni sada, iako se nalazi u Srbiji, a ne više u Jugoslaviji. Nije ni srbijanska. Zanimljivo je da je svima prirodno što Srbijanci (Srbi, Madjari, Rusini, Rumuni, Romi, Slovaci… rođeni u Srbiji) nikad nisu bili u vlasti u drugim republikama (sadašnjim „banana republikama”), na primer u Crnoj Gori, a u Srbiji se retko dogadjalo da prvi čovek bude poreklom iz Srbije. (Bilo bi zanimljivo napraviti analizu ne samo za Srbiju koji je procenat tzv. domorodaca u vlasti i zašto je tako uredjen „balkanski svet”).

No, tema je Vojska. Dogadjalo se i do sada da načelnik generalštaba ne bude baš najbolji medju najboljima, ali prvi put u istoriji manje zna od ogromne većine generala koje je srpska vlast veoma mlade udaljila sa dužnosti, zbog iskustva u ratovima. Uostalom, poslednji put su se činovi dobijali striktno po propisima u JNA, ispunjavanjem brojnih uslova, ali uz čuveni „ključ”, koji je privilegovao sve osim Srba. Nikada Srbija nije imala toliko uzastopnih ministara odbrane (nekada su se zvali ministri vojni), koji su bez vrhunskog odbrambenog obrazovanja. Spisak onih koji formalno i suštinski znaju više o odbrani, strategijama i vojnim doktrinama od ministara odbrane posle 5. oktobra 2000. je ogroman. Kao da se vlast poigrala s organizacijama koje čine državu i kao da joj nije stalo da država ima sve neophodne institucije sa najbolje rasporedjenim najkvalitetnijim kadrovima.

Posmatrano iz aspekta teorije organizacije postoji sasvim izvesna opasnost da nedovoljno sposobni kadrovi predlažu suboptimalne odluke i da se Srbija ponovo izloži nepotrebnim izazovima i opasnostima, kao što je to učinila više puta u istoriji. Opredeljenje za SAD, Ohajo i Nato znači deobu njihove sudbine, a sasvim je sigurno da je njihova budućnost sve neizvesnija. Treba li ponavljati šta i ko sve preti Sjedinjenim Državama, koliko je neumesno Srbima samo pomenuti Ohajo i čiji je Nato (da je reč o privatnoj vojsci „velikog brata”, a da je „veliki brat” pri kraju svoje planetarne misije). Srbi će, prema odlukama globalista, po svemu sudeći, uskoro, još jednom biti tamo gde se najviše gine, ako do tada vođe ne progledaju.

Uz sve reformske besmislice zasnovane na idejama dojučerašnjih neprijatelja i snishodljivosti službenika i slugu „velikog brata” iz srpskih redova, čija je najveća vrednost poznavanje engleskog jezika, najčudnije su četiri očigledne nepromišljenosti, slabosti i greške.

Prvo, ponovljena parada pred Skupštinom. Kako samo podseća na vreme Tita. Ali tada je JNA bila Titova vojska, snažna i omiljena u narodu. Glamur bez smisla i razloga. Ko ga je platio? Da li je to put za vraćanje ugleda, ili samo mesto za slanje poruka svetu da je srpska vojska odlučna da ne brani svoju teritoriju, kad već ima dovoljno snažnu diplomatiju? Ko je to dobio sablje pred skupštinom? Pozadinci. U kojoj  su vojsci na planeti pozadinci (službe) važniji od rodovaca? Gde su još na kugli zemaljskoj vojni kuvari ispred pilota, raketaša i artiljeraca? Zar nije lakše dobiti ocenu deset kod intendanata nego kod protivavionaca? Svi znaju da jeste i da su se pred Skupštinom poredile vrednosti koje se ne porede. Nikada u Vojsci, bar ne u poslednjih 50 godina, nije obavljeno ponderisanje kojim bi se odredio rang škola. Ceo 20. vek pešadinci su vodili jedinice i kada su u njima bili mnogo školovanija i stručnija lica, kao da se ništa nije događalo u oblasti tehnike i tehnologije. Jedino je rat dovodio do privremenih otrežnjenja, pa su pojedine i pešadijske jedinice vodili abehajci i protivavionci. Otuda je smešno i opasno kada su dva najbolja mlada oficira pozadinci, a za njima sledi pešadijski oficir. Da su bar informatičari. A sablja? Ko se sablje setio u 21. veku? Hoće li u nanotehnološkoj eri, koja je pred svetom, dodeljivati ispred stroja koplje i luk i strelu? Da nije sablja srpski izum ili simbol? Kažu, ljube je da je ne vade zadžabe iz korica, ali to su činili i njihovi prethodnici najureni iz vojske.

Drugo, brojno stanje. Smešno iako logično za Srbiju u nestajanju. Retko ko je primetio da se do tog stanja stiglo postepeno odlukama američkog Oebsa. Još u vreme Kebsa potpisani su dokumenti o obavezi da sve zemlje prijave naoružanje (od pištolja do rekete), raspored jedinica i imena komandujućih lica. Jedino SAD nemaju iste obaveze. Zatim je Oebs odredio dimenzije svake vojske na Balkanu Dejtonskimg sporazumom, koji je potpisala i Srbija, jer je pristala na ulogu potpisnice „srpske kapitulacije” u ratovima na prostorima prethodne Jugoslavije. Tim sporazumom srpski narod je raspolućen rekom (Drina), kao retko koji narod na svetu. Konačno, prema „Bečkom dokumentu”, uz pomoć bivših oficira JNA, nevladinih organizacija i političara školovanih na Zapadu, Vojska se svela u okvire koji nisu jasni ni civilima ni vojnim licima. Jedno je gde će Vojska da se upotrebi a drugo je njeno brojno stanje. Objavljeno je da Vojska Srbije raspolaže sa 4.470 oficira, 7.800 podoficira i 11.400 redovnih vojnika i vojnika po ugovoru. Zaboravili su vojni zvaničnici na najcivilizovanije vojnike – na služenju civilnog vojnog roka, ili su i oni tu negde. Dakle, odnos onih koji komanduju prema onima kojima se komanduje je 12.270: 11.400, što znači da skoro svi komandiri, komandanti i načelnici imaju svog vojnika i da je bez sopstvenog vojnika ostalo čak 870 oficira i podoficira. Mada je pukovnik Petar Ćornakov objasnio javnosti kako će obučavati vojnike u nekakvim centrima, najbolje je da svaki svoga vodi sa sobom i prenese mu svoje znanje. U obuci na računarima i u učenju stranih jezika pokazalo se da je najefikasnija obuka jedan na jedan. Te uslove su za svoju decu imali u srednjem veku feudalci a kasnije samo megakapitalisti. Usput vojnik može biti posilni i lično obezbeđenje. Ali ko će čuvati tu vojsku, kada je očevidno da za stražarsku službu, osim ako se ne smeste u jedan objekat, nema dovoljno vojnika. Novozaposleni civili iz službe sigurnosti? Oni ne bi imali status vojnika, ali bi imali pištolje, a to i nije neko oružje.

Treće, kadar. Vojska se oslobodila oficira s ratnim iskustvom. Sjednjene Države u svojim redovima imaju oficire koji preko 25 godina prelaze s ratišta na ratište i potom se vraćaju kući u zasluženi kućni mir. Jedini prirodan kriterijum pri izboru kadrova za ostanak u Vojsci trebalo je da bude – da ostanu najbolji. Za to, ko koliko vredi, postoje podaci (ocene iz škola, jedinica i sa svih funkcija) u personalnim kartonima. Takav izbor nije učinjen. Mogao je računar objektivno da izbaci podatke, po zadatim kriterijumima, ko treba da ostane. Očevidno je da su ostali oni koji su na neki način iskazali svoju privrženost tzv. reformama, ostale niko ništa nije pitao.

Četvrto, znanje. Ovoj vojsci nije potrebno njeno znanje. Dobiće ga na kursevima u procesu tranzicije i ulaska u evroatlantske institucije. Za svima koji misle o srpskoj sudbini ostaje period kada su istraživači, vojni stratezi, strategisti i doktrinolozi mogli da predvide sledeće ratove i da predlože kako se odbraniti od neprijatelja ma ko on bio. Sada, kada su pred svetom novi hladni rat i nanotehnološka era, i kada će ratovi biti sve suptilniji i nanositi sve veće gubitke napadnutoj strani, u Srbiji ne postoji institucija koja slobodoumno istražuje. Zato u strategiji odbrane nema teza o neoružanim oblicima agresije, meteorološkom, seizmološkom, neokortikalnom, elektromagnetnom, hakerskom, mrežnom i drugim vrstama ratova.

Možda je to što govore na skupštinskim sednicama u Srbiji o Srbiji preoštra ocena, ali Srbija sve manje liči i na „bonsai državu”, nastalu razbijanjem SFRJ, SRJ i SCG, i deluje, zajedno sa ruljom, sve patuljastije. Šta ako je istina da patuljci pojma nemaju?

Kurtu i Murtu nisu izmislili Srbi

Kurtu i Murtu nisu izmislili Srbi

Lice(merje) internacionalista – Sada globalisti obmanjuju i unazađuju Srbe. Za vreme Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića to su činili internacionalisti
Autor članka:

Prof. dr Svetozar Radišić

slika iz članka

Boris Tadić i Ivica Dačić su u subotu 18. oktobra 2008. godine, tačno u podne, potpisali Deklaraciju o političkom pomirenju. Pomirili su se tzv. socijalisti i neokomunisti (globalisti). Prirodno. Ali, šta ih je do tog trenutka razdvajalo?
Zar Socijalistika partija Srbije nije, zajedno sa Srpskom radikalnom strankom, „dokazano u Haškom tribunalu“, izazvala ratove na prostorima prethodne Jugoslavije i, zamalo, Srbija i Srbi, zbog njihovog načina vođenja države i shvatanja jezuitskog „novog svetskog poretka“, nisu proglašeni krivim za genocid?
Zar su zaludno, ili nepravedno, stradali u Hagu Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj? Demokrate su ih, ponosno i prkosno, poslale pred međunarodni sud, osnovan od onih koji su besomučno raketirali bombardovali Srbe i Srbiju. To što članice Saveta bezbednosti nisu sprečile napad na SRJ dodatno dokazuje da je reč o antisrpskoj, vavilonskoj zaveri. Na mig vavilonaca iz Evropske komisije, posle poslednjeg u nizu misterioznih, demokratskih, cesidovskih izbora u Srbiji, spojili su se srpski globalisti i internacionalisti. Ko se promenio?
Socijalisti ili demokrate?

Početkom 21. veka, nadnacionalisti su, zastupajući interese megakapitalista, pomirili sukobljene strane iz Drugog svetskog rata. To bi trebalo da znači da su pomirili nacionaliste i internacionaliste, odnosno četnike i partizane. Dogodilo se to na proslavi 50-godišnjice pobede nad fašizmom

Da li je potrebno da se neko od njih promeni, da bi obavljali svoje ciljeve? Šta ih to sada objedinjava? Po čemu su se razlikovali?
Samo drugo pakovanje…
Gde god je za istinu potrebna hrabrost, tu nema Boga niti budućnosti. Knjige napisane u vreme Tacita, Rudolfa Arčibalda Rajsa, Radoja Domanovića i Vladimira Dvornikovića samo pokazuju da Kurtu i Murtu nisu izmislili Srbi, a da su oni dobri sinonimi za internacionaliste i globaliste.
Ključna rečenica o odnosu Zapada prema najvećem balkanskom narodu izgovorena je 16. januara 2001, u vreme kada Srbi više nisu razmišljali o opstanku u novom ambijentu, nego o tome da zauvek ne nestanu, budući da je srpska povest postala zapis o rasrbljavanju i gubljenju teritorija, tekovina i kulture.
Rejmond Kent, profesor na Berkliju, u poruci Vesliju Klarku, uskliknuo je: „Bravo! Srbe ste gađali baš u gene“. Dva dana kasnije, 18. januara, Bil Klinton je dekretom ukinuo deo sankcija protiv Savezne Republike Jugoslavije. Ostale su „samo“ sankcije u nadležnosti američkog Kongresa i prikrivene sankcije Evropske komisije. Mnogi razboriti ljudi obradovali su se istog dana i vesti objavljenoj na Zapadu, da je razobličena prevara o navodnom masakru koji su počinili pripadnici Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije nad civilnim Albancima u kosovsko-metohijskom mestu Račak.
Dokazano je da su Vilijem Voker i misija OEBS-a svesno ignorisali nalaze finskih patologa, snimke kamermana „Asošijeted presa“ i svedočenja novinara „Monda“ i „Figaroa“. Potvrđeno je, dakle, da srpska policija i vojska nisu masakrirali nedužne Albance, već da su se obračunali sa teroristima iz paravojnih jedinica. (To su one jedinice koje su dobile opremu i naoružanje iz Sjedinjenih Država, a koje u svom izveštaju pominje Dik Marti, kada tvrdi da je Hašim Tači zločinac i kriminalac).

Potomci partizana – komunisti i socijalisti (bivši internacionalci) – bore se, više nego ikad, za nacionalnu (srpsku) Crnu Goru. Da nije tako razdor ne bi postojao. Bili bi svi u istom jatu, ili kao nacionalno privrženi Srbi, ili internacionalno, globalistički odrođeni Crnogorci

Uostalom, „slučaj Račak“ je do kraja razobličen 5. juna 2002. godine kada je komandant tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, Šukri Buja, priznao pred sudijama u Haškom tribunalu da su u Račku bile njegove jedinice 15. januara 1999, što su poricali svi prethodni svedoci. (Naravno, priznanje je stiglo kasno i ostalo uzaludno, budući da je navedena „račanska obmana“ u čijem scenariju je učestvovao i lično Vilijem Voker, uz optužbe da građani Srbije podržavaju Slobodana Miloševića i da Vojska i Policija izazivaju humanitarnu katastrofu na Kosmetu, poslužila kao povod za bombardovanje i raketiranje građana i tekovina Savezne Republike Jugoslavije).
Kako su retki u svetu ljudi koji javno napadaju i optužuju svoje sunarodnike, srpski nadnacionalisti (demokrate, globalisti) upali su u sopstvenu političku zamku (zapravo „vrzino kolo“). Tako se standardni antinacionalisti, u ovom slučaju antisrbi, ponašaju paradoksalno: suštinski i arhetipski – najsrpskije. Svi srpski globalisti žele da što pre postanu srpski odrodi i izrodi. To se ponavljalo mnogo puta, u procesu rasrbljavanja (latinizacija, germanizacija, arbanizacija, rimokatolizacija, islamizacija, makedonizacija, crnogorizacija…).
Samo „Srbi“ mogu da kažu: „Pustite vi tuđe zločin(c)e – gledajte svoje“.
Jeste to hristoliko, svetosavsko ponašanje, ali je neobično što ga zahtevaju globalisti. Neznabošci, neomarksisti, titoisti, vavilonci, sluge „velikog brata“. Zato zlikovci iz NATO-a nikada neće stići pred lice pravde, niti odgovarati za ubistvo novinara u Radio-televiziji Srbije.

Samo Dragoljub Milanović zna kako to izgleda kada ga oborenog na pod ostrašćeno šutiraju u glavu demokrate, NATO navijači, a u zatvoru ga drže i čuvaju njegovi socijalisti. Pravi Srbi. Za one koji ne znaju o kome je reč, on je najodgovorniji što je NATO bombardovao Televiziju u kojoj je bio najodgovornije lice. Svima koji slušaju „humaniste“ i „humanitarce“ jasno je da potomcima Svetog Save u službi „svetske elite“ poručuju Srbima: što pre se samooptužite i odsamokažnjavajte.
Treba verovati da se istorijski apsurdi ne događaju samo na srpskim prostorima. Stoga je veoma zanimljivo kakvi su se preokreti dogodili pod uticajem nadnacionalnih ideja Zapada kao ideologije osvajanja.
Na primer, u Drugom svetskom ratu nacionalistima su smatrani monarhistički nastrojeni četnici, budući da su se borili za nacionalnu Jugoslaviju. Naspram njih, u partizanima, bili su nacionalno neopterećeni komunisti – borili su se za internacionalnu Jugoslaviju.
Početkom 21. veka, nadnacionalisti su, zastupajući interese megakapitalista, pomirili sukobljene strane iz Drugog svetskog rata. To bi trebalo da znači da su pomirili nacionaliste i internacionaliste, odnosno četnike i partizane. Dogodilo se to na proslavi 50-godišnjice pobede nad fašizmom. Svečanosti obeležavanja 50-godišnjice pobede nad fašizmom održane su 1995. godine u Parizu, gde je vojnoj paradi prisustvovalo 77 šefova država i vlada, a zatim i u Moskvi. U Rusiji je tadašnji predsednik SRJ Zoran Lilić, socijalista, internacionalista, levičar, dobio počasno mesto na glavnoj tribini – neposredno iza govornika. Budući da je SPS koncepcijski članica socijalističke internacionale, logično je da su svog (Miloševićevog) čoveka uvažili. Globalisti okupljeni u Moskvi (koji su zapravo demokrate „demokratskog kapitalizma“) sasvim izvesno nisu počastvovali predsednika SRJ protokolarnom omaškom. Tu se i krije internacionalno licemerje. Još jednom su preko svojih internacionalista odradili ključne operacije protiv Srba. Proglasili su Slobodana Miloševića da je okoreli nacionalista. Učinili su to podlo svom čoveku, internacionalisti, ateisti, vrbovanim u SAD od Agencije za nacionalnu bezbednost, radi razbijanja SFR Jugoslavije. Ta providna podvala, jednako providna kao što su bile inscenacije na Markalama, u Rambijeu, Srebrenici i Račku, omogućila je da se novom odlukom „svetske elite“, proteraju u Srbiju Srbi iz srpskih Krajina, samo tri meseca posle pomirenja u Moskvi i da to nikome ne zasmeta. Sve internacionalne, globalističke vlasti pravovremeno su postavljene.
Zanimljivo je da se, zbog planova vavilonaca, posle Drugog svetskog rata u Srba sve obrnulo. Potomci nakadašnjih četnika (nekadašnji nacionalisti) u Crnoj Gori (koji se sada izjašnjavaju kao Crnogorci) bore se za mondijalizam (suštinski internacionalizam).
Potomci partizana – komunisti i socijalisti (bivši internacionalci) – bore se, više nego ikad, za nacionalnu (srpsku) Crnu Goru. Da nije tako razdor ne bi postojao. Bili bi svi u istom jatu, ili kao nacionalno privrženi Srbi, ili internacionalno, globalistički odrođeni Crnogorci.

U Srbiji, nacionalne stranke koje posećuju grob monarhiste Draže Mihajlovića, poput Srpskog pokreta obnove, postale su po mnogo čemu mondijalistički nastrojene.
Socijalisti su proistekli iz Saveza komunista. Do najnovijeg spoja sa demokratama bili su izolovani od sveta, iako je reč o dojučerašnjim komunistima, suštinskim internacionalcima – globalistima.
Stvorena zabluda o postojanju izraženog nacionalizma na srpskim prostorima, kojeg treba hitno zatrti, je instrument za obračun sa Srbima kao najsamosvesnijim narodom na Balkanu. Ta zabluda je besmislena i još veća kada se zna da je Vuk Drašković, politički sladbenik Draže Mihajlovića, uz šiptarske vođe najomiljeniji gost američke administracije i posebno ambasade SAD u Srbiji. Ne treba zaboraviti da su poslednja dva srpska kralja bili masoni, a to znači internacionalisti. Dakle general Draža Mihajlović je opsluživao internacionaliste. Uostalom, koliko su komunisti i socijalisti suštinski internacionalno opredeljeni pokazuje činjenica da su se od početka (pred Drugi svetski rat) odrekli SPC i pravoslavlja, u korist međunarodne saradnje i Trećeg sveta.
Ipak, najuspešniji na međunarodnoj sceni su srpski mondijalisti u nevladinim organizacijama, koji (ne)svesno primenjuju tipično srpske kriterijume samoodricanja, na već trasiranom putu ka konačnom samoistrebljenju i nestajanju. Čelnici pomenutih „neprofitnih organizacija“ neprestano izmišljaju, stvaraju i režiraju „šovinističke farse“, u kojima optužuju Srbe za neofašizam, antisemitizam, antiamerikanizam i antiglobalizam. Samooptuživanje i rasrbljavanje (p)ostali su srpski specijalitet.
Srpski paradoks

Zar nije zanimljivo što je neko uspeo da „zavadi“ srpske internacionaliste toliko, da se u Srbiji i dalje gaji koncept „dve Srbije“ (s jedne strane nacionalisti, a s druge – internacionalisti). Stoga i da nacionalno pomirenje, koje je postignuto u Skupštini Srbije, nije zaživelo, niti ga iko pominje. Podvala, u kojoj stradaju Srbi (nacionalisti), je u fingiranoj optužbi, koju su za vreme planiranog razbijanja Jugoslavije novostvoreni globalisti (preimenovani internacionalisti) usmerili ka doslednim internacionalistima.
Demokrate, nastale američkom odlukom da se u Jugoslaviju uvede kapitalizam i višepartijski sistem su javno optuživale Miloševićeve socijaliste (sledbenike Josipa Broza Tita, svoje ideološke istomišljenike) za ratna razaranja Jugoslavije.
Uostalom, poznato je da je CIA, prema pisanju „Vašington posta“, odabrala anacionalnog, ili internacionalnog, Slobodana Miloševića za „ključnu ličnost“ na Balkanu. Javnost isto tako zna, da su Iluminati preko njega, u Dejtonu, obezbedili da Srbe na dva dela deli reke Tara i Drina. Čovek koji je posle komunističke autokratije uveo u Srbiju „demokratiju“, višepartijski sistem, kapitalizam i građansku državu, demokratski je uklonjen sa vlasti 2000. godine, a zatim i likvidiran.
Demokrate (internacionalisti) su predale Kosovo i Metohiju NATO-u pod protektorat. Srbi još nisu shvatili koliko su važnu ulogu u cepanju srpskog nacionalnog bića odigrale tzv. demokrate. Možda će shvatiti posle 2011. godine, kada ostanu goli na ledini, ili na goloj ledini, bez ičega, jer su prodani „velikom bratu“.
Rezultat globalizacije srpskih prostora kroz nametnutu tranziciju je poznat. Srbi, prognani sa vekovnih ognjišta, sa uništenom infrastrukturom i uslovima za život, obeznanjeni i opljačkani, ostali su zaslugom svojih internacionalista podeljeni, kao i do sada, u dva tabora.
Nekome to u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori i dalje odgovara. Naravno, nesporno je da takva podela i razdor među Srbima odgovara srpskim neprijateljima, odnosno antinacionalistima iz vavilonsko-jezuitskog, iluminatskog lagera. Stoga nije čudno što takozvani srpski paradoks dopunjuju, potkrepljuju i gaje poznati i priznati mondijalisti izvan granica Srbije.
Tako je princ Leopold Bernard, prvi predsednik grupe Bilderberg, misleći o problemu sa granicama koji je rešavan ratom na prostorima prethodne Jugoslavije, zaključio: „Teško je prevaspitati ljude koji su podignuti na nacionalizmu da prihvate ideju o ustupanju dela suvereniteta nekom nadnacionalnom telu…To je tragedija“. Tako misle Boris Tadić i Milo đukanović sa svojim sledbenicima.
Izjava princa Bernarda navodi na zaključak da su mondijalisti, ne bi li razbili SFRJ, SRJ, SCG, a potom Srbiju, Republiku Srpsku i Crnu Goru, uspeli da socijalističku, prokomunističku, internacionalnu, ateističku, antisrpsku vlast, u vreme Slobodana Miloševića, pretvore u omraženi režim i optuže za nacionalizam.
Demokratska rašomonijada nastavljena je mondijalističkim optužbama, da su internacionalno nastrojeni članovi JUL-a bili i ostali nepopravljivi komunisti. U isto vreme jedan od najuglednijih globalista sveta Zbignjev Bžežinski u knjizi Između dva doba o marksizmu je napisao: „Marksizam je istovremeno pobeda spoljašnjeg, aktivnog čoveka nad unutrašnjim, pasivnim čovekom, i pobeda razuma nad verom“. Da, to je sigurno pobeda nad verom, a ta pobeda se ogleda i u ekumenističko-globalističkom razbijanju SPC koje je na delu. Kao da ideolog „novog svetskog poretka“ nije shvatao koji su njegovi pobornici. To se samo čini. Poseban apsurd je činjenica da globalisti i internacionalisti (demokrate i socijalisti) govore o veri, kada je bezbožnost njihova zajednička odlika.
Srpske vlasti, razapete između sopstvenih građana i mamonizovanih globalista, koji su prodrli na Balkan nastojeći da regionalizuju svet, bez doktrine odbrane kao kriterijuma za odnos prema ratu i budućnosti, (za)lutale su, u periodu od 1989. do 2010. godine, u novom iluminatskom lavirintu. Zamerile su se, pri tom, i sopstvenom narodu i njegovim višedimenzionim razbijačima. U strahu od prepoznate, satanizovane snage nadolazećih vavilonaca iz Evropske komisije, podilaze njihovim idejama i idejama njihovih nevidljivih mentora. Zato nije čudno što se tako usrdno i iskreno grle, ljube i miluju Boris Tadić, Milo đukanović, Milorad Dodik, Ivica Dačić i Dragan đilas, konačno pomireni istinski istomišljenici, najavljeni u Direktivi 20/1 Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, još davne 1948. godine.

Internacionalisti i nacionalisti

Kada je reč o internacionalcima i nacionalistima treba da bude svima jasno: internacionalističko licemerje i perfidije proistekle iz njega, uzrok su svih ljudskih nedaća i stradanja na planeti Zemlji. Sve novije ratove izazvali su internacionalisti, a sadašnje izazivaju i vode globalisti. U dva svetska rata stradalo je više od dva miliona Srba, a srpska deca u globalističkom (bolonjskom) školskom sistemu ne uče o genocidu nad Srbima. Uostalom, nacionalisti se ne zovu pravim imenom, jer su im ime dali internacionalisti, u čijim rukama se nalaze sredstva informisanja. Nacionalista je, u stvari, narodnjak, roditelj, koji ima veze s narodom (rodom), a ne nacijom. Nacije su stvorili internacionalisti. Nijedan narodnjak ne bi izazvao rat, jer on čuva svoju decu, rodbinu, dedovinu, otadžbinu, tekovine, predanja, mitove, veru, kulturu…
Internacionalisti, osim ako nisu zalutali iz neznanja u tu skupinu ljudi, većinom su ateisti, koji nemaju svoje svetinje, a tuđe ne poštuju. Njihova jedina tekovina su krvavi ratovi u kojima pohlepni finansijeri troše indoktrinirane ljude, radi osvajanja i otimačine svega što su narodi dugo i mukotrpno stvarali.

Ovo možete pročitati u Svedoku broj:

759