Сведок медијске преваре – Miroslav Lasanski nam je velika nada da se u Beogradskoj Politici stvarno na bolje menja- komentar urednika Glasa Dijaspore DN

Miroslav Lasanski nam je velika nada da se u Beogradskoj Politici stvarno na bolje menja. Za sada je to samo nada u iskrenu nameru i nista vise od toga . Nedaj Boze da se g. Lazanskom nesto desi. Bilo bi daleko sigurniji da je Lazanski poslao nekog od svoga poverenja.U tako opasna podrucja se ne bi trebao slati niko ko je u svom pozivu nezamenjiv, pogotovo ne kad ceo svet zna o cemu se u Siriji radi odnosno da se radi o nastavljanju sa Globalizacijom, istom igrom kao i protiv Jugoslavije, Iraka, Libije itd-Tu se ne radi o nikakvim pobunjenicima vec o dobro obucenim i jos bolje placenim profesionalcima da ratuju u interesu neokolonijalizma. Ne treba ici za Damaskus da bi se to znalo sto vec i vrapci na grani znaju- Za obicne pobunjenike  nije karekteristicno vijno koordinisano napadanje vec rasulo poput rulje koje nikad nebi bilo u stanju da pobedjuje regularne vojske. To je cinjenica, fakt! DN-urednik Glasa Dijaspore

Свет

Ексклузивно, „Политика” у Дамаску

Сведок медијске преваре

Улице града од шест милиона становника практично су пусте. Као да грађански рат траје негде далеко

Борац Слободне сиријске армије Фото Ројтерс/Горан Томашевић

Од нашег специјалног извештача

Дамаск, августа – Најстарији град на свету, Дамаск постоји већ осам хиљада година, у подне урања у тишину са температуром од 45 степени, људи се повлаче у станове и куће, улице града од шест милиона становника практично су пусте. Као да грађански рат траје негде далеко, обичан свет скоро да није заинтересован за оно што се догађа. Ту и тамо понека експлозија, као да је неко јаче залупио вратима. И ништа више. Да ли смо то сведоци, учесници глобалне медијске преваре? Јер нико ништа од свега што се сада догађа у Сирији не може дефинитивно и да потврди. Прво су западни медији јавили да су снаге режима председника Башара ел Асада убиле више од сто људи у граду Хула. После су посматрачи УН утврдили да је реч о убијеним и наоружаним побуњеницима. Па су јављали да је град Хомс под опсадом снага режима. А под опсадом, су била два мала кварта у том граду. Затим је претходни командант посматрачке мисије норвешки генерал Роберт Муд отишао у град Хаму. Побуњеници нису знали да је он у том граду, назвали су га и рекли да је град Хама под тешком ватром артиљерије Асадове армије.

„Колико градова с именом Хама има у Сирији?”, упитао је генерал.

„Па само један”, одговорио је телефоном представник опозиције.

„Господине, управо седим у том граду, пијем пиће и ништа се не догађа”.

Шта се заиста догађа у крвавом грађанском рату у Сирији. Опозиција није јединствена, опозициони лидери у иностранству и они на терену у Сирији, једва да разговарају. Сваки локални командант опозиционих снага тврди да је он главни лидер целокупне опозиције у Сирији. Страни плаћеници, а има их барем 15.000, не признају никакве лидере, они ратују за паре које им дају Катар и Саудијска Арабија. Палестинци у Сирији, има их око 500.000, држе се за сада потпуно неутрално, Хезболах се притајио и чека исход грађанског рата.

Председник Асад препустио је Курдима власт у пет провинција на граници према Турској чиме је довео Анкару у незгодну ситуацију у било којој опцији турског копненог удара на Сирију. Наравно, управо тај потез Дамаска Турска може да искористи као повод за удар преко границе, али би то било ипак провидно.

Ко су побуњеници. Овде кажу да су то либерали и део младих људи тренутно без посла. Грађански рат у последњој арапској социјалистичкој земљи. Где су школовање и здравство бесплатни, где жене већином иду без мараме на глави, у уским фармеркама или у минићима.

У Дамаск сам дошао  „боингом-767” компаније „Аерофлот” на лету број 514 из Москве. Полетели смо са аеродрома „Шереметјево” тачно у пет сати ујутро. Скоро празан авион, десетак Арапа, три руска новинара са телевизије Канал 24 и извештач „Политике”. Три сата и четрдесет минута лета до Дамаска. Тамо, прилично строга процедура пасошке и царинске контроле. Када вас „Мухабарат” дохвати то траје и до два сата.

„Само минут господине и готови смо”, љубазан је полицајац. Тај минут продужио се на два сата. За то време три руска пасоша и један српски прошли су кроз руке двадесетак полицајаца и агената тајне службе. Читање, па записивање, па опет читање. Руски новинари се само смешкају, у великим кесама њиховог ручног пртљага звекеће најмање пет боца вотке.

„Како ћете са тим преко царине, па ово је исламска земља?”, питам руске новинаре.

„Мирослав, ово је пре свега толерантна земља, није нам први пут, никада нисмо имали проблема поводом тог питања”, каже ми шеф руске телевизијске екипе Јевгениј. И прошли су без икаквих питања.

Аеродром чист, нема много путника, тек групица људи, са гомилом кофера и торби, која говоре српски и арапски језик. Грађани Србије који очекују специјални авион Јата ради евакуације из Сирије. Амбасада Србије у Дамаску одрадила је велики посао за само 30 сати. Људи су телефоном позивани да се нађу на аеродрому, они којима су истекли пасоши добили су путне листове. То су већином жене и деца из мешовитих српско-сиријских бракова, имају двојно држављанство, годинама живе у Сирији, овде су стекли све у животу, куће, станове, предузећа. Сада све остављају и не знају када ће се вратити, хоће ли им имовина бити сачувана. Дирљиве сцене опроштаја са оним члановима породице и пријатељима који остају. Сузе и плач, мала деца збуњено држе у наручју своје играчке. Са једних колица на под пада хрпа кофера и торби.

„Дошла сам са ћерком из Алепа, тамо се од граната не зна шта је дан, а шта ноћ, пуца се на све стране”, узбуђено објашњава Даница Арсенијевић-Алхамо, професорка арапског језика и наставља: „побуњеници киднапују све које ухвате, посебно лекаре и децу и траже откуп и до милион лира”.

„Побуњеници кажу да се боре за ’хурију’, за слободу”, додаје њена кћерка Емина зелених очију, са марамом на глави.

„Па Емина, скини мараму у авиону Јата”.

„Да, Емина скини, не треба ти марама у Београду”, слаже се мама Даница.

„Мама, знаш да Емир то не дозвољава”. Емир је брат.

Амбасадор Србије Јован Вујасиновић поздравља се са сваким путником специјалног авиона Јата који лети за Београд. Поред њега на аеродрому су и заменик шефа мисије Владимир Марић, конзул Вељко Пиљак и конзуларни службеник Миодраг Милетић. Погледом су са писте испратили реп Јатове летелице. Било је подне по локалном времену.

Опет нека удаљенија експлозија…

Мирослав Лазански

…………………..

*После бројних порука и молби које су стигле у „Политику“ током претходног дана, Редакција је одлучила да изађе у сусрет пре свега читаоцима из иностранства и објављује извештаје Лазанског паралелно у штампаном издању и на сајту. Хвала верним читаоцима на подршци.

објављено: 04.08.2012.
Werbeanzeigen

NEMOJTE ČITATI « MARGINALIJE » ! – U vezi knjiga Akademika Burovića –

NEMOJTE ČITATI « MARGINALIJE » !

– U vezi knjiga Akademika Burovića –

Albanska enveristička mafija, od 1952.godine, kada je saznala za akademika, prof.dr Kaplana Burovića (Te je godine on objavio u Dubrovniku disidentnu poemu BOJANA, gdje Albaniju naziva Golgotom!), impenjirala se u borbi protiv njega svim mogućim sredstvima, prije svega kriminalnim, zakonom nedozvoljivim, a normalnim ljudskim umom neverovatnim, zbog njihove monstruoznosti. Tako, na putu za Sovjetski Savez, čim je stigao Akademik Burović u Albaniju, albanska mafija na vlast stupila je u razgovore sa jugoslovenskom mafijom da im ga vrati, a u zamjenu za albanskog književnika Martrin Camaj, koji negdje u to vrijeme bješe izbjegao iz Albanije. Pošto im to nije uspjelo, ova mafija je regrutovala protiv Akademika Burovića ne samo svoje ljude (posljednjih decenija čitav albanski narod! Svaka čast izuzecima!), već i vlade četiri drugih država, koje su se isto tako angažolave protiv njega ili zato što su i same zainteresirane za to, ili i zato što se od albanske mafije plaćaju droga i prostitura-dolarom. Poznati srpski književnik Radovan Milić je već objavio o ovome knjigu dokumenata pod naslovom SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG ČOVEKA – Kaplan Burović disident Br. 1, (Slovenske Konjice, Slovenija, 2011.).

Sabotiranje stvaranja ovog Akademika počinje u njegovom stanu, gdje su mu se činile i čine sve moguće provokacije, uznemirenja, uništenja pripremljenog materijala, da ne bi ništa napisao. A kad i pored toga napiše koje djelo, sabotira mu se objavljivanje: Od kad je 1991.godine izašao iz zatvora nijedna albanska izdavačka kuća mu nije objavila nijedno novo djelo, dok srpsko-crnogorske i makedonske (Pa i švajcarske!) izdavačke kuće dan-danas (Akademik ima 78 godina!) nisu mu objavile ni jednu jedinu knjigu!

Zato je Akademik prinuđen da steže kajiš i svojim mukotrpno ušteđenim novcen plaća štamparije za privatno objavljivanje svojih knjiga. Albanska mafija se angažovala da ga spriječi i u ovome. Ništa manje i jugoslovenska! Ne samo na teritoriji Albanije što mu ne dozvoljavaju ni privatno da objavi bilošto, već mu to čine i van granica Albanije, pa i sred Beograda, i sred Ženeve!

A kad i pored toga on objavi koju knjigu, onda se ova mafija angažuje da mu onemogući distribuciju: nijedna knjižara, ni u njegavom rodnom mjestu – Ulcinju, ne prihvaća prodaju njegovih knjiga. Zato ih Akademik razdaje svojeručno, jer ih ni preko švajcarske pošte ne može slati nikome: pošta mu ih uzima, traži od njega da plati po propisima (i preko propisa!) i – knjiga ne stiže na adresu, niti se vraća Akademiku! Ili ovo nije istina, gospodo iz pošte u CHATELAINE-u (Ženeva)?!

Knjige koje Akademik uspjeva da razdaje (obično na poklon!), albanska mafija čini sve da ih prikupi i spali. I pored toga, neki primjerci su dopali u ruke serioznih čitalaca, pa su i pročitani, što vidimo i iz ove internet-vijesti: Jedan Albanac, pošto je pročitao knjigu Akademika MARGINALIJE i ubjedio se u istinost onoga što tamo piše Akademik, pokušao je da diskutira preko interneta sa svojim albanskim kolegom, kome kaže: “Nuk po zgjatem më shumë se nuk ia vlen të harxhoje akoma kohë me ty (Lexo librin e Akademikut, Prof.Dr Kapllan Resuli – „Marginalie“!)”. (Prevod: Neću se odugovlačiti više, jer ne vredi da gubim vrijeme sa tobom – pročitaj knjigu Akademika Prof. Dr Kaplana Resuli – “Marginalije”!) (Vidite albanski portal:

www.arberiaonline.com/viewtopic.php?f=42&t=2425&start=15). Resuli je pseudonim kojim je Akademik Burović objavljivao svoja djela na albanskom jeziku.

Ne samo iz Albanije, već sa svih strana svijeta Akademiku su stigle čestitke za tu knjigu, kao i za druge. Koliko za primjer spominjemo dobro poznarog u Ženevi dr Milan Bodi, u Korči Tanas Handžara, u Strugi Paško Nastoski, u Tirani Kristo Goči, u Tetovo Todi al Trajan i drugi. Ovaj poslednji se najpohvalnije izražava o našem Akademiku i u njegovoj knjizi na vlaškom jeziku FRAGMENTEDITUBANAARMÂNMAKEDONEASCA (Tetovo 2004), dok T.Handžara, prvo usmeno, preko telefona, a zatim i preko lista FARSAROTU, piše:

“Ovaj materijal, napisan od poštovanog akademika, prof. dr Kaplana Burovića, uzet je iz knjige MARGINALIJE, objavljena na albanski jezik u Ženevi godine 2003 i, kako se i vidi, napisana je u zatvor Burelji, gdje je poštovani Profesor bio politički uhapšenik diktature, takozvane komunističke Albanije. U njoj ima i koji mali dodatak, koji je Profesor dodao kao reagiranje drugih napisa današnjih dana. Zahvaljujemo sa mnogo srdačnosti poštovanom Profesoru i izražavamo mu našu zahvalnost i svih drugih za dobrodušnost koju je manifestirao prema našem narodu, kao i za njegovu naučnu objektivnost u tretiranju našeg problema. Dao mu Bog sva dobra!”

Vlasi Albanije su jednu studiju ove knjige preveli na svoj jezik i objavili u svom listu FARSAROTU. List je poslije ovoga prekinuo dale štampanje, razume se zašto.

Primorani od vlaškog poslanika u Parlamentu Kristo Goči, koji je sred Parlamenta vihorio knjigu MARGINALIJE kao zastavu i uzviknuo: “Ovo je istina, a ne ono što kažete vi!”, albanski list KOHA JONË, Tirana, 21. novembar 2003, preštampao je jednu studiju ove knjige, ali – Akademiku javljaju iz Korče (grad Južne Albanije!) – da je taj broj lista KOHA JONË, čim je stigao tamo, zaplenjen od policije.

Eks-ambasador Albanije u Turskoj Skender Shkupi, preko lista Tirane ALBANIA, uskliče: “Što to radi SHIK (Albanska UDB-a!), zašto ne zabrani ulazak u Albaniju knjiga Kaplana Resuli, pa i njemu samome?!”

Prije godinu dana izašla je iz štampe i knjiga dvojnog agenta, crnogorske UDB-e i albanskog SIGURIMI-a, Bahri Brisku, napisana na albanskom jeziku, a pod naslovom POLEMIKA u vezi naučnih falsifikata protiv Albanaca Kaplana Burovića (Skadar, 2011), kojom otvoreno poziva sve ljude na svijetu, posebno svoje Albance, da ne čitaju knjigu MARGINALIJE. Onima koji se neće odazvati ovom njegovom pozivu, otvoreno prijeti da će ih uvesti u crne liste i…zna se što ih čeka.

Kako saznajemo iz albanskih medija, prije neki mjesec je albanski pozorišni glumac Lazar Srbo izvršio samoubistvo, a ovih dana je prisiljen da sred Tirane izvrši samoubistvo i albanski naučnik, albanolog dr Ardian Kljosi zato što je prihvatio albanološke teze Akademika Burovića i nije pristao da ih se odrekne.

Kad imamo pred vid da su ovi Albanci uhapsili Akademika Burovića i osudili na doživotnu robiju upravo zbog njegovih knjiga, kao disidentnog književnika i ideologa, pa su ga 10 puta i na živo odrali, više puta pokušali i da ga fizički likvidiraju, što su ponovili nejednom i pošto je izašao iz zatvora, možemo slobodno reći da danas nema na svijetu književnika i naučnika koji se zločinačkije tretirao i tretira, koji se zločinačkije proganjao i zlostavlja, pa se i dan-dana proganja i zlostavlja. Mislimo da istorija svijeta ne poznaje još jedan drugi slučaj kao ovaj.

Kako naglasismo, sa albanskim zločincima su se ujedinile i srpsko-crnogorske i makedonske vlasti, pa i švajcarske. U poslednje vrijeme one su izvele na pozornici protiv Akademika Burovića i svog akademika, prof. dr Šerbo Rastodera, inače poznat kao muslimanski fundamentalista i neprijatel srpsko-crnogorskog naroda. Ima vremena što je albanski nacionalistički književnik Xhemal Ahmeti izjavio:

 

“OsudilisuVasodnajobičnijegčobaninadoposlednjegpseudointelektualcaudijaspori. OdjelilisuVasodsvega. Štaviše, nekisutražilidaVamsezabraniipojavljivanjenajavnimmjestima. Ultrasmiješno! Absurdno! AlilogičnozanacionalnipsihološkinivokojiimajuAlbancinakrajuovog XX vijeka. Položajnjihovimimponiraovusvijest. Ionijedržejakostisnutunanjihovegrudi! Logičanabsurd. Zamene, nerealanstavpremajednompitanju, alitakoje. IstinajeoduzeladušuPetrarki, Brunuimnogimdrugimadoknisutrijumfovali. Aovojistinitrebavrijeme, da je mishvatimo, jeraktuelnoživimosajednomporobljenomdušomodjednemržnje, kojanasrazoružavaodsvakeljudskedobrote. Dao Bog da to shvatimo, o Kaplane Resuli, pre nego što bude kasno!

Vi ćete u albanskoj svijesti ostati nezaboravan za riječ i doprinos koji ste dali za njenu kulturu…Niko me ne može ubjediti da niste dali albanskom jeziku toliko mnogo, da ste upropastili sebe. De, napišite još koji veliki roman kao IZDAJA i koju lijepu poemu kao BOJANA!…”

A kad se ovako izrazio jedan nacionalista, i to ekstremni nacionalista, možete zamisliti kako su se izrazili albanski konstruktivni građani. Ali, albanska enverovska mafija, kao kad je vihorila svoju enverovsku socijal-fašističku zastavu, tako i danas, praveći nam se da je za demokratiju, neće ni da čuje ni za što. Ona stvarno, sada, ne hapsi Akademika ni kad ide u Albaniju, jer je svesna da mu više ne može inscenirati sudski proces kao 1970, kada nisu pitali ni za njegovo jugoslovensko državljanstvo (sada ima i švajcarsko!), ali organiziranjem šljama albanskog naroda čini sve da svakako sabotira njegovo stvaranje, a zatim i da satanizira Akademika kao najvećeg neprijatelja Albanaca od kad postoji ovaj narod. On je za njih veći neprijatelj i od turskih sultana, koji su okupirali Albaniju, promjenili joj vjeru i zamalo (da nije bilo Balkanskih ratova!) turcizirali bi je 100%, kako je to izjavio Sami Frašeri, teoretičar albanskog preporoda. Sada, pošto je izvršio smoubistvo dr Ardian Kljosi, mislimo da je sasvim jasno da se paskvilama i tretmanom koji je učinjen i čini se Akademiku Buroviću ciljalo i cilja da i njega prisile na samubistvo.

A zašto?

Zato što se borio kao niko od njih za slobodu i demokratiju Albanije, protiv socijal-fašističkog terora Envera Hodže! Zato što je albanskoj kulturi poklonio remek djelo svih vremena te kulture – roman IZDAJA! Zato što je Albancima otvorio oči njegovim naučnim otkrićima, posebno njegovim albanološkim tezama o porijeklu Albanaca!

Albanci su kroz vjekove pokazali svoju najveću nezahvalnost upravo za one ljude koji su im učinili najveća dobra. Sjetite se samo austrijskog plemića, pukovnika De Bronjar i italijanskog podoficira Gjovani Valencio! Sjetite se srpskog naroda, koji je prvi priznao nezavisnost Albanije, dok su se svijetske sile pripremale da je stave pod italijanski protektorat! Sjetite se i kineskog naroda, koji je od usta svoje djece, koja su im umirala od gladi, odvajao zalogaje hleba i slao albanskom narodu!

De Bronjari-a i Gjovani Valenci-a, u znak zahvalnosti, tadašnji Albanci su ih ubili, a ovi današnji ih kleveću. Srpski narod, u znak zahvanosti je sataniziran i, aktuelno, najomraženiji od Albanaca, dok o kineskom narodu čitajte kod Ismaila Kadarea najprljavije blasfemie.

Za žaljenje je što o ovoj knjizi Akademika Burovića, protiv koje su se tako mnogo angažirali Albanci, koja ih je učinila da tako ludo bijesne protiv nje i njenog autora, dan-danas još nije objavljen nijedan seriozan prikaz. Srpsko-crnogorski teoretičari i kritičari zauzeti su pisanjem slavospjeva za djela titoističkih stvaralaca, pa i za organiziranje naučnih skupova o njima, gdje je akademiku, prof. dr Kaplanu Buroviću zabranjen i pristup.

Svetlana Dr. KAPETANOVIĆ

DRAGAN PETROVIĆ: PRIMERI OKUPACIJE SRPSKE KULTURE (3) ILI SOLUNCI, PEDERI I KRVNICI

DRAGAN PETROVIĆ: PRIMERI OKUPACIJE SRPSKE KULTURE (3) ILI SOLUNCI, PEDERI I KRVNICI

četvrtak, 02 avgust 2012 21:49

dra02082aKao istoričar ne znam gde je u prvoj Jugoslaviji vojska hapsila komuniste, mučila (sekla uši i palila ih vatrom) i vešala bez suđenja

dragan petrovic kol

Ako se mnogo toga o političkoj funkciji pojedinih predstava u beogradskim pozorištima može relativizovati pozivanjem na umetničke slobode, šta reći za predstavu „Pazarni dan“, koja se prevashodno prikazuje u Ateljeu 212. Nju je režirao Egon Savin po tekstu srpskog klasika Aleksandra Popovića. Teško je posle gledanja predstave definisati njenu poruku, a ne podleći emocijama šoka i gnušanja. Šta je reditelj želeo ovom fantazmagoričnom predstavom, koja u realnom istorijskom smislu nema uporište u stvarnosti? Ako je imao tako pokvarenu maštu i psihotičan doživljaj sveta ili pak akumuliranu mržnju, zašto je to manifestovao baš na ovaj način, možda je pre pitanje za psihijatre nego za posmatrača kulturnih događanja u savremenoj Srbiji.

Zbivanje ove monstrum-predstave smešteno je u nek gradić u centralnoj Srbiji tokom 1929. godine. Glavni junak je Bogoljub, gazda i vlasnik nekoliko poslovnih objekata u gradu, junak sa Kajmakčalana i nosilac više odlikovanja, uključujući Karađorđevu zvezdu, rezervni oficir i predvodnik četnika u rezervi, uz sve to i poslanik Radikalne stranke. Njegova ćerka jedinica od dvanest godina povezana je sa komunistima, inače nimfomanka koja spava redom s njima, a najčešće sa očevim slugom, koji je takođe komunista. Bogoljubova žena je bolesna od tuberkuloze i živi izdvojena u posebnoj dvorišnoj kući kao nekoj vrsti karantina. Bogoljub se njom oženio iz računa, a celu deceniju vodi dvostruki život sa predavačicom iz lokalne škole, takođe komunistom. Iako je više puta zatrudnila sa Bogoljubom, on je svaki put naterao na abortus. Rođeni brat Bogoljubove žene je potpukovnik Svetozar, komandant gradskog garnizona. Bogoljub je korumpirani kockar i razvratnik, lakom na novac. Pored toga, opsednut je ubijanjem svih nesrpskih nacija jer stalno pominje da treba pobiti sve „Cincare, Albance, Hrvate, muslimane i sve po spisku“. Zbog dugova Bogoljub bankrotira i dolazi sudski izvršitelj sa žandarmima da ga istera iz kuće i konfiskuje mu imovinu. Taj pravni zastupnik je Puša, inače glavni vođa tajne komunističke partije u regiji. Ali taj dan je vojska planirala za likvidaciju svih komunista u gradu, i to na pazarni dan. Bogoljubova 12-godišnja ćerka odaje sve komuniste, i oni bivaju pohvatani i mučeni u kasarni. Neverovatne scene, gde vojska i kraljevi oficiri navodno vešaju komuniste bez suđenja, a pre toga im Bogoljub nožem seče uši. Inače, uhvaćen je i glavni gradski doušnik Žarkić, inače takođe bivši junak sa Kajmakčalana, koji, kao homoseksualac, održava odnose sa poručnikom, inače ađutantom potpukovnika Svetozara, kao i sa nekim drugim oficirima. Naravno, i taj poručnik je komunista, kao i lokalni prota. Potpukovnik Svetozar (igra ga Branimir Brstina, koji je upravo za ovu ulogu dobio 2010. prvu nagradu na Mucijevim danima) naredio je da se njegov ađutant baci sa petog sprata i da se to proglasi samoubistvom, a da se deo komunista poveša a deo proglasi da su izvršili samoubistvo ispijajući navodno sodu-bikarbonu. Žarkića, Solunca, muči vatrom po nagoj zadnjici.

VAGON TREĆE KLASE Suočivši se sa svojom obešenom ljubavnicom, Bogoljub je plačući nosi u naručju, ali slučajno upada u živi kreč i svršava u mukama. Njegova ćerka, nimfomanka, biva odvedena u manastir, dok potpukovnik Svetozar krade ogromnu svotu nađenog novca kod pobijenih komunista, koju im je za propagandu dao Puša. Puša sa ljubavnicama beži automobilom punim para i podiže na ustanak rudara u Lazarevcu, koji kreću da zauzmu Beograd i sruše šestojanuarsku diktaturu i kralja Aleksandra. Međutim, pokrenuta je čitava divizija vojske, koji sa bajonetima, bojevom municijom i artiljerijom kreću da pobiju pobunjene rudare.

Ovo je ukratko opis zbivanja scenaria predstave „Pazarni dan“. Za nju njen režiser Egon Savin kaže:

„Pazarni dan, najsažetije, krvavo, duhovito i upečatljivo, priča jednu od priča iz istorijskog vagona treće klase, o malim ljudima gladnim vlasti i novca“.

Dakle, po Savinu, glavni lik Bogoljub, kao najveći kapitalista u gradiću centralne Srbije, kao nosilac Karađorđeve zvezde i radikalski poslanik, rezervni oficir i starešina četničke organizacije, zapravo je mali čovek u statusnom smislu a ne samo moralnom, kako ga je Savin prikazao. A prikazao ga je kao čudovište, najblaže rečeno. Kao istoričar zaprepašćen sam. Gde je to kraljevska vojska hapsila komuniste i izgrednike vodila ih u kasarnu, mučila (sekla uši i palila ih vatrom) i vešala, bacala sa spratova i ubijala, i to bez suđenja. Iako u komadu ima više likova, ni jedan od njih nema ništa pozitivno, radi se o patološki prikazanom monstrum-društvu, monstrum-državi i monstrum-pojedincima.

Čak ni među komunistima, koji nisu bili u žiži kritike ovog komada, nema ni jedne pozitivne ličnosti, ni jedne čak pozitivne osobine među njima. Kritičar Muharem Pervić sa ushićenjem u svom komentaru u „Politici“ smatra ovaj komad epohalnim, ali iznad svega istinitim:

„Savinova predstava ima u vidu upravo ukorenjenost, sraslost sa mržnjom, koja ovde kroz vreme progovara, glasno i bez ‚olakšavnih okolnosti‘. Mali čovek, ničeg reprezentativnog u njemu, siromaška sredina, beda bedina na koju god stranu da pogledaš, ničeg dovoljno, ničeg umnog ni lepog, i upravo otud u ovim zatravljenim bićima nabujali zgusnuti porok, mrak, gadost, primitivizam, surovost. Iz širom otvorene prividno idilične duše, iz kraljevskih, četničkih, komunističkih fundusa kulja dugo taložena gadost koju Egon Savin bezrezervno, nemilosrdno isteruje na čistinu. (…) Kakvi su takvi su, drastični, brutalni, naše gore su list, našeg zla početak. Ovde je reč o nečem što u nama traje, u potaji živi i razrasta se, o mrakom zaostalog palanačkog bića, socijalno, politički, seksualno terorisanog, osujećenog, uskraćenog. Znamo tu scenu, binu zapravo, prostor i život oivičen novinama, parolama, pozivima, proklamacijama. Poznate su nam prozivke i zamke lukavog politikantskog uma: sad ili nikad; red, život, ili nered, smrt Srbije; kucnuo je čas! Gotovo da vekove provodimo na ovim siromaškim scenama istorije i politikantstva, među tipovima čije kostime, govorancije i lukavljenja, rečju ‚glumu‘, u prste znamo. Otuda cinizam, gorčina i žestina kojom ova predstava nasrće na nataložene iluzije i poluistine o malom čoveku. Od naive do gadosti, dvoličnosti, zverolikosti. Ruženje ružnog. Potpukovnik Svetozar (Branimir Brstina) sa lakoćom i komikom Lija de Finija otvara mrak politike, samožive, prljave seljačko-vojničke duše. Gazda Bogoljub Ljubomira Bandovića, sav iz krvi i mesišta i filozofijice koju Popović sažima u narodu: u se, na se, poda se! Podlaštvo, zamračenost do nepodnošljivog. Bol boluje raspamećena Mirčija Milice Mihajlović. Majka ili muka u životu u kome se za Boga, ni za ljubav ne zna…“

Pervić, na kraju, sa oduševljenjem izvikuje poentu predstave: „Žestoko, istinoljubivo, da se smeješ, zgražaš, vrištiš od muke!“ („Politika“, 25. 05. 2010).

PLJUVANJE PO ZASTAVI Koliko bi zaista prostora trebalo da se opišu inače efemerne predstave Biljane Srbljanović, koje su vrlo forsirane u repertoaru JDP i Ateljea 212, ali sam primetio da se povremeno prikazuju i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, koje je ipak zadržalo relativno solidan nivo svojih izdanja i repertoara.

A tek skandalozna predstava o Đinđiću, programirana za prvi dan izborne ćutnje uoči parlamentarnih izbora 6. maja ove godine. U predstavi „Zoran Đinđić“ glumci Ateljea 212 brišu pod srpskom zastavom i povraćaju po njoj. Ovo je samo jedna od scena prestoničkih pozorišta, gde se kroz relativizaciju umetničkih sloboda skrnave nacionalni simboli i ismevaju i dovode u pitanje bazične vrednosti srpskog naroda. Predstava počinje scenom pranja ruku u buretu punom krvi na kojem piše „Novija srpska istorija“ a završava scenom paljenja makete džamije koju glumci vade iz makete Hrama Svetog Save, a potom povraćaju po srpskoj zastavi. U međuvremenu se odvija scena isleđivanja Vojislava Koštunice a vladika Amfilohije Radović sa kalašnjikovim drži govor na odru Zorana Đinđića. Na velikom primerku Ustava piše: „Ruke su nam krvave, ali nam je savest čista!“ Nema nikakve sumnje da najveću odgovornost za ovakvu predstavu snosi upravnik Kokan Mladenović, ali ne samo on.

Glumica Nataša Ninković izjavila je posle predstave:

„Za mene je neoprostivo brisanje poda srpskom zastavom i povraćanje po njoj! Da su to uradili protiv nekog obeležja režima, razumela bih. Ali sa zastavom bilo čije zemlje kao njenim simbolom – nezamislivo je“.

Da li je neko zapanjen činjenicom da je deo (ne zanemarljiv) beogradskih pozorišnih glumaca, uglavnom iz ansambla JDP i Ateljea 212, među članovima Preokreta i LDP. Kako nestvarno i u relaksirajućem smislu deluje kada gledate neku predstavu Nušića, Čehova, Dostojevskog ili nekog zapadnog pisca u beogradskim pozorištima, gde ćete sigurno biti pošteđeni ideologije „Druge Srbije“ i vladajućih političkih struktura. Nije zato ni čudo da su te predstave unapred rasprodate kao i većina predstava Narodnog pozorišta i kabaretska izdanja i mjuzikli Pozorišta na Terazijama.

Nisu li komunisti i agitpropovci u titoističkom periodu nakon Drugog svetskog rata u odnosu na ovo danas bili popustljiviji u kreiranju društvene svesti, kada je kultura bila nešto pošteđenija političkog i ideološkog pritiska, nalazeći se u udaljenijim prstenovima kocentričnog kruga društvene moći. Čini se da današnji agitpropovci „Druge Srbije“ pokušavaju na još temeljniji način da se obračunaju sa alternativnim mišljenjem i da prosečan srpski podanik više ni u pozorištu i kulturi ne može da izbegne ideološke pritiske, kojima je inače izložen u većini medija pod drugosrbijanskim i stranim uticajem i kontrolom.

Ali toliki pritisak sve više stvara kontraefekat i Srbija se sve više budi i opire nametnutim stegama, što pokazuju delom i rezultati poslednjih predsedničkih i parlamentarnih izbora, kao i sve veći otpor u stvaranju i delanju kulturnih i naučnih radnika u zemlji. Čini se da u tom kontekstu pozorišna scena sporije reaguje ili nam se to ipak samo čini. Protest glumaca i zaposlenih u Ateljeu 212 protiv upravnika Kokana Mladenovića izgleda da nije bio motivisan poslednjom skandaloznom predstavom o Zoranu Đinđiću, već zbog sopstvene pozicije i materijalnih dobitaka. Ipak solidan deo glumaca odbio je da učestvuje u tom komadu, a neki su čak prekinuli u poslednjem trenutku svoje učešće u njemu. Želeli bi smo da verujemo da su u pravu Goran Sultanović i drugi istaknuti glumci koji ukazuju da dobar deo zaposlenih u ovom sektoru ne deli mišljenje i nametnutu uređivačku politiku koja dolazi od uprave pojedinih pozorišta i političara sa vlasti, koji iza svega toga stoje.

Naravno, reč je o ideologiji „Druge Srbije“, koja je itekako uzdrmana, ali su u međuvremenu uzdrmane i osakaćene i naša država, ekonomija, kultura, uključujući i naše pozorište, koje svakako pamti i daleko bolje dane, i bolje predstave, pozorišne pisce, režisere i kritičare, pa možda delom i odgovornije glumce?

Kraj

DRAGAN PETROVIĆ: PRIMERI OKUPACIJE SRPSKE KULTURE ILI UGRIČIĆEVA DECENIJA (1)

DRAGAN PETROVIĆ: PRIMERI OKUPACIJE SRPSKE KULTURE (2) ILI JEDAN POGLED NA BEOGRADSKA POZORIŠTA