ЗАШТО СЕ СРЕБРЕНИЧКИ ГЕНОЦИД НЕ ПОМИЊЕ У МУСЛИМАНСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА?

SREBRENICA HISTORICAL PROJECT

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (Holland)

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.com

____________________________________________

 

ЗАШТО СЕ СРЕБРЕНИЧКИ ГЕНОЦИД НЕ ПОМИЊЕ У МУСЛИМАНСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА?

 

          Наш сарадник Енди Вилкоксон разнео је парампарчад тврдњу да су српске снаге заробиле 7.000 до 8.000 Муслимана након што су 11. јула 1995. заузеле Сребреницу. [1] Без доказа да се то догодило неодржива је теза да је затим био погубљен сличан број заробљеника. Разматрајући доказну грађу која је предочена Хашком трибуналу у светлу које је најповољније по  Тужилаштво, Вилкоксон показује да у најбољем случају ти докази  подржавају закључак да су српске снаге могле заробити највише око 3.500 Муслимана. Самим тим, то је горња граница броја привзаконитих погубљења која су могла бити извршена после 11. јула. Та цифра је знатно нижа од броја жртава који се у званичном сребреничком наративу наводи.

Ћутљивост интерних муслиманских извештаја из периода после 11. јула 1995. у вези са масовним погубљењем заробљеника и наводним геноцидом врло је енигматична. У тим извештајима који потичу из разних муслиманских институција, ова кључна тема је изостављена. Мада се ту и тамо помињу српски злочини и стрељања заробљених лица, супротно очекивању да ће сребренички „геноцид“ бити у првом плану тих разматрања, о њему нема ни помена.

При том пада у очи да су западне владе и установе под њиховом контролом сребреничку причу преузеле на свега неколико дана од наводног догађаја на коме се темељи, средином јула 1995, док су босански Муслимани, од којих би се очекивало да се по овом питању први огласе, својом реакцијом  каскали далеко иза њих. (На пример, нема записаног трага да је Изетбеговић проблематизовао сребренички геноцид за време мировне конференције у  Дејтону у новембру 1995, дакле четири месеца после догађаја када је већ требало да располаже озбиљним доказима и да их ефикасно користи за стицање предности у преговорима.) Босански Муслимани су започели уопштени  геноцидни наратив још од 1992. године, чим је букнуо рат и пре него што је био убијен значајан број људи на било којој страни. Али то је  била очигледна пропагандна тактика са циљем да се босански Срби држе у дефанзивном положају. То се јасно разликује од специфичних оптужби за геноцид које би биле везане за Сребреницу, али које нису могле бити   покренуте пре 11. јула, 1995. Међутим, од наводног догађаја протекло је  неприродно дуго времена пре него што су босански Муслимани најзад уобличили и почели да јавно артикулишу оптужбе такве врсте.

Укратко ћемо размотрити неколико муслиманских званичних извештаја о Сребреници састављених после 11 јула, 1995.

(1) Мајор Рамиз Бећировић је командовао колоном 28. дивизије Армије БиХ која је извршила пробој из Сребренице према Тузли. Он је 11. августа, 1995 дао изјаву органу безбедности Другог корпуса Армије БиХ у Тузли. [2]

Једини пут да мајор Бећировић користи реч „геноцид“ је на с. 2 своје изјаве: „Нијаз Машић и Н. Алић су прикупљали податке о геноциду у Братунцу и Сребреници, али не знам шта се догодило са подацима које су прикупили.“ Међутим, из контекста је јасно да се ово односи на процес прикупљања доказа о злочинима почињеним против Муслимана  у том крају који је текао још од почетка рата, а не специфично на догађаје везане за Сребреницу у другој половини јула 1995.

Бећировић се и не труди да прикрије чиљеницу да је „демилитаризација“ Сребренице била лажна: „Након што смо добили она два споразума о демилитаризацији Сребренице морали смо се потпуно разоружати. Једва смо успјели да обезбиједимо неколико покварених старих пушака да би их предали УНПРОФОР-у, док је војска преостали дио крила по кућама. Пракса је била да војници своје оружје држе по кућама и само изузетно је било дијељено војницима на линији. Није било дозвољено држати већу количину оружја на једном мјесту“ (страна 5). Коришћене су компликоване варке да би се прикрила чињеница да су муслиманске снаге у  енклави биле наоружане:

„Када смо ишли у пробој, оставили смо тешко наоружање и носили смо само пјешадиско…Увијек смо на линији имали по неколико војника који су се морали скривати јер би их УНПРОФОР у противном ухапсио и конфисковао њихово оружје. Када су дошли Холанђани почели су снимати наше војнике да би нам доказали да јесмо имали наоружање, тако да смо имали тешкоће доказивати супротно“ (страна 5). Описујући „допремање материјално-техничких средстава“, што се одвијало у сарадњи са Главним штабом АРБиХ, Бећировић појашњава да „смо у оквиру организованог допремања добили око 20 Зоља, мању количину ручних бомби и мању количину муниције за пушке калибра 7.62…касније, на наш захтијев, доносили су нам материјалну и техничку опрему хеликоптером“ (страна 5).

Бећировићев опис његове последње мисије изван сребреничке енклаве  врло је индикативан: „По нашим прорачунима, око 1.300 до 1.400 породица палих војника требали су примити по 50 њемачких марака, а родитељима палих жртава био је исплаћен Бајрамски поклон од 50 њемачких марака. Око 200 породица из 280. бригаде требали су добити по 50 марака, тако да је било исплаћено око 1.100 породица, мада не знам колико је родитеља ову надокнаду добило “ (страна 8). Он затим додаје: „Знам да је било раздијељено  укупно око  260.000 њемачких марака, пошто се радило о око 1.300 до 1.400 породица“ (страна 9).

Занимљиво је да се број породица у Сребреници које су требале бити награђене „шехидском надокнадом“ поклапа скоро тачно са бројем војника војске БиХ у сребреничкој енклави погинулих у борби (1.333) што се помиње у књизи Насера Орића објављеној пре пада енклаве. [3] Пошто објављивање те књиге и временски период на који се односи (април 1992 – септембар 1994) претходе наводном геноциду у јулу 1995. умесно је поставити следеће питање: где су сахрањени ти људи за које се признаје да су погинули у борбеним дејствима и како можемо бити сигурни да њихови посмртни остаци не почивају у Меморијалном центру у Поточарима, заједно са жртвама геноцида?

На с. 15 свога дебрифинга Бећировић потврђује борбена дејства дуж путање пробоја 28. дивизије: „…на колону у покрету отварана је ватра“ и додаје да је примао извештаје „да је било мртвих и рањених“.

Мада би се могло рећи да је Бећировић био ангажован командовањем колоне у пробоју и да зато можда није био непосредно упознат са погубљењем заробљеника на другим местима, до 11. августа он је од других избеглица у Тузли могао да сазна бар довољно да то прокоментарише.

Одсуство специфичног помињања масовних погубљења његових заробљених војника крајње је интригантно, да се најблаже изразимо.

(2) „АналитичкипресекоузроцимападаСребреницеиЖепе,“ под датумом од 23. фебруара 1996, извештај је Управе војне безбедности Армије  Босне и Херцеговине команданту Главног штаба, генералу Расиму Делићу. [4]

И овде они који очекују било емотивне било хладно аналитичке осуде „геноцида у Сребреници“ остаће разочарани.

На с. 4 само се износи да „се већи број бораца и цивила без отпора предао, након чега су четници над њима извршили стравичне злочине.“ У продужетку стоји да су „четничка окупација Сребренице и злочини које су починили над бошњачким народом из ових крајева умногоме […] утицали на морал и самопоуздање бранилаца Жепе.“ Међутим, ни ту нема специфичних оптужби у вези са масовним погубљењем заробљеника после 11. јула 1995, мада је до датума када је овај извештај био написан војна обавештајна служба о томе већ требала да има позамашан досије. Не само да се главни догађај на подручју Сребренице у предметном периоду у овом  обавештајном пресеку потпуно игнорише већ се – што је врло чудно – несразмерна пажња поклања  недраматичном паду суседне енклаве Жепа, на пет од укупно осам страница.

(3) „АнализаихронологијадогађајауСребреници[5] је без датума али у верзији која се налази у архиви Хашког трибунала текст је уредно обележен ознакама ове установе, што представља бар prima facie доказ његове аутентичности. Из садржаја је јасно да потиче најраније из друге половине јула 1995. зато што се у тексту помиње један докуменат органа безбедности Другог корпуса под датумом од 20. јула, 1995.

На првој страни анализе наводи се да је „по уласку у Сребреницу агресор…припаднике 28. дивизије убијао на лицу мјеста,“ што свакако представља ратни злочин али је неодређених размера, описује се више као спорадично него као организовано и систематско масовно убијање, и на описани начин свакако да се не уздиже до нивоа где би се могао констатовати геноцид. Такође се износи да је агресор „дио заробљених одвео на игралиште у Коњевић Поље,“ што је чињеница коју и други извори потврђују.

У продужетку помињу се „засједе у циљу заустављања колоне која се по групама (од по 200, 300 и 500 највећим дијелом наоружаних мушкараца) креће ка слободној територији Р БиХ“ и да „агресор…наставља са провођењем геноцида над бошњачким становништвом Сребренице – покољи, масовна стријељања, силовања, раздвајања породица, те егзодус нејачи“ (страна 1). Мада се користи реч „геноцид“ то се чини са врло широким значењем у складу са општим смером пропаганде босанских Муслимана од избијања рата. Масовно погубљење заробљеника после пада Сребренице, као специфичан геноцидни чин, не помиње се – супротно од онога што би се могло очекивати.

Следе занимљиви подаци. За српске губитке у борбеним дејствима са колоном каже се да су били „много већи“ него током освајања Сребренице (страна 2). Толико о демилитаризацији под надзором УН. Такође се тврди да су српске снаге побиле између 720 и 1.400 босанских Муслимана у Поточарима. Ако се ауторима налазила на располагању информација о убијању у Поточарима (чак и непрецизна) како је могуће да им много масовнија наводна погубљења ратних заробљеника на другим местима – нису била позната? То би, у сваком случају, био логичан закључак пошто се та погубљења у овом тексту уопште не помињу.

Што се тиче напредовања колоне, сазнајемо (с. 4) да је 16. јула „коридором прешло тридесет рањеника и око 2.000 људи (цивила)“ док је 17. јула „у току дана пристигло око 4-4.500 бораца“ (с. 5).

Очита незаинтересованост за судбину хиљада наводно погубљених заробљеника и за геноцидни карактер тог злочина делује необично, посебно у односу на свест, недвосмислено изражену на странама 5 и 6, о потенцијалу свих злочина везаних за Сребреницу да буду медијски експлоатисани.

У Закључку на крају овог Извештаја (с. 8) нема помена о масовном погубљењу заробљеника које је од онда постало познато као „сребренички геноцид“. Главни део пажње усмерен је на опречне ставове о томе да ли је било могуће енклаву успешно одбранити. Најзад, у Прилогу, наводи се пресек 45 тона оружја и муниције што је било достављено енклави, противно одредбама споразума о демилитаризацији.

(4) „Хронологијадогађајапробоја 28. дивизије“ је извештај команде 28. дивизије састављен на захтев команданта Другог корпуса АРБиХ у Тузли. [6] Био је достављен команди корпуса 24. јула, 1995, и заведен је под редним бројем 02/1-727/55.

И овај извештај садржи велику количину занимљивих информација. Ту се, на пример, потврђује да је српски напад на енклаву био изведен из правца Зеленог Јадра и да се састојао од „четири тенка Т-54 и пешадије једне бригаде“ (с. 01854506). То нимало не личи на неодољиву ударну снагу која наступа са оперативним циљем да опкољавањем енклаву изолује и онемогући бекство становништва како би над њиме могао бити извршен геноцид. С правом би се могло поставити и питање зашто противтенковске ракете „Црвена Стрела“, за које из спискова достављеног наоружања знамо да су се налазиле у војном арсеналу у енклави, нису биле коришћене да се онеспособи тенковска колона. Види се такође да је у подне 12. јула 24.  дивизија у Тузли добила наређење да се припреми за пружање борбене подршке очекиваној колони 28. дивизије из Сребренице, али нема даљих обавештења о томе да ли је ишта у том смислу било предузето. Сада знамо да муслиманска армија у Тузли није мрднула прстом да помогне сребреничкој колони, и поставља се питање зашто. Такође је интересантно да је до датума када је био Извештај написан (24.јули, 1995) укупно 29.336 избеглица из Сребренице било смештено у Тузли  (с. 01854507), што се подудара са евиденцијом међународних агенција са терена. Изношењем те цифре,[7] уз потврду из муслиманског извора, ограничава се број могућих муслиманских губитака од свих узрока (погубљење и борбена дејства) после 11 јула, 1995, пошто се укупно становништво енклаве процељује на око 40.000.

Опет је изненађујуће да је из прегледа, на тако високом нивоу, дешавања у Сребреници изостављен „главни догађај,“ т.ј. масовно погубљење хиљада заробљеника, боље познато као сребренички геноцид. Ово је посебно необично зато што се у пропратном писму уз овај извештај налази захтев да са њиме буде упознат и „Предсједник Предсједништва господин Алија Изетбеговић“ (с. 01854504).

(5) Постоји такође и извештај насловљен „Пад Сребренице“, који носи датум од 28. јула, 1995, и који је сачинила Служба државне безбедности, сектор Тузла. [8]Ту између осталог налазимо интересантне податке у вези са неким емотивним али неутемељеним тврдњама сребреничког лобија: „У колони није било много жена и дјеце. Могуће да је било десетак жена“ (с. 1D19-0222). Тај податак је у раскораку са честим тврдњама пропагандиста сребреничког лобија да су током сребреничке операције српске снаге побиле на стотине жена и деце.

У овом извештају потврђује се нешто што је подробно документовано из других извора али што никада није на одмет поновити. Колона је успут водила активна борбена дејства и, поред погубљења, то је други значајан узрок муслиманских губитака током критичног периода после пада Сребренице:

„Након што је колона прешла три до четири километра од мјеста одмора, по њој је била отворена ватра. Људе је ухватила паника, бјежали су напријед, назад, по странама, и ватра је трајала око десетак минута по једном дијелу колоне, а ватра је преношена дуж цијеле колоне. На челу и зачељу колоне је било погинулих и рањених“ (с. 1D19-0223).

Али „главни догађај“ везан за пад Сребренице и даље остаје непоменут.

(6) Генерал Расим Делић, командант оружаних снага босанских Муслимана у јулу 1995, обратио се Скупштини Босне и Херцеговине 30. јула, 1996, у вези са разлозима за пад Сребренице. [9] Ставови које је изнео у оквиру свог исцрпног извештаја интересантни су подједнако због ствари које је рекао и које је пропустио да помене.

По мишљењу генерала Делића, главни разлог за пад енклаве били су унутрашњи сукоби:

„Нелојална борба за власт и подјеле по том основу;

Лош однос МУП-а и АРБиХ;

Убиства неистомишљеника или политичких супарника;

Ратно профитерство и криминал;

Лоша организација одбрамбених снага и међусобна борба за челну   функцију“ (с. 01854596).

Када коментарише учинак „демилитаризације“, сам Делић ту реч ставља између наводница:

„Демилитаризацијом“ је успостављено стање које је веома отежавало изградњу Армије на том простору. (Страна 01854596)

Како је могуће посветити се „изградњи Армије“ и истовремено поштено спроводити демилитаризацију? Делић појашњава:

„Када су од априла 1994. године почели долазити први конвоји са МТС [материјално-техничким средствима] ми смо се организовали за дотур МТС Сребреници и Жепи, а да то не угрози њен статус ‘заштићене и демилитаризоване зоне’” (страна 01854596).

По Делићевој процени „демилитаризована“ енклава је добила око 23 тоне ратног материјала, што је „обезбјеђивало одбрану слободних простора Сребренице“ (страна 01854597).

Следи пресек  војних испорука Сребреници (не рачунајући Жепу) закључно са мајем 1995, када је један хеликоптер који је преносио опрему био оборен (с. 01854598). Затим наставља:

„Оволико средстава није добило Горажде, а са далеко мање средстава бранило се Сарајево 1992. и 1993. године. Поред снабдјевања чинили смо све да војнички боље устројимо јединице у Сребреници“ (страна 01854598).

Јасно је да је један од Делићевих главних прећутних циљева, када се обраћао посланицима, било да армију и себе ослободи од одговорности за  пад Сребренице. [“Шта рећи о отпору ако и поред толико противоклопних средстава није уништен ни један тенк. У једном моменту од Зеленог Јадра ка граду ишла су три тенка и уништењем само једног четници не би ушли у град…Да прекинем такође неке шпекулације, треба рећи да је 2. Корпус предузео што је могао“ (страна 01854600).] У складу са тиме, он терети локално руководство за грешке у расуђивању и неспровођење добивених упутстава, па додаје једну критичку опаску која би могла имати далекосежан значај:

„Нису радили по већ предвиђеним плановима чиме не би задржали Сребреницу али би се извукао народ“ (с. 01854600).

У светлу убедљивих доказа да је постојао договор за размену територија између српске и муслиманске стране у вези са Сребреницом, које износе Ола Флијум и Дејвид Хебдич у свом документарном филму[10], као и могућности да се Делић изрекао, поставља се питање: да ли је руководство у Сарајеву имало план за евакуацију становништва Сребренице? То је нешто што су они увек упорно порицали, инсистирајући – заједно са Хашким трибуналом – да евакуацију треба посматрати искључиво као део српске кампање етничког чишћења.

У закључку, Делић наводи четири главна разлога зашто је енклава пала, али при том и он заобилази најважнију сребреничку тему – геноцид:

„Издаја међународне заједнице;

Политичко и војно превирање;

Јак утицај политичко-пропагандног деловања српског агресора и УНПРОФОР-а те је народ већ у прољеће био спреман за напуштање Сребренице“ (страна 01854600).

Преглед накнадних муслиманских анализа о узроцима и последицама пада Сребренице пружа низ корисних увида и чињеница, што потврђује доста што је већ познато и указује на нове истраживачке правце. Међутим, у том материјалу најинтересантнији и најинтригантнији део приче је тема која се систематски избегава. Ови извештаји су писани у временском распону од 24. јула, 1995, до 30. јула, 1996. године и покривају период од око годину дана после пада Сребренице. Где је очекивано излагање о погубљењу хиљада муслиманских заробљеника, догађају који је постао језгро сребреничког геноцидног наратива? У наведеном периоду било је довољно времена да се провере и допуне иницијалне гласине о геноциду за који нам се сада тврди да је био „планетраних размера“. (Контроверзни српски имам Муамер Зукорлић недавно је изнео предлог да се Сребреница уздигне на пиједестал ништа мање него „светске метрополе људске савести.“ [11]) Чудно је да ништа од такве свести није било евидентно у војним, безбедносним и политичким анализама састављеним у временском раздобљу непосредно након што су се ови драматични догађаји одиграли.

Да се заиста догодило нешто налик на геноцидно погубљење 8.000 ратних заробљеника, тешко је предпоставити да би у својим  pro foro interno извештајима власти босанских Муслимана пропустиле да то примете. Такво објашњење нарочито је неубедљиво у светлу чињенице да је главни истражитељ Тужилаштва Хашког трибунала, Жан-Рене Руез, био упућен у Сребреницу непуну недељу после њеног пада са врло прецизним инструкцијама да истражи могући геноцид и да је стигао у Тузлу већ 20. јула.[12] Да ли је могуће да је Трибунал у Хагу био боље обавештен о чињеницама са терена од босанских Муслимана који су се налазили на лицу места, и да ли је разумно предпоставити да је МКТБЈ у већој мери од њих био заинтересован за расветљавање овог питања?

За сада није могуће понудити задовољавајуће одговоре на сва ова питања. Међутим, јесте могуће указати на чудну празнину у начинукако су догађаји у Сребреници приказани у интерним документима босанских Муслимана. Они су страна која је од самог почетка требала бити најзаинтересованија да се питање геноцида постави у средиште пажње. Међутим, у њеним званичним анализама догађаја то је питање које се не налази ни на периферији. Могла би се изнети једна хипотеза која то објашњава. Муслиманска страна је била заузета у вези са условима за окончање рата и без сумње Сребреница је играла важну улогу у њеној стратегији као преговарачки адут, али замишљен првенствено за коришћење на локалном плану. Муслимани највероватније нису  били ти који су смислили „наратив о геноциду у Сребреници“ што је временом прерасло у трајно обележје међународног дискурса и праксе, и они свакако да нису располагали логистичким средствима да тај наратив наметну на глобалном плану. „Сребренички геноцид“ нуди политичке могућности које су неупоредиво шире од балканских хоризоната босанских Муслимана. Зато је много вероватније да су западни спонзори били ти који су најпре уочили тај потенцијал. Као што се види по брзини њиховог реаговања да се те могућности искористе, они су их приметили врло рано. (Руез је био на лицу места само неколико дана после пада Сребренице са задатком да пронађе доказе којима би се ојачала улога Хашког трибунала и истовремено блокирало Караџићево лично учешће на предстојећим мировним преговорима импровизовањем разлога за подизањем оптужнице за геноцид против њега. Маделен Олбрајт је већ 10. августа пред УН махала обмањивачким  фотографијама наводно снимљеним из ваздуха, оптуживала је за геноцид и претила је војном интервенцијом против босанских Срба, што је наговештавало серију „хуманитарних интервенција“ које су уследиле под паролом „никад више Сребреница.“ Истовремено, босански Муслимани су написали неколико интерних извештаја о Сребреници где се уопште не помиње наводни геноцид који је на Западу изазивао моралистичке пароксизме и позиве на „робусне“ војне операције широм света.)

Овде нешто озбиљно не штима.

Потребно је систематски истражити колико је времена протекло између догађаја у Сребреници средином јула 1995 и коначног уобличавања геноцидног наратива у јавном дискурсу Запада с једне, и босанских Муслимана с друге стране.[13] Како ствари у овом тренутку стоје, све указује  на то да су политички и пропагандни механизми Запада били спремни да ступе у дејство од тренутка када је то било могуће без изазивања сумње у постојање претходних сазнања или (још горе) саучесништво са извршиоцима. Што се босанских Муслимана тиче, изгледа да је наратив о сребреничком геноциду, у смислу јасно дефинисаног и специфично упереног политичког инструмента, био накнадна стратешка досетка. Они су се ипак врло радо прикопчали пропаганди својих спонзора када се она захуктала и када су схватили да би од „геноцида“ и они могли да пропагандно профитирају. Међутим, у односу на злочин за који се тврди да је био тако планетарних размера, њихова реакција је била трома и зачуђујуће задоцнела.


[1]  http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=32199

[2] ICTY ERN бр. 0185-4518-0185-4532-ET.doc/al

[3] Srebrenica svjedoči i optužuje1992 – 1994, Ljubljana, 1995. Орић набраја 1.333 „шехида“ од пре 11. јула 1995  по именуи месту и датуму смрти на странама  211 – 244 књиге.  За комплетан списак, видети:

http://www.srebrenica-project.com/sr/DOWNLOAD/Odlomak_iz_Oriceve_knjige.pdf

[4] ICTY ERN бр. 11854425 – 11854433.

[5] ICTY ERN бр. 01854571 – 01854580.

[6] ICTY ERN бр. 01854504 – 01854511.

[7] 4. августа, 1995, према извештају команде УНПРОФОР-а,број сребреничких избеглица смештених на подручју Тузле попео се на 35.632, што још више сужава могући број жртава и погинулих. Види ICTY докуменат бр. 00412059.

[8] ICTY докуменат бр. 1D19-0218 – 1D19-0224..

[9] ICTY ERN no. 01854595 – 01854601.

[10] Srebrenica: a Town Betrayed, http://tv.globalresearch.ca/2011/07/srebrenica-town-betrayed

[11] Електронски портал E-novine (Београд), 23.08.2012

[12] Le Point (Париз), број 1862, 26 мај 2008.

[13] “Argument and Rhetoric in ICTY Judgments,” у Deconstruction of a Virtual Genocide (Den Haag-Belgrade, 2011), од J. P. Maher-а, с. 173-175, добар је почетак.

CRKVA NA RUMIJI KAMEN SPOTICANJA NEPRIJATELJA NAŠEG NARODA – Piše: Prof. Dr. Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

CRKVA NA RUMIJI

KAMEN SPOTICANJA NEPRIJATELJA NAŠEG NARODA

Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Na sajtu Albanaca Ulcinja (Crna Gora) LAJME NGA ULQINI (Vesti iz Ulcinja: http://www.visit-ulcinj.com/blog), dana 10. avgusta 2012., objavljen je ovaj dopis na albanskom jeziku:

KISHA NE RUMI – Subashiq dhe Mihailo : DUHET TE HIQET

August 10, 2012

Shpërndaje

kisha ne rumi Kisha ne Rumi Subashiq dhe Mihailo: Duhet te hiqet Kisha e metalt e vendosur ne Rumi me 18 qershor 2005, eshte bere objekt diskutimesh dhe perplasjesh me vite me radhe, por mbishkrimet e ngjyrosura diteve te fundit kane rikthyer edhe nje here ne plan te pare kete objekt metalik.

“Kisha e metalit ne Rumi eshte vendosur per te shkaktuar grindje mes qytetareve te Malit te Zi, kurse Kisha Ortodokse Serbe eshte treguar me superiore se organet kompetente shteterore” ket qendrim e kan paraqitur mitropoliti i Kishes Ortodokse Malazeze – Mihallo, dhe funkcioneri i lart i partise Socialdemokrate (SDP) Osman Subashiqi, njekohesisht nenkryetare i Komunes se Tivarit.

Partisë rasti qe dikush e ka ngjyrosur kishen e metalt ne Rumi, ne te cilen jan vendosur grafitet si “Shqiperia Etnike”  dhe “AKSH”, qe eshte shkurtese e “Armates Kombetare Shqiptare”

Duke rene dakord me faktin se vet shqiptaret nuk e shkruajn ”Etnik Albania” por “Shqipëria Etnike” eshte indikative, bashkebiseduesit e “Vijesti’t” kane treguar qe heqja e kishes nga Rumija do te ndihmonte qe ” raportet nderkombetare dhe nderfetare te kthehen ne gjendje harmonike, sic ishte me perpara “. Mitropolit Mihailo Dedeic 300×229 Kisha ne Rumi Subashiq dhe Mihailo: Duhet te hiqet

Sipas mitropolitit Mihaillo mbishkrimet e ngjyrosura ne kishen e metalt ne Rumi kane te njejtin mesazh qi kishte vendosja e saje para shtate viteve ne majen e Rumise.

Ndersa Osman Subashiq nder te tjera per gazeten Vijesti shprehet “Objekti metalik eshte vendosur ne Rumi, pa pelqimin e autoriteteve kompetente. Me sa di une ka nje vendim te vlefshem nga organet shteterore kompetente per ta hequr objektin nga Rumia, po qe nuk ka ndodhur. Pse organet shteterore kompetente nuk e kane kryer kete vendim, duhet ti pyesni ato” Osman Subashiq Kisha ne Rumi Subashiq dhe Mihailo: Duhet te hiqet

Objektet fetare, tha ai duhet te sherbejne besimtareve per te kryer ritet fetare, gje qe nuk ndodhe ne kete rast. Subashiq argumentoi pretendimin e tij duke shtuar se “Ne majen e Rumise nuk ka banore. Ka vetem ujqer, dhelpra dhe kafshe te tjera, dhe ato nuk kryejn ritet fetare.”- perfundoi Osman Subashiq.

Reth kesaj ceshtje ka reaguar me nje deklarate zyrtare edhe Kisha Ortodokse Malazeze e cila kerkon qe objekti ne fjale te hiqet nga Rumia, ndersa kan munguar reagimet e deputeteve shqiptare ne Mal te Zi. Ndersa gjate seances se sotme te Kuvendit Komunal te Tivarit jasht rendit te dites, kare replikuar ne distance reth kesaj ceshtje Debjana Gjuroviqa, Milenka Cebaloviqa i Nebojshe Strugara ne njeren ane dhe Ali Gjecbritaj ne anen tjeter per denimin e ketij akti.

KrajaOnline

Mark Shkreli on Mon, 13th Aug 2012 14:13

Eshte qesharake qe ky objekt urrejtjeje te quhet kishe. Shqiptaret, vertete piopulli i Malit te Zi, qe shtate vjet po genjehen nga pushtetaret. Vendimi per heqjen e kesaj konzerve nuk realizohet dhe premtimet ripertrihen vetem ne kohen e zgjedhjeve, njesoj sikur premtimi se Malesia do te fitoje statusin e komunes.

Te gjithe shqiptaret dhe, sikur duket, Kisha Ortodokse Malazeze, duhet te insistojne qe kjo gje te ndodh para zgjedhjeve, perndryshe, per ne, nuk ka votime — bojkot i plote — mosbindje qytetare.

VIDEĆI BEZBROJ GRAMATIČKIH i pravopisnih grešaka tog napisa (koje ovde označih crnim slovima!), kao komentar sam dodao moju gotovost, ako nemaju drugu osobu, da im dopise ispravim besplatno pre iznošenja na sajtu. Kad pokušah da smestim moj koment, vidim da bez lozinke ne mogu da to učinim. Tada se obratih Redakciji za lozinku. Do dana današnjeg nisu mi je poslali.

Za naše čitaoce, koji ne znaju albanski, evo prevod, ali bez podcrtanih grešaka:

 

CRKVA NA RUMIJI – Subašić i Mihailo : TREBA DA SE SKINE

Avgust 10, 2012

Razdaj

Crkva na Rumiji na Rumiji Subašić i Mihailo: Treba da se skine metalna crkva postavljena na Rumiji 18. juna 2005. (NAPOMENA: Rumija je planina iznad Bara.- KB) postala je objekat diskusija i sudara godinama redom. Ali obojeni natpisi zadnjih dana još jednom su povratili u prvom planu ovaj metalni objekat.

“Metalna crkva na Rumiji je postavljena da bi izazvala svađu među građanima Crne Gore (NAPOMENA: Ime Crne Gore, iako ovi Albanci sasvim dobro znaju da se po međunarodnim zakonima toponimi pišu na jeziku naroda kome pripadaju, za što sam ih od vremena opomenuo pismeno, preko medija, tvrdoglavo nastavljaju da prevode na svoj jezik – Mali i Zi, što je u sinhroniji sa njihovim pretendiranjem da je ova zemlja pokrajina Albanije!– KB), dok Srpska pravoslavna crkva pokazala se superiornija od kompetentnih državnih organa” ovaj stav su pretstavili mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve – Mihailo, i visoki funksioner Socijaldemokratske partije (SDP) Osman Subašić, istovremeno zamenik načelnika Barske opštine.

Partisë (Neprevodljiva greška!- KB) slučaj što je neko obojio metalnu crkvu na Rumiji, na kojoj su stavljena slova kao “Etnička Albanija” i “AKSH”, koja je skraćenica od “Nacionalna armija Albanije” (Prećutkuju da su na sve strane, pa i na vrh crkve, crvenom bojom nacrtali dvoglavog orla – albanski simbol zastave i državnog grba!– KB)

Slažući se sa činjenicom da sami Albanci ne pišu “Etnik Albania” već “Shqipëria Etnike” indikativno je, sugovornici lista “Vijest” kazali su da skidanje crkve sa Rumije pomoglo bi da se “međunarodni i međuverski odnosi povrate u harmonično stanje, kako je bilo ranije”. Mitropolit Mihailo Dedeić 300×229 Crkva na Rumiji Subašić i Mihailo: Treba da se skine

Prema mitropolitu Mihailo obojeni natpisi na metalnoj crkvi na Rumiji imaju isti mesaž koji je imalo njeno postavljanje pre sedam godina na vrh Rumije.

Dok Osman Subašić između ostalog za list Vijesti izražava se “Metalni objekat je postavljen na Rumiji, bez saglasnosti kompetentnih vlasti. Koliko ja znam postoji jedna važeća odluka od kompetentnih državnih organa da se skine objekat sa Rumije, ali što se nije desilo. Zašto kompetentni državni organi nisu izvršili ovu odluku, treba da pitate njih” Osman Subašić Crkva na Rumiji Subašić i Mihailo: Treba da se skine

Verski objekti, reče on treba da služe vernicima da upražnjavaju verske obrede, stvar koja se ne dešava u ovom slučaju. Subašić je argumentirao svoje pretendiranje dodajući da “Na vrh Rumije nema stanovnika. Ima samo vukova, lisica i drugih životinja, i one ne vrše verske obrede” – završi Osman Subašić.

Oko ovog pitanja reagovao je jednom službenom izjavom Crnogorska pravoslavna crkva koja traži da se predmetni objekat skine sa Rumije, dok su nedostojala reagiranja albanskih poslanika u Crnoj Gori. Dok duž današnje seance Opštinskog odbora Bara van dnevnog reda, replicirali su na ostojanju oko ovog pitanja Debjana Ðurović, Milenka Cebalović i Nebojša Strugar na jednoj strani i Ali Ðečbitaj na drugoj strani za osudu ovog čina.

KrajaOnline

Mark Shkreli on Mon, 13th Aug 2012 14:13

Smešno je da se ovaj objekat mržnje naziva crkvom. Albanci, zaista narod Crne Gore, evo pet godina što se varaju od državnika. Odluka da se skine ova konzerva ne ostvaruje se i obećanja se ponavljaju samo u vreme izbora, isto kao i obećanje da će Malesija dobiti status opštine. (NAPOMENA: MALESIJA = albanizirani naziv naše oblasti GRUDA!- KB)

Svi Albanci i, kako se vidi, Crnogorska pravoslavna crkva, treba da insistiraju da se ovo desi pre izbora, u suprotnom, za nas, nema glasanja – puno bojkotiranje – građanska nepokornost.

(NAPOMENA: M.Shkreli mi je pre godinu dana pisao da je disident. Kako se vidi iz njegovog rečnika i stava, mislim da je svakome jasno da on ili ne zna što je disidencija, ili nam se pravi disidentom.- KB)

Šta se to desilo? Zašto mi Redakcija ne šale lozinku?

Od ranijih mojih komentara (koje sam pre uspostavljanja lozinke tamo objavio!), a posebno od mojih knjiga gde tretiram albanološke probleme, Redakciji i svim Albancima vrti se u glavi. Zato su intervenirali i interveniraju svukud da mi se ništa ne objavi, ne samo od njih – Albanaca, već i od svih drugih, pa i od naših. Kako se već zna, sred Tirane, 2009, oni su mi spalili u štampariji sav tiraž 4 novih knjiga. Dan danas albanska medija o tome ćute, pa i sajt LAJME NGA ULQINI, jer za njih je važnija “konzerva” (na vrh Rumije!) od 4 spaljenih knjiga (sred Tirane!). Štaviše, intervenirali su i sred Beograda da mi se i tamo, na našem jeziku, ne objavi ništa i da se demantuje vest o spalivanju mojih knjiga. Kako možete videti na naslovnoj strani ovog sajta, i silikonom nadute sise ulcinjskih kurvetina za njih su mnogo-mnogo važnije od mojih knjiga. I pošto se ovako ponašaju, svi nam se oni kunu u sveca i u keca da su za mirni suživot.

Ja sam odmah napisao koment, koji, pošto mi oni ne dozvoljavaju da ga postavim gde mu je mesto, evo gde ga objavljujem ovde.

O crkvi na vrh Rumije ja sam od vremena napisao i objavio opširnu studiju, koju imate u mojoj knjizi ODAN I ODRAN, Ulcinj 2011, str.120-126, a pod naslovom “U Crnoj Gori nema ni kamena albanskog!”, kojom sam demaskirao sajt LAJME NGA ULQINI za šovinističko huškanje albanske dijaspore u Crnoj Gori protiv crnogorskog naroda, suvereniteta i integriteta Republike Crne Gore. Ono što sam rekao tamo, nije potrebno da ponovim i ovde. Zato se ograničavam samo na ono što je rečeno u ovom novom napisu ovog anticrnogorkog sajta.

Treba znati da mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve nije Mihailo Dedeić, koji kleveće i intrigira u vezi ove crkve kako se to sviđa neprijateljima crnogorskog naroda, već dr Amfilohije Radović, poznat i priznat kao takav od Srpske Patrijaršije, pod jurisdikcijom koje je crnogorska pravoslavna crkva, i koji je podigao tu crkvu voljom naroda Crne Gore.

Koliko da znate, gospodine Mihailo, nije ni najmanje istina da – kako vi kažete – “ obojeni natpisi na metalnoj crkvi na Rumiji imaju isti mesaž koji je imalo njeno postavljanje pre sedam godina na vrh Rumije”. Postavljanjem crkve na vrh Rumije, mi – Srbo-Crnogorci – ne pretendiramo ni na najmanji kamenčić Albanije i albanskog naroda, jer je Rumija bila i jeste naša, a ne albanska. Naprotiv, škrabotine Albanaca na našoj crkvi i sva ova halabuka koja se od njih diže protiv te crkve, jeste očigledno pretendiranje Albanaca na naš kamen i na našu rodnu grudu, koju su okupali u krvi najboli sinovi Crne Gore, braneći je od vekovnih neprijatelja. Istorijski je dokumentirano i svetski priznato, zvanično i praktično, da je vrh Rumije naš.

Gospodine Mihailo, ovim vašim stavom vi ne samo što nam dokazujete da niste mitropolit Crnogorske pravoslavne crkve, već moguće da niste ni Crnogorac. Neki i preko medija pišz da mu pravo ime nije Mihailo, već MIRASH! A to je albanizirano naše srpsko ime. Zato pitajte majku, gospodine Mihailo-Mirashu, s kim vas je rodila, a mi ćemo se raspitati da se ispod vaše mitropolitske mantije ne maskira koji muslimanski muftija! Koliko da znate: skadarska istorija beleži jednog katoličkog popa gradića Drivast (blizu Skadra), koji je otišao u Skadar kod vezira, odenut u popovsko odelo, i iz vezirovog divana izašao u odeždi hodže. Da možda niste njegov sin, ili unuk ?!

Ja sam upravo ovih dana, za mnoge SRBE i CRNOGORCE, koji nam se busaju u prsa da su i Svetosavci, dokazao da ne samo što nisu Svetosavci, već nisu ni Srbi, ni Crnogorci, već albanska fukara i bagra, koja intrigira i rovari protiv našeg naroda pod spskom maskom.

Braniti Albance gde to imaju pravo – jeste sveta ljudska dužnost za svakog poštenog čoveka. Ali ih braniti i onamo gde nemaju pravo – jeste očito neprijateljstvo prema srpsko-crnogorskom i makedonskom narodu. I ne samo prema srpsko-crnogorskom i makedonskom narodu, već i prema samom albanskom narodu!

Ja sam taj koji je Albance, i upravo Albance Crne Gore, Srbije i Makedonije (!) branio kao niko do danas na svetu, pa i doprineo u njihovoj prosveti, kulturi, nauci i istoriji za slobodu i demokratiju, kao niko do danas. Ni sami ovi Albanci nisu branili sebe onako kako sam ih ja branio! I branim ih opet! Ali samo kad i gde imaju pravo. Kad i gde nema pravo, ja ne branim ni svoga oca! Braniti Albance (Šačicu albanskih vetrogonja!) gde nemaju pravo, znači biti ne samo protiv srpsko-crnogorskog i makedonskog naroda, već i protiv albanskog naroda.

Posle ove lekcije, nadam se da će se gospodin Mihailo-Mirash promisliti dobro gde ga to vodi ta mazga, koju je uzjahao, pa bila ona i njegova.

“Najviši” funksioner Socijaldemokratske partije (SDP), gospodin Osman Subašić, neka se bavi njegovim džamijama i neka ne zabija nos gdje mu ne pripada. Muslimanska vera, svugde na svetu, odelena je od drugih vera, pa i od pravoslavne vere Crnogoraca. Iako su i muslimani Crne Gore po nacionalnosti i državljanstvu Crnogorci, oni ne treba da zabijaju svoj nos u verska posla svoje pravoslavne braće, posebno ne u negativnom smislu. U pozitivnom smislu su dobrodošli.

Što se tiče Albanaca, koje god vere bili, utoliko pre onima muslimanske vere, na nijedan način im ne pripada da zabijaju nos u probleme crkve na vrhu Rumije, jer dijaspora ima za dužnost da se integrira i slije sa meštanima, a ne da intrigira za versku, nacionalnu i političku destabilizaciju zemlje, kako je činila i nastavlja da čini albanska dijaspora u Crnoj Gori. Svaka čast izuzecima!

Državni organi Republike Crne Gore treba da znaju međunarodne zakone za dijasporu i da jednom za svagda reše i svrše sa  protuzakonskim tretmanom Albanaca u Crnoj Gori. Albanci Crne Gore treba da se tretiraju onako kako se to tretiraju i po ostalim zemljama sveta, i u ona najrazvijenija i najviše hvaljena za slobodu i demokratiju, na primer Švajcarska i Francuska, Engleska i Nemačka. Nema nikakav razlog da vlada Crne Gore izađe ispred vlada pomenutih zemalja kao magare pred konjima. Status koji aktuelno uživaju Albanci u Crnoj Gori – ne pripada im. Kako sam primetio, upravo na ovom portalu, oni i sami priznaju da su DIJASPORA! A  d i j a s p o r a  nije što i  n a c i o n a l n a   m a n j i n a !! Štaviše, oni i sami traže da se tretiraju kao u Švajcarskoj !!!

Sa druge strane i na znanje, crkva na vrhu Rumije je na svojoj verskoj, nacionalnoj i političko-državnoj teritoriji. Preko svega – i na mestu gde je od vremena (Pre 1000 i više godina, kad Crna Gora nije imala ni muslimana i niti Albanaca!), postojala tu crkva “Sveta Trojica”. Ovako su je zvali – Sveta Trojica – na srpskom jeziku, jer u ta vremena nije ni bilo Albanaca u ove strane.

Što se tiče da škrabotine na zidove te crkve nisu učinili Albanci i uvredljivih naziva (svi je Albanci nazivaju “metalni objekat”, a “hrišćanin” Mark Shkreli i KONZERVOM, pa još i dodaje da je objekt urrejtjeje = predmet mržnje!) – vidi se jasno ko je učinio te šovinističko-rasističke, veliko-albanske škrabotine.

Sred Ulcinja, na mestu crkve Sveti Mihailo, u poslednje vreme je podignuta i inaugurisana džamija nazvana “E MARINARËVE” (mormara). Ovo albanskog “hrišćanina” nije ni najmanje uznemirilo, pa je zato i ne naziva nekim uvredljivim imenom i niti je smatra za predmet mržnje.

Onima, koji bi hteli da ovo kopile ostave drugima u ruke – srbo-crnogorcima (!) – jer je tobože indikativno da Albanci ne pišu ovako i onako, kažemo: Pogledajte njihov dopis, crno podvučene reči od mene, koje nemaju veze ni sa albanskim jezikom, ni pravopisom i gramatikom. Da možda i taj dopis nismo napisali mi?! Imamo u ruke knjigu njihovih kolega, prof. dr Bahri Brisku + prof. dr Nail Draga i drugih: POLEMIKË lidhur me falsifikimet shkencore kundra shqiptarëve të Kapllan Buroviqit (POLEMIKA u vezi naučnih falsifikata protiv Albanaca Kaplana Burovića, Shkodër 2011.), koja i u naslovu ima gramatičku grešku, a unutar nje je antologija albanskih solecizama. Da i nju nismo napisali mi – Srbo-Crnogorci – i to da bismo“izazvali svađu među građanima Crne Gore”?! Pre koji mesec, od ovih Albanaca ubijen je u Tirani albanolog dr Ardian Kljosi, zato što je prigrljio i zastupao albanološke teze ovog od Albanaca tako omraženog Burovića. Da možda i njega nismo ubili mi?!

Ja sam od vremena naglasio i dokazao da se iza ovih škrabotina ne krije prosti albanski narod, niti njegovi konstruktivni intelektualci, već albanski buržuaski intelektualci, profesori, doktori nauka, pa i akademici, koji i namerno bastardiraju svoj jezik, da bi se tako maskirali.

Da imamo posla i sa albanskim akademicima, pitajte i Crnogorsku akademiju nauka i umjetnosti (CANU), jer i oni – kako saznah upravo ovih dana – raspolažu sa dovoljnim brojem dokumenata. Albanski akademici, sa raznim pseudonimima i sa jednim bastardiranim albanskim jezikom, tobože seljačkim, od onih seljaka Kosmeta, pišu najvulgarnije stvari i najnedostojnije, prljave i kriminalne, protiv naroda srbo-crnogorskog i makedonskog, ne samo na javna mesta, već i preko medija, novina i sajtova, pa i preko ovog sajta – LAJME NGA ULQINI. Nisu malobrojni ni oni koji su nam i svojim pravim imenom izašli sa pretendiranjem da je njihova super Ve-e-elika Albanija ne samo do vrha Rumije, već i do samog vrha Lovćena! Da ne treba da vam ovo dokumentiramo, gospodo Albanci lista VIJESTI?! I vama sajta LAJME NGA ULQINI?!

Ovako je ova crkva postala kamen spoticanja za sve neprijatelje crnogorskog naroda i Crne Gore. Spotičući se o nju, svima padaju maske i – nehotice – pokazuju nam svoje prave njuške.

Dobro bi bilo za sve da Albanci sjednu na stolici koja im pripada istorijski i zakonski, da se potčine dijalektičkom razvoju društva i, sledstveno – da se mane njihovih fantazija i protuzakonskih stremljenja, šovinističkih i rasističkih, veliko-albanskih i anticrnogorskih. Samo ovako ćemo dospeti do uzajamnog dobrog sporazuma i mirnog suživota. Sve dok Albanci budu pretendirali da Srbo-Crnogorci i Makedonci ne postoje, da su nam ovi srbizirani Albanci, da nam je bio Albanac i Stevan Nemanja – kako to piše njihov akademik, prof. dr Skender Rizaj – sigurno da ni mirnog suživota neće biti.

!!!

Vidite kako su nam unakazili crkvu ne samo albanski škrabopisci, već i fotoreporter sajta LAJME NGA ULQINI !!!