DRAGAN PETROVIĆ: PRIMERI OKUPACIJE SRPSKE KULTURE (2) ILI JEDAN POGLED NA BEOGRADSKA POZORIŠTA

DRAGAN PETROVIĆ: PRIMERI OKUPACIJE SRPSKE KULTURE (2) ILI JEDAN POGLED NA BEOGRADSKA POZORIŠTA

sreda, 01 avgust 2012 13:08

dra01082aDa li je udaljenost kulture od centra moći uticalo da makar delimično bude pošteđena stega režimske ideologije?

dragan petrovic kol

Pored težnji da vladajuća struktura gotovo uvek teži da izvrši određeni pritisak na kulturu zbog potrebe za širenjem svoje ideologije, činilo se i u dugim decnijama vladavine titoizma da je oblast kulture, uz sve pritiske i pokušaje uniformisanja, zadržala značajnu autonomiju. Istoričari Ljubodrag Dimić i Predrag Marković s pravom ukazuju da je vladajući socijalističko-komunistički sistem u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata na jugoslovensko i srpsko društvo delovao u sistemu koncentričnih krugova. Sfera institucionalne politike bila je u epicentru najviše posednuta jednopartijskim sistemom, gde je centralnu ulogu imao sam Tito. Vaninstitucionalna politika je takođe bila zaposednuta jer se moglo zaglaviti u zatvor ili izgubiti posao i zbog ispričanog vica ili aluzije na sistem i velikog vođu. Oblast ekonomije bila je nešto manje pod pritiskom jer se tu na marginama zadržao makar neki oblik individualnog delanja (poljoprivreda, zanati i manji oblici trgovačkog preduzetništva, slobodne profesije i dr.). Oblast kulture, budući da je u sistemu koncentričnih krugova bila manje važna vladajućim centrima, bila je nešto pošteđenija pritisaka i cenzure. To je u sledećim decenijama kulturi davalo veću mogućnost samostalnog delanja, slabeći kontrolne stege i vladajući uticaj.

Titoizam je u unutrašnjoj politici u celini doneo nepravedna rešenja po srpski faktor, zbog kojih su ispaštale i sledeće generacije, ali je u kulturi, pored niza otežavajućih faktora i loših trendova, bilo i evidentnih pomaka i nastavka nekih procesa modernizacije. Pismenost je dostigla visok nivo, stepen obrazovanja je podignut, dograđen je sistem obrazovnih institucija, posebno univerziteta, biblioteka i drugih kulturnih ustanova.

Tokom 80-tih dolazi do upadljivog porasta autonomnosti kulture, posebno na srpskim prostorima. Tokom 90-tih godina, uprkos svim elementima krize u društvu, kultura funkcioniše, mada se i u njoj prelamaju sukobi i razlike preneti iz političke sfere.

Posle 2000. godine celo društvo je pod različitim oblicima promena pod pritiskom: „reformisani“ su ekonomija, vojska, obrazovanje, zdravstvo, pravosuđe, mediji… Da li je udaljenost kulture od centra društvene moći uticalo i u ovom periodu da makar ona delimično bude pošteđena „reformskih“ poteza i stega vladajućih struktura i režimske ideologije? Kakva je situacija sa pozorištima u Beogradu i drugim većim centrima Srbije, imajući u vidu tradicionalnu ulogu ovog žanra u kulturnom životu viših i srednjih slojeva srpskog stanovništva?

NA UDARU „REFORMI“ Odgovori na ova pitanja nisu sasvim jednostavni i jednoznačni, ali, posmatrano u celini, sama kultura se našla pod snažnim i temeljnim talasom udara „reformi“ i makar odjeka političkih i društvenih pritisaka, kojim je izloženo celo društvo. U pozorišnoj umetnosti postoje različiti pravci i idejne grupe, a zašto ne reći, i među samim pozorišnim radnicima, stvaraocima i glumcima različita društvena i politička opredeljenja, što ne bi trebalo posebno da se odražava na sadržinu i kvalitet njihovog stvaranja. Međutim, kao i u nauci, posebno u društvenim naukama i medijima, tako su i u pozorištu najvažnije upravljačke i umetničke funkcije povezane sa finansijama i medijima, koje je zaposeo sloj politički podobnih i povezanih sa vrhovima postoktobarske vlasti. To je direktno uticalo na repertoar i kvalitet pozorišnog stvaranja, ali i tu postoje u praksi razlike od slučaja do slučaja.

Brojem ne preterano izražen, ali veoma agilan deo pozorišnih radnika i glumaca ideološki naklonjenih vlasti ili čak njenoj „evroatlantskoj avangardi“ – „Drugoj Srbiji“ i LDP – veoma je agresivan u promociji svoje ideologije u okviru same sadržine i interpretiranja pozorišnog repertoara. Tu dolazi do sprege sa sa delom funkcionera i finansijskog i promotivnog favorizovanja baš takvih tema, što je praćeno velikom podrškom medija.

Uprkos velikoj i višedimenzionalnoj krizi u kojoj se našlo srpsko društvo u poslednjoj deceniji-dve (pa i duže), pozoršne predstave u Beogradu i dalje su relativno dobro posećene. Same ulaznice nisu jeftine, i njihova cena se na najposećenijim scenama kreće između 1.000 i 2.000 dinara za važnije predstave. Da bi se popunile sale, pribegava se i organizovanim kolektivnim posetama đaka i građanstva iz unutrašnjosti, a pun pogodak su godišnje pretplatne karte, koje omogućuju popust od 50 odsto za kupovinu karata u najvažnijim pozorištima (osim premijera). Zahvaljujući tome, većina pozorišnih predstava u Pozorištu na Terazijama, Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu je dupke puna, što nije uvek slučaj i sa Jugoslovenskim dramskim, pa i Beogradskim dramskim i nekim drugim pozorištima.

Narodno pozorište je uglavnom zadržalo visok nivo svojih predstava i izvesnu distancu u odnosu na dnevna politička zbivanja. Repertoar Pozorišta na Terazijama ima prevashodno karakter mjuzikl programa kabaretskog tipa, gde se uglavnom prikazuju poznata dela američke produkcije u ovoj oblasti, poput predstava „Čikago“, „Neki to vole vruće“, „Producent“, „Briljantin“, „Kabare“… Ove predstave se zasnivaju na visokom igračkom i pevačkom umeću glumačkog sastava i predstavama lakih vodviljskih zapleta uz obilje humora.

Jugoslovensko dramsko pozorište i Atelje 212 su pozorišta u kojima se najviše prikazuju ostvarenja koja se bave domaćim društvenim i političkim temama. U nekim slučajevima radi se o apolitičnim predstavama, koje mogu da nasmeju gledaoce i čak da imaju edukativnu komponentu (na primer predstava „Plodni dani“ Ateljea 212, koja se bavi problemom dobijanja potomstva kod mnogih parova, ili “Pomorandžina kora“, koja analizira savremeni ženski identitet). Međutim, našu pažnju izazivaju najviše predstave sa političkom tematikom i one gde je tema raspad Jugoslavije i traženja krivca za te događaje.

ČETIRI PREDSTAVE Na tu temu ove sezone se u Ateljeu 212 i JDP moglo videti više predstava koje se prema političkom opredeljenju mogu klasifikovati kao uslovno neutralne, kakve su „Ratna kuhinja“ Stevana Koprivice i „Nestanak SFRJ“ Kokana Mladenovića do izrazito antisrpske „Rođeni u Yu“ sarajevskog dramskog pisca Dine Mustafića.

„Ratna kuhinja“, na razmeđu komedije i rialitija, sa odličnom glumačkom ekipom pokušava da ostvari duhovitu predstavu o ratnim zbivanjima početkom 90-tih na dubrovačkom ratištu. U podzemnoj kuhinji jednog elitnog hotela sreću se rezervni podoficir JNA (igra ga Mima Karadžić) i pripadnik „zengi“ (Dragan Bjelogrlić), koji imaju zadatke da nahrane svoje vojske, koje se tokom sukoba iznad njihovih glava smenjuju u posedovanju ovog mesta. Komični zapleti, dijalozi dva predstavnika zaraćenih vojski, dovode ih najzad do toga da spoznaju besmisao ratnih zbivanja i otkriju jedan u drugom opšteljudsku bliskost i sapatništvo. Tako pripadnik „zengi“ od zarobljenika u rukama podoficira JNA postaje njegov sadrug a zatim i saučesnik u ubistvima njihovih pretpostavljenih. Naime prvo podoficir JNA ubija svog oficira da bi spasao život pripadniku „zengi“ a potom u samoj završnici predstave isto čini i Hrvat da bi spasao svog novostečenog srpskog prijatelja. Na kraju obojica ginu u pokušaju da se probiju iz ratnog okruženja.

Ova pomalo naivna komedija sa tragičnim ishodom ipak na ubedljiv način podvlači gubitak smisla ratnih sukoba među dojučerašnjim komšijama, bliskost običnih ljudi i beskrajno male razlike u identitetu i kulturi jugoslovenskih naroda, naročito između Srba i Hrvata. Jer oficiru „zengi“ trebalo je mnogo vremena da bi identifikovao razliku u govoru i ponašanju Srbina podoficira JNA u odnosu na hrvatski etnos.

„Zbogom SFRJ“ Kokana Mladenovića, pisca ove predstave i upravnika Ateljea 212, daje dirljivu priču o „jednoj majci i o majci zemlji“. Jedna vatrena Jugoslovenka – učiteljica Jadranka Mitić – drži nadahnut govor u slavu tadašnje zemlje na 14. kongresu SKJ januara 1990. u Sava centru da bi potom u atmosferi linča i raspada doživela srčani udar. Budi se dve godine kasnije. U želji da zaštiti i produži život svoje majke, njen sin simulira postojanje zemlje koje više nema. Predstava dotiče sunovrat srpskog društva 90-tih, novokomponovane vrednosti, materijalizam i srpski patriotizam, koji se ustoličuje u odnosu na dotadašnju komunističku matricu. Mladenović je, sa jedne strane, kritičan kada prikazuje propast i utopiju nestalog jugoslovenstva i socijalizma, a, sa druge, rezervisan dok prikazuje rađanje srpskog državnog identiteta 90-tih kao nečeg novog i možda iznuđenog. U epilogu komada, posle smrti svoje majke i novih okolnosti egzsticencijalne praznine, mladić je u stanju tuge, gde mu spremnost na životnu borbu daje devojka, predstavljajući mu pravac prevazilaženja teškoća.

Predstava „Trst“ Miloša Radovića, takođe izvođena u Ateljeu 212, predstavlja setno-tužnu i tragično-komičnu priču o velikoj ljubavi prema Trstu, takođe jednoj od ikona životnog stila bivše Jugoslavije. Ceo komad odvija se u hotelu „Savoja“ u centru Trsta, u čijim se luksuznim sobama na različite načine završavaju priče započete u tom gradu pre više decenija. Sa jedne strane, ove priče povezuju više generacija, a sa druge, iznose na površinu dubinu i ponor vremena i događaja koje su ljude sa jugoslovenskih prostora udaljile od ranije epohe zajedničke države i života, iz kojih svako od njih nosi svoje emocije i sećanja.

Kada je u pitanju predstava „Rođeni u YU“ (na slici) sarajevskog režisera muslimanskog porekla Dine Mustafića, koju već dve godine izvodi JDP, pisac ovog teksta mišljenja je da je to u političkom pogledu pristrasno delo. Oštrica političke kritike na događaje iz 90-tih prevashodno je na srpskoj strani, u znatno manjoj meri na hrvatskoj, dok se muslimanska strana faktički svodi na ulogu žrtve. Nije čudo da jedan pisac iz Sarajeva napiše nešto tako uz povremene ratnohuškačke pozive za prekrajanje Dejtona i slamanje Republike Srpske. Ali je neobično da jedno beogradsko pozorište – JDP – ne samo da izvodi ovo delo već s njim pravi turneje po zapadnim republikama bivše SFRJ. U oktobru 2011. JDP je sa predstavom „Rođeni u YU“ dobilo ovacije u prepunoj sali Mariborskog pozorišta pred oko 1.000 posetilaca, što je bilo malo u odnosu na ono što je doživela predstava u Zagrebu, gde se „jedan ne tako mali deo publike zadržao posle predstave u foajeu pozorišta kako bi tu sačekao glumce i još jednom im čestitao“.

Pitanje je da li bi oduševljenje hrvatske javnosti bila takvo da politička poruka ove predstave svoju oštricu ne usmerava na srpsku stranu? Da li bi u praksi bilo moguće da, recimo, srpski pisac iz Federacije BiH ili Republike Srpske napiše predstavu po kojoj je najodgovornija za događaje 90-tih hrvatska strana, da tu predstavu u potpunosti izvodi neko zagrebačko kazalište sa zagrebačkim glumcima i da napravi turneje po Srbiji i Crnoj Gori? Kakva bi bila reakcija publike? Naravno, bez obzira što se slažem da se može gotovo sve u pozorištu relativizovati umetničkim slobodama, u praksi se to neće desiti, a o razlozima ostavljam čitaocima da sami prosude.

Nastaviće se

 

Dezurni razgovori-INTERVJU SA NIKOLOM JANICEM

Rubrika: Dežurni razgovori

Nikola Janić

Rekli ste, gospodine Janiću, da o vašem detinjstvu i vašoj mladost nema potrebe da govorimo jer, po vama, nema tu nečega što bi bilo posebno interesantno za čitaoce. Rekli ste takođe da od dolaska gospodina Nikolića na mesto predsednika Srbije, već postoje dešavanja koja su neprihvatljiva u civilizovanom i demokratskom društvu, a zbog kojih bi naš predsednik možda kasnije mogao da se stidi.

Janić: Tačno. Moje detinjstvo i odrastanje ne razlikuje se mnogo od većine vršnjaka u tadašnjoj Srbiji, odnosno, bivšoj Jugoslaviji. Dakle ne vidim da bi tu bilo nešto neobično ili posebno interesantno za čitaoce.  A sto se tiče okruženja gospodina Nikoliću, službi i njihovih šefova u Predsedništvu Srbije, koji svojim radom stvaraju osnov za njegov budući ponos ili stid, treba govoriti.

Treba govoriti odmah i ukazati na neprihvatljivo ili pogrešno, a ja ću se osvrnuti samo na deo koji se svodi na odnos između matice i rasejanja. Prvi utisak o ”novima” koji se nameće jeste da oni mogu da budu arogantniji i gori od bivših, po pitanju ignorisanja građana i nepoštovanja obaveze transparentnosti njihovog rada. Taj osećaj se pojavio još tokom izborne kampanje za parlamentarne i predsedničke izbore i on se nažalost, učvršćuje. A prema dijaspori, trećini građana Srbije, ponašaju se kao da smo šugavi ili da imamo vaške, pa nas zato zaobilaze. Doduše mi se u dijaspori često češemo po glavi, ali zbog neverovanja da im je nepoznat osnovni kodeks komunikacije među ljudima, što znači i između vlasti i naroda. Daću vam samo jedan mali primer, ali kako se kaže ”po jutru se dan poznaje”. Reportaže sa inauguracije predsednika Nikolića su prikazane na svim televizijama i informativnim programima. ”Da, ali samo su viđeni oni gosti koji su bili za pokazivanje…”, reče jedan čovek. Znači li to da je bilo i onih koje je trebalo sakriti od javnosti? ”Koreni” nisu jedini koji su hteli da vide spisak zvanica, i tek ako se uverimo u ono šta nam je rečeno da o tome informišemo čitaoce. U dva pismena zahteva, i jedan usmeno, zamolili smo da nam elektronskom poštom dostave spisak. Nisu čak ni odgovorili da im ne pada napamet da taj, javni dokument, učine dostupnim jednom od medija našeg rasejanja. U svim civilizovanim zemljama je odgovor (pozitivan ili negativan), neophodnost i stvar je osnovne pristojnosti. Usmeno mi je nagovešteno da je to ”malo diskretno”. Zašto? Ko je bio na inauguraciji našeg predsednika, a ko je sve odbio da dođe? Iz kojih razloga se od javnosti ta imena kriju? Mediji u Srbiji su dobili samo selektiranu informaciju o državnicima zemlja u okruženju, koji su odbili da prisustvuju inauguraciji, a ne ceo spisak pozvanih. Dakle, počeli su sa time da vas čak i ne informišu, da neće da vam daju ni ono što su po zakonu, i obećanjima predsednika Nikolića i gospodina Vučića da sa njima ”ulazimo u novu, transparentnu Srbiju”, dužni da vam daju. Svaki građanin ima prava da to zna i da na to dobije odgovor. Čak i da za to ne postoji poseban razlog, već samo iz radoznalosti. A Koreni, na osnovu podataka koje smo dobili, imaju dobar razlog da traže taj spisak. Ovakvu arogantnost u bivšoj vlasti, koju sam uvek činjenično kritikovao, sreli smo samo kod bivšeg ministra Srđana Srećkovića, koji je radio šta je hteo, muvao pa čak i javno lagao, a vlast na to nije reagovala. Tendencija koju pokazuju i ljudi i službe kod gospodina Nikolića, vidljiva je čak i pre nego što je Srbija dobili novu vladu. Zbog nove i drugačije Srbije treba iznositi sve što je i najmanje neprihvatljivo. Samo tako možemo da sprečimo ljude koji ne shvataju da su i izabrani i zaposleni da rade svoj posao unutar zakonima i civilizacijskim normama određenim okvirima. O ovome možemo da razgovaramo za nekoliko meseci, kada budemo imali više činjenica za ponovljeno i neprihvatljivo ili, daj Bože, za dobro i bolje nego što je bilo prethodnih godina.

Kad smo kod prethodnih godina… ako se slažete, da se na časak vratimo u prošlost i malo progovorimo o lepšim temama od ovih političkih? Vi ste bili glumac Niškog narodnog pozorišta, a u planu je bio i prelazak u pozorište na Crvenom Krstu u Beogradu. Šta se desilo te davne 1967 godine, kada se vaš život tako neočekivano promenio? Tog leta ste otišli na par dana u Švedsku, a u njoj ste već petu deceniju?

Janić: Tačno. Trebalo je da se vratim u zemlju… Najkraće opisano, taj, jedan od najvažnijih trenutaka u mom životu, izgledao je ovako: Na jednoj večeri sam video plavu švedsku Luciju; sreli nam se pogledi i tog trenutka sam znao da će mi biti žena; zamolio sam  prevodioca da je pita da li hoće da se uda za mene; pocrvenela je i rekla da nisam pametan; tri meseca kasnije pred matičarem smo izgovorili da: imamo dvoje dece, ćerku i sina (danas 45 i 37 godina) i dve unuke. Za 45 godina braka Majvor (moje majsko proleće, govori srpski) i ja nismo imali ozbiljne svađe, ne računajući on kad me grdi i prekorno kaže: ”Ništa nisi dobar. Jel ti tesko da budeš dobar”. Ne kaže: Jel ti teško, nego jel ti tesko. Al kad mi kaže, ”baš si šašav” tada slovo š izgovara bez greške.

Znači nije vam bilo ”tesko” da ostanete u Švedskoj? Veoma brzo ste naučili jezik i nastavili sa vašom profesijom glumca…

Janić: Tada mi namera nije bila da ostanem u Švedskoj, već da uzmem slobodno godinu dana, da bi Majvor naučila srpski, da bi bez problema imala normalan život, komunicirala sa mojom majkom, sa rodbinom i prijateljima… Međutim, nije bilo kako sam planirao. Tražili su da se vratim odmah, jer je trebalo da počnem probe jedne predstave sa koleginicom Radom Savićević. Čak su me i službenici ambasade pritiskali i pravili mi probleme s pasošem, a meni je bilo čiji pritisak neprihvatljiv. Rezultat toga je bio da sam bacio pasoš SFRJ. Iste te godine švedska režiserka Doreen Denning se vartila iz Amerike i ponudila mi jednu od uloga u ”Božićnom kalendaru”… i tako je krenulo.

Beskonačni razgovorIgrali ste u većem broju švedskih televizijskih drama i serija, kao i filmova švedske produkcije. Za neke od njih imam novinske isečke i kritike, recimo: ”Visoke zgrade”, ”Sincadus”, ”Babelova kuća”, Šta će se desiti sa „Alijom”… Takođe ste, posle dopunskog kursa, školovanja režije na Dramskom institutu (tada poznatom kao Bergmanova škola) i režirali. Ali meni je interesantna vaša uloga u igranom filmu ”Ne ostavljaj me samu”, jer ste po mnogim kritičarima magistralno odigrali ulogu makroa Jensa. Režiser filma Jan Haldof je čak medijima izjavio ”Janić je toliko dobro odigrao ulogu, da se plašim da će u javnosti imati problema”…

Janić: Zbog te uloge nisam imao problema sa onima koji su videli film, ali sam, mnogo godina kasnije, imao neprijatan ”problem” sa tadašnjim ambasadorom SRJ u Švedskoj, Aleksandrom Prljom.. ili on sa mnom. Ali jeste, (smeje se) bila je jedna neugodna situacija. Tema filma je prostitucija maloletne učenice, uvučene u taj svet, a ja sam igrao Jensa, beskrupuloznog makroa njene starije i oronule ”koleginice”. Dan posle svečane premijere filma ušao sam u NK, tada veoma ekskluzivnu (a danas prosečnu) robnu kuću u centru Štokholma. Na jednom od spratova u susret mi je dolazila žena sa ćerkom i kada su bile udaljene desetak metara, devojka je stala, uprla prstom u mene i glasno, skoro vičući rekla: ”Mama, mama, evo ga onaj užasni makro…”. Bilo je to i smešno i neugodno, jer niko od onih koji su me ”streljali” pogledima, a jedan stariji gospodin me gurnuo laktom i promrsio kroz zube ”đubre”, nije video sinoćnu premijeru i zaključili su da je pred njima pravi makro.

To su ”prijatne” neprijatnosti. O tom filmu su tada i neki mediji u Srbiji pisali i objavili su kritike. Ako nemate ništa protiv, da pogledamo sliku, isečak iz srpskih novina, koji je istovremeno bio i najava za drugi vaš film, „Umrećeš 10-og aprila”, koji je sedamdesetih godina pokrenuo veoma burne reakcije u švedskoj javnosti. U vezi tog filma niste imali neprijatnosti, već ozbiljan sukob sa hrvatskim ekstremistima u Skandinaviji. O pomenutom filmu, koji je dobio i nagradu na festivalu u Sofiji, kao i drami koju ste vi i vaša porodica preživljavali, razgovaraćemo detaljnije drugom prilikom. Interesuje me, da li ste vi svesni koliko ste cenjeni među našom dijasporom? O tome retko govorite.

Janić: Niko nije samo cenjen ili samo voljen, što je normalno. Važno je zašto vas ljudi mrze, zašto spletkare, zašto o mnogo čemu lažu i izmišljaju svakakve prljavštine o svakome ko im nije po volji i, najvažnije je, da znamo ko su te osobe. Ne zbog toga što vas ili mene neko ne voli, već što se takvi ljudi i njihove neproverene priče najčešće koriste od raznih interesnih grupa, stranaka sa čijom politikom se ne slažete, ili urednika u medijima koji odrađuju od nekoga naručen i prljav posao. Jedan primer je i maločas pomenuti ambasador SRJ, koji je inicirao priču, a njegove ulizice je širili, da sam ja prvi makro među štokholmskim prostitutkama, a znao je za uspeh filma, ”Ne ostavljaj me samu”. Drugi rigorozniji primer je Satelitski program RTS-a, koji je po nečijoj želji uradio emisiju ”Srbi u Švedskoj”, prepunu laži, i po kojoj postoji samo jedna ”čelna” srpska organizacija u ovoj zemlji. Srpski savez, čiji sam ja predsednik, nije pomenut mada smo tada imali duplo veće članstvo od organizacije koju su predstavljali kao jedinu. Emisija je prepuna netačnih podataka, neosnovanih izjava i laži, ali da ne bi brukali celu srpsku populaciju u Švedskoj, mnogo toga smo prećutali i nismo iznosili u javnost. Zapravo cilj takvih medijskih manipulacija, jer RTS nije jedini, osmišljen je da bi se marginalizovale one organizacije naše dijaspore, čiji članovi nisu krili svoj patriotizam i imali najviše uspeha u iznošenju istine o stradanju srpskih civila u građanskim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije i tokom NATO bombardovanja.

Pripremajući se za razgovor sa vama pokušao sam da prikupim što više informacija. Osim što petu deceniju živite u rasejanju i dugogodišnji ste predsednik Srpskog saveza u Švedskoj, ima i drugih osnova za legitimitet da govorite o dijaspori. Kada se osnivalo ministarstvo za dijasporu u matici su mediji često pisali i govorili o gospođi Škoric iz Kanade, o Jasmini Vujić i Majku Đorđeviću iz Amerike, Dušanu Vidakoviću, vlasniku novina ”Vesti” iz Nemačke i Mili Alečković iz Francuske. Bio sam veoma iznenađen kada sam video rezultat ankete, ”Ko od navedenih je po vašem mišljenju najozbiljniji kandidst za mnistra za dijasporu“  koju je Srpski biznis pokrenuo medju našom dijasporom. Pored opcija „ne znam“, „ niko od navedenih“ i da „nije potreban poseban ministar za dijasporu“, navedena su i imena kandidata: Mira Beham i Milan Protić, koji je dobio samo 4 glasa, a od ukupnih 1854 učesnika ankete, Mila Alečković je dobila 12 glasova, Majkl Đorđević 38, dok je za vas glasalo više od 1500 ljudi, odnosno tačno 1516. Vi ste se i pored tako ubedljivog rezultata, ogromne razlike u glasovima, tada obratili pismom sa molbom da vaše ime skinu sa te liste. Zašto?

Janić: Jesam jer sam sam znao da meni tamo nije mesto i u to sam iskreno verovao. Isto sam verovao da tamo nije mesto ni ovim ljudima koje ste nabrojali… ali iz drugih razloga. Moje ubeđenje je bilo tada i ostalo je do danas, da onaj, bar mikoskopski doprinos koji bi mogao kao čovek da dam za dobro zemlje i naroda odakle su moji koreni, nije tamo (u Srbiji) nego ovde, ali za Srbiju.

D. Vukotić

Обраћамо Вам се са надом да ћете прочитати наш апел и уколико будете у могућности помоћи.

Gospodine Dusane ja bih vas nesto zamolila ako mozete da obavite ovo,,mala se bori za ZIVOT.A doktori kazu u Turskoj da bi mogli da je spase pa bih vas zamolila ako mozete da objavite APEL kao i ovi sto su objavili.MOLIM VAS GOSPODINE NONKOVIC
Dobila sam ukratko o kome se radi i kako su ovi objavili ,pa ako mozete i vi nesto da uradite.
UNAPRED MNOGO ZAHVALANA

——————————————————————————–
„Обраћамо Вам се са надом да ћете прочитати наш апел и уколико будете у могућности помоћи. Наша кћерка Анђела има само 9 година и по други пут напала ју је опака болест са којом се бори од 2005. године. Након прве операције тумора на очном живцу нашем анђелку живот је спашен али од тада не види на десно око. Наше наде да је ту крај њеним и нашим мукама покопане су 2007. године, када је установљено да се тумор вратио и да се проширио на мозак. те да је тако лоциран да га није могуће одстранити хируршким путем. Како је вријеме пролазило, свака 6-мјесечна контрола је указивала да тумор све више расте што је код Анђеле појачавало мучнине и све јаче и јаче болове. Последњом магнетном резонанцом коју смо урадили 27.06.2012, установљено jе да је тумор у последњих неколико месеци нагло порастао и да угрожава живот детета. Сазнали смо да је једина нада за спас нашег детета доктор из Acibadem болнице у Истанбулу, за кога кажу да је чудотворац и да оперише оно сто нико не може. Почетком јула отпутовали смо за Истанбул на преглед где нам је речено да ако се не изврши потребна операција, наша кћерка неће дочекати Нову годину. Добили смо уверавања да они могу да је спасу, али трошкови операције износе 38.000 долара која су заш нас недостижна. Наша једина нада је да постоје добри људи који ће схватити наш очај и помоћи Анђели да живи. Као и сва деца, и Анђела заслужује своје право на живот, а он је сад само у рукама добротвора. Стога смо били слободни да се у својој муци и невољи обратимо и Вама да нам помогнете у складу са Вашим могућностима и надамо се да ћете и Ви бити једни од оних којима ће наша Анђела и наша породица увек бити захвални за њен живот“.

С поштовањем и захвалношћу,
Јанковић Ален и Данијела, родитељи

Вашу несебичну помоћ можете уплатити на:

NACIN UPLATE U DINARIMA:
IME: Jankovic Alen
FENEČKA 31, 11 080 BEOGRAD-ZEMUN

BANCA INTESA A.D. BEOGRAD
Milentija Popovica 7 B ,11 000 Beograd
TELEFON: 011/310 88 88
BROJ RAČUNA: 52-102-00025950/7

NAČIN UPLATE IZ INOSTRANSTVA:
BANCA INTESA A.D. BEOGRAD
Milentija Popovica 7 B
11 000 Beograd
TELEFON: 011/310 88 88
SWIFT: DBDBCSBG
BROJ RAČUNA:
RS35-160-5230200179254-24

WESTERN UNION:
IME: Jankovic Alen
FENEČKA 31
11 080 BEOGRAD-ZEMUN
Tel. 061/242-825