Мирослав Паровић у емисији: „На линији“ радија Фокус

https://www.youtube.com/watch?v=l31MrRCLnlM&feature=player_embedded#!

Werbeanzeigen

Uradimo nešto!

https://www.facebook.com/groups/445146028830491/

ФБР-ВАНРЕДНА ВЕСТ: МЕДИЈИ ИЗВЕШТАВАЈУ О ОДОБРЕНОМ АЗИЛУ ЗА АСАНЖА- СТИЖЕ ДЕМАНТИ ИЗ ЕКВАДОРА!?

Julian Assange

авг 14 2012

ФБР-ВАНРЕДНА ВЕСТ: МЕДИЈИ ИЗВЕШТАВАЈУ О ОДОБРЕНОМ АЗИЛУ ЗА АСАНЖА- СТИЖЕ ДЕМАНТИ ИЗ ЕКВАДОРА!?

5 Votes

ЕКВАДОР ОДОБРИО ПОЛИТИЧКИ АЗИЛ АСАНЖУ?

Према последњим информацијама (15.08.2012, ТВ Русија Данас)- Еквадорски председник демантује ову сензационалну вест- у форми како ју је иницијално пренео британски “Гардијан”, а потом преузели и други водећи светски медији… Он тврди да званична одлука о Асанжовом азилу није још донета- али је истовремено избегао да потврди или демантује исход своје одлуке, за коју је сам најавио да ће бити обелодањена средином ове седмице!?

Пише: ФБР> Извор: “Russia Today@,  14 August, 2012, 22:58
Supporters of WikiLeaks founder Julian Assange sit outside Ecuador's Embassy in London (Reuters / Neil Hall)

Присталице оснивача Викиликса Јулијана Асанжа седе испред еквадорске амбасаде у Лондону (Reuters / Neil Hall)

Управо нам стижу вести, да је оснивачу Викиликса Јулијану Асанжу одобрен политички  азил у Еквадору- одлуком еквадорског председника. Асанж је потражио уточиште у еквадорској амбасади  19 јуна ове године, након одлуке енглеског суда да га изручи Шведској.

Политички азил, као међународни “правни инструмент” Асанжу гарантује безбедно напуштање амбасаде и одлазак у Еквадор- каже Доналд Ротвел, аустралијски професор права.

Асанжову екстрадицију је захтевала шведска држава због наводних кривичних дела “сексуалне злоупотребе”- али већина стручњака и обичних грађана сматра, да је екстрадиција требала да послужи као “мамац” да се Асанж доведе у Шведску и потом изручи Америци, где би га очекивао чак и проспект смртне казне за наводни злочин “велеиздаје”, или можда чак и “дивљи затвор”, и доживотна робија у америчком концентрационом логору “Гвантанамо Беј” на Куби!?

Преме неким изворима у Америци већ постоји тајна оптужница против Асанжа за горе споменути фантомски “злочин велеиздаје”. Као што је широј јавности познато, Асанж је навукао гнев америчке владе, када је на свом сајту обелоданио стварне ратне злочине и злочине према хуманости од стране америчке војске (читај: владе), садржане у стотинама хиљада тајних дипломатских депеша, укључујући и графички видео убиства невиних ирачких цивила и два новинара.

Оваква храбра одлука еквадорског председника је орасположила милионе присталице модерног “медијског Робин Худа” господина Асанжа, и сигурно онерасположила америчку владу и њихове  послушне еуро-савезнике- чија реакција се тек очекује…

М. Новаковић

Референца:

http://www.rt.com/news/assange-granted-asylum-ecuador-298/

Пут Двери тек почиње – Zaključna reč urednika Glasa Dijaspore DN

Двери  »  За Двери пишу  »  Аутори – сарадници  »  Жарко Огњановић  »  Пут Двери тек почиње

Пут Двери тек почиње


Жарко Огњановић

Дверјанин има дужност да барјак идеала високо носи, и да га не спушта у блато трулих компромиса и пијачарског ценкања.

15.08.2012

Транспарентност, то јест прозирност (на српском)

Оно за шта нико и никад није могао да оптужи Двери јесте рад испод жита и скривање чињеница од људи који су у овом покрету виделу другу и другачију Србију. Када су им из амбасаде САД у Београду 2008. понудили састанак, пристали су, под условом да се зна све о томе и да се изда саопштење које ће одмах бити доступно јавности. Где год су у току предизборне кампање склапали коалиције са покретима који су имали разумевања за политичку идеју Двери, коалициона правила су била јасна и јавна. Зато су и престали да сарађују са онима, којима је улазак у неку, макар и локалну власт, био битнији од начела за која се Покрет за живот Србије залаже. Зато су све детаље преговора око уласка у локалну власт у Чачку објавили на конференцији за штампу, јер нису желели да они који су гласали за Двери не знају шта се догађа с њиховим гласовима. Да су подржали предлог Нове Србије да градоначелник буде рођени брат Велимира Илића, добили би све што су пожелети могли; али, нису хтели да се одрекну начела, и ево нове власти у Чачку, пресликане са републичког нивоа, где и чачански УРС, који је најстрашније речи упућивао на рачун Нове Србије у току локалне предизборне кампање, има удела у подели плена (пардон, у формирању органа локалне самоуправе).

Народ мора да зна шта се дешава и о чему се ради

(а у Србији се, углавном, кроз историју, неком радило о глави.) То тако мора бити, и ми, који смо гласали за Двери, тако нешто очекујемо; јер, нагледали смо се и наслушали преливодића и прелетачића из табора у табор. Нисмо више млади и наивни да верујемо онима који су били секретари Мике Шпиљка, па ватрени Срби, који прете сечењем руке што носи исламски барјак у Рашкој области, па оснивачи „српских гарди“ и равногорци, да би завршили као НАТО преокретлије и јефтине слуге Империје; онима који су почињали као монархисти и пајкићевци, светосавци у студентском протесту, да би завршили као србомрсци и сорошевци; онима који су бранили хашке заточенике и идеје Велике Србије, па прешли међу тадићевце (случај је женски, и из Новог Сада)… Да и не говоримо даље: примера такве превртљивости је свуда, и на сваком кораку. Ником ништа не треба дуговати, осим Богу и роду.



Истина о Србији

Постоји Истина о Србији, која је данас земља под окупацијом, и у којој се различите фарсе играју са различитим поделама улога – то јест, све се мења да би све остало исто. Истина о Србији гласи да Србија није фарса која се данас игра, него задужбина Светог Саве и Светог кнеза Лазара, које не дозвољава лажи и труле компромисе са злом, ма како оно шарену одећу носило. Наравно да сваки нормалан човек мора да се радује паду самоумишљеног новог Тита, Бориса Тадића, и његове жуте клике, али то (бар још увек не) није доказ да је фарсичност наше политичке сцене превазиђена. Нама су потребни докази да је другачије него што је било за време Тадића, и да није и после Тадића – Тадић.

Истина о Србији за коју се Двери боре је Истина која је већа и од Двери, јер су је Србима оставили бољи од нас данашњих, наши свети преци и велики српски и државни и друштвени и културолошки посленици. И са том Истином нема шале, а поготову нема преговора иза њених леђа, јер нас Она види и зна. Уопште није битно ко ће, и колико њих, да оду својим путем, бежећи од такве Истине. Нама може да буде жао, али бој не бије број, него сој. Никада се не сме дезертирати у правцу јефтиних политикантских решења. Дверјанин има дужност да барјак идеала високо носи, и да га не спушта у блато трулих компромиса и пијачарског ценкања.

Двери, због познате предизборне крађе, нису ушле ни у републички, ни у покрајински парламент. Сада су пред дверјанима два пута: или пут упорне, али стрпљиве борбе за преображај наше јавне свести, или олако пристајање на кратковиде циљеве, вредне од данас до сутра. То јест, да се и даље води дверјанска борба за другу и другачију Србију, или да се, зарад тренутних циљева, крене у компромисе. Људима је лако да помисле да се не може више чекати, и да се мора сад и све. И онда они почну да траже начин да се негде прикључе и укључе. И да улазе у управне одборе јавних предузећа, где су њихове мисли и мишице неопходне. И да, кад изађу из телефонских говорница, од скромних Кларк Кентова дверјанске политике постају „Супермени Политички Успешне Србије“. И таквих случајева ће, сасвим је могуће, бити. Па ипак, то значи изневеравање основних начела покрета, који не сагледава ствари из жабље перспективе тренутних политичких комбинација, него из перспективе трајног решења народних и државних проблема (који су, у садашњем партијско – тајкунском систему, нерешиви).

Дверјанин ће бити онај који сачува начелност и не одрекне се себе. Како каже Иван Иљин, велики учитељ Двери: „Политика је, пре свега, служење – не „каријера“, не лични животни пут, не задовољење таштине, частољубивости и властољубља. Ко то не разуме, или не прихвати, није способан за истинску политику: он може једино да је искривљује, квари и од ње чини карикатуру или злочин. /…/ Политика, у суштини својој, не раздваја људе и не распаљује њихове страсти да би их уперила једне на друге; напротив, она уједињује људе у ономе што им је свима заједничко. /…/ Историја познаје безбројно мноштво живих примера да масе уопште нису желеле вршење истинске политичке власти и њој одговарајућих програма, већ су жуделе за антиполитичким и противдржавним предлозима демагога/…/ Али, мудри и постојани људи не смеју тиме бити саблажњени; они морају чувати своје схватање и свој програм, чак и тада када им то запрети изолацијом и истрагама. /…/ То значи да политика захтева одабир најбољих људи – прозорљивих, одговорних, који носе свој крст, захтева талентоване организаторе, искусне окупљаче. /…/ Политика не сме лутати од случаја до случаја, сећи уши да закрпи тур, остваривати безидејну и беспринципијенлну трговину, предавати се лакомисленој кратковидости. Истинска политика јасно види свој „идеал“ и увек чува „идеалистички“ карактер. Истовремено она мора да буде трезвено-реална. Њен трезвени „оптимум“ не ваља да се темељи на илузијама и не сме се претварати у химеру /…/ Политика без идеја испоставља се ситном, рђавом и немоћном; она све измучи и свима дојади. Истовремено, она је увек одговорна и трезвена; не залуђује се утопијама и противприродним химерама“.

Ово сваки дверјанин мора имати у виду и овим се руководити ако хоће да остане на путу којим смо кренули ка новој зори нашег народа.

Зато: НИШТА НИЈЕ ГОТОВО – ТЕК ПОЧИЊЕ!

Жарко Огњановић

Zaključna reč urednika Glasa Dijaspore DN:

Dušan Nonković
Moram reći da ne dovodim niti sam ikad dovodio u pitanje ta načela već metode kontraproduktivnih postupaka opasnih po integritet Starešinstva a stim i po život Srbije. Drugim rečima, Slučaj Parović nije trebalo ni u kom slučaju da rešava Starešinstvo pa da stim i sebe da izlaže riziku odnosno direktnim napadima opasnih po integritet već bi te odluke morao da donosi, za takve i slične slučajeve, poseban, za to ovlašćen, gremijum kako bi Starešinstvo ostalo nedodirljivo. Još jednom, nisu načela okosnica vceć način na koji bi se efikasno zaštitila od negativnih posledica od vitalnog značaja po integritet starešinstva i celokupan pokret a stim i po život Srbije!

Ердоган: Босна је турска покрајина!

Ердоган: Босна је турска покрајина!

13 август 2012 Вести
Ел. пошта Штампа PDF

Сања Отоманско царство!
Турски премијер Реџеп Тајип Ердоган изјавио је да је Босна заправо провинција Турске и да је његова обавеза као премијера да брине и о Сарајеву.

Наиме, на свечаној вечери уприличеној у част рамазанског поста (ифтар), коју је организовало удружење Група истанбулског пријатељства, повела се прича и о турској спољној политици, па је Ердоган покушао да ближе објасни своју дипломатску стратегију.

– Говоре ми: „Пусти Дамаск, мисли на Шемидинли, пусти Аракан, мисли на Хакари“. Такође, говоре да пустим збивања у Гази, Сарајеву, Кабулу… Али, захваљујући богу, ми смо успели да повежемо оно што смо у прошлости имали, 81 државну покрајину. Бринућемо се и о њима, и о Турској. За то уопште не треба бринути. Ми водимо политику која паралелно брине о ситуацији у Шемидинлију, Дамаску, Гази и Сарајеву, Хакарију и Аракану, Кабулу и Дијарбакиру, Трабзону и Цанкирију – рекао је Ердоган.

Извор: Курир

ЗУКОРЛИЋ: Аћиф је наш херој, бранио је Пазар од четника – nekoliko zanimljivih pesmica

ЗУКОРЛИЋ: Аћиф је наш херој, бранио је Пазар од четника | Факти
·        Почетна
·        Serbian Point
·        Около гладац
·        ЗУКОРЛИЋ: Аћиф је наш херој, бранио је Пазар од четника
ЗУКОРЛИЋ: Аћиф је наш херој, бранио је Пазар од четника
·        20:30 14.08.2012.
·        6 коментара
·        Штампај
КАО ДА КОЛАБОРАЦИЈЕ СА НЕМЦИМА НИЈЕ БИЛО,
А НИ ХАНЏАР ДИВИЗИЈЕ И УСТАША-МУСЛИМАНА…
Муамер Зукорлић
* Свима који другачије виде историјску улогу Аћифа Хаџиахметовића, Зукорлић је поручио да су се одрекли бошњачке вере, културе, нације и традиције
* Бошњачко национално веће Аћифа Хаџиахметовића уврстило међу 23 „знаменита Бошњака“
* Прочитајте песме „Српски језик“ и „Аманет од ђеда“ које је написао „Бошњак“ Аливерић Тузлак и објавио у Босанској вили 1898. године – у аустроугарском Сарајеву
ПОСТОЈЕ опасни људи који су, на сву срећу, углавном потпуно предвидљиви. Од таквих је главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић и то је ваљда једино добро на шта Србија, кад је он у питању, може да рачуна.
Предвидљиви Зуко не би био оно што јесте да није устао у одбрану одбрану лика и дела Аћифа Хаџиахметовића, познатијег као Аћиф ефендија. Сећате ли се: оног ратног команданта Новог Пазара, осуђеног за злочине и колаборацију са немачким окупатором који је због тога био стрељаним 1945. године.
Пред својим присталицама и поштоваоцима Аћиф ефендије, главни муфтија – муслиманским верницима окупљеним на заједничком ифтару (првом оброку после целодневног поста у месецу рамазану) на скупу одржаном на централном градском тргу у Новом Пазару – Зуко се није устручавао да изговори да су „Бошњаци једини народ у Европи који није имао фашистичку нити било коју сродну идеологију, нити фашистички покрет“.
Као да Ханџар дивизије и усташа-муслимана није било, Зуко је кликтао:
„Аћиф ефендија је наш херој! Он је организовао одбрану овог града од четника. Да није било те одбране, број Бошњака би овде био као у Прибоју, Новој Вароши и Пљевљима. То му никада нећемо заборавити – поручио је Зукорлић и додао да је увек постојао покушај да се и у бошњачком народу нађе неко „ко би могао на исти тас ваге са четницима и усташама, али ми то у нашој традицији немамо“.
Као што се од њега једино и могло очекивати, Зукорлић је и поводом Аћиф ефендије продемонстрирао своју варијанту језуитске максиме о циљу који оправдава сва средства.
Јавно је саопштио да Аћифу „опрашта“ колаборацију са немачким властима јер тобоже „она није била идеолошка, већ су се бошњачки прваци са Аћиф-енедијом на челу свим средствима борили да сачувају овај народ“.
Свима који другачије виде историјску улогу Аћифа Хаџиахметовића, Зукорлић је поручио да су се одрекли бошњачке вере, културе, нације и традиције.
Председник Бошњачког националног већа Есад Џуџевић је пре десетак дана спомен-плочом обележио место где се налазила  кућа у којој је Аћиф -ефендија живео. Том „сцечаном чину“ је присуствовао и Сулејман Угљанин, министар и председник СДА.
Бошњачко (тада муслиманско) национално веће, чији председник је био Угљанин, 1992. године је декларацијом већа прогласило рехабилитацију Аћиф-ефендије и његових сарадника, а недавно је покренуло судски поступак да то и озваничи.
У календар националних празника Бошњака, у режији Бошњачке културне заједнице, уписан је, иначе, и 4. септембар – као Дан шехида Хаџета.
На најаве уклањања плоче Аћиф-ефендији са главне новопазарске улице, Бошњачко национално веће је упозорило да би то могло да има „несагледиве последице по стабилност регије Санџак“.
И позвало Угљанина да поднесе оставку и на тај начин искаже неслагање са политиком Владе према Бошњацима.
Аћиф и међу знаменитим Бошњацима
Бошњачко национално веће – иако у техничком мандату -организује изложбу „Портрети знаменитих Бошњака“. У оквиру обележавања Године бошњачког културног наслеђа.
Међу „знаменитима“ су 23 историјске личности које су живеле од  12. до 20. века. Значи: већина је и живела и умрла много пре него што су се Бошњаци уопште „родили“ и него што је у БиХ  стигао окупациони ислам.
Тако је Бошњак постао чак и Бан Кулин, а за њим – Хусеин-бег Градашчевић, („Змај од Босне“),  Иса-бег Исаковић, (утемељивач Новог Пазара и Сарајева), Али-паша Гусињски, писци Ћамил Сијарић и Авдо Међедовић, народни херој Рифат Бурџовић Тршо, историчар Ејуп Мушовић, затим „актуелни“ Аћиф Хаџиахметовић, Хасан Звиздић…
Изложба је већ виђена у Тутину, а пред отварањем је у Новом Пазару…
*     *     *     *     *     *
Против свега што раде Зукорлић и Џуџевић сигурно би – са овога списка – били Ћамил Сијарић и Ејуп Мушовић. У најмању, руку – не би у њиховим „играма“ учествовали.
О Бану Кулину, дакако, не треба ни говорити…
Сви који су знали Сијарића и Мушовића – знају да су њих двојица, у најмању руку, имали разумевања за две песме које следе:

Аливерић Тузлак
„Аманет од ђеда“
(песма објављена у Босанској вили, бр. 9, стр. 132, 1898.)
„У долафу мога ђеда
с десне стране у претинцу,
кад још бијах грјешно д’јете
виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа мученика.
Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал‘ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак да је.
Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе – ја се збуних –
А он рече: Нека, нека!
Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут‘
Што љубљаху наши стари.
Ал‘ ти н’јеси пољубио
Само хадер – илијаза,
И пољупце си пољубио
Својих рахмет праотаца.
Тако ђедо, ал‘ он оде
Већ одавно с овог св’јета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.
Ал‘ ја зато, Алах-икбер,
Чврсто с држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ‘ не смета
Да србујем како треба“.

Аливерић Тузлак
Српски језик
(Босанска вила бр. 13,  стр. 194, 1898. Сарајево)
Српски језик, рајски језик –
Не што њиме збори раја,
Већ за то, што у себи
Све милине звука спаја.
Српски језик, рајски језик –
Знаш како с‘ у души хори,
Кад нам мајка, кад нам сестра,
Кад нам љуба њиме збори.
Српски језик, рајски језик –
Знаш како нас он потреса,
Кад нам гуслар њиме пјева,
Те нас диже у небеса.
Српски језик, рајски језик –
Ране вида, л’јечи боле,
Знаш како нам души прија
Кад нас, старци њим соколе.
Српски језик, рајски језик –
За то велим, што да кријем:
Сваки онај Богу гр’јеши,
Ко га зове земаљскијем.
(Песма је спевана против аустријске одлуке да се језик у Босни зове „земаљски“, касније „бошњачки“)

У Београду нема више Србина?

ДРУШТВО, СРБИЈА, Став уторак – 31. јул 2012

У Београду нема више Србина?

Чега се мудар стиди, тиме је Београд почео да се поноси
Да ли је могуће да смо се толико срозали да смо постали клоака Европе? Шта смо ми данас у свету? Јавна кућа у којој се празне фрустрирани малограђани из ЕУ, папучићи, штребери, шминкери и мамини синови.

На састанцима по европским метрополама, моји пословни партнери, који никада нису били у мојој домовини, знатижељни да дођу у Београд, обично ми кажу да су чули да су проводи у Београду на сплавовима,изговоре баш ту реч-сплав, фантастични. Непоновљиви и луди. Да су наше девојке најлепше на свету и да многи њихови пријатељи за викенд долазе у Београду на баханалије и проводе.

Када то чујем, осећам се, искрен да будем, баш – посрано! Као да ме неко полије киблом фекалија. Проради мој динарска сујете и дишпет.

Да ли је могуће да смо се толико срозали да смо постали клоака Европе? Шта смо ми данас у свету? Јавна кућа у којој се празне фрустрирани малограђани из ЕУ, папучићи и штребери, шминкери, мамини синови, које ментално карају њихове фригидне жене, који пет дана згрћу новац и штекују га у своје банке, да би од сакривених дневница дошли у Београд да се проведу, јер је све јефтино, јер се супер забављају, јер су жене лепотице, јер је храна укусна и они могу, релаксирани, да се врате у понедељак на своје робовске задатке.

Не могу да пређем преко оваквог приказивања Србије и Београда. Ово ме убија у појам.

Где су ти наши српски мушкарци? Мачо заводници? Јебачи по европски метрополама? Где нестадоше? Шта се десило са српским мушким либидом? Ко је наше мушкарце уштројио?

Времена су се променила. Данас смо ми јебана страна. У сваком погледу. И хвалимо се тиме.

Опет, пре неки дан, у новинама се на насловним страницама појавила вест да амерички професионални кошаркаш НБА Коби Брајант воли да псује на српском језику и да му је жао што не зна још неке наше псовке. Псовке је научио од наших кошаркаша. У реду. И шта сад? Зашто је то вест за ударне странице новина? Чиме се ми то поносимо? Зар то заслужује да буде објављено? То и милиони таквих дневних глупости којима нас намерно бомбардују простачки медији.

Шта кажете?

Баш је – супер!

Срби су – кул!

Странци им карају сестре, кћерке и жене у лудим проводима. Супер! То је наш нови бренд! Препознатљиви смо по секс проводима. Супер! Ми се хвалимо тиме. Дођите код нас на супер ноћне проводе. Млади излазе у поноћ,сплавови су пуни, точи се алхохол, музика опија, све је јефтино, понуда риба је огромна, цене падају, улов је сигуран, криза је учинила своје, само ви дођите и трошите ваше девизе у нашем куплерају. И онако су политичари направили од Србије јавну кућу и куплерај.

Коби Брајант псује на српском. Супер, брате! Какав лик! Фаца! Ми смо поносни! Само да будемо примећени и виђени! Светска фаца псује на српском! Сине, какав маркетинг! Супер, бре! То ће повећати секс посете странаца на сплавовима. Остварићемо девизни прилив из ноћног секс туризма. Тако ћемо стабилизовати курс,напунити девизне резерве и запослити незапослену младеж, јер статистика показује да је највећа незапосленост међу младима.

Ево решење за излазак из кризе! Ево решења за запошлајавање! Треба Србију званично претворити у јавну кућу и запослити све на секс туризму. То се односи и на мушкарце и жене. Савремена цивилизација је данас напредовала и мушкарци више нису обесправљени, људска права штите сексуалне разлике,све је дозвољено, перверзије, хомо везе, педофилија, инцест, зоофилија, нема граница, савременом човеку треба све омогућити и треба срушити све границе.

Содома и Гомора!

Где је крај наше пропасти?

Достојевски је написао да је стидно немати стида. Савремена цивилизација је бестидна. Материјални свет комерцијалне, потрошачке цивилизације је потпуно обесмислио духовне вредности савременог човека. Ништа више није свето. Ништа више није срамно. Све је дозвољено разулареном и поробљеном робу. Све му је дозвољено и допуштено да чини, потхрањује се његово незадовољство, срџба, бес, разочарење и испразност, сви подизале његовом паразитизму, дилетантизму, глупости и инфатилизму, манипулише се његовим мислима и осећањима, само из једног разлога да савремени роб не схвати да је окован, да је сужањ, да нема слободу, да је утамничен и да увек остане такав, да се не освести, пробуди и побуни. То буђење робља је врло опасно, јер може да доведе до рушења савременог ропског система, може да дође до ослобађања свих робова, а то руши успостављене интересе управљача света, Фамилије, њених извршних директора, њихових политичких егзекутора и оперативаца тајкуна, који спроводе идеју о – новом светском поретку.

Тако данас без стида функцише савремено друштво. Све је савременом човеку дозвољено.

Читао сам прошле године интервју са неком професорком правног факултета у Загребу која, ћурка, тука, гуска, наводно бранећи људска права и слободе, тражи да се у закон уведе да инцест није кривично дело и да отац,ако хоће, може да има односе са ћерком и мајка са сином, јер, према тој професорки права, то спада у корпус људких права и слобода. А, све што спада у људска права и слободе мора да се дозволи јер, ако то не прихватимо, ми нисмо модерни, ми смо примитивни, ми никада нећемо достићи европске стандарде и тако, не могу више да се сетим свега шта је та несретница изговорила, све гомиле перверзија, бедастоћа, срања, под окриљем унивезитетске дипломе и европски и евроатлантских инеграција.

Ако наши европејци заиста наметну овакве стандарде за улазак Србије у ЕУ,ако наша православна црква и српска држава то не спрече, обавештвам вас,драги моји пријатељи, да ћу се одрећи православља и српства, да ћу се вратити изворним нашим коренима и да ћу се званично изјашњавати као Лепенац, потомак наше уништене и заборављене баштине у Лепенском Виру и Винчи.

Шта се то дешава са Србима? Зашто смо такви?

Србија је само прекопирала све најгоре из тог развијеног материјалног и духовно осиромашеног западног друштва у банкротству и расулу. Никада ми није било јасно зашто ми увек узимамо оно што је најгоре из тих друштава. Зашто нисмо узели најбоље особине тих организованих друштава? Како је могуће да се запатило у нашем народу оне најгоре особине из западне цивилизације? У чему је ту проблем?

Мислим да то могу објаснити поразном чињеницом да српски национални корпус поседује, између осталих, две јако лоше карактерне црте : поводљивост и спрдање. Поводљивост нашег народа најбоље се види у политици и естради. Нема те светске глупости коју ми нећемо прихватити и довести је до апсурда,где се увек трудимо да будемо већи католици и од самога папе. Спрадње је особина провинцијалаца да све оно што је духовно узвишено и различито од њих исмејавају и изругују. Спрдање је наш национални спорт где смо олимпијски прваци.

Како даље?

Писао сам о томе. Нема изласка из кризе без духовног и моралног препорода нашег народа. То је услов свих услова. Економску кризу можемо да решимо за годину дана, имам програм, људе и знамо шта треба да радимо, али духовна обнова наше нације и државе ће трајати деценијама. Читаве нове генерације морају да се роде да би се исчистило ово смеће и зло које нас је данас захватило. У духовној обнови државе и нације морају перјаницу да преузму интелектуалци из земље и расејања. Прво мора да се прочисте институције које су задужене да бране морал у држави и друштву: политичке странке, Црква, Универзитет, САНУ и невладин сектор.

Морамо у друштво вратити осећање стида. То осећање могу да имају само добри,поштени и духовни људи. Проверите да ли припада овом узвишеном слоју људи. Како? Упалите, рецимо, неки ријалити-шоу или наступ неке естрадне звезде или расправу политичара. Ако вас није срамота да то гледате, ако се не стидите,ви сте заражени вирусом бестидности и морате да се лечите. Морате на терапију.

Шта вам предлажем као терапију? Па, почните од горе поменутог Достојевског. После ће све ићи лакше. Пробајте. Нећете се покајати. Открићете један нови свет. Непролазни свет људског духа.

(srbel.net)

Tags: , , ,

Проглас

Браћо и сестре; драги пријатељи!   Сви Ви којима је  Србија у мислима, брига и љубав за њен опстанак у срцима, придружите се нама, на сајту, srbin.info, који је настао са циљем да оплемени и наше, али и животе будућих генерација Срба!  Придружите нам се ма где  били, у матици или дијаспори.  Није битно ни које сте националности.  Важно је само да са нама делите велику љубав према Србији.   Неки од Вас нам могу помоћи својим пером, други информацијама, трећи знањем и способностима да боље протумачимо вести које стижу, четврти идејама и предлозима да бисмо били меродавнији и … Читај даље

©2012 СРБИН – Српске брзе интернет новине