RUSKI HARP JE IZAZVAO SMRTONOSNI UDARAC AMERICI

http://dejanlucic.net/sr/RUSKI_HAARP_JE_IZAZVAO_SMRTONOSNE_URAGANE_U_AMERICI.html

Werbeanzeigen

MEŠOVITI BRAKOVI NA PODRUČJU BANJALUKA

u Beogradu.

Još u samom Predgovoru tog dopisaru, autorka ističe da „mešoviti brakovi pretstavljaju mostove
između različitih zajednica, osnova za nove identitete, ali i tačke
konfrontacije i kontradikcija“.

Iako se ona bavi ovim problemom samo na području
opštine Banjaluka, znači na našoj teritoriji i u krilu našeg naroda, naših
vera, tretrirani problem nije samo banjalučki, niti samo naš (srpsko-crnogorski
i makedonski!) i naših vera (hrišćanskih i muslimanskih!), već i svih drugih
naroda i drugih vera, na Balkanu i širom sveta. Ja mislim da na svetu nema
naroda koji nema ovaj problem.

Govoreći samo o slučaju na prostoru opštine
Banjaluke, autorka se prudentno bavi svim pojavama u vezi mešovitih brakova, pa
i sa naučnom akribijom konstatira sve fenomene.

Kako sama kaže: „Utvrđen je broj i struktura mješovitih brakova i neke zakonistosti u
njihovom sklapanju, načinu života unutar etnički/nacionalno mješovitih brakova.
Pored toga, izneseni su i stavovi predstavnika sve tri vjerske zajednice o ovoj
tematici“.

Prema Mr Medar, na području Banjaluke „najveći procenat sklopljenih mješovitih
brakova je između Srba i Hrvata. To ne iznenađuje previše iz dva razloga. Srbi
su u istraživanom periodu dominantno stanovništvo i Hrvati su bili „upućeni“ na
njih prilikom sklapanja brakova. Muslimanska zajednica je svugdje, pa tako i u
Banjaluci, zatvorenija za miješanje pa je to uzrokovalo manji procenat
mješovitih brakova u kojima su oni sudjelovali“.

Polazeći od verskog rata na ovim prostorima, ona
pretendira da „ovo proučavanje može biti
od koristi u prevazilaženju grupne zatvorenosti i međuetničkih problema
uzrokovanih ovim dešavanjima“.

Bez sumnje njen rad nema samo šturi, stručni i
naučni karakter, abstraktnu, jalovu naučnu strategiju, već i vidlivi praktični
i aktuelni, rodoljubivi karakter i cilj. To vidimo i iz njenih poslednjih reči,
kojima, u Zaključku, završava svoju studiju: „Razgovarajući sa dvadesetak parova koji žive u mješovitim brakovima i
slušajući kako su oni u svom mikrosvijetu veoma uspješno uklopili etničke
različitosti, mogu da zaključim da su oni dobar primjer u prevazilaženju
nacionalnih nesuglasica na ovim prostorima. Iz ovih primjera se dosta može
naučiti o kompromisima, poštovanju i toleranciji prijeko potrebnim na
prostorima bivše Jugoslavije“.

Nauka je bila, jeste i biće u službi ljudi i
njihovog života, njihove srećnije budućnosti, pozitivnih stremljenja i za
rešenje svih njihovih životnih problema.

Recenzenti ovog magistarskog rada su: prof. dr Dušan Drljača, naučni savetnik Etnografskog instituta SANU u
Beogradu i prof. dr Zdravko Marijanac,
redovni profesor Universiteta u Banjaluci. Oba su pozitivno ocenila rad i o
njemu se izražavaju u superlativu. Tako D.Drljača, između ostalog, kaže: „Rukopis Irene Medar…svakako je odličan
prilog proučavanja etničke tolerancije na prostorima bivše Jugoslavije“,
dok Z.Marijanac zaključuje: „Velika
vrijednost rada je u tome što je to prvi (i jedini) rad iz ove značajne
društvene problematike…njegov naučni doprinos prevazilazi lokalni značaj. Rad
je primjer talenta i samoprijekornog rada mladog naučnika, kao značajnog
potencijala daljeg sveukupnog razvoja društva“.

Knjigu, luksuzna edicija sa skicama-slikama u
boji, izdalo je GEOGRAFSKO DRUŠTVO REPUBLIKE SRPSKE, a omogućili su
Ministarstvo nauke i tehnologije Republike Srpske i Opština grada Banjaluka.

Prof. Dr Kaplan BUROVIC,

akademik

Јужна Африка, црква Св. Томе – “Косово је срце Србије!”

Јужна Африка, црква Св. Томе – “Косово је срце Србије!”

2 Votes

Јоханесбург је срце Србије

Дарјан Недељковић,
Посредством ФБ
Čarolije Republike Srbije

У највећој улици највећег града у Јужној Африци налази се православна црква свети Тома, на чијем улазу доминира натпис „Косово је срце Србије”. Ту је и школа „Свети Сава”. Наши људи сваке недеље долазе у цркву, а на Бадње вече и Васкрс окупи се неколико хиљада

‘Да, знам где је Српска православна црква’. Овим речима репортерима Пресса обратио се таксиста Джери, елегантно попуњени житељ Преторије који вожњама по Јоханесбургу покушава да намири велику породицу.

Није нам био потребнији бољи доказ да су Срби и на крају света, удаљени више од седам хиљада километара од родне груде пустили корење, не дозволивши да духом буду одвојени од матице. Према званичним подацима, на тлу највећег града у Јужној Африци живи више од 20.000 Срба, који сваке недеље у великом броју одлазе на добро познату адресу.

На крају Ривоња роуда, највеће улице у Јоханесбургу, смештене на 2,5 хектара шљаксте земље налази се српска православна црква свети Тома. Саграђена још давне 1978. године као инвестиција ктитора Милета Стојаковића, представља једину сличну институцију на тлу целе Африке.

Иако су репортери Пресса набасали на затворена врата јер је јеромонах Пантелејмон Јовановић на одмору у Србији, није нам било потребно много времена да схватимо зашто поменуто место представља оазу за све наше земљаке који годинама живе и раде у Јужној Африци. На улазу у цркву доминира натпис „Косово је срце Србије”, а одмах поред налази си и наша школа „Свети Сава”, званично отворена 11. априла (на Врбицу) прошле године.

– Можда сте дошли у невреме, јер бисте имали много тога лепог да видите да сте посетили цркву свети Тома пре две недеље. Тада је јеромонах Пантелејмон био овде и он би имао много тога да вам каже. Овде је нарочито живо на Бадње вече и Васкрс када се окупи неколико хиљада људи. Видите и сами да је ово велики простор, да деца имају где да се играју. Отуда свако недељно јутро за Србе у Јоханесбургу почиње одласком у цркву свети Тома – рекао нам је Дејан из Трстеника.

Поменути натпис „Косово је срце Србије” већ неколико година доминира на улазу испред цркве свети Тома. Зидови школе „Свети Сава” излепљени су радовима српских ученика, а писмени састав Тамаре и Мирка Ганкуловског посебно је обрадовао фудбалске репрезентативце наше земље, Владимира Стојковића и Марка Пантелића, који су уочи дуела са Немачком били гости јеромонаха Пантелејмона.

– Никада нећемо да заборавимо гостовање наше репрезентације у Јужној Африци, августа прошле године. Тада смо се окупили испред цркве свети Тома, одевени у наше националне боје и отишли у Преторију да бодримо „орлове”. Победили смо са 3:1. То је био наш најрадоснији дан у животу – написали су између осталог Тамара и Мирко.

Иначе, већ крајем претпрошлог века јужни регион афричког континента постао је атрактиван како за западне земље тако и за Краљевину Србију у то време, а нарочито за прве породице Срба које почињу да се досељавају, живе и раде на овом делу афричког континента. Разлог насељавања је откриће дијаманата у Кимберлију, а касније и злата у Јоханесбургу.

Већи део емиграције долази око 1880. године, а за њима убрзо стиже још неколико породица. Сви они практично заснивају прву српску колонију у Јужној Африци. Касније се колонија увећава доласком Срба из Америке који су били копачи злата. Долазе и нове породице за време балканских ратова 1912-1914, Првог светског рата 1914-1918, али у незнатном броју.

ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА

Према званичним подацима, у Јоханесбургу сада живи више од 20.000 Срба. Досељавање је почело још у 19. веку, када је афрички континент постао атрактиван због открића дијаманата у Кимберлију, а касније и злата у Јоханесбургу

Један од првих који је стигао у Јужну Африку био је Илија Антељевић који је дошао из Боке Которске. Постао је велики богаташ и угледан човек. Они који се сећају прича из тих времена памте да није било одвајања по националној или верској припадности, и по томе ко је „мали” а ко „велики” Србин. Зна се да је пре Првог светског рата основано и организовано радило друштво „Словенска зора” које је окупљало све Словене у овој земљи. Ово друштво ће наставити са радом све до почетка Другог светског рата.

Велики број Срба емигрирао је у Јужну Африку пред сам почетак Другог светског рата. То су били претежно млади и неожењени мушкарци. Врло тешко су се одлучивали на женидбу са странкињама, а српских девојака за удају било је мало. Многи од њих су први пут видели завичај тек после 40 година.

Након избијања Другог светског рата из Каира долази војна мисија Југославије коју предводи мајор Душан Бабић, а касније за њима у Јоханесбург долази већа група југословенске краљевске војске. Друга група долази из Јужне Америке и заједно похађају разне курсеве који су овде били организовани. У Баргвани, где и данас постоји болница за сиромашне, постојао је санаторијум за лечење савезничких војника оболелих од туберкулозе. Међу њима је било и Срба.

Дарјан Недељковић

_______________________

Извор: ПРЕСС
Објављен 10/8/2010

Izvanredan tekst istinit i dragocen. Da se podsetimo …

Izvanredan tekst istinit i dragocen. Da se podsetimo na vreme naseg detinjstva i mladosti, kada je sve imalo pravi sadrzaj i smisao.
                      Upoznajmosvet  sa ovom porukom.
Želim da se ponovno nadam

Vaspitavani smo opštim moralnim načelima:

Kada smo mi bili mali, roditelji, profesori, komšije, prijatelji i kumovi bili su osobe vredne poštovanja i ugleda.
Što su bili bliži ili stariji, utoliko su takva naša osećanja bila jača.
Bilo je  nevaspitano suprotstavljati se starijima, učiteljima ili nadređenima.

OSEĆALI SMO ISKRENO POŠTOVANJE.

Imali smo poverenja u starije, jer su bili roditelji, majke  ili rodbina sve dece, grupe u ulici ili škole u gradu …

Danas smo  tužni zbog svega onoga što smo izgubili, zbog onoga što će plašiti naše unuke jednog dana.

Ljudska prava za kriminalce …?

Ograničena prava za poštene građane …?

Vraćati dugove i biti budala …?

Amnestija za prevarante ..?

Pošteni su glupi …?

Ne iskoristiti nekoga, znači li to biti budala …?

Šta se to dešava sa nama???

Profesori pretučeni u školama, manipulacije u bankama, eksploatacija radnika, korupcija u bolnicama i sudovima, prevare, krađe, otmice, ubistva….

Rešetke na našim prozorima.

Izolovani u sopstvenim svetovima.
Deca  traže nagradu da bi završila školsku godinu?
Mobilni u torbama za vrtiće?
Važniji je Armani od diplome!?
Kola  važnija od zagrljaja?
Važniji je  plazma TV ekran od razgovora!?
Važnija je šminka od zajedničkog sladoleda!?

Kakve su to vrednosti?
Kako je moguće da je sve što nam je bilo važno nestalo,
ili postalo smešno?
Vratimo se temeljima života i osudimo
nedostatak etike, morala i poštenja …

Budimo Ljudi sa velikim slovom,
koji grade bolji, pravičniji svet,
u kom ljudi poštuju druge.

Hoću da skinem rešetke sa prozora, da  stavim cveće!
Hoću ponovo živu ogradu umesto zidova, kapija, kamera, pasa…Telohranitelja!??

Želim da sedim na stazi i držim otvorene prozore i otključana vrata toplim noćima …

Hoću ponovo poštenje kao motiv ponosa.

Hoću ispravan karakter, čiste ruke i pogled u oči!

Hoću solidarnost.

Hoću nadu, radost, poverenje …

Hoću da se vrati stvarni život,
jednostavan kao kiša,
čist  kao aprilsko nebo,
lak kao lahor pred zoru.
Zajednički i jednostavan svet,
ljubavi, samilosti i solidarnosti  …

Pošaljite ovo svojim prijateljima i videćete da nas puno  tako misli i želi isto.

Tag der Offenen Tür *am 25. August*

Liebe Kunst-und Literaturfreunde,
Liebe Nachbarn,

wir möchten Euch ganz herzlich zu unserem diesjährigen Tag der Offenen
Tür *am 25. August* einladen.

Wir haben dieses Mal ein ganz besonderes Programm zusammengestellt.

Zusammen mit dem Serbischen Schriftstellerverein „Sieben e.V.“ gestalten wir an diesem Tag ab ca. *17 Uhr* ein buntes Kulturprogramm mit Lesungen, Musik und Ausstellungen.

Wir würden uns sehr freuen, Euch dieses Mal als unsere Gäste zu begrüßen.

Im Anhang findet Ihr unsere Einladung.

Herzliche Sommergrüße

sendet

Monika Westmeyer

Nachbarschaftszentrum Ginnheim e.V.

Ginnheimer Hohl 14H

60431 Frankfurt am Main

Tel.: 069 / 53 05 66 79

Fax: 069 / 53 09 82 40

info@nbz-ginnheim.de <mailto:info@nbz-ginnheim.de>

www.nbz-ginnheim.de <http://www.nbz-ginnheim.de>